ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Каква је ово игра?

Pa... Mnogi su je opisali kao "sirotinjski Dark Souls" mada to nije sasvim tačno pošto ovo ima dosta elemenata roguelike igara a Dark Souls je manje-više anti-roguelike. Dakle, ideš po spratovima, boriš se sa NPCjevima, skupljaš predmete, resurse i iskustvo i nadaš se da stigneš do bossa. Ako pogineš, dese se dve stvari. Prva je da moraš da uzmeš novi lik, bilo iz šteka koji si napravio (gde likovi već mogu da budu levelovani u nekoj meri), bilo iz repozitorija gde dobijaš sveže likove prvog nivoa. Druga je da tvoj pokojni lik, onako kako je bio levelovan i opremljen u trenutku smrti, sad luta hodnicima kao NPC koji će te napasti ako te vidi a ako ga ubiješ možeš da pokupiš resurse koji su ostali kod njega. Dakle, ima i elemenata Zombi U. Pošto je ovo pravio Grasshopper Interactive, ima mnogo frivolnog humora ali i elemenata body horrora. Plus, igra je zapravo vrlo pošten free to play naslov za PS4. Evo malo više gejmpleja (gde usred borbe ostanem bez pantalona):


https://youtu.be/J7TdDaaTpSs

Хм, симпатично изгледа (још ако је могуће остати без гаћа/грудњака...), али ПС4

Ne ostaje se bez veša, jeste ovde Suda 51 bio egzekjutiv dajrektr ali i on ima neke granice    Ali je uzbudljivo, evo kako pobeđujem Hatera ("duh" ostao iza igrača koji je poginuo ovde i koji ima njegovu opremu i statistike) koji je nekoliko nivoa iznad mene:

https://youtu.be/Lz6SAvGomHA

Inače, Playstation 4 je real deal na Sagiti, imamo ga barem četvoro nas. Može se razmišljati i o proširenju te populacije, niej ta konzola TOLIKO skupa.

Još neke igre igrane ovih dana u pripremama za pisanje o igri godine:

https://youtu.be/CKz26ugUbLY

https://www.youtube.com/watch?v=EfYPnpPa1w0

https://www.youtube.com/watch?v=aTusDxDbRDo

Mehmete brate, jesi li ovaj Homeworld namerno taktički pogrešno igrao? Napadaš teški cilj lakom pešadijom, a teški udarači još nisu došli u domet cilja. A napraviš turet, a onda se s vojskom biješ van dometa tureta. Gledam, i razočarano cokćem...

Hahah, to je bukvalno negde dvadeseti minut mog igranja, još uvek pola interfejsa ne razumem a kamoli da sam ušao u preciznije taktičke finese. Ovo je isprobavanje toga koliko zauzimanje višeg položaja mojim jedinicama donosi prednosti, koliko njihova brzina vredi u odnosu na vatrenu moć i oklop neprijatelja itd. Needless to say, nije se dobro završilo po mene. Ali posle je bilo bolje samo to nisam snimao 

Je l taj Darkest dungeon stvarno toiko dobar koliko pricaju?

Ja nisam mnogo odmakao ali za mene je prilično dobar. Naravno, igra se 95% sastoji iz borbe, ali je borba zanimljiva, zavisi od milion parametara itd.

nuclear throne je zabavan, ali bledi u poredjenju s direktnom konkurencijom, isaacom i gungeonom. oruzja ima manje i ne razlikuje se dovoljno, mutacije su prilicno dosadne, a nivoi su nepregledniji nego sto bi trebali da budu. "prelazni" nivoi sa smanjenom vidljivoscu poput kanalizacije su vise naporni nego bilo sta drugo. o nekim kompleksnijim strategijama kao u isaacu nema potrebe govoriti, a gungeon prosto ima vise stila.

ali naravno, ima tu i dobrih stvari. protivnici su raznovrsni, likova ima gomila i svako ima neki svoj gimmick, a prelasci traju prilicno kratko. u poredjenju s kontrolisanim gungeonom, throne se mnogo vise oslanja na twitch gameplay, sto zahteva period navikavanja, ali ne moze mu se poreci da je zabavan kad prihvatite taj ritam.


https://www.youtube.com/watch?v=qTUF5S9ROow

nego, kad se vec spominje suda, je li ovde neko igrao njegov the silver case? prosle godine se pojavio pc remaster, pa me zanima vredi li utrosenog vremena...

Ja nisam, ali to je vizuelna novela, dakle, ako imaš sklonosti ka tom žanru, verujem da je vredna vremena.

Ali Let it Die me je opasno uzeo pod svoje, umesto da igram igre koje sam skupo platio, ja igram to 

sa zanrom nemam previse iskustva, vise me zanima zbog samog sude 


doduse, ne znam ni koliko mi to vredi. killer7 mi je i dalje opusteno u omiljenih deset igara ikad, ali igrao sam ga kao povodljivi tinejdzer pre nekih osam godina. nekako se bojim da ga opet zaigram, uspomene su previse lepe 

Pa, Killer 7 je i bio Sudin vrhunac. Ove igre posle su sve bile zanimljive ali, već sam to negde pominjao, iz nekog razloga on želi da pravi character action igre iako njegov studio nema potrebnu ekspertizu za to. Mislim da bi ti The Silver Case bio svakako bolji izbor od No More Heroes ili Lollipop Chainsaw.

stavicemo na listu, pa kad dodje na red 

Ja se nadam da će Gung Ho neko da ubedi da i Let it Die portuju na PC jer bi a igra tu mogla lepo da živi i privređuje. Ne bi valjalo da najbolja Sudina igra u poslednjih pola decenije zauvek ostane konzolna ekskluziva, mada jeste Sony tu igru koristio u najavama PS4...

Igrao sam malo Diablo 1 (inace, verovatno prva igra koju sam ikad igrao). Odmah su mi se svidele atmosfera i muzika, i igra mi je neko vreme bila zabavna, ali sad sam se spustio do osmog nivoa i postalo je previse repetitivno i lako. Mnogo sam mocan, imam dovoljno para za najmanje 50 napitaka, a neprijatelji, nivoi i taktika koju koristim (igram kao ratnik) nisu dovoljno raznovrsni da nastavim da igram.

Quote from: Meho Krljic on 08-01-2017, 12:30:22
Ja nisam mnogo odmakao ali za mene je prilično dobar. Naravno, igra se 95% sastoji iz borbe, ali je borba zanimljiva, zavisi od milion parametara itd.

I meni je u pocetku bio prilicno dobar, ali odustao sam kad mi je prvi boss pobio celu druzinu jos pre nego sto sam izvalio kako da ga porazim. Da grindujem i budzim likove po istim nivoima samo da me boss ponovo ubije? Ne, hvala 

Quote from: Meho Krljic on 07-01-2017, 23:21:53
Inače, Playstation 4 je real deal na Sagiti, imamo ga barem četvoro nas. Može se razmišljati i o proširenju te populacije, niej ta konzola TOLIKO skupa.

I ja razmisljam o kupovini otkad sam video tvoj klip s mackom iz The Last Guardian. Ali naravno, prvo bih igrao Bloodborne 

Quote from: Meho Krljic on 08-01-2017, 17:17:09
Ja nisam, ali to je vizuelna novela, dakle, ako imaš sklonosti ka tom žanru, verujem da je vredna vremena.

Ali Let it Die me je opasno uzeo pod svoje, umesto da igram igre koje sam skupo platio, ja igram to 

Јел то опет онај сунк цост фаллацз?

Quote from: usputni_boem on 09-01-2017, 00:16:52

Quote from: Meho Krljic on 08-01-2017, 12:30:22
Ja nisam mnogo odmakao ali za mene je prilično dobar. Naravno, igra se 95% sastoji iz borbe, ali je borba zanimljiva, zavisi od milion parametara itd.

I meni je u pocetku bio prilicno dobar, ali odustao sam kad mi je prvi boss pobio celu druzinu jos pre nego sto sam izvalio kako da ga porazim. Da grindujem i budzim likove po istim nivoima samo da me boss ponovo ubije? Ne, hvala 

Da, pa, koliko sam ja shvatio igru, uvek je ideja da imaš nekoliko timova u šteku koje leveluješ zasebno i raznovrsno jer će se ovakve stvari događati. Na to ukazuje i činjenica da likove moraš da odmaraš između kvestova, pa nisu na raspolaganju svakog tjedna itd. Ali naravno da u nekom momentu to može da smori, uvažava se.

Quote from: usputni_boem on 09-01-2017, 00:16:52

Quote from: Meho Krljic on 07-01-2017, 23:21:53
Inače, Playstation 4 je real deal na Sagiti, imamo ga barem četvoro nas. Može se razmišljati i o proširenju te populacije, niej ta konzola TOLIKO skupa.

I ja razmisljam o kupovini otkad sam video tvoj klip s mackom iz The Last Guardian. Ali naravno, prvo bih igrao Bloodborne 

Loše sam prebrojo, ima nas petoro, barem onih koji su prijavili. Plus DušMan koji se ne pojavljuje na Sagiti češće od jednom godišnje, al ipak je naš. Dakle, šestoro. A zna se da broj šest donosi sreću    No, svakako preporučujem kupovinu zarad Bloodbornea. A ima još lepih igara.

Quote from: Harvester on 09-01-2017, 03:38:37

Quote from: Meho Krljic on 08-01-2017, 17:17:09
Ja nisam, ali to je vizuelna novela, dakle, ako imaš sklonosti ka tom žanru, verujem da je vredna vremena.

Ali Let it Die me je opasno uzeo pod svoje, umesto da igram igre koje sam skupo platio, ja igram to 

Јел то опет онај сунк цост фаллацз?

Ovo je obrnuto, čini mi se, pošto u Let it Die nisam sankovao nikakav značajan novac (šest funti sou far i to ne iz potrebe već iz želje da kompenzujem developere za neočekivano mnogo zadovoljstva koje mi je njihova besplatna igra pružila). Let it Die ima drugačije mehanizme navlake, daje ti na poklon mnogo lepih stvari kad se uloguješ u igru svakog dana, pa imaš poklone za prvi odrađen dandžn tog dana itd.

Quote from: usputni_boem on 09-01-2017, 00:16:52


Ali naravno, prvo bih igrao Bloodborne 

Naravno. Ja sam na PS jedino i zaokupljen bio tom igrom. Uncharted kolekciju sad pičim i idem baš lagano. Sramota me reći, živ sam, ali slabo nešto od obaveza imam vremena za igre. Plus sam danas predao zahtev za poveći kredit, plus sam našao saputnika izgleda,l da je kao nešto ozbiljno za razliku od prošlog perioda.

Jebatga, život melje.



Sent from my iPhone 6+

Životnog saputnika? Fino, imaćeš s kim da igraš Tekkena kad izađe! Čestitamo   

Saputnik > gejming

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2017, 20:28:36
Životnog saputnika? Fino, imaćeš s kim da igraš Tekkena kad izađe! Čestitamo   

Saputnik, ne protivnik.

Quote from: ridiculus on 10-01-2017, 21:49:54

Quote from: Meho Krljic on 10-01-2017, 20:28:36
Životnog saputnika? Fino, imaćeš s kim da igraš Tekkena kad izađe! Čestitamo   

Saputnik, ne protivnik.

Razlika između ta dva termina u slučaju odnosa žena-muškarac ti je u pet deka.

Ali opušteno narode, ne znam ja dokle će ovo ići. Ako ništa, razume da se volim igrati


Sent from my iPhone 6+

Drugovi, neću vas lagati, pored Let it Die i Final Fantasy XV u rotaciji, nije jasno zašto bih uopšte kupovao nove igre barem narednih pola godine    Obe su slou brneri i obe su, uprkos loreu,pričama itd. veoma sistemske igre sa ogromnim opsegom priliak za igrača da "radi" umesto da samo prati zacrtanu putanju. Let it Die je napet horor-triler koji će rado kazniti i najmanju neopreznost ali koji ostavlja čoveku mnogo prostora za to da se vrati sa dna na koje je pao (možda i tako što su ga poharali dok je bio oflajn) i, budimo iskreni, nema mnogo lepših osećaja u životu od toga da se ulogujete u igru, dobijete izveštaj da je neki mediteranski klinac dok ste spavali i bili na poslu uleteo u vaš storidž i opljačkao vas, eda biste onda otišli do njegovog storidža, pobili mu tri čuvara koje je ostavio kako bi se zaštitio i vi opljačkali njega    Nažalost, nisam snimio taj osvetnički pohod od sinoć, ali evo zato dva videa u kojima demonstriram specijalne završnice.

Golim rukama:

https://www.youtube.com/watch?v=8hPNVj4ioYM

Štanglom:

https://www.youtube.com/watch?v=AXaAZ382lIg

Suda 51 i njegova ekipa znaju da smo svi mi ipak sociopati u duši i da eksplozija krvi i unutrašnjih organa u slou moušnu čoveku može da ulepša inače sumoran radni dan 


Final Fantasy, s druge strane je... kao da ponovo imam 19 godina i na letovanju sam sa ortacima. Naravno, nas su tada napadale crne udovice na crnogorskom kamenjaru a ovde ratujemo sa džinovskim krabama i drugim primorskim pošastima, ali osećaj je u suštini sličan    Samo malo bajkovitiji. Videti ovaj video ne samo za to kako borba koja je u demou delovala zbunjeno na kraju ispada vrlo glatka i pametna, već i za to kako Prompto posle borbe otpeva klasičnu FF pobedničku temu 

https://www.youtube.com/watch?v=IFQ8rMdM5-8

Odlično izgleda FF, mada u čitavoj franšizi ima nečega što me uznemirava, a ne mogu da dokučim šta je...

Kao čovek koji kasni za svim, pre neki dan sam kupio Diabla 3 na nekom finom sniženju - beše oko 9$

Realno, sa Diablom III si se obezbedio sledećh pet godina.    A ne znam šta te uznemirava u vezi sa Final Fantasy, možda taj naziv koji već trideset godina sugeriše da je nešto blizu kraja?

Konačno sam se vratio Dark Soulsu 3. Još uvek bauljam po spektakularnoj katedrali, ali poodmakao sam. Istovremeno sam za sitne novce ispazario steam key za S.T.A.L.K.E.R : Shadows of Chernobyl, i nakon uvodnih 5 minuta preplavio me je talas neke nostalgije ali i uzbuđenja, što ću ponovo odigrati ovaj fantastični naslov. Svakako ću kupiti i Clear sky kao i Call of Pripyat.

Uh, ti baš uživaš, najbolje iz Japana i Ukrajine 

Kod mene, Final Fantasy XV postaje sve spektakularniji:

Prvo lov na debelokošce a onda se sa neba pojave i imperijalni Magitek vojnici. Prelepo:

https://youtu.be/vYgHeqOlavc

Nešto kasnije, ponovo Magitek, ali je borba kraća i spektakularnija:

https://youtu.be/2OmxRUKMnZ8

Onda, specijalno za druga Neomeđenog, instanca dandžn krolinga u kojoj nam goblini prave sačekušu. Stvari se završavaju nepovoljno po njih:

https://youtu.be/CIXJNKzDqhw

Konačno, u istoj podzemnoj oblasti, borba sa džinovskim paukom 

https://youtu.be/SYEc8lQuLNc

Bah, nema meraka u gledanju po poslednjoj modi nakinđurenih klinaca kako mlate gobline i paukove. Ali hvala vam što mislite na mene, druže Meho.


Ja sam za vikend pronašao par minuta za igranje SS dvojke, te pošto poslednji stižem na žurku, svakako nema potrebe da vam prepričavam koliko je to divna igra. Respawn nije nikakav problem, kao ni municija pošto je maksimalno štedim i mlatim sve živo wrenchom.


Osim armor piercing municije, iz dva razloga. Prvi je što je ima najmanje, a drugi je što inžinjeringom luta preveliki broj prokletih CP30 robota koji se samouništavaju kad mi priđu blizu. Za njih ne treba više od jednog metka, ali šta to vredi kad naletiš na tri takve prokletinje u pet minuta. 

Quote from: neomedjeni on 16-01-2017, 09:03:06
Respawn nije nikakav problem, kao ni municija pošto je maksimalno štedim i mlatim sve živo wrenchom.

Ahahahaha, ovo me podsetilo na one divne dane SS2 kada sam se krio po brodu, čekajući da mrski neprijatelj prodje pored mene, da bih mu se zaleteo sa ledja i koknuo ga wrenchom uglavu! Ne zastareva

Najluđe je bilo kad sam provalio da i maintenance botove možeš bez problema da utepaš wrenchom. Samo sačekam iza ćoška da mi priđu na dva koraka i zaletim se pravo na njih. Robot uvek pokušava da se izmakne unazad i nanišani, a ja ga samo sledim i mlatim. Uzme mi 4-5 HP-a kada eksplodira, ali to je minorna cena za 5-6 ušteđenih metaka. 

Baš mi je drago da ti se sviđa SS2. I pored njegove neosporne genijalnosti, plašio sam se da će da prođe kao Dark Souls. Uživaj.

Dobrodošli na tamnu stranu, druže Neomeđeni. 

Quote from: Petronije on 16-01-2017, 09:23:01
Baš mi je drago da ti se sviđa SS2. I pored njegove neosporne genijalnosti, plašio sam se da će da prođe kao Dark Souls. Uživaj.

Hvala, hoću.


Ma, DS je, na stranu zajebanciju o tome kom žanru pripada, očigledno odlična igra. Moj problem je što su za uspešno igranje DS-a potrebni solidni refleksi i sposobnost brzog snalaženja, a ja nikad nisam imao čak ni iluziju da ih posedujem. Možda bude bolje kad se jednom nakanim da kupim džojstik i probam ponovo.

Quote from: Meho Krljic on 16-01-2017, 09:26:04
Dobrodošli na tamnu stranu, druže Neomeđeni. 

Bolje vas (s)našli, druže Meho!!! 

Inače, Nioh je zaista onako dobar kako su ga reklamirali. Divno!


https://youtu.be/yvA3HrdAZnw

Kako se beše zove ona parkour zombi slešer igra koju nahvaliste pre nekog vremena ovde?


Našao, Dying Light valjda. Vidim da je aktuelan DL:The following EE, jel to sve što mi treba ?


Btw, prešao sam katedralu u DS3, boss je razočarenje kao i većina koje sam do sad video. Odoh da prebijem bossa u Farron Keep pa dalje kuda me put vodi...

Quote from: Petronije on 22-01-2017, 21:20:40
Kako se beše zove ona parkour zombi slešer igra koju nahvaliste pre nekog vremena ovde?


Našao, Dying Light valjda. Vidim da je aktuelan DL:The following EE, jel to sve što mi treba ?

Da, to je cela igra plus ekspanzija.

Quote from: Petronije on 22-01-2017, 21:20:40
Btw, prešao sam katedralu u DS3, boss je razočarenje kao i većina koje sam do sad video. Odoh da prebijem bossa u Farron Keep pa dalje kuda me put vodi...

Heh, taj boss u katedrali je... gimik. Ali meni je bio zanimljiv.

 Tokom proteklog vikenda sam zapostavio svoje obaveze prema Final Fantasy (da ne pominjem prema svojoj porodici i ostatku ljudske rase) zato što sam igrao Nioh Last Chance Trial, odnosno treći demo za igru Nioh koji je bio dostupan od petka popodne do nedelje uveče vlasnicima PS4 konzola. Kao što sam već insinuirao jednim od prethodnih postova, Nioh je fenomenalan u demo formi i ne mogu da dočekam da za njega potrošim pare početkom narednog meseca iako mi je čak i igranje demoa donelo mnogo trenutaka ujedanja jastuka i sprečavanja sebe u poslednjem trenutku da kontrolerom penetriram kroz ekran televizora.

Nioh je imao neobičnu putanju kroz svoj razvoj i njoj odnosnu zanimljivu trajektoriju u domenu moje pažnje i interesovanja. Kada je 2015. godine na E3-ju (valjda) Tecmo Koei najavio da se ova igra uskoro(ish) valja očekivati u prodaji kao Playstation ekskuziva, ja sam slegnuo ramenima tako snažno da bi Ayn Rand, da je živa, napisala nastavak svog najpoznatijeg romana i nazvala ga Atlas is a pussy: Mehmet shrugs like a boss. 'Ali zašto, Mehmete', pitali su glasovi u mojoj glavi, 'pa nije li ova igra baš za tebe: pseudoistorijski japanski mizanscen, gomila kenjaže o samurajima i nindžama, vlastela i generali direktno iz japanskih istorijskih udžbenika, mačevi, klanje, probadanje...' I sve je to tačno, naravno, ali problem je što je Nioh delovao kao definicija igre koja je toliko dugo vremena provela u development hellu i promenila oblik (kao vidra) toliko puta, očajnički tražeći nekakav autentični identitet, da sam nekako osećao da to naprosto ne može u konačnom proizvodu da bude išta više od puke računovodstvene intervencije da se povrati makar delić troškova uloženih u preprodukciju, koncept art i tako to. Dodatno, na poslu proizvođenja finalne verzije igre je angažovan Tecmov studio Team Ninja, nekada firma u koju smo se kleli na ime solidnih borilačkih Dead or Alive igara, ali najviše zbog dve izvrsne Ninja Gaiden igre koje su, zajedno sa Capcomovim Devil May Cry koncept stylish character action pretvorile u voljen žanr tokom prethodne dve konzolne generacije. Avaj, nakon odlaska Tomonobua Itagakija sa čela studija (i iz Tecmoa), Team Ninja su napravili abismalni treći nastavak Ninja Gaiden serijala (ovde opisan sa dosta žuči) i to je bio razlog više da smatram kako će Nioh biti polupečena, nezadovoljavajuća smeša mehanika i nindža-mistike.

https://www.youtube.com/watch?v=bkBWF5nMQcg

Ispostavilo se, međutim da je Nioh više primer istrajnosti u umetničkoj i kreativnoj viziji a manje nekakva jalova komercijalna stilska vežba iz potiranja minusa između nekoliko računa firme i dva prethodna demoa (alfa i beta) koja su na po par dana bila dostupna javnosti izazvala su toliko jake reakcije igrača da sam za ovaj treći – i poslednji, igra izlazi osmog Februara na kontinentu koji i dalje nominalno delimo sa Britancima – prosto morao da se lično uključim i proverim o čemu se tu radi. Priznajem da je u meni još tinjao skepticizam, i posle pročitanih intervjua sa Fumihikom Yasudom, direktorom igre, u kojima je ovaj dobri čovek pravio sve ispravne zvukove, jer mi je pomisao na ,,Dark Souls, samo sa samurajima" delovala kao isuviše instant-rešenje za mnogobrojne probleme koje je Nioh tokom više od decenije svog razvoja imao. Ova igra krenula je od nerealizovanog scenarija Akire Kurosawe tamo neke 2004. godine i nakon četiri godine razvoja u Koeiju (još pre spajanja sa Tecmom) tokom kojih je bila ,,običan" JRPG zasnovan na romantizovanom istorijskom narativu o belom samuraju Williamu Adamsu iz Sengoku perioda sedamnaestog veka u Japanu, razvoj je prekinut (vele da nije bilo dovoljno zabavno) a igru iz početka krenuli da rade Omega Force, studio poznat po Musou igrama. I Omega Force su ispali iz kombinacije početkom ove decenije a naslov je preuzeo i od 2012. godine zaozbiljno razvijao Team Ninja koji su se do tada bavili samo akcionim delom igre i onda krenuli sa razvojem iz početka. Iz nekog razloga, Team Ninja su se odlučili za punokrvni akcioni RPG sa jakim temeljima u Dark Souls predlošku, mešajući to sa brzim akcionim gejmplejem nalik na njihov Ninja Gaiden ali i sakupljačkim elementima na koje ih je inspirisao Diablo. Iz nekog razloga ovako frankenštajnovski skarabudžena salata mehanika i pristupa u konačnici daje... pa... jednu od najboljih igara koje će izaći ove godine, rekao bih.

Nioh je VEOMA teška igra, u to ne treba imati sumnje, ali istovremeno i veoma nagrađujuća. U prvom redu, akcenat na japanskoj istoriji i folkloru je osvežavajući. Razume se, ljubitelji Musou igara su navikli na fikcionalizovane istorijske narative koje Tecmo Koei uredno isporučuje uz ove naslove, ali posle bizarnih narativa Ninja Gaiden igara, Nioh deluje maltene ozbiljno u onome što nudi. Opet, ovo je u velikoj meri igra oslonjena na Dark Souls predložak u smislu da se malo priča a puno radi i, makar u demou, akcenat je apsolutno na igranju a ne na gledanju neinteraktivnog sadržaja. No, oklopi, mačevi, božanstva, demoni (yokai), predmeti, komadići istorije i mitologije koje dobijamo u opisima predmeta, sve to ostavlja utisak promišljenog i delotvornog world building napora u kome strogo japanska glasovna gluma i muzika doprinose utisku da trošimo nešto što je egzotično na jedan kulturno uzdižući način. Japanske kompanije su poslednjih desetak godina na mnogo načina pokušavale da se umile zapadnom potrošaču i, nije nemoguće da je stavljanje (dakako romantizovane verzije) plavokosog Engleza Williama Adamsa u glavnu ulogu deo ovih nastojanja, ali sve ostalo u igri sugeriše jedno duboko poštovanje za japanske tradicije i ozbiljan kreativni i produkcijski napor da se njeno nasleđe prikaže na dostojanstven način.

U drugom redu, pa, kombinacija Dark Souls disciplinovanosti sa brzim, visceralnim borbenim gejmplejem i sakupljačkim elementima je ispala toliko dobro da ova igra, da pozajmim izraz od Engleza, češe svrab za koji nisam ni bio svestan da ga imam. Ako su Bloodborne često opisivali kao Dark Souls koji kreće u susret Devil May Cry, Nioh je, bogami, Dark Souls koji se na pola puta sreo sa Ninja Gaiden, onda su se zapili u kafani i iz nje izašli ujedinjeni, jači i spremni da osvoje svet.

U osnovi, Nioh jeste akcioni RPG. Tu je uredan character sheet i sakupljanje iskustva koje se posle konvertuje u više nivoe nekolicine standardnih atributa, tu je granularna kontrola nad opremom (četiri segmenta oklopa, dva hladna oružja, dva sa projektilima, četiri slota za dopunske predmete) i tu je sakupljanje loota koji ostaje iza praktično svakog poraženog protivnika, a koji se može i prodavati u svetilištima koja služe i kao čekpointi, ali i mesta na kojima se lik levelapuje. Sa druge strane, Nioh je prvoklasna hack'n'slash akciona igra kojoj uvođenje darksoulsolikog koncepta izdržljivosti (tj. stamine) predstavljene meračem ispod merača zdravlja daje novu, dobrodošlu taktičku dimenziju, a gde odnosi atributa lika sa atributima oružja značajno produbljuju i inače tehnički veoma izbrušen borbeni sistem.

Nioh je zaista zlatna sredina između Ninja Gaiden i Dark Souls, sa stalnim podsećanjima da opuštanja nema jer je svaki neprijatelj u igri sasvim kadar da Williama promptno dispečuje na onaj svet ako igrač nije sve vreme na oprezu. Ovde nema devilmaycryovskih mobova nespretnih neprijatelja i svaka borba u kojoj morate da se suočite sa više od jednog čoveka (ili yokaija) odjednom je ozbiljan taktički izazov u kome morate dobro osmatrati prostor u kome se ona odvija jer su izmicanja i napadi iz zaleta, kontrola distance i izdržljivosti presudni za preživljavanje i pobedu. Dark Souls uticaji se vide ne samo u tome koliko su protivnici ozbiljan izazov, već i u promišljenom dizajnu nivoa gde rizici u samom okruženju (na primer uzak planinski putić sa kog se lako padne u brzu reku ispod) igrača drže u stalnoj napetosti, ali mu i pružaju nove taktičke prilike u borbi (u demou se jedna od borbi sa dva protivnika odvija na takvom mestu i animacije neprijatelja koji mahanjem rukama pokušavaju da se održe u ravnoteži pre nego što padnu u vodu su urnebesne). Dalje, svako umiranje ili aktiviranje svetilišta vraća obične protivnike u život pa je ovde na meniju isti onaj program opreznog istraživanja teritorije i zatim pravljenja plana kako da na najbolji način iskoristite njene resurse za pobedu nad bossom koji poznajemo iz From Softwareovih igara. Proširenja ovog modela pronalaze se u revenantima: umesto krvavih mrlja koje ostaju na zemlji iza drugih poginulih igrača, ovde vidimo ,,grobove" čijim aktiviranjem se borimo sa kompjuterski vođenim protivnikom koji je zasnovan na statistikama i opremi na tom mestu poginulog lika nekog drugog igrača. Ove borbe su potpuno opcione, uzbudljive i veoma korisne za grajnd.

https://www.youtube.com/watch?v=6PNbPIizgTs

Iako su Dark Souls igre imale veliku količinu različite opreme i predmeta, dropovi u Nioh su zaista bliži Diablo frekvencijama, a sortiranje oružja po kategorijama (mačevi, koplja, sekire, kusarigame, puške, lukovi...) služi i za vrlo granularno unapređivanje veština sa svakom od ovih kategorija putem posebnih poena koji se sakupljaju igranjem (putem koncepta vičnosti, a tu je i koncept familijarnosti sa opremom koji igra ulogu kod rastavljanja). Tako se, recimo, mogu otključati završni potezi za komboe koji udaraju protivnika snažnim napadom (u skladu sa Ninja Gaiden nasleđem, igra ima slab a brz ili jak a spor napad svakim hladnim oružjem) i automatski izvode skok unazad što je u igri u kojoj skoro sve zavisi od izdržljivosti veoma korisna tehnika da se ima na raspolaganju.

Možda jedan od najinteligentnijih načina na koji ova igra nadograđuje zdravu Dark Souls bazu je to kako dobro razume koncept menadžmenta izdržljivosti a zatim mu dodaje prostu ali veoma uticajnu novu mehaniku. Pritiskanje tastera R1 nakon završenog napada, naime, omogućava instant povraćaj jednog dela skale izdržljivosti, a perfektan tajming ne samo da povraća veliki deo skale već i ,,pročišćuje" okolinu od zlih sila (izdržljivost se u ovoj igri  poistovećuje sa čijem kome se odmah pripisuju i ova neka onostrana svojstva) koje je veoma korisno u borbama sa demonima što ,,zagađuju" okolinu komadima zemljišta u kojima nema automatske regeneracije čija. Kako Nioh ima razrađen kombo sistem, navikavanje kada da se u naučen kombo još i doda pritisak na R1 za potrebe povraćanja čija i započinjanja novog napada ili prelaska u defanzivni sprint (ili blokiranje) je dobrodošao high-level element igranja koji sa vremenom postaje nasušna potreba. Da li sam pomenuo da borbeni sistem ima i tri stava – visoki koji prioritizuje štetu koja se napadima nanosi, srednji koji se fokusira na blokiranje i niski koji je zasnovan na brzom izmicanju i kontrama – te da promena stava nakon uspešnog vraćanja čija (ki pulse) pojačava štetu nanesenu u sledećem napadu? Nioh ima izrazito dubok i kompleksan borbeni sistem koji zaista uspeva da orgijastičke kombo-revije iz Ninja Gaiden spoji sa taktičkim, na izdržljivosti zasnovanim tropima borbenog sistema Souls igara i čudilo bi me da ovo ne bude igra veoma visoko na listama igara godine među ljudima od ukusa za nekih 12 meseci. A nije još ni izašla!

https://www.youtube.com/watch?v=ph3428c_5Fc

Šta još da kažem o Nioh? Tempo igranja je zapravo sličan Dark Souls uprkos značajno većoj brzini same akcije. Kolonizovanje jednog prostora i savladavanje bossa koji sprečava prolazak dalje je proces otkrivanja skrivenih putića, pronalaženja ključeva koje brane jedinstveni neprijatelji i uvek iznova učenja kako da savladate već poznate demone u stalno svežim problematičnim situacijama (uski hodnici, ili širi prostor koji udaljeni drugi neprijatelj zasipa vatrenim bombama). Oružje sa projektilima je vrlo korisno i taktički čak i presudno ako se pametno koristi (videti kako bossa u videu iznad ovog pasusa na kraju savladam metkom u glavu posle iznurujuće borbe na blizinu). Igra ima i dva video-moda igranja, jedan koji grafiku drži na nešto nižoj rezoluciji (720p) ali zato frejmrejt zakucava na 60 herca i drugi koji poboljšava grafiku na uštrb stabilnog frejmrejta. Nisam siguran koliko sam ljubitelj ideje da konzole kreću nizbrdnim putem imitiranja PC kastomizacije grafike, ali sam izuzetno zadovoljan modom u kome sam imao konstantnih 60 fps i to što drugog bossa nisam uspeo da pobedim pripisujem isključivo svojoj nesrećnosti, ne tehničkim nedostacima igre.

U zaključku: Nioh je IZUZETNO impresivna ponuda u svom finalnom demou i bez ikakve sumnje igra koju će publika sklona hardcore izazovima i japanskoj kulturi na plećima uneti direktno u anale istorije medijuma kao primer istrajnosti i časne kreativne vizije na kraju realizovane bez kompromisa. ,,Of course there are instances like that where we decide not to listen to our fans. We're not servants, we're game creators!", kaže Yasuda u gorelinkovanom intervjuu i igra zaista deluje kao produkt prkosno doslednih autora sa dubokim razumevanjem žanra kojim se bave i iskrenom željom da unutar njega naprave evolutivni pomak koji će biti nova referentna tačka na osnovu koje će se budući produkti meriti. Igra izlazi za par nedelja i već drhtim od pomisli da razuman čovek ne bi dao novac za nešto što će mu doneti popriličnu količinu bola i frustracije. Ali da sam razuman zar bih uopšte bio ovde?

Dying Light mi je pojeo 2 sata namenjenih Dark Soulsu, a upalio sam " samo da vidim kako izgleda". Ne znam koje su prednosti ove EE verzije, ali izgleda i radi jako lepo, na maksimumu detalja. Kreatori su lepo prepoznali Dead Island ideju i unapredili je parkourom. Naravno, sve to izgleda lepo na papiru, a u slučaju DL, bar na početku, deluje još bolje u praksi. Uvodna priča je relativno zanimljiva, ako je nekome uopšte bitan razlog zašto trči i skače po krovovima, i mlati zombije kojekakvim modifikovanim štanglama. Mehanika trčanja, pentranja, skakanja, i ostalih parkour zajebancija je fluidna i sjajno funkcioniše. Što se tiče mehanike borbe, koja je meni inače najbitnija stavka u celoj priči, ne mogu mnogo da kažem jer sam imao svega par okršaja. Ako ga upoređujem sa condemned (meni je inače condemned apsolutno merilo za kvalitet first person fajta tupim i poluoštrim predmetima), mogu da primetim da su vrlo slični, osećaj kada daskom ili cevkom opališ hodajuću lešinu po vilici je tu negde, što je dobro. Vidim da ima dosta kraftinga, tu je i skill tree, rekao bih da je ovo jedan kvalitetno i detaljno osmišljen, realizovan i upakovan proizvod i da će pružiti dosta zabave. Svakako se javljam sa utiscima u hladnim danima koji dolaze.

Odlično, meni igra stoji pored konzole i čeka da stigne na red već dugo vremena...

Quote from: Petronije on 24-01-2017, 15:44:14
Kreatori su lepo prepoznali Dead Island ideju i unapredili je parkourom.

Pa, da, mislim, to su actually ljudi koji su kreirali Dead Island.

Vidiš, to mi nije palo na pamet [emoji1] Ispada da je Techland zapravo poljski studio, koji je napravio obe igre.

Još jedna stvar, igra je uredno  prepoznala usb kontroler u kombinaciji sa x360ce emulatorom. Fino to radi, ali i pored smanjivanja slajdera za osetljivost kamere, ne mogu da tvrdim da mi je 100 % udobno. Ipak je ovo first person igra koja zahteva brze reflekse, snalaženje u prostoru, kao i perfektnu kontrolu kamere. Igrivo je i ovako, ali m&t je ovde zakon. Nažalost, osuđen sam na kontroler jer ležanje i igranje nema alternativu...

Dying Light je fantastican. Pevao sam mu hvalospeve ovde vise puta. Utrosio sam desetine sati na zombi parkurisanje, sve vreme sam uzivao. Ovo je jedna od najboljih open-world igara koje sam igrao (a uglavnom ih ne volim).

Gomila dobro osmisljenih sistema prelivenih preko zilave osnove. Dobro resen traversal. Zastrasujuca noc. Smisleni apgrejdovi.

Ma fantasticna igra, a nisam ni igrao onu celu novu deonicu s bagijem.

E, pa znam da je neko hvalio ovde, zato sam se i setio da probam. A obožavao sam dead island, iako je imao gomilu mana.

Inače, stigao sam do noći, to jest uhvatila me je noć u rešavanju zadatka. Ne znam kako bih opisao osećaj, otprilike kao da se nalazim usred noći u urbanoj sredini prepunoj opasnih zombija [emoji15] Bez šale, Techland je uspeo u nečemu što su mnogi pokušavali, da me ubedi da je napolju po mraku zaista opasno i strašno, mnogo više nego danju. Kombinacija perfektnog zvuka, mrklog mraka  i noćnog svetla, činjenice da sam posle upotrebe baterijske lampe bukvalno slep u mraku, nemrtvih koji se samo naziru u tami, gradi zaista neponovljivu atmosferu, za mene do sada nepoznatu u igrama. S.T.A.L.K.E.R je bio blizu, ali samo blizu. Ovo je prava stvar.

I samo da se ispravim za naraciju, zaista je u prvih par zadataka delovalo da je ovo na pristojnom nivou. Međutim, ubrzo se sve srozava, likovi se ponašaju kao u Asylum produkciji a i dijalozi su na sličnom nivou, čisto da bi imao neki razlog da istrčim u opasnost. Sami kvestovi su klasika, idi donesi babi lek sa drugog kraja grada, spasi bitnog lika koji je ostao zarobljen, miniraj tamo, miniraj vamo, uključi power svič na banderi usred zombi geta, i slično. Ništa od ovoga ne degradira igračko iskustvo, da ne bude zabune, ovo piskaram jer sam spominjao ranije kako je naracija ok, što ipak nije tačno,

Mnogo me nervira što nemam beskonačno slobodnog vremena na raspolaganju jer me sad tvoji opisi vuku da ovo zaigram 

Evo i ja prelistah Noodle -ove postove, sad mi se još više igra, a mogu tek večeras [emoji24]

Oni će podići lica ka meni i zavapiti "Japan se vratio, bejbe".


A ja ću pogledati na dole i šapnuti:


"Ne."


Jer nije nikad ni odlazio.

Haha, WTF 

Nego, danas sam uglavnom igrao Final Fantasy XV i ta igra je toliko prijatna i prijateljska da mislim da nije ni potrebno da bude savršena... (Recimo, narativ nikako nije na nivou Witchera 3, jelte.) Mislim, u nju sam već spucao 30 sati a i dalje sam na trećem poglavlju. Suviše je zabavno vozikati se unaokolo i obavljati poslove...

Ali, na kraju večeri sam igrao World Heroes Perfect, jer, eto, Neo Geo zaborava nema:

https://youtu.be/uHs6sMiF13o

Eh, neo geo... [emoji24] [emoji174]

Čisto da prijavim kad sam već tu, da svaki trenutak slobodnog vremena trošim na dying light. I pored solidnog napretka i sklepanih nekoliko komada oružja koji ruše zombije u par udaraca, igra mi i dalje ne dozvoljava da se opustim, jer konstantno podiže nivo opasnosti u okruženju. U par navrata sam se našao u situaciji da sam na minimumu healtha i bez medkita u šteku, a daleko od lokacija gde bih mogao da dobavim isti, ili sastojke za spravljanje. Recimo da sam u dead island iz zabave bauljao po ulicama i sokacima, i gomilao nemrtve masakrirajući ih na sve moguće načine (što je imalo neku svoju draž, ruku na srce). Ovde toga nema, opasnost je konstantna, oružja se brzo troše, a popravka košta delova, medkita uvek u minusu, a razni specijalni inficirani vrebaju sa svih strana, pored standardnih, ništa manje opasnih kad napadaju u grupama, koje vrlo brzo prerastaju u horde. Sve ovo gradi jednu neponovljivu atmosferu napetosti, straha, stalne opasnosti, osećaja da ste zaista primorani da preživljavate. Plus ultra zabavno parkurisanje, i još bolji exploring sistem, gde svako preuzimanje rizika prilikom istraživanja i lootovanja nagrađuje igrača vrednim komadima opreme, koji znatno olakšavaju dalje napredovanje. Zaista gomila perfektno upakovanog sadržaja.

Uh sto mi je drago da citam kako jos neko uziva u Dying Lightu. Zato sam onoliko i pisao o njoj svojevremeno, da nagovorim sto vise ljudi da joj daju sansu, jer su zapadnjacki novinari (iz meni nejasnih razloga) bili bezobrazno ravnodusni kad se pojavila.