ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Jebem mu repu, svaki put kad pogledam neki tvoj video baš se naložim. Idem pustiti instalaciju Dark Soulsa, iako mi se ista nije preterano svidela. Čisto da me mine želja.

Pa, to je sigurno donekle i bio Sonyjev plan kada su u DualShock 4 ugradili posebno dugme za šerovanje materijala koji konzola automatski snima dok igrač igra 

Da onda prijavim i da sam uspešno priveo kraju kampanju u Bloodborneu, pobedivši dva poslednja bossa pre doručka, na drugi Maj, za šta bi svakako igra trebalo da dodeljuje poseban trofej 

Iako, kako rekoh, ne jurim Platinum trofej ni u jednoj igri, pa ni u ovoj, malo sam pre ulaska u arenu gde me je čekao (patrijarh) German, jurcao unaokolo da posvršavam neke poslove koji se svršiti mogu. Iskoristio sam Crown of Illusions koju je ispustio Logarius zajedno sa dušom da pronađem skrivenu palatu Vilebloodsa, vampirske frakcije koju su Logarius i njegovi vitezovi istrebili ali nisu mogli da ubiju i kraljicu koja je, popivši previše krvi za života, postala besmrtna. Kraljica Annalisa me je zamolila da se priključim njenom kovenantu što sam ja i učinio jer ovaj kovenant ima određene prednosti u igranju onlajn (kooperativno, a moguće i PvP) a što je nekako sada najrazumniji način da nastavim sa Bloodborneom   

No pošto sam znao i da mogu još kilometraže da izvučem iz nje, odneso sam Alfredu Unopened Summons, gledao kako je Alfred ubija pa je oživeo odnoseći delove njenog tela na Oltar Očaja gde sam ubio Ćerku Kosmosa. Vrlo haj fentezi 

Dobro, na kraju je bilo dosta zajebancije pa sam se zaputio ka Gehrmanu. Uljudno sam odbio njegovu ponudu da umrem bez borbe i probudim se ne sećajući se košmarna sna, pa smo se borili.

I tako jedno 14-15 puta      Gehrman, naravno, nije težak kao Logarius, ali nije pušouvr, ima ozbiljno snažne fizičke napade, nekoliko oružja, area of effect napade, agresivan je, brz, leti... Ali je i lak za pariranje + visceral i osetljiv na elemente i metke tokom cele borbe tako da... Recimo da ga nije bilo PRETEŠKO dobiti. Kao što se iz snimka i vidi, uradio sam mu jedno 6-7 viscerala i nisam upotrebio ni jedan blood vial pre nego što sam ga oborio na 25% zdravlja. Čak i tako ponižen & poražen on uspe da me spusti na bukvalno milimetar zdravlja, ali it was not to be jer sam imao runu koja ti daje dodatne rezervovare odlučnosti u baš takvim situacijama. Finale, primereno utisku potpune dominacije koji sam pokušavao da ostavim, je odrađeno kroz visceral:

http://youtu.be/bDJv-93---A


Naravno, džaba dobar utisak kada je true end-boss, biće poetičnog imena Moon Presence, sa mnom onda pobrisalo patos jedno 6-7 puta. Moon presence se, inače, pretvara u bossa sa kojim se možete boriti, isključivo ako ste pojeli tri dela pupčane vrpce pre Gehrmanove smrti, inače je on samo kinematik koji vam daje bad ending. Pošto sam, hvala Alahu, konsultovao wiki, znao sam za ovo i išao sam na true ending.

Ovo je solidno težak boss ali se ispostavlja da ima i slabe tačke. Fizički napadi su mu brzi i opasni, ali tu je moguće, ako ste hladne glave, da mu se zavučete iza leđa i pročačkate ga mačem po bubrezima (ako ih uopšte ima, prokletnik). Opasniji od toga je napad zlim pogledom koji je area of effect napad koji porkiva celu arenu i ma gde da ste skida skoro celo zdravlje ali posle njega je životinja bespomoćna neko vreme i tu onda pravi lovac nalazi svoju priliku. Instinkt da se lečite treba, dakako, zameniti refleksom da se zatrčite na njega i izbodete ga što više puta možete. Masivna šteta, masivan povratak zdravlja, hel jea, bejbi, vi'r bek in biznis.

I tako triput i Moon Presence je više Moon Abscence, if jukeč maj drift:

http://youtu.be/eLYFC7IKds4

Par završnih komentara:

Bloodborne je jak kandidat za igru godine, što smo već i rekli, ali da potvrdimo. Igra ima dubinu uporedivu onoj koju su imale DeS i DS 1 i 2 pre nje, samo su naglasci na drugim mestima. Dok ovde, recimo, imamo na delu pojednostavljenja na nivou opreme (oklop, pre svega, ali i oružja u teoriji ima manje), materijala i statistika, ona su u svrhu kreiranja složenijeg borbenog sistema koji dopušta dublje i ekspresivnije kombinacije tehnika od onog što su Souls igre do sada nudile. World Tendency koja je Demon's Souls činila onako zanimljivim iskustvom a koje nije bilo u Dark Souls 1 i 2 nije ni ovde vraćena ali umesto nje postoji insight koji ne radi baš istu stvar, nije toliko ambiciozan, ali svakako menja način na koji se neprijatelji ponašaju i delove igre vam pokazuje u drugom svetlu.

Ono što je nesumnjivo je da je ovo lakša igra od tri prethodne. Ne samo zato što je meni možda lik sa visokim DEX statistikama bliži od tenkova koje uvek igram u Souls igrama, nego i naprosto ovde nema depresivno teških bossova poput recimo False Kinga iz Demon's Souls koji igraču snižava dosegnuti nivo. Opet, utisak je da je ovo igra blago pogurana ka ideji singl plejer igranja u odnosu na sve tri prethodne. Dok bi se moglo argumentovati da su neki bossovi iz prethodnih igara naprosto pravljeni da ih pobedite uz summon, ovde ni za jednog ne bih rekao da mu se ne vidi očigledna slabost koju samo treba mudro iskoristiti iako ste sami.

Da li nastavljam New Game +? Iako nemam, u ovom trenutku, nameru da igram celu kampanju iz početka, svakako mi se još igra Bloodborne pa ću nastaviti sa otvaranjem Chalice Dungeona. Mislim da je From ovde uradio sjajan posao sa ovim proceduralnim delom igre jer čak i ako čovek mrzi coop i PvP, Chalice Dungeoni bi mogli da mu potraju do izlaska neizbežnog DLC-a.

A možda malo džarnem i po kooperaciji, da pozajmim svoj mač ljudima koji se muče i vidim koliko mogu da se levelapujem kod Annalise.

Videćemo.

U svakom slučaju, moćna, moćna igra i još jedna demonstracija toga da su priče o kreativnoj krizi u kojoj se, kao, nalaze JRPG igre poslednjih godina prilično preterane. Bloodborne, iako je očigledno iterativni naslednik Souls igara, ostavlja "next-gen" utisak na svakom planu, počev od sistema koji su ingeniozno menjani, preko grafike koja kombinuje jaču tehnologiju ispod haube sa nekim od najboljih grafičkih dizajnera u industriji, pa do priče koja je, za razliku od herojskih Dark Souls narativa o žrtvovanjima kraljeva i spasavanju nacija od nestajanja, zapravo usredsređena na rađanje, na žene i njihovu krv kao izvoru života koji vidimo oko sebe. Endi Hamilton već mesec dana priča da se Mijazaki ovom igrom konačno ustoličio na tronu na kome su do sada sedeli velikani poput Mijamotoa i Kođime i, mada je Endi sklon hiperboli, ovo deluje kao razumna opservacija. Bloodborne bi se mogla nazvati igrom generacije, ali izašla je samo 18 meseci posle početka generacije. Nije preterano suludo nadati se da će Mijazaki i From sledećom igrom nadmašiti i ovo.

Hah, ti ko da si sam sebe urekao!

Nego, kakav je zenin stav prema tvom igranju igara? Pomenu da je bila kraj tebe dok si se mucio s Logariusom.

Ja polako zalazim u laganu dekompresiju od 'souls efekta'. Razmisljam ima li smisla pokrenuti uopste neku drugu igru, i to ce me drzati jos neko vreme sigurno. Pa sam tako opet pokrenuo Bloodborne juce i muvao se neka dva sata kroz chalice dungeone. Ocekivano, razocaravajuce su lagani, jer se izgleda ne skejluje tezina na NG+. Svi padaju od jednog udarca.

Sve i tako sam umro makar dvaput. Cudan osecaj, trcis kroz grozomorne pecine i blatnjave klaustrofobicne hodnike, a puls miran. Nazalost, zezno sam se i nisam otvorio kasnije dungeone kad je trebalo, pred kraj prve igre, sto bi mi odmah dalo pristup 4 i 5 nivou tezine. Ispada da pehare koje sam pokupio tokom prvog prelaska zadrzavam u inventaru, ali one dodatne ajteme (puzeve, cvetove, ochi itd) koji su takodje neophodni za otvaranje altara gubis. Tako da, otvori sta zelis pre kraja.

Inace, ovo koliko sam imao prilike da vidim juce, mnogo im se ponavljaju asseti. Vec posle pola sata krece tezak deja-vu. Bi mi zao onog goruceg kucheta, izgleda tako prokleto impresivno, a nije me ni taklo, i umre neslavno od desetak zamaha machem. Ostali bossevi manje vise isto.

* * * * * *

EDIT: Ah tek sad vidim da ima jos jedna strana diskusije i da si zapravo presao igru -- cestitam! Mnogo mi zanimljivo da citam koliko nam se iskustva s bossevima razlikuju.

EDIT 2: Regarding tezinu, jesi siguran da nije samo do toga sto si se istrenirao? Meni je svakako Dark Souls, kojeg sam prvo igrao, ujedno bio i najtezi. Demon's Souls, iako manje user-friendly pretecha Dark Soulsa, mi je svejedno bio osetno laksi. A sad evo Bloodborne, treca souls igra koju igram, moze se reci da je najlaksa. Ne znam do cega je, dal do mene ili do dizajna.

Stavise, mislim da su pocetna Jarnam lokacija i prva dva-tri bossa, Cleric-Gascoigne-BSB, brutalno teski. Kad Clerica skochi na most i krene s vristanjem, srce ti stane. Ili kad se Gascoigne transformise u vukodlaka, a ti vec potrosio sve viale, maj gad.

Quote from: n00dle on 02-05-2015, 13:15:47
Nego, kakav je zenin stav prema tvom igranju igara? Pomenu da je bila kraj tebe dok si se mucio s Logariusom.

Moram da joj se zahvalim na izuzetnoj strpljivosti i svetačkoj mirnoći. Ja generalno gledam da te neke bučne igre ne igram pred njom jer je nerviraju pucnjava i eksplozije, ali ovde je nekoliko nedelja skoro svako popodne i veče morala da izdrži sate udaranja mačem o meso i vrištanja kojekakvih spodoba. Nije joj bilo lako.

Quote from: n00dle on 02-05-2015, 13:15:47
Ispada da pehare koje sam pokupio tokom prvog prelaska zadrzavam u inventaru, ali one dodatne ajteme (puzeve, cvetove, ochi itd) koji su takodje neophodni za otvaranje altara gubis. Tako da, otvori sta zelis pre kraja.

Hmmm, ovo je uznemirujuća vest. Ali računam da će dobar broj tog loota ionako da se dropuje kada budem prelazio same Chalice Dungeone...

Quote from: n00dle on 02-05-2015, 13:15:47
EDIT: Ah tek sad vidim da ima jos jedna strana diskusije i da si zapravo
presao igru -- cestitam! Mnogo mi zanimljivo da citam koliko nam se iskustva s
bossevima razlikuju.

Da, prilično    Kod mene je problem vječit - ja sam spor čovek, sporih refleksa i sporog učenja protivničkih šema napada i ponašanja tako da tamo gde normalnom čoveku treba 2-3 pokušaja, meni treba 17. Ali dobro, da je to moj najveći problem u životu, pa pevali bismo.

Quote from: n00dle on 02-05-2015, 13:15:47Regarding tezinu, jesi siguran da nije samo do toga sto si se istrenirao? Meni je svakako Dark Souls, kojeg sam prvo igrao, ujedno bio i najtezi. Demon's Souls, iako manje user-friendly pretecha Dark Soulsa, mi je svejedno bio osetno laksi. A sad evo Bloodborne, treca souls igra koju igram, moze se reci da je najlaksa. Ne znam do cega je, dal do mene ili do dizajna.

Stavise, mislim da su pocetna Jarnam lokacija i prva dva-tri bossa, Cleric-Gascoigne-BSB, brutalno teski. Kad Clerica skochi na most i krene s vristanjem, srce ti stane. Ili kad se Gascoigne transformise u vukodlaka, a ti vec potrosio sve viale, maj gad.

Pa, ne bih rekao.... Ovde naprosto nema bossova koji ti smanjuju nivo ili koji ti zadaju konstantnu štetu već time što si blizu (na primer Smelter Demon iz DS2). Najbliže što se ovome priđe je Brain of Mensis ali to je ionako trik-boss koji se pobeđuje bez borbe.

Enivej, pročitao nekoliko tekstova o loreu, odgledao onaj video o tome kako Bloodborne vešto koristi lavkraftovske motive, drago mi je da sam ponešto od svega i sam shvatio i sada mi je interpretacija true endinga vrlo zanimljiva i u dilemi sam. Pošto sam narcisoidan ja biram da prepoznam to da je protagonist igre postao "heir" i evoluirao u "Great One", kao potvrdu moje/ njegove (tj. njene u mojoj verziji) moralne snage i čistote. U smislu da je ionako ceo proces koji se događa u Nightmareu nastojanje da se nađe prikladno jelte, vozilo za duh Great Onea koji neće moći da naseli Mergov slabašni organizam, a da sam ja jedini lovac koji, doduše nemilosrdno i ne štedeći nikoga, počisti nered koji su napravile razne frakcije u Yharnamu i sada kada sam postao Great One, možda ću, MOŽDA ĆU, nesrećni Yharnam i ostatak sveta negovati sa malo više empatije, prevenirati dalje transformisanje ljudi u zvijeri sa noćima kada je mesec ogroman na nebu itd.
Oh!

Uzgred, dok je meni Father Gascoigne bio težak - a susreo sam ga kao prvog bossa - Cleric Beast mi je, rekoh već, bio trivijalno lak. Dobio sam je iz prve a nisam ni znao da može da se uradi parry-stun u glavu. Imao sam utisak da je ovaj boss namerno napravljen da bude lagan kako bi igrači koji nisu igrali Souls igre imali malo lakši ulazak u Bloodborne.

Al su mi zato posle Rom, Amygdala, Logarius i tako ti još neki, baš zagorčali život. A vidim da Roma mnogi smatraju za laganicu 

Quote from: Meho Krljic on 02-05-2015, 15:03:11Ovde naprosto nema bossova koji ti smanjuju nivo ili koji ti zadaju konstantnu štetu već time što si blizu (na primer Smelter Demon iz DS2).

*nazalno* ekchuli...

Ebrietas, negde na pola bitke, krene da ti skida zdravlje vec samim tim sto si joj blizu.

Dobro si me podsetio, idem da nadjem onaj kotaku tekst pa da vidim i ja sta sam zapravo odigrao.

Uzgred, nakon jedno sat vremena švrćkanja po New Game +, ja ne mogu da zaključim drugo do da si ti bog Bloodbornea 

Naime ja vidim primetne razlike, ne u rasporedu neprijatelja, to smo znali da neće, ali svi imaju značano više zdravlja. Obični građani imaju više od 800 HP, oni sa kremenjačama oko 1000 a oni sa bakljom u jednoj i mačem u drugoj ruci oko 1500. Nema govora o padu iz jednog udarca iako mi je strength na 36. nivou a Ludwig's Holy Blade na +10. Za ove poslednje su mi potrebna četiri udarca da ih srušim što potpuno diktira dinamiku borbe. Bruteoce sam već na prvoj trećini igre ubijao pariranjem i visceralom a ovde im je posle toga potrebno da ih se udari još dva puta  Ludwigovim mačem. Čak i ptice i psi potrebuju po najmanje dva udarca najnabudženijim oružjem.

Quote from: Meho Krljic on 02-05-2015, 16:57:47Nema govora o padu iz jednog udarca iako mi je strength na 36. nivou a Ludwig's Holy Blade na +10.

Ma koliko mi prija da me smatraju bogom u necemu, mislim da me nisi razumeo -- to padanje od jednog udarca, to je samo u Chalice Dungeonima. Rekoh, ne skejluju se dungeoni za NG+.

A u nekom od prethodnih postova sam napomenuo da protivnici u Jarnamu su taman toliko ojachali da su opet jednaka pretnja ko na pocetku prvog prelaska. I meni sad treba oko 3-4 udarca za obicnog seljana sa +10 Ludvigom.

Ali sam zato Gaskonja sredio iz prve, opet, i to cak bez tiny music boxa; ma, cak i bez preteranog preznojavanja. Na to sam, priznajem, bio ponosan.

Na to i treba da se bude ponosan!!!!! 

Mora se priznati da su lovci, kada čovek shvati kako da radi parry i visceral, zapravo lakši deo priče. Zato ih igra posle tamo u Yahar'Gulu ubaci tri odjednom. Moram da kažem, da nije bilo one fore sa zatvaranjem u zatvor, ja bih još uvek bio tamo 

Nego, odgledali smo gomilu lorea, pročitali šta kažu ljudi bolji od nas i sklopili smo određenu sliku o priči u Bloodborne. Fascinantna je.Ali hajde sad da vidimo koje sve igre ona omažira usput!!!!!

Monster Hunter je, naravno, lak odgovor pošto nju From omažiraju još od Demon's Souls. Ceo štik sa borbama protiv velikih, teških neprijateljima uz naizgled jednostavan ali vrlo dubok sistem korišćenja oružja, bafova i opreme je vrlo očigledno baziran na MH sistemima, pa se, s obzirom na treće lice u Demon's Souls može reći da koliko je ova igra dugovala Fromovim igrama iz King's Field serijala, toliko je dugovala i Monster Hunter franšizi.

U Bloodborne je ovaj dug i vidljiviji jer su trick weapons kao ispali iz Monster Hunter, a pogotovo je rifle spear očigledna aluzija na Monster Hunter favorit: gunlance.

(Ovo me podseća da je vreme da se zaletim u Monster Hunter 4 Ultimate... Alaha mu, godina u kojoj su izašli Bloodborne i MH4U - je li to najbolja godina u istoriji igranja?)

No, Bloodborne omažira i još jednu Kapkomovu voljenu i popularnu franšizu, konkretno Resident Evil 4. Mislim, nije neko čudo da u igri napravite mali naklon jednoj od najboljih akcionih igara svih vremena, ali nema lica na kome se nije pojavio osmeh kada u onom prvom delu, u centralnom Jarnamu, morate da ratujete sa gomilama preplašenih lokalaca koji mlate poljoprivrednim alatom i buktinjama. Naravno, obe igre se u određenoj meri oslanjaju na lavkraftovske trope (Bloodborne više, Biohazard manje) pa je i taj kliše sa masom izludelih koji pokušavaju da isteraju onoga za koga misle da im je doneo nesreću zajednički za obe.

Mnogo više me je iznenadio ničim izazvani omaž Silent Hill na kraju Alfredove priče. Dobroćudni vitez ne samo da ubija kraljicu Annalisu hvastajući se kako njena besmrtnost sad baš ne vredi mnogo, nego to čini noseći kacigu koja jako podseća na Pyramide-Heada iz SH serijala.

Konačno, nešto što sam sa zadovoljstvom našao kasnije i u onom tekstu Riča Stentona na Kotakuu, a što je potvrdilo moju inicijalnu reakciju kao ispravnu (mada sam se kasnije setio i da Stenton na ovo aludira u Midnight Resistance podkastu) - finalna borba protiv Gehrmana je očigledan omaž Metal Gear Solid 3: Snake Eater i borbi između Naked Snakea i Bossa sa cvetnom poljanom čija pastoralna atmosfera stoji u jakom kontrastu sa krvoprolićem koje se tu odvija. Ima tu i tematskih paralela, sa tim da učenik na kraju ubije učitelja i zauzme njegovo mesto u jednom od krajeva, mada se u mom kraju to, naravno nije desilo jer sam se borio i sa Moon presence. Ipak, kako je Kođima već imao direktan omaž u jednom boss fightu u The Evil Within, ovo je već drugi u manje od godinu dana u visokoprofilnoj igri. Konami će poželeti Kođime a Kođime tamo biti neće 

Ovaj video je zapravo... vrlo informativan    Vozim Beast Roar pola igre a nisam pojma imao da se time mogu odbijati projektili.


http://youtu.be/cJf_JR481SM

Edit: ajde, evo i ovaj:

http://youtu.be/PyCb36h3RUw

Asylum Demon je pao u drugom prelazu večeras. Prvi put sam uspeo da skočim na nj odozgo i odbijem mu pozamašan deo zdravlja, ali sam rikn'o dok nisam skontao njegove napade. Drugi put ne uspedoh da mu se spustim na glavu, ali sam bez nekih većih problema sa svojim wandererom sredio demona iskoristivši 3 flaska. Mislim da je to solidno.

Zato me odmah u sledećem delu igre ubiše neki kosturi iz 3-4 poteza. Kaže igra da sam umro od gubitka krvi.

Loš sam.

To je potpuno uobičajen početak Dark Souls, tako da si sasvim u okvirima normalnih parametara, ne brini.

Imaj na umu da je igranje Souls igara uz obilato korišćenje wikija, gamefaqsa i JuTjuba takođe normalna praksa. Ovo nisu igre predviđene da ih čovek sam, bez pomoći pređe - čak i novinari koji ih igraju pre nego što narod dođe do igara i preplavi internet informacijama imaju svoju mejling listu putem koje razmenjuju savete i jedni druge pomažu.

Sve sto je rekao Meho, plus --

Ako si gde mislim da si, ne treba jos da ides medj' kosture. Idi u drugom smeru.

Upravo sam odgledao spidran Bladborna koji je bio jedan sekund sporiji od tadašnjeg svetskog rekorda (pošto je ovo ran urađen pre peča koji je skratio vremena učitavanja, pretpostavljam da je danas rekord svakako niži). Dobro, odradi on tu par gličeva, Shadow of Yharnam borba pogotovo, ali demonstrira takvu veštinu i znanje u igri da sam ja potpuno in awe.

http://youtu.be/PJq3Z0PmmcQ

Quote from: Perin on 03-05-2015, 00:36:45
Zato me odmah u sledećem delu igre ubiše neki kosturi iz 3-4 poteza. Kaže igra da sam umro od gubitka krvi.

Loš sam.

Nisi los, nego nemoj odmah na groblje... Ili, vrti se po groblju i pokupi sta mozes - tu se krije moje omiljeno oruzje u igri, mocni, opaki, teski, zweihander - pa pusti da te ubiju, svejedno.
Obidji sta mozes u delu oko bonfajera, pronaci ces tu svasta. Trebalo bi da ides desno od bonfajera - stepenicama uz stenu, koje vode na gore. Dakle, kada gledas u bonfajer i umornog viteza koji sedi na zidicu, desno od njih.

Pa, sudeći po nazivu oružja, to je neki two hand đavo, a ja igram sa wandererom kojeg orjentišem na brza oružja koja nanose manju štetu, jelte.

Hvala na infou gde trebam ići

Pošto sam uspešno priveo kraju tu svoju, jelte, kampanju u Bloodborneu, vreme je da se malo posvetim i običnim igrama 

Tako da sam odlućio da se ozbiljnije upustim u igranje Final Fantasy Type 0 HD, igre koja je imala uistinu neobičnu istoriju i to što uopšte postoji na Playstation 4 pa još u internacionalnoj verziji može da zahvali jednom skoro bizarnom spletu okolnosti.

Naime, ova igra u startu je bila planirana kao "treća" igra iz Fabula Nova Crystallis metaserijala koji je trebalo da bude obuhvatna priča za Final Fantasy igre u sedmoj generaciji igračkog hardvera. Dakle, plan je bio da Final Fantasy XIII bude prva igra iz FNC priče, a da će posle, kad se svet osvesti od njene veličanstvenosti stići i Final Fantasy XIII Versus - igra u kojoj bi Tetsuja Nomura imao potpunu kreativnu kontrolu nad FNC univerzumom, pa onda i portabl igra Final Fantasy XIII Agito.

Od tog plana nije bio ništa.  Final Fantasy XIII je dočekan apatijom na zapadu i tek nešto bolje u Japanu. Nomura je preprodukciju za Versus otegao preko svake razumne mere  i Square Enix je u panici grinlajtovao dva direktna nastavka za FFXIII - XIII-2 i Lightning Returns. Mislim, kad greše, oni vole da greše ambiciozno, mada je fakat i da su ove igre, koje je radio pouzdani podizvođač Tri Ace (Star Ocean, Valkyrie Profile) u mnogome popravile utisak.

No, Nomura je i dalje kočio rad na Versus pa je igra na kraju preimenovana u Final Fantasy XV i o njoj sam već opširno pisao govoreći o Episode Duscae demou, a Agito je na kraju urađena kao Final Fantasy Type 0 za Sonyjev PSP, ali pred sam kraj internacionalnog života ove konzole, 2011. godine i nikada nije dobila zapadno izdanje.

Ovo je bedak sam za sebe - konzola koja je prodala, ako se dobro sećam, više od 60 miliona komada je na kraju života tretirana dosta bedno, kao promašaj, pogotovo izvan Japana (u Japanu su još izazile solidne igre za PSP sve do rane 2014. godine) - a pogotovo što je uobičajeno da pred kraj života platforme izlaze neke od njenih najboljih igara - developeri sad već duboko poznaju hardver i smeju da se ambiciozno bace u projekte koji bi do pre par godina delovali nedostižno, pogotovo jer je i baza potencijalnih mušterija velika.

No, kako je otezanje sa proizvodnjom Final Fantasy XV nastavljeno, Square Enix je napravio neke rezove, Nomura je dobio ko-direktora na ovom projektu, Hađimea Tabatu, mladog i energičnog developera koji je, prezjumabli trebalo da iskusnog FF veterana malo kanališe, energizuje i natera da igra sa stadijuma koncepata i audiovizuelnog dizajna pređe na stadijum dizajniranja sistema i proizvodnje sadržaja. Tako je i bilo, pogotovo kada je Nomura kasnije otišao sa projekta da se posveti Kingdom Hearts III, a Tabata ostao glavni, iako iza sebe ima samo tri Playstation Portable igre (i jednu telefonsku).

Ali jedna od njih je i Final Fantasy Type 0 a njeno objavljivanje za Playstation 4 u HD verziji je i prilika da se Tabata ubaci malo u vatru, da se šira publika, internacionalno sa njim upozna (u Japanu se ionako danas mnogo više igraju na telefonima) ali i da se razgori dalja glad za Final Fantasy proizvodima konzolne provinijencije (pošto mobilna Final Fantasy igra za ovu godinu, Record Keeper, dobija solidne kritike).

Elem, Type 0 iz naslova kojim je zamenjena reč Agito (koja i dalje figuriše u igri) nije puka referenca na krvnu grupu (u Japanu se nulta krvna grupa po tradiciji vezuje za energične, ekstrovertne karaktere, koje odlikuje samopouzdanje i blaga narcisoidnost,  dakle sve ono čemu inače stidljivi japanski otaku sanjari) već je i naslovom signalizirano da ova igra treba da bude neka vrsta podvlačenja crte i novog početka za Final Fantasy, bukvalno "kretanje od nule" u pokušaju da se pomalo prenaduvani Final Fantasy XIII identitet steše na nešto modernije, brže, uzbudljivije. Utoliko, možda ima logike da je ovo originalno bila portabl igra - eksperimentisati ponekad ipak treba sa manjim budžetima i manjim rizicima. Square Enix tome, doduše nisu skloni, i Final Fantasy igre su često divlje eksperimentisale sa promenama pristupa i filozofija uz, verovatno, jedno promumlano "pa nek ide život". Iako je ovog puta eksperiment izveden u bezbednijem okruženju, što je možda signal da SE počinju da uče, naravno da je mnogo ljudi kukalo i naricalo što ovo nije igra izdata za sobnu konzolu. "Samo je prebacite na PS3 ili PS4", govorili su ljudi, "greota je da ovo ostane zakopano na PSP-u".

Naravno, ponekad treba paziti šta želiš jer to može i da se ostvari 

Elem, igrao sam samo par sati ove igre pa su ovo veoma rani utisci, ali evo ih, for betr or for vrs.

Prvo, portovanje sa PSP-a na PS4 je užasna ideja ako ne nameravate da investirate užasne pare u ovaj proces. Square Enix, očigledno, nije nameravao da se nešto zastrašujuće istroši pa su i rezultati... zanimljivi.

Sa čisto tehničkog aspekta odrađen je goli minimum - slika koja je originalno bila u rezoluciji 480 X 272 sada je prevedena u standardni 1920 X 1080 što igru tehnički kvalifikuje za HD sufiks. Odrađena su i sitna doterivanja, dodat anti-aliasing, čak poboljšano svetlo u neki delovima igre, tako da čovek ne odskoči u užasu ODMAH čim se igra butuje. Ipak, nema nikakve sumnje u to da je ovo grafički siromašna ponuda za ovakvu konzolu. Čak i ako je ne poredimo sa demom za Final Fantasy XV koji je uz igru stigao (ako ste je priorderovali), ovo je igra u kojoj se solidno lepi likovi veoma razlikuju od jako grubih tekstura okruženja, geometrije siromašne poligonima i prostorija siromašnih detaljima. Frejmrejt je odličan, naravno, i odziv kontrola perfektan, ali s druge strane, ovo je igra koja učitava novu prostoriju svakih par sekundi, ako se brzo krećete što naravno podseća da je originalno razvijana za mašinu sa 32 megabajta RAMa a sada njena našminkanija verzija ide na mašini sa osam gigabajta  . Jedino kontinualno okruženje u igri je overworld, ali to je moguće zato što je lišen detalja maltene do apstrakcije.

Dakle, u vizuelnom smislu ovo nije neki praznik, iako je Tetsuja Nomura ovde pokazao izvanredno suzdržavanje u dizajnu likova (opet, verovatno kao posledica malo memorije originalne platforme) pa su umesto gizdavih ukrasa i hipertrofiranih detalja koji krase njegove radove, ovde u pitanju funkcionalno i karakterno dizajnirani likovi. Što je bitno, jer ih ima mnogo.

Najgore od svega je kretanje kamere koje je em naglo i dezorijentišuće - ova igra nije dizajnirana za platformu sa drugim analognim stikom - em se to naglo kretanje maskira motion blurom koji užasno izgleda i, slabijim ljudima oće da izazove i mučninu.

No, u gejmplej smislu, ovo je igra koja s jedne strane pati zbog svog PSP porekla, ali sa druge peva i nesputano igra jer ima nekoliko vrlo zanimljivih ideja.

Prvo ono loše - igra je iscepkana na sitne komadiće, prostorno, sa stalnim učitavanjima novih soba, random borbama na overworldu i svim onim što podrazumeva portabl platforma. Predviđena da se igra u pokretu, ona je i dizajnirana tako da igraču u svakom trenutku daje gomilu zadataka koje može ili mora obaviti  - a nema vremena za sve - pa se i pažnja relativno lako raspe po gomili glavnih i sporednih misija (od kojih neke teraju vreme da prolazi, neke ne itd.). Plus, ta gomila likova - u ovoj igri vodite tim od 14 ljudi već na početku igre, koji imaju imena uglavnom po kartama iz standardnog špila za igranje (Nine, Eight, King, Queen, Jack, Ace itd.) i nose uniforme jer su deo vojne formacije u ratu koji preti da zapali celu planetu. Pa još na sve to, istorija i mitologija sveta su posredovani pogolemim infodampom na početku pa se od igrača očekuje a posle pola sata može da se snađe u mreži intrigantnih geopolitičkih, ezotetičnih, istorijskih i tehnoloških pojmova i koncepata sa kojima se operiše. Malo je reći da ste ovde spušteni in medias res: FFT0HD se očigledno potrudila da vas što je pre moguće ubaci u akciju (mada naravno da prvih pola sata igre provodite gledajući filmove) i bez obzira na obilne tutoriale koji idu u gornjem levom uglu ekrana ili zaustavljaju akciju da bi se lakše obasnili, nije sramota reći da će u ovoj igri neko ko do sada nije igrao FF igre biti potpuno pogubljen prvih par sati. Što možda nije najzgodnije za igru koja treba da bude palate cleanser.

No, hajde sad ono dobro. Prvo, scenario igre se ratom bavi na dosta ozbiljan način, tretirajući politiku, ali i terenski rad kao odrasle teme. Naravno, ima ovde mnogo steampunk fantasy tropa i kontrast između potresnih scena ubijanja i umiranja na ratištu i humorističkih dijaloga Moogleova (koji svaku rečenicu i dalje završavaju sa "kupo") će nekome biti i prevelik, ali meni je to dobro sklopljen Final Fantasy paket koji lako prelazi put od operske tragedije do muzičke komedije za decu, kao i mnogo puta u prošlosti.

Dalje, kombinacija školskog okruženja i palpabilnog ratovanja za teritoriju je dobro funkcionisala u Valkyria Chronicles pa i ovde to solidno ide. Rekao bih da je škola mogla i bolje da bude iskorišćena, ali da i ovo čega ima između borbi nije za bacanje i daje igraču jednu interesantnu mogućnost da istraži svet, njegovu istoriju, ali i mišljenje običnih ljudi o svemu što se događa, kao i da participira u socijalnim ritualima koji se menjaju sa nastupajučom vojnom. Ovo je posebno interesantno jer je ovo svet u kome se ljudi zaborave kada umru - preživeli se više ne sećaju umrlih i pamte ih jedino po zapisima, ako postoje. Ovo će verovatno biti jedna od centralnih tema igre, jer je već više puta podvučena u raznim razgovorima.

Tim koji igrač vodi - Class Zero - je za sada i za mene prilična misterija. U pitanju je vojna elita, neka vrsta specijalne jedinice mladih kadeta koji imaju natprirodne magijske kapacitete (a pričamoo svetu gde u magija i tehnologija generalno egal i gde se magija uobičajeno kvantifikuje i njome se rutinski upravlja) i koje predvodi (i kontroliše) jedna od najmoćnijih žena u društvu države u kojoj se igra događa. Za razliku od ostalih korisnika magije u društvu, za Class Zero ne znamo izvor njihove moći a ni oni ga ne znaju i jasno je da će biti neugodnih otkrića i iznenađujućih preokreta u budućnosti.

No, za sada, u sadašnjosti, ja sam odradio dve narativne misije i gomilu opcionih i ovo je igr akoja dosta kredita uspeva da isposluje na ime robusnog borbenog sistema koji ide i u širinu i u dubinu. Svaki od 14 članova Class Zero ima sopstveni stil borbe - neki se oslanjaju na magiju, neki na vatreno oružje, neki na hladno oružje - i ti se stilovi dobro međusobno dopunjavaju tako da je neke situacije na terenu potrebno rešavati mudrim formiranjem tročlanog borbenog odeljenja koje se bori. Igrač kontroliše direktno jednog od likova, dok ostala dva pokreće vrlo kompetentna gomila algoritama, ali i može da slobodno menja kontrolu među njima u bilo kom trenutku. Ako iko od njih padne u borbi (a pada se često - ovo je pošteno teška igra), od ostatka tima se bira ko će ga zameniti.

Ovo za posledicu ima potrebu menjanja taktike u letu ali i stalnog rada na tome da se svi članovi tima levelapuju ravnomerno. Na osnovu ovo malo igranja do sada rekao bih da nema mogućnosti da nekog od likova nazidate toliko jako da ste uvereni da va neko drugi neće trebati - naprosto, različite situacije zahtevaju različite kompetencije i treba držati sve likove na približnom nivou, što opet podrazumeva stalne rotacije na terenu i igranje istih misija možda i više od jednom, sa različitim timovima.

Ovo jeste prilično grajnderski, ali je borba odlična - brza, surova, energična - pa uspeva da iznese dobar deo igre na svojim plećima. Menjanje između likova sa teškim, sporim oružjima kraktog dosega ili brzim, dugački kopljima i bičevima, i likova koji koriste dalekometne magije ili pištolje je prirodan proces u igri gde su neprijatelji dizajnirani da budu brzi, opasni i da napadaju sa svih distanci u velikim otvorenim ili zatvorenim prostorima. Sve je u realnom vremenu, igra se ne zaustavlja ni kada se uđe u meni, pa je pritisak da se dobro planira ali onda i dobro improvizuje kada planovi propadnu u susretu sa neprijateljem.

Igra takođe ima i RTS komponentu koja je... interesantna na papiru ali ne previše sjajna u implementaciji. No, klasičan RPG program, dakle menadžment resursa, rad sa statistikama, opremom, oružjem, magijama itd. je bogat i zadovoljavajući. Sa 14 likova koje treba sve vreme poboljšavati na nekoliko dostupnih načina (oprema, sposobnosti, oružja, magije) i odvojenim levelovanjem magija ovde se dosta vremena može provesti u menijima u slatkoj agoniji oko toga na koju stranu koga gurati i kako se to može upariti sa nekim drugim u timu.

Naravno, ovo su samo utisci nakon dva i po sata igranja pa ostaje da se vidi šta od ovoga ima dalekosežnije konsekvence a šta je samo delovalo kaodobra ideja. Izvestićemo...

Dajem i dva ilustrativna videa, čisto da se vidi otprilike o čemu pričam. Naravno, još uvek imam relativno skromne magije, nisam još ni jedan summon otključao pa će borbe kasnije izgledati i bolje od ovoga.

Prvi video su dve borbe na overworldu, dakle, random susreti sa lokalnom faunom i agresorskim trupama. U nekim od ovih borbi moguće je nastaviti i nakon poražavanja prvog talasa neprijatelja - igra vas pita da li želite dalje da se borite, a ako prihvatite daje još nekoliko sukcesivnih talasa sve težih neprijatelja uz traženje potvrde za svaki sledeći. Odličan način da se framaju predmeti i iskustvo, mada i rizičan jer svaka pogibija u overworldu znači da je pali vojnik nedostupan dok ne dođete do najbližeg grada. Pošto sam ja krenuo u pećinu, ja ovde odbijam da nastavim:


http://youtu.be/mLnX-PV9y7M


Drugi video su borbe iz navedene pećine, put ka srcu špilje gde se krije životinja sa lepim krznom po koje me je poslao jedan od likova sa akademije. Ovde su borbe skriptovanije utoliko što se zna u kojoj sobi napada koji neprijatelj a susret sa area bossom je napet i jer on stalno spawnuje manje protivnike dok ga ne porazite. Ovde mi gine nekoliko likova pa se može videti kako moram da menjam taktike - od Acea koji ima relativno slab napad na daljinu ali veliki potencijal za criticale, pa do Queen koja ima mač ali i sumanuto moćan area of effect napad kojim masakrira opoziciju:

http://youtu.be/DaxVC5ey78c

Ovaj Dark Souls je stvarno teška igra

Elem, dođoh do Undead Burga, i maltene iz prvog puta pređoh do bossa, ali me onda ubi ona plamena bačva što je gurnu skelet niz stepenice...i onda, dakle, sve isto, sve isti protivnici, pola sata do sat sam se probijao do bossa, to jest, Taurus Demona, koji me smlatio kao pičkicu i oduzeo mi 2650 duša. Otprilike. A probudio sam se na bonfireu na početku Undead Burg mape jebote, što znači da se opet trebam probijati do njega dugo, i plus sam izgubio previše duša, te ne mogu dalje levelovati lika, koji je, piše mi negde, 7mi lvl, ili šta već.

HAOS~!

Meho, ovo nije igra koju možeš igrati više od sat vremena dnevno, IZGUBIM DOSTA ŽIVACA!!!!

Samo opušteno.  U souls igrama moraš svaku pogibiju da gledaš kao šansu da nešto naučiš: pamtiš raspored neprijatelja, njihove šeme napada, detalje okruženja koji će ti pomoći u sledećem pokušaju (neki od neprijatelja mogu da padnu u ambis, ili u rupu, ili da se zaglave iza delova terena) i sledeći put igraš bolje jer imaš više znanja. Tema Dark Souls je večno ponavljanje, dakle, i u smislu same mehanike se očekuje da ćeš svaku od oblasti prelaziti mnogo puta i učiti kako da je prelaziš sve lakše i lakše dok u jednom trenutku to ne postanu samo izvori resursa (predmeta i duša) sa minimalnim rizikom po tebe. Naravno, pored većine neprijatelja se sasvim lako protrči na putu do bossa, ali to preporučujem da radiš tek kad se levelapuješ dovoljno da znaš da možeš da ga pobediš, a do tada ubijaj neprijatelje sistematično, levelapuj se nekoliko puta pa onda lagano kreni na Taurus demona. Ja sam ga dobio iz nekoliko pokušaja, a i ti ćeš kada internalizuješ ideju da ovo nije igra dizajnirana da izgledaš dobro nego da budeš efikasan: gramzivost se plaća a strpljivost nagrađuje, dakle, kad pomisliš da Taurus Demonu možeš da zadaš dva udarca u seriji, ti zadaj jedan i povuci se. Ima vremena.


(Edit: naravno, ne zaboravi da postoje elementi okruženja koji pomažu da ga lakše ubiješ:


http://youtu.be/_tgE_VgaPf0 )

Da, Souls svakako pokazuje sledecu stvar:

Kontam, sad cu ih pobiti, zaletim se na onog strelca blizu bonfajera, tj. prvo sacekam da ubijem skeleta koji ide uz stepenice, pa onda krenem put tvrdjave i udjem u prostoriju gde me ceka vitez i 2 skeleta, zaletim se a Souls mi kaze i pokaze:

"Stani jarane, curik konju, gdje si se zaletio?"

Za sekund mi odbiju 2/3 zdravlja, pa se rolam i bezvezno trosim flaskove, da bi mi na kraju opet presudili.

Dakle, strpljenje je kljuc, ali toga nisam imao nikad.. Ali dobro, barem je u meni inat proradio pa racunam precu je nekako.

Mada sam odmah posle Taurus demona isao alt+F4, da ne bih slupao tastaturu.

Sent from my LG-D855 using Tapatalk

Svi smo to prošli, ali smo onda shvatili da smo za svaku smrt sami krivi.

Da, zato ja nikad neću igrati Souls igre.

Jer, nije da mi je problem da gledam walkthroughove, i nije da mi je problem da budem strpljiv tokom borbe. Ali pre ili kasnije bih poginuo i morao da prelazim istu podužu deonicu opet. E to ponavljanje istoga mi je potpuno nepodnošljivo. Dobijem jaku svest o traćenju vremena, i onda bih zgađeno i s teskobom, a ne iznervirano, pritisnuo Alt+F4 .

Elem, iz 3eg puta pao je i Taurus Demon, naravno, uz veliku pomoć IGN walthrough-a. Elem, 4 puta skočiš sa kule na nj i onda ga još malo sasečeš i to je to. Imao sam 7000 duša da potrošim kada sam ga stukao. Elem, pre toga sam napravio strategiju prolaska i ubijanja neprijatelja do bossa, pa se vraćao i odmarao kraj bonfajera. Sad sam 17lvl.

Još nešto, što se oružja tiče:

Mač mi se sjebao, kako da ga popravim?

Quote from: Perin on 04-05-2015, 19:36:51
Mač mi se sjebao, kako da ga popravim?

Uh, pa... mislim da ti to treba kovac. A on se nalazi na kraju dugacke deonice koju sada prelazis. Ili, mozda, a sad ne mogu da se setim, jerbo sam davno igrao, ono sto se polomi potpuno ne moze da se popravi...

Inace, ja ne volim teske igre, a pre Soulsa sam sve igrao na easy - dakle, kad god mogu da biram, izaberem easy, za sve igre...
Medjutim, ono sto me je uzasno privuklo Souls igrama jeste jedan neobican osecaj da taj uzasan i opasan svet lordrana i drangleica posle vise sati igranje, postaje, jebiga, ne znam kako da se bolje izrazim, ali postaje dom. Postaje jedno poznato i prijatno okruzenje koje sam upoznao do tancina, u kojem znam svaki ugao i svaku senku, svakog neprijatelja i svakog bossa. Mozda zvuci bizarno, ali meni je svako novo igranje Souls igara u stvari kao da sam se vratio kuci.

Perine...

Evo ti par spojlercina koje ce ti olaksati igranje na pocetku. Kovac ti je daleko ali imas dosta kvalitetnog oruzja da pokupis usput. Posle taurusa, dolazis do kule sa koje je skocio, tu silazis i imas dva puta, jedan vodi do viteza koji gleda u sunce a drugi do sledeceg dugackog mosta gde se vide neki protivnici. Popricaj sa vitezom i prihvati njegov friend request, ima zanimljivu pricu i jako je koristan u teskim bissfajtovima. Kad zavrsis sa njim stani na pocetak mosta i zasprintaj uz desni zid koliko te noge nose. Cuces jezive zvukove ali se ne osvrci nego trk niz stepenice koje se nalaze desno negde na pola mosta. Tu sidjes, ides skroz dole, sutnes metalne stepenice i otvorio si prvu precicu, do prostorije sa vatrom u undead burgu. Dalje ces se sam snaci. Ovo jeste spojler ali je jako koristan jer je ova deonica za nekoga ko ne zna foru sa protrcavanjem prilicno frustrirajuca.

Drugi je vezan za jedan jako dobar mac, bolji od milanovog   ali necu da ti kvarim ugodjaj, prvo se promuvaj malo tuda pa se javi

Mogli bi ovu diskusiju o dark souls da preselimo u dark souls 2 temu, da ne gusimo ovde.

Ja sam tokom vikenda udenuo malo igranja Splatoonovog demoa i složiću se sa sentimentima izraženim ovde, naime da je valjak PRETERANO jako oružje.    Splatoon je inače, vrlo kul na atipično Nintendo način i pošto je vikend igranje bilo najviše da se isproba Nintendova onlajn infrastrktura, mogu da kažem da je sve funkcionisalo sjajno, bez ikakvih problema. Biće to dobra igra kad izađe krajem meseca.

мој пријатељ је добио Bloodborne Collector's Edition Strategy Guide Hardcover и хоће да га прода, прилично је велика и лепа па ако неко скупља такве ствари нек ми се јави на пм а ја ћу проследити контакт

Ja bih to rado uzeo ali nemam procenu kada će mi biti isplaćena sledeća plata tako da... sem ako drugar ne želi da pričeka mesec ili dva, nek proda nekom drugom 

имаш пм(ове)

 

Dogovorili smo se.

Pa ne mora da se jede baš svake nedelje.

Jedan od autora je onaj momak ciji sam playthrough pratio, Marcus tj. EpicNameBro.

Trenutno igra hardkor prelazak kampanje, s pravilom da ne sme sebe da leveluje, samo oruzje. Ako umre, krene ispocetka. Pre neki dan je stigao do i jedva uspeo da pobedi Senke, grizao sam nokte celu borbu. Na kraju je stradao od one hanterice u Bergenvertu. One-shotovala ga nekom svojom magijom.

* * * * * *

Sto se mene tice, u iscekivanju Witchera igram se casova astrofizike, tj prelazim tutorijale Kerbal Space Programa. Tek sad nazirem koliki je to poduhvat bio stici do meseca, sleteti i vratiti se kuci. Ogromni rispekt.

Ja se nisam usudio ni da kupim Kerbal Spejs Program. Nekako, plašim se do koje bi mere to razobličilo moju lenjost i pomanjkanje intelektualnih kapaciteta 

Pošto se potrefilo da ovih nedelja nešto stalno putujem, onda su i uobičajena životna zadovoljstva svedena na prilično malu meru pa tako i ono malo što sam igrao Final Fantasy Type 0 HD nije bilo u smeru daljeg pričanja priče, već sam krao pola sata ovde, 45 minuta tamo da malo naučim likove, uđem u detalje borbenog stila svakog od njih i uzgred ih malo levelapujem koristeći simulacije u areni na akademiji. No, jutros sam se odvažio da pokušam jednu od dve expert challenge misije koje su mi na ovom stadijumu igre na raspolaganju. Probao sam prvu, bila je vrlo teška a onda sam probao i ovu drugu koja je još teža. Ilustracije radi, ova misija je označena kao level 36 a moj najviše rangirani lik, Ace, je level 23 dok su svi ostali u timu ispod njega (Deuce je, recimo, level 16). Walkthroughovi na internetu insistiraju da ove misije ni ne treba igrati u prvom prelasku igre već čekati na new game + i ja se sa tim, posle sigurno tucet neuspešnih pokušaja da pređem ovu misiju - slažem. No, taman kada sam hteo da odustanem, uspeo sam da je pređem, delom zahvaljujući sreći, delom solidnom taktičkom predumišljaju. Ispod je video koji pokazuje taj uspešni prelazak, ali ne od početka jer Playstation 4 snima samo 15 minuta gejmpleja, tako da fali jedno 5-6 prvih minuta u kojima su mi već izginuli neki vojnici ali i u kojima sam već postigao neke ciljeve u misiji.

Misija je jako teška ne samo zbog razlike u nivoima između mojih i neprijateljskih vojnika već i zato što se ova misija izvodi po manje-više deniable ops filozofiji pa je mojim vojnicima zabranjeno korišćenje specijalnih oružja, magija i summona. Ovo stvari drastično otežava jer znači da se za lečenje mogu osloniti isključivo na predmete (koje sam sve potrošio do momenta kada počne snimak) i onih par specijalnih napada koje imaju neki od likova a koji mogu da izleče njih ili saborce. No, ti napadi su više izuzetak nego pravilo (ovde koristim samo Divine Judgement koju ima Queen, brutalan Area of Attack napad koji kosi sve oko sebe i leči Queen i saborce, kao i Nineov White Knight koji je presudan u momentu kada se borim za treću antenu jer Ninea okružuje kupolom neprobojne energije koja mu i vraća zdravlje pa to iskoristim da otkuca tajmer za hakovanje antene) i one glavne metode lečenja - magija "cure" koju ima više od pola mog tima - su nedostupne a sa njima su nedostupne i defanzivne magije (block i wall) kao i dalekometne ofanzivne magije - led, vatra, munje, a što sve čini nedostupnim i timske magijske napade koje sam tek pre par sati otključao. Povrh svega, s obzirom da sam više od 12 nivoa ispod nivoa vojnika koji brane grad što ga napadamo, većina mojih likova umire od jednog metka ili udarca kundakom tako da je ovaj uspešni prelazak koji gledate stigao posle serije katastrofalnih poraza u kojima bi mi tim bio masakriran i pre nego što bih uspeo da ishakujem treću antenu.

Zato sam i malo zbunjen kada mi to uspe jer ni jednom nisam stigao dotle, pa malko lutam, nesiguran šta dalje treba da uradim. Ispostavlja se da u gradu sada imam tri odreda mehova koje moram da porazim i, rimarkabli, ovo mi polazi za rukom. Queen uspeva da skoro do kraja razbuca čitav odred svojim Divine Judgementom, pre nego što časno pade braneći rodnu grudu, a onda nakon što mi poginu dvoje dobrih vojnika, u igru konačno uvodim Acea. Ace je, ne samo na imenu, moj kec u rukavu, lik koga sam do sada najviše levelapovao i koji se pretvorio u zastrašujuće efikasan DPS lik, čiji napadi na daljinu čine da je nešto bezbedniji od neprijateljske vatre (a mogu biti samonavođeni, snajperski...), a čije izvanredno brzo kretanje/ kratka teleportacija nadomešćuje relativno nizak HP koji ima. Ace ima i mogućnost da napadima obnavlja zdravlje ali ovo je praktično nasumična pojava koju ja ne mogu da kontrolišem    Kako god, Ace ovde opravda to što je on moj vođa tima i uspe da, uz pozajmljene vojnike iz drugih timova, savlada dva odreda mehova. Nije lako, borbe su napete (i konfuzne) ali na kraju se trijumfuje. Dobrano sam se oznojio, ali opet - osećaj uspešno provedenog jutra garantuje i nešto bolje performanse tokom radnog dana 


http://youtu.be/LvgU3e9iDeU

Ovog vikenda sam imao previše obaveza pa se nisam ni igrao nešto ozbiljno. U tom smislu, malo sam se vratio igri Wolfenstein The New Order koju sa lane završio na PC-ju i ovde ekstenzivno pisao o njoj ali sada je igram na PS4 jer sam je na Baseu kupio za neke mizerne pare (recimo devet funti). Draga je to igra i mada na PS4 ona ne izgleda ni približno dobro kao na PC-ju (a moj PC je još i prilično zastareo), gejmplej time, srećom, nije pogođen. Evo par klipčića iz kasnog dela misije oslobađanja članova pokreta otpora iz zatvora Ajzenvald usred Berlina:


http://youtu.be/4jzESQf06G0

http://youtu.be/HGG0f_hjezk

Dovrših Wolfensteina na PS4. Prošle godine kada sam ga odigrao na PC-u, igrao sam u Fergusovom tajmlajnu, sada u Vajatovom, mada, naravno neke razlike i nema. Ovaj drugi prelazak mi je bio vrlo zabavan jer sam već znao igru i mogao da se bavi ozbiljnim građenjem svog stila borbe umesto nagađanjem šta bi moglo da mi zatreba pri kraju. Naravno, iako je igranje kontrolerom teže nego mišem, čak mi je i poslednji deo, juriš na Deathsheadovo R&D postrojenje bio daleko lakši ovom prilikom jer sam bolje razumeo oružja, AI i tlocrt građevine u kojoj se borimo. Moram da kažem da je igra pri kraju i dalje brutalno teška (ja još igram na srednjem nivou težine, ne smem da zamislim kakva je na uber) jer većinu vojnika koje srećemo tamo obična oružja skoro da ne mogu da ubiju pa sam laserkraftwerk morao da koristim na najpametnije načine koje sam mogao da smislim, To što ta poslednja deonica ne dopušta stealth stil takođe dosta otežava stvari jer sam se do sada iz težih situacija vadio baš ubijanjem prvo oficira kako ne bi zvali pojačanje pa onda čišćenjem ostatka.

Kako god, poslednji bosfajt, sa generalom Deathsheadom je... pakao. Skoro bukvalno jer se događa u prostoriji prepunoj ognja. Mislim, lepo je to za videti, mecha odelo i sve te plamenove ali i na PC-ju i ovde mi je trebalo nekoliko desetina pokušaja da ga dobijem. A na kraju, na kraju me je sramota što mi je toliko trebalo jer se iz ovog uspešnog prelaska vidi da uopšte nije teško, da čak nisam potrošio ni sve rakete. Tajna je svakako u tome da ne vredi pucati u Deathsheada dok je u recovery animaciji od prethodnog pogotka raketom (ili punim okvirom automatske puške)  već mu treba dati desetak sekundi da se oporavi između dva gađanja. Onda pada vrlo lako. Izvinjavam se gledaocima na par desetaka sekundi pauze u videu - slao sam poruku ženi da je ručak čeka na stolu 

http://youtu.be/KZi6jwGrBGE

Februara prošle godine sam ovde okačio skrinšot i rekao da sam završio ributovani Shadow Warrior. Igra mi je veoma prijala i njome je poljski studio Flying Wild Hog posle potencijalom bogatog ali ne i dovoljno realizovanog Master Reboot pokazao da apsolutno kapira taj old skul FPS fazon. Shadow Warrior je ne samo ispao časnije prepakivanje 3D Realmsovog klasika devedesetih nego što je bio Duke Nukem Forever nego je i mnogo bolja igra, brzi, supertvičerajski FPS sa skakanjem, strejfovanjem i opsceno velikim okvirima u automatskom oružju, čisto da se ejakulacija ne prekida kad je najlepše. Naravno da u igri nema ni pomena o nekakvom stajanju u zaklonu i pucanju iz pozicije relativne bezbednosti, ovo je zaista dobro odrađen old skul dizajn, meni dosta bolji od svih, inače mi sipmatičnih Serious Samova, u kome protivnici jure direktno na igrača, bez mnogo brige za svoj život, pucaju, zaleću se kandžama ili mačevima na Lo Wanga i padaju ili pogođeni olujom kuršuma, ili, još bolje, posečeni oštrim sečivom katane. Novi Shadow Warrior zapravo je najviše iznenadio ne time što ima interesantne likove i priču već koliko je u jednoj vrlo pošteno urađenoj oldskul pucačkoj igri pažnje posvećeno borbi hladnim oružjem. Hordaški nastup neprijateljske žive sile prosto ište za uletanjem u gomilu i razmahivanjem mačem na sve strane a kako ova igra, kao i neke druge koje je izdao Devolver, voli kada sve oko vas eksplodira na najmanju naznaku da biste mogli možda da kinete, tako su i scene borbe spektakularne, operisane od ikakvog realizma i preterane na najprijatnije načine. Naprosto, neki se Dooma ili Dukea sećaju baš ovako (pa čak i originalnog Shadow Warriora, jelte) iako nikada nije bilo baš ovoliko protivnika na ekranu niti su ovako razvratno eksplodirali od metka ili se tranžirali od mača.

Elem. Igru igram ponovo u verziji za PS4 koja je rađena kasnije i mada ne verujem da je prodala više od par desetina hiljada primeraka, meni je ovo i dalje jedan od najzabavnijih FPSova u poslednjih nekoliko godina. Evo par videa ilustracije radi. Pritom ovo su vrlo rani momenti u igri, dok još i nemam neka od luđih i nabudženijih oružja koja stižu kasnije i dok se još borim samo sa najbazičnijim demonima.
Prva veća borba sa demonima:

http://youtu.be/5PrvxyWgJuw


Borba sa demonskim zecom koji se spawnuje ako ubijete par zečijih ljubavnika na bilo kom nivou. Zasvira metal i zec navaljuje kao sumanut. Teško ga ubiti pogotovo nelevapovanim oružjima na početku:

http://youtu.be/xFu0R9Sf4NQ

I da se vidi kraj drugog poglavlja. Prvo bosfajt sa velikim demonom (kasnije je ovo regularan protivnik):

http://youtu.be/LMW1rqUfw_s

A onda i borba sa njegovih nekoliko desetina oretaka koji se spawnuju nakon njegove smrti...

http://youtu.be/bOGPUKZxMDM

Коначно сам смогао снаге да признам да ми је ДУНГЕОН МАСТЕР прекомпликован. Игра је супер, али недостатак аутомапирања је за мене фаталан. У каснијим нивоима, кад лавиринти ходника постану екстремно запетљани, противници жешћи, а поред тога се појави и сва сила полуга, дугмића, лажних зидова и скривених врата, цртање мапе оловком представља праву ноћну мору. Скинуо сам Адвентурер'с Хандбоок за ту игру, и то је врло лијепа ствар, има све мапе и рјешења свих загонетки, али опет је гњаважа стално алт-табовати између игре и мапе. Друга варијанта је штампање мапа, али и то не обезбјеђује претјерано удобно играње за једну рил-тајм игру.

Пребацио сам се на нешто мало новије, али и даље бајато. У питању је SPACE COLONY, а то је игра која представља неку врсту Симса у свемиру. Ја сам оригиналне Симсе играо можда сат или два и ову игру нисам купио зато него зато што сам мислио да је у питању стандардна свемирска управљачка симулација. Све у свему, за сада је игра прилично забавна и обилује врло симпатичним хумором, али већ се види да ће ствари у каснијим мисијама бити много гадне.

У суштини, овде управљате изградњом колоније и експлоатацијом ресурса на некој неименованој планети. Послове обављају ликови доста шарених биографија и психофизичких стања. У основи је ствар врло једноставна - треба само одржавати срећу запослених на максимуму, што ће да доведе до тога да више времена проведу радећи = веће шансе за вас да успјешно завршите мисију. Ово звучи много једноставније него што у стварности јесте. Срећа запослених зависи од читавог низа фактора - хране, чистоће, забаве, друштвеног контакта, здравља... Морате да им поставите мензу (за коју наравно морате да обезбиједите храну), тушеве, просторије и објекте за рекреацију и томе слично. Ако се неки од ових параметара сроља прениско, ваш потчињени ће почети да се дури и престаће да обавља посао, што доводи до мање или веће катаклизме у зависности од тога коју функцију он(а) обавља. Ако је нпр. у питању неко ко је задужен за дератизацију одређених монструозних биљака, десиће се да ће те биљке да вам се намноже и поуништавају све живо. Ако је неко ко копа неку руду, остаћете без дотичне сировине, што у најбољем случају значи мање новца, а у најгорем престанак функционисања неког битног дијела система. Јасно је да ово неминовно повлачи за собом обавезу за потпуно суманутим јурцањем и кликтањем по екрану да бисте све одржавали све ове параметре. Срећом, у игри (бар за сада) има задовољавајућа количина аутоматизације. Кад неки параметар улети у црвено (значи кад је скроз при крају), ваш роб ће оставити оно што тренутно ради и отићи да задовољи своју потребу (нпр. ако је гладан, скокнуће до мензе и најести се). Ово углавном нема неке теже посљедице по систем, пошто су у питању краткотрајни прекиди. Једино око чега стално морате да их бејбиситујете јесу међуљудски односи. Они неће разговарати једни с другима ако им сами то не наредите, а ако не разговарају, односи им се кваре и од пријатеља постају непријатељи. Нисам још дошао до тога, али у мануалу пише да кад непријатељство достигне одређену границу, кад налете једно на друго у ходнику, потући ће се или ће чак доћи и до убиства. Тако сам ја једну мисију, након што сам на почетку лијепо поставио систем одбране око базе (који сам функционише кад га једном инсталирате), провео тако што сам буквално сатима кликтао на једно те исто мјесто (сто и двије столице за којима поданици разговарају) и доводио на њега различите запослене да би им се повећавало пријатељство, док су се у позадини гомилале паре.

У оваквим играма најљепши је осјећај кад све лијепо инсталирате и онда се завалите и у миру гледате како ваш дивни систем функционише и како паре капљу, али овде се то, слутим, неће често дешавати, јер има толико ствари које могу да пођу наопако. Почев од поменутих међуљудских односа, преко биљака које генеришу неке летеће сподобе које уништавају објекте, све до заразних глодара и у мануалу најављених пунокрвних ванземаљских напада. Само се надам да неће бити превише фрустрирајуће.

Предности игре су што је довољно комплексна да буде инспиративна (лијеп, али не превелик, број параметара о којима треба водити рачуна) али се основе врло брзо савладају. Ту је и поменути одличан хумор (у основи је у питању зезање на рачун бездушних џиновских мегакорпорација, али и неки ситни детаљи су врло симпатични, нпр. у бази можете да имате робота психолога који третира запослене који оду мало "преко ивице"), забавни и шарени ликови од којих сваки има по неколико карактеристичних реплика, а не ко у Симсима да само мрмљају нешто насумице. И наравно, свемирска поставка је сама по себи плус.

Немам неке веће замјерке на само играње, али имам на меније и приказ информација. Нпр. сваки запослени има одређене скиллове који одређују које послове може да обавља. Међутим, ви кад кликнете на неког лика, добијате те скиллове представљене само помоћу сличица, чије значење, ако га не знате на памет, морате да видите на сасвим другом мјесту. Зар је било прекомпликовано да се уз слику једноставно испише и назив, или бар да се појави накратко кад се мишем ховерује изнад сличице? Претпостављам да ово губи на значају у каснијим фазама игре, кад се већ добро истренирате и научите то на памет, али ја сам тренутно на самом почетку и то помало гњави.

U nastavku mog igranja Final Fantasy Type 0 HD malo sam se razočarao shvativši da je većina opcionih misija nažalost krajnje fetch orijentisana (idi negde, ubij šest nečega i donesi mi dokaz) i sad se pitam koliko random borbi moram da odradim da budem na dovoljnom nivou za prepreke koje mi tek predstoje... Hm, hm hm, jasno mi je da je ovo igra za prenosnu konzolu na silu dovedena na Playstation 4 ali opet, igra koja mi ne poštuje vreme me nervira na bilo kojoj platformi...

Kako god, odradio sam još jednu tral misiju koja nije predviđena za prvi prelazak i trijumfovao    Evo snimka:


http://youtu.be/RJTtnfoxvT4

Imao sam raznorazne planove za vikend od kojih se nijedan nije ostvario, samo zato što sam u vrelo subotnje jutro, mamuran i nespreman da se uhvatim u koštac sa bilo kakvom ozbiljnijom obavezom, zaigrao Vampire: TM - Bloodlines. I nastavio da je igram sve dok zaista više nisam mogao da odgađam trenutak u kom ću se oteturati do kreveta da ugrabim par sati sna za prvi radni dan u nedelji.


Ova divota svakako zaslužuje više od nekoliko redaka koje ću joj ovde posvetiti, ali šta god bio razlog, vrućina, urođena lenjost, umor, razočaranje u moderne hokejaške trendove, nemam volje za pisanje. Uglavnom, malo je igara koje imaju tako dobro pogođenu atmosferu i izbor kvestova (majko mila, onaj egzorcizam u napuštenom hotelu me je držao na ivici stolice svo vreme dok sam se bavio tim kvestom), sistem razvoja lika mi se izuzetno dopada (mnogo opcija i puteva koji se mogu slediti), i jedino što kvari, ali prilično, ugođaj, je ta odvratna arkadna borba. Prelaka i nimalo zabavna, čini fajterske deonice u igri napornim za prelaženje.


Ono što me je definitivno oborilo sa stolice je kvest na Holivudskom groblju koji sinoć nisam uspeo da dovršim, kojim je Troika namignula i Džonu Romeru i Delamorte Delamoreu. Zbog ovakvih detalja se nadam da u nekom paralelnom univerzumu studio i dalje postoji i pravi ovakve igre već 15 godina.

Ček, koji ti je ovo put da je igraš?

Drugi, ali svojevremeno sam je samo započeo i odustao jer je izašla u vreme kada sam:


- završavao fakultet i jurio prosek,
- prezirao sve što ima veze sa vampirima jer samo što nisu iskakali iz WC šolje,
- čuo da je ionako nenormalno bagovita, što me je samo učvrstilo u uverenju da ništa ne gubim time što je preskačem.

Quote from: neomedjeni on 15-06-2015, 09:28:28
jedino što kvari, ali prilično, ugođaj, je ta odvratna arkadna borba. Prelaka i nimalo zabavna, čini fajterske deonice u igri napornim za prelaženje.

Da, ovo ja svakako jedan od najslabijih delova igre. U Trojki su mnogo hteli, a fakat je da su bili omalen tim sa nedovoljno ekspertize za pravljenje akcionih igara iz prvog ili trećeg lica. No, meni to, kada sam igru igrao te davne 2004. godine, nije preterano smetalo. Svakako ćeš uskoro uvideti da borba nije prelaka do samog kraja. Štaviše, moj savet je da vrlo ozbiljno praviš combat build bez obzira koliko ti ulaganje u stealth i govornički dar bilo slatko jer je kraj igre naporna i nepreskočiva borba protiv dosta teških protivnika.

Apropo bagova, ovo je i dan-danas jedna od najbagovitijih igara koje sam odigrao do kraja. Naravno, ti je verovatno danas igraš sa tovarom pečeva koje su napravili brižni igrači, ali tada, pre jedanaest godina, kuku... sećam se da sam morao da unesem čit da bih prešao sa četvrte na petu misiju jer je igranje sa određenim klasama značilo da igra na kraju četvrte nepovratno krešuje na desktop... Promašene trigere za određene događaje i nedostajuće teksture na likovima ne vredi ni pominjati.. Troika su se stvarno proslavili maštovitim dizajnom svojih igara ali sa tehnološke strane, kuku i lele...

Iskreno, budući da sam stvarno očekivao da ću potrošiti samo par sati na igru dok ne prođe rana zora i dođe vreme da ukućani ustanu, nisam se smarao sa pečovanjem. Ali za sada nisam primetio da sam naleteo na bilo kakav bag, tako da je moguće da je steam sam završio posao prilikom instaliranja.


Pa, uglavnom razvijam paralelno borbene sposobnosti sa hakerskim, govorničkim i obijačkim. Stealth sam zapostavio jer uz pažljivo igranje možeš da odradiš šunjačke kvestove i bez ulaganja u isti, bar za sada. Zbilja se nadam da će postati malo teže, jer sam u Downtaunu prešao misiju u kojoj sam se bez žrtava došunjao do nekog kofera koji pripada mafijašima, a onda se kroz četiri nivoa neprijatelja naoružanih uzijima i pištoljima probio sa vatrogasnom sekirom bez većih problema.

Vatrogasna sekira: odlična u odbrani, nezamenjiva u napadu.


Elem, videćeš, kasnije se pojavljuju ozbiljniji neprijatelji, naporni vampiri i teški vukodlaci. Meni je kraj bio izrazito težak.

Što se tiče pečeva, steam svakako oprema one zvanične, no, znaš i sam da postoje dve struje fanovskih pečeva od kojih jedna ne samo da stabilizuje igru nego i rekonstruiše neke misije koje su ispale iz finalne verzije igre koja je objavljena... Ali svakako, ako za sada nemaš probleme sa bagovima i stabilnošću, nemoj da se smaraš.

Lepo je od tebe što nam informacije prenosiš u formi prihvatljivoj za naš ego. Mislim na tu veoma pažljivu "znaš i sam" formulaciju.    U svakom slučaju, pročešljaću to za drugi prelaz, ortak mi je rekao da je rasa sa kojom igram, Brujah, najgora koju sam mogao da odaberem, i predložio mi da igram sa Malakvijanima drugi prelaz. Ja sam već imao na umu Toreadore ili Nosferatu vampire, tako da sam sada u zanimljivoj trilemi.


Što se tiče sekire, zapravo je uopšte na koristim za blokiranje, jer ne mogu da se naviknem da je blok na tabu. No, nije da mi je potreban za sada.

Ja i dalje čekam da pređem igru po drugi put.

Prvi put sam igrao Toreadora, ali se ne sećam builda... znam da mi igra nije bila preteška (mada jesam par puta posegao za walkthroughom), ali jeste bila predugačka. Takođe, nisam je upamtio kao naročito bagovitu, mada ne znam da li je to što pamtim samo najbolje, ili što mi se tad posrećilo.

http://www.fastswf.com/1FVRkpg