ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Vrlo lep osvrt na igru za koju nikada nisam ni čuo 

Ja sam napravio malu pauzu u igranju Yakuze V da se na kratko vratim igri Guilty Gear Xrd Sign. Naravno, jalov je to poso jer posle više od godinu dana nakon izlaska, serveri su većinom pusti a ono igrača što je ostalo su uglavnom pluprofi likovi koji ovo igraju bez prestanka poslednjih petnaest meseci. Neiznenađujuće, jedini dobro naseljeni serveri su u Japanu, a od Evrope se, iznenađujuće, igrača povremeno može naći u Francuskoj. Naravno, Japanci su sve zveri ranga preko 20 (ja sam I DALJE rang 1    ) ali i Francuzi me uglavnom dobijaju. Ali evo meča od malopre gde sam trijumfovao, više jer je protivnik bio malo rastrojen nego što sam ja demonstrirao preovlađujuću silu.

Dobro, nije on TAKO loš ali nije nabubao komboe plus konstantno mu blokiram srednje napade silaskom u čučanj a njemu ne pada na pamet da uradi overhed. Njegova greška, jelte. Napravim ja i neki lep potez, ali to najviše slučajno 


http://youtu.be/TRz2fyZALb0

Osećam ogromnu količinu uzbuđenja i sreće jer igram jedan punokrvni oldskul Resident Evil naslov u 2016. godini, koji izgleda i zvuči relativno moderno u smislu kvaliteta tekstura i osvetljenja, a opet je to, kao što rekoh, stari RE u dve ipo dimenzije, a najbolje od svega je to što ga nikad nisam ni pogledao i nemam pojma šta me čeka (za razliku od remastera prvog dela gde sam i pored novog skina ipak znao vilu u prste, a i igrao sam na GC emulatoru). Okačiću malo skrinšotova danas-sutra, jako lepo radi na mojoj novoj mašini sa starom grafikom, mada sam skoro siguran da bi radio i na staroj.

Generalno ovu igru smatraju već pomalo izlizanim predstavnikom originalnog Resident Evil modela, ali ako nisi za redom igrao 1, 2 i 3 mislim da će ti lepo leći.

Naravno da sam igrao 1,2,3, jedno 123 puta otuda i oduševljenje

Dobro, valjda si napravio makar pauzu od nekoliko godina    Sem što si rimejk keca igrao proletos.

Ma da, ovo sam sve u mladosti igrao na plejstejšn konzoli, i posle rimejk i to je to. Nešto se šuška i o HD rimejku dvojke.

Kapkom je već godinu i kusur u ful rimejk modu. Ne bi me iznenadilo da se pojavi i Onimusha a za Viewtiful Joe 1 i 2 bih dao ozbiljne pre.

Quote from: Meho Krljic on 20-01-2016, 23:11:36
Za Viewtiful Joe 1 i 2 bih dao ozbiljne pare.

Nisam igrao, gledao sam youtube. Nikad ne bih mogao da pretpostavim da bi neko želeo to da igra, na osnovu viđenog. Onimusha je već nešto drugo.

What the?!?!?! Viewtiful Joe je MEGAMOĆAN!!!!!!!!


http://youtu.be/RuyU3E-etIk

Dobro, smiri se , kažem da sam gledao samo youtube i izneo svoja razmišljanja na osnovu toga. Evo obećavam ako budem bio u mogućnosti ili ako mi kapkom to omogući, da ću joj posvetiti punu pažnju

Nije problem, nego samo da ponovim, Viewtiful Joe je igra (actually dve igre) koju je Hideki Kamiya napravio između Devil May Cry i Okami i njegovo je ljubavno pismo tokutatsu filmovima i serijama koje je trošio kao mlad momak sedamdesetih i osamdesetih godina i to se vidi. Jeste da je ovo jedna goofy priča i da je u pitanju naizgled sladak dvodimenzionalni platformer ali neka mi se veruje na reč da se radi o đavolski pametnom i prilično teškom 2D platformskom brawleru sa izvanrednim specijalnim veštinama i grafičkim efektima.


Nego, da okačim ovde nekolko klipova iz igre Astebreed. Ovu igru sam već pominjao na ovom topiku kada sam je negde prošlog proljeća igrao na PC-ju (ima se kupiti na Steamu) ali je u u međuvremenu izašla i na Playstation 4 i igranje na konzoli je, naravno, veoma prirodno jer je ovo u osnovi arkadna igra. Astebreed je veličanstven shoot 'em up koga igram sa velikim zadovoljstvom dok skupljam pare za ekstravagantno skupi Dariusburst: Chronicle Saviors i, čini mi se, veoma dobar model kako bi savremena shmup igra trebalo da izgleda i da se ponaša da bi imala uspeha kod publike. Naravno, ovo je danas žanr u tržišnoj niši, njegovi najsvetliji komercijalni dani vezani za drugu polovinu osamdesetih i naslove poput R-Type ili Darius ili Gradius/ Nemesis i Life Force/ Salamander ali igre se i dalje prave, od strane najmanje nekoliko posvećenih studija (dobar broj njih sedi u Japanu, naravno) i bezbedno je reći da je tokom poslednjih tridesetak godina došlo do velikog rafinmana na polju ovog žanra koji je proizveo nekoliko klasičnih naslova (najpre od strane studija Cave) u koje se hardcore publika kune. No, ono gde Astebreed blista je upravo u svesti da ako se obraćate samo hardcore publici, vaši će ultimativni tržišni kapaciteti biti očigledno ograničeni. Utoliko, Astebreed uspeva da bude igra koja se ponaša prijemčivije u odnosu na "normalnu" publiku a da ne žrtvuje kompleksnost i izazov karakterističan za bullet hell pucačine.

Ovo se postiže pre svega davanjem propisnih čekpointa igraču na raspolaganje što prava arkadna igra nikada ne bi ponudila, ali i razrađenim narativom koji je klasična anime drama o braći, sestrama, intergalaktičkim ratovima i džinovskim robotima u svemiru. Mali problem za igrača koji ne priča japanski je svakako to što se narativ odvija za vreme igranja kroz dijaloge čiji su engleski titlovi (sa portretima govornika) u donjem levom uglu ekrana pa ih je suštinski nemoguće pratiti jer ste skoro sve vreme u uraganu pucnjave koja dolazi sa svih strana. Hvala Alahu na mogućnosti da se snimamo dok igramo, amirite?

Ono gde Astebreed stvarno osvaja je izvrsno plasiranje 32-bit-style dizajna gde se nešto što na početku deluje kao klasičan, na sprajtovima baziran horizontalno skrolujući šuter vrlo brzo razotkriva u poligonalnu pucačinu koja sigurno i uzbudljivo šalta između horizontalnog i vertikalnog skrolovanja, letenja u ekran i raznih drugih perspektiva. Pritom, Astebreed ima dosta originalan borbeni sistem (unekoliko baziran na klasicima kao što su Radiant Silvergun ili Einhander) u kome se kombinuju uobičajeno pucanje u smeru kretanja, sa automatskim nišanjenjem na veliki broj meta u isto vreme, brzim preletanjima ekrana (dash) tokom kojih je igrač neranjiv, te sa borbom izbliza uz korišćenje oštrice koju robot koga vozite nosi. Ovo zamenjuje uobičajeni sistem powerupova karakterističan za klasične (Gradius, R-Type, Parodius) i novoklasične (Dodonpachi, Mushihimesama, Deathsmiles) shmupove i dve ključne mehanike ovde su izbegavanje protivničke paljbe kako biste  dali svom štitu priliku da se oporavi (ovo je gotovo revolucionarno rešenje za shmupove) i uvećali multiplikator skora kao i specijalni potezi koji se "pune" uspešnim uništavanjem protivnika. Specijalni potezi su definitivno ključ za uspešno prelaženje igre imajući u vidu ogromnu količinu neprijatelja i njihovih projektila na ekranu, a igra ima i dodatne interesantne elemente mehanike koji podstiču taktičko razmišljanje i vežbanje veštine, kao što je mogućnost odbijanja neprijateljskih projektila raznim tehnikama u zavisnosti od njihove boje itd.

Astebreed je pametna igra sa solidnom produkcijom i mada nema WOW faktor jednog vokselima-teranog Resogun, to u mnogome nadoknađuje inteligentnim dizajnom i dobro promišljenim mehanikama. Evo ovde pet klipova koji pokazuju neke od trenutaka tokom prvog poglavlja igre:


Klip 1

Klip 2


http://youtu.be/AbRkwQyp52Y

http://youtu.be/jg3BGbx6FxA

http://youtu.be/YHmaf5TkODU

Igrao sam sinoć još par sati RE:zero HD remake. Moram da priznam da je posle početnog oduševljenja moj entuzijazam u vezi ove igre znatno opao, a evo i zašto. U principu imam dve zamerke, jedna je prilično subjektivna i vrlo moguće da bi je neko gledao i kao prednost, dok kod druge to nije slučaj. Developeri su izgleda rešili da malo prodube i učine zanimljivijim prilično jednostavan RE gameplay, te su u kombinaciju ubacili još jednog lika, realtime. Da, u Resident Evil : zero, kontrolisaćete dva lika. Vrlo brzo srećete svog muškog istetoviranog, razbacanog kompanjona i igra vam tada u kratkim crtama objašnjava kako od tog trenutka stoje stvari. Možete ih voditi zajedno, možete ih razdvojiti. Postoji razmena inventara između likova, kao i izdavanje komandi "stay here" i "follow me". Takođe u svakom trenutku možete preuzimati kontrolu nad jednim ili drugim. Ima tu još nekih finesa, alfa mužjak je jači, trpi više povreda, nanosi više štete i pomera teške objekte dok cura ima mogućnost kombinovanja biljki, i verovatno još nešto što nisam zapamtio. Ukoliko vam je partner negde u opasnosti pozvaće vas radijom, a dok ga ne kontrolišete možete ga staviti u idle ili attack mod, što određuje kako će se ponašati kada su neprijatelji u blizini. Još jedna stvar, ako su vam likovi u istoj prostoriji dok nešto radite sa jednim, drugog možete "voziti" desnom pečurkom. U praksi, za sada sve to lepo funkcioniše. Dosta je lakše obračunati se sa gomilom protivnika u istoj sobi, a igra vas konstantno stavlja u situacije gde je saradnja potrebna, kada ste zajedno ili kada ste skriptovanim sekvencama prisilno razdvojeni. Kao što rekoh, lepo to funkcioniše ali za nekoga ko voli ovakve stvari. Ja sam već pisao negde da mi je dosta izigravanja dadilje kompanjonima, a pogotovo nešto tako nisam očekivao ovde, gde je suština da si sam među stvorovima, napušten od svih pa se snađi. Ovo donekle razbija tu atmosferu straha i usamljenosti, a i brate dosadilo mi je posle pola sata žongliranja, nije to za mene. Naravno, vrlo je moguće da će se to nekome dopasti jer u principu funkcioniše, nema nekih bagova za sada, sve kontrole su logične a kompanjon se lepo ponaša u borbi i pomaže kad mu se kaže. Druga stvar mi jako smeta a to je izbacivanje čuvenog "item box" -a, ili po naški, kovčega. Kovčezi u RE su bili strateški raspoređeni kod nekih tapewritera (mesta za snimanje pozicije) i služili su za odlaganje stvari, stim što kad stavite predmet  u jedan, stavili ste ih u sve. Jako su bitni jer u starim RE nije bilo dozvoljeno izbacivanje stvari iz inventara, komanda "drop" nije postojala, a po pravilu je prostor uvek mali i stalno fali mesta. E sada njih nema ali ima "drop", što je po meni žešći fail. Objasniću. Predmeta koji vam trebaju, oružja, municije, ima uvek više nego što možete u jednom trenutku da ponesete. Kovčezima je to bilo elegantno rešeno jer i ako je trebalo par puta prošetati, sva municija i predmeti koji će vam kasnije trebati su bili unutra, a kako se napreduje uvek je bilo novih kovčega i praktično ste imali pristup svemu kasnije. Sada moram da skupljam sve predmete i da ih lagerujem u jednoj prostoriji (nema šanse da oboje nosimo sve, već sada ima previše itema) ali kako budem napredovao moraću da prenosim sve biljke, sprejeve, municiju, oružja i korisne predmete u neku drugu sobu, i to ne odjednom jer ne može već iz više puta, i tako do kraja igre. Da ne spominjem da već sada ne znam gde sam šta našao, a nisam mogao da ponesem pa sam ostavio za kasnije. Sve to bespotrebno komplikuje stvari, i rekao bih da su developeri napravili nekoliko koraka u nazad, iako su imali dobre namere. Umesto da su posvetili malo više pažnje priči, koja je za jednu avanturu prilično generička (da se razumemo, tako je u svim delovima ali ovde se vidi želja za napretkom), glasovnoj glumi koja je standardno tragikomična, ili unapređivanju zagonetki, oni su dirali elemente koji su u principu funkcionisali. Svakako ću pokušati da je odigram do kraja, ipak je ovo stari dobri RE, i ovako verujem da ovo samo fanovi i igraju a oni ne biraju

Evo malo sličica za kraj...

Da, ovo za item box/ drop je uobičajena zamerka ovoj igri. Zaista ne znam zašto je Kođi Oda to uveo, mada je generalna priča da su želeli da ova igra bude teža od prve četiri pa da je to opravdanje za takvu vrstu menadžmenta inventara (i navodno, isnpiracija za takvu mehaniku je bila igra Sweet Home a koja je igra na kojoj je Mikami bio direktor pre Resident Evil pa su valjda koristili taj šlihtarski izgovor da se nebakću sa item boxovima). Meni to zvuči apsolutno suludo, ali eto... Što se tiče šaltanja između likova, da, to je bila velika i dobrodošla nova mehanika (ponovo, do tog momenta postojale su već četiri klasične i dve on-rails Resident Evil igre) kojom je ovaj nastavak (tojest prikvel) trebalo da se izbori za svoje mesto pod suncem. I uglavnom je to i bilo hvaljeno. Ako ti je lakše, kasnije Resident Evil igre mahom sve imaju po više likova koje kontrolišeš 

Pa nije mi lakše jer prezirem sve kasnije RE igre koje se ne zasnivaju na ovoj mehanici i svakako ih nikad neću igrati

Imam pitanje, dakle Sagito pomozi:

Možete li da mi preporučite nekakav horor, ali na fazon SH The Room, ili bilo koji SH...

Znači da ima neku priču u pozadini, neku živinu...atmosfera je svakako na prvom mestu.

Hvala!

SOMA.

Resident Evil HD Remake. Priča onako al' živina sabija.

Petronije, moram priznati da me tačno dve stvari koje si naveo da ti smetaju zadržavaju da se upustim u RE...ne znam koliko to paralelno upravljanje likovima mož bit za mene...kontam da ću da ipak da pokleknem pošto sam nekada davno voleo one stare...

Što se tiče Mehovog predloga, odoh da guglam, nesam upućen...

Sent from my SM-G355H using Tapatalk

Ne, ne, ovo je RE zero HD remake, što sam opisivao. RE HD remake je savršen!

Da, ovo što je Petronije poslednje prikazivao je rimejk prikvela Resident Evil Zero, a ovo što je preporučio je rimejk prve Resident Evil igre u kome nema šaltanja između likova.

SOMA je posledja igra Frictional Games, koji su napravili Penumbra i Amnesia. Egzistencijalistički survival horror, bez borbe, sa svega nekoliko momenata direktne konfrontacije sa neprijateljima i sa veoma interesantnom pričom. Na ovom istom topiku sam ga užasno hvalio.

Quote from: Meho Krljic on 24-01-2016, 14:47:39
Da, ovo što je Petronije poslednje prikazivao je rimejk prikvela Resident Evil Zero, a ovo što je preporučio je rimejk prve Resident Evil igre u kome nema šaltanja između likova.

SOMA je posledja igra Frictional Games, koji su napravili Penumbra i Amnesia. Egzistencijalistički survival horror, bez borbe, sa svega nekoliko momenata direktne konfrontacije sa neprijateljima i sa veoma interesantnom pričom. Na ovom istom topiku sam ga užasno hvalio.

A ima Item Box -eva naravno. Upravo instaliram SOMA.

Da samo upozorim da je SOMA 90% walking simulator sa 10% relativno jednostavnih "pazlova" ali meni je to mnogo dobro ležalo.

Hvala na pojašnjenju...definitivno onda RE, a mećem i SOMA da se skida...

Upalio sam SOMA čisto da vidim o čemu se radi. Jeste walking simulator ali je zanimljivo, ima dosta interakcije sa okolinom a ima i avanturističkih elemenata na samom početku. Za sada može da prođe, mada sam tek stigao do doktora na skeniranje.

A, pa... nisi ništa još video    Al da ne spojlujem. Ima tu mnogo lepog.

Sinoć sam završio Witchera 3, sa sve DLC-om. Sad se osjećam malo depresivno. Ko će sad da čeka sljedeći DLC. Kakva igra...

Sad da potvrdim i ono što svi ostali pišu o ovom remek djelu: u igri ima ogroman broj pametnih kvestova, fenomenalnu glavna priča, žive i uvjerljive likovi, izazovne borbe, izuzetno originalna atmosfera. Neki kvestovi su takvi da sam na momente osjećao, koliko god ovo da zvuči uvrnuto - a zvučače naročito ne-gejmerima - emotivnu povezanost sa pričom, empatiju prema likovima, patio sam i smijao se zajedno sa njima.

Ovo je vizuelno najljepša igra koju sam ikad igrao. Mislim da ne postoji ništa što je do sad izašlo što može uopšte da se uporedi sa Witcherom 3. Igrao sam na Ultra podešavanjima na PC-ju. Oduzima dah i stalno se mijenja. Čas je oblačno, čas sija predivno sunce, pa počne oluja, pa pada snijeg i sve to izgleda nevjerovatno. Smjenjuju se more, planine, šume, gradovi - a to su ubjedljivo najljepši gradovi koje sam vidio u nekom RPG-u. To više nije igra, to je cijeli jedan predivan svijet koji toliko lijepo izgleda da prosto nisam želio da izađem.
I sad šta da radim, na kraju sam počeo da čitam knjige.

Dobar je Sapkovski, ja odavno čekam neku dobru priliku da sve iščitam ponovo iz početka.

Pročitao sam obje knjige priča i sad čitam Blood of the Elves, uopšte nije loše. A to me podsjeti na još jednu stvar koju nisam pomenuo. Radnja se u igri dešava nekoliko godina nakon knjiga. CDR je na apsolutno genijalan način pravio svaku referencu, kvestovi prosto izviru iz onog što je Sapovski napisao. Daću samo jedan primjer, a ima ih gomilu: u priči The Last Wish sudbinu Geralta i Yennefer pečati želja koju je Geralt izrekao duhu iz lampe - da njih dvoje nikada ne budu odvojeni i da se uvijek vraćaju jedno drugom. U igri postoji opcioni kvest koji se zove - the Last Wish. Suština je u tome što Yennefer traži od Geralta pomoć da locira pečat od lampe u kojoj je bio zarobljen duh. Petljanje sa duhom je koštalo glave čarobnjaka koji pokušao da zarobi duha, i kada uspiju Yennefer traži od njega da poništi Geraltovu želju. Jer samo duh iz lampe (genie) može poništiti ono što je drugi duh uradio. Stvar je u tome što Yennefer želi da zna kako će se njih dvoje osjećati nakon toga i da li je to što osjećaju stvarno ili posljedica duhove intervencije. Što 100% odgovara onome što znamo o Yennefer kakvu je Sapovski opisao, i ima smisla.


Još da napomenem: i vrapci na krovu su dosad čuli da je the Bloody Baron quest (zapravo niz kvestova) najbolji u igri, hvalospjeve su o tome svi ispjevali, čini mi se i Meho ovdje. Ekspanzija Hearts of Stone donosi faustovsku priču koja po meni ni najmanje ne zaostaje za baronovom pričom. Zato, ako neko igra Vičera, ako to uopšte treba da napominjem, ni slučajno ne treba da propusti prvu ekspanziju.

Koliko si ti u sve to sati ulio? Ooohhhh, čitajući ovo tvoje jedva čekam da se vratim Geraltu 

Predstave nemam. Imao sam odmor od jedno mjesec dana, sirugno sam svaki dan igrao po 4 sata, a ponekad (kad sam uspjevao da ćerku uvalim babi) i po 12. Što je najbolje ostala su mi 92 znaka pitanja na mapi.   lvl 40

Quote from: Meho Krljic on 27-01-2016, 21:44:20
Koliko si ti u sve to sati ulio? Ooohhhh, čitajući ovo tvoje jedva čekam da se vratim Geraltu 

I ja sam se isprimao, ovo mi je prvo što ću igrati posle Dark souls 3.


Corwine jel to brat Hido na avataru i posveta njemu??? 

Da

Pa ova SOMA je fantastična. Mislim, da ne spojlujem, tek sam krenuo da igram ali i par desetina minuta je dovoljno da me potpuno oduševi. Zagonetke se (za sada) rešavaju uz pomoć fizike, zvuk i dizajn razvaljuju a sistemšokovska horor atmosfera izlazi iz TV a !!! Bolja igra od svih penumbra i amnesia zajedno.

Pa, ja pričam a ljudi mi se smeju

To je uslovni refleks. 

Ne... smeju se ovome, tvrde da je Oblivion loš film...  Meho se očigledno druži sa pogrešnim ljudima, što se ukusa tiče.

Nemam pojma, nisam školovao ni Oblivion ni SOMA.


Kad razmislim, očigledno se trudim da prikupim što je moguće manje iskustava kako bi bilo što teže dovesti moj ukus u pitanje. 

Da se vratimo na SOMA, mislim da će Petronije tek da hvali atmosferu kada shvati gde se nalazi i zašto se nalazi tamo gde se nalazi i kako se odatle jedino izlazi. SOMA je relativno jednostavna avanturistička igra (kako već rekoh praktično walking simulator sa sporadičnim neprijateljima i zagonetkama) ali osećaj prisustva na mestu gde se igra odvija je skoro neuporediv sa ijednom savremenom igrom. Zaista sam morao da se pozovem na System Shock da bih joj odao pogodnu pohvalu.

Da ali plašim se da će i SOMA morati da čeka grafičku kartu. Dešava mi se da kad kročim na novi deo mape igra konstantno "secka" uz sinhronizovano oranje po hard disku. Ne opadaju frejmovi, mislim da gejmeri to zovu stuttering a pretpostavljam da je vezano za malu količinu video memorije pa igra neophodne podatke konstantno iščitava sa hdd -a. Prilično iritantno.

Nisam izdržao i upalio sam SOMA malo da se prošetam. I pored oranja po hard disku, čestih fps dropova i minimuma detalja, tekstura, senki i post processing efekata, šetao sam par sati iako sam imao utisak da šetam par minuta Sve pohvale za ovu majstoriju od igre. Čak sam i prešao preko onih elemenata koje najviše mrzim, bežanje i skrivanje od strašnog, nadmoćnog protivnika. U fazi sam da znam gde se nalazim ali i dalje pojma nemam kako sam tu dospeo (imam neka nagađanja ali ništa mi nije precizirano unutar igre), odmotavanje priče je perfektno dozirano i konstantno me gura napred.

Tako je 

Malo sam poigrao igru The Deadly Tower of Monsters čileanskog nezavisnog studija Ace Team. Ace Team je grupa entuzijasta koja je pokazala da entuzijazam ne znači nužno pomanjkanje profesionalnih standarda pa je već njihova prva igra, tuča iz prvog lica Zeno Clash kombinovala izvanredno karakteran svet, solidnu mehaniku borbe i produkciju koje se tim od svega devet ljudi ne samo nije morao stideti već koja je bila daleko iznad ambicija (i dostignuća) uobičajenog malog nezavisnog studija. I to još u vreme kada je indi gejming tek počinjao da stidljivo napušta tržišne margine i da se uvlači u srca sumnjičavih igrača (kao što je naširoko raspredano u mom Tarzan-English-Special prikazu igre).

Ace Team su se pokazali i kao kadri da ne budu upamćeni samo kao one hit wonder, proizvodeći igre koje, istina je, nikada nisu bile gigantski hitovi ali jesu držale standard kvaliteta, odlikovale se osobenim identitetom i svaki sledeći put donosile nešto novo. Osim, naravno u slučaju Zeno Clash 2 koji je bio nastavak Zeno Clash. Ali su zato imali Rock of Ages i Abyss Odysey koje su svaka imale sasvim nove ideje i mehanike.

The Deadly Tower of Monsters je novo poglavlje, igra koja ponovo ne imitira ni jednu od prethodnih koje je tim napravio, ali se u njenom slučaju možda može govoriti o tome da je tokom kreiranja malo prevagnula želja za osobenim karakterom i identitetom igre a da se u mehaničkom smislu ovde išlo uglavnom na sigurno. Opet, TDTOM ne liči ni na jednu prethodnu igru Ace Teama, ali da nema njene vibrantne i pitoreskne prirode, verujem da njena relativno konzervativna mehanika ne bi učinila mnogo da je izdvoji iz mora niskobudžetnih akcionih igara ili sirotinjskih Diablo klonova...

Elem, The Deadly Tower of Monsters je jednostavni hack and slash u kome zapravo nema ni ozbiljnijih RPG elemenata. Istina je, skupljaju se zlato i resursi za unapređenje oružja ali ovde nema ni iskustvenih poena ni tehnološkog drveća već je tu samo najprimitivniji sistem kastomizacije likova. Ova igra svakako ne pretenduje da bude ozbiljan ARPG niti da se hvata u koštac sa Dijablom ili, čak, Path of Exileom, njene su ambicije očigledno da bude tek zabavna akciona igra sa šarmantnim mizanscenom i samo minimalnim zahtevima prema igraču kako u domenu razmišljanja tako i u domenu manuelne veštine.

Srećom, taj mizanscen jeste veoma šarmantan i u najavama za igru on je i bio potenciran. Čitava igra napravljena je kao snimanje komentara za DVD reprint starog filma iz žanra niskobudžetne naučnofantastične akcije tako da se (uglavnom) sve vreme tokom igranja čuje glas režisera koji se podseća anegdota sa snimanja (i povremeno asistenta u produkciji kome je neprijatno kad matori krene da lupa). Sa strane grafike i radnje igre ovo je jedna dobronamerna i simpatična parodija na B-filmove sa početka sedamdesetih godina, garažne omaže Rayju Harryhausenu, njihovu stop motion animaciju čudovišta i improvizovane specijalne efekte, u kojoj karikaturalni stereotipi jurcaju po titularnom tornju i njegovoj okolini i bore se protiv takođe titularnih čudovišta (čovekolikih majmuna, pterodaktila, raptora, džinovskih kraba, ju nou d dril) u generički osmišljenoj herojskoj avanturi. Sa strane komentara, ovo je veoma dobronamerna ali i pošteno duhovita satira koja uspeva da se sa puno ljubavi podsmehne i filmskim predlošcima koje obrađuje, ali i industriji igara, igračima itd. Glumac koji radi Dana Smitha, režisera koji komentariše svoj prastari rad je vrlodobar, sa odličnim osećajem za komediju i perfektno kanalisanom "ozbiljnošću" kad treba ali i obešenjačkim "da ti čiča kaže kako je stvarno bilo" upadicama na pravim mestima. Pohvale svakako idu i na pisca skripta (koji ne preza ni od povremenog spuštanja u dick jokes parter, ali sa dovoljno stila da to ne pokvari zabavu) ali je isporuka teksta ono što ovaj element igre izdiže iznad simpatičnog bonusa na nivo glavne atrakcije.

Drugim rečima, ova igra teško da će nekoga oboriti s nogu dizajnom nivoa ili kvalitetom borbe - komboi skoro da ne postoje, pucanje je relativno neprecizno i ovo ne može da se poredi ni sa Viktorom Vranim - povremena lutanja jer ne znate kuda dalje su regularna pojava a čisto pucačke deonice jedva za prelaznu ocenu. Ali ovo jeste igra koja će dok je igrate da vam drži osmeh na licu jer je urađena sa mnogo ljubavi i razumevanja za materijal koji se obrađuje i sa, na kraju krajeva, shvatanjem da bi kompleksnija i, eh, bolja, igračka mehanika skretala pažnju igraču sa ideje da treba da uživa u prijatnoj komediji i dobroćudnoj satiri.

Drugim drugim rečima, The Deadly Tower of Monsters je kao nekakav Bastion iz alternativnog univerzuma gde su stvari ipak veselije a zabava nevinija. Dakle, iz Latinske Amerike? Svakako. Uzevši u obzir da je igra dobila i odlične kritike širom interneta (uz naglašavanja da sa same mehaničke strane ovo teško da bi vredelo mnogo vremena i truda) i da su Atlus i Ace Team pogodili intuitivnu cenu po kojoj se ovakva igra kupuje bez razmišljanja, uz svest da će biti igrana samo jednom ali da će to jednom biti lepo i toplo iskustvo, rekao bih da braća Bordeau i njihovi ortaci i dalje znaju šta rade. Lepo.

Evo i tri duža klipa iz mog prelaska. Igra ima određene probleme s performansom (tu i tamo nizak frejmrejt i povremeni screen tearing) što svedoči o nedovoljno dobroj optimizaciji ali svakako treba naglasiti i da se moj kompjuter raspada pa da je to možda doprinelo.

http://youtu.be/9foajBM_p3I

http://youtu.be/mZia1Wjs8iM

http://youtu.be/SET25tG7FBQ

Da se malo osvrnem na SOMA. Ima SPOILERA !

Ja ovo u stvari pišem najviše zbog Mehe koji me je navukao na ovu sjajnu igru slatkim obećanjima o minimalnoj konfrontaciji sa neprijateljima, a deonica u brodu je sve samo ne to. Da je neki drugi naslov u pitanju, samo bih je elegantno obrisao i zaboravio, ali toliko sam se jebeno navukao na taj podvodni svet i toliko me zanima kako se sve završava da nisam imao izbora. Da skratim, finale broda, kada u trku treba da nepogrešivo nađem put nazad je za mene imalo 2 rešenja, uninstall ili Youtube (ceo brod je sranje, jurcanje kroz lavirinte bez ikakve orijentacije dok te juri one touch kill monster). Nabubao sam put nazad na youtube i onda, bez ikakve griže savesti to primenio u praksi. Čak sam bio ponosan na sebe kako mi je uopšte to palo na pamet, jer nije bilo trika da to izvedem, ne iz 5. nego iz 20. puta i sigurno bih odustao jer ne želim sebe da mučim stvarima koje ne volim, a ovaj brod je sve ono što ne volim u igrama.

Srećom, sada je sve to iza mene i cepelinom lagano plovim ka Theti. Igra se polako pretvara u slajd šou, grafička karta plače, te je napredak neizvestan, nadam se da će stara dama izdržati još koji sat, ne verujem da ima još puno do kraja...

Da, hm, pa ima još da se igra, brod je možda polovina... Možda i pre. I... eh... biće još jedan lavirintčić do kraja. 

Quote from: Meho Krljic on 03-02-2016, 07:25:36
lavirintčić

Znao sam

Dobro, imaš ovde mod koji neprijatelje pasivizira. Atmosfera ostaje ista, sve ostaje isto, samo te ne napadaju. S obzirom da tih susreta sa njima ima malo (jednocifreno malo), onda ovo igru ne menja fundamentalno i mnogi vele da postaje i bolja:

http://youtu.be/PA23ex9KfdM

To je to !!! Već znam da će biti bolja !!! Hvala

Samo se nadam da imaš Steam verziju igre jer ovo ne verujem da će se uglaviti na pirata kako treba...

Pirat. Nebitno je, ako uspem - uspem, ako ne, kupiću je i odigrati kako treba sa lepom grafikom i uštrojenim neprijateljima kasnije.

Radi na gog piratu, treba da se skine arhiva i smesti u određen folder.