ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

moje omiljeno OCEUBISTVO / MAJKOUBISTVO!

svi smo mi u nekom trenutku poželeli da ubijemo svoje roditelje, ili bar jednog od njih.
ko nije, nek se prvi kamenom baci – na svog oca!

naravno, retki će javno ovo priznati, još ređi sebi samima, a najređi te želje realizovati.
ali ZATO IMAMO FILM!

dakle, koje su vas tačno scene naterale da u potaji, ili glasno, uskliknete: YESSS! TAKO SE TO RADI!!!

evo nekog skromnog, početnog izbora:

Psycho (1960)= mama svih matricida, ali, na žalost, o tome doznajemo u dijalogu, ali ne vidimo MONEY SHOT!

Excalibur (1981) = ovde je politički motivisano, pa nekako pada u sferu banalnog.

Frailty (2001)= ne vidimo MONEY SHOT, ili se bar ja nešto ne mogu sjetit!

Night of the Living Dead (1968)= ovde ginu i tata i mama, ali pošto je ćera već zombifikovana (dakle, neuračunljiva), to nema onaj katarzični momenat koji ima delo sa predumišljajem i punom svešću o implikacijama.

kao npr, u
Heavenly Creatures (1994)= gde mama zagine na baš mučan način.

Carrie (1976)= svakako najspektakularnije mamoubistvo u istoriji! fala telekinezi!

Bad Boy Bubby (1993)= mama, sama si to tražila!

Pet Sematary (1989)= i ovde je maloletni počinitelj zapravo zombi, pa je scena lepa (i morbidna) kao horor, ali nema onu pravu draž, pošto u sceni (valjda?) navijamo za mamu a ne za zombi-klinca.

ipak, povod za ovaj topik je jedna od najžešćih scena ove vrste, iz filma I PUGNI IN TASCA (ruke u džepovima) marka lepookog, u kome glavni junak, otuđeni mladić u jednoj sjebanoj familiji, nakon izvesnog predumišljaja, svoju slepu majku gurne niz liticu... (kasnije ubije i maloumnog brata, a pokuša i sestru – ali da ne širimo priču).
ova scena je posebno žestoka zato što se dešava unutar realistične priče, bez odmaka i stilizacije žanra...

dajte još primera!

zanimljivo.

o ubijanju klinaca imamo bar 3 topika, a ofovanje matoraca očito ni približno ne izaziva toliko zanimanje.

Mada nisam gledao film i mada ne odgovara SASVIM topiku, kažu da u Kenu Parku ima sjajno ofovanje babe i dede.

Davitelj protiv davitelja -Pera Mitic,verovatno iz nehata (da li?)u zelji da cuje pesmu na TV-u.

PUSHER 2 ima odlično oceubistvo.

u izvesnom smislu, divnu scenu oceubistva imamo i u BLADE RUNNER (kad roj beti ubije svog tvorca).

bolesan mali čovek

Quote from: RedSonja on 20-05-2015, 05:11:57
bolesan mali čovek

nemoj biti džadžmentol!

bolje daj filmske predloge - ili ćuti zauvek.

zato volim sagitu. gdje jos ujutro zaviriti i dobiti "moje omiljeno OCEUBISTVO / MAJKOUBISTVO!", a sve pod plastom knjizevnosti, filma, onako, kao...

Quote from: Ghoul on 19-05-2015, 21:46:42
u izvesnom smislu, divnu scenu oceubistva imamo i u BLADE RUNNER (kad roj beti ubije svog tvorca).

Ne samo to, nego taj konkretno patricid ima i definitivnu funkciju Turingovog testa, a po tom aspektu je Blade Runner i dandanas unikatan film.

Recimo, Ava u ovogodišnjem Ex Machina radi potpuno isto, pa čak i sa manje-više jednakom psihološkom motivacijom: njen Tvorac je krajnje maliciozan prema svojim kreacijama, isto koliko je bio i Tajrel, tu skoro da i nema razlike.

Ali iza Avinog poteza stoji čista kalkulacija svesne mašine, baš kao što je stajala i iza svih njenih ostalih poteza, dok Roj ubija svog Tvorca bez ikakve kalkulacije i konkretne dobiti, nego prosto iz čisto emotivnih razloga, pa ga otud upravo taj čin čini više ljudskim nego sve ostalo zajedno.

Stvarno se ne sećam gde se to još može naći, osim u Blade Runneru. (A sigurno može, samo ja za to ne znam.  )

Meni to iz Blade Runnera i nije baš tipično oceubistvo, već više nešto kao ''ubistvo Boga'', zlog Boga koji svojim kreaturama ne daje besmrtnost.

Pa sad... samo zato što traži više života nego te mizerne 4 godine koje ima na raspolaganju, da li to znači da Roj zapravo traži besmrtnost?

Ali naravno, i taj ključ tumačenja je validan, jer seciranje 'kompleksa Boga' je naličje istog tog 'buntovnička kreacija' novčića, ionako.

Roj, istina, traži produženje.
Ali, on se sve više potvrđuje kao čovek, tako da bi se i njegova želja mogla posmatrati kao ljudska žeđ za beskrajem i besmrtnim postojanjem.
Njegov tvorac nije roditelj, nije čak ni tipični monoteistički Bog sa kojim se uspostavlja lični odnos ljubavi ili mržnje. Više liči na Boga-prirodu ili okamenjenog Boga filozofa, onog koji je jednom postavio neizmenjiva pravila igre. Ako me sećanje ne vara, tvorac Roju odgovara da ne može, ne da ne želi da mu pomogne.
Roj ga na prilično surov način ubija i njegov gnev prema tom, takvom (neljudskom)Bogu dođe kao još jedna nijansa u dostizanju ljudskosti.
Nije isključeno da ovu nijansu samo ja vidim  , ali sve ovo je naravno, samo moje, više nego slobodno tumačenje.

ne, ne, zanimljivo je meni to tvoje tumačenje, a i nije ništa više slobodno nego što je i moje, ionako. 

Što se mene tiče, nema sumnje koga to Roj zapravo može da smatra Tvorcem:  samo i isključivo Tajrela.

Jer Tajrel je dizajner, a sve ostalo po pitanju tog dizajna je ne samo besprekorno, nego i ubedljivo superiorno ljudskom, pa otud i Rojeva smrtnost nije posledica faličnosti dizajna, nego je posledica namernog fejlsejfa koji je Tajrel ugradio u kod.

Dakle, to je bila namerna odluka - da se kreacija ograniči na najterminalniji način, da joj se uskrati samo pravo na život. Otud to meni i nije prepoznatljivo kao model bilo Boga-prirode ili okamenjenog filozofa ili bilo kakvog nezainteresovanog i neinvestiranog Boga, nego je čista malicioznost sa dizajnerove strane, pa je zato i znatno gora nego namenska svrha iza samog postojanja replikanata, jer prosta je stvar kad te neko samo potčini da živiš u ropstvu: iz toga se može pobeći, baš kao što su i oni pobegli.

E sad, sa stanovišta mašine to svakako ne bi bio nikakav problem, jer mašina lako može da prihvati logične razloge iza postojanja te fejlsejf opcije. Ali čovek to ne može, zato što čovek smatra da je njegov Tvorac (ili roditelj, naravno) bezuslovno obavezan da svoju kreaciju barem ne sapliće maliciozno,  kad već neće (ili ne može) da je pristrasno preferiše nad svime drugim na celom svetu. Otud je Roj čovek, a ne mašina.

Naravno, ima tu negde i caka: da li bi Roj ikada postao čovek da nije bilo upravo te katarze u vidu fejlsejfa.

Matricid: (Davitelj i Heavenly Creatures su odlicni primeri)

Singapore Sling (1990)
Shawn of the Dead (2004)
Zombies of Mass Destruction (2009)

Particid...manje ih je, mozda....Kim Ki Dukov Moebius, bavi se mitom o Edipu.

Quote from: PTY on 20-05-2015, 08:54:53
Roj ubija svog Tvorca bez ikakve kalkulacije i konkretne dobiti, nego prosto iz čisto emotivnih razloga, pa ga otud upravo taj čin čini više ljudskim nego sve ostalo zajedno.

Stvarno se ne sećam gde se to još može naći, osim u Blade Runneru. (A sigurno može, samo ja za to ne znam.  )

Pa... Odgledaj Age of Ultron