ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

По традицији, да мало пресијечемо Мехметове авантуре у Мордору парчетом ретро-гејминга.
Тренутно (поред Фар Краја двојке, који густирам темпом од отприлике једне мисије дневно) играм ово:

https://www.youtube.com/watch?v=8jsTafjH4oQ

Присонер оф Ице је неке врсте наставак игре Схадоњ оф тхе Цомет. Са игром сам тек почео, тако да не могу да знам да ли ће до краја имати каквих небулозних загонетки као СОТЦ. Оно што може да се коментарише јесте да ЦД верзија изгледа одлично и ради ко сат на Виндоузу 7 (осим што из мистериозних разлога и даље не могу да је потјерам у фул скрину). Управљачки систем користи паметни курсор, самим тим је 13 пута удобнији од оног у Комети, тако да је играње права пјесма. Дакле за сада је све на страни Заробљеника леда, осим... осим, дакле, што Комета има мноооооооооого интересантнији амбијент и атмосферу. Што добијеш на мосту...

Ja sam avanture u Mordoru presjekao time što sam juče dobio na poklon The Binding of Isaac Rebirth na Playstation 4 (dobro, na poklon dok plaćam pretplatu na PS+) pa sam se vratio u košmarni MekMilenov svet koji nikad nije izgledao bolje. TBOI je i inače jedna od najboljih igara u poslednjih 4-5 godina a sada je još bogatija, sa više predmeta, bosova, perkova itd. Bolji je i balans, dizajn mapa zanimljiviji a i grafika je dotegnuta već prebacivanjem sa flasha na neku krštenu kodnu osnovu takod a nema padova u frejmrejtu itd. Evo jednog poluuspešnog rana:

http://youtu.be/D12UFXjWs9Q

Јел користиш Фрапс за кепчровање ових гејминг сесија?

Ma, ne, ne, sve to za mene radi Playstation 4. Konzola po difoltu snima sve što igraš i čuva poslednjih 15 minuta. Onda možeš da edituješ snimak, izbaciš delove koje ne želiš i aplouduješ na Fejsbuk ili JuTjub ili da snimiš na fleš stik i čuvaš za pokolenja.

Јаоме, ја сам потпуно сметно с ума да је ово играње на ПС а не на пи-сију 

Neka, neka, svi smo ponekad rasejani. A ja i stalno.

Upravo privodim kraju Shadow of Mordor pa ćemo videti.

Dakle, Shadow of Mordor se lepo završi. Naime, svi napori u tome da se ubilačkim inženjeringom odnos snaga na terenu dovede na takav nivo da na kraju igre ja trijumfujem ne samo lako već i ponižavajuće nadmoćno su urodili plodom pa se na kraju zaista može reći da igra dopušta igraču da se ozbiljno utka u narativ koji se odvija i proizvede "svoje" finale.

Ukratko, pošto se na nekom mestu u narativu dobije mogućnost da orke magijski žigošete, poslednja trećina igre više nije samo ubijanje uz hijerarhijsku piramidu već i pažljivo biranje koga ćete od kapetana učiniti svojim (žigosani orci su i dalje nominalno u sastavu svoje armije ali slušaju zapovesti igrača) i ubijanje njegovih konkurenata u borbi za viši čin tako da na kraju dobijete vrhovni komandni kadar koji odgovara samo vama. Ovo je lepa zabava i u finalu vodite "svoju" vojsku protiv ostatka neprijateljskih snaga (koje su ionako oslabljene time što ste poubijali sve iskusne vojskovođe i na njihova mesta su došli vojnici sa nedovoljno kilometraže i znanja) u borbi koja bi bila spektakularna da moja strana nije bila tako nadmoćna. U toj poslednoj bici od pet neprijateljskih vojskovođa ja sam ubio samo jednog a ostala četiri su posjekli moji poslušnici. Zadovoljstvo koje ovo donosi razumno ublažii činjenicu da pred kraj i na kraju postoje i dva bosfajta koji su vrlo trivijalni. Shadows of Mordor na kraju NIKAKO nije igra skriptovanih set pisova i filmskog spektakla, nego, naprotiv, proceduralnih setpisova i emergirajućeg spektakla. Plus, naravno, pošto se priča završi kako se završi (i obezbedi se da LOTR ostane kanon    ), moguće je beskonačno nastaviti lutanje Mordorom i ubijanje orka pošto se kreiraju sistemski do u nedogled. Vrlo sam impresioniran Monolithovim prvim iskorakom u open world i svežim idejama koje su doneli u ovu arenu. Naravno, za neku buduću igru se nadam da odu još više u dubinu (da, na primer, skupljanje obaveštajnih podataka bude složenije, odnosno da podaci o konkretnom oficiru budu vezani samo za orke koji su u njegovom komandnom lancu a ne, kao što je ovde, za bilo kog random orka koji raspolaže podacima) i da grade na ovoj sjajnoj osnovi koju su utemeljili. Ozbiljan pretendent na igru godine.



A posle spektakla i igre koja se dosta trudi da se osetite moćnim, vratio sam se pravo igri koja čini sve da se osetite nemoćnim. Neću mnogo da pričam o Mikamijevom Psychobreaku, odnosno o The Evil Within kako se na zapadu zove, jer sam odigrao tek tri poglavlja, ali, opet, solidna su to tri poglavlja.

Činjenica je da ovo nije neki tristapostotni skok u odnosu na Resident Evil 4 predložak, ali, budimo ljudi iako smo Srbi, Resident Evil 4 je ne bez razloga bio igra svoje generacije pa i, evo, dve generacije kasnije potpuno ima smisla da se taj templejt samo inteligentno unapredi, rebalansira itd. umesto da se izmišljaju stvari od nule.

The Evil Within ima sve probleme koje možete da smislite a koji se dadu očekivati od igre koju pravi čovek svestan svog legata i potpuno nezainteresovan da se dokazuje ikom drugom, tako da je ovo u neku ruku self indulgent igra koja na momente bez stida priziva najbolje momente is Resi istorije, figurišući kao svojevrsni Greatest Hits, ali opet, Mikami ovde stvari u mnogome dovodi do savršenstva i samo ne treba očekivati nekakav radikalno proširen gejmplej u odnosu na poznati uzor već izoštrenu viziju i mehanički rafinman.

Drugim rečima, narativ je, za sada, sačuvajbože, karakterizacija je sačuvajbože, mislim, Leon Kenedi je u odnosu na detektiva Kasteljanosa madrfaking Raskoljnikov i Starac (i more) spojen u jednu osobu i The Evil Within posle nekih dva-tri sata igranja deluje kao zbrljana, na brzinu skrpljena smeša svih horor klišea iz B-filmova. Ali Resident Evil uvek i jeste mogao biti opisan tim rečima pa je ovo samo održavanje tradicije.

Ono što takođe upada u oči je koliko igra nema ni najmanju nameru da igrača vodi za ruku. Mikami je čovek poznat po osećaju za fin detalj i već to što igra, iako ima loading screen savete i druga pomagala, generalno igrača pušta da sam otkriva kako se šta rešava i koje taktike gde da primeni je očigledan autorski imperativ i zaslužno je za dosta veliki deo napetosti koju TEW donosi. Dakle, ovo za sada nije jump-scare tobogan već šunjačka akciona igra u kojoj je protivnike pre svega potrebno nadmudriti. Oružja, zamke, korišćenje vatre itd., sve su to delovi slagalice koja je za sada zadovoljavajuće ekspanzivna, ne oslanja se na skriptovana rešenja i dozvoljava igraču da se oseti pametno ili makar proračunato kada dobar plan dobro implementira.

Evo tri kratka klipa.

Na prvom pokazujem kako neprijatelja namamim da sebe digne u vazduh (videti tripwire razapet između zidova):

http://youtu.be/v8WSg5StTis

Na drugom, šokiran sam jer taj isti neprijatelj za koga sam mislio da je mrtav (generalno kad nalete na minu, budu razneseni u komade) ustane i krene da me traži ali uspem da mu se prikradem, ubijem ga nožem sa leđa i onda mu spalim telo da ne bi nanovo ustao:

http://youtu.be/DnuJMTLVAsk

Na trećem se vidi omaž tipu sa motornom testerom iz Resi 4 i kako izlazim sa njim na kraj:

http://youtu.be/TZhZ8mpU4Kw

А у вијестима из деведесетих - управо сам завршио ПРИСОНЕР ОФ ИЦЕ. Према свом претходнику СХАДОЊ ОФ ТХЕ ЦОМЕТ она стоји отприлике као ДРЕАМФАЛЛ према ТХЕ ЛОНГЕСТ ЈОУРНЕЗ - у питању је полунаставак који је знатно унаприједио управљање и графику, али (е сад дакле ступа на сцену то поређење са ТЛЈ и Дреамфалл) и заглупио само играње скоро па до имбецилности. У посљедње вријеме баш ми се ријетко дешава да завршим авантуру без кориштења рјешења, овде ми се то десило, а да се нисам поштено ни ознојио. Осим једне мало теже загонетке на самом почетку (преспајање некаквих каблова), заглављивао сам се једино кад нисам успијевао да лоцирам неки објекат величине пиксела. Дакле за успјешан прелазак ове игре довољна је само пажња и темељно претресање екрана. Истина је да је СОТЦ потпуно нефер игра - ем што има загонетнки у којима сте без икаквих хинтова од стране игре принуђени да тестирате више стотина комбинација предмета за рјешење, ем игра садржи деад-ендове (могућност да пропустите да покупите предмет који ће вам касније бити неопходан, а да не будете информисани о томе), ем је фидбек о објектима и поступцима практично никакав, те је намјера Присонера да се то сведе на неку разумну мјеру у основи за похвалу, али ето у томе се потпуно претјерало. Такође, Присонер је знатно краћи и са, као што ми је био и први утисак, причом која оној из Комете није достојна обућу да понесе (упркос неким симпатично апокалиптичним моментима). Свакако вриједи одиграти због лијепог изгледа, а и да сазнамо шта је било са Џоном Паркером деценијама пошто је спасио свијет у првој игри.

Не знам како вама, ал мени је један од најљепших осјећаја кад пребирам по својој колекцији и размишљам коју игру сљедећу да заиграм. Е па то слиједи сада

Бај д веј, ако мислите да ја потпуно безнадежно живим у прошлости, морам да вас информишем да мој брат тренутно игра ни мање ни више него ДУНГЕОН МАСТЕРА (!!!!)

Нећу вам затајити - овај ТХЕ ЕВИЛ ЊИТХИН изгледа одлично.

The Evil Within (ili u verziji za japansko tržište, efektnije - Psychobreak) je prilično prepuna klišea i, kako sam već sugerisao, ne predstavlja neki revolucionaran korak napred za Mikamija, ali s druge strane, set pisovi su zabavni i, kako sam takođe već rekao, igra se ne pretrže od objašnjavanja šta bi moglo u kojoj situaciji da se radi, ostavljajući igrača da se sam snalazi. Što je zabavno. U donjem videu se vidi bosfajt na kraju petog poglavlja, za sada jedna od najnapetijih scena u igri - stvorenje sa kojim imamo posla videli smo još u prethodnom poglavlju i tada je pokazalo da nema neki problem sa našim oružjem, bez obzira da li koristimo sačmu, metke ili eksploziv, a loading screen tip sugeriše da "iako se može ubiti oružjem, najbolje je od njega bežati". Naravno, ovde nema kud da se beži i igrač mora da smisli kako da pobedi nešto što liči na kombinaciju japanske žene-demona i džinovskog pauka. Srećom, nisam nameravao da ikada ponovo imam snošaj pa ovo na mene neće ostaviti bitnije psihološke posledice

Mikami je ovo perfektno dizajnirao, bez ikakvih spoljnih signalizacija, isključivo kroz dijegetičke elemente scene, tako da, iako ste nominalno u panici jer morate sve vreme da trčite kako vas stvorenje ne bi ubilo, ubrzo shvatate da se ona teleportuje između leševa kao i da ne voli vatru i da je vatra, sudeći po vriscima, jedina ozbiljnije povređuje. U sceni postoje i dve prostorije u kojima je vatra prominentno zastupljena, sa sve prekidačima koji preko ognjišta navlače mrežu tako da prokletinju u vatri možete zarobiti ali ovo ništa ne vredi ako još negde ima neki leš u koji ona može da se portuje.

Ovo i objašnjava slepstik rutinu koju izvodim, trčeći prvo od leša do leša da ih sve spalim i time joj ograničim kretanje,a zatim da je namamim u zamku koju aktiviram jednom bezuspešno a zatim i uspešno gde ona na kraju uz vrištanje izgori. The Evil Within je uglavnom šuter, ali ima dosta ovakvih kreativnih setpisova u kojima morate iskoristiti elemente okruženja da biste preživeli:

Pantsshitting horror: The Evil Within bossfight

I dok Meho planira da nas ostavi zbog dugonoge cvikerašice dizajnirane s kvarnom namerom da probudi niske strasti u srcima usamljenih muškaraca i izvadi im lovu iz džepova, ja sam konačno stigao do Ilosa i, sem ako se ne desi još koji preokret, konačne konfrontacije sa izdajnikom Sarenom u Mass Effectu. Pre nego što sam se posvetio nastavku glavne priče, juče sam slupao pola dana na Pinacle Station, DLC koji se dokazao kao ogroman pain in the ass zbog grozne neujednačenosti zadataka. Priče praktično nema, Šepard je posetilac na tajnoj svemirskoj stanici koja koristi napredne VI da bi simulirala borbene zadatke raznoraznih komandosa i agenata. U startu, kada se prijavite za testove, dobijate pristup do 8 različitih scenarija u kojima morate ostvariti najbolji rezultat da bi otključali 4 dostupna samo "ozbiljnim igračima". Dok je većina zadataka laganica, čak i među navodno težima koje treba otključati (Recimo, specijalna Survival misija je imala rekord od 2 minuta i 20 sekundi koji je trebalo da oborim. Moj rezultat je bio 5 minuta i 2 sekunde, i mogao sam još, nego me je mrzelo da trošim medigel koji sam dobio na početku misije), time trial su nemoguće surove, čak i u osnovnoj postavci, te bude impuls za razbijanjem tastature o monitor i izbacivanjem zvučnika napolje kroz zatvoren prozor. Čak i finalna, super teška simulacija koju sam imao čast da testiram prvi je smejurija u odnosu na obaranje rezultata postavljenih u time trial misijama. Kretenizam.



Inače, verovatno bi trebalo da kukam i kunem što me niko nije upozorio na izbor na Virmiru, ali budući da igrajući igru ni u jednom momentu nisam osetio ni trunku bilo kakve emocije prema drugu Alenku, tu nikakvog izbora niti žaljenja nije ni bilo. 

Da, i ja sam Alenka žrtvovao bez suza.  Što je najgore ja ni prema onoj curi nikad nisam osetio nikakvu emociju, spasao sam je iz čistog seksizma. A taj DLC nikad nisam ni igrao.

Ja sam je izabrao za predmet moje pažnje iz benignog razloga što je bila prvo žensko koje sam regrutovao u igri, ali sada mi se čini da sam ipak trebao da poklonim srce slatkoj plavoj hermafroditkinji. Avaj, taknuto maknuto.

Sinoć okončan Mass Effect. Biće jedan spojler za one koji nisu igrali, pa ne čitajte.


Glavna priča o Sovereignu, razlogu zašto su svi poludeli, prirodi Citadele i Reaperima je veoma dobra (ništa preterano orginalno, ali dobro upakovano) i predstavlja najveću snagu igre, uz novi zanimljiv svet/svemir koji možemo da istražujemo. Ipak, moram da istaknem ultimativnu glupost pisaca koja nije smela proći čak ni u video igri. Radi se o Sarenovom samoubistvu - čovek, dobro, Turian, je pripremio invaziju veštačke inteligencije koja treba da zbriše organski život, dozvolio svom Reaperu da ga izmeni u polumašinu, pobio i izdao sve koje je mogao pobiti i izdati da bi postigao zacrtane ciljeve, dobrano zakoračio stazom bez povratka, da bi nakon jednog Šepardovog urlika da je indoktriniran i da treba da se bori zbunjeno priznao da je Šepard u pravu i prosvirao sebi mozak. Baljezgarija.


U pogledu ponašanja i korisnosti saboraca, u početku sam uglavnom bio razočaran i skeptičan ovom komponentom igre, ali u finalnim misijama Lora i Tali su odrađivale pola posla. Bilo je uživanje gledati kako izlaze na kraj sa Getskim Destroyerima i Kroganskim Battlemasterima. Na kraju sam bio znatno zadovoljniji učinkom svojih sestara po oružju.


Zatim, teško mi je da priznam, ali nakon petnaestak identičnih planeta i tridesetak baza/istraživačkih laboratorija sa ukupno tri varijante za raspored hodnika, stekao sam nešto veći respekt za Oblivion, Skajrim i Bethesdu. Kakav god narativ i kvestovi u ovim igrama bili, ne može se poreći da su svaka prokleta tamnica, pećina ili zamak u koji sam imao priliku da uđem bili unikatni. Verujem da je za postizanje ovako nečega bilo potrebno dosta truda i strpljenja, što je Biowareu falilo pri kreiranju sopstvenog sveta u Mass Effectu.


Na kraju, pošto ne verujem baš da ću samo zbog toga ponovo igrati Mass Effect serijal zanima me da li odluka s kraja, da spasim Savet i žrtvujem dobar deo zemaljske flote ili pustim da pobiju proklete vanzemaljske političare ima baš bitan efekat na događaje u nastavcima (pošto sam igru prešao kao paragon, spasao sam im kože, mada sam bio u iskušenju...).

Quote from: neomedjeni on 13-11-2014, 10:27:40
U pogledu ponašanja i korisnosti saboraca, u početku sam uglavnom bio razočaran i skeptičan ovom komponentom igre, ali u finalnim misijama Lora i Tali su odrađivale pola posla. Bilo je uživanje gledati kako izlaze na kraj sa Getskim Destroyerima i Kroganskim Battlemasterima. Na kraju sam bio znatno zadovoljniji učinkom svojih sestara po oružju.

Da, ja sam prvi mass effect igrao neispečovan na PC-ju jer mi nije padalo na pamet da instaliram original koji sam kupio opterećen SecuROMom, pa je tu prijateljski AI bio abismalan, što verovatno dosta utiče na moj relativno namrgođe stav prema ovoj igri. I naredne dve igre sam igrao u piratskim verzijama (iako ih posedujem u originalnim pakovanjima) ali tu je Ai mnogo bolji.

Quote from: neomedjeni on 13-11-2014, 10:27:40
Na kraju, pošto ne verujem baš da ću samo zbog toga ponovo igrati Mass Effect serijal zanima me da li odluka s kraja, da spasim Savet i žrtvujem dobar deo zemaljske flote ili pustim da pobiju proklete vanzemaljske političare ima baš bitan efekat na događaje u nastavcima (pošto sam igru prešao kao paragon, spasao sam im kože, mada sam bio u iskušenju...).

Da, ovo ima dosta uticaja na dalji razvoj priče i to kako te gledaju.

Gospode, napisao sam "skeptičan ovom komponentom igre". 

Quote from: Meho Krljic on 13-11-2014, 10:43:37
I naredne dve igre sam igrao u piratskim verzijama (iako ih posedujem u originalnim pakovanjima) ali tu je Ai mnogo bolji.

Ne znam da li da se radujem objašnjenju ili da strepim od njega. 

Quote from: Meho Krljic on 13-11-2014, 10:43:37
Da, ovo ima dosta uticaja na dalji razvoj priče i to kako te gledaju.

E, to je lepo čuti.
Možda je ipak trebalo da im pokažem srednjak, ali sva ta priča kako nismo sami u svemiru i kako moramo da se prilagodimo kako bismo postali deo interstelarne zajdenice... Bah!

Heh, navukli te na evrointegracije 

Nema nekih horor obrazloženja povodom mog igranja pirackih kopija ME2 i 3, obe sam kupio na konzolama a inicijalno igrao na PC-ju zato što sam na PC-ju igrao prvu igru pa da mi se nastavi narativ sa sve odlukama koje sam donosio. Kasnije sam kupio i PC originale.

Šta ću, kad je put evrointegracija istovremeno i put paragona? 

Quote from: Meho Krljic on 13-11-2014, 15:39:04
Nema nekih horor obrazloženja povodom mog igranja pirackih kopija ME2 i 3, obe sam kupio na konzolama a inicijalno igrao na PC-ju zato što sam na PC-ju igrao prvu igru pa da mi se nastavi narativ sa sve odlukama koje sam donosio. Kasnije sam kupio i PC originale.

Tja, a baš sam se ponadao...

Inače, juče sam daunloudovao beta build igre Massive Chalice, double fineovog taktičkog poteznog naslova koji sam kikstartovao pre... uh... dve godine? Double Fine je poslednjih meseci sebi napravio dosta loše usluge sa igrom Spacebase DF9, nedovršenim dwarf fortress u svemiru pokušajem, pa vidim da ih i sad igrači pljuju po internetu zbog toga i zariču se da nikada od njih više neće kupiti early access igru. Ne bih ni ja ali kad sam dobio rani pristup po osnovi pređašnjih zasluga, videću da malo isprobam kako to za sada izgleda. Problem je što su XCOM i Fire Emblem, očigledni uzori za ovu igru, u svojim poslednjim inkarnacijama (Enemy Within i The Awakening) postavili tako apsurdno visoke standarde kvaliteta da se iskreno brinem da li Massive Chalice u poređenju sa tim  džinovima može da deluje kao išta više od pukog inferiornog imitatora... Oh!

Verujem da ćete mi se smejati, ali kada sam preko vikenda konačno ostao nasamo sa računarom, shvatio sam da mi se više od svih novih igara koje su mi na raspolaganju (a u neke sam i duboko zagazio, recimo Wasteland 2) po n-ti put igra - Baldurs gejt.


Pa sam nabavio dilogijsku EE kompilaciju slobodnih preduzetnika, instalirao je i - magija je još uvek tu. Nakon dva dana intezivnog igranja već sam u trećem poglavlju, s pokrivenih 70% wildernes mapa. Čak sam se nosio mišlju da ovde vodim neki dnevnik igranja i posvetim utiscima o svakoj mapi po nekoliko rečenica (naročito imajući u vidu da su Beamdogovci neke stvari izmenili, pa čak i izostavili - Imoen je u Ulkasteru gorke suze lila jer više nema Hobgoblina koji nosi Boots of Stealth), ali znam da bi me moja lenjost sprečila da to dovršim.


Jedna napomena za buduće igrače. Na obalskim mapama su odlučili da nam zaprže čorbu. Sirene više ne stoje same, već se kreću u tročlanim grupama. Ako u ekipi nemate nekoga sa mind shield sposobnošću - mrka kapa.

Nakon 8 časova provedenih u Mordoru i sa još 2-3 Warchiefa koja bih trebao ubiti, moram reći - igra je sjajna. Iskren da budem, nisam ispočetka bio oduševljen: Ok, Betmen plus Ecio iz AC i kao idem po Mordoru i ubijam Uruke. No, nakon...par časova provedenih u igri, shvatio sam da je sistem...Nemesisa veoma osvežavajuća komponenta i samo zbog iste vredi odigrati ovu igru. Dakle, nije taj sistem jedina pozitivna stvar, ima ih mnogo, ali zbog njega definitivno isprobajte SoM.

Svaki neprijatelj kojeg susretnete ima svoj set snaga i slabosti, a na vama je da otkrijete šta su mu...pa, uglavnom slabosti No, nemojte misliti da ćete svakog kapetana ili Uruka ubiti - svakako ćete tokom igre napraviti od njih par svoje...lične neprijatelje (jebeni Pug The Mindless ima power 20 i to sve zbog toga što me nekoliko puta ubio). O gejmpleju ne bih - standardno, ništa novo, parirate udarce sa desnim klikom, levim šamarate i tako...

Ono što je loša strana ove igre (po meni, možda nisam u pravu) jeste totalno loša fabula koja me nije zainteresovala niti jedne sekunde. Inače, za mene je PRIČA jedna od najznačajnih stvari u igri i ova definitivno nema neku...dobru ocenu - ima dovoljnu, ali niti dobru, niti vrlo dobru, niti odličnu, što je stvarno šteta. Obzirom da je LotR svet toliko lep i širok i zanimljiv, mogli su malo da se potrude oko priče jebiga.

Quote from: Perin on 19-11-2014, 19:43:07


Ono što je loša strana ove igre (po meni, možda nisam u pravu) jeste totalno loša fabula koja me nije zainteresovala niti jedne sekunde.

Veoma si u pravu.

Quote from: Meho Krljic on 19-11-2014, 20:41:10

Quote from: Perin on 19-11-2014, 19:43:07


Ono što je loša strana ove igre (po meni, možda nisam u pravu) jeste totalno loša fabula koja me nije zainteresovala niti jedne sekunde.

Veoma si u pravu.

Da su bolje odradili kvestove i samu priču vezanu za iste (i za side kvestove, naravno) ovo bi definitivno bila igra godine. Mehmete, hvala na poklonu

Quote from: Perin on 19-11-2014, 22:16:44

Quote from: Meho Krljic on 19-11-2014, 20:41:10

Quote from: Perin on 19-11-2014, 19:43:07


Ono što je loša strana ove igre (po meni, možda nisam u pravu) jeste totalno loša fabula koja me nije zainteresovala niti jedne sekunde.

Veoma si u pravu.

Da su bolje odradili kvestove i samu priču vezanu za iste (i za side kvestove, naravno) ovo bi definitivno bila igra godine. Mehmete, hvala na poklonu

Pomešah. Wasteland je od tebe, a na Kinguinu sam uzeo SoM. Više ne znam gde udaram!!!

Ma, važno da se udara 

Moram da priznam da sam zadivljen finansijskom alavašću i nemilosrdnošću EA/Bioware tvrtke.


Dakle, nabavio sam Mass Effect 2 za bednih 1000 dinara. Ali, ako želim da kupim tri jedina DLC-a za igru u kojima su sasdržane misije, a ne novi itemi, ne mogu to da učinim direktno svojim novcem, već moram da kupujem Bioware poene. Jedan paket sadrži 1600 poena i košta 16 evra. Ta tri DLC-a koštaju 560, 560 i 800 poena. Što znači da, ako želim da odigram sve ME kvestove, moram da kupim dva paketa poena, odnosno dam 32 evra. A igra je koštala 1000 dinara.


Genijalno.

Vidi se da si prespavao celu sedmu generaciju konzola.  Dobrodošao u 2008. godinu.

Bolje vas (s)našao. Zapravo, taman imam izgovor da ignorišem jednu igru. Pri čemu, da znam da ne mogu da me uhvate, nakalemio bih piratizovane DLC-ove na Bioware orginal mirne duše.


Ovako će ME2 sačekati 3-4 meseca dok ne skrpim te pare, jer oću da je igram sa kompletnim sadržajem na raspolaganju.

Ja sam igrao bez toga jer me je stvarno mrzelo da razmišljam o silnim DLCovima. Ali, generalno, te stvari su često na popustu na Steamu, pa navraćaj tamo. Doduše, ne znam kako da spojiš to sa origin verzijom igre, ali možda i može.

Hvala na savetu. Palo mi je na pamet da sačekam Novu godinu, jer mooooožda se smiluju da daju neke DLC-ove besplatno za praznike. I neverovatnije stvari su se događale. Negde sam čitao da je uz Mass Effect 3 besplatno deljen Dragon Age 2.

Mangupi bi rekli da je to kao da ti uz šamar još i opsuju majku, ali Mass Effect 3 je za mene najbolja igra u trilogiji.

Ovaj, u redu, ali ne mogu da se izborim sa dilemom želiš li da kažeš da mojim mukama dodaješ podatak da sebe zbog sakupljanja DLC-ova osuđujem na duže čekanje na najbolji deo sage, ili aludiraš na to kako je Bioware pljunuo kupce DA2 ovakvom politikom?

I jedno i drugo!!!!!!!!!

To je već verbalna alavost!!!!

Неомеђени, колико ти је битна та Оригин верзија игре? Мислим да могу да се нађу на торентима лијепо крековане верзије са свим укљученим ДЛЦ-овима. Скинеш то и уживаш. Што кажу у оној причи у читанци, кад је неки лик опљачко некакво швапско складиште оружја - није то крађа, то је севап. Да ли та халапљива лоповска ђубрад има МОРАЛНО право да ти прода пола игре по пуној цијени, а онда те тјерају да до пуне игре платиш још толико или више? Мислим да немају. Купиш оригинал и платиш га колко већ кошта, а онда га туриш на полицу да лијепо изгледа и скинеш пирацку верзију. Тако ћу вјероватно ја да урадим са овим серијалом, или да као Мехо једноставно игноришем ДЛЦ-ове.

Да ме неко погрешно не схвати, волим оригинале, имам их толико да више буквално немам мјеста на полици за њих и вјерујем да треба платити за нешто што играш (осим ако није нека баш опскурна стара игра коју је немогуће наћи другачије него преко пирата), али не треба подржавати баш сваку врсту пљачке.

Ето рецимо, 2К Гамес су годину (можда двије) након изласка Бордерландса објавили Гејм ов д јр едишн који је садржавао сва четири (можда пет) ДЛЦ-а, а паковање је било смијешно јефтино, ја га узео на Амазону за мислим мање од 10 фунти. А ова ЕА/Биоњаре гамад и даље музе игре старе 5-6 година.

А у сљедећем посту се враћамо на тему топика.

Nolane svaka ti je k'a Joilova. Inače se igra samo pes15 i NBA_2k, za ništa drugo nemam trenutno koncentracije ni volje.

Завршио сам ФАР КРАЈ 2. Мој утисак је врло повољан, мада видим да би хардцоре играчи нашли сву силу мана овој игри. Прво, на своју срамоту морам да признам да су ми потпуно измакли ефекти ватре све до посљедња два дана играња Наиме, нисам озбиљно схватао упозорења игре да треба да апдејтујем драјвере за графичку и то сам урадио тек прије два дана. Моја реакција након тога била је "Њоњ!".
Е сад, прво, да пробамо објективно да сагледамо шта све у овој игри не ваља. Напомињем да сам играо на нормал нивоу тежине, који је мени таман по мјери (омогућује прелазак игре без већих застоја и фрустрација), али сигуран сам да ће га већина играча сматрати смијешно лаганим. Први и основни проблем је са реализмом, који је негдје претјеран, а негдје га уопште нема. Аутори игре су се толико трудили да нас "увуку" у амбијент да ће аути које возите стално да прокувавају, оружје ће стално да вам се заглављује итд. Нема ништа горе него кад се таман спремите да неком саспете рафал у лице, а онда вам се митраљез заглави. Док га одглавите (или пребаците на друго оружје), непријатељ вас трипут напуни сачмом. С друге стране, ту је потпуно небулозан хеалинг систем у којем ћете усред борбе себи без анестезије да вадите метке из цјеванице, спаљујете ране и сл., а онда наставите да пушкарате ко да ништа није било. Додуше, теже операције (као што су те поменуте) захтијевају више времена од обичног убризгавања инјекције, тако да ће вас често током њих непријатељи нафиловати оловом.
Одступање од реализма које је повољно за гејмплеј (бар на нормал нивоу) је што непријатељски рафали не узимају превише енергије. За разлику од првог Фар Краја, гдје идете мирно шумом и гледате своја посла а онда се одједном пробудите мртви јер вас је неко зажагао метком из потаје, овде ћете углавном имати времена (и здравља) да промотрите около ко вас то рока и да му се нај... маме.
Још једна ствар која је ријешена мање него добро је, као што сам већ раније говорио, риспонинг непријатеља на стражама које очистите. Буквално чим замакнете за угао, стражарско мјесто је уредно попуњено и морате све опет (ако се враћате истим путем).
Највећа мана је везана за оружје. Игра једноставно не даје довољно информација о оружју које купујете/узимате (или их даје потпуно непрегледно). Једино што можете да закључите је стање (по)купљеног комада - ако има доста рђе, радни вијек му је при крају. Али који конкретно ТИП оружја је у питању, то остаје мистерија, бар мени. Срећом, на нормал нивоу то уопште није толико битно, комплетна игра може без већих проблема да се пређе са рудиментарном комбинацијом митраљеза и снајпера, плус гранате и молотовљеви коктели којима ћете непријатеље да бацате у очај.
Сљедећа мана, овог пута врло субјективна, а и о томе сам писао у ранијем посту, јесте генерални недостатак "епскости". Ту се наравно намеће поређење првенствено са Хаф-Лајфом 2, који је једно од највећих умјетничких дјела у историји људског рода. Тамо сте се пентрали по разноразним ванземаљским конструкцијама, пушкарали са хордама надирућих ванземаљских непријатеља у постапокалиптичном окружењу, избјегавали џиновске роботчине које руше зграде пред собом итд. Укратко - имали сте осјећај као да сте буквално увучени у неки величанствени филм катастрофе и то као главни лик. Наравно, потпуно је нефер очекивати нешто равно томе у игри која је смјештена у 100% реалистичан сетинг (кад на крају крајева ни већина других игара, чак ни са СФ/хорор тематиком, није успјела томе да се приближи), али не могу да се отмем утиску да је могло да се утури више тих неких "напетих" момената. Типа да сте принуђени да ходате кроз некакву базу натоварену војницима и онда вас неко провали и огласи аларм, па вас сви загањају, а ви бјежите колко вас ноге носе (нпр. као на почетку Хаф-Лајфа двојке). Или рецимо да поставите експлозив и дигнете читаву базу у ваздух. Окршаји у Фар Крају двојци су углавном мањег обима и једина прилика да направите неку иоле већу штету јесте да сачекате да се око вас наџиџа неколико непријатељских аута и онда их све дигнете у ваздух гранатом. То разношење возила је врло симпатично. Или можете да анализирате кретање вјетра и уз помоћ молотовљевог коктела или бацача пламена буквално да испржите читаву силу непријатеља, али мислим да овакве егзибиције не остављају посљедице по грађевине у игри.

Хевинг сед дет, остало је углавном одлично. Опен њорлд сетинг је прегледан, са јасно назначеним мјестима гдје можете да покупите мисију. Можете да се крећете сопственим аутом (које ћете, због природе игре, стално мијењати, али добра ствар је што увијек има нападача који су вољни да вас разнесу, а заврше тако што умру и препусте вам своје возило) или аутобусом, у ком случају штедите себи дуг пут и непотребне окршаје с непријатељима на стражарским пунктовима (ови окршаји би имали више смисла кад би игра садржала РПГ елементе, у смислу некаквог искуства или сличног). Задаци које ћете извршавати јасно су подијељени у главне и споредне - споредне није неопходно извршавати (опет, на нормал нивоу) јер једино што се добија из њих су паре, које могу да се троше на додатке, апгрејде оружја и сл, али и главне мисије нуде вам довољно пара да игру пређете без проблема. Такође, ове споредне мисије не продубљују причу и углавном су на исти калуп (кокање ликова који су неком засметали), али забавно их је извршавати због различитих окружења у којима се дешавају. Нпр. треба да улетите у подручје у којем влада примирје и рокнете неког гузоњу. Ако испалите иједан метак, сви ће да се окоме на вас. Можете дакле да набуџите оружје и спремите се на крвави обрачун са десетинама непријатеља или да пажљиво испитате околину, пронађете мало вишу грађевину у близини, попнете се на њу, скинете лика снајпером (кукавички, али хеј... такав је живот) и онда се изгубите прије него што се јадне будале уопште снађу.

Прича је сјајна и то је, поред изванредне графике, најбоља страна игре. Довољан је већ и сам факат да сте овде у улози тоталног антихероја, који је у мисији чији је смисао како игра одмиче све магловитији и магловитији. Ту је још и неколико предобрих плот твистова, као и фасцинантан лик главног "негативца", извјесног бескрупулозног дилера оружјем знаног под надимком Шакал, који константно својим акцијама одржава ратно стање, само да би на крају игре постали јасни његови стварни мотиви. Нећу да кажем да је ово Апокалипса данас у свијету игара, али поента је да без обзира на недостатак чудовишта и натприродних елемената сценарио ове игре гони играча да игра даље, а то је ваљда најважније (без обзира што на Википедији пише "нот тоо цомпеллинг сторзлине").

Све у свему, врло сам задовољан и, како сам већ натукнуо у претходном извјештају, ова игра има моју апсолутну препоруку свима којима је до добре пуцачине.

Сљедеће што ћу да нападнем (пошто сад имам обичај да играм двије игре истовремено, једну као новију и другу као старију) су вјероватно Деад Спаце и интерактивни филм Урбан Руннер (планирао сам Дунгеон Мастер, али сачекаћу да мој брат то прво заврши, да видим колко је тешка ).

Quote from: Кристофер Нолан on 22-11-2014, 13:59:50
Неомеђени, колико ти је битна та Оригин верзија игре? Мислим да могу да се нађу на торентима лијепо крековане верзије са свим укљученим ДЛЦ-овима. Скинеш то и уживаш.

Ma, ja sam se naigrao pirata ko niko, mislim, nikad nisam kupio čak ni orginal Planescapea, a tu igru volim toliko da bi možda trebalo da o tome popričam sa nekom stručnom osobom, ali sam nakon što sam počeo da zarađujem rekao sebi da ću da kupujem igre koje imaju razumnu cenu. Čak obično prvo skinem piratsku verziju i odigram, ali kada sam video da diskovi ME trilogije koštaju po hiljadu dinara u GameS-u, nešto mi došlo da ih odma pojurim. Čak sam bio i svestan da će da me oderu sa cenama DLC-ova za dvojku i trojku, gledao sam njihove cene na netu, ali nisam imao pojma da u praksi sa tim Boiware poenima deru još gore nego što to izgleda.

Iskreno, sad me mrzi da batalim sve kad sam na pola priče pa ću to polako skupiti, mada bih da sam bio pametan da proverim sve detalje pre kupovine keca uštedeo pare i za orginale i skinuo kompletnu trilogiju u piratskoj verziji. Što ću sad da uradim kad krekuju Inkviziciju i neću je kupiti dok ne izađe neki UE od 1500,00 dinara.

A trenutno se igra Baldurs Gate i nalazim se u poseti štabu Iron Throne u samom gradu. Već sam pola BG-a obišo i nakon što pozavršavam sve kvestove, idem u Ulgots Beard, da pređem i ekspanziju i nabacim još jedan nivo, pre konačnog obračuna sa Sarevokom.

Citajuci rasprave na drugim forumima o tome koja je igra bolja, FarCry 3 ili 4, instalirao sam ponovo 3 jer sam prosli put odustao otprilike kad sam iskraftovao osnovne stvari, ni sam ne znam zasto. Sad sam ekspresno zavrsio smaranje sa lovom i krenuo u resavanje misija. Inace ljudi tvrde da trojka ima zanimljivije misije, likove i supernegativca. Trenutno sam na pragu prvog ozbiljnijeg okrsaja, neki piraCki brod meduza. Javljam utiske kad malo uznapredujem.

Ali likovi i priča su bili sranje i mahom suvišni u trojci! Tako da, ako su to uspeli da smanje na minimum u četvorci, a zadržali sve ostalo s neznatnim izmenama — ja ću biti srećan kamper!

Ja sam shvatio da je to sto je tebi bilo sranje sad jos vece sranje    Grafika je lepsa i ima slonova. Sve ostalo je slicno ili isto, cak ga zovu FarCry 3.5...

Pa, da, ovo jeste dotegnutija verzija FC3. Misije su od početka kompleksnije dizajnirane (već neka druga narativna misija podrazumeva borbu u kojoj se dve oružane formacije sukobljavaju u selu, sve živo gori a igrač juri unaokolo i pokušava da doprinese svojoj strani), tu su slonovi, tu su silne životinje, oni minihelikopteri itd. Priča je manje napadna nego u FC3 ali je emergent gameplay dublji nego što je bio tamo. Sinoć sam krenuo u lov na nosoroga, ali sam onda dobio obavijest da je u blizini malo odeljenje neprijateljske vojske atentat na čijeg bi komandanta bio dobar za moj status kod pobunjenika. Prikrao sam im se kroz travu ali sam onda pored jednog drveta ugledao slona (i neprijateljska i jedinica i slon su slučajno generisani). Pošto sam imao perk koji mi omogućavba jahanje slonova, umesto dfa na njih pucam iz Ak47, zajahao sam slona, neke pogazio, neke ubio surlom a na neke sam šutnuo njihov sopstveni džip. Onda sam sišao sa slona i ubio ga jer mi je trebala i njegova koža    Sve potpuno neskriptovano itd.

Evo šta Grejam Smit veli na RPS-u:

QuoteBlissfully, Far Cry 4's mirror never turns towards itself. Far Cry 3 was maligned for its colonialist storyline of a 'white saviour' being the hero for a native people, but also for its heavy-handed meta-commentary on the admittedly bizarre videogame power curve. While those efforts went some distance towards closing videogames' essential strangeness – by, for example, having your castaway friends stand witness to the changes in you – it also felt like the game was attempting to have its cake and eat it, using stupid or offensive tropes without the real wit or clarity to skewer them, upend them, rise above them.

Far Cry 4 doesn't so much aim to do better as to not do at all. The plot is paper thin. You are no longer a white saviour, as main character Ajay Ghale is native to Kyrat – albeit raised in America and returning as an adult for the first time with the aim of delivering his mother's ashes. Gone is Jason's self-entitled dialogue; gone are his douchebaggy friends; gone are at least some of the links between plot progression and skill progression. After a too-long, unskippable, unpausable cutscene that introduces the world, your character and flamboyant moustache-twirler Pagan Min, it's only a short hop and a skip to the big wide world.

[...]
It's fitting that Far Cry 2 director Clint Hocking is responsible for coining the phrase 'ludonarrative dissonance' to describe situations where game mechanics and story seem to pull in opposite directions, because Far Cry 4 is basically Ludonarrative Dissonance: The Game. Importantly though, who cares. I am glad that there are games that strive for cohesion and offer richly detailed worlds, but it's unlikely that I'm ever going to care about the plot of a Far Cry game. What the series loses by jettisoning that impulse to justify, it makes up for by being inoffensively forgettable. I don't hate Ajay like I hated Jason, because he's just an empty shell. My slight curiosity over why he doesn't simply say, "Sod this, I'll scatter my ma in a nice park" is overwhelmed by my desire not to be bothered.

Veoma dobro sročio Smit. Džejsona smo prilično mrzeli. Prema Ejdžeju osećamo najviše apatiju.

Почео сам да играм и експресно деинсталирао ДЕАД СПАЦЕ. Можда јој се вратим некад послије кад ме прође бијес. Амбициозно сам кренуо на хард нивоу, али тај је потпуно нефер, оне мрцине су практично неуништиве, тј. уништиве су тако да потрошите читав шаржер на њих, а муниције ни од корова. И онда сам дошао у просторију у којој ме напада њих пет, а имам муниције само за једног или евентуално двојицу. Како сам сваку позицију снимао преко претходне, није било могућности да се вратим на неки ранији тренутак и покушам некако да приштедим муницију. У сљедећем покушају (ако га буде) вјероватно ћу ипак кренути на нормал нивоу, а у међувремену се бацам на Дунгеон Мастер.

Само да споменем, иако ми је у почетку извођење изгледало као рецепт за катастрофу (једва сам успијевао да прођем кроз врата, камоли да се борим с неким), систем заправо функционише сасвим солидно, само треба мало привикавања. У принципу, иако је у питању треће лице, треба се понашати као да је прво, тј. не гледати у лика којим управљате него у оно што је испред. Међутим, за чупање косе је невјероватно идиотска одлука да је за пуцање неопходно притиснути истовремено лијево и десно дугме миша (!!!!?!?!?!?!?!?). Да ствари буду још горе - ово се дешава у игри у којој је прецизност екстремно битна јер непријатеље не убијате рокајући их у груди, већ морате да им откидате ноге и руке.

Taj koncept pucanja se koristi u svim igrama koje sebe nazivaju survival horror. Inače sam se i ja kao i ti nervirao zbog kamere ali me je posle povukla atmosfera, priča i akcija pa sam igru završio oduševljen. Obavezno joj se vrati, malo kad se ušemiš i nadogradiš pucu i odelo neće biti tako teško, naprotiv, kasapljenje će ti postati prilično zabavno. Ja sam igrao na normal.

Inace mi je far cry 3 i dalje zabavan. Exploring, sistem napredovanja i potpuna sloboda u resavanju misija su dobitna kombinacija. Prica mi i ne smeta toliko, taman da imam neki razlog za puskaranje i lov, nisam zahtevan po tom pitanju Jako lepo fercera na mom starom dedi na medium podesavanjima ali u 720p, na tv-u.

Quote from: Petronije on 26-11-2014, 01:17:33
Taj koncept pucanja se koristi u svim igrama koje sebe nazivaju survival horror. Inače sam se i ja kao i ti nervirao zbog kamere ali me je posle povukla atmosfera, priča i akcija pa sam igru završio oduševljen. Obavezno joj se vrati, malo kad se ušemiš i nadogradiš pucu i odelo neće biti tako teško, naprotiv, kasapljenje će ti postati prilično zabavno. Ja sam igrao na normal.

Ма биће да сам ја мало оматорио за ове акционе игре, отишли и рефлекси и живци Свакако ће овај Деад Спаце опет доћи на ред, ал вјероватно ћу у другом покушају на нормал ниво.

Koliko mi često rođena lenjost proizvede tonu posla.


Nakon dugog mučenja, pao je završni demon u Tales of the Sword Coast. Mučenje je bilo prouzrokovano činjenicom da mi je ostalo u sećanju kako za konačni obračun moram imati memorisane 2-3 dispel magic čini, ali sam zaboravio da ih valja rasporediti na bar dva spellcastera, jer prokleti Tanari ima više metoda kojima sputava njihovo korišćenje (silence i paralize, recimo). Te sam tako, jer me je mrzelo da se vraćam u krčmu i prespavam, samo sa Džaheirom kao osiguračem uleteo u pokolj i izgubio ludu glavu - dvadeset puta. Kada sam se napokon sam sebi smilovao i vratio korak nazad da se pregrupišem, dokrajčio sam prokletnika iz drugog pokušaja.

Klasičan primer first world problemsa 


Ja sam se sinoć približio kraju Bayonette 2 i moram da kažem, naravno, sve zavisi od afiniteta i interesovanja za žanrove, ali u domenu akcionih igara nema ničega što može da priđe na puškomet Bajoneti u borbi za titulu igre godine. Naravno, početkom godine je izašao i takođe Platinumov naslov Metal Gear Rising: Revengeance za PC, ali to je igra koja je prethodne godine izašla na konzolama pa nju ne računam, a, čak i da je računam i uz sve fantastične hvalospeve koje sam u slavu te igre otpevao, Bajoneta 2 je logičan korak dalje u evoluciji i najspektakularniji akcioni naslov možda ikada. Plus, činjenica da je ovo Wii U ekskluziva dopustila je Platinumovim programerima da izvuku iz hardvera prosto neverovatan učinak. Naravno, u poređenju sa nekim igrama sa PS4 poput recimo InFamous 2 ili The Evil Within, vidi se da je Bajoneta na konzoli praktično iz prethodne generacije, osvetljenje je nešto skromnije, teksture su nešto siromašnije a iako čestična fizika impresionira, ove druge igre to rade naprednije. Ali sa druge strane, ako je tehnički sputanija, Bajoneta je po učinku svejedno spektakularnija od ovih igara jer ima na svojoj strani veoma produbljen vizuelni dizajn (Witch i Sage frakcije, te anđeli i demoni svi imaju konzistentne kulturološke i, er, biološke identitete) plus zapanjujuće gladak frejmrejt zavetovan na 60 Herca koji ne popušta ni u trenucima najvećeg pokolja na ekranu. Fascinantno mi je da je ovo igra koja zastrašuje brzinom i količinom informacija koje igrač mora da trenutno isprocesuje ako želi da preživi i pobedi, a da se opet, kao i u prvoj igri, posle inicijalne konfuzije, sledećih desetak sati on snalazi potpuno intuitivno. Platinum ovde drži masterklas iz sajnpostinga i vizuelne signalizacije i ja se iznova raspamećujem svake večeri kada shvatim da se borim sa bosovima veličine desetospratnice ili sa jatom anđela od kojih dve trećine ni ne vidim na ekranu a da UVEK znam kada sam i dakle napadnut i da UVEK imam na raspolaganju informaciju koja mi dopušta pravovremenu i odgovarajuću reakciju da ne samo preživim nego i da pobedim na spektakularan način. Transparentnost modela i topografije je perfektno osmišljena tako da sve deluje posve prirodno u zaslepljujuće brzim borbama, a vizuelni ili zvučni signali koji javljaju ne samo da se napad sprema nego i kakav je i odake dolazi su neizveštačeni i omogućuju "čitanje" borbe i planiranje taktike na način koji nije apstraktan i ne ostavlja utisak na igrača da komunicira sa interfejsom umesto sa samim neprijateljima u igri (poput recimo Shadow of Mordor ili Arkham igara na default nivoima težine gde isključivo reagujete na promptove). Najboljih 63 evra koje sam potrošio ove godine.