ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Još malo Besiegea, čisto da se vidi kakve mašine ljudi dizajniraju:

Besiege - Carpet Bomb


Besiege doomcopter

Quote from: mac on 26-02-2015, 00:52:13
Igram ja KOTOR. Na Tatooinu sam trenutno, imam zabavnog androida, poslednje što sam uradio je da udelim neku crkavicu bratu saborčevom, što sam ga upravo spasio, da mu se nađe. Igram kao light side, naravno. Imam lepu kolekciju bombi i ostalog potrošnog materijala, koju čuvam, zlu ne trebalo. Razmišljam se da li da dograđujem postojeću opremu, ili da čekam na bolju...

Ako igraš džedaja sa dve svetlosne sablje, štedi pare, jer trgovac na onoj svemirskoj stanici pri kraju igre nudi dva ubedljivo najbolja kristala u igri. U potpunosti se isplati kupiti ih, a kinta ti, kad kreneš na finalnu misiju, više neće trebati.

Meho, ti imaš Davida. instaliranog. Uđi molim te u arenu, i vidi jesam li ja to trenutno šesti u svetu sa 3562 poena?

Lol skinuo sam kotor i bg2ee za android, zadavice me sef

Quote from: mac on 27-02-2015, 21:58:36
Meho, ti imaš Davida. instaliranog. Uđi molim te u arenu, i vidi jesam li ja to trenutno šesti u svetu sa 3562 poena?

Jesi, jesi 

Ja sam se par puta vozio istim autobusom kao taj čovek! 

Au, koga mi imamo na forumu! 

  Ma teško je samo na početku, kad imaš slab napad i štit, ali kad se to skupi izazov postaje kako odvojiti dovoljno vremena za partiju, a da te ništa ne prekida. Ne znam kako se pauzira... Morao sam da se javim na telefon, i tako zaginuo, inače bih verovatno stigao do 5000. Javlja mi se da neću dugo biti na toj poziciji jednom kad ljudi provale šta treba da se radi, jer se igranje svede manuelni posao.

Cenimo skromnost ali i dalje slavimo svog šampiona!!!!!!!!!!!!!

Pridruzujem se cestitkama mada nemam pojma o kojoj igri se radi, nije ni bitno, nadam se da smo se mac i ja nekad mimoisli u saobracaju jer prevoz ne koristim

Nego jel probao neko oddworld : new&tasty ? Vidim da ga hvale na sva usta. Veceras cu ga probati pa javljam.

U nastavku igranja The Evil Within, naišao sam na nešto što će me progoniti u snovima 

Enivej, Mikamijeva poslednja ekstravaganca je igra za koju sam stekao dodatni respekt tokom poslednjih par dana jer su elementi inače ne naročito sjajnog narativa počeli da se sklapaju tako da u meni proizvedu čak i, eh, emocije. Hoću da kažem, ponovljeni bosovi i minibosovi sa kojim moram da se nosim jesu stvorenja iz zastrašujućih košmara (neka su varijacije na tipično japanske žene sa dugom crnom kosom, mada igra ovo i parodira postavljanjem plakata za film "Black Hair Curse" u eksterijere, a neka, kao ovo koje ćete videti u klipu više podsećaju na zapadnjačke body horror momente poput Karpenterovog Stvora i Barkerovog Helrejzera) ali sporo odvijajuća priča koju otkrivam kroz kinematike, novinske članke, dnevničke zapise i druge fragmentarne forme mi sugeriše da su ta stvorenja zapravo u većoj agoniji nego moj glavni junak koji, reklo bi se, sada, posle dve trećine igre, zapravo učestvuje u nekoj filipdikovskoj mori...

Druge sjajne strane igre su i dalje to što je ovo zaista hardcore naslov koji odbija da igrača vodi za ruku kroz teška iskušenja koja mu baca u naručje, puštajući ga da potpuno sam, kroz opservaciju okoline i eksperimentisanje razabere šta mu je i kako raditi a Mikamijev dizajnerski genij obezbeđuje da ništa u scenama u kojima se borite sa onostranim užasima nije slučajno, pa svaki detalj i detaljčić okruženja ima nekakvu funkciju i potenciju da igraču pomogne u savladavanju povremeno vrlo teških situacija. Ovo je, kako već negde rekoh, igra koja gotovo sasvim odbija ideju o davanju igraču fantazije o moći iako ga stavlja u uobičajenu poziciju borbe za život, odlučujući se umesto toga da gotovo u svakom momentu pruža utisak kako ste suočeni sa daleko nadmoćnijim protivnikom i kako, čak i ako preživite, to uvek bude za dlaku. A istovremeno, ima prostora da se osećate pametno, svesni da ste odigrali proračunato i dobro smišljeno, na primer kada čekate pored leša na zemlji da se zombi zaleti na vas pa u poslednjem trenutku bacite šibicu na leš, koji bukne i plamen zahvati i napadača. Odličan je to balans i igra u nekim svojim najboljim momentima (deseto poglavlje, prepuno rotirajućih sečiva i strahovito deformisanih stvorenja je jedan od hajlajta) u čoveku izazove strahovitu napetost i adrenalinske poplave. U drugim, naravno, restartujete bosfajt po trideset puta jer iako znate šta treba da uradite, nije tako lako provući se kroz vatru i izbegavati napade paukolike žene koja može da ubije jednim udarcem...

U klipu dole vidi se moj recimo sedmi ili osmi pokušaj (i uspešan, naravno) da pobedim stvorenje koje se nekoliko puta pojavljuje u igri kao očigledna emanacija najcrnjih dubina psihe onog ko kreira košmar u kome se igra odvija, ali prvi put morate da se borite protiv njega (verovatno ne i poslednji put sudeći po nazivu trofeja koji se dobija kada ga porazite    ) i ova borba lepo sažima TEW osećaj - teskoba i pretnja u zatvorenom, ograničenom prostoru i strahovito nadmoćan protivnik, ali i svest da se upoznavanjem i kontrolom veoma dobro dizajnirane arene i osmatranjem akcija protivnika na kraju može trijumfovati. Zapravo, ova borba izgleda mnogo manje atraktivno od nekih prethodnih pokušaja jer sam ovde već svestan kako da se sklanjam od čudovišta i kako da izbegavam njegove atake pa ima tu i određenog antiklimaksa. Ipak, baciti pogled, Atraktivno je to:

Užas u garaži: Mehmet igra The Evil Within

Gadnog li stvorenja....

Drago mi je da je EW ispao valjana igra na kraju. Nego, ima li tu malo zagonetki, ili je sve samo suva akcija?

Igrao sam malo novi Oddworld, na tastaturi, sve je uradjeno kako bog zapoveda. Kontrole, grafika, zvuk, sve... Bice ovo sjajna razbibriga samo da uspem da setujem dzojped, jer ipak je ovo igra koja se konzumira iz fotelje na velikom tv-u. Svaka preporuka.

Quote from: Petronije on 01-03-2015, 15:34:18
Drago mi je da je EW ispao valjana igra na kraju. Nego, ima li tu malo zagonetki, ili je sve samo suva akcija?

Pa, bila je jedna do sada.     A ja sam na jedanaestom poglavlju od petnaest. Naravno, sami bosovi i set pisovi zahtevaju kreativno razmišljanje da bi se rešili ali to je borba. Klasičnih zagonetki, kako rekoh, do sada je bila jedna. Ali, u duhu Resident Evil, bila je neintuitivna i zaguljena. 

Steta sto nema vise avanturistickih elemenata, po meni su oni jednako bitni u ovom tipu igara kao i akcione sekvence. Sad mi je malo manje zao sto ne mogu da je pokrenem.

U Davidu su isključili top listu u areni. Shvatio čovek da je besmisleno. Zato sam završio igru Sve sam prošao, sve na very, i dobio tri šešira (zato služi onaj čiviluk). Šta sad?

Sad ga smaraj da napravi DLC. 

Privodim kraju The Evil Within, na poslednjem sam poglavlju pa evo od jutros dva bosfajta u kojima se divno vidi sav visceralni horor i sav nespretni slepstik ove drage igre.

Prvo ide borba sa paukolikim divom koji nas stiže nakon prolaska kroz špalir zombija naoružanih vatrenim oružejm, molotovljevim koktelima i dinamitom. Vrlo je skriptovana i ne naročito maštovita (deo koji ide neposredno posle toga, gde se na razrušenom mostu šunjam između zombija da bih nabavio lekove za Josepha je mnogo zanimljiviji, al traje jako dugo), kačim je pre svega da se vidi zaista izvanredan kvalitet idovog endžina i Tangovih grafičkh dizajnera:

Arahnija ol ouvr: The Evil Within


Druga borba je značajno zanimljivija i događa se u poslednjem, četrnaestom poglavlju. Očigledno je da se Mikami ovde malo poslužio predloškom, a to bi bio prvi bosfajt u Metal Gear Solid 4, gde je Kođima publici servirao protivnicu sa oktopodskim karakteristikama koja može da postane nevidljiva i da se vere svuda po plafonima itd. Ovde takođe imamo oktopodskog neprijatelja koji može da postane nevidljiv a koji se i vere po plafonu, ulazi u ventilacione otvore itd. Razlika je što ovo nije (barem ne očigledno) žensko, što ne priča ništa, i što igrač ovde nema pasivni noćni vizir pa mora da ocenjuje gde bi se neprijatelj mogao nalaziti posmatranjem curenja sluzi i smera iz kog dolaze riboliko-larvoliki minioni. Frajtening!!!!!! Ali odlično je ovo, morao sam da iskoristim najveći deo arsenala i da budem obzervantan i kreativan. Ostavio sam na početku da se vidi kako izgleda kada se suviše priđe ovom stvoru, da bude jasno da je, i pored sve moje nespretnosti ovo zapravo ozbiljan protivnik:

Octopussy: The Evil Within

Poslednje poglavlje The Evil Within  je dugačka serija bosfajtova na više mesta i u više formi (i sa više formi zadnjeg bosa) a ovo je samo poslednji segment borbe sa poslednjom formom glavnog bosa:

Endboss: The Evil Within

Dakle, žao mi je što ne mogu kao Meho da priložim video materijal, ali moram da ishvalim predivno iskustvo zvano borba sa BraccusRexom u D:OS-u. Divinity nije izdeljen na poglavlja, već na mape, ali ovaj fajt po prirodi stvari uvek dolazi kada ste obavili sve što imate na prvoj mapi i ostalo je samo da se susretnete sa uskrslim vladarom i pokušate da preživite to srdačno upoznavanje.


Ne radi se o tome da pre ovoga nisam iskusio sjajne borbe u Divinitiju, zaboga, fajtovi su ubedljivo najbolji aspekt ove igre, ali momenat kada se nađete licem u lice sa naizgled samim Rexom, da bi on zatim iz rukavao izvukao sva tri bosa koja ste savladali u prethodnih 15-20 sati igranja je zaista nešto posebno (uprkos tome što sam ga već jednom iskusio). Nije štos u tome što je borba teška, a jeste, niti dugačka, a jeste takođe, već u činjenici što njen tok može da se obrne 5-6 puta u zavisnosti od vaših ili protivnikovih poteza. Lepota ovog susreta krije se u tome što ste već na 9 ili 10 nivou kada do njega dođe i imate na rapolaganju pregršt oružja i opcija u svom arsenalu, koje samo treba pažljivo da izaberete i tempirate im dejstvo, jer se praktično bilo šta što uradite ili vam bude urađeno može okrenuti na vašu korist ili štetu. Kad se na sve to dodaju načini na koji prostor u kome se borite može iskoristiti da biste zbunili, blokirali ili naneli štetu neprijatelju dobijete igračko iskustvo koje se dugo pamti.


Tja, valjda je ovo dovoljno da pokaže stepen mog oduševljenja onim što mi Divinity pruža. Zbilja je šteta što ne mogu da priložim video, jer je ovo jedna od onih situacija u kojima reči nisu dovoljne, dok jedna slika završava poso, ali moraće se bez toga.

Evo kako izgleda Hotline Miami 2 kada ga igra priučeni nestručnjak. Odabrao sam da pokažem ovaj nivo jer ga igram sa maskom koja dosta radikalno menja stil u odnosu na prvu igru - ova maska je u stvari za dva čoveka od kojih jedan nosi pištolj sa ograničenom municijom koja se ne može obnoviti a drugi motornu testeru koja ubija brzo, al samo iz neposredne blizine. Jednim dugmetom se kontroliše jedno, drugim drugo oružje a oba lika se kreću zajedno mada treba imati na umu pozicioniranje jer četvrt sekunde u kojima lik koga želimo da postavimo napred troši da se namesti može da znači razliku između života & smrti. Ovaj nivo je očigledno moguće prilično lako odraditi u jednom jedinom chainsaw kombu, ali ja se to nisam potrudio da isprobam. Kasnije, kad se malo sviknem na nove likove i naučim raspored neprijatelja, možda i krenem na A rankove - ovde sam, u jednom prethodnom nivou, prvi put dobio B+.

Mehmet igra Hotline Miami 2: Wrong Number: Saw is the Law

Heroji, apgrejdovan grad do kraja. Vraćam se u detinjstvo lagano.

Instalirao sam Cities : Skylines, "cisto da probam kakav je" i zaglavio evo do 03h. Nisam igrao city buildere sigurno 15ak godina i ne znam koji me je djavo terao da se bakcem sa ovim, sad cu opet da sanjam zgrade i puteve. Boles'.

E, pa, drugovi i drugarice... Šta sam igro Pillars of Eternity - igro. GameS je ispoštovo Srbijicu i obezbedio u roku. (Slike su mračne da bi se uklapale uz atmosferu igre):





Dobro, evo jedna malo manje sinister, nismo fašisti:




E, tako... sad dok se skine peč od skoro tri giga, da malo igram Pillars of Eternity 

 

Prava je šteta preklapati igranje ovakve dve igre. Očekujemo opširan prikaz bloodborne.

Pa, ionako prvo treba da pozavršavam Wasteland 2 i Kingdom hearts, tako da... ima vremena za ove dve igre.

A o Bloodborne posle sat i kusur vremena nemam šta novo i pametno da kažem. Dakle, da, ovo je Souls igra samo sa akcentom na agresivnosti. Sačmara umesto štita zahteva radikalno drugačiji pristup borbama, zadovoljstvo kada se napad dobro isparira i isprati visceral attack kontrom je vrhunsko, a brzina borbe zaista menja taktike na koje smo navikli. Da ne pominjem da mi je trebalo nekoliko minuta da se setim da ne treba da odskočim od protivnika kada me udari jer ako ja njega onda udarim, vraćam deo zdravlja... U svakom slučaju, borbe sa po 4-5 ili više protivnika (neki nose i pištolje) zahtevaju sasvim novo razmišljanje, igra je brutalna i nepraštajuća i pametna i prefrigana kao i bilo koja Souls igra do sada. I prelepa je, naravno, mada njena lepota, takođe naravno ostavlja utisak jake klaustrofobije.

Evo da vidite moju Mehinu u akciji kako ubija svog prvog diva (pred kraj videa on uspe da me udari par puta jer se ja zanesem i onda se vidi i kako ja napadima vraćam zdravlje):


Mehmet igra Bloodborne: div 1

Sjajno deluje fajt. Bas ti je agilna ova cupi. Realno nema potrebe za kabastim likovima kad nema stita.

Tako je. Ovde će borba, bez obzira na jasno vidne Souls korene, biti značajno drugačija. Nema štita, nema magije, brzina je sve.  Idem sad još malo da poigram.

Mnogo dobrih igara izlazi u poslednjih par dana (a uskoro će i Vičer 3, kojeg sam nekad davno i preorderovao) a ja sam se baš zabarkadirao u Herojima 3. Ipak, nakon 40-50 sati igrajući kampanju i multiplejer koji je VEOMA ZABAVAN, odlučio sam da oprobam Divinity: Original Sin.

Moram priznati, pre koji mesec kada sam prvi put pokrenuo ovu igru na nekih sat i po vremena, nisam bio oduševljen. Verovatno zbog toga što sam znao da je to igra kojoj se baš treba posvetiti, razmišljati, uključiti vijuge, a to mi se u to neko (ne)vreme jednostavno nije dalo, imao sam (mada i sada imam) previše nekih obaveza i jednostavno igra mi nije legla.

No, danas sam uključio igru i proveo sam...bruku sati u istoj, maltene čitav dan. Veoma zabavna, OGROMNA igra koja me donekle podseća Na Baldurs Gate...ima sve ono što su takve igre imale, ali lepo ušminkano i moram priznati, mnogo zabavno.

Čini mi se da će i PoI isto takav da bude, a obzirom da je Obsidian firma koja je radila jednu od omiljenih mi igara, verujem i da će mi se i ta igra svideti. Mislim da ću se počastiti i tom igrom, kad mi bude plata, nekad. 

Heh, sve u svemu zakopasmo se svi redom u RPGove. 

Evo još malo utisaka o Bloodborne posle još par sati:

Ovo je zaista akcionija igra od Souls igara. Odsustvo štita zaista potpuno menja filozofiju nastupanja kroz krajolik. A krajolik je... ja sam još uvek u prvom "nivou", pootvarao sam neke prečice i istražujem ga ali još nisam stigao ni do prvog bosa, međutim ovo je izvanredno napravljeno. Souls igre su uvek imale fantastičan dizajn nivoa i ovo ne da nije izuzetak nego je i blagi napredak. Delom, naravno i zato što je ovo propisan HD i viktorijansko-gotska kombinacija arhitekture i likova deluje osvežavajuće posle tri srednjevekovne igre. Ali, estetika na stranu, sama ta kombinacija uskih prolaza, skrivenih prostora, spuštanja u kanalizacije i pentranja po merdevinama... Bloodborne nastavlja slavnu tradiciju Souls igara u tome da su mape na kojima se čovek igra gusto načičkane stvarima da se vide, istraže i, naravno, ubiju.

Evo sad i tri kratka klipa da se vidi koliko je taktičko korišćenje vatrenog oružja značajno. Ja koristim blunderbuss iako sačmara nanosi manje štete od pištolja ali puca mnogo šire pa može da posluži i za kontrolu gomile u trenucima kada se neprijatelji nagomilaju. Ipak, njena osnovna funkcija je da čekate do negde poslednje trećine neprijateljskog napada pa onda u njega opalite iz neposredne blizine, što ne samo da parira kompletan napad nego i njega stavlja u block stun i daje mogućnost da izvedete visceral attack. Iz donjih videa vidi se koliko visceral attack nanosi mnogo štete.

Ovde, recimo, bez skoro po muke ubijam dva velika neprijatelja:

Mehmet dva na jedan: Bloodborne

Ovde ubijam drugog diva kao onog iz prvog videa. Negde na osamnaest sekundi se vidi kako izgleda kada sačmaru ispalim a da nije u pitanju pariranje - kao da sam ga pomilovao po sisi percetom. Ali zato posle...

Mehmet igra Bloodborne: div2

Konačno, mijazakijevski uobičajeno težak minibos. Ovaj momak ne samo da ima nekoliko ozbiljnijih napada nego je i u vrlo nezgodnom prostoru. Naravno, ovo je sam početak igre pa prostora za manevrisanje ipak ima, no, pošto još ne znam dobro sve njegove šeme napada, koristim nekoliko epruveta sa krvlju da ne bih poginuo. Sačma ga samo golica, ali na kraju dobija plotun na prsa u oportunom momentu i ja dostojanstveno trijumfujem:

Mehmet igra Bloodborne: minibos

Kako si imao srece kod one dvojice na prvom klipu kad omasis i upadnes u makaze a oboje te promase Inace sve izgleda perfektno. Dizajn, animacije, ona krv sto prska po tebi...nesto se ljudi zale da obicni protivnici prelako padaju, ovde vidim da si onu dvojicu pre minibosa brzo sasekao...ili si se vec dovoljno nadogradio da vladas tim delom mape? I kakav je uopste sistem napredovanja, ima li farmanja i tabananja jednim te istim putanjama vise puta ili te igra tera napred?

Inace sam probao PoE, prezadovoljan sam, vidi se koliko je truda ulozeno u svaki segment igre, pregrst dijaloga, prelepo nacrtane i detaljne 2d pozadine, ril tajm borba me posebno raduje. I sto je najbitnije, igra radi out of the (pirate) box, ne trazi nikakve ce plus plus nadogradnje,  ne fale joj fantomski dll fajlovi niti moram da skidam kojekakve programcice koji resavaju neke nebulozne probleme, instalirah, upalih, zaigrah. Ovo definitivno pazarim.

Quote from: Petronije on 28-03-2015, 03:07:59
Kako si imao srece kod one dvojice na prvom klipu kad omasis i upadnes u makaze a oboje te promase Inace sve izgleda perfektno. Dizajn, animacije, ona krv sto prska po tebi...nesto se ljudi zale da obicni protivnici prelako padaju, ovde vidim da si onu dvojicu pre minibosa brzo sasekao...ili si se vec dovoljno nadogradio da vladas tim delom mape? I kakav je uopste sistem napredovanja, ima li farmanja i tabananja jednim te istim putanjama vise puta ili te igra tera napred?

Pa, padaju obični protivnici lako, naravno. Ipak se ponekad boriš sa 5-6 tih baja, ne bi valjalo da svakog čovek mora da udari po sedam puta. S druge strane, nisu ni potpuni pushover, u zavisnosti od toga u kom ih momentu animacije uhvatiš treba im između jednog i četiri udarca da padnu (ako se računa da ih napadaš kontrom, mnogo su ranjiviji) - na početku, sa nelevelovanim likom i nelevelovanim oružjem. Ja sam tek jednom imao priliku da budžim oružje a lik mi je i dalje nelevelovan, jer još nisam dobio priliku da to uradim, dakle ovo što vidiš nije skroz vanila ali je blizu. Hoću reći, praktično svi moji "uspesi" do sada su na ime mog učenja neprijateljskih rasporeda i šema napada.

Za sada još uvek istražujem prvu oblast i mogu da farmujem krv koliko hoću jer se svi uredno resetuju kad poginem ili odem u Hunter's Dream (koji je hab prema drugim oblastima koje još nisam otvorio, plus mesto gde se unapređuje oprema, lik, kupuju potrepštine itd.) ali igra me suptilno tera da istražujem time što predmete potrebne da levelujem sebe ili oružje daje u strogo određenim količinama. Dakle, bez tih predmeta, krv koju sam skupio mogu da koristim samo da kupujem potrošnu robu - municiju i lekovite epruvete a njih ionako kupim sa leševa - tako da je ovo za sada jasan signal da moram da guram dalje. Nameravam da danas pobedim prvog bossa pa da vidimo šta još ima u igri.

Aha, dakle nema klasicnog farminga kao ranije, napravis krug, baklja, lvlup. Hvala na iscrpnim odgovorima, necu te vise gnjaviti, uzivaj u seckanju

Ne, ima, može tako da se radi, ali dropovi predmeta za levelovanje oružja su jako retki tako da zbog oružja moraš da ideš napred. Što se tiče samog lika, klasičan farming je sasvim dostupan i ja sam danas to malo i radio trudeći se da se ojačam dovoljno da pobedim Oca Gaskojna.
Edakle, odličan je Bloodborne, sad već tu imam nekih 7-8 sati i mada sam i dalje u prvoj oblasti, ovo je zaista From u svojem najboljem izdanju što se tiče dizajna nivoa, neprijatelja itd. Pošto sam minibosove dobro naučio, bilo je vreme da pređem i na bosove.

Iz nekog razloga, umesto da prvo naletim na Cleric Beast, koja je predviđena da bude prvi boss, ja sam izgleda krenuo drugim putem i naleteo prvo na Oca Gaskojna. Dobro me je isprašio jedno petnaest-dvadeset puta pa sam na kraju pomislio da bi možda ipak trebalo da se vozdignem level ili dva pre nego što se ponovo sretnemo. U potrazi za neistraženim farmerskim predelima, da ne bih stalno ubijao iste likove, na kraju sam natrčao i na Cleric Beast.

Moram da kažem da je ovo najlakši boss koga sam do sada video u Souls igrama. Dobro, sigurno sam i ja malo prebudžen u odnosu na činjenicu da ovo treba da bude prvi boss u igri, ali video sam na tviteru nekoliko britanskih novinara kako vele da su je pobedili iz prve i - onda sam je i ja pobedio iz prve, dakle, zaista je lagana.

Ali je prelepa. Sećam je se još iz trejlera od prošle godine i ima ona napade, nije da nema, ali nije dovoljno agilna da bi predstavljala ozbiljan problem. Čak i taj neki razbesneli mod u koji povremeno pređe (vidi se kako se oko nje uzvitla krvava izmaglica) me nije nešto impresionirao. Pretpostavljam da jedino što može da se kaže za nju jeste da je otporna na vatru jer nije reagovala na jedan Molotovljev koktel koji sam eksperimentalno na nju nabacio. Ali, eto, uz minimum taktike, i obilato korišćenje blood vial epruveta, ubio sam je iz prve. Pa nek sad Mijazaki misli gde li je pogrešio:

Mehmet igra Bloodborne: Cleric beast pada za slobodu

E, posle toga sam iskoristio krv koju sam dobio od nje i digao se još dva nivoa i promptno ubio i Oca Gaskojna 

Gaskojn je mnogo MNOGO zajebaniji boss jer je i on lovac kao i likovi koje igraju igrači - ima trick weapon i blunderbuss i kreće se ekstremno brzo, sa devastirajućim komboima. Jedino što nema je povraćaj zdravlja, ali samo bi mu to još falilo...

Elem, ovo je borba na koju su From i Sony aludirali šuškajući da je ovo brza, agresivna igra, pominjući te neke paralele sa Devil May Cry. Naravno, nije ovo ekstravagantno kao DMC ili Bayonetta, i dalje je to taktička igra čekanja, ulaska, zaboda, izlaska i bežanja radije nego kombo-fešta, ali opet, pogledajte koliko je ovo brzo. Ja nažalost, potpuno svestan da je ovo borba koja se dobija pariranjem, nekoliko puta uspem da Gaskojna ispariram puškom ali onda ne ispratim stvari visceral attackom. U prethodnim pokušajima sam to uspevao, ali ovde ne.. Ho, hajde, sve se to da izdržati, naučio sam njegove komboe i sa početka borbe i animacije kada potegne pušku, i komboe kad se razbesni, ali problem je što kad padne na trećinu zdravlja, Gaskojn mutira u nekakav likantropski košmar koji više ne koristi oružje ali je SULUDO brz i snažan. E, to je trebalo izdržati. Najgori od svega su mu napadi iz skoka kojim obori lovca na zemlju a zatim to isprati još jednim takvim napadom. Ubitačno. Na kraju nisam uradio ništa fensi, pobedio sam na štekovanje i opremu - ako neko broji, potrošio sam šesnaest epruveta sa krvlju 

Mehmet igra Bloodborne: Otac Gaskojn ide u penziju

E, nek mu je prosto, sad malo da se jede, dok se napuni kontroler, pa idemo dalje 

Dok se drugi zabavljaju Pilarz ov Itrnitijem, koji sam im JA omogućio svojim unaprednim verovanjem u Krisa, Džoša i drugove, ja sam nastavio sa istraživanjem Bloodborne.

Moram da kažem da posle Bloodborne ima da bude prilično teško vratiti se u Drangleic kad mi stigne Scholar of the First Sin za koji tjedan. Sinoć sam poređenja radi malo igrao vanila Dark Souls II i Bloodborne zaista deluje kao proizvod nove generacije, sledeći nivo ili kako se već to kaže. Nije samo što su dizajn nivoa i neprijatelja fenomenalni nego je akcenat na brzini i agresivnosti zaista fundamentalno promenio filozofiju igranja ove igre. Nema štekovanja, nema dugačkog obilaženja jedan oko drugog i bockanja iz prikrajka, Bloodborne je igra koja ne trpi turtling i baca igrača direktno u okršaj pa ako nauči da pliva, plivaće, ako ne - vidimo se snije. Utoliko, potpuno razumem Kezu MacDonald koja kaže da se posle tri Souls igre u ovoj igri zaista oseća drugačije, da i sama oseća "blood frenzy" i krvožednost koja ide uz lov na te neke, jelte, onostrane zloće. Bloodborne je manje melanholična igra od tri prethodnice - gde se usred silnog masakra ipak osećalo da bi svi radije bili negde drugde - ovde postoji taj element, meštani Yharnama igrača nazivaju čudovištem, prokletom zveri itd., pozivajući ga da ih ostavi na miru - ali postoji i naglašen element zla, čistog sadizma i jedna horor nota koju prethodne igre uz sve svoje užase nisu imale.

Ovo je posebno vidno kada se stupi u Old Yharnam, stari deo grada koji je napušten i prepuštenm zverima. U početnom delu igre, dakle u centralnom Yharnamu, ulice su zakrčene telima, napuštenim kočijama, vatrama itd., ali njima i dalje idu ljudi, sa bakljama i oružjem, utisak je da je zaraza koja ubija grad novijeg datuma, da se ljudi još bore. U kontrastu, Old Yharnam je razrušen, ispunjen raspećima i zgarištima, a ono vatri što ima deluje kao da je od požara, ne od želje da se neko dezinfikuje. I naravno, u njemu su zveri, a ono malo lovaca koji su ostali živi, iz nekog razloga igraju za drugi tim. Igra, dakle, ne samo što podiže letvicu težine nego se i tematski uozbiljue i neki momenti u Old Yharnamu bi komotno mogli da budu nazvani hororom.

Elem, imam i dva videa. Prvi je nova borba sa starim znancem, minibosom sa velikom halebardom  koga sam već stavio u jedan stari video. Ovde sam snimio kako ga ubijam da se vidi kontrast posle dva dana - tamo gde sam se mučio i hasao epruvete krvi, sada sam elegantna lovkinja u odeći koja Ocu Gaskojnu više nije potrebna, a koja ovog krupajliju pobeđuje gotovo uzgredno:

Mehmet igra Bloodborne: Mehmet je efikasan

A evo i malo starog Yharnama, da se vidi, ovo je duži video, oko devet i po minuta, kojim pokazujem sve od ulaska u nivo, do poražavanja minibosa koji je i sam lovac ali neprijateljski nastrojen. Da se videti da ovde dominiraju dve vrste neprijatelja: skroz transformisani likantropi (videti kako se plaše baklje    ) i nekakvi zaraženi monstrumi koji su prekriveni čaršavom, grozno se deru i prilično su izdržljivi. Da strašnost bude veća, na vrhu obližnjeg tornja sedi još jedan neprijateljski nastrojen lovac koji odande poliva stacionarnim mitraljezom pa se u borbe sa neprijateljima mora udenuti i ovaj element. (I njega sam kasnije ubio ali to nisam snimio jer je borba bila pomalo antiklimaktična, naime, nakon što sam ga dobro izudarao, ostalo mu je još oko četvrtina zdravlja, ali sam ga onda udarcem bacio sa tornja i poginuo je od pada...). Elem, videti koliko neprijatelja ovde dolazi u grupama i unapred izvinjenje što se dosta štekujem, istrčavajući da ih namamim, pa se vraćajući u relativnu bezbednost sobe u kojoj ih onda ubijem. Videti i džinovske gavrane koji su bolesni i jedna od najužasnijih pojava u ovoj igri jer se često ne vide, ležeći u senci i čovek pomisli da je u pitanju samo neka naplavina đubreta. Videti na kraju borbu sa lovcem koja je izvanredno napeta jer on ne samo da kao i ja ima trick weapon (videti kako ga taktički otvara i zatvara, pa me ubija od batina) i blunderbuss, PLUS, kao i ja, i on guta epruvete sa krvlju da se izleči, PLUS njegov kolega odozgo zaliva vrelim olovom. Naravno, napeto je ali ja sam spreman za rat iznurivanja i potrošim gomilu epruveta sa krvlju da bih ga na kraju ubio. Nije on toliko težak, ovo mi je bio drugi pokušaj.

Mehmet igra Bloodborne:Stari Jarnam i lovac na lovce

Fanaticno pratim tvoj nastup u Bloodborne-u i mogu samo da se nadam da cu u narednih pola godine uspeti da izvucem par dana slobodno kako bih i ja zaigrao... Ovo deluje kao najbolja igra ikada!
Mala digresija: moj 16godisnji sin je danas prvi put zaigrao prvi Dark Souls. On je inace veteran LoL-a, tamo je u nekoj dijamantskoj ligi or something, plus cepa sve zivo na PCu... Od svoje trece godine, recimo, poceo je sa igrama. I ono sto sam primetio je da je ta njegova generacija srodjena sa igrama - on je prvi put u Dark Soulsu poginuo tek posle jedno dva i po sata igre... Lakoca i preciznost kojom on to igra, dakle, prvi put jednu Souls igru - cini da se osecam mnoooogo, mnoooogo matoro... 

Baš sam se pitao dolaziš li ovamo da vidiš šta se radi u Bloodborneu    Pošto si ti visokopoštovani veteran Dark Souls, mene je malo sramota kad pomislim da gledaš sve ove videe u kojima se ja praćakam ko riba na suvom i sramotim svakom mogućom prilikom, ali eto... Kurčićemo se do kraja, što reče Son of Man...

Kupio si Playstation 4? Pozdravljamo! Moram da kažem da je meni, u ovom trenutku, posle vikenda u koji sam spakovao bar petnaest sati Bloodbornea, ovo najbolja od svih Fromovih igara u poslednjih šest-sedam godina. Istina je, ponoviću, da je ovo sužena verzija Soulsa, da su od svih različitih stilova kojima se tamo moglo igrati, Mijazaki i ekipa napravili destilat jednog partikularnog stila (recimo, okretni dual wielding melee borac bez oklopa) i oko njega dizajnirali igru, ali ovo je toliko perfektno izbalansirano, doterano, promišljeno, plus, igrač ima toliko opcija na raspolaganju čak i u tom suženom konceptu, da sam ja malo dick drunk sad kad sam završio borbu sa trećim bossom.

A to se da videti u donjem videu. Blood Starved Beast je... meni do sada najlepši bos u bilo kojoj Fromovoj igri i nešto što naprosto nije moglo da se napravi na starim konzolama. Ovo je brza, suludo okretna zver čiji udarci ne samo da puštaju krvcu nego, bogumi i znaju da čoveka otruju. Ali nije mnogo teška, zapravo. Pokreti joj se lako čitaju i mada joj je "besna sam" mod dosta brži i opasniji, nije je previše teško obilaziti i udarati s leđa. Otrov je zapravo ono što najviše smeta, ali pošto mi je ovo bio četvrti pokušaj, već sam znao šta da radim pa sam je dosta lagano dobio. Naravno, na samom kraju, kada mi se čini da je već mrtva, promašujem nekoliko prilika da joj presudim, ali dobro, na mišiće ipak i ona padne za slobodu:

Mehmet igra Bloodborne: Mehmet protiv izgladnjele zvijeri

Sad samo da naši orlovi isto ovako junački preokrenu jedan nula od Portugalije u pobedu i biće ovo uspeo vikend...

Džaba, prejaki su Portosi...

Uzgred, ovo za tvog sina - masiv rispekt! Plus, dobro je videti da progresivno olakšavanje igara kako idu generacije konzola ne porađa nužno i mekše igrače!!!!!! 

Za kraj vikenda, evo kratkog inserta iz mog prvog chalice dungeona. Naime nakon što se porazi Blood-starved beast, dobija se opcija da se kreira prvi od proceduralno generisanih "nivoa" koji treba da budu izvor besrkajnog uživanja u ovoj igri u mesecima i godinama koje dolaze. Ljudi tvrde da su chalice dungeoni zapravo prilično dobro sklopljeni, znajući da ih je pravio algoritam a ne pažljiva majsotrska ruka, no, sve što je mogu da kažem je da su TEŠKI i da su očigledno predviđeni da ih igraju ozbiljni igrači    Dobro, ima vremena. Evo samo da se vidi kakvi užasi tamo vrebaju. Ja sam tridesetdrugi nivo a ovo čudo mi jednim udarcem oduzme skoro svo zdravlje:

Mehmet igra Bloodborne: Uzas u podzemlju

Nikada nisam voleo da igram neku igru cisto da bih igrao, pogotovo igru ovog tipa. Ako nemam osecaj da moje delovanje unutar sveta nema odredjenu svrhu obicno brzo odustanem. Nebitno, gledao sam sve ove filmice, bloodborne izgleda prejebeno. Ne znam koju drugu rec da upotrebim, kolicina detalja i dizajn nivoa i monstruma rasturaju, odusevljen sam kako sve to izgleda u pokretu.

Večeras nemam neki spektakularan izveštaj iz Bloodborne, uglavnom sam istraživao novopronađene predele oko katedrale i šokirao se veličinom, težinom i užasom neprijatelja. Evo nekih od njih:

Ovaj baki izgleda zastrašujuće ali nakon što ga jednom ubiješ, igra se nasmeje i počne da ih koristi kao regularne neprijatelje.

Mehmet igra Bloodborne: Gigant!!!!

Kao na primer ovde, gde prvo pobijem druge gigante a onda:

Mehmet igra Bloodborne: Giganti!!!!

A kao dokaz da igra ima naglašeniji horor naklon od prethodnih, prezentujem... ovo:

Mehmet igra Bloodborne: Uzas! Uzas!!!!!!!!!!

Da li je ovo najužasnija animacija u istoriji igara? Možda.

Srećom, ima i veselijih. Ja sam vegetarijanac, ali ovo je čista samoodbrana:

Mehmet igra Bloodborne: siroto krme

Bloodborne izgleda sjajno...a još sjajnije su Mehmetove sposobnosti igranja ove igre. Masivni rispekt.

Kaki sposobnosti, sramotim se u svakom videu, ali pošto ćete ih samo vi gledati, a vi mi praštate jer znate da sam blago kljast, onda hajde. Za ozbiljniju demonstraciju sposobnosti, evo ovaj baja koji je okačio spidran Bloodbornea u kome je završi za 44 minuta:

http://www.polygon.com/2015/3/30/8316857/bloodborne-speed-run

Dobro, ima tu korišćenja gličeva itd. ali ipak... mislim, igra je izašla pre manje od nedelju dana.

Quote from: milan on 29-03-2015, 20:30:37
Fanaticno pratim tvoj nastup u Bloodborne-u i mogu samo da se nadam da cu u narednih pola godine uspeti da izvucem par dana slobodno kako bih i ja zaigrao... Ovo deluje kao najbolja igra ikada!
Mala digresija: moj 16godisnji sin je danas prvi put zaigrao prvi Dark Souls. On je inace veteran LoL-a, tamo je u nekoj dijamantskoj ligi or something, plus cepa sve zivo na PCu... Od svoje trece godine, recimo, poceo je sa igrama. I ono sto sam primetio je da je ta njegova generacija srodjena sa igrama - on je prvi put u Dark Soulsu poginuo tek posle jedno dva i po sata igre... Lakoca i preciznost kojom on to igra, dakle, prvi put jednu Souls igru - cini da se osecam mnoooogo, mnoooogo matoro... 

Majke ti, nauči me. Da li i šta da dam djetetu od tri godine da igra? Imam PC i PS3 trenutno. Ima li išta ono, naučno-obrazovno, pedagoški, ili kako kažu danas didaktički, ili makar bilo šta što tolika djeca kapiraju.

Zasto bi dao detetu od tri ipo godine da igra igre? Moj mali ima tri ipo i jos mu ne dozvoljavam da bulji u racunar. Cim grane sunce nadjem mu napolju neki posao ili idemo do reke ili do nekog parka gde ima kojekakvih brda i rupcaga pa se tamo vere po drvecu i silazi u rupe, ne zna se ko je prljaviji kad dodjemo kuci. Kakve bre igrice i igre, i ovako kad krene u skolu neces moci da ga odvojis od monitora. Ako ces nesto pedagoski onda ga uci da pise ili da broji ili crtajte, ima milion stvari koje otac i trogodisnje dete mogu da rade zajedno...

I ja pomno pratim Mehove Bloodborne avanture -- igram i ja, al nisam daleko stigao. Tek sto sam pobedio Cleric Zver, i nesto mi se ne ide mnogo dalje od sad vec poznatih ulica. Ovi sa ciglama mi itekako zadaju probleme, pokusavam sa parry, al uspe samo oko 50 posto.

Cujem da je Father Gascoigne sledeci, a cujem i da je mnogo nezgodan. Ne zuri mi se da ga sretnem. Meho kaze da ne igra posebno dobro, bogami definitivno je okretniji negoli ja, koji sam Dark i Demon's odigrao sa stitom i kopljem. Vidi se da je vezbao reflekse na borilackim igrama. Nikako da ubodem tajming kretanja i napadanja, kao da moj lovac sve radi sa zadrskom, pa jos izbaferuje poteze dok ja ocajnicki pokusavam da odskocim...

Ali jednom kad te igra zgrabi, ne pusta. Provedem vece gubeci krv na sve gluplje i gluplje nacine, ubiju me vukodlaci na mostu, odustanem i depresivan odem u krevet, sutra cim otvorim ochi opet razmisljam o igri. Evo i sad, umesto da radim. Daleko je veche i par sati slobodnog vremena...

Quote from: Petronije on 31-03-2015, 11:33:05
Zasto bi dao detetu od tri ipo godine da igra igre?

Quote from: Petronije on 31-03-2015, 11:33:05
Zasto bi dao detetu od tri ipo godine da igra igre? Moj mali ima tri ipo i jos mu ne dozvoljavam da bulji u racunar. Cim grane sunce nadjem mu napolju neki posao ili idemo do reke ili do nekog parka gde ima kojekakvih brda i rupcaga pa se tamo vere po drvecu i silazi u rupe, ne zna se ko je prljaviji kad dodjemo kuci. Kakve bre igrice i igre, i ovako kad krene u skolu neces moci da ga odvojis od monitora. Ako ces nesto pedagoski onda ga uci da pise ili da broji ili crtajte, ima milion stvari koje otac i trogodisnje dete mogu da rade zajedno...

. Cim grane sunce nadjem mu napolju neki posao ili idemo do reke ili do nekog parka gde ima kojekakvih brda i rupcaga pa se tamo vere po drvecu i silazi u rupe, ne zna se ko je prljaviji kad dodjemo kuci. Kakve bre igrice i igre, i ovako kad krene u skolu neces moci da ga odvojis od monitora. Ako ces nesto pedagoski onda ga uci da pise ili da broji ili crtajte, ima milion stvari koje otac i trogodisnje dete mogu da rade zajedno...

Da, ovo je refleksna reakcija roditelja, uključujući i mene. Ali sam počeo da se pitam u zadnje vrijeme da li samo nagonski odbacujemo ono što je novo, u poznatom stilu "evo ja sam se podigao bez toga, pa šta mi fali". Pa sam se onda sjetio da su iste rekacije rodtelja vjerovatno bile na knjige prije par stotina godina i slične novotarije. Pa sam se na kraju zapitao činim li zapravo uslugu djetetu koje će izvjesno odrasti i živjeti u 100% digitalizovanom svijetu kakav mi trenutno vjerovatno ne možemo ni da zamislimo, time što ću mu zabraniti PC i tablet, i da li je odbacivanje nečega a priori ikada pametno.

Zato je i moje pitanje bilo u smislu - postoji li neka igra, a svaki roditelj zna da djeca najbolje uče uz igru, koja je možda korisna? Koja uči dijete da razlikuje oblike, boje, slova, razvija sitnu motoriku itd. Znači, ista stvar koja bi se mogla raditi na zelenoj table (koju imamo btw) ali da djetetu bude zanimljivije. I naravno da ćemo to raditi zajedno.