ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ovih dana se aktivnost sva preselila na Dark Souls topik. Al ne bunimo se, pa danas smo pola dana diskutovali sa Neomeđenim o bildovima i levelovanju u Dark Souls. What a day, what a glorious day!!!!!!!!!!!!

Ali da ovaj topik ne padne baš sasvim u zapećak, ja sam danas, posle veličanstvene pobede nad Pontiffom Sulyvhanom u Dark Souls 3, aploudujući snimak te borbe na JuTjub igrao malo Ultratron i imao izvrsnu partiju, stigavši čak do trinaestog nivoa. Kakva igra, kakva glorijs igra! Evo te partije! (A ako mogu ovako, mogu sigurno i bolje!!!!!!!!!!! Ta pola vremena sam pričao sa ženom koja je ušla kad sam već bio negde peti nivo i žalila se na PTT!!!)



http://youtu.be/lRKIyqtAiBY

Великовезирска кучка сређена, игра комплетирана! Вријеме је дакле за ривју

Пробаћу да не гњавим превише. Прије свега, за случај да искрсне потреба за референцом касније, моје мишљење о претходнику ове игре, Њарриор Њитхин, не поклапа се са мишљењем већинског дијела популације ПОП фанова. Тој игри се углавном замјера атмосфера, хард рок музика, нападно сексуализовани оскудно одјевени жемски ликови, као и лик Принца који је бијесан и жене назива кучкама и у борбама испаљује треш ток типа "Требало би да си почаствован што умиреш од мог мача". Мени су све те ствари супер. Истина, стари лик Принца из Сандс оф Тиме јесте симпатичнији, али и овај ми је сасвим океј. Оно што је моја замјерка тој игри јесте непрегледност (која знатно отежава налажење ионако врло добро скривених лајф апгрејда), чекпоинт систем снимања позиције (који, можда, јесте ДОНЕКЛЕ смислен у контексту овакве акционе игре, али је лоше имплементиран) и буквално малтретирање играча идиотским дионицама кад вас прогања огромно чудовиште и морате да нанизате читав низ врло тачних акробација да бисте јој умакли, а како стоје ствари са прецизношћу контрола у овим играма није нам непознато. На крају, игру јесам довео до самог краја без варања (мада је кутија са дисковима завршила на зиду небројено много пута), али за посљедњу борбу сам морао да активирам бесконачно здравље јер нисам имао довољно пауер апова да се супротставим главној непријатељској кучци.

Тхе Тњо Тхронес наставља се директно на Њарриор Њитхин, наиме на онај од два краја у коме се борите против Дахаке, а Царицу времена смувате умјесто да је искасапите и закопате у обливион гдје јој је и мјесто. Принц и глупача долазе у Вавилон, али гле - умјесто мирног живота чека их атак непознатих сила које су средиле све живо. Наиме, како је Принц по ко зна који пут побаталио временску линију, онај кретен велики везир што смо га разбуцали на крају Сандс оф Тиме поново се враћа да прави проблеме и да добије по дупету. Врло брзо Принчева цура гине, при чему је број мојих проливених суза за њом нула. Тако јој и треба. Принц креће у авантуру да се докопа куле гдје се скућио Велики Везир и убрзо набаса на скво коју је смувао у првој игри (!). Нажалост, кетфајт између Фаре и Кајлине нисмо дочекали. Она га се наравно не сјећа јер временски парадокс. Углавном, она је ту углавном лијево сметало, једном или двапут својим стријелама отвори неки пролаз, али генерално постоји само да би нешто попричала са принцом у анимацији и онда заглавили иза неких неотворивих врата, нагонећи принца да јурца за њом ко будала. Успут се принцу јавља и неки глас у глави, али са становишта гејмплеја то није толико битно (осим кад сте принуђени да педесет пута понављате једну те исту дионицу, а та кретенчина вас још провоцира, онда вам је или да искључите звук или да разбијете џојпед, нема трећег). Саћемо коначно да се позабавимо гејмплејом.

Као у Њарриор Њитхин, Принц располаже читавим буљуком комбо потеза, од којих се они које сам запамтио могу набројати на прсте једне руке. Користићете стандардни скок преко противника, затим одбацивање о зид са продорним продором мачем кроз непријатеља, а остали комбои се ионако скоро сви изводе различитим комбинацијама свега два дугмета, тако да сам ја често сасвим случајно у пуком буттон-масхингу успијевао да активирам спектакуларне комбое који, мора се признати, изгледају заиста спектакуларно и изазивају велико задовољство. Не-бос борбе углавном нису тешке, осим неких животиња што краду временски пијесак, њих је прилично гадно убити и доста сам се напатио с њима. Врло битан додатак механици борбе из претходне игре је тзв. спеед килл систем. О чему се ради? Кад сте у доброј позицији (нпр. иза леђа непријатељу или негдје изнад њега на некој платформи), имате прилику да умјесто упуштања у класичну борбу непријатеља докрајчите са два, три, четири или пет прецизно темпираних кликова дугметом, који су назначени визуелним кјуовима на екрану. Прво се екран мало замути по рубовима, што вам означава да можете да активирате спид кил. Кликнете одговарајуће дугме, принц се устреми на непријатеља и онда добијате неколико момената (на дјелић секунде дешавања се паузирају) у којима треба да кликнете друго дугме. Ако добро темпирате клик, анимација се наставља, а ако промашите, ступате у стандардну борбу. Ако све изведете како треба, непријатељ (или више њих) страдава у атрактивној анимацији, а ви чувате сво здравље. Овај спид кил је толико битна узданица ове игре да је имплементиран и у све борбе са Главоњама, а ионако не претјерано интелигентни непријатељи још су додатно заглупљени да би се спид кил још чешће користио. Тако можете да елиминишете стражара док два метра поред њега хода други стражар и ништа не примјећује, или да скачете по даскама и ужадима на два метра изнад гомиле непријатеља и да вас они не виде. Није да се жалим на ово, далеко од тога. Сума сумарум, за спид кил апсолутни плус.

Други битан гејмплеј елемент је што, срећом, нема више кретенске Дахаке (сјеме јој се затрло), мада постоји други проблем (срећом не тако драстичан). Принц, наиме, има мрачну половину у коју се повремено претвара. Та мрачна половина је много моћнија у борби и има некакав дагертејл с којим диспечује непријатеље код локалног гробара са таквом лакоћом да је то једноставно предивно. Проблем је што Мрачни Принц константно губи енергију, дакле нема стајања и размишљања, већ константно морате да јурцате напријед. Борбе пролазе опуштено, јер иза сваког непријатеља којег сасијечете стоји пауер ап који вам потпуно попуни здравље. Али платформске дионице су права кучка и сваки пут кад се мрачни принц претвори у нормалног, одахнућете са олакшањем.

Ова игра је позната и по одређеним јурњавама двоколицама, које су критиковане као врло тешке, јер игра не допушта ни најмању грешку. Ова критика није сасвим на мјесту. Прво, таквих дионица у читавој игри има само двије. Друго, истина је да игра не опрашта грешке, али такође на располагању у том периоду игре већ увелико имате могућност премотавања времена. Према томе, иако тешко да ћете ове вожње завршити из прве, нећете се са њима патити као са неким другим дијеловима игре. Ове вожње се иначе састоје у заобилажењу препрека, касапљењу непријатеља који вам скоче на двоколицу и скрхавање супарничких двоколица. У суштини, то је играчки врло слично спид кил систему - не управљате кретањем кочија, већ само чекате тренутак у коме треба кликнути прави тастер (лијево или десно или кољи непријатеља или већ нешто слично). Мислим да се ово зове ЉТЕ (љуицк тиме евент), мада нисам сигуран, старији љубитељи игара могу да ме исправе.

Ствар која ми се такође свидјела је што се лајф апгрејди знатно лакше налазе него у ЊЊ - ја сам успио да сакупим 5 од 6. То (па чак и мање) вам је сасвим довољно да сатарете везира, али свих 6 вам је неопходно ако желите алтернативни крај у коме се борите са Мрачним Принцом.

Што се тиче техникалија, управљање џојпедом је углавном врло удобно. Ријетки су тренуци кад се игра заглупи, па вас пошаље у провалију умјесто на оближњу платформу. Управљање камером је побољшано, тако да сада скоро увијек можете да направите пун круг, чак и кад се држите за неку стијену. У ријетким тренуцима кад вам игра не допушта да слободно витлате погледом на све стране усмјерени сте тачно тамо гдје и треба да идете. Маааааааааааааааали проблеми се повремено дешавају у борби, кад се камера заглупи па зумира оближњи зид умјесто вас и противника. Ово није толики проблем како сам се бојао на почетку. Прво, дешава се врло ријетко, а друго - чак и кад се деси, углавном је у тренуцима кад непријатеља можете да средите и без гледања (у овим тренуцима онемогућен вам је прескок преко главе непријатеља, али борбу углавном можете да завршите и без тога). Други симпатичан баг је идентичан као у ЊЊ - принц, ваљда навикао на немогуће акробације, има проблеме са силаском са врло ниских платформи на земљу У тим тренуцима остане да лебди у ваздуху на неколико тренутака. И ово није често (јер врло ријетко имате потребу да силазите са врло ниских платформи), а и нећете због тога завршити у провалији, као у ЊЊ.

Двије ствари су ме изнервирале и ту сам тражио помоћ рјешења. Једна је бос фајт након вожње двоколицама, кад се сукобљавате са двије огромне мрцине, од којих једна витла мачем који је већи од вас, а друга сјекиром која је дупло већа од тог мача. Проблем је што те мрцине не можете да раните. Тек кад будалетина са сјекиром замахне на вас и промаши, тада јој се сикира забије у земљу и док је он извади можете да му удијелите неколико удараца. Али, скинућете му врло мало здравља, а за то вријеме онај други смрад ће да вас расцопа ко тикву. Са таквим односом снага борба је једноставно немогућа, али оно што сам ја заборавио је фамозни спид кил. Дакле, треба бити довољно стрпљив (мада бих ја искористио другу ријеч) и истрајати у тој небулозној борби док неколико пута не клепите кретена са сјекиром, у ком тренутку вам се из чиста мира активира спид кил и тада можете да сјецнете и мрцину која је до тада била нерањива. Ово ми је мало кретенски поступак од стране дизајнера.

Друга ствар је сцена кад са мрачним принцом треба да скочите на неку платформу. Проблем је што се та платформа не види на екрану и нема разлога да уопште вјерујете да је она ту. Истина, ви можете да помјерите поглед према горе и угледате је, али све до тада игра је имала тако добро кадрирање да лијепо прикаже све елементе који су вам доступни. Кадар у коме се та платформа не види је тако подмукло постављен да имате утисак да је приказано све, тако да вам помјерање погледа не пада на памет. Што је најгоре, ово је на самом крају дугог низа акробација, тако да сам ту изгинуо толико пута да се то ни пребројати не може. И онда опет све испочетка, због чекпоинт система (ТМ), који је једнако лоше имплементиран као и у претходној игри.

Ипак, успио сам да се натјерам да завршим игру упркос овим фејловима за које је наравно крива игра а не ја. И поред тога, морао сам то да урадим без варања, пошто не постоје читови. На крају ми је ипак драго што сам то урадио, јер је борба са везиром била баш добра кад сам укапирао шта треба да се ради. Борба је тешка, али не и немогућа, а задовољство које осјећате кад раскомадате стоку је заиста огромно. Та посљедња сцена у борби је епска - везир је у виду неке огромне златне муветине (која је пред крај борбе већ добро осакаћена) и лебди неколико десетина метара изнад земље, принц се пентра по платформама не би ли дошао до њега и на крају са посљедње платформе треба да изведе скок. У том тренутку вријеме се успорава и слиједи матриксолика сцена кад камера кружи око принца који се полако приближава ђубрету са исуканим ножем у екстремном слоу моушну. Кад кликнете дугме, слиједи завршни ударац и бештија је готова. Мени је у једном тренутку игра врло духовито излетила у Њиндоњс таман кад сам скочио са платформе, тако да сам цијелу борбу морао да понављам.

Све у свему - за једну акциону игру ово није тако лоше. Стрпљивији играчи од мене ће можда чак и уживати. Мени је остало да пређем масовно омраженог Принца из 2008. и Форготтен Сандс из 2010. Некако ми је жао што УбијСофт више не прави ове игре. Не зато што су то претјерано сјајне игре, јер нису, већ зато што би, након довољног броја покушаја, можда и успјели да направе игру како треба. Од свих ПоП игара, најбоља је и даље - прва. И при том не мислим на Сандс оф Тиме.

Упс, ипак сам гњавио превише. Мај бед.

Nisi    Uobičajeno razgaljujuće.

Plus, lepo je videti da je Princ od Persije zapravo Bhaalspawn. BG živi!!!! 

Изгледа да сам слагао. Не постоји никакав алтернативни крај

Hoće neko igrati Overwatch open beta?
Imam key viška za early access danas, ako neko hoće. Ja koga sam pitala, kao ne mogu, nemaju mašinu, ali mislim da nisu ni pogledali specifikacije.
Igrala sam malo, kul je, jes da stalno umirem ali štaš. Za sada mi Zenyata od heroja najviše odgovara.

Da, i ja se bojim da moja mašina to ne bi mogla dizgura    A nije da me ne bi u teoriji zanimala ta igra. No, bolje da to uzme neko ko ima moderniji kompjuter.

Ček bre, nije uopšte toliko zahtevna, kakve vi onda kutije imate, praistorijske. Nije mi jasno. Možda malo grafička ali toeto. Ja sve igram na laptopu, nisam ni sa jednom igrom imala većih problema.

Mene to ne zanima iskreno, jako sam probirljiv što se tiče multija. Ne bih da uzimam ključ da bih upalio i skontao da mi se ne sviđa. Naći će se valjda neko.

Pa, da, plus sutra se ide na poso a i Dark Souls treba završiti 

Завршена (по други пут (бар мислим)) Фантазмагорија! Слиједи ривју у коме ћу покушати укратко да опишем своје утиске, а онда ће све да се отме контроли и одлети на педесет страница, бар ако је судити по досадашњим искуствима.

Са данашње тачке гледишта, ова авантура/интерактивни филм из 1995. може да се нападне из два различита смјера. Први се тиче филмског дијела. ФМ секвенце из данашње перспективе једва су гледљиве ако имате иоле већи монитор, због ниске резолуције. Поред тога, (за разлику од свог наставка) читава игра је рађена помоћу блу скрина, дакле позадине су компјутерски генерисане и живи глумци налијепљени на њих и може се рећи да штрче ко брабоњак у чаши за пунч (да искористим по ко зна који пут то дивно поређење из књиге Мјесец од хартије). Сама игра (дакле дијелови у којима не гледате филмску секвенцу него управљате ликом) изгледа боље, али и ту се примјећује застарјелост. Већ изванредни ХАРВЕСТЕР (урађен/снимљен годину дана касније) изгледа много боље, мада су тамо видео секвенце још горе. Глума је, као по традицији у интерактивним филмовима из деведесетих, лоша. Сценарио је потпуно неоригиналан, предвидљив и претоварен клишеима. Звук је посебна прича. Невјероватно је што игра која је коштала неколико милиона долара изгледа као да никаква постпродукција звука није рађена. Без обзира гдје се налазите - у кухињи, у великом предсобљу, пред кућом, у продавници... - гласови звуче потпуно исто, тј. одзвањају као да су снимљени у некој просторији потпуно голих зидова (што вјероватно и јесу, али требало је то некако дотјерати).

Други смјер из којег можемо да упутимо озбиљне критике Фантазмагорији је авантуристичка компонента. Она је толико поједностављена да је велико питање у коликој мјери се ово уопште може назвати авантуром. Роберта Вилијамс је изјавила да је ово урадила како би се привукли и мање искусни играчи (што је заправо врло иронично, јер је самом тематиком и експлицитним сценама насиља циљна група значајно сужена). Сви који су играли макар једну Сијерину авантуру наћи ће се на потпуно непознатом терену - умјесто икона кликтање около се обавља "паметним" курсором, који препознаје врло мали број објеката на екрану, уз непостојање било каквих текстуалних или гласовних описа окружења. Број предмета који могу да се покупе је врло мали (у инвентар може да стане укупно њих осам, а ниједном у игри инвентар неће бити пун), не постоје загонетке у којима комбинујете предмете већ их само искориштавате на хотспотовима у окружењу и то на начине толико баналне да је то једва вриједно спомена (искористи кључ да откључаш врата, искористи шибице да освијетлиш подрум, покажи тај-и-тај предмет лику за кога је потпуно очигледно да управо то треба да му се покаже, итд.). То чини игру толико једноставном да може да је пређе и тотални аматер (ја сам се рецимо заглавио тачно нула пута, што не знам да ли ми се икад десило у авантуристичкој игри (не мислим да овде може да се рачуна то што сам играо игру прије 17-18 година јер сам од тада све заборавио)). А поред тога, игра је и врло кратка. Иако има седам поглавља, у сваком од њих неопходно је урадити свега рецимо 5-6 битнијих радњи, тако да кроз игру можете да пројурите за 3-4 сата, или рецимо десетак, ако сте опсесивно компулсивни и волите да истражујете. И на све то игра још додаје "офишл хинткипера", лобању у доњем лијевом ћошку екрана, на коју можете да кликнете ако се заглавите и она ће да вас упути даље. Истина, у игри има ЈЕДНА ситуација у којој је могуће заглавити се, а то није посљедица тежине загонетке већ помало неспретног интерфејса (пошто ово сасвим сигурно нико неће играти, могу одмах да спојлујем, а на крају крајева у питању је сцена са самог почетка игре, која је описана и у мануалу - наиме, треба да уђете у подрум који је врло мрачан и очигледно је да треба да искористите шибице да бисте освијетлили тмину, али НАЧИН на који ово треба да урадите, тј. гдје тачно треба да кликнете, није баш очигледан).

Међутим... такви напади, на које можете да набасате кад отворите било који ривју игре било гдје, потпуни су промашај мете. Фантазмагорија није филм, па да јој се квалитет мјери по квалитету сценарија, режије, глуме и сл. Такође није (типична) авантуристичка игра, па да јој замјерамо недостатак загонетки, описа, интеракција и сл. Ову игру, као и све остале на крају крајева, треба процјењивати искључиво по ИСКУСТВУ које имате током играња, а оно је једноставно дивно и растура без проблема било какву акциону игру (чак и оне које су много боље од Принца од Персије).

Као што знамо, авантуре могу (угрубо) да се подијеле у двије велике групе: 1) Игре у којима сте на некаквом веома битном квесту за свијет или за локалну заједницу и обилазите велика пространства и тамо рјешавате разне проблеме, при чему кад завршите са једном локацијом, углавном нема потребе да се тамо враћате (ТХЕ ЛОНГЕСТ ЈОУРНЕЗ би био типичан примјер овакве игре, као и рецимо Монкез Исланд игре). 2) Игре које се дешавају на врло малом простору (на примјер, једна велика кућа) и састоје се од поновљених посјета истим локацијама, с тим да се различите ствари дешавају у зависности од времена у коме посјећујете локацију (Сијерин ЦОЛОНЕЛ'С БЕЉУЕСТ, рецимо). Фантазмагорија спада у ову другу групу и иако њена софистицираност није ни до ножних прстију Цолонел'с Бељуесту, ипак ће вријеме које утрошите у истраживање бити врло лијепо награђено.

Прво, о чему се овде уопште ради? Млади брачни пар, фотограф Дон и његова жена, списатељица Адријана (УЕЕЕЕЈДРИЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕН! - Рокиииииии!), купују оооооооооооооооооооооооогромну кућерину у некој америчкој забити. Не прође много времена прије него што Уеееејдријеееен примијети да нешто темељно није у реду са том кућом (већ на самом почетку има језиву ноћну мору, а то се касније допуњује необичним визијама које постају све језивије). Лонг стори шорт - прије сто година власник куће је био мађионичар Золтан Карноваш, који је у нека доба почео да се бави црном магијом и сличним стварима. Дотични је имао пет жена и имате једном да погађате шта се десило са свим тим женама. На почетку игре Адријана неопрезно ослобађа некакво зелено чудо које улази у Дона и након тога његово понашање постаје све непријатељскије и непријатељскије. На Адријани (тј. на вама) је да одгонетне мистерију куће и сачува се од властитог мужа.

Читава игра дешава се у кући и њеној ближој околини, осим четири локације у оближњем селу. Прво поглавље игре посветићете истраживању (огромне!) кућерине и упознавању са распоредом просторија и том приликом примијетићете да у кући постоји неколико закључаних врата, да је трапдоор који води у вински подрум замандаљен, итд., укратко - да постоји солидан број локација које су вам недоступне. Кад прођете тај (малчице напоран) уводни дио и похватате гдје се шта налази, онда почиње права забава. Наиме, како вријеме пролази, успијеваћете да видите све већи и већи број тих иницијално недоступних локација, а поред тога испоставиће се да је кућа натоварена од темеља до крова разноразним скривеним локацијама и тајним пролазима за које нисте ни знали да постоје. Посебно је битно да се обрати пажња на локације које садрже огледала, јер управо у тим просторијама ћете, кроз Адријанине визије у другој половини игре, да одгонетнете шта се све издешавало у тој језивој кућерини. Поред тога, иако је у великом дијелу игре потпуно очигледно гдје треба да идете и с ким да причате, пожељно је да не радите то баш превише директно, зато што поновљеним посјетама разним локацијама можете да видите многе забавне ситнице које нису неопходне за прелазак игре, али продубљују атмосферу, а лако можете да их промашите. Нпр. у једној просторији се налази празно сликарско платно. Ако у сваком поглављу навратите у ту просторију, видјећете како се НЕШТО појављује на платну. Слично, некаква машина у предсобљу ће да вам избацује оне папириће из форчн кукија, са ЈЕЗИВИМ порукама типа "Evil will walk once more."

Управо у том истраживању и откривању ствари је највећа чар Фантазмагорије. Да је она филм, била би чисти Б-филм, по мом мишљењу прилично добар, али ни по чему специјалан или оригиналан, али ствари се из коријена мијењају фактом да ви овде заправо ИГРАТЕ филм, односно на неки начин га сами креирате. Колико пута сте гледајући хорор викнули "Ма не тамо, ГЛУПАЧО!!! На другу страну!!!"? (искрено, ја нисам ниједном, пошто у слешерима скоро увијек навијам за негативце, али то није поента). Овде имате прилику да реализујете савјете које иначе дијелите јунацима филмова кроз екран. Једноставно - имате пред собом лика од крви и меса (тј. глумца (тј. глумицу)) којим можете да управљате, да га шаљете гдје хоћете да иде, заједно са њим откривате ствари, учествујете у његовим (тј. њеним) визијама и кошмарима, што све утиче на то да практично постајете главни лик у филму. Овако диван осјећај "играња филма" једноставно никад нисам имао, чак ни код другог Габријела Најта или друге Фантазмагорије. Има НЕШТО привлачно у тим локацијама и тој кућерини и у томе како све то изгледа. Ово све што сам рекао треба помножити са десет у посљедњем поглављу игре. Сви знамо да се скоро сваки трилер завршава јурњавом и тучњавом гдје позитивац бјежи од негативца и онда га среди. Овде је читаво седмо поглавље једна ооооооооооооогромна сцена потјере, реализована преко (мислим да се то тако зове) квик тајм евента, гдје пратите кратку видео секвенцу и онда имате врло кратко вријеме да одлучите шта даље. На овај начин генеришете "филм" који касније можете да погледате, а љепота је у томе што је број различитих филмова које можете да направите ОГРОМАН. Велики број ствари које можете да урадите (и за које је игра обезбиједила видео секвенцу) води вас у директну смрт, након чега добијате прилику да покушате опет (и то тачно од дијела гдје сте погријешили, а не од самог почетка секвенце (УбиСофтови дизајнери, обратите пажњу!)). Међутим, често постоји више могућих ствари које вас НЕ ВОДЕ у смрт и у зависности од тога како њих изведете, јурњава ће трајати краће или дуже и током те јурњаве открићете мање или више ствари. Пошто ово ионако нико неће играти (али ево, да за сваки случај напоменем, до краја овог пасуса је спојлер), могу одмах да кажем да се јурњава састоји прво у томе да вас прогања властити муж, а након што њега средите (нема му помоћи, нажалост), на сцену ступа најчизији демон кога сте икад видјели у било којој игри/филму (не би био тако чизи ни да је направљен од самог сира) и онда морате да бјежите од њега и у процесу изведете некакав ритуал којим ћете бештију да пошаљете назад на онај свијет.

Све су ово стандардне ствари за хорор филмове, али овде их лично играте и на крају, бар је код мене такав био случај, осјећао сам се као да сам лично средио демонску бештију с оног свијета. Није искључено да ћу за неколико година опет да одиграм ову игру.

Сам сценарио и амбијент су врло забавна комбинација Стивена Кинга и Хершела Гордона Луиса (рецимо Исијавање + Њизард оф Горе), гдје атмосфера одговара овом првом, а хорор сцене овом другом. Начини на које врли мађионичар оффује своје несрећне брачне другарице су стварно маштовити и врррррррррррррррррло експлицитно приказани, тако да није ни чудо што се много обрва подигло због ове игре прије двадесетак година. Заправо, по гадости филмованих призора мислим да и до данас само Харвестер може да се мјери са Фантазмагоријом. То такмичење је, нажалост, одавно завршено, пошто се интерактивни филмови више не снимају, а то је по мени велика штета, јер у њима има НЕШТО што "обичне" игре једноставно немају.

П.С. Нешто што није везано за само играчко искуство, али ето осјећам потребу да споменем. Данас се у доба свеопште политичке коректности много полаже на третман жемских ликова, као и ЛГБГТ популације. Тако смо дочекали плејаду главних женских ликова у играма (Ејприл Рајан, Кејт Вокер, Лара Крофт и да даље не набрајам) и мислим да је за ово у доброј мјери заслужна управо Фантазмагорија, која је колико је мени познато прва оваква високопрофилна игра са главним жемским ликом (било је њих додуше и раније, али и то су углавном биле игре Роберте Вилијамс). Друга ствар - читам недавно ривјуе некакве игре Ласт оф Ус, гдје хвале третман мањинских сексуалних оријентација зато што се за некаквог лика испоставило да је геј. Па онда су ту приче о некаквој транџи (?) у римејку Балдур'с Гејта, па могућност да у БиоЊареовим играма ватате особе и супротног и истог пола и сл., што се све генерално посматра као врло позитивно, "толеранце оф диверситз" и томе слично. На то ми љубитељи Фантазмагорије можемо само да узвикнемо "Битцх, плеасе!". Још прије ДВАДЕСЕТ година, друга Фантазмагорија је имала ГЛАВНОГ ЛИКА који је био бисексуалац, док му је најбољи пријатељ опенли геј. Наравно, у тој игри то није било убачено тек онако "да туримо и неког геј лика", већ је неодвојив дио психолошког профила главног лика. Ајде да видимо да то данас неко изведе.

Naravno Phantasmagoria je bila poznata i po sceni silovanja (ili makar relativno grubog seksa) negde u... trećem? Četvrtom poglavlju?

Jebote saću da je skinem. Sećam se i fantasmagorije i harvestera, i neke sa Džekom Trbosekom...sve iz SK opisa. Harv, koje uslove moram da ispunjavam da bih ovo startovao? Neki emulator? Jel ovo sa gog-a?

Ja imam GoG verzije obe Fantazmagorije.

Ali iskreno, slabe su to igre.

Quote from: Petronije on 07-05-2016, 14:11:21
Jebote saću da je skinem. Sećam se i fantasmagorije i harvestera, i neke sa Džekom Trbosekom...sve iz SK opisa. Harv, koje uslove moram da ispunjavam da bih ovo startovao? Neki emulator? Jel ovo sa gog-a?

Да, ГОГ, мада имам и оригиналне дискове. Игру сам играо на лаптопу, у Седмици сам имао проблеме са звуком, а под Икс Пеом је ишло савршено.

Quote from: Meho Krljic on 07-05-2016, 13:51:12
Naravno Phantasmagoria je bila poznata i po sceni silovanja (ili makar relativno grubog seksa) negde u... trećem? Četvrtom poglavlju?

Четврто поглавље. Лијепо си примијетио у загради, супротно популарном вјеровању није у питању силовање већ (врло) груб секс, који је веома ражалостио главну јунакињу јер је њен муж током односа испуштао режеће звуке као вукодлак, а није ни скинуо гаће.

Quote from: Petronije on 07-05-2016, 14:11:21
Jebote saću da je skinem. Sećam se i fantasmagorije i harvestera, i neke sa Džekom Trbosekom...sve iz SK opisa. Harv, koje uslove moram da ispunjavam da bih ovo startovao? Neki emulator? Jel ovo sa gog-a?

Под овим "Џеком Трбосјеком" претпостављам да мислиш на Риппера, то још нисам играо, а ако се добро сјећам у СК су писали да је игра баш баш хардкор.

E to, Ripper.

Нема ТЕОРИЈЕ да погодите шта ми је сљедеће на реду за играње!
Зато ћу вам одмах рећи.

ТОМБ РАИДЕР!


И то онај ПРВИ!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1111

Додуше, размишљам и да се бацим на Ландс оф Лоре серијал.

Kad već pričaš o tako starim igrama, jesi li igrao Star Control 2?

Нисам, шта је то?

Ја мене будале, питам шта је, а сад видим да имам на ГОГ-у три дијела тог серијала

Čemu onda dilema? 

Него, може ли неко да ми помогне око проблема сјецкавог звука? Примијетио сам да ми се то сад често дешава са старијим играма, исто је у Томб Раидеру као и у Фантазмагорији, без обзира у ком оперативном систему да покренем игру (тј. Фантазмагорија је сјецкала само под Седмицом, а Томб Раидер је проблематичан и под Седмицом и под ЏП-ом, мада је под ЏП-ом радио још прије два-три дана).

Quote from: ridiculus on 09-05-2016, 12:26:10
Čemu onda dilema? 

А шта је уопште тај Стар Цонтрол?

Najbolja svemirska avantura* u formi video-igre ikada. (Ovde mislim specifično na drugu igru. Prva je više strategija.) Fanovi rol-pleja će možda to pokušati da proglase RPG-om, ali ne veruj im!

Tehnički elementi su danas zastareli, ali vidim da ti to ne smeta.

Inače, za zvuk, ne znam, ne mogu ti pomoći... Možda je do drajvera za zvučnu kartu, ali niti znam kakav računar imaš, niti kako igraš igre (gde su nabavljene i koristiš li neki dodatni program), niti sam koristim naprednije operativne sisteme od XP-a.

*ali ne u point-and-click smislu, već kao istraživanje

Quote from: Harvester on 09-05-2016, 12:28:01
Него, може ли неко да ми помогне око проблема сјецкавог звука? Примијетио сам да ми се то сад често дешава са старијим играма, исто је у Томб Раидеру као и у Фантазмагорији, без обзира у ком оперативном систему да покренем игру (тј. Фантазмагорија је сјецкала само под Седмицом, а Томб Раидер је проблематичан и под Седмицом и под ЏП-ом, мада је под ЏП-ом радио још прије два-три дана).

Možeš da probaš ovo:

http://www.tombraiderhub.com/guides/2014/12/11/tomb-raider-advanced-installer/


na GoGu vele da je kompljant i sa GoG verzijom igre ida rešava razne probleme...

Хвала! Пробаћу то.
Синоћ сам прешао први ниво, али сам открио нула сецретса, па ћу поново.
Како је дивно кад у акционој игри можеш да снимаш позицију гдје хоћеш!

Davno beše, ali ostala mi je u jako lepom sećanju ta prva Lara. Fizika beše vrhunska, kao da zaista upravljaš ženu od krvi i mesa, ima težinu, inerciju, sećam se zajebanih skokova, pa sreća kad otkriješ neku tajnu oblast, prangijanja sa medvedima, tigrovima...jedino što mi je i tada grafika bila jako ružna. Nemam problem sa starim igrama ali imam problem kad je sve toliko kockasto i uglasto i pikselizovano da ne mogu da skontam gde uopšte treba da idem, pa sam često ginuo zbog toga. Harv molim te reci mi da li sam u pravu za ovo poslednje ili sam ja nešto istripovao.

Бојим се да јеси Мислим у праву. Већ на првом нивоу се види да игра није баш прегледна. Како си се сналазио са њом кад си је играо, јеси ли цртао какве мапе?

Nisam nikad crtao mape osim za nivo "Body of the many" u SS2. Verovatno sam pamtio.

O (ributu/ rimejku) Ratchet & Clank ću pisati malo više kad igru zaigram malo više, ali danas sam odradio prvu planetu i veoma sam zadovoljan. Igra je zadržala zabavni akcioni gejmplej i Saturday Morning Cartoon estetiku originala, ali je onda Insomniac pokazao šta je radio u poslednjih 14 godina i ovo je istovremeno i priča pričana mnogo sigurnijim tempom od originala, sa odličnom režijom kinematika i pažljivo doziranim set pisovima tako da, bar za sada, raznovrsnost akcije (pucnjava, istraživanje, platforming, letenje i sakupljanje) čini ovo zapravo bogatijim iskustvom od prve igre u serijalu, čiji je ovo rimejk. Neki kinematici su direktno iz filma - koji je baziran na prvoj igri a ova igra bazirana na filmu (a u igri vrlo rano ima geg kojim se ovo satirizuje) - ali njih ne mogu da snimim jer Sony isključuje snimanje kod ovih scena, ali na donjim videima se vide in engine kinematicvi i to i dalje izvanredno izgleda. Kao što sam već pominjao, HD rimasteri prve tri R&C igre za Playstation 3 koji su urađeni pre nekoliko godina su bili izvrsni i izvrsno izgledali jer je osnovna art direkcija ovog serijala zdrava i oslanja se na primarne boje i niskopoligonalne, ikoničke modela, a ova igra uzima tu osnovu i sa razumevanjem je esktrapolira. Doduše, ova igra počinje relativno smeđom kolornom paletom na Ratchetovoj matičnoj planeti, ali se vrlo brzo sve pretvara u vatromet boja (i eksplozija). Evo tri videa sa prve dve planete koji pokazuju i malo zapleta a koji je još više očigledno inspirisan Star Warsom nego što je bilo u prvoj verziji 


http://youtu.be/pvNn3pNlhX0

http://youtu.be/ILzCBaK7ROg

http://youtu.be/fWlhxJkseS0

Još malo Ratchet & Clank urnebesa. Igra se inače prodaje izvanredno, prethodne nedelje je bila najprodavanija posle Dark Souls 3 u američkim prodavnicama, što je veoma uspešno uzevši u obzir da je na samo jednoj platformi.

Može li se zaključiti da mi je za sada omiljeno oružje Pyrocitor?


http://youtu.be/cAjVUOjzVyU

Privid taktike 

http://youtu.be/i-V-QeEtIDA

Evo i malo dužeg klipa da se vidi malo kako izgleda ritam igre, dakle, nije sve samo pucnjava, ima malo i platformašenja, istraživanja i sakupljanja itd.


http://youtu.be/gvq2DLCvzXg

Ето, деси се понекад да и ја одиграм понешто ново! Сам Метро 2033 свакако није "нов" у смислу у којем би већина играча данас употријебила ту ријеч (мада ја наравно не спадам у ту већину), али ово је некакво "редуџ" издање за које не знам по чему се разликује од оригиналне игре, пошто оригинал нисам играо. Елем, друг и ја смо имали маратонску играчку сесију јуче, играли смо неких 7-8 сати и прешли, по некој мојој процјени, између 75% и 80% игре, тако да има довољно материјала за свођење утисака.

У најкраћем, мени је ово одлична игра. Прво што је третман апокалипсе за чисту десетку, нарочито у оним ријетким тренуцима кад испужемо из метроа на отворени простор потпуно девастиране Москве, који изгледа фе-но-ме-нал-но (мада је и само подземље са различитим фракцијама и монструмима врло забавно), а друго што су пуцачке дионице разноврсне и страшно забавне. Има блиске борбе (најчешће са монструмима), рокања на даљину АК-ом са оптичким нишаном, па чак и једна квази-Оператион Њолф секвенца гдје смо фиксирани на неком возилу што иде по шинама и управљамо само митраљезом, који се страаааааааашно споро помјера, итд. Нисмо (множина, пошто сам играо са другом) стигли до краја игре, али у овом дијелу који смо прешли прича је једноставна и није главни селлинг поинт - то је у овом случају већ поменута атмосфера, испраћена сјајном графиком и разним ситним детаљима који је употпуњују - нпр. капи влаге или крви које вам се ухвате на кациЗи.

Опен њорлд фанатици ће вјероватно овој игри замјерити што је у питању потпуно линеаран коридор шутер, док мени то уопште није мана. Чекпоинт систем снимања позиције такође уопште није лош, јер снима позицију буквално скоро сваке минуте, тако да нема иритантних понављања већ пређених дијелова као у Принцу.

Малоприје сам прочитао коментаре везане за оригиналну игру и видим да пишете да може да се укључи руски аудио, мени се срце цијепа што нисмо знали за ту опцију, па смо играли на енглеском са руским акцентом (који такође није лош, али ипак... није то то).

Укратко, ја сам овим Метроом 2033 Редуџ врло задовољан. Чак ћу да одувам и прашину са књиге и прочитам је.

Da, na ruskom je zaista još lepše. Doprinosi atmosferi i, uostalom, još više ukazuje da ovo nije američka ili zapadnoevropska igra.

Potvrđujem, ne bih se ni setio da mi meho ovde nije napis'o.

E.

Znate da ja nisam neki kistarter felou i da ne širim vesti o nečemu za crowdfunding, ali realno, za ovo izdvojite pare:

https://www.kickstarter.com/projects/1144130879/star-wars-revan-the-fall


Sent from my Samsung Galaxy Note Edge

Ratchet & Clank nije samo urnebesna pucnjava. Ima i trka na hoverbordu  Jutros sam obavio ove trke i, ili su Insomniac njih učinili mnogo lakšim u rimejku ili sam ja danas mnogo bolji nego nekad, tek, sve je to prošlo vrlo lako, mnogo brže nego u originalnoj igri. U svakom slučaju, ove trke potkazuju koliko je originalna igra stara, ali opet, šarmantne su!



http://youtu.be/W4gquBC7yxU

http://youtu.be/eMOk_ieHbB0

Treću i najtežu neću da embedujem jer sam je jedva pobedio i nije atraktivno pa evo samo link:

https://youtu.be/5fDEm-UzNX8

A to mi ostavlja i prostora da embedujem i poslednji video koji pokazuje da se u ovoj igri ne trka samo za slavu i pare nego i za život. Kanalizacija, obavezni deo svake igre iz prvog ili trećeg lica u poslednjih dvadeset godina:


http://youtu.be/Uju82CR9SHc

Наравно, никад нисам чуо за ову игру. Али баш симпатично изгледа.

Da, pa originalno je igra iz 2002. godine i bila je ekskluzivna za Playstation 2. Onda je pre nekoliko godina urađen rimaster za Playstation 3, a ovo sada je rimejk za Playstation 4. Hoću da kažem, ako nikada nisi posedovao Sony konzolu, u principu nisi ni mogao da je igraš. Ceo serijal je ekskluzivan za Sony hardver (ne računajući par mobilnih spinofova) a ovo je u njemu četrnaesta igra. Nisu sve igre sjajne, ali ima jedno sedam-osam odličnih. Dodatno je da iz nekog razloga Insomniac insistira a Sony im dozvoljava da igre u serijalu povremeno imaju podnaslove koji imaju neskrivene seksualne konotacije (Size matters, Up your arsenal, Going commando, Quest for booty, Full Frontal Assault...), no sa ovom igrom su od toga odustali jer je vezana za film koji je trenutno u bioskopima u Americi i veoma je orijentisan na mladu, predpubertetsku publiku.  Nije da je pomoglo, film je flop, ali imaće verovatno neki dodatni život na blureju i kablovskoj...

Quote from: Meho Krljic on 17-05-2016, 13:15:29
Dodatno je da iz nekog razloga Insomniac insistira a Sony im dozvoljava da igre u serijalu povremeno imaju podnaslove koji imaju neskrivene seksualne konotacije (Size matters, Up your arsenal, Going commando, Quest for booty, Full Frontal Assault...)

A Crack in Time... 

Pominjem jer neki ljudi koje znam to smatraju najboljim R&C-om, pogotovo u narativnom smislu.

Da, kažu da je radni naziv za A Crack in Time bio "Clock Blockers" ali mislim da se Sony tu već malko popišmanio 

Evo i kako izgleda kada se igra kao Clank: malo pazlično. Naravno meni mozak slabo radi:


http://youtu.be/ZR8OoupNXcQ

A sada i prvi bosfajt. Insomniac demonstriraju osećaj za dramatično kadriranje i osvetljenje. Maestralno, mada, naravno, vrlo lako, boss, ljupko nazvan Snagglebeast, je puki bullet sponge sa svega par notabinlih napada. Ali divno to izgleda, na primer jedno od oružja koje koristim je Groovitron a koji tera protivnika u nekontrolisani ples. "Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku", govorio je Mileta Prodanović, dodajući još u sebi da će ga on za to vreme pržiti vrelom plazmom:

http://youtu.be/fYk6KYwrUDQ

Ratchet & Clank je poklon koji nastavlja da poklanja.* Okačiću još nekoliko videa ovde koji pokazuju da igra i dalje ne pretenduje  na ikakvu dubinu, ali da su njeni prioriteti urnebesna akcija i prenaglašen audiovizuelni fidbek koji ona proizvodi za sada dovoljni da se taj nedostatak dubine uglavnom lepo podnosi.


Pogledajte, recimo ovo i razmislite kada ste igrali igru koja je ovoliko lepa i koja ovoliko uživa u dizajniranju destrukcije:


http://youtu.be/w9g0D6rby7o

http://youtu.be/Uc6IyImxp9w

https://youtu.be/jXqDTPplFS4

Pa onda ovo. Grajndovanje na šinama je od početka bila jedna od stalnih vrednosti ovog serijala i u ovom rimejku prve igre to izgleda potpuno slavno:

http://youtu.be/gEx2lpdhT74

Naravno, kasnije će to biti i kompleksnije.






*Pod uslovom da vam je igru neko poklonio. Ako ste je, kao ja, kupili onda je to, hm, roba koja... er... ne nastavlja da robi nego raduje.

Јаоооо, ал је сладак овај Кленк! Узео бих га и држао као кућног љубимца и толерисао кад направи неред

Mislim da je najbliže tome ova figura od PVC-a:

U nastavku avantura Ratcheta i pobratima Clanka, dobio sam džetpek i zadatak da skupim određen broj mozgova za potrebe kreiranja armije od strane ludog naučnika. Srećom na toj planeti mozgovi se mogu sakupljati ubijanjem ogromnih čudovišta:

http://youtu.be/yJBgO2-fMxg

U drugom se klipu vidi i plazma snajper ali i Pikselator, oružje koje neprijatelje pretvara u retro gejming verzije njih samih:


http://youtu.be/3C8luC7z4AU

http://youtu.be/yIIrQddQz5I

U kasnijoj misiji Ratchet i koleginica iz svemirskih rendžera zauzimaju neprijateljsku postaju na planeti Batalia:


http://youtu.be/01EUQzCggOs

U nastavku neutrališemo ostatke odbrane i stižemo do jonskog topa koji treba da bude naš adut u borbi protiv velikih osvajačkih brodova. Novokupljeni raketni bacač Warmonger i Pikselator dobijaju priliku da zablistaju:


http://youtu.be/cDyIsNmnTI4

Konačno, nakon odbijanja invazije iz svemira, Ratchet ima vremena za malo dokonog grajndovanja na Bataliji, a čime stiže do opcione misije na drugoj planeti:


http://youtu.be/Gw5AqiJUk9w