ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Meho Krljic on 06-09-2018, 15:10:54
Ali to i pričam, taj narativ da se nešto "agresivno natura" kroz superherojski strip je besmislen i netačan. U njemu je uvek bilo politike, ovakve i onakve i politički korektne i politički nekorektne, pa je tako i danas.

То и ја причам; агресивно натурање важи за Холивуд, а за суперхеројски стрип важи скрнављење.
Но добро, нека Јевреји раде шта год хоће и са својим Холивудом и са својим "суперхеројима", то је њихова ствар, ја сам то ионако поодавно престао да подржавам, јер неквалитет не може да се надомести разним агендама које су осмислили и које убацују и у филм и у стрип.

Svakako, ako neko ima jaka religijska uverenja, bilo koje konfesije, superherojski strip, kao i većina savremene popularne kulture će mu biti blasfemični. Ali to je pre posledica liberalizacije zapadne kulture i ne može da se poveže sa isključivo jevrejskim uticajem.

Можда није реч о "јаким религијским уверењима било које конфесије", можда је реч о деканденцији у којој се та "уметност" дави.
Либерализација западне културе је неизоставно повезана са Франкфуртском школом и културалмарксизмом, а те "појаве" су опет дело Јевреја.
О томе смо већ писали на другим темама, па да не пишемо и овде.

Naravno, svako ko misli da je liberalizacija kulture loša stvar, bila ona posledica jevrejskog ili protestantskog uticaja, slobodan je da to misli, samo treba da se ne uputi nizbrdnom stazom teorija zavere.

Nauka zavere, molim lepo!
Teorija dokazana!

Pa teorija je već deo nauke  Osim veronauke, naravno 

Naravno, u Veronauci nema teorija, samo fakti!

Koliko reči, koliko ideja! Pada mi par stvari na pamet koje bih mogao reći...

Generalno se slažem sa Mehmetom u proceni da ovo što vidimo nije ništa novo. Ili planirano. Postoji plan jedino u smislu: hajde da letimo nasumice na sve strane, pa valjda negde naletimo na nešto pametno. E sad, što ja nemam dobro mišljenje upravo o toj strategiji, to je sasvim druga stvar.

Ne postoji jedinstveni kontinuitet i karakterizacija likova ni u jednom narativu u ljudskoj istoriji, čak ni u islamu, koji se trudi da kanonizuje svoje svete spise do nedodirljivosti. Problem je što su već napisani...   Postoji neka opšta svest o "grčkim mitovima", ali Hesiod i Homer se ne slažu u mnogo čemu - da spomenemo samo naše najveće izvore. U Poetskim edama postoji Lokasenna, pesma u kojoj Loki redom proziva sva nordijska božanstva za grehove mnogo veće od njegovih, ali danas retko ko može da je pročita i da ne oseti više od prostog daška hrišćanstva u tkivu tih stihova. Paganski materijal ili hrišćanska interpretacija? I ako ovo drugo, u kojoj meri? Danas ne možemo sa sigurnošću znati.

Pošto Aksentije pominje Tora, a ja čitam nordijske mitove i islandske sage još od detinjstva (kod nas objavljena Saga o Njalu, recimo, ali nije je bilo lako naći), moram da kažem da ne vidim nikakav problem u samoj činjenici što je Tor privremeno zamenjen ženom. Ali, vidim problem u načinu na koji je Aaron to učinio - prilično nevešto. Vidim problem sa načinom na koji je načinio Tora nevrednim nošenja Mjolnira, i to se uklapa u veći problem koji ja imam sa Marvelom, i, često, superherojskim stripom generalno. A taj glasi: u centru svega je Amerika. I to ne neki ideal na osnovu koga je država stvorena i kojim su se mnogi rukovodili - to je produžetak protestantskih ideala, i oni su dovoljno značajni i sežu dovoljno duboko da se o tome može čitati vekovima i milenijumima. Ne, radi se o tome da su mnoge stvari koje vidimo u ovim stripovima samo odraz efemerne američke politike, ili njene trenutne situacije. Sada i ovde. To mi ne smeta kada čitam Derdevila ili Spajdermena, koji žive u Americi i okruženi su tim problemima po definiciji. Kada se radi o Fantastičnoj četvorci ili Osvetnicima, počinje žestoko da mi smeta. Jer ti junaci stupaju u kontakt sa naprednijim bićima i vanzemaljskim civilizacijama, i svi su oni u redu... dok ne dođu u sukob sa Amerikom. A onda im se jednostavno pokaže gde im je mesto. Pomenuo sam na drugom mestu Kirbijevu priču o Večitima, čija kulminacija je došla u trenutku kada su se nepoznati i neshvatljivi "svemirski bogovi" spustili na Zemlju da sude svim našim civilizacijama. I to je zaplet koji u Marvelu ne može da funkcioniše, jer zbunjuje prosečnog čitaoca ovog žanra. Kako iko spolja može da sudi... ne svetu, nego Americi? I još da ne razumemo pravila po kojima se to suđenje vrši! Moralno nedopustivo i nepodnošljivo. U stvari, u praksi ova situacija nije bila loše rešena, ali bila je rešena odmah i smesta, čim se Kirbi povukao sa naslova.

Elem, Tor. Znamo da na čekiću piše: "Ko god drži ovaj čekić, ako je vredan, posedovaće moć Tora." I Aaron je učinio sledeće: Nik Fjuri je nešto šapnuo Toru na uvo i Tor više nije mogao da podigne čekić. Nije bio vredan. Treba li reći da ovo nije Tor kakvog ja znam u bilo kojoj dotadašnjoj varijanti, ali jeste reprezentacija Amerike u Aaronovoj svesti*. Odraz toga kako su se levičari osećali tamo posle Trampove pobede. (I suviše me podseća na loženje koje je nudila TV serija Lost - što će reći, najava da tu ima neka stravična tajna koja će promeniti način na koji gledate stripove, a u stvari nema ništa.) Naravno, moram li da kažem da mene ne zanima Amerika koja vitla čekićem, ni čitava naknadna priča kako je "svetu potreban Supermen...ovaj, Tor"? Aaron je dobar pisac i zato povremeno bacim pogled na ono što radi, ali mislim da je ova priča dobila više pažnje nego što zaslužuje. Kao što neko reče, svaka pažnja je dobra pažnja.


Pravi problem u interpretaciji Tora je nastao kada je Kapetan Amerika podigao njegov čekić. Dakle, ne kod Džejn Foster ili ovog ili onog, već još krajem 80-ih. Ovo kasnije je samo logični razvoj. Dugo vremena nikome nije ni palo na pamet da to iko to može da učini sem Tora i Odina. Onda je Sajmonon uveo Beta Rej Bila, vanzemaljskog ratnika-kiborga koji je to uspeo. I onda su, prirodno, manje talentovani pisci bili time impresionirani i pogrešno su zaključili: pa, naravno, ako je iko vredan, onda je to Kapetan Amerika. Iako je sam Sajmonson rekao da ne vidi nikog drugog u tadašnjem Marvelovom univerzumu sposobnim za tako nešto, i upravo zato je izmislio novog lika po odgovarajućim kriterijumima. Prostim rečima: i Tor i Beta Rej Bil će, po potrebi, da ubiju protivnike. Borba je do smrti. I neće ih biti briga. Neće sigurno posle sedeti i razmišljati o tome da li su ipak vredni. Možda Tor ode na okrepljujuće piće ili dva.    Dođavola, pa Tor par desetina epizoda kasnije ubije Blokbastera (bukvalno) tokom Mutantskog masakra i ne potroši sekund na razmišljanje o tome ili kajanje. Ali, ljudi nekako ne uspevaju da vide taj deo. I zato ni Kapetan Amerika ni Supermen ni horde drugih koji su kasnije uspevali ne bi mogli po originalnoj interpretaciji da podignu čekić. Jer to je brkanje Ekskalibura sa Svetim Gralom, i brkanje fizičkog ratnika sa moralnim, da se tako izrazim.

Spajdermen je nekoć bio pretvoren u pauka. Pravog pauka. To bi trebalo da bude veći šok za ljudsku svest od bilo koje druge kasnije promene, ali, nekako, o tome se manje priča. Više se pričalo o crncu kao Spajdermenu. Valjda zato što je problem crnačke manjine stvaran a problem pauka nije. Mislim, u Americi.

I, kao primer neslaganja sa Mehmetom, mislim da se ne može pričati o "jevrejskoj prizmi" kada pričamo o saradnji Kirbija i Lija. Možda bi Li mogao da se uvuče u neku teoriju zavere, ali Kirbi? Čovek koji je jedva sastavljao kraj sa krajem, radeći danonoćno u svom podrumu? Teško. Postoje i prevelike kreativne razlike u odnosu na Lija. Ljudi su proveli godini proučavajući Kirbijev rad i tvrde da postoji nesklad na mnogim mestima između crteža i Lijevog teksta. Recimo, kada se radi o Suzan Ričards iz Fantastične četvorke. Ako bismo samo gledali slike, ne bismo nikad zaključili kako ona uvek zavisi od muške pomoći. Treba videti kako je Li tretirao ledi Sif, asgardsku boginju-ratnicu, pošto je Kirbi prekinuo sa crtanjem Tora. Bila je samo standardna uplakana deva. A onda treba pogledati scene iz Večitih (koje je Kirbi radio sam), u kojima Thena, kćerka Zurasa, poglavara Večitih, pobedi svog oca u borbi mehaničkim lutkama, a onda odleti u Njurork i počne sama da razbija Devijante u direktnom sukobu. (Muškarac je bio prisutan samo kao vozač.) Hoću da kažem da su se Li i Kirbi suviše razlikovali u mnogim shvatanjima i reč "Jevrejin" koju ću poput plašta staviti preko obojice ne može to da izgladi.




*Ok, ok, shvatio sam posle ponovnog čitanja: Trampova pobeda je došla posle ove Aaronove priče. Ali utisak da Aaron samo izražava mentalni pejzaž savremene američke levice preko Tora, ili, bolje rečeno, uprkos Toru, ostaje na snazi.

Slažem se za Lija i Kirbija, naravno, pomenuo sam jevrejsku prizmu samo da bih naglasio da su isti ljudi radili afrocentričan i nordocentričan strip a da nisu pripadali ni jednom od ta dva nasleđa, a da ne moram posle to da eksplicitnije objašnjavam. Pa posle ipak jesam. 


I svakako, ovo za Ameriku koja je u temelju svih vrednosti apsolutno je tačno, u onom svom pisanju o ženskom Toru sam dosta davio o tome kako je taj strip apologija politike intervencionizma po tipično američkom shvatanju.

E jebiga, a mislio sam da se smrad onog zatrovanog dela kanalizacije koji se zove ISTORIJA, DRUSTVO, POLITIKA, RELIGIJA... nece preliti ovde. Ali, eto, nekima na forumu je bitno da nam dokazu da su u pravu cak i u pogledu americkog stripa, kao i da je sve zavera, i da smo svi mi ugrozeni zato sto ce tamo neki afroamerikanac da pise Crnog pantera, ili zato sto je Tor bio zena. Ubi nas ta politicka korektnost, to nam bas ovde, eto, svima nama, u ovoj jebenoj zemlji, zvanoj crna rupa, licno ugrozava zivote. Necemo moci vise cigane da nazivamo ciganima, pedere pederima, a crncuge crncugama. 

Je l mozemo sad da se vratimo glavnom programu? Ko ne voli americki strip i film ne mora da pise o njemu, ne mora da ga cita ni da ga gleda. Imate, brate mili, mange i francusko-belgijsku skolu pa to citajte. A imate i Ruske filmove, i filmove svih drugih kinematografija osim Americke, pa gledajte to po ceo dan. I pisite o svemu tome. Slobodno.

Kao neko ko je odgovoran što se ovakve rasprave vode i ovde, jer sam, uostalom, u svom pisanju pokrenuo tu temu, samo da kažem da meni informisane i argumentovane rasprave sa ljudima sa kojima se politički ne slažem, o stripovima ako treba, uopšte ne smetaju, naprotiv, mislim da je promašaj ako stripovi imaju političke konotacije a mi se pravimo da su majndles iskejpizm. Ključne dve reči u prethodnoj rečenici ćete sigurno lako naći i sami.

Quote from: Meho Krljic on 08-09-2018, 12:09:01Ključne dve reči u prethodnoj rečenici ćete sigurno lako naći i sami.

Hmmm...

"Promašaj"!!!
"Iskejpizm"!!!

 

Šalu na stranu, delim stav. Jedino ne volim kada moramo da se ponavljamo bez ikakve promene ili napretka u diskusiji. A, s obzirom da je ova rasprava ubačena usred teme koja nije nužno povezana, gotovo je sigurno da će negde biti ponavljanja.

A o temi? Ništa novo da čitam, ali, posle kratkog pretraživanja ovog potforuma nalazim da:
- niko* nije pričao o serijalu Martian Manhunter John-a Ostrander-a i (uglavnom) Tom-a Mandrake-a (ali Meho ga je jednom spomenuo);
- niko nije pričao o serijalu Aztek: The Ultimate Man;
- niko nije pričao o mini-serijalu ("događaju") Invasion sa kraja 80-ih (jedini rad za DC Bill-a Mantlo-a) - iako je ovo teško filtrirati zbog učestalosti date reči;

pa ću pokušati da se osvrnem na nešto od toga u sledećim javljanjima.


*ako grešim, okrivimo Marvelovo uredništvo NE, mislio sam na algoritam pretrage!

Ma, ne grešiš, nismo.

Delom jer su to uglavnom stari stripovi koje smo ili davno čitali ili danas nemamo interesovanja da čitamo... Ja sam Invasion zapravo čitao nedavno ali nisam stigao da pišem o njemu 

Meni je Martian Manhunter uvek vredan podsećanja, što zbog Ostranderove veštine, što zbog specifičnosti glavnog junaka. Ali, nažalost, taj serijal je ubedljivo najduži od gore pomenutih (37 svezaka), pa će mi trebati najviše vremena da se podsetim, bez čega ne bih mogao ozbiljnije da pričam o njemu.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30
E jebiga, a mislio sam da se smrad onog zatrovanog dela kanalizacije koji se zove ISTORIJA, DRUSTVO, POLITIKA, RELIGIJA... nece preliti ovde.

Не знам зашто си написао овај пост неколико дана по завршетку дискује, али ништа се овде није прелило са тог подфорума, а о томе о чему се претходних дана говорило на  овој теми се говори и у свету.
Мехо је споменуо, ми се убацили и све се лепо завршило.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30i da smo svi mi ugrozeni zato sto ce tamo neki afroamerikanac da pise Crnog pantera

То нико није поменуо.
Нека цртају, нека пишу, нека сликају, ко им то брани?
Не брани им нико, нити неког угрожавају Блек пантерси.
Ја сам гледао и тај филм, нисам импресиониран, чак ми је тај "we wuz aztronautz" трип смешан, али далеко од тога да се неко осећа угрожен због тога.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30ili zato sto je Tor bio zena.

Тор као коњ, Тор као жена, Тор као црнац, па то не да је теорија завере, него је пракса завере којом се најављује суноврат белог човека -  бели човек постаје коњина, губи идентитет, и на крају, мешањем, постаје црнац.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Ubi nas ta politicka korektnost, to nam bas ovde, eto, svima nama, u ovoj jebenoj zemlji, zvanoj crna rupa, licno ugrozava zivote.

Не знам зашто на овој теми кукњава о Србији, али што се политичке коректности тиче - она овде још не угрожава ничији живот, али је покушано да се она искористи као алатка за контролу говора и форсирање новоговора.
У свету се због политичке коректности губе послови, а губе се и главе.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Je l mozemo sad da se vratimo glavnom programu? Ko ne voli americki strip i film ne mora da pise o njemu,

Тема и није амерички стрип, него Стрип албум који управо читам.
А ни тај амерички стрип није заиста амерички, ту смо се сви сложили са Мехом.

Quote from: milan on 08-09-2018, 11:13:30Imate, brate mili, mange i francusko-belgijsku skolu pa to citajte. A imate i Ruske filmove, i filmove svih drugih kinematografija osim Americke, pa gledajte to po ceo dan. I pisite o svemu tome. Slobodno.

У свету људи слободно пишу о декаденцији "америчког" стрипа, али ми Срби треба да жмуримо и ћутимо?

Pa, ne, ali ako već pričamo, treba da pričamo uz poznavanje materije, bez teorija zavere i rasističkih predrasuda.

Али шта је по теби познавање материје?
Правимо ли то науку од стрипа?
Довољно је да стрип буде прочитан и да се виде поруке и намере.
Наравно, неко у томе види једну ствар, неко другу и то је то.
Међутим, много људи види управо оно што сам у претходном посту написао, а неки од тих људи нити су расисти, нити припадају алтрајт групама.
Зато немојмо у све да учитавамо предрасуде и расизам, кад су неке ствари очигледне.
Ја ником не браним да се одушевљава Тором коњином, Тором женом, Тором црнцем, али то није уметност, то чак није ни скривена порука, него јасно обраћање.

Ma, hajde, dođeš na forum koji se bavi žanrovskim stvaralaštvom da objašnjavaš da žanrovsko stvaralaštvo "nije umetnost"? Svašta.

I, evo da ne bi morao da guglaš:


https://en.wikipedia.org/wiki/Dunning%E2%80%93Kruger_effect

Декаденција свакако није уметност, а ни тај линк који си поставио није од помоћи, нити представља нешто што би дало одговор на питање које сам ти поставио: шта је познавање материје?

Да се не понављам, али ипак је сасвим довољно да се стрип прочита, и већ си у "материји", јер стрипови су стрипови, нису наука.
Онај ко од стрипова прави науку, тај је далеко од сваке озбиљне приче, и таквом више приличи да прочита линк:

https://en.wikipedia.org/wiki/Dunning%E2%80%93Kruger_effect


Тора цртају они који га цртају, и они се претварењем Тора у коња, жену, црнца, буквално иживљавају.
Немој да причамо како они који су га осмислили нису били довољно упознати са тим ко је и шта је Тор.
Чуј назову лика Тор, али не знају шта Тор представља?
То је намера, али лакше је оне који провале игру оптужити за предрасуде и назвати их расистима.
А након тога их још и омаловажавати, па затим кругеризовати, или још боље: правити од стрипа "материју", науку, коју нису кадри сви да схвате.

Nema potrebe da ja tebe sad nešto ubeđujem - oni koji ovo čitaju vide da ne poznaješ američki strip, da hoćeš o njemu da raspravljaš iz jedne izuzetno ograničene perspektive koja jeste opterećena rasnim predrasudama; ovo je sasvim očigledno na ovom topiku i neko ko malo drži do sebe bi ovde stao.

Они који ово читају виде да ни не расправљам о целокупном опусу "америчког" стрипа, него само о Тору.
Не морам да познајем и Мс Марвел (нити ме, искрено, муслиманске лезбејске у стрипу занимају) да бих "смео" да кажем о Тору ствари које су очевидне, а пре ће бити да расне предрасуде имају аутори тог стрипа.
Уосталом, то су приметили и други људи, тако да не морам, нити желим да се нешто ту сад убеђујем, а поготово не желим да прихватим немушто објашњење да аутори тог стрипа нису били довољно упућени у то ко је и шта је Тор.
Све остало би било понављање, што са твоје, што са моје стране, а ја сам своје рекао, и нема више потребе да се обојица понављамо.

Quote from: ridiculus on 08-09-2018, 13:33:07
Meni je Martian Manhunter uvek vredan podsećanja, što zbog Ostranderove veštine, što zbog specifičnosti glavnog junaka.

Ja sam se odusevio, recimo, Marsovskim lovcem koji je izlazio u New 52 - koji su radili Rob Vilijams i Edi Berouz. To je jedan jako svez pogled na ovog vanzemaljca. Nema mnogo epizoda, mozda 15ak sveukupno.

Donny Cates je jedno od onih imena koje odjednom čujete sa svih strana. Mlađahni teksaški scenarista je prosto eksplodirao na američkoj strip-sceni poslednjih par godina, pišući za različite izdavače, uključujući Dark Horse, IDW i Valiant. Talenat i vrednoća ne ostaju nezapaženi u jednoj, ako malo bolje pogledamo, ipak maloj zajednici kao što je američka strip-industrija tako da je Cates u poslednje vreme izvođač nekih ozbiljnih radova za Marvel, uključujući Doktora Strenjdža, Thanosa, aktuelni Venom serijal, pominjani Death of the Inhumans, kao i koordinativnu ulogu u okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Marvel Knights inicijative nekim novim stripovima. Catesove Marvelove radove ćemo, bez sumnje dokačiti nekom sledećom prilikom, ali za danas bih se kratko osvrnuo na dva njegova aktuelna serijala za nezavisne izdavače koja sam čitao ovog vikenda i uz uživanje pomislio da su vrlo vredni preporuke. Pogotovo jer se oba bave izrazito žanrovskom tematikom ali na osvežavajuće originalan i, što da ne, ličan način.

 
Prvi je tekući serijal Babyteeth koga Cates piše a odlični Garry Brown crta, sve za Aftershock Comics koji sa ovim serijalom mogu sa zadovoljstvom da se pohvale kako sve ozbiljnije ulaze na teritoriju koja je do sada uglavnom bila deljena između Imagea i Vertiga. Babyteeth je, naime, neka vrsta horor trilera sa relativno konzervativnom osnovnom idejom, ali sa veoma ubedljivom razradom u kojoj ,,obična" priča o dolasku antihrista na Zemlju dobija interesantne i intrigantne tonove. Cates je, jelte, skoro pa udžbenički primer žanrovskog scenariste koji uzima prilično poznatu postavku zapleta ali je onda oplemenjuje tematskom razradom koja izlazi iz okvira onoga što uobičajeno viđamo u ovakvim pričama, dajući svemu humaniji i personalizovaniji pečat.



Za početak, Babyteeth je priča o maloletničkoj trudnoći. Ne da trudnoću kao takvu pratimo u stripu, zapravo Babyteeth počinje dugačkim flešbekom u kome majka malog deteta telefonom snima video-poruku tom svom detetu, da mu objasni kako je njegov život išao tako bizarnim tokom. Ideja da imamo posla sa nečim natrprirodnim nije u pripovedanje udenuta od prve strane i uvodi se postepeno uz majstorsko povećanje saspensa tako da čitalac praktično zajedno sa protagonistima prolazi kroz konfuziju, strah, katarzične promene i sve što ide uz saznanje da već komplikovani životi koje su vodili postaju MNOGO komplikovaniji kada se zateknu usred internacionalne zavere koja traje već milenijumima.

Glavna junakinja, Sadie Ritter je šesnaestogodišnjakinja iz polufunkcionalne porodice: otac je cenjeni pilot na komercijalnim letovima, ali je majka, posle dosta godina svađa i rastuće netrpeljivosti, otišla i ostavila familiju u kojoj pored Sadie postoji i starija sestra, Heather. U suštoj suprotnosti od socijalno povučene i trapave Sadie, Heather je agresivna, čak, jelte, problematična mlada žena koja voli i da se pobije kad treba, a i, da se razumemo, kad ne treba, ali koja uz agresivnost ima i preduzimljivost i izražen instinkt za preživljavanje, sve što njenoj mlađoj sestri fali. Naravno, kada počne da postaje jasno kako je Sadie rodila bebu koja nije sasvim ista kao ostale bebe, porodica mora da se potrudi da prevaziđe unutrašnje, jelte, protivrečnosti i pronađe način da obezbedi pravilnu dijetu bebi koja umesto mleka sisa – krv.

Jedan od najupečatljivijih elemanata Babyteeth je to kako Cates piše priču koja sa svakom sledećom epizodom uspeva da ode u nekom iznenadnom i neočekivanom smeru a da to na gomili ne ostavi utisak nepovezane gomile ideja i motiva koje scenarista ubacuje u blender usput, kako mu padnu na pamet. Rezultat je da u 12 brojeva, koliko je do sada izašlo, Babyteeth veoma efikasno prelazi put od relativno intimne socijalne drame u porodici sastavljenoj od interesantnih i ubedljivih likova koji deluju kao da su zaista došli iz stvarnog sveta, do dinamičnog akcionog trilera u kome imamo prastara tajna društva, zastrašujuće utrenirane ubice, borbe stvorenja sa natprirodnim sposobnostima, pa na kraju i bukvalan silazak u pakao, a da sve to deluje sasvim organski izvedeno.

Catesova pažnja posvećena likovima je ovde presudna i, ako smem na ovom mestu da kažem, rekao bih da je jedan od velikih uticaja na Babyteeth izvršio klasični serijal Preacher Gartha Ennisa i Stevea Dillona. Kao i u Preacheru, Babyteeth je u suštini istraživanje humanosti kao karakteristike i istovremeno, jelte, ideologije, na pozadini verskih i filozofskih sistema kreiranih pre više hiljada godina sa, između ostalog, jasnom namenom da budu instrumenti socijalnog inženjeringa. Babyteeth je, slično Preacheru, eksperiment u kome se isprobava ideja da su etika i pravičnost prevashodno utemeljeni u odnosima ljudi jednih prema drugima u malim zajednicama, a da njihove apstraktne ekstrapolacije na čitava društva i kulture nisu nužno osetljive na te neke male i obične ljude. Ovo smeštanje ,,etičke perspektive" u vizuru osobe sa neke vrste društvene margine je zajedničko za oba serijala – oba protagonista su iz provincije i na svoj način socijalno izolovani – i Cates sa Babyteeth prilično uspešno, a bez imitiranja Preachera ili ponavljanja njegovih poenti, prikazuje kako takve osobe na kraju dana često završavaju samo kao, jelte, kolateralna šteta društvenog progresa.



Nisu ovo neke nečuvene ili superoriginalne poente, naravno, ali ponavljam, likovi su ispisani sa mnogo pažnje i ljubavi pa nam pančlajni, posredovani kroz njih deluju svežije i ubedljivije. Babyteeth je i vrlo ,,američki" strip sa svojim idejama o vrednosti individualne slobode ali i individualne odgovornosti i u dosadašnjih 12 brojeva gledamo kako likovi sazrevaju na načine koji se uklapaju uz eskalaciju žanrovskih elemenata (pomenuta akcija, eksplozije i silazak u pakao) a da se to slaže sa osnovnom idejom o tome šta znači imati podršku unutar porodice koja se ne smanjuje sa protokom vremena ili porastom problematičnih situacija u koje članovi porodice upadaju.

Jedina zamerka koju imam se zapravo takođe odnosi na ,,američki" element stripa u kome je jedan zanimljiv lik koji je poreklom sa Bliskog Istoka ispisan previše, pa, ,,američki" i za sada deluje kao da potencijal za pružanje drugačije kulturne perspektive nije iskorišćen. Ali opet, ovo je tekući serijal koji kao da tek hvata zalet, pa se nadam lepim stvarima u budućnosti.

Cates u Garryju Brownu ima savršenog saborca i suizvođača za ovakav strip. Catesovi ekspozitorni monolozi su efikasni i služe za karakterizaciju koliko i za pripovedanje, a dijalozi su mu sveži i efektni, dok Brown donosi ,,bučan", ,,prljav" crtež koji je zapravo prepun suptilnosti, kako u savršenim izrazima lica i drugim emotivnim ekspresijama kod likova, tako i u čistom vizuelnom pripovedanju koje se dopunjava sa tekstom na izrazito organski način. Na primer, kada na kraju treće epizode vidimo da tekst govori jedno a slika drugo, ovo je jedan od najpotentnijih momenata u serijalu jer nas podseća da priču dobijamo u retrospektivi, od mlade, jelte, grešne, majke koja svom detetu eksplicitno obećava da ga nikada neće lagati. Brown ima i zadatak da pored nepodopština tinejdžera iz provincije crta i bona fide akcione scene kao iz nekog filma Džoela Silvera a fenomenalan kolor Marka Englerta posebno dolazi do izražaja u najnovijim epizodama sa impresivnim scenama onostranih predela u, jelte, paklu. Babyteeth je energičan, mišićav horor/ triler/ akcijaš sa filozofskom osnovom ali i vrlo opipljivom ljudskom dušom u centru. Preporuke.



Drugi serijal koji sam čitao ovog vikenda je Redneck, koga Cates radi u partnerstvu sa crtačem po imenu Lisandro Estheren, a za Image Comics i ako se u Babyteeth može nazreti koliko su teksaški koreni bitni za scenaristu, u Redneck je Teksas ne samo poprište događaja već i neka vrsta estetske srži stripa. Mislim, ako već iz samog naslova niste mogli da pogodite. No, Redneck je mnogo suptilniji i dublji rad nego što naslov koji bismo mi preveli recimo kao ,,gedža" sugeriše, u prvom redu zato što nije u pitanju nikakva satira ili išta slično već jedan, ponovo, iznenađujuće human i dirljiv pristup klasičnom žanrovskom stripu, a da je žanr koji ovde imamo na meniju – vampirska priča.

Kombinovanje vampirske mitologije sa američkom, jelte, mitologijom, nije baš nova stvar, ako ništa drugo treba da se setimo koliko je True Blood bila cenjena serija u prvih nekoliko sezona, ali malo toga ima tako neposredan, iskren i uspešan pristup kao Redneck. Zapravo, usudiću se da kažem da je Redneck ono kako je Vertigov serijal American Vampire Scotta Snydera i Rafaela Albuquerquea trebalo da ispadne – priča koja gotski mitos smešta u američku provinciju i pušta da se žanrovske inercije skrše o ubedljivost likova koji deluju stvarno i životno. Ovo je način da se tenzija postavke u kojoj u istom društvu imamo dve konkurentske vrste od kojih je jedna mimikrijski skrivena od druge a zavisi od nje u najsuštinskijem smislu ishrane, ponovo učini potentnom a da priča ispita mnoge nijanse međuljudskih odnosa, odnosa između porodica, kultura, pa i, ako hoćete odnosa između grupa ljudi koje, naizgled, razdvaja biologija.

Cates je već u uvodu za serijal nagovestio da je Redneck za njega izrazito lična priča, dajući nam malko uvida u sopstvenu porodičnu istoriju i, ponovo, iako je ovo veoma žanrovski strip sa ljudima kojima izrastu krila pa lete ko šišmiši, telepatijom, FBI prepadima i glogovim kočevima, Redneck je prevashodno jedna izuzetno uspela saga o porodici, tome šta unutar porodice znači krv a šta odanost, šta znači podrška a šta dužnost, kako na kraju dana porodica preživljava ili nestaje suočena sa usudom identiteta, nasleđa, generacija zle krvi ali i shvatanjem da nijedna porodica ne može da opstane izvan zajednice i da je najviše što može da se učini – da se bira zajednica u kojoj će opstajati.



Mnogo sam ja to sad uozbiljio a treba podvući da je Redneck veoma zabavan strip. Ovo je, vrlo slično Babyteeth, izrazito dinamična priča koja nezaustavljivo ide napred, ne gubi vam vreme i razvija svoje premise na iznenađujuće smeo način. Glavni junak Bartlett Bowman je vampir koji je to postao iste godine kada je Teksas proglasio nezavisnost od Meksika, rođeni Teksašanin koji danas živi u provincijskoj zabiti sa porodicom vampira koja ga je, praktično, usvojila i u kojoj on predstavlja neku srednju generaciju. Bowmanovi se trude da drže nizak profil u zajednici, hrane se pre svega kravljom krvlju i imaju ljudske pomagače koji su, pa, pristojan svet. Nažalost, svađa sa porodicom lokalnog propovednika eskalira u mini-rat...

Redneck je priča koja ima mnogo tragičkih elemenata i Cates majstorski uspeva da balansira između epskog nivoa koji prirodno ide uz likove koji mogu da žive stolećima, i intimnijeg, porodičnog nivoa gde su identiteti, stare zavade i duboke, nikada zarasle rane pokretač drame. Mnogo pomaže što su glavni likovi zaista rednekovi, jedan prost, provincijski svet koji svojom prirodnošću, naturalističkim karakterom perfektno balansira teške filozofske teme u temeljima stripa. Tako je Redneck i neka vrsta pavićevskog omaža provinciji, strip prepun lokalnog i kolokvijalnog ali ne u svrhu puke eksploatacije i jeftinih gegova, već sa svešću da se na ovaj način uspelo beži od izlizanih visokoparnih odgovora na pitanja koja priča postavlja i donosi dobrodošlo resetovanje tih nekih filozofskih i etičkih očekivanja. Čitalac može da kaže da prolazi kroz promene zajedno sa likovima i usvaja nove poglede na jednu komplikovanu, viševekovnu dramu baš zato što mu je servirana kroz jednostavne, životne situacije na koje likovi reaguju jednostavno i životno, takoreći prirodno.

Istovremeno, priča se, slično Babyteeth, razvija brzim korakom, bez odugovlačenja i dva do sada odrađena pripovedna luka su perfektno ispričane drame u kojima dobijamo tektonske poremećaje status kvoa, šokantne preokrete i korenite promene u likovima – Cates je scenarista koji meni dođe kao melem na ranu kada me neki drugi Imageovi serijali malo zamore svojim vrlo pažljivo, na kašičicu odmeravanim količinama novog koje ćemo dobiti sa svakom sledećom epizodom. U kontrastu sa recimo Lazarusom ili Outcastom – a i jedno i drugo su stripovi koje volim – koji idu napred glacijalnim tempom, Redneck je vratolomna vožnja u kojoj ni jedan lik nije bezbedan a stalna otkrića, preokreti i novouvedeni likovi efikasno produbljuju narativ i ne služe samo kao površna, cinična strategija držanja čitaoca u neizvesnosti. Hoću da kažem, ne znam koliko je Cates brojeva planirao da napiše, ali dosadašnjih 14 su nam isporučili mnogo dobre priče i izvrsnih likova sa osećajem da je ovo u svakom pogledu opravdano zamišljeno kao tekući serijal koji, ponovo po uzoru na Preachera, ima jasan kraj na umu, ali ne i žudnju da se do njega stigne najkraćim mogućim putem. Spencerov Morning Glories bi bio nešto sa čime bih mogao da Rednecka uporedim u ovom smislu, mada je Preacher zaista ponovo očigledna referenca, ovog puta po načinu na koji Cates piše o Teksasu i njegovim stanovnicima, sa mešavinom ljubavi i straha, ali i tome kako uspelo sporedni likovi dobijaju glavn(ij)e uloge kada narativ to zahteva i kako to priču vodi u neočekivanim ali dobrodošlim smerovima.



Redneck bi mi bio apsolutna preporuka čak i da nije ovako dobro nacrtan. Srećom, Estherren je izvrstan izdanak argentinske scene sa tako dobrim osećajem za atmosferu da mi nije problem da ga uporedim sa samim Eduardom Rissom i kažem kako je Estherren praktično rođeni pripovedač. Iako između njega i Garryja Browna (crtača Babyteeth, za slučaj da ste zaboravili) stilski gledano ima dosta razlike, rekao bih da obojica imaju isti talenat za besprekorno pripovedanje, bilo perfektnim pozicioniranjem rakursa i svetla (na primer u scenama kada izlazi sunce nema potrebe da nam se objašnjava koliko je ovo opasno za vampire, Estherren i kolorista Dee Cunniffe su tu da svetlom i senkama sugerišu dramu i pretnju), bilo izrazima lica likova koji su stilizovani i jako ekspresivni. Kako je ovo ,,rednekovski" strip smešten u Teksas, tako u njemu ima i puno brkova, kravljih leševa, pušaka velikog kalibra i nasilja koje je visceralno i zastrašujuće, ali Estherren, baš kao i scenarista, ne propušta da kroz sve provuče i element humanog. Likovi u ovom stripu, iako mnogi od njih rade zaista užasne stvari, najveći deo vremena deluju kao da su neko koga bismo mogli da poznajemo i to ovoj sagi o američkim vampirima daje oštricu koju neke druge nisu imale. Iz sve snage sugerišem čitanje.

Ja ne mogu se bakćem postavljanjem stranica, verovatno će Mehan kad pročita ali svakako mogu najtoplije da preporučim Batman White Knight,
Sean Murphy pisao i crtao, ali kako je to nacrtano, grafizam, atmosfera, posvećenost, maaaajčiceeee,
oduševljenje ko u 100Bullets, kad gledaš crno-beli art...savršenstvo!!!
Masterpis!

Malo sam se vratio Ultimate Spidermanu, čitam Ultimate Knights priču i zanima me kako Moon Knight preživljava metak u glavu. Neka posebna sposobnost tog lika ili se Bendis nadao da se niko neće pitati?

Druže neomedjeni, zar niste čitali čuveni Milarov serijal The Forgettables? Njegovo životno delo, zapravo. Tu Vam je sve objašnjeno. Nažalost, objašnjenje se odmah zaboravi.

Voren Elis ima novi serijal, i taj se zove Cemetery Beach. Tek izašla prva epizoda, od sedam. Crta Jason Howard. Izdaje Image, a opis ide ovako:

Quote
From the creators of the acclaimed TREES graphic novels, which are currently being adapted for television, comes something completely different. A professional pathfinder, his only ally a disaffected young murderess, breaks out of a torture cell in pursuit of his worst extraction scenario ever: escaping on foot across a sprawling and secret off-world colony established a hundred years ago and filled with generations of lunatics. WARREN ELLIS & JASON HOWARD ignite a high-speed new action serial.

Trees je meni bio odličan tako da i za ovo imam solidno jaka očekivanja. Ellis i dalje ume.

Quote from: ridiculus on 19-09-2018, 22:07:48
Druže neomedjeni, zar niste čitali čuveni Milarov serijal The Forgettables?

Jok, inače ne mirišem Milara. Mislim da su jedino Ultimatesi, koje sam pročitao po preporuci druga Meha, ostavili na mene pozitivan dojam od svih njegovih dela.

Šali se malo Ridiculus, nemojmo mu zameriti 

Hoću da kažem, ne postoji serijal marka Millara koji se zove The Forgettables.

Forgettables


Tako mi i treba kad ne obraćam pažnju na naziv. Good one, druže Ridiculus. 

Hvala. Meho je sve lepo objasnio, a ja sam mislio da nema potrebe da stavljam smajlija za neozbiljnost. [emoji38]

Delim mišljenje o Milaru, iz čega i potiče šala. Ali, nije to mišljenje koje se retko sreće. Od ljudi koje pratim, čije emisije slušam ili tekstove čitam, malo njih voli njegov rad. Na War Rocket Ajax-u su spomenuli nekoliko priča za koje smatraju da su ispale dobro, ali ne mogu da se setim svih. Superman: Red Son, ali nisam ga čitao. Priča iz alternativnog svemira, u kome je mali Kal-El završio u Sovjetskom savezu, a ne Americi.

Inače, tu negde sam čuo i najbolji opis Milarovog rada: ume da bude odličan u pojedinim trenucima, ali ima problem kad te trenutke treba spojiti u celinu.

Aztek: The Ultimate Man je interesantan - i ponovo ga iščitavam, pa će se naći ovde - ali to je Milar pisao zajedno sa Morisonom.

Nego, ima li za ubacivanje Milara u priču još neki razlog, sem šale na njegov i moj račun? Pitam jer on nikad nije pisao Ultimate Spidermana, a ne vidim da je radio na Moon Knightu. Niti se sećam da smo pričali o njemu u skorije vreme.

Pa, on je neka vrsta prototipa za scene koje nemaju smisla, ali su kul. Svakako je najpoznatiji u tome.

Njegov The Authority je bio solidan. I neki Wolverini i neki Ultimate stripovi koje je pisao. Ne svi.

Nisam čitao The Authority posle Elisove faze, ali tome bih mogao dati šansu, to je radio Frank Quitely, ako se dobro sećam.

A setio sam se i koja Milarova priča je posebno hvaljena. "How much can one man hate?" Ali to je samo jedna epizoda Superman Adventures.

Darkwood objavio trejd Čudesne žene. Priča pod nazivom Hikateja. Možda grešim, ali mi se čini da je ovo prvi put da se Čudesna žena pojavljuje u srpskom prevodu kao junakinja sopstvenog serijala.


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=38003.0

Ja sam ovde najslabiji po pitanju znanja šta rade domaći izdavači, ali, priznajem da do sada nisam video Čudesnu ženu na srpskom. Nisam ni znao na prvi pogled šta ovo predstavlja. Mislim, znam za Rakin rad na (nekada davno) tekućem naslovu, naravno - čak sam i čitao određene delove - ali ovo nije ništa od toga. Na kraju sam našao da je to poseban grafički roman, rađen još ranije, početkom veka.

S obzirom da košta koliko dva bonelija, savladao sam urođenu sumnjičavost prema superherojskom stripu i pazario ovo. Kada je u pitanju DC Darkwood uglavnom pogađa (jedino bih New 52 Ligu pravde svrstao u kategoriju krša), tako da se nadam da neću žaliti za svojim lako zarađenim novcima.


Naravno, kad je u pitanju Marvel, izbor stripova je katastrofa, ali slutim da je to uglavnom što kod Marvela i nema ničeg boljeg. 

Druže neomedjeni, hoćete da kažete da onih gotovo 20 hiljada stranica što je Bendis napisao za Marvel nisu urodile kvalitetom!!!???     


Ali, niti znam šta su sve objavljivali, niti sam čitao nova Marvelova izdanja dovoljno da bih mogao da diskutujem o tome. Pretpostavljam da su tu negde Civil War i Age of Ultron, zbog (nominalne) veze sa filmovima - a i mislim da sam ih negde video u promociji. Što se tiče veze sa kvalitetom, objaviti ta dva naslova među desetak (ili već koliko) ukupno objavljenih, kao reprezentativne, je jedna velika kosmička izdavačka šala. Pretpostavljam da je tu i neki Panišer, ali meni taj "junak" funkcioniše samo u svom odvojenom svetu, pa ga obično i ne čitam.


Imaš i Pobedu i Patnju, a meni je to vrlo dobro. Čudi me da je uopšte izdato, nije baš sveže.

Quote from: ridiculus on 24-09-2018, 18:45:05
Druže neomedjeni, hoćete da kažete da onih gotovo 20 hiljada stranica što je Bendis napisao za Marvel nisu urodile kvalitetom!!!???     

I ćorava koka poneko zrno ubode.


Vezano za Darkwoodov marvel:

http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=27000.0

Gledam šta je ovaj Srebrni letač...prvo sam pomislio da je u pitanju noviji materijal, ali vidim imena Kirbija, Lija, Mebijusa, Buseme...Dosta toga, ako ne sve, je već izlazilo kod nas.

Čudi me da nisu krenuli sa Starlinovim Letačem. (Ili, ko je ono pisao pre njega? Inglhart?) Pa bi onda mogli da nastave sa Thanos Quest, Infinity Gauntlet, Infinity Watch, Infinity War, Infinity Crusade, Infinity Abyss... beskrajna milina za svakog izdavača! 


Stvarno, ako već imaju objavljen Građanski rat, onda mogu i ovo, pošto postoji VRLO uspešan film koji se bazira na delovima priče, barem konceptualno. Starlin ima svojih uspona i padova - ok, u kasnijem periodu ovo drugo je češće, ali nikad ne pada ispod nivoa Građanskog rata.

Čarobna knjiga u svojoj biblioteci nesrećno nazvanoj Best of Marvel već radi Infinity naslove.

Svi mi znamo, druže neomedjeni, da je, u izdavačkom žargonu, "Best of X" zapravo skraćenica od "All of X we can publish".

Da li je neko objavio Morisonove Iks-ljude? Ili Vijeringovu i Vejdovu Fantastičnu četvorku? Pominjem baš te naslove jer su relativno novi, a nisu toliko novi da pobrkam kvalitet sa aktuelnošću. Hoću da kažem, ima kvalitetnih ostvarenja tu i tamo, ali hiperprodukcija prevedenih izdanja je obično štetna. Marvelov spisak naslova je haos i dan-danas, a poseduju katalog od preko 50 godina unazad (da ne idemo dalje od FF). I domaći izdavači hoće da nadoknade to u nekoliko godina?     Čak i kad bi objavili SVE, ne bi se prodalo skoro ništa, jer bi moderni čitalac u Srbiji bio izgubljen u tom moru štiva, i ne bi znao šta da čita. Ha, konkurencija i slobodno tržište... 


Možda se to i ne objavljuje za prosečnu publiku u Srbiji, bilo da je vežemo za pop-kulturu ili samo konzumaciju stripova. Možda se to samo objavljuje za usku grupu ljudi, fanove i kolekcionare koji će da kupe bilo šta iz repertoara Marvelovih stripova. Ali, onda opet imamo problem. Jedan deo fanova i kolekcionara će da kupuje samo izvorna izdanja, i nema para da troši na obe verzije (original i prevod).


Ali, okrenimo se za trenutak "protivničkoj" izdavačkoj kući. Ne, ne u odnosu na Čarobnu knjigu, već na Marvel. Svašta vam pada na pamet. 

Aztek: The Ultimate Man je vrlo dobar. Primećujete ono "Ultimate" u naslovu. Da, Mark Millar je jedan od pisaca. Dobijate ideju? On je sigurno dobio! Drugi od pisaca je Grant Morrison. I oni su seli zajedno i smislili zaplet. Samo pisanje naracije i dijaloga su radili naizmenično, pa se neke trope mogu prepoznati kao delo jednog ili drugog.

"You... just walked into the biggest man trap since Donald Trump met Ivana." (Napisano 1996!)

Kada bih želeo da se bavim tom temom, seo bih i napisao članak koji se zove "Whatever Happened to Mr. Millar, the Writer?" Ali ne želim, pošto bi to zahtevalo da čitam hrpe loših priča koje je Milar pisao tokom godina. Jedva sam se oporavio od Kick-Ass, pa ću samo reći "Neka, hvala!" Aztek svakako spada u neke od najboljih radova na kojima je učestvovao. Koliko je za to zaslužan Morison? Možda bi pažljivom analizom pronašao mnoštvo rupa i propusta u Milarovim epizodama? Da li, zapravo, svako od njih nadoknađuje slabosti onog drugog?

Mnogo pitanja, a ja sam samo hteo kratko da opišem serijal. Izlazio je od sredine 1996, u mesečnim epizodama, kojih je na kraju ispalo samo 10, jer naslov nije uhvatio maštu publike. Pardon, njihov novčanik - maštu verovatno jeste, jer ne bih pisao dobre stvari o njemu da nije interesantan. Ali, prvi problem je što je serijal prekinut, a ne "elegantno priveden kraju". Doduše, ponekad je u Morisonovoj postmodernističkoj metatekstualnoj dekonstrukcionističkoj paradigmi teško utvrditi gde je razlika. Moglo bi se reći da se na neki način prelio u JLA.

Drugi "problem" je gospodin Steven Harris, crtač. Čitam reakcije čitalaca dok je Aztek izlazio i vidim kako mnogi hvale njegov rad. Ne kažem da je loš, ali mislim da je samo prosečan. Bilo je potrebno da pročitam gotovo pune tri epizode pa da mi prvi put padne na pamet "ova tabla je dobra!" A prosečnost nikad nije dobar pandan grandioznim ili samo neobičnim konceptima koje ćete ovde sresti. Stilski gledano - posebno u smislu reprezentacije likova - više mi se sviđa Harisov rad nego onaj Howard-a Porter-a za JLA (koja je krenula kad je Aztek bio na polovini), zakucanog u 90-e naprednim tehnologijama hiperkinetičke eksopneumatike. (Dakle, Morison još nije bio posebno poznat u doba Azteka, jer su i Animal Man i Doom Patrol bili i ostali ezoterija.) Ali, više puta sam se pitao tokom čitanja Azteka šta se desilo na nekoj tabli i malo toga me impresioniralo na nivou rešenja u konstrukciji scene ili kompozicije stranice.

Aztek je priča o idealnom, poštenom, plemenitom superheroju koji dolazi u realni, surovi, sirovi, nasilni, cinični svet gde dobre namere ne rezultuju uvek dobrim rezultatima. To je lik koga su izmislili Morison, Milar, i Haris, i koji se kasnije pojavljivao nekoliko puta u Ligi pravde, kada su je pisali Morison ili Milar. Većina epizoda se odvija u gradu zvanom Vanity, koji je neka vrsta mlađe i zlokobnije sestre Gotama, i ima značajnu ulogu u priči. Na kraju prvih nekoliko epizoda dobijamo i nekoliko kros-medijskih (čitaj: tekstualnih) dodataka koji objašnjavaju neke aspekte priče, i meni lično su prilično nepotrebni, iako ima i nekih duhovitih doskočica, kao što možete videti ispod. U vreme kada je Aztek crtan dekompresija još nije uzela zalet, pa je ritam pripovedanja drugačiji u odnosu na moderna očekivanja, ali to po meni i nije mana.

Naslovnica za prvu epizodu, koju je radio Howard Porter  , i dodatak za epizodu 2, Aztekova prijava za registraciju super-moći:




 

Nisam mogao da stavim ni jednu drugu naslovnu stranu, pošto se na ovoj dobro vidi kakav će biti ton Azteka. Nije to prvi junak povezan sa mističnim veštinama Maja ili Asteka ili Inka. Arakijev ĐoĐo je takođe imao astečku masku kao izvor natprirodnih moći, iako na onoj drugoj strani, strani zlikovaca. Ali, ovde imamo i globalnu teoriju zavere, sukob ideala sa realnošću, okultnu arhitekturu kao uzrok ljudskog ponašanja - motive koje će Morison i Milar često obrađivati u svojoj karijeri, ali retko kad ovoliko dobro. Ja bih čak stavio Azteka iznad Doom Patrol u Morisonovom oeuvre-u, svestan da će neki akoliti sigurno baciti kletve i anateme na mene. Doom Patrol je odličan, ali kao gomila nabacanih ideja. Sjajnih, nema zbora, ali kao koherentni narativ ne funkcionišu toliko dobro kao Aztek. Koji ni sam ne funkcioniše savršeno kao koherentni narativ - nezavršen je i ima mnogo upadica od strane drugih junaka - ali, koji je uspeo da me prilično rastuži i naježi negde na sredini. A to nije nešto čime mnogo stripova može da se pohvali.

Jesam li dobro protumačio da Kick-Ass smatrate užasnim? Pošto i njegov prevod treba da dobijemo u skorije vreme i moram priznati da me je zaplet stripa zainteresovao, razmatrao sam nabavku.


U vezi Azteka, Morisonov katalog je nešto što odavno želim da detaljnije proučim, posebno jer se jedan ortak kune u Doom Patrol. Samo da završim bar jedan od 5-6 dugometražnih stripova koje sada čitam.

 Eh, Kikes nije Millar na vrhuncu svojih sposobnosti. Ja ga, svojevremeno, nisam nazvao užasnim ali nije to ni dobar strip. Millar je tu pokušavao i da stisne i da prdne, dakle i da, kao, polomi žanrovski kalup i pokaže kako bi ,,stvarno" izgledali superheroji u ,,stvarnom" svetu, ali i da se drži gotovih žanrovskih rešenja pa strip u tom smislu nije dovoljno uspešan. Vaughanova ekranizacija je u tom smislu znatno čistija i ubedljivija. Ali bar Romita Junior sve to izvrsno crta, mada vama, druže Neomeđeni, to ništa ne znači...

... jer ne volem baš Romitu Juniora. 


Okej, hiljadarka ušteđena. Taman da mogu da na salonu meračim oba Murova Miraclemana.

Da, film Kick-Ass je daleko bolji od stripa Kick-Ass. I ne samo "bolji", već i zabavniji. Ali, imao je Milar i gorih radova, pa nema razloga za brigu!

Ova opsesija izdavača njegovim radom - i to samo pogrešnim primerima, izgleda - postaje zamorna... 

Quote from: ridiculus on 25-09-2018, 13:32:07
imao je Milar i gorih radova, pa nema razloga za brigu!

Istina.

Quote from: ridiculus on 25-09-2018, 13:32:07
Ova opsesija izdavača njegovim radom - i to samo pogrešnim primerima, izgleda - postaje zamorna... 

Generalna ideja je, kako mi se čini, da se objavljuje nešto što ima ,,cross-media amplifikacju", dakle stvari koje su široj populaciji poznate na ime snimljenog filma itd. To objašnjava i Age of Ultron, Infinity gauntlet itd. pa i Kikes.

Pa, uskoro nam stiže i Red Son, a to bi valjda trebalo da bude jedan od par Milarovih naslova koji su zapravo valjani.

Svakako jeste.