ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Odlično!

Iznenađujuće raspoložen za dalja izrazito narativna iskustva posle onoliko vremena provedenog u Personi 5, potražio sam utjehu u igranju prošle godine izašle vizuelne novele Ladykiller in a Bind. Nisam imao apetita da se upuštam u nešto za šta bih unapred znao da će mi oduzeti 50 sati (već pomenuti Yakuza 0 neće sam da se odigra, rođaci, a i Yakuza Kiwami mi je juče krenula u susret), pa je za sada poslednja igra iz kuhinje Christine Love delovala kao dobar izbor. 


Love je zanimljiv autor, jedna od, slobodno možemo reći omanje gomile srazmerno uspešnih i poznatih ženskih i/ ili queer autora na nezavisnoj sceni, koja je uspela da svojim igrama dosegne mejnstrim publiku i medije. Ima, naravno zlih jezika koji ovo pripisuju isključivo tome da se jebala sa pravim ženama (postoje izvanredno detaljne analize koje metodično prikazuju sa kim je sve Kotakuova Patricia Hernandez imala seksualne odnose i/ ili živela zajedno i kako je ovo korespondiralo sa Kotakuovim interesovanjem za igre njenih ljubavnica/ prijateljica sa benefitima, ali mislim da smo svi mi ovde kulturniji svet od toga da ukazujemo pažnju teorijama zavere na nivou beogradske tabloidne štampe), ali činjenica je da je već njena prva igra (Digital: A Love Story iz 2010. godine) izazvala vrlo dobre reakcije sa obe strane Atlantika prevashodno na ime svog kvaliteta. DALS je bila neka vrsta hibrida između tekstualne avanture i vizuelne novele i pored visokog kvaliteta samog teksta plenila je i vizuelnim dizajnom koji je pogađao određene parikularne nostalgične centre u jednom delu publike* a autorku pokazao kao više od pukog anime/ VN gika koji bi i sam da proba da pravi takve neke stvari. Ovim, razume se, ne želim da kažem da su razne Brianne Wu, Anne Anthropy ili Zoe Quinn nekakvi amateri koji (kvir/)feminizmom maskiraju činjenicu da su im igre retke i loše, ali ovo jeste narativ koji njih prati u određenim krugovima publike – neretko groteskno predimenzioniran i začinjen obilnim količinama mizoginije, transfobije i sl. Čini mi se da Loveova uspešno izbegava da bude u taj narativ uključena, uprkos tome što je i sama neskriveno kvir, možda jer njene igre izlaze češće i bliže su klasičnim igračkim modelima. Možda ima i drugih razloga, na primer to kako je Love sertifikovani gik čija se ljubav prema kluturi jasno vidi u igrama, ili to kako njeni likovi uspevaju da se kreću na tankoj ivici između kvir identiteta i ,,običnog" cis/ hetero komboa pa su time zanimljivi širokom krugu igrača. Sve je komplikovano kad operišete na ovom delu spektra, rekao bih.

*Dok meni, recimo, razmišljanje o toj igri budi nostalgiju na vreme kada sam po čitave dane bio jedini čovek u kancelariji i igrao igre na službenom kompjuteru u radno vreme... Ehhhh, srećna vremena...

Utoliko, nakon nekoliko igara sa sličnim kreativnim pristupom pripovedanju i okruženjima, Ladykiller in a Bind deluje kao prvi pokušaj autorke da se ,,proda", ili makar da bude partikularna u tome koju publiku gađa svojom igrom, smeštajući se u jasan žanr sa poštovanjem mnogih žanrovskih tropa. Ali, da ne bude baš jednostavno, ovo je i prva njena igra koja je otvoreno, jasno, nedvosmisleno, prkosno kvir po orijentaciji i tematici što svakako nije izrazito ,,komercijalna" odluka.

LIAB je vizuelna novela, ne samo u tehničkom smislu, dakle u tome da se većina njene radnje odvija kroz dijaloge i deskripcije lokacija i situacija, već i u smislu da veliki broj vizuelnih novela, kako japanskih tako i njihovih zapadnjačkih epigona orijentisan na udvaranje/ zavođenje/ seks/ erotiku/ haremske fantazije itd. do mere da su u glavama brojnih igrača (koji ih igraju ili ne igraju) žanrovi vizuelnih novela i erogea praktično poistovećeni.  Steam je, uostalom, pun primera i smeštanje Ladykiller in a Bind u ovu partikularnu tržišnu nišu nije prošlo bez određenih kontroverzi.



Naravno, u prvom redu je kontroverzno to da je ovo igra sa dosta visokim profilom (o kojoj je pisala većina ,,glavnih" igračkih sajtova sa pravim budžetima, koji plaćaju svoje saradnike), originalno izašla kao Humble Budnle ekskluziva ako se ne varam, a koja se sasvim legitimno može okvalifikovati kao hardcore pornografija. Dobro, nema SLIKA na kojima se vidi penetracija (ima sisa, da odmah umirimo Harvesterovu znatiželju) ali su opisi veoma, eh, grafički, i, kako se to obično kaže u ovakvim kontekstima, ne ostavljaju bogznašta mašti na raspolaganje. Ako vas privlače opisi mladih, (potencijalno i dalje maloletnih*) žena koje svršavaju sa prstima drugih (potencijalno i dalje maloletnih) žena smeštenim u njihove telesne šupljine, ova igra to isporučuje bez ikakvih moralnih stega. Puritanskiji igrači imaju opciju da eksplicitne scene u igri preskoče ali teško mi je da zamislim da se ova opcija mnogo koristi jer je LIAB igra koja, mislim, dobro komunicira svoju prirodu od samog početka. A ta je da je ovo igra čiji najveći deo čine lezbijske BDSM fantazije, ozbiljno posvećena konceptima dominacije, suspenzije, kros dresinga, rolplejinga, majnd gejmsa i da ove teme možda ne čine NAJVEĆI deo narativa ali svakako dominiraju po intenzitetu.

* Da pojasnim: sve protagonistkinje u igri imaju punih 18 godina, čime su duboko u age of consent zoni i tehnički punoletne, pa njihov seks ne nosi ništa kontroverzno, ali u nekim američkim državama se ,,prava" punoletnost i dalje računa tek sa navršenom 21 godinom.

Druga strana kontroverze je to da određena grupa igrača osuđuje autorku što je nakon kritika za jednu od scena (u kojoj lezbijska protagonistkinja stupa u heteroseksualni odnos pod određenom prinudom) igru izmenila ostavljajući psiholšku nelagodu ali izbacujući seksualni čin. Zamerke na autocenzurisanje nisu retke u gejming sferi naše aktuelne povijesne zbiljnosti, ali mislim da ih ne čujemo toliko često u kontekstu kvir igara koje predstavljaju ipak mali procenat medijuma.

Ladykiller in a Bind je raskošno producirana vizuelna novela sa sočnim grafičkim dizajnom i odličnom muzikom uvek pouzdanog Isaaca Schanklera. Love i njeni saradnici majstorski manipulišu crtežima i miksom muzike da dinamizuju pripovedanje, ali ovo možda i ne bi bilo dovoljno da kvalitet pisanja nije na visokom nivou. Autorka se sa ovom igrom vidno potrudila oko kreiranja ekstravagantne galerije likova – što je svakako i zazvano strukturom igranja koja zahteva da jedan deo njih zavedete/ povalite – i njihove karakterizacije su bogate i zanimljive, barem koliko i mizanscen luksuznog broda za prekookeanska krstarenja na kome se najveći deo igre odvija. Glavna junakinja je lezbijka koja se – iz na početku igraču nepoznatih razloga – na krstarenju zatiče preobučena u svog brata blizanca čija cela završna godina srednje škole ovom skupom ekskurzijom proslavlja završetak školovanja. Aranžman koji ima sa bratom zahteva da se sedam dana pretvara da je on, a stvari dodatno komplikuje njeno nepoznavanje njegovih odnosa sa ostatkom škole ali i činjenica da omladina na krstarenju igra igru popularnosti čiji glasovi na kraju određuju pobednika koji će dobiti i nezanemarljivu novčanu nagradu.

https://youtu.be/m2GfLh5PM3A

Ovo je, razume se, idealna postavka za vizuelnu novelu u kojoj ćete flertovati, manipulisati, lagati, ali i nesebičnim šmekerskim potezima krčiti put kroz šumu stranaca sa komplikovanim međusobnim odnosima, nadmetati se za pobedu na takmičenju čiju nagradu ionako ne možete da uzmete i upražnjavati sramotne količine lezbijskog seksa, no rekao bih i da se ovde može videti da sebe Christine Love vidi prevashodno kao pisca a tek sekundarno kao dizajnera igara. Ladykiller in a Bind je suviše kratka igra da bi eksploatacija odnosa među likovima donela radikalna grananja i ludačke preokrete onako kako biste očekivali od vrhunaca VN žanra (Zero Escape, Steins; Gate...). Ovde je, čini mi se, naglasak mnogo više na dijalozima i karakterizaciji, te produbljivanju odnosa sa likovima nego na korišćenju tih odnosa kao alatki za pobeđivanje ili stizanje do ,,pravog" kraja igre. Utisak je da je autorka osmislila interesantan sistem igranja, smestila ga u interesantno okruženje u kome taj sistem može da zablista ali onda nije uradila mnogo da igrača podstakne na korišćenje svih alatki na raspolaganju odlčujući se umesto toga za pričanje priče.

Sad, ta priča je u globalu interesantna, opet najviše zbog nekoliko šarmantnih likova i sočnih dijaloga između njih, ali ovde je zaista bitno da imate barem određene inklinacije ka sadržaju igre. Mene, recimo, seks ili tinejdžeri i njihove iscrpljujuće međusobne drame, igre moći i ponori nesigurnosti u koje kao da stalno upadaju, personalno ne interesuju i generalno ne bih igrao igru u kojoj su ovo dve osnovne teme, ako ne bih znao da je igru napisala Christine Love kojoj kao autoru unapred verujem. Opet, ova igra se u velikoj meri vrti oko jebanja i tinejdžerskog flertovanja, te školske politike i pošteno je reći da mi je pažnja u nekim trenucima opasno popuštala. Posle šestog dana provedenog na brodu, stvari odjednom postaju tematski interesantnije i dinamičnije, igra se odlepljuje od mundane tinejdž-BDSM-sapunice i hita u smeru političkog trilera, ali se onda, baš kad krene da bude zanimljivo – završi. S jedne strane, okej, cenim igru koja ne preteruje sa dužinom i zna kad je dosta, ali sa druge, možda je tematika koja se obrađuje u finalu mogla da bude centralni motiv čitavog zapleta a sve ostalo da se rasporedi okolo i možda bi narativ igre time meni bio zanimljiviji. Kad kažem ,,meni", neizrečeno je i to da su i neke kritike od strane pravih gejming kritičara imale sličnu zamerku.

Opet, na nivou pojedinačnih scena, Ladykiller in a Bind ume da itekako impresionira. Neki od likova imaju odlično pogođene ,,glasove" i šarmantne karakterizacije, a BDSM scene su obrađene na visokom nivou zrelosti. Ovo je vrlo odgovorna pornografija koja koncept pristanka u D/s odnosu tretira didaktički ali istovremeno ga prikazuje spontano i organski, a čitava problematika subspacea, poverenja, osećaja slobode na strani suba, ali i tehničkih detalja (safeword, utrnuće u prstima, Ibuprofen pripremljen unapred) je pokrivena elegantno tako da nemate utisak da čitate priručnik-za-novopečene-BDSM-praktikante, ali i da zapravo dobijete poduku koja je uglavnom promakla generaciji mommy-porn konzumenata iniciranih kroz 50 nijansi Greja.

Ako ste puritanski nastrojeni, teško da je ovo igra za vas, ali ako imate ikakvog, makar i sasvim akademskog interesovanja za BDSM, Ladykiller in a Bind je bezbedno mesto na kome je u interaktivnoj formi moguće istražiti osnove ovakvih odnosa i dobiti solidno napisane uvide u to ,,u čemu je tu stvar" od strane nekoga ko zna o čemu priča. Utoliko, ova igra ima vrednost koju ne susrećemo prečesto u medijumu generalno ali ni u VN podžanru partikularno gde se fantazije uglavnom tretiraju eksploatacijski i nude publici koja unapred zna šta traži.



Ovde je, razume se, i vredno navesti da je i sama Christine Love bila donekle frustrirana što je na kraju morala da izmeni tu jednu scenu u igri ukazujući da možda i nije fer da se od protagonistkinje očekuje da bude ,,perfektna" kvir osoba (avatar of queerness, kako je to pomenula u intervjuu za Ars Technicu) koja nikada neće napraviti ni jednu grešku. Ladykiller in a Bind je svakako kolekcija fantazija čestih u kvir žena (uključujući zavođenje stidljive strejt devojke, ili pretvaranje buč lezbijke u submisivnu bondidž ljubimicu) a prinudan odnos sa muškarcem je jedna od njih.* Uklanjanje ovog elementa iz igre je, pak, ustupak kulturi koja ,,trigerovanje" često vrednuje više od autorske namere/ narativnog integriteta i nije zgoreg primetiti da ova praksa ,,žrtve" uzima i među ,,svojima", dakle, na strani političkog spektra na kojoj sede feministi,  kvir osobe i razni drugi koji veruju u koncept političke korektnosti. Naravno, mi ovde smo odrastao svet pa shvatamo da sa jedne strane koncept trigerovanja nije izmišljotina dokonih milenijalsa i da su sekundarne traume ozbiljna stvar, ali da sa druge strane, upozorenja u kreativnim (i drugim) radovima koja ukazuju na potencijalne trigere služe upravo za to da bi potencijalno povređeni konzumenti mogli da odluče da odustanu ili se unapred pripreme, a da bi sadržaj mogao da ostane necenzurisan. Kako je u ovoj igri moguće preskočiti sve scene seksa, uključujući ovu koja čak i u ublaženoj verziji izbacuje upozorenje o ,,transakcionom seksu", utisak je da je autorka učinila dovoljno i da izbacivanje samog seksualnog čina možda nije bilo neophodno.

* Naravno, ima ljudi koji će ,,jedna od njih" pročitati kao ,,Svaka lezbejka sanja o tome da upozna dominantnog muškarca koji će je kurcem izlečiti", ali to su, složićemo se, uglavnom budale.

Opet, daleko od toga da tvrdim da je time meni sve u igri pokvareno i da pljujem na autorku što je poklekla pred SJW-ovima – kao što radi određena ekipa na Steamovim forumima koja vrišti o refundaciji i cenzuri – no u igri koja većinu svoje kvir tematike tretira izvanredno zrelo, sa kvalitetom pisanja koji sa lakoćom posreduje teme, budimo iskreni, prilično složene za cishet i vanila osobe, možda bi ostavljanje scene u integralnoj formi bio signal zrelosti medijuma i partikularnog podžanra vredniji od toga da su neki od igrača nju doživeli kao politički problematičan tretman glavnog lika. Možda, a možda i ne, nisam siguran da sam ja prava osoba da presuđuje o tome.

Kako god, Ladykiller in a Bind je igra sa dobrim dijalozima, odličnom muzikom, bestidnim referencama na Final Fantasy i Metal Gear Solid, ukusnom grafikom i velikom količinom kinki seksa. Ovo nije vizuelna novela koja obavezno vuče na mnogo igranja (čini se da se sa 3-4 prolaska kroz narativ može iscrpsti sve što ona nudi, a radikalnih grananja nema), ali za četiri sata koliko je trajao moj prolazak kroz jednu instancu narativa, ne mogu da kažem da mi je bilo neprijatno. Pa vi sad, u skladu sa svojim interesovanjima & inklinacijama, vidite.

Хех, "играо" сам неколико тих визуелних "новела", некад кад сам био млад... ово је једна од њих

https://en.wikipedia.org/wiki/Three_Sisters%27_Story

Сјећам се да су ми се све три титуларне сестре у овом или оном тренутку нудиле на тацни и не могу баш да кажем да сам их одбио и зато сам фасовао неки лош крај на крају. Не сјећам се да ли сам био толики мазохиста да "играм" још једном да бих видио добар крај.

Ко би рекао да се оваква чудеса још праве, и то и ван Јапана!

Prave se izvan Japana, ali uglavnom na nezavisnoj sceni. Neke budu i hitovi, kao na primer Hatoful Boyfriend iz 2011. godine u kojoj se cela ta dating sim priča vrti oko... er... golubova. Mada je ovo poseban slučaj jer je igra originalno japanska ali je nama poznata pre svega po zapadnjačkom rimejku. Nisam hteo mnogo da smaram u prikazu (pogotovo jer sam daleko od nekog stručnjaka za VN), ali veliki broj VN-ova spada u "otome" a što su opet "igre namenjene devojkama" u Japanu i najveći deo njih su romantični dating simovi gde se protagonistkinja muva sa muškarcima i ženama. Ladykiller in a Bind je u teoriji zaoštrenija, feminističkija otome igra.


Edit: E, da, za slučaj da ima neko ko bi da ovu igru proba ali se štreca da će da mu se sloši kad krene bičevanje i bušenje sa ekseri, da napomenem da je BDSM sadržaj u igri izuzetno pitom, svega par milimetara iznad nekakvog vanila seksa. Većina toga je šibari/ vezivanje i sasvim blaga, praktično prijateljska verbalna dominacija. Od nekakvog "tvrđeg" sadržaja ima samo par puta štipanje za dojku i par lakih šamara po grudima, ali su ljubljenje i maženje zastupljeni u daleko većoj proporciji.

meni je ladykiller iz onoga sto sam o njemu onomad procitao zvucao kao neka vrsta "zenske" knjige u formi video igre, pa sam je relativno brzo otpisao. ne deluje bas kao must play ako nisi ciljna grupa, a ja ionako imam dovoljno toga na pladnju...

Pa, da, pokušao sam tako nešto i sam da kažem. Nije za svakoga.

Али има груди!

QuoteNeke budu i hitovi, kao na primer Hatoful Boyfriend

И Јану Чмелику се свидјела

http://www.sk.rs/2014/10/siop06.html

Quote from: Meho Krljic on 25-08-2017, 21:12:02
Pa, da, pokušao sam tako nešto i sam da kažem. Nije za svakoga.

eto! dakle, skapirao sam poentu 

Quote from: Harvester on 25-08-2017, 21:41:57

QuoteNeke budu i hitovi, kao na primer Hatoful Boyfriend

И Јану Чмелику се свидјела

http://www.sk.rs/2014/10/siop06.html

sto vise citam njegove tekstove, sve losiji utisak sticem. ova recenzija prosto vrca od uskogrudnosti i jeftinih pokusaja humora na racun "ludih" japanaca.

Па човјек је ипак добио на рецензију игру са мувањем голубова, треба га разумјети

Стање са Ултимом 3 описао сам у топику о путешествијама кроз РПГ-ове старе ко Грчка. У најкраћем, ситуација је таква да ми сад слиједи истраживање велике количине дунгеона, што је помало заморна активност и ред је да се попуни још једном игром коју ћу да играм паралелно са осталима (и ово сад већ постаје помало забрињавајуће - да ли неко од вас игра пет или шест различитих игара истовремено?).

Избор је пао на још један суви класик који сам дуго мјеркао, а ријеч је о игри ЕЛИТЕ. Ово је једна од игара гдје је очигледно читање упутства неопходно да бисте уопште почели с играњем, тако да сад листам то упутство. Искрено, не знам тачно коју верзију имам и колико се разликује од оригиналне. Скинуо сам је са олд-гамес.цом, мислим да тамо као година издавања пише 1987., тако да је дефинитивно свјежије издање од оригиналног. Надам се да осим промјене фонта и додавања боје нису много тога промијенили. Код касапљења класика подржавам само графичке фејслифтинге, док се на било какво прчкање око гејмплеја и баланса мрштим.

    Ti baš sebi ne daješ lake zadatke 

Quote from: Harvester on 26-08-2017, 02:34:10
ово сад већ постаје помало забрињавајуће - да ли неко од вас игра пет или шест различитих игара истовремено?).

Ja na Steamu imam instalirano pedesetak igara u ovom trenutku, na PS4 dvadesetak, na Switchu petnaestak, na na 3DS-u tridesetak, na Viti dvadesetak itd.

Мало сам експериментисао са игром синоћ, пошто је упутство повелико, па нисам баш могао да га читам комплетно прије играња. Наставићу наредних дана. Елем, успио сам да провалим генерално функционисање игре. Циљ је да се стекне статус "елите" растурањем противничких бродова. Да би се противнички бродови растурали, потребно је добро опремити сопствени брод, за што треба доста новца, а исти се зарађује куповином и продајом добара по разним планетама. Значи треба вјероватно добро пратити цијене на појединачним планетама и открити гдје треба да се купује, а гдје да се продаје. У недостатку џојстика, игру играм тастатуром, што је бар на почетку прилично незгодно за кретање. Похватао сам како се врше хиперсвемирски скокови и како се (у теорији!) долази на планете. Има некакав компас који приказује гдје се налази најближа планета и њој припадна орбитална станица. Улазак у ту орбиталну станицу је права ноћна мора. Дотична се стално врти, а треба да улетите у неки хоризонтални отвор на њој, тако да и ви морате стално да се вртите да би тај отвор, је ли, био у хоризонталном положају кад пролазите кроз њега, што је због брзине кретања и незгодног управљања потпун ужас. Не знам да ли је тако и са џојстиком, у сваком случају, иако сам успио неколико пута да уђем у станицу, то је за сада 10% тренинга и 90% молитве.

Слично је и за борбу. Повремено на вас налијећу непријатељски бродови и можете да им бјежите или да се борите с њима. На почетку је бјежање вјероватно примјеренија опција, зато што је брод слабо наоружан, али прије или касније морате да се борите јер је то једини начин да напредујете у статусу (нико вам неће дати статус "дангероус" или "елите" на основу трговине парадајзом и паприкама). Авај, ти бродови су тако брзи да док дођу и оду ви једва стигнете да их региструјете оком, а камо ли да се заротирате и почастите их ласерском паљбом. Прве двије Волфенштајн игре јесу захтијевале велику спретност у управљању, али у односу на Елите оне су ко текстуална авантура.

Проблем са уласком у станицу може да се ријеши куповином некаквог аутоматског докинг система, што ми је сад апсолутни приоритет, али не видим шта може да олакша борбу осим некаквих наводећих ракета или сл., ако тако нешто постоји. Пробаћу касније да видим како играње изгледа са мишем.

Упутство које имам је очигледно писано за старију верзију игре, пошто у овој мојој има неких ситних козметичких преправки, али бар за сада гејмплеј је потпуно одговарајући оном што пише у упутству.

QuoteJa na Steamu imam instalirano pedesetak igara u ovom trenutku, na PS4 dvadesetak, na Switchu petnaestak, na na 3DS-u tridesetak, na Viti dvadesetak itd.

Оваааај... дец а лот ов гејмс.

Doking kompjuter je bukvalno uslov da se Elita uopšte igra. Ja nikad, NIKAD nisam uspeo da sletim na stanicu ručno, pa sam sledstveno tome i igrao Elitu tek kad bi neko od mojih drugova zaradio dovoljno para da kupi doking kompjuter odakle sam mogao da preuzmem 

Ja sam, mislim, uspeo da sletim ručno, ali u Elite Plus... imao sam 12 i po godina, i to je poslednji put da sam igrao bilo koju Elitu.

Sećam se sreće i radosti kad sam posle bezbroj pokušaja uspeo da sletim!
Imao sam sistem gde preletim pored stanice odozdo ka gore, zaustavim brod, okrenem se, nanišanim na otvor i lagano ubrzam rotirajući brod prema stanici.

Posle kad uzmeš doking kompjuter prosto se pitaš "kako sam to nekad radio?".
Kasnije ćeš kupovati bolje lasere pa da ih montiraš na sve strane broda, onda projektile, vučne zrake i ostale svemirske zavrzlame. Čini mi se i bolje brodove (ili to beše u nastavcima?).
Što se tiče zarade, ako se dobro sećam trebalo je naći najkraći mogući put (sa što manje skokova) između dve planete između kojih je velika razlika u nivou tehnološkog razvoja pa se trgovina između takva dva sveta najviše isplati.

Ovako iz glave (davno beše, a stigao sam tek do Competent nivoa iako sam prokrstario više od pola galaksija) prva investicija je docking kompjuter mada uz malo vežbe ručno pristajanje nije nikakav problem (sa džojstikom na c-64, doduše), tako da u se kasnijim prelazima DC kupuje tek na kraju. Sledeći upgrade bi obavezno bilo oružje za prednji deo (bočno je praktično neupotrebljivo, a za nazad sam obično ostavljao jedan mining laser čisto da bih mogao da rudarim asteroide ako baš poželim). Missiles treba preskočiti u početku jer se lako uništavaju ili izbegavaju a energy bomb takodje, jer ne uništava jedinog protivnika protiv koga bi bio najpotrebniji (a to je onaj mothership koji spawnuje male brodove, beše Thargoidi ili sl.) Mining laser kao glavno oružje takodje treba preskočiti jer je jako spor i nepraktičan protiv brzih brodova, iako je jak. Čini mi se da je beam laser neki optimum dok se ne skupi para za military laser, a tek onda vredi krenuti dalje sa opremanjem. Odmah tu su negde po prioritetu i ecm system  i extra energy unit zbog većeg dometa na mapi, a ako si borbeno/rudarski  raspoložen onda su fuel/cargo scoops takodje dobra opcija.  Tek kad se brod nabudži do maksimuma, vredi uzimati hyperdrive i kretati u drugu galaksiju.

Одустајем. Ово је једно обично смеће од игре које може да игра само потпуни мазохиста. Нек Брејбен и Бел узму своју процедуру мануелног пристајања у свемирску станицу и гурну је тамо гдје сунце не сија.

Ispravno! Pravi muževi su ionako igrali Starglider iz 1986./1987. godine koji se nije zamarao sa otvorenim svetom i trgovinom nego si tu leteo po bojnom polju i eliminisao SVE što nisi ti. Imao je animiranu vektorsku grafiku (u donjem videu se vide objekti koji mašu krilima ili hodaju) kakvu je Elita mogla samo da sanja a jedino što je približno sletanju na stanicu je ulazak u hangar (vidi se počev od trećeg minuta na videu) koje je MNOGO lakše, obnavlja zalihe projektila i daje pristup taktičkom kompjuteru koji ti pokazuje sve 3D modele nepirjatelja u igri da se diviš animacijama i dobiješ savete za borbu. MUŽEVNO!!!!!!!!!



https://youtu.be/iBAs5VIC8JY

Одлично, овјерићемо то!
Иначе, како сам тврдоглав ко мазга, опет сам се мало гњавио са пристајањем у станице и кретањем између планета и успио сам успјешно да слетим неколико пута, али јавио ми се други гејмбрејкинг проблем - из неког разлога игра не може да учита снимљену позицију, што прилично отежава процедуру

Пробаћемо са ЕЛИТЕ ПЛУС.
Али како је то игра из 1991., то ће још да причека.

Ох, па ово је дивно, Елите Плус ради као сат. Видимо се за неколико година.

Тек сад видим колико је ово звучало двосмислено. Дакле, "видимо се за неколико година" је упућено игри Елите Плус, која ће тад да дође на ред, а не становништву овог форума у смислу "одох сад да неколико година играм Елите Плус, па нећу долазити на форум".

Mi bismo svejedno čekali, ipak nas užasno zanima kako ćeš reagovati na Dark Souls te neke 2033. godine.

Елите је помјерен за нешто касније, а умјесто тога почео сам да играм WHERE IN THE WORLD IS CARMEN SANDIEGO? Ово је игра која ми је остала у врло лијепом сјећању зато што је једна од оних које су ми (warning: екстремна патетика ахеад) много уљепшале тешке дане током прве ратне године. Да не улазим сад у личне и другима не много занимљиве детаље, те деведес друге - деведес треће године са комплетном ситуацијом и разноразним нестанцима струје и чудесима човјек није баш имао толико извора разоноде као што их има данас. За мог годину дана млађег брата и мене срећна околност је да се један такав извор задесио у татином кабинету на факултету гдје је почетком рата добио посао, тако да смо кад смо могли ишли код њега у кабинет. Поменути извор разоноде је, ако се добро сјећам, била три осам шестица де икс, која из данашње перспективе није баш нека технолошка звијер (мало старији љубитељи компјутера сјећају се чувеног турбо дугмета на кућишту, које је овде повећавало брзину процесора са 33 Мхз на фантастичних 40 Мхз), али је била довољна да покрене неколико игара које су се не знам ни ја како задесиле на њему. Доста њих се сјећам као да је јуче било. Dragon Wars. The Black Cauldron. Where in the World is Carmen Sandiego? Zeliard (који из неког разлога није могао да се покрене, па га никад нисмо одиграли). Kurtan. Microprose Soccer. И тако даље и тако даље. То нису прве ПЦ игре које сам играо, пошто смо (такође код тате на факултету, али овог пута неколико година раније, на Машинском факултету у Сарајеву) могли да играмо California Games 2, Robots from Hell, Prince of Persia и свашта још), али јесу врло упечатљиве због специфичног тренутка у коме сам се сусрео са њима и све их лијепо памтим и много су ми драге, осим Зелиарда, који никад нисам успио да покренем. Елем, у једном од најгорих тренутака мог дјетињства, компјутер са тим играма је уклоњен из кабинета, тако да је прошло мноооооого година прије него што сам се поново срео с тим играма. Сјетићете се да сам прије неколико година одиграо Dragon Wars, а и остале ће да дођу на ред, чак и Зелиард.

Елем, дакле, Кармен Сандиего... Ово је прва игра у мегапопуларној Бродербундовој (извињавам се на некрижању првог слова "о") франшизи која се простире не само кроз гомилу игара, већ и кроз друге медијуме, као што је нпр. цртана серија и свашта још. У питању су наслови који спадају у такозвани едутаинмент, значи што би се рекло учење кроз забаву, с тим да је, ко што неко рече, то толико добра забава да уопште не примјећујете да кроз њу нешто учите.

Ова верзија коју сад играм је оригинална ЦГА верзија из осамдесет пете (примијетите како фуриозно напредујемо кроз године! још врло мало нас дијели од осамдес осме и првог Вејстленда, а још мање од првог Бард'с Тејла и Мајтен Меџика!), док сам прије 20 и кусур година играо неку побољшану верзију, вјероватно Енханцед верзију из деведес прве. Поента игре је учење неких географских факата кроз детективску причу у којој као припадник приватне детективске агенције треба по свијету да ловите хенчмене титуларне Кармен Сандиего, који мажњавају "познате" артефакте из разних свјетских престоница. Процедура је једноставна. Налазите се у граду гдје је почињено злодјело, обилазите три локације (нпр. музеј, библиотеку, аеродром и сл.), гдје добијате хинтове везане са идентитет осумњиченог и локацију гдје је збрисао. Хинтови су обично типа да је одлетио у авиону са заставом тих-и-тих боја, или да се интересовао нпр. за ту-и-ту кинеску династију (из чега треба да закључите да му је сљедећа дестинација управо Кина), а што се тиче хинтова за идентитет, ту је опис боје косе или неких других карактеристика (накит, тетоваже и слично). Податке које добијате о осумњиченом укуцавате у Интерполов компјутер, који вам на основу њих даје листу осумњичених који одговарају опису. Кад скупите довољно карактеристика да једнозначно идентификујете починиоца, добијате налог за хапшење. Што се тиче кретања, кад провалите на коју је дестинацију збрисао, наравно летите авионом тамо, поново се распитујете и кад поновите ову процедуру три или четири пута (што траје шест или седам дана у игри, а отприлике пет минута реалног времена) успјећете да стигнете лопова и стрпате га у апс. Након тога вас Интерпол похвали и након довољног броја ријешених случајева добијате унапређење, тј. нову титулу. Прича се да ћете до Кармен Сандиего стићи кад похапсите све чланове њене банде, али то још увијек нисам успио. Мени се чини да игра бира осумњиченог потпуно случајно, јер сам скоро сигуран да сам извјесног Брзог Едија Б хапсио већ двапут. Но добро, видјећемо.

Шта можете да научите из ове игре ако сте припадних најмлађе популације, којој је она и намијењена (не рачунајући маторе дјетињасте носталгијом обузете дртине као што сам ја)? Па, доста тога. Истина, игра је стара већ преко 30 година, тако да подаци о броју становника више нису исправни, али могу да се науче главни градови неколико десетина држава, као и њихови положаји на карти свијета и још неколико кратких и интересантних података о самим државама, који су вам дискретно и ненаметљиво сервирани што кроз хинтове, што кроз натписе на уласку у сваки град који посјетите (за нестрпљиве - није ријеч о тонама досадног текста, већ свега о двије-три реченице). Ако сте баш ревносан млади играч и користите се атласом, или Гуглом, за играње, без великог труда ћете научити и изглед застава великог броја свјетских држава.

Истина, чини ми се да је гејмплеј у овој верзији нешто репетитивнији и једноличнији, тј. да има мање података и држава него што сам запамтио из верзије коју сам раније играо, али ово је ипак мноооого стара и врло малена игра и при том још прва у серијалу. У сваком случају, у питању је један диван производ, који није замјена за часове географије, али им служи као врло лијепа допуна.

Preko vikenda sam odigrao Uncharted: The Lost Legacy, igru koja je započela kao standalone DLC za prošlogodišnji Uncharted: A Thief's End, ali se tokom razvoja tim u Naughty Dogu toliko investirao u priču i likove da je igra stalno proširivana sve dok nismo dobili praktično novi ,,pun" Uncharted naslov a koji će u fullu zadovoljiti sve potrebe koje biste mogli imati u vezi sa ovim serijalom, OSIM ako u te potrebe spada slušanje prijatnog glasa Nolana Northa i gledanje modela Nathana Drakea u igri.

 
The Lost Legacy je, usuđujem se da kažem, vrlo solidna demonstracija pobedničkog potencijala B tima, kako u Naughty Dogu (mada Shaun Escayg tvrdi da je pred kraj cela firma radila na ovoj igri, sa The Last of Us 2 privremeno stavljenim na stendbaj), tako i unutar fikcije Uncharted univerzuma, gde su u prvi plan došli likovi koji su do sada imali striktno sporedne uloge pružanja podrške vedeti serijala, Nathanu Drakeu. A Thief's End je bio prilično smeo potez od strane Naughty Doga ali i Sonyja, njihovog korporacijskog vlasnika i izdavača ovog serijala eksluzivnog za Playstation hardver. U ovoj igri, spektakularnoj i vrhunski rafiniranoj kulminaciji serijala, Nathan Drake, šarmantni beli, heteroseksualni muški protagonist koji je nosio Uncharted na svojim muževnim plećima smešten je u dostojanstvenu penziju u jednoj nimalo prikrivenoj priči o sazrevanju i prepoznavanju da se narativ može eskalirati samo do jedne tačke pre nego što preraste u karikaturu. Budući da izdavači video igara serijale tipično okončavaju kada prodaja počne da posrće, ne kada se narativno za to steknu prirodni uslovi, ovo je bio svojevrsni trijumf kreativne vizije nad knjigovodstvenim nagonima. I mada nisam sklon konzolnim ratovima, možda je i vredno ukazati da je Sony ovde svom zlatnom studiju odobrio kreativnu slobodu da se u neku ruku povuče kad je na vrhu, dok je Microsoft, u kontrastu, svoje serijale Halo i Gears of War donekle preforsirao, dovodeći studije na domak kreativne ispražnjenosti a publiku na korak od letargije.

The Lost Legacy je, pak, Sonyjev i Naughty Dogov način da dobiju i jare i pare i, možda iznenađujuće, ja sa tim nisam imao nikakav problem jer mi je utisak da je ova igra postavljena na najzdravije moguće osnove.

Teza jedan je ta da igrači nisu umorni od u osnovi zdrave kombinacije pucanja, pentranja i rešavanja kognitivnih problema koji čine Uncharted formulu. Teza dva je da visoka kinematičnost serijala i pažnja posvećena likovima i dijalogu razdvajaju ovu seriju igara od konkurencije. Teza tri je da svega godinu dana posle A Thief's End niko ne očekuje nekakvu dramatičnu evoluciju osnovnih formula igre, ali ni epsku avanturu koja bi po broju lokacija i trajanju nadmašila prethodne nastavke. Teza četiri je da je, pošto je ovo svakako ,,manja" igra od prethodnih, opravdano otići malo u tangentu, fokusirati se na likove koji su u prethodnim igrama igrali sporedne uloge i, gulp, čak staviti u prvi plan ne jednu nego dve – žene.

Ne da je danas ženski protagonist visokobudžetne akcione avanture nekakav nezamisliv koncept – Tomb Raider, ako ništa drugo podseća na stari presedan, a Naughty Dog je već u standalone DLC-u za The Last of Us fokus stavio na ženu, devojku i potencijalno lezbijku Ellie – ali ima nečeg nalik promeni paradigme u tome da veliki beli osvajač iz prethodnih igara biva zamenjen dvema ženama naglašenih ,,etničkih" karakteristika.

Naravno, The Lost Legacy praktično po definiciji ne može da se nada prodaji nalik onome što je dosegao A Thief's End, a i metaskor koga igra trenutno uživa (nakon nedelju dana na tržištu) je u okolini udobnih 85%, ne i stratosferskih 93% koliko ima prethodnica – Sony je svakako uložio manje novca u marketing ovog naslova, podsećajući da je, na kraju krajeva ovo ipak nastalo kao standalone DLC, i da je u pitanju projekat koji svoj profit treba da kreira pre svega na ime toga da su velike investicije u tehnologiju i marketing odrađene za potrebe A thief's End.

https://www.youtube.com/watch?v=W9hLnMqZOsw

I to je sve sasvim u redu. Štaviše, The Lost Legacy je dobrodošla ,,mala" igra, kratko, vitko, sadržajem bogato iskustvo koja nema ambiciju da ikako menja osnovne funkcionalne paradigme serijala (kad je već promenilo socijalne, jelte) već samo da ih plasira na najudobniji način, čista krtina koja igra na najjače strane postojeće tehnologije i iskustvo koje razvojni tim sada sa njom ima.

Krajnji rezultat je jedna zaista udobna, vrhunski ispolirana akciona avantura koja traje taman toliko da ne počne da zamara ponavljanjem ili da zahteva eskalaciju spektakla, a u kojoj su likovi šarmatni i simpatični, vođeni od svojih srazmerno jednostavnijih predložaka ka kompleksnijim karakterizacijama, sve kroz seriju situacija u kojima su prinuđeni da se menjaju. Ovo je, naravno, prilično mehanički proces za studio koji se specijalizovao za ovakve igre, ali taj proces daje dobar proizvod. Da posegnemo za gastronomskim metaforama koje uvek najbolje objasne ovakve stvari: The Lost Legacy svakako nije nekakav kulinarski podvig, jelo koje redefiniše ukuse i menja način na koji posmatramo svu ostalu hranu; umesto toga ova igra je jedna jako, jako dobra pica. Sa picom svako zna šta će dobiti a kada je dobra onda i njen veoma poznati ukus može da deluje nebeski.

U ovoj, približno desetočasovnoj igri, u glavnoj ulozi je Chloe Frazer, australijsko-indijska avanturistkinja i lovac na blago koju smo upoznali i voleli u Uncharted 2 i 3. Frazerova je u odnosu na Elenu Fisher, a koja je ,,glavni" ljubavni interes Nathana Drakea, više osoba za flert i rizičnu avanturu, profesionalac koji nije definisan svojom ženskošću i neko ko ubedljivo zauzima centralno mesto u ovom narativu, sa sve porodičnim nasleđem koje je prirodno čini pustolovom i lovcem na drevne umjetnine. Frazerova je prototip akcione heroine po meri serijala Uncharted utoliko što se ona odlično bori i izvrsno poznaje arheologiju, mitologiju i istoriju, a da istovremeno ima i elemente everyman šarma koga smo vezivali za Nathana Drakea. Frazerova je neko spreman da se konstantno šali na svoj račun, osoba puna vickastih opaski koja ipak sebi dopušta i nekoliko momenata iskrenog patosa i nefiltriranih emocija, baš onako kako je doktor prepisao. Frazerovu je u prethodnim igrama definisao i ponešto izražen libido i nedostatak inhibicija u domenu seksa, ali ovde, možda po prirodi stvari, takvih elemenata karakterizacije praktično nema. The Lost Legacy je pre svega priča o ženskom prijateljstvu.

A prijateljica je Nadine Ross, južnoafrička plaćenica koja je bila negativac u A Thief's End i koja ovde dobija priliku da bude humanizovana, pa čak i da prikaže svoju mekšu stranu. Moram da priznam da iako je Rossova sasvim pristojan sparing partner za dijaloške razmene koje inicira Frazerova, može da se oseti da je lik ponešto razblažen i pomalo mi je nedostajala njena žestoka, čak i malo svirepa priroda iz prošle igre.

Manje naglašen u marketingu, u igri se pojavljuje i Sam Drake, brat Nathana Drakea uveden u prošloj igri i ovaj lik je ovde, u uobičajeno izvrsnom izvođenju Troya Bakera, zadužen za komične predahe i generalni loveable rogue etos, bez ambicija da se poseže duboko u njegovu dušu i da se prolaze nekakve dramatične transformacije.

Sama priča je primereno ,,ograničena" i usredsređuje se na jedan drevni artefakt koji ima pored monetarne i veliku simboličku vrednost a što ga čini pogodnim mekgafinom za uvezivanje jednostavne političke priče u narativ. Poprište događaja je Indija, glavni negativac je Indus sa velikim lidreskim ambicijama i manjkom skrupula, a Chloe Frazer dobija priliku da pored svojih profesionalnih nagona pronađe u sebi i malo patriotske odgovornosti te neophodno zrno plemenitosti da možemo da je opišemo kao nevoljnu, ali ipak pravu i plemenitu heroinu.

https://youtu.be/0NIxadjTt1o

U kontrastu sa prethodnim Uncharted igrama koje su volele da skaču po kontinentima, The Lost Legacy je usredsređeniji predlog, igra koja se jače fokusira na to jedno mesto na kome se događa i o njemu ispriča možda za nijansu ambiciozniju priču. Opet, nije ovo neka VELIKA ambicija, radi se o sasvim by-numbers narativu o moći koja korumpira i licemerju onih koji je imaju, ali Uncharted igre su inače tipično orijentisane na likove i videti ovako, makar u pozadini i makar i sasvim tipiziranu osudu demagoga koji istoriju koriste kao oružje a ljude tretiraju kao potrošni resurs – to jeste osvežavajuće. Razume se, uobičajeni kolonijalni tropi su i dalje prisutni i ako želite da imate etičku diskusiju o eksploataciji trećeg sveta za račun zabave prvog – The Lost Legacy nesumnjivo daje dovoljno materijala za nju uprkos svim svojim dobronamernim gestovima.

Isto tako, igra pravi blagi naklon ka open world dizajnu time što prva trećina/ polovina, i pored uobičajenih Uncharted smernica da sledite ,,critical path" ipak smešta protagoniste u jednu široku geografsku oblast i dopušta im da se u njoj zadrže koliko žele, nalazeći njena blaga i istražujući njene tajne, pre nego što (sve uz jasno upozorenje) ne budu uterani u linearni narativni hodnik druge polovine.

Nije ovo nekakav dramatičan novi plato koga je Uncharted dosegao, ali je dizajn svake pojedinačne zagonetke (i njihova međusobna raznovrsnost) bio dovoljno dobar da me motiviše da ih sve rešim pre nego što sam nastavio dalje, podcrtavajući da ovo nikada nije trebalo da bude serijal igara usredsređen na pucnjavu i akcione set-pisove, već akciona avantura u kojoj lovci na blago koriste i svoje znanje i inteligenciju pored pesnica i pištolja.

Penjački deo igre je generalno nepromenjen u odnosu na A Thief's End – ovi delovi Uncharted igara su uvek bili više garnirung nego nekakav ozbiljan sadržaj pa ni sa ovom igrom dizajneri nisu uspeli da ih pretvore u nekakve misaone i/ ili fizičke zagonetke koje će igrača ozbiljno angažovati. Opet, njihova učestalost je takva da uglavnom predstavljaju dobrodošle promene tempa u prelaženju terena i daju igraču najčešće atraktivne vizuelne trenutke koji pospešuju opšti utisak igre. Dodatno, kako je A Thief's End već smelo uveo vožnju džipa kao novi način kretanja, The Lost Legacy rutinski i umešno uvezuje korišćenje džipa u svoj dizajn, nikada ne pokušavajući da se pretvori u Grand Theft Auto (nema otimanja tuđih vozila ili ozbiljnije borbe u vožnji) ali pravdajući prevoz velikim distancama koje se prelaze (često uz prijatnu čašicu razgovora između protagonista) i servirajući par memorabilnih skoro-pa-Mad-Max scena u kojima džipom rušite neprijatelje na motociklima.

Borba je jedan od najispoliranijih elemenata Uncharteda u ovom momentu i iako i dalje postoje povremeni problemi sa preglednošću (a što je ipak skoro neizbežno u ambijentima koji su kompleksni, sa mnogo putanja i nekoliko nivoa) a i igra sa svojih lenjih 30 herca nije onako responsivna kako bih ja voleo, nema sumnje da sam sa The Lost Legacy dobio jedno od najfluidnijih borbenih iskustava ove generacije. Kako su Uncharted igre generalno lake, na ime svog izuzetno velikodušnog čekpojntinga koje garantuje da posle pogibije nećete morati da se vratite više od pola minuta unazad, mislim da se gubi iz vida da je borba u njima postala mnogo više od pustog zaklonskog stop 'n' pop napucavanja koje je obeležilo prošlu deceniju. Sa The Lost legacy puni ekspresivni asortiman Uncharteda prosto peva u borbama omogućujući igraču da se kreće i bori izuzetno slobodno i efikasno sa prirodnim prelazima iz šunjanja u agresiju i natrag, slobodnim kombinovanjem mele napada i vatrenog oružja, veoma dobro udenutom upotrebom taktičkog kotrljanja po tlu i ulaženja u zaklon a koja ne prekidaju akciju, te odličnim korišćenjem čaklje sa konopcem da se brzo krećete preko terena, menjate nivoe i zalazite neprijateljima iza leđa. Čak i u momentima kada vas igra utera u proverbijalni hodnik i tera da pucate jedni na druge iza zaklona, ovo su uglavnom momenti presecani pametno promešanim drugim mini set-pisovima u kojima se hvatate teških oružja ili koristite eksploziv, vozila ili nešto drugo, tako da akcija ostane atraktivna i raznovrsna.

The Lost Legacy, razume se, izgleda i zvuči fenomenalno. Playstation 4 hardver ovde blista donoseći nam uverljive džungle, prelepo animirane životinje (i ljude, razume se), izvrsno osvetljenje i neku od najlepše drevne 'n' ruševne arhitekture koju ste do sada videli u igrama. Pojavi se tu i tamo po neki glič sa propadanjem kroz teksture, ali igra načelno ostavlja utisak raskoši sa odličnim radom kamere i koloritom koji prosto hrani i poji dušu i podseća čoveka zašto se uvek ložio na pustolovine u egzotičnim krajevima.

Muzika Henryja Jackmana je uobičajeno dobra i nenametljiva a Claudia Black i Laura Bailey svoje sad već ,,stare" uloge odrađuju veoma uverljivo, podsećajući da Naughty Dogova praksa da se performance capture radi odjednom (dakle, glas i pokreti u isto vreme) i to tako da glumci, kad god je to moguće, u scenama rade zajedno, stalno postavlja nove, više standarde za voice acting i animaciju ljudi u igrama.

https://www.youtube.com/watch?v=XjRMhFiVgsw

To je, onda to: Uncharted: The Lost Legacy je štedljiva strana luksuznog igranja koja, kad je pravi ovako ozbiljan studio, i sama deluje jako luksuzno. Sony nije bogznašta rizikovao sa ovom igrom, ali ipak nije zgoreg dati svima poene za dajvrsiti, ali i časnu upotrebu postojeće tehnologije i sadržaja da se kreira nešto što nije SASVIM novo ali je izuzetno kompetentno i radi svoj posao na najbolji moguć način. Iskren da budem, ne bih imao problem da po jednom godišnje igram ove ,,male" Uncharted igre ako bi one pravile blage, inkrementalne korake napred sa svakom novom inkarnacijom.

samo da prijavim da nisam citao ovaj zadnji tekst zbog spojlera, ali verujem da je odlican kao i uvek 

Quote from: Harvester on 25-08-2017, 23:13:33
Па човјек је ипак добио на рецензију игру са мувањем голубова, треба га разумјети

nisam mislio da se vracam na ovo, ali bas sam citao chickovu patreon stranicu i primetio da je artikulisao moje misljenje bolje nego sto bih sam to ikad mogao:

QuoteCriticism is intended to make things better, to highlight what works and why it works, to put entertainment into a larger context, to compare it to other entertainment. It should come from a place of respect for the medium and the people working in it. Smug self-satisfied takedowns are not criticism and they certainly don't come from a place of respect. It's easy to exaggerate how bad something is for dramatic or humorous effect. But ridiculing something just to be funny isn't the same as articulating a defensible opinion. Too many writers do this. Too many sites carelessly sling ridicule at games that can be safely dismissed and used as whipping boys to show that you sometimes range outside the usual 7-9 ratings system.

Dobro, moraju i kritičari da imaju trenutke slabosti u kojima to što ih niti plaćaju niti shvataju ozbiljno nekako kompenzuju ceaseless dischargeom cinizma 

Nego, igrajući Yakuza 0 shvatio sam da je pošteno podsetiti se odakle je zapravo u Segi potekla ova vrsta gejmpleja ali i ljubavi ka kombinaciji humora i ultranasilja.

Naravno:

https://youtu.be/Q0DmUte5tDs

(Nažalost frejmrejt mi pada, moraću ipak izgleda da menjam grafičku ponovo, nešto tu ne radi kako treba)

Dynamite Cop je igra iz 1999. godine. A evo kako Yakuza 0 to radi u 2017-oj:

https://youtu.be/c3wvY-gcXps

https://youtu.be/oRMmds3Nmhk

SEGA!!!!!!!!!!!!!

combat na prvi pogled deluje skoro pa identicno kao i u yakuzi 3 kojim se trenutno zabavljam, i ja spamujem taj udarac nogama iz zaleta iako je realno beskoristan 

ЕДИТ: Поставио скриншот фатања Кармен Сандијего, ал ово смеће од Тајнипика нешто неће да га прикаже.

Ja ga uvek kupim jer je jeftin a dobro dođe u nekim bosfajtovima. Da, borba je vrlo slična starim Yakuzama. Mislim, sve je slično, Yakuza igre se vrlo malo menjaju na mehaničkoj ravni.

Večeras brzi povratak Gitaroo Manu. Pošto je u (pret)poslednjoj epizodi Midnight Resistance Kris Spen pjenio o igri koju godinama ne vadim iz PSP-a, valja se setiti da se zaista radi o jednoj od najšarmantnijih rhythm action igara ikad.

https://youtu.be/W5ZUKRRMAhA

ja sam ovih dana stigao da predjem wonder boya, i moram priznati da me je vise frustrirao nego zabavljao. graficki apdejt je ultra-simpatican (i lepo je sto je moguce prebaciti se na retro mod prostim pritiskom na rt), ali neki arhaicni gameplay elementi prilicno unistavaju ugodjaj. bosovi su previse jednolicni, napitke je skoro nemoguce pazariti, neizbalansiranost magija koju je mehmet vec pominjao, zloupotreba invincibility frejmova... najvise me je nerviralo sto se svi likovi krecu kao na poledici, tj. nastavljaju da idu napred nekih pola sekunde nakon skidanja prsta s dugmeta 

ima tu i dosta pozitivnih stvari, u prvom redu razlicitost igracevih avatara i njihovih sposobnosti, ali ipak...

Quote from: Meho Krljic on 18-08-2017, 14:17:42neki od likova mogu da probijaju prepreke koje drugi ne mogu, neki da rone, neki da se penju uz vertikalne površine, a poslednja dostupna forma daje igraču moć da leti i ovo zaista odaje utisak teško zarađene nagrade.

ja eto taj utisak nisam imao, jer igra prosto prekratko traje. u hollow knightu, recimo, protagonista dobija krila (s tim sto ista ne sluze za letenje, vec samo za dupli skok) nakon dobrih 15-20 sati igre, i taj trenutak u kojem se (da kazemo) gusenica pretvara u leptira je apsolutno cudesan.

Oh, pa... verovatno ja imam drugačiji mentalni kontekst u kome vidim ovu igru jer sam star    Od svih pomenutih zamerki, meni je lično samo činjenica da su svi bossovi mehanički skoro isti donekle "smetala".

nije to nikakav greh! sigurno je i na mene donekle uticao nedavno predjeni hollow knight, koji je apsolutno savrsen.

Ja, kao kikstarter beker Hollow Knighta radujem se da to čujem, mada ću ga igrati tek kad se završi portovanje na Switch...

Splatfest vikend je u toku. Tim koji bi odabrao supermoć letenja svakako je u moralnoj prednosti nad perverznim osobama koje bi odabrale nevidljivost.

yakuza 3 je dobra zabava, a narocito mi je drago sto su developeri mislili i nas koji nismo toliko upoznati sa serijalom. ja sam prvog yakuzu presao bas davno, a drugi deo iz nekog razloga nisam ni pipnuo, ali trojka nudi mogucnost gledanja polucasovnog rezimea dotadasnjih desavanja. koliko se secam, najveci kvaliteti prethodnika su i dalje tu: zabavna prica na temu jakuza, atmosfera urbanog japanskog miljea, a kazuma kiryu je i dalje nevidjen mamojeb    to na stranu, ne secam se da je prvi yakuza bio bas ovolika sapunica. scene umiranja koje traju pet minuta, bacanja pred metke, suluda otpornost na smrt (1 lik prezivljava udarac kovackim cekicem u potiljak dok lezi na kucici za pse  ), lazni cliffhanger na kraju... glavna radnja je zadovoljavajuce intrigantna i kompleksna, pa ne znam koliko je bilo potrebe posezati za ovim kliseima.

borbeni sistem je zabavan. opsiran move list, dosta komboa, oruzja i poteza koje je moguce izvesti samo u odredjenim trenucima i\ili u zavisnosti od polozaja neprijatelja. jedini problem su random encounteri na ulicama kamurocha i okinawe, kojih prosto ima previse. dobrog kazumu bukvalno svaki minut zaustavljaju neki nesretnici koji nikad nisu culi za njega uprkos tome sto je bio cetvrti chairman slavnog tojo klana i par puta zamalo sravnio kamurocho sa zemljom    negde oko pola igre sam poceo i da bezim od njih, jer sam se konstantno bavio bitnijim stvarima.

inace, ne mogu da verujem da je u ova dva relativno mala gradica moglo da stane ovoliko opcionog sadrzaja sto kljuceva, 101 sporedna misija, dvadeset hitman misija, sesnaest mini-igara, ucenje novih poteza i pitaj boga sta jos. mnogo toga je ipak filler, ali ima i dosta kvaliteta:

https://www.youtube.com/watch?v=KuuHkFmCwSA

Ja trenutno igram Yakuza 0 i posle opsceno operetskih spaunica koje su bile 4 i 5 (a ovo kažem u najboljem mogućem smislu), Nula uspeva da bude vitkija i manje opširna a da ipak sačuva širinu sadržaja. Ako ti se trojka dopala, četvorka i posebno petica su grandiozna unapređenja iste. Ali, da, imaju izuzeto dugačke kinematike i MNOGO drame.

Quote from: Meho Krljic on 03-09-2017, 22:00:29Ali, da, imaju izuzeto dugačke kinematike i MNOGO drame.

zaboravio si sta sam ja ostavio za sobom pre nepune dve nedelje    raduje me to za 4 i 5, odigrace se jednom svakako.

Прије неколико дана почео сам да играм РАМБО: ФИРСТ БЛООД - ПАРТ ИИ. У игри управљате Рамбом који уз помоћ неке женске треба да провјери да ли у Вијетнаму постоје логори за америчке ратне заробљенике и да о томе информише надлежне. Филм нисам гледао, али видим да се тамо појављују неки ликови из игре, тако да претпостављам да игра бар донекле прати радњу филма. На почетку се стрмекнете из авиона у џунглу, прво треба да сакријете падобран да вас надолазећи вијетнамски хеликоптер не би примијетио (и изрешетао), а након тога треба да прођете кроз разне замке да бисте се докопали будистичког храма гдје вас чека ваша веза. Након тога идете до неких пирата, који ће да вас превезу чамцем/бродом до неке друге дестинације.

Наравно, кад се спомене компјутерска адаптација Рамба, прво што сваком нормалном човјеку пада на памет је акциона игра. Такав је рецимо Рамбо 3, па и Рамбо 2. Али ово није ТАЈ Рамбо 2. Постоје, наиме, двије игре идентичног назива (нисам сигуран за редослијед издавања), једна је познатија акциона игра, а ова коју ја играм је текстуална авантура (!). Очигледно, непријатеља се ратосиљате куцањем команди типа "схоот гуард" или "килл ман" и то вјероватно звучи једнако смислено као кад би неко направио текстуалноавантуристичку верзију рецимо Рокија, гдје бисте куцали команде као што су "додге" или "пунцх ман ин тхе фаце". Међутим, игра има авантуристичких проблема и, бар на почетку, релативно је занимљива, тако да не заостаје ни по чему за другим текстуалним авантурама. Парсер уопште није лош, можете да формирате сложеније команде типа "пут бранцх овер холе" и на неком рудиментарном нивоу чак и да разговарате са ликовима. По софистицираности је то далеко од Зорка, али то уопште не значи да је игра слабија јер је тај парсер сасвим довољно функционалан за њене потребе.

Нажалост, након неколико успјешно ријешених проблема сам се заглавио. На Интернету сам набасао на неки ривју који каже да онај ко је гледао филм неће имати проблема са прелажењем игре, па ћу управо то и да урадим, пошто ми се чини да је игра прављена управо за оне који су гледали филм (на то ме наводи рјешење једног проблема на које сам случајно набасао негдје, а које ничим није наговијештено у игри, па претпостављам да се очекује да такве ствари знамо из филма).

Čekaj, nisi gledao film??? 

Нисам Гледао сам само првог Рамба, и то прије неколико мјесеци кад сам био болестан

Kako se to uopšte dogodilo, zaboga???

Искрено, не бих знао да кажем. Рецимо све Рокије сам гледао. Али иначе док су моји нормалнији вршњаци гледали акционе филмове, ја сам скоро искључиво гледао Б-хороре.

Kad smo već kod horora, upravo pazario na GoG-u obe The Suffering igre. Port za moderne operativne sisteme nije baš uspešan, mora da se poisključuje napredniji zvuk i da se igra u nižoj rezoluciji inače ste na ekspresnom vozu za proverbijalni Crash City, ali to na stranu, The Suffering ostaje prilično uspešna kombinacija akcije i horora koja ima da ponudi i saspens, i ozbiljnu borbu, i da zameša psihološku stravu sa časnom viscerom. Evo par videa sa početka:

https://www.youtube.com/watch?v=P1v_ZLnY5Xc

https://www.youtube.com/watch?v=mvydDFfwsZE

https://www.youtube.com/watch?v=Dbh69-gLBgo

na samom pocetku, catherine deluje mnogo dobro. igre koje se bave preljubom i posledicama iste su ipak statisticka greska u industriji, a ova je dodatno produhovljena™ rezijom katsure hashina, art directionom shigenorija soejime i muzikom shojija megura. dakle, persona tim eksperimentise s uratcima van jrpg zanra    najbolji deo igre su segmenti u kojima se protagonista vincent napija u kafani, prica s ortacima i kolegama alkoholicarima (od kojih skoro sve iz nekog razloga muce iste brige kao i njega) i salje poruke katherine (devojka) i catherine (namigusa™). izbori koje tom prilikom pravite nemaju prevelikog uticaja na radnju s obzirom da vincent ostaje neodlucni papak do kraja igre koliko god ga vi uporno gurkali u 1 stranu, ali to nije toliki problem. kafanska atmosfera je skroz pogodjena, dijalozi su kompetentni, a igra uopsteno odise jedinstvenim stilom.

avaj, glavni gameplay se vrti oko vincentovih nocnih mora tokom kojih je potrebno stici do vrha katedrale slazuci kocke u cilju improvizovanja stepenica. dakle, klasican puzzler, a ja iste u nacelu skroz gotivim. ono sto mrzim su time limiti u ovakvim igrama, pogotovo kad su ovoliko skrti    takodje mrzim bosfajtove u kojima vincentu za vrat konstantno duvaju personifikacije njegovih strahova, unoseci dodatnu zabunu vristanjem i unistavanjem kocki na koje se treba popeti. najgore od svega je ipak nesnosna zvonjava crkvenih zvona koja se javlja pred kraj svakog nivoa (kojih ima 2-5 tokom svake noci), kao i za CITAVO VREME tokom pauza u dvoristu izmedju nivoa    kad se sve to sabere, svaki nivo se pretvara u stresnu jurnjavu od dna do vrha tokom koje igrac nema nimalo vremena da uziva u resenjima koje je osmislio i realizovao. na pola igre sam spustio tezinu na easy, i ne sramim se priznati da je to rezultiralo podnosljivijim iskustvom.

da se mene pita, najbolji nacin za iskusiti ono sto catherine ima da ponudi je da se prosto odgleda cela prica na jutjubu:

https://www.youtube.com/watch?v=HpFeuzBK8Gk

Da, i u ono vreme su se mišljenja prilično sukobljavala. Nekima se dopadao "Extreme Q-bert" pristup gejmpleju, neki su lamentirali da je skroz u neskladu sa narativnim delom igre... Mislim da je indikativno da Atlus nikada nije pokušao da napravi nastavak ili išta slično ovoj igri.

Imam problem sa SOMA...Naime, ne mogu igru uopšte da startam, instalirana je na Steamu, idem PLAY i samo mi izbaci, tj. ni ne uđe u igru kako treba. Validirao sam fajlove, ne prijavljuje nikakav problem. Doduše, stavio sam novu grafičku u kompjuter, ali ne bi to trebalo da predstavlja problem. Takođe, instalirao Windows 10 po ko zna koji put.

Pa, zna li iko u čemu je stvar?

Vidi šta kažu na ovom topiku, dešava se da neka redistribucija koja treba da se instalira tokom normalne instalacije, to ne odradi:

https://steamcommunity.com/app/282140/discussions/0/483366528918815291/