ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

...i pređoh i drugu sezonu WD-a. Lepo. Prva igra u kojoj sam otključao sve ačivmente na Steamu. Jej!

Elem, kao što rekoh, nešto mi leži ovakav tip igara trenutno; bez previše...gejmpleja, ali sa dobrim narativom koji te baš vuče da...čitaš/gledaš/igraš. Nameračio sam se na Telltele-ov Game of Thrones i Tales from Borderlands...ali ću čekati da značajno padne cena pre nego što ih kupim (mada sam pre neki dan na svom Ipadu video da se u Appstoreu Game of Thrones prodaje za nekih 6 dolara).

Ko voli dobar narativ u igrama, svakako treba Telltelovim ostvarenjima pružiti šansu. 

Elem, verovatno sam već negde pomenuo da po ko zna koji put prelazim Baldurs Gejt. Trenutno sam negde u drugoj polovini dvojke, u okolini Azila, ali ono što sam želeo da pomenem je da sam prethodno započeo Hexxatim kvest (isključio nakratko Jošima iz grupe zbog njega) i oduševio se prvom fazom, odnosno jednim lepim tvistom koji je igra priredila. Zato sam odlučio da ne idem dalje sa njom do narednog prelaza kada ću da sastavim ekipu samo od novih kompanjona. Na osnovu razgovora koje sam vodio sa ostalo troje, stičem utisak da bi i oni mogli imati zanimljive lične kvestove i pokazati se kao osvežavajući dodatak igri (susret sa Nerom je odmah otvorio potpuno novu oblast u dvojci!!!). Moram da priznam kako sam veoma zadovoljan ovim što je Beamdog pružio u EE.

Igram Metal Gear Rising: Revengeance i zasad mi je Monsoon bio najteži boss. Pravo sam izgubio živaca sa ovim pariranjem koje je izgleda bilo ključno za pobedu....

Apsolutno ključno. Zapravo te cela igra samo priprema za poslednji bosfajt koji ne možeš bez pariranja ni da pomisliš da pređeš. Takođe, ako nisi kupio onaj korak u stranu (koji je jeftin), obavezno ga kupi jer bez njega takođe poslednji bosfajt maltene da nije moguće preći. Kada sam zimus igrao na hard nivou težine, igru sam prešao za 12 sati a onda sam poslednji bosfajt igrao desetak 

Monsoon je, naravno zajeban, ali jasno ti je da će iduća dva bossa da budu još gori? Sundowner pa onda Jetstream Sam su obojica teški. Sam je posebno težak jer je jako brz i ima dugačke komboe koje moraš da naučiš i da sve pariraš ko odrastao čovek, tako da... Uči pariranje, esencijalno je. Ali kad ha naučiš... Recimo da sam Blade Wolfa na hard pobedio bez primljenog udarca.

Quote from: Meho Krljic on 27-12-2014, 20:50:18
Apsolutno ključno. Zapravo te cela igra samo priprema za poslednji bosfajt koji ne možeš bez pariranja ni da pomisliš da pređeš. Takođe, ako nisi kupio onaj korak u stranu (koji je jeftin), obavezno ga kupi jer bez njega takođe poslednji bosfajt maltene da nije moguće preći. Kada sam zimus igrao na hard nivou težine, igru sam prešao za 12 sati a onda sam poslednji bosfajt igrao desetak 

Monsoon je, naravno zajeban, ali jasno ti je da će iduća dva bossa da budu još gori? Sundowner pa onda Jetstream Sam su obojica teški. Sam je posebno težak jer je jako brz i ima dugačke komboe koje moraš da naučiš i da sve pariraš ko odrastao čovek, tako da... Uči pariranje, esencijalno je. Ali kad ha naučiš... Recimo da sam Blade Wolfa na hard pobedio bez primljenog udarca.

Sundowner nije bio PRETERANO težak...ubio sam ga iz drugog-trećeg puta. Monsoon je zasad bio najgori.

Što se skillova tiče, kupio sam sve zasad što imam otvoreno od istih. Unapređujem njih, endurance packove i one za komboe. Ostalo (oružje, odelo) pomalo zanemarujem.

Fino. Onda Jetstream Sam ima da padne brzo 

Naravno, prešao sam i Metal Gear, igra je presjajna, šteta je samo što traje svega nekoliko sati. Poslednji boss mi je uzeo najviše vremena (jebem li mu...repu) ali je i on pao. Moram još preći sa Jetrstream Samom i Wolfom, pa da uzmem i te ačivmente na Steamu

U međuvremenu, prešao sam i Shadow of Mordor. Moram priznati, prvih 13 sati...igranja, igra mi je bila...solidna. Ne znam, narativ mi je bio loš i jedva sam se terao da igram, a pomalo su me frustrirali kapetani koji su uznapredovali (Pug the Mindless, jebem li ti...repu ). Ali, kada sam napokon dobio mogućnost brendiranja, kada sam lepo investirao ability poene...baš sam uživao. O)stalo mi je još da odradim hunting challange sve, pa da maltene zakucam ovu igru

Svaka preporuka.

Lepo ti to odrađuješ. Komisija odobrava 

Quote from: Meho Krljic on 31-12-2014, 15:47:44
Lepo ti to odrađuješ. Komisija odobrava 

Kažem, sad imam više vremena nego poslednjih...godinu i po, pa lagano nadoknađujem propušteno Ne znam šta bih sad...imam Far Cry 3 započet (ali ta pucanja, nije to moj fah), Dishonored...ne znam, nekako...slično sa SoM, nešto mi se...ne igra, mada verujem da je odlična i to...A sad sam pristavio Remember Me, iako igra nije dobila neke dobre ocene, mislim da će mi se svideti.

Pa, Dishonored je jedno četiri puta bolji od Remember Me, ali dobro, svakako treba da slušaš svoje porive!!!!!

Kada bih morao da biram izmedju far kraj 3 i dishonored izabrao bih far kraj 3.

Pa sad...kažem, nisam fan pucačina uopšte. Mislim, jedina igra koju sam prešao kao "pucačinu" - iako to u stvari nije - je Deus Ex: HR.

Ma ok, spomenuo si te dve igre pa sam dao svoj sud. Dishonored sam krenuo i batalio. A "pucacina" sam u zadnjih 5 godina odigrao mozda 2-3 a najverovatnije ni toliko. Verovatno ni u fc3 ne bih odmakao dalje od uvoda da nije bilo Mehovog (Mehinog?) opisa na blogu koji kaze da igra tek pocinje posle smaranja sa lovom i kraftovanjem opreme te mu se ovim putem zahvaljujem jer bih, poznavajuci sebe, vrlo brzo odustao.

Srecna vam nova gejmerska godina kad sam vec tu.

I da se u 2015. igramo kvalitetnije i, koliko ko može - kvantitetnije. Ali i da posle dođemo ovamo da o tome pričamo    To je jednako važno.

Srećna Nova godina, svoj četvorici! 

Zađe ovamo ponekad i ridiculus, dakle, skoro da nas ima petorica!

Nego, po čemu treba zapamtiti 2015. godinu? Mesecima unazad se priča da je ovo bila grozna godina za videoigre jer, kao, ono što je izašlo je bilo unremarkable, ali moj utisak je da je ovo najviše jedna refleksna reakcija na pomeranje igara poput Arkham Knight ili The Witcher III u narednu godinu.Fakat je da smo ove godine dobili uobičajenu ponudu nastavaka AAA franšiza, ali je i fakat da su mnogi od tih nastavaka najbolje što su te franšize dale dugom vremenskom periodu (Call of Duty svakako, Far Cry moguće, a Dragon Age je, možda, najbolja igra u serijalu). S druge strane, naravno da je bilo mnogo velikih razočaranja, pogotovo iz Ubisoftove kuhinje gde su i Watch_Dogs i AssCreed Unity dočekani porugom, plus trend da AAA igre dolaze potpuno polomljene i skoro neigrive u prodaju nije bio od velike pomoći u domenu popravljanja ičijeg raspoloženja (spisak je zastrašujući - DriveClub, The Crew, Halo - Master Chief Collection, Assassin's Creed Unity...). Ispada da je prošlogodišnja propast Battlefield IV bila samo predujam za trend koji će dominirati u 2014. godini.

Ali s druge druge strane, bilo je tu sjajnih igara koje su potpuno ukrale šou, neke iz nezavisnog krila industrije, neke iz samog srca korporativne tame, bilo je iznenađenja kojima smo se nadali i iznenađenja koja su nas dočekala posve nespremne.

Ne bih da licitiram time šta je igra godine (mislim, Shovel Knight, jasno), ali pogledati ovaj spisak:

Middle Earth: Shadow of Mordor je mogla da bude puki Betmen u Mordoru, korporacijska stilska vežba sa zamenom skinova i potpuno traćenje Monolithovog talenta, kad ono - ispade da je jača mašinerija novih konzola iskorišćena za nešto više od malo bolje grafike. Nadam se da je ovo zbilja najava novog talasa akcionih igara u kojima igrač ZAISTA kreira SVOJ narativ kroz akcije.

Alien: Isolation još nisam stigao da odigram ali po svemu sudeći Creative Assembly su osvetlali obraz i pokazali da umeju da rade i druge stvari osim štancovanja Total War igara. Čini se da je ovo prva korporacijska igra posle dugo vremena koja je ozbiljno proverila zbog čega indie horor igre poslednjih par godina dobijaju toliko pažnje, a onda je marljivi britanski studio poradio na AI-ju antagoniste i proizveo autentično Alien iskustvo. Uz Shadow of Mordor, ovo deluje kao najava onoga što bi trenutna generacija konzola mogla da ima kao svoj identitet.

Bayonetta 2: već sam dosta pisao o ovome. U domenu spektakularne akcije i prefinjenosti sistema koje igrač ima na raspolaganju da se izrazi u igri, Bajoneta 2 nema premca. Platinum su se ovim tako jako zakucali na vrh tabele da čoveku istovremeno dođe da peva i da plače znajući da igra, uprkos Nintendovim najboljim naporima ostaje slabo prodavani kurio za sladokusce.

Divinity: Original Sin - ni ovo nisam stigao da zaigram (ni Banner Saga ni Child of Light... a važno da sam imao vremena za plitkasti South Park The Stick of Truth), ali po svim reakcijama, ovo je pravi naredni korak u filozofiji savremenog kompjuterskog RPG-a, dakle umesto insistiranja na akciji i zatrpavanja mape opcionim prostačkim zadacima, D:OS ide više na kreativnost i slobodu, umesto širine nudeći dubinu, rekao bih. Jedva čekam da je zaigram.

Dark Souls II: tradicionalno, igre koje se objave u prvoj polovini godine zaboravljene su u izborima za igru godine, ali DSII je ima i dodatan problem što su ga mnogi poredili sa originalom i kritikovali što nije ista igra. No, mojih sto i kusur sati u ovoj igri su me uverili da je DSII onaj srećno odmereni nastavak koji inteligentno menja neke od filozofskih osnova originala da bi ponudio uporedivo ali originalno iskustvo, ne gubeći iz vida šta su temelji 'Souls igara: ekstreman izazov ali fer ugovor sa igračem i nagrada koja je uvek dostojno odmerena.

Shovel Knight: ovo remek-delo je godinu obeležilo na više načina, ali pošto igru navodim odmah posle Dark Souls II, da kažem da su autori slično Fromovom B timu imali jasnu viziju o tome da njihova igra treba da bude razumno verna predlošku (u slučaju Shovel Knight to su klasični Kapkomovi 8-bit platformeri poput Mega Man ili Ghouls'n'Ghosts ili, dakako, Duck Tales), ali da ima i razuman iinteligentan odmak  i evolutivni korak u odnosu na taj predložak. Shovel Knight je toliko pametno dizajnirana igra da me kad je igram povremeno obuzme osećaj milja jer vidim da su dizajneri znali da ću se u nekom momentu zapitati "Čekaj, pre trideset godina sam igrajući ovakve igre želeo da uradim ovo, a nisam mogao. Mogu li to sada?" i ispadne da - mogu! Pritom, prosto je omamljujuće koliko ideja naizgled jednostavan dvodimenzionalni platformski naslov može da strpa u svaki nivo a da se svaka ideja divno uklopi, čak i kada imate utisak da se igra upravo potpuno polomila (na primer sobe u kojima se sve dešava u mraku). Uz to, Shovel Knight i beži rigidnosti karakterističnoj za trideset godina stare platformere i dopušta igraču rešavanje situacija na više načina, što je primer pametne, smele iteracije poznatog dizajna. Na sve to, igra je em prelepa grafički sa povremeno omamljujućim piksel artom, em lepo svira, em je duhovita. A ovo je čak i Kikstarter naslov!

Mario Kart 8: Ja čak ni ne volim trkačke igre, ali Mario Kart je uvek igra verna arkadnoj filozofiji uzbuđenja koja treba da se dešavaju svakih par sekundi i ovo nije naslov u kome kada ste poslednji u trci na kraju prvog kruga znate da ćete to ostati do kraja. Takođe, uprkos gunđanjima određene populacije u publici koja veli da ne voli Mario Kart jer korišćenje oružja i powerupova oduzima igri čistotu trkanja i svodi je na "powerup rulet", ekstenzivno igranje MK8 onlajn mi je potvrdilo da je ovo u prvom redu igra veštine (postoji gomila tehničkih detalja koje treba identifikovati i uvežbati da biste bili kompetitivni - driftovanje, ubrzanje koje se dobija kod uspelih skokova sa ivica, upadanje u vakuum koji kreira vozač ispred vas...), zatim igra taktike (powerupovi i oružja imaju iznenađujuće širok spektar ofanzivnih i defanzivnih primena) a na kraju igra pamćenja obrazaca (prečice na stazama) i da je slučajnosti ostavljen vrlo mali prozor da dela, traman toliko da niko nikada ne može da se opusti. Plus, Nintendo je dizajnirao neke od najboljih staza u svojoj istoriji, a neke od njih se i nalaze u prvom DLC paketu i još na to ide PLUS na fantastičnu audiovizuelnu prezentaciju koja igru čini zarazno optimističnom čak i kada ste upravo popili dve vatrene kugle, munju i plavi kornjačin oklop u zube.

P.T.: Hideo Kođima je ove godine izdao i prolog za Metal Gear Solid V i to je bio odličan apetajzer ali ipak samo apetajzer koji nas je ostavio izgladnele za punim obrokom. Ali u potpuni zasenak bacio ga je Playable Teaser, misteriozni besplatni demo koji se bez ozbiljnije najave pojavio na PSN-u i zapalio internet. Naravno, za manje od dan se stiglo do kraja igre i saznalo da je ovo najava Silent Hills igre koju će Kođima praviti sa Giljermom DelTorom ali ono što je bilo zanimljivo je da ni tada niko nije umeo da kaže KAKO je stigao do kraja. U jednom momentu, stekao se utisak da ceo internet radi na rešavanju Kođiminih bizarnih zagonetki i razabiranju toga kako da komuniciramo sa duhom ubijene žene, a P.T. je uspeo da bude jedno od najintenzivnijih horor i uopšte igračkih iskustava nudeći neverovatno minimalnu količinu gejmpleja.


Bilo je tu još dobrih momenata - Telltale je odradio odličnu sezonu The Wolf Among Us i započeo dve, bar kako ljudi kažu, solidne sezone sa Game of Thrones i Tales from Borderlands. Destiny je... izašao. Wolfenstein: New Order je bio odličan. Dobili smo odlične nove nastavke u voljenim Shin Megami Tensei i Ace Attorney serijalima. Square Enix je zaposlio Tri Ace da spasu šta mogu od Final Fantasy XIII kredibiliteta i Lightning Returns je ispala jedna od najkreativnijih "velikih" JRPG igara poslednjih godina. Istovremeno, "male" igre poput klasičnih platformera ili 2D šutera su nastavile da cvetaju - novi Geometry Wars je... prilično dobar, Volgarr The Viking je čudesno frustrirajuća i fantastična igra, pa su tu i Nuclear Throne, The Binding of Isaac Rebirth... A Metrico i Hohokum sa korporativne s trane, te A Bird Story sa nezavisne su potvrdile da su "arti" igre i dalje u zdravoj formi. 

Nekakva tri trenda bi se dala izdvojiti kao nešto što je obeležilo godinu:

Negativan smo već pomenuli: igre, pogotovo velike, do igrača stižu izlomljene, prepune bagova, neretko neigrive zahvaljujući nedovoljno testiranoj onlajn komponenti. Ovo je zabrinjavajuće jer znamo da će igre (bar još neko vreme) postajati sve kompleksnije a pošto ih igrači i ovako polomljene kupuju, razumno je nagađati da se izdavači neće PREVIŠE cimati oko pre-launch krpljenja i testiranja.

Neutralan je da je praksa remasterovanja i izdavanja malčice poboljšanih verzija igara ove godine postala potpuni mejnstrim. Nakon što se tokom prethodne generacije remasterovalo ponešto iz one pre nje, sad, dok prelaz generacija traje, izdavači su nastavili istim smerom, ali sada izdajući nove verzije igara starih jedva godinu ili dve. U toj konstelaciji, Kingdom Hearts 2.5 HD je gotovo izuzetak jer se radi o igri iz PS2 ere - ove godine dobili smo remasterovane The Binding of Isaac, Tomb Raider, Sleeping Dogs, dva Metroa, GTA V i The Last of Us - ove poslednje dve jedva godinu stare. Ima ovo i dobru i lošu stranu, dakako.

Pozitivan trend je da se u moru early access igara koje su nam brzo oduzele volju za igranjem nedovršenih naslova (čak i kad su to naslovi koje smo prilično željno čekali - DayZ ili Maia) svojim odbijanjem da naprave interesantan progres ili budu dovoljno igrive takve kakve su, zapravo pojavilo nekoliko koje su potpuno opravdale Early Access formu, bile igrive i zabavne od prvog trenutka a zatim nastavile da evoluiraju na interesantne načine, uzimajući u obzir upliv igrača, ali ne gubeći originalnu viziju. Divinity: Original Sin, Nuclear Throne, te fenomenalni roguelike/rhythm game hibrid Crypt of the Necrodancer su predvodili ovaj trend i njihovim autorima treba ljudski stegnuti desnicu. 

Lep osvrt. Nego, ima nas vise, Jape, Harvester, igra se i Mac i Drood, D., a sigurno sam jos nekoga zaboravio. Jedino ako je neomedjeni mislio na najaktivnije clanove, onda vas ima dvojica

Pa da, Barbarin, i Dark Souls master Milan dakle ima nas samo se slabo ima vremena za "igrice"

Sretna svima 2015. Nailazio bih ja češće da imam komp na kojem bi mogao da igram ovo o čemu pišete.

Quote from: Petronije on 01-01-2015, 19:01:03
Lep osvrt. Nego, ima nas vise, Jape, Harvester, igra se i Mac i Drood, D., a sigurno sam jos nekoga zaboravio. Jedino ako je neomedjeni mislio na najaktivnije clanove, onda vas ima dvojica

Ma jok, nego sam hteo da se našalim na račun nevelikog broj gejmera na sajtu, bez želje za utvrđivanjem tačne cifre.

Bilo kako bilo, malo nas je, al' smo odabrani.

Meho ima taj lep, odmeren i nadasve zanimljiv šmek za pisanje, i, ne mogu sad previše da ga hvalim, ali valja se reći, uvek pogađa u sred srede. Sve što je rekao u prethodnom postu je zaista lepo sročeno, smisleno i ne preostaje nam ništa nego da se složimo kao metar drva  sa svim što je on napisao. U svakom slučaju, dragi prijatelji za konzolama i kompjuterima, sa mišem, džojstikom i čime sve ne u rukama, želim Vam puno sreće, veselja, posla i zdravlja u 2015-oj.


Uživajte!


P.S.


REMEMBER ME igra je čini mi se igra sa ozbiljnim potencijalom, ali mi se isto tako čini da taj potencijal nije ni 1% iskorišten. Šteta.

Da, slabo je iskorišćen. Najzanimljiviji element igre - remiksovanje sećanja - se koristi premalo puta (bukvalno se da prebrojati na prste jedne ruke) (i to da se ne iskoriste svi prsti), a težište je na borbi koja je uslužna ali ni blizu nečemu što bismo pored živih DMC/MGR/Bayonette mogli da pohvalimo kao sjajno, te na platformskim elementima koji su još mediokritetskiji... Šteta zanimljive glavne junakinje i truda oko dizajniranja futurističkog Pariza.

Naravno, ipak sam je kupio na aktuelnoj Steamovoj rasprodaji jer se zanosim mišlju da ću je ipak jednom odigrati do kraja a i valja pohvaliti Dontnodovu ambiciju, te kakav-takav Capcomov mlak pokušaj inoviranja i kockanja sa novim IP-jem koji oličava žena.

...zakucao sam sve kvestove u Shadow of Mordoru. Nakon inicijalnog "meh, onako" doživljaja, igra se ispostavila kao pun pogodak. Steam kazuje kako sam u igri proveo 31 sat, što dovoljno govori o tome koliko sam oduševljen igrom

Pod "sve kvestove" mislim na Outcast misije, misije za luk, nož i mač, misije za sakupljanje bilja, misije za lov i naravno glavnu priču.

Fino. Činjenica je, doduše, da kad završiš sve to, igra i dalje generiše proceduralne misije sa novim oficirima, pa može da se igra u nedogled. Ja sam spržio isto oko 30-35 sati na igru i ne žalim.

Ako neko želi da proba The Talos Principle, prilično nahvaljenu logičku igru croteam -a, pre nego što ga kupi, mora da zna tačno koji procesor ima u mašini i shodno tome primeni lekić sa ovog linka.

https://www.mediafire.com/folder/621dk2lx57vab/TTP_V220996

Lepo radi na starim mašinama poput moje, samo sam upalio ali imam ozbiljnu nameru da mu posvetim malo više pažnje narednih dana.

Ja sam, nakon dugo dugo dugo vremena, dovršio po drugi put Witcher 2. Igra je sjajna, naravno, ali to već ptice na grani znaju. Pored toga sam po jedno 15ti put prešao Star Wars: Knights of the Old Republic 2, ali ovoga puta to sam učinio (tek po drugi put) sa RESTORED CONTENT modom, koji je dodao mnogo izbačenih scena, dijaloga u igru, pa čak i novu planetu.

Kotor bih stvarno mogao igrati svaki dan.

Quote from: Petronije on 01-01-2015, 19:02:15
i Dark Souls master Milan

Ja, na zalost, zbog raznih poslova koji se nizu i preklapaju nista nisam igrao vec vise od pola godine... ali pratim vas, svakako!

@Perin


Jesi li ikada uspeo da pomiriš dve posvađane porodice na Dantooinu? I kako? Ja sam drugi prelaz igrao sa Scoutom kome sam pošteno nadogradio diplomatske sposobnosti, ali nije bilo šanse da nešto uradim. Reloadovao sam jedno 5-6 puta i odustao.


Inače, iskoristio vikend da dovršim Baldurs Gate 2 i već sam negde na trećini Throne of Baal. Malo mi je žao što opet nisam uzeo Sarevoka za kompanjona (uvek ga ostavim da vrti palčeve u tvrđavi) umesto MInsca. Sigurno je triput opasniji borac, a Minscove rendžerske sposobnosti mi uopšte nisu potrebne. Ali opet, kako ostati bez čuvenih Buovih komentara?   

Quote from: neomedjeni on 12-01-2015, 09:36:33
@Perin


Jesi li ikada uspeo da pomiriš dve posvađane porodice na Dantooinu? I kako? Ja sam drugi prelaz igrao sa Scoutom kome sam pošteno nadogradio diplomatske sposobnosti, ali nije bilo šanse da nešto uradim. Reloadovao sam jedno 5-6 puta i odustao.

Jesam...ne mogu da se setim, ali mislim da prilikom susreta obe porodice (kad spasiš onog klinca što je jedna porodica kidnapovala) moraš da ubediš obe strane da puste decu i njihovu ljubav na miru..Ukoliko uspeš, onda je sve ok, ako ne...pa roditelji će biti besni na tebe


EDIT:


Da, evo našao sam set odgovora koje moraš da odradiš da bi pomirio porodice:


1. Convince Ahlan and Nurik to make up. You must respond with these specific answers.
"You two just need to calm down."
"Both of you calm down now!"
[Persuade] "Shen is capable of making decisions on his own."
[Persuade] "Children grow up and leave eventually." .

Hvala druže, tako sam i ja pokušao, i to nekoliko puta. Biće da opet nisam imao dovoljno visok persuasion skil. Dođavola.

Ubedili ste me, moracu da probam Mordor u nekom trenutku, kad ga nadjem za male pare. Na psn-u je jos uvek 50$ (novopeceni ps4 vlasnik ovde, dozivljavam gaming renesansu), sto mi je previse za igru sa stepenastim nemenjajucim pejzazem. Al vidim da se svi ubise od hvaljenja nemesis sistema, a Mehovi kickass klipovi govore vise od hiljadu reci.

Nego, javljam se da dam svoj glas Alien Isolationu. Imam utisak da ga slabo ko igra na ovim prostorima. Igra je odlicna, ljudi. Uboli su atmosferu filma sto posto, a grafika je toliko dobra da cesto imam utisak da se setkam po setu u pauzi snimanja. Uzivam u cinjenici da nigde nema ostrog poligona ili manjka detalja. Poligonski budzet i kvalitet shejdera su najzad dovoljno visoki da ugodjaj bude potpun i konstantan.

Samo da upozorim, pacing nije najbolji u pocetku -- posle pitch perfect introa, prvih cetrdesetak minuta na Sevastopolu zna da bude dosta frustrirajuce. Bace te odmah u komplikovan prostor sa gomilom staza i bogaza, od kojih su vecina slepe ulice jer su posvuda zakljucana vrata. Takodje, prvi ozbiljniji encounter sa agresivnim survivorima je lose procenjen. Posle oko pola sata pokusavanja i rastuce frustracije najzad sam shvatio da igra zapravo ocekuje da ih zaobidjes. Medjutim, posto ih je cetvorica u velikom prostoru na dva nivoa, to je taman dovoljno malo da pomislis da mozes da se izboris sa njima. E pa, tesko.

Ali posle ovih detinjih bolesti stvari se slezu na svoje mesto. A taman kad se igrac privikne na ritam igre i nauci sta da ocekuje, alien biva stvarno pusten s lanca. Protip: sakrivanje ispod stola je kudikamo efektivnije od ormarica. Animacija je brza, preglednost bolja, a skrivenost skoro ista. Samo ne dizite Motion Detector dok je alien u istoj sobi.

Meni je AI u kvartalnom planu, bez brige 

Željno sam iščekivao Guilty Gear Xrd Sign i, ooooh. Tu je. Onlajn se još navikavam na endžin (ovo je prva GG igra u Unreal endžinu) i činjenicu da u Evropi praktično nema igrača (pošto igra u Evropi nije ni izašla) pa da su mi najbolji Ameri na istočnoj obali, ali igra ima raskošan oflajn mod, plus konačno u nekom ASW naslovu kulturan brauzer servera, sa svim pripadajućim alatkama. Naravno, singl plejer posle par minuta legne gde treba, čovek se seti svih potrebnih poteza et voila:

Mehmet igra Guilty Gear Xrd -SIGN

Mehmet protiv Potemkina:Guilty Gear Xrd -SIGN

Mehmet igra Guilty Gear Xrd -SIGN Millia vs. Zato

I, upravo okončan Baldurs Gate 2: Throne of Baal u EE verziji. Ako postoji igra/serijal koja će vas naterati da se mučite i patite, a da opet uživate u svakom trenutku, to je BG. Doteturao sam se do kraja igrajući kavaljerskog paladina sa klasičnom ekipom: Anomen, Džaheira, Minsc, Imoen i Aeri. Navodno su kensai i paladin inkvizitor najbolje klase za prelaženje igre, ali ako mene pitate, kavaljer jede malu decu, demone i zmajeve. Pre doručka. Karsomir i totalna otpornost na magiju koju dobija zahvaljujući nekim itemima ovu klasu pretvara u mašinu za ubijanje koju sam često slao napred samu da ne bih ugrožavao živote saboraca u nezgodnim sukobima.


Onaj čuveni izbor na kraju me uvek natera da se zapitam šta bih učinio kada bi me život zaista stavio pred nešto slično. Poznajući sebe, verovatno suprotno od onoga što sam učinio u igri - ostao sam smrtnik zarad budućnosti sa Džaheirom i pokazao božjim spletkama srednji prst. Baš kao što ga je loša karma pokazala BG trojci, koja nam nikad neće stići u obliku u kom je prvobitno zamišljena. Koliko se samo dobrih igara nikada nije rodilo...


Dođavola, opet bih igrao, da vidim kako je zapravo sa kensaijem.

Pošto me mrzi da radim ono za šta me plaćaju (ima vremena sutra, rezonujem), da makar ispišem šta sam sve do sada igrao u ovoj godini u dovoljnoj meri da imam neko mišljenje.

Gaia Seed

Ponesen prazničnim raspoloženjem, slušanjem brda retro intoniranih podkasta i dosta raspojasanom rasprodajm koju je Sony upriličio na PSN-u, iskeširao sam simbolične dve i po funte za igru za koju znam da je nikada u životu neću završiti  Jer, objektivno, horizontalno skrolujući shootemupovi stare škole su danas preteški za čoveka sporih refleksa a sa premalo vremena da se posveti učenju rasporeda neprijatelja napamet. No, ja ovaj žanr volim i mada uglavnom uspevam da završim igre koje mi daju beskonačne kredite, istina je da dosta često volim da poigram nešto iz ove priče - ima nečeg prefinjeno čistog u dizajnu koji je sa jedne strane gotovo potpuno sveden na prepoznavanje i memorizaciju obrazaca i drugih pravilnosti, a sa druge piruje u orgijastičkim naučnofantastičnim vizijama tehno-organskog tipa.  Elem Gaia Seed je Playstation jedan igra iz 1996. godine, koja nikada nije izašla na zapadu i čak je i sada na PSN-u prisutna samo u verziji pukog ROM-a, dakle bez ikakvih pokušaja da se igra lokalizuje a i to posle nekoliko godina obitavanja samo u japanskom delu prodavnice. Objašnjenje je u tome da ju je na PSN-u izdao Monkey Paw Games, koji se trude da zapadnoj publici približe neke (izgubljene) bisere japanskog gejminga, a kako je Gaia Seed i u originalu imala mali tiraž, pričamo o igri čiji je CD na ibeju znao da dobaci cene i više od 150 dolara. Računajući da nema smisla da piratima prepuštaju očigledno posotjeće, mada malo tržište, MPG su ROM sertifikovali i za zapadna tržišta et voila.

Gaia Seed nije naročito kultna igra, kad je čovek zaista i zaigra, niti umire u originalnosti (ne treba od ovoga očekivati majlstoun nivoa Ikaruge) - u pitanju je vrlo očigledna varijacija na R-Type formulu - ali je developer Techno Soleil dosta toga postigao jednim purističkim fokusom na zanimljivo formatirane talase neprijatelja, naglaskom na pronalaženju bezbednih mesta u maltene bullet hell krajoliku i interesantnim variranjem klasične kombinacije powerupova, charge shotova i health bara. Primera radi, zdravlje se vremenom obnavlja ako ne trpite štetu, što je mehanizam koji ni danas nije uobičajen u shmupovima, a tada je bio praktično šokanta ideja, ali ovo igri daje prefinjenu eleganciju u kojoj igrač, kako postaje bolji u pamćenju obrazaca, dobija i pomoć od samih sistema igre. Takođe, iako powerupovi nisu ni blizu raskoši sa kojom su operisali R-Type ili Gradius, balans je odličan i zahteva od igrača pažljivo učenje kapaciteta svih oružja i korišćenja njihovih kombinacija.

Najslabija strana Gaia Seed je njena prezentacija, jer je ovo igra koja od SNES ili Mega Drive prethodnika izgleda tek koji procenat bolje, a odsustvo analognih kontrola i diskrepanca između PAL i NTSC tehnologija doprinosi pomalo tromom osećaju pri igranju. Sjajna muzika, doduše.

Child of Light

U svoj strci da preko praznika odigram što više igara na kraju sam se dohvatio Ubi Montrealovog malog RPG čuda računajući da je bolje odigrati više kraćih igara nego jednu dugu.  Elem, Child of Light sam kupio još pre nekoliko meseci za PC, ali je odluci da je sada igram presudilo to što je na Nintendovom eShopu bila nekarakteristično jeftina (manje od četiri funte) a pomisao da ću je igrati udobno zavaljen na trosedu umesto zgrbljen nad računarom je bila neprocenjiva.

Ova igra je deo Ubisoftovog programa, nazovimo ga motivisanja svojih zaposlenih da pored smena koje moraju da odrade u rovovima praveći Assassin's Creedove, Far Cryjeve, Watch Dogsove itd., mogu malo da se opuste radeći sitnije i projekte koji imaju manje budžete, gotovo indie filozofiju (može da se eksperimentiše, nema pritisaka marketinškog odeljenja) a da ipak održavaju produkcijske vrednosti koje sugerišu da je ovo proizvod velike firme. Naravno, moglo bi se argumentovati da zapravo igre poput poslednja dva Raymana, Child of Light i Valiant Hearts imaju bolju produkciju od poslednjeh AssCreeda kojis e raspadao po svim šavovima po ulasku u prodaju pa ovo ima i više smisla jer dobijamo igre koje neće zaraditi MNOGO para ali će zaraditi MNOGO dobre volje Ubisoftu među hardcore igračima a koji su važni ambasadori izdavača...

Elem, Child of Light je rezultat obećanja Patricku Plourdeu da, ako pristane da sedne na mesto direktora igre Far Cry 3, za nagradu može da posle naravi kakvu god hoće igru - što na govori bar dve stvari:

1. Pravljenje AAA naslova poput Far Cry je do gađenja mučan proces čak i za gazdu na projekat

2. Ljudi koji prave krvoločne šutere, kada im se da mogućnost da naprave igru kakvu sami žele da naprave, odu na sasvim drugu stranu i daju nam bajkoviti, nežni RPG sa izrazito feminističkim elementima.

Da ne bude zabune, Child of Light je suviše bajkovit da bi bio feministički u nekom konfrontativnom smislu, ali pričamo o igri u kojoj se klasični bajkoviti tropi (dete plemenita roda koje mora da preživi brojna iskušenja i ojača, te sazri da bi porazilo zlo/ spaslo svoju porodicu/ stasalo da bude pravičan vladalac kada dođe vreme) interpretiraju kroz žensku prizmu i to deluje sasvim prirodno. Praktično svi glavni protagonisti CoL su ženskog pola, uključujući i pozitivce i negativce i to vrlo lepo ide.

Ova igra je pažnju na sebe uvek skretala iznimno lepim audiovizuelnim dizajnom i Wii U verzija na zaista reprezentativan način prikazuje prelepu grafiku rađenu u Ubi Art endžinu (razvijenom za potrebe Rayman Origins) sa fantastičnim ambijentima kao slikanim vodenim bojama, minucioznim animacijama ljudskih i neljudskih likova, te odličnim pougravanjem sa ambijentalnim efektima. Naravno, mnogo je lakše praviti 2D skroler nego Assassin's Creed, ali ova igra zaista izaziva vaše oči da zapevaju od sreće. Muzički, takođe, imamo pun pogodak sa saundtrekom Beatrice Martin koji je taman gde treba, dajući igri jedan vanvremenski, emotivni fentezi ton.

Elem, sa same mehaničke strane, Child of Light je jednostavni, malo RPG koji tačno zna šta radi i ne namerava da se zadržava duže nego što je neophodno. Kretanje kroz igru je lako i slobodno (platforming sa početka ubrzo biva zamenjen oslobađajućim letenjem), mogućnost igranja dva igrača odjednom je pametno realizovana i igrač u ulozi "pomoćnika" ovde zaista ima šta da radi, borbe se gotovo sve vreme (se u slučaju par bosfajtova) događaju onda kada vi hoćete a ne nasumično, okruženje je prepuno tajnih prostorija i skrivenih kutaka koji nagrađuju istraživanje, a tu je i sijaset "sitnih" detalja koji poboljšavaju iskustvo (na primer kako napadanje protivnika sa leđa u overworldu garantuje prednost napada na battle screenu, a što se može i obezbediti namerni zaslepljivanjem protivnika jakom svetlošću), uključujući obnavljanje zdravlja i magijskih poena skupljanjem bilja iz okruženja.

Levelovanje družine nije naročito nadahnuto, zapravo je prilično strejt sa jasnim ulogama koje svako od njih ima u borbi i bez promena klase/ posla koje karakterišu neke naprednije JRPG igre (ako to do sada nije bilo jasno, Child of Light se više oslanja na JRPG tradiciji nego na zapadne igre, sa dosta jasnim aluzijama na Grandiu ili elemente Final Fantasy igara), ali makar posle gotovo svake borbe neko iz družine dobija novi nivo pa je to neka sitna nagradica.

Sam borbeni sistem je odlično promišljen i varijacija je na active time sisteme iz gorepomenutih igara, u kojoj je manipulacija vremenom potrebnim da protekne pre nego što vi ili protivnik dođete na red za potez ima ključnu ulogu. Ovo nije teška igra, mislim da sam samo jednom video Game Over ekran, ali ima dosta dovitljivosti i elegancije u tome kako pametnim korišćenjem elementalnih napada i bafova/ dibafova možete da pobedite mnogo jačeg i brojnijeg protivnika.

Zamerke idu na nažalost pomalo nedopeče crafting sistem koji deluje kao da je neko krenuo da ga radi pa ga ostavio na najprvijoj, nnerazvijenoj iteraciji, kao i na dijaloge u igri koji se svi rimuju i, mad aje ovo trebalo da igri da još bajkovitiji ton, plašim se da Džefri Johalem, autor scenaria za Far Cry 3 ili Assassin's Creed II nije baš neki poeta. Ovo je šteta jer su likovi u igri dopadljivi i, kako rekh, većina su žene sa interesantnim ličnostima ali ih izražavanje u povremeno savršeno isforsiranim stihovima svodi na karikature.

Dobar je Child of Light, vaistinu. Mala ali lepa igra.

Steamworld Dig

Ovo je došlo na red jer mi se igralo nešto relaksirajuće tokom praznika pa je pomisao o igranju igre na Viti dok priča sa ženom i mazim mačke, a na televiziji ide neki prijatan program delovala sjajno.

I tako i bi. Steamworld Dig je tačno ono što sam očekivao od ovakve igre, mala, pametna, ne mnogo zahtevna ali nikako glupa igra o avaturističkom rudarenju, koja se nalazi negde na pola puta između robusnijih istraživačkoh naslova poput Terrarije i proceduralnih platformera poput... er Spelunkyja? Steamworld Dig ima dopadljiv svet i "lore" (parni roboti na nekakvom pseudo-divljem-zapadu kopaju stotine metara ispod površine tla u potrazi za mineralima i ostacima drevnih civilizacija) ali je najdopadljiviji taj element da se sve što radite događa u "čvrstom" medijumu, odnosno da putanju kroz igru prosecate sami, tražeći minerale, braneći se od zveri iz dubine utrobe planete, praveći platforme tamo gde su vam potrebne pametnim okopavanjem itd. Igra ima i nežnu krivu porasta kompleksnosti sa otključavanjem novih sposobnosti koje opet daju kretanju kroz zemlju nove dimenzije, ali njen najveći adut je taj osećaj otkrića koji ide sa metodičnim kopanjem i silaženjem sve dublje u tlo.

Beyond: Two Souls

Igranje nečega što je praktično interaktivni film je dobro došlo u tim danima lenstvovanja, ali mora se reći da je David Cage sa ovo igrom konačno postigao neke od stvari koje je, mislim, oduvek želeo. Beyond je igra koja uspeva da na prirodnije načine spoji dva medijuma i da diskrepanca između toga da Cage žarko želi da nam ponudi interaktivnu dramu i toga da ipak u tu dramu mora da nevoljko udizajnira nekakve sisteme da sa njima interagujemo u ovom slučaju nije tako iritirajuća kako je znalo da bude u nekim prethodnim primerima. Što nije nužno i dobro jer, naime, Cage ovde umesto da uloži više truda u igrački deo igre, samo kao da je rešio da ga pojednostavi do mere koja će makar smanjiti frustraciju nejasnom signalizacijom, nekonzistentnim kontrolama i ponavljanjem sekcija koja je opterećivala njegove prethodne projekte. U tom smislu, ovo je značajno neambicioznija igra od Heavy Rain, QTE instance su sasvim pojednostavljene tako da se većinu vremena samo ima gurnuti desni stik u smeru bele tačke na ekranu a igra će ostalo da obavi sama, kao u nekoj child friendly verziji Dragon's Laira, a s druge strane, tamo gde je Heavy Rain omogućavao da se, kad nešto pogrešite i poginete, igra nastavi sa drugim likovima, što je bio intrigantan narativni opit, Beyond ovaj proble prevazilazi tako što je nemoguće neuspeti. Fail state u ovoj igri naprosto ne postoji pa će čak i igrač koji ni ne dotakne kontrole u interaktivnim scenama moći da prođe dalje iako je protagonist navodno bio u smrtnoj opasnosti.

I, sad, ovo je svakako bitno imati na umu kada kažem da je, u domenu kvaliteta iskustva, Beyond zapravo bolja od Heavy Rain i Fahrenheit. Makar nas Cage više ne smara sa ponavljanjima i frustrirajućim kontrolnim šemama i priča se odvija udobnije i bešavnije nego u ovim igrama, iako je napušteno pripovedanje iz više uglova koje je bilo zanimljivo u ovim naslovima. Takođe, Beyond pruža veoma široku lepezu iskustava u okviru jedne igre pa bih rekao da je ovde zloupotreba QTE kontrolne šeme makar učinjena sa dobrom namerom i u zbiru dala igru koja se usuđuje da - kad već igrača svodi na malo aktivnog pratioca priče - barem ode u širinu. Beyond prati život protagonistkinje u rasponu od deceniju i po, a to je težak, tragiča i neobiča život, i, skačući nehronološki kroz epizode, omogućuje nam da u jednom momentu budeo tinejdžerka na žurci, u drugom operativac CIA u nekom razrušenom gradu u severno Africi, pa onda nervozna mlada žena koja se sprema na sastanak sa muškarcem kome treba spremiti večeru, pa klinka koja ulazi u zgradu posednutu tuđinskim entitetima, pa beskućnica na ulicama velegrada, pa begunac od zakona koji radi na farmi, okružen dobroćudim nativnim Amerikancima... Narativno i tematski, Beyond uspeva da sa dosta elana skače između toga da je malo kao Going Home, pa malo kao Resident Evil, pa malo kao Metal Gear Solid, pa malo kao The Walking Dead, pa malo kao Splinter Cell. Nije sve od ovoga jednako uspešno, neke instance su naprosto isprazne, ali neke bi mogle da budu i dosta uspešna igra same za sebe - recimo deo sa beskućnicima ili deo na farmi koje su i najuspelije napisane epizode u kojima Beyond predstavlja dosta dobro napravljene ljudske drame koje treba rešavati poćrtvovanjem i smelošću.

Pomaže i što je ovo produkcijski raskošno i mada su neki delovi igre nenadahnuti (enterijeri vojnih objekata su... sivi, sterilni i nezanimljivi kao i u svim drugim igrama), neki drugi su me pozitivno šokirali kvalitetom, ostavljajući mi utisak da igram Playstation 4 igru umesto igre iz pozne faze PS3. Odsustvo grafičkog interfejsa veći deo vremena, fluidnost borbenog sistema (jedan od retkih stvarnih sistema u igri), dobri glumci čiji je performance capture koštao đavolski mnogo ali se vidi gde su te pare otišle - sve ovo u nekim momentima dosta ubedljivo uspeva da proda Cageovu ideju o brisanju granica između igre i filma i natera nas da se pitamo kako li bi tek The Walking Dead igre izgledale sa ovolikim budžetom.

Nažalost, Cage je i dalje jedan.... substandardan scenarista. Ovde je imao Elen Pejdž (koja je razbila, glumeći za sve pare) i Viljema Dafoa (koji je malo manje uložio sebe ali je i dalje dobar) ali je napisao skript prepun klišea, opštih mesta, fraza toliko izlizanih da vas je sramota što ih čitate. Jeste ovo malo elegantnije od Heavy Rain i Fahrenheit - recimo ovde je scena pokušaja silovanja za nijansu ukusnija nego u HR i sa nešto više narativnog opravdanja - ali Cage i dalje stremi tome da piše i režira dramu ali u realnosti naginje eksploataciji. Prema kraju igre, intrigantna ideja o povezanosti između dva entiteta dva različita sveta i istraživanju životne drame kroz koju protagonistkinja zbog te veze prolazi, dakle ta ideja biva dosta potisnuta klišeiziranim horor/ akcionim/ triler/ romansa scenama koje niti su napisane dobro, niti imaju dovoljno emotivnog naboja da pariraju Pejdžinoj odličnoj glumi i premisi cele priče. Posebno je ljubavni deo slab, ali je makar emotivno finale (barem ono koje sam ja dosegao, ima ih navodno više od dvadeset) koliko-toliko pristojno i drži u fokusu odnos između dve titularne duše sa svim njegovim gorkim i slatkim elementima.

Drago mi je da ovakve igre postoje i da Sony u njih investira pa makar David Cage ne bio idealan čovek za njihovo pravljenje. Ovo je ipak jedan častan, ambiciozan, pa i pretenciozan projekat koji bi u boljim rukama bio možda ozbiljna drama a možda i samo Sonyjev odgovor na X-Men stripove naše mladosti, dok se trenutno nalazi negde između. Ali nije to između meni bilo neprijatno.

Quote from: Meho Krljic on 19-01-2015, 18:03:04

I, sad, ovo je svakako bitno imati na umu kada kažem da je, u domenu kvaliteta iskustva, Beyond zapravo bolja od Heavy Rain i Fahrenheit.

Za mene je ovo dovoljna preporuka za igru Indigo Prophecy aka Fahrenheit mi je baš bila dobra igra u svoje vreme.

Da, pa, više dobro iskustvo nego dobra igra. Što je u redu jer Cage svakako pokušava da probije granice između medija. Šteta je što mu pripovedački elementi igara nisu onoliko dobri koliko on misli da jesu. S druge strane, Beyond je u tome ispred obe prethodne igre i, ma koliko bilo ekscentrično i dekadentno to što je hajrovao holivudski A talenat za ovu igru, mora se priznati da Elen Pejdž u mnogome spasava igru od utiska da je ovo jedan quick & dirty direct to cable televizijski proizvod. Mada ne sasvim.   

Mene raduju dobri utisci o Child of Light. Bila bi šteta da onaj vizuelni šmek bude protraćen na krš igru.


Elem, u okviru akcije Dungeons&Dragons do pobede, prešao sam na Neverwinters Night 2. Imao sam, a i dalje ih imam, sejvove iz prethodnog prelaza, kada sam stigao do pola OC, odlučio sam da ipak krenem iz početka. Jbg, predugo se sve to hladilo, mrsko mi da uskačem u lik kog se više ni ne sećam. 

Da, Child of Light je prijatan, mada zaista treba da se tretira samo kao neki apoetajzer za propisne JRPG naslove. Ono što cenim u toj igri je što igrača pušta da radi stvari svojim tempom, bez nekih veštačkih ograničenja, dakle, postoji i vrlo uslužan fast travel a i samo kretanje kroz nivoe je brzo i bez mnogo smaranja, igra snima poziciju svaki čas, borbe sam biraš kad ćeš da odrađuješ, a i u njima, iako su u pseudo realnom vremenu, ima momenata kad možeš da predahneš i razmisliš. Da je levelovanje malo nadahnutije (igra se kao pijan plota drži "klasa" u kojima su likovi, sa očiglednim min-maksingom kao praktično jedinom dostupnom strategijom levelovanja) i da je krafting zanimljivije rešen, ovo bi bio začajno dublji naslov.

Quote from: neomedjeni on 20-01-2015, 10:24:58
mrsko mi da uskačem u lik kog se više ni ne sećam. 

Naravno. To i jeste muka kad čovek igra mnogo igara odjednom.

Instalirao sam Resident Evil HD remake i malko igrao. U principu je sve isto kao u remake -u sa gejmkjuba, osim par
"sitnica". Od grafičkih opcija tu je biranje rezolucije, FXAA, kvalitet tekstura i senki. Na mom e4600/3gb/9600gt starcu zakucano 30fps-a kad isključim umekšavanje ivica i stavim senke na medium, inače je 14 - 18, neigrivo. Može se igrati u widescreenu ili starom 4:3, tu je i 60fps opcija, nisam probao kako izgleda, 30 je sasvim dovoljno za ovakvu igru. Redizajniran je i sistem kontrola, Meho je već kačio link, da se ne ponavljam. Sjajno je što može da se koristi i stari sistem, koliko god novi valjao navika je čudo Grafika je lepa, koliko vidim 2d teksture su i dalje mutnjikave što se lepo vidi u krupnijim kadrovima, ali generalno sve izgleda super. Dodati su neki efekti, ima senki, plameni sveća se njišu, Džil skaču sisići, odrazi na staklima prozora itd itd mada nisam baš siguran da svega toga nije bilo i u prvom rimejku. Vidljiv je veći broj poligona i na 3d objektima i likovima posebno. U svakom slučaju, ko je propustio RE trebalo bi makar da proba ovo, sada je sve sažvakano, nema cimanja sa kojekakvim emulatorima i sličnim glupostima. E da, sada mogu da se izaberu i alternativni Džil i Kris, i novijih RE igara, ne znam da li je promena samo kozmetičke prirode ili ima nekih beneficija/nedostataka. Takođe, postoje 3 nivoa težine. Evo malo risajzovanih šotova.

Da, ovo odlično izgleda, sa tim pametno odabranim difuznim svetlom manja je ta diskrepanca između prerenderovanih pozadina i trodimenzionalnih modela. Pazariću ovo čim stigne plata, valja se.

Ja sam malo igrao sa Amerima Guilty Gear Xrd SIGN, pošto na evropskim serverima i dalje nema nikoga a na japanskim (ono malo što sam probao) igra ipak previše laguje da ne bih bio u izrazito podređenom položaju. Ali sa istočnom obalom je situacija dosta dobra, imao sam danas samo jedan meč koji je lagovao, ali izgleda da je lagovao i mom protivniku jer sam izgubio bukvalno za dlaku (poslednji udarac je bio takav da se ni njemu nije videlo da uopšte ima još preostalog zdravlja). Evo meča u kom sam pobedio. On je 13. nivo, ja sam još uvek prvi, ali izgleda da je promenio maina jer mi je nemoguće da ovako taktički slabo igra svog maina. U svakom slučaju, uživanje:

http://youtu.be/moOPNe2ba1I

Jutrošnje smo rano ustajanje makar lepo iskoristili:

Mehmet trijumfuje:Guilty Gear Xrd -SIGN

Pošto niko ništa ne igra, evo još malo sličica iz REHD. Primećuje se da kasnije i ne izgleda baš tako lepo. Ima dosta upadljivo ružnih lokacija koje su samo preslikane iz prethodne remastered verzije. Šteta što nije uloženo malo više truda u pozadine. Da se razumemo, meni to preterano ne smeta ali nije baš fer nazvati ovo "Hd remaster".

Ljudi, probajte Dying Light. Dajte mu sansu uprkos snishodljivim zapadnjackim recenzijama. Zazirem od bombasticnih izjava, ali posle pregrst postapokalipticnih sati slutim da je ovo cak bolja igra od Far Cry 4 kojeg onoliko nahvalise.

Nije ni blizu toliko ispolirana, ali Dying Light, uprkos odredjenoj grubosti, sija tamo gde treba -- iz momenta u momenat je zabavno i nikad ne znas kakav haos ce da iskrsne.

To su teške reči. Ja mu, po rasporedu ne bih dao šansu pre 2019. godine, ali sad kad ovako pričaš, hmmmm...

Quote from: Petronije on 24-01-2015, 15:46:03
Pošto niko ništa ne igra, evo još malo sličica iz REHD. Primećuje se da kasnije i ne izgleda baš tako lepo. Ima dosta upadljivo ružnih lokacija koje su samo preslikane iz prethodne remastered verzije. Šteta što nije uloženo malo više truda u pozadine. Da se razumemo, meni to preterano ne smeta ali nije baš fer nazvati ovo "Hd remaster".

Zar postoji naslov koji je fer nazvati "hd remaster"? Nisam jos stigao da bacim oko na Resident Evil ali videh recimo Heroes of Might and Magic 3: lupom treba gledati da se primeti razlika. Ili Grim Fandago: sve isto sem 3D modela likova renderovanih u boljoj rezoluciji.

Same igre, interfejsi, sve poputno isto kao originalni release. Stice se utisak vise vremena trose na najavljivanje tih HD naslova nego na neke konkretne izmene.

Pa, dobro, to je zato što su to rimasteri a ne rimejkovi, dakle, ne da se očekivati da će menjati interfejse, kontrole, menije itd. Štaviše, ovaj Resident Evil rimaster je dodao novu kontrolnu šemu. što je hvalevredan potez jer danas ima mnogo ljudi koji ne mogu da svare tenk kontrole.

Jeste, u pravu si, ali opet kad mi Grim Fandango Remastered izbaci obavestenje iz orginala da moramo svako malo sejvovati jer u igri ne postoji auto save ja ne mogu, znajuci koliko je lako da se takva funkionalnost ubaci (brate, stave da se prvi sejv zove "autosave", da se snimi kad udjes u novu prostoriju i da se onemoguci da ga igrac prebrise, pa isto im je trebalo da to naprave koliko i ono obavestenje da autosejva nema  ), a da ne pomislim da su bili krajnje nemarni. Ipak su neke stvari, kao taj autosejv, standard sto se tice danasnjih igara i igra bez toga je bukvalno gotovo neigriva ili barem vrlo mucna za igranje, bez obzira sto u igrama tipa Grim Fandango ne moze da se pogine (ali u Srbiji lako moze da se ostane bez struje  ). Isto vazi i za HOMM3, i tamo ima buljuk opcija koje fale za neko normalno igranje iz perspektive danasnjih igara a trebalo im je pola dana da ih naprave i ubace.

Drago mi je sto cujem ovu informaciju za REHD, sad imam dodatni motiv da je overim.