ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Tako sam i ja čuo, ali nemam lično iskustvo, pa neću da komentarišem.

Što se tiče Doom Patrol, osetio sam u jednom trenutku želju da pokrenem temu o najboljim naslovima epizoda ili čitavih grafičkih romana. A onda sam shvatio da bi za mene - koliko god volim Sajmonsona i njegove duple, bajkovite naslove iz Tora - pobedu verovatno odneo Doom Patrol u vreme Morisona. Mislim, šta može da premaši "The Painting That Ate Paris" ili "The Empire of Chairs"?

Inače, jedna informacija koja će sigurno zanimati druga neomedjenog (ako je slučajno već ne zna), a i, verujem, sve koji vole rad Majka Minjole.


Poznato je da volim Čejkina, a njegov najpoznatiji najvažniji rad je American Flagg. Izdala ga je kompanija First Comics, kao jedno od prvih svojih izdanja, i palo mi je na pamet da istražim šta su još izdali osim toga. Baronov Nexus, bez prvih nekoliko epizoda. Starlinov Dreadstar, kasnije epizode. Mnogo toga rađenog po delima Majkla Murkoka! Hronike Koruma!!! Pisao pomenuti Majk Baron (po Murkokovim pričama, naravno), crtao Majk Minjola!!!!!!





12 epizoda, 1987-88.


Ovo ću svakako da ispitam, vredelo nezavisno od Minjolinog učešća ili ne. Korum je bio moj omiljeni Murkokov junak.


EDIT: Sad nađoh da se strip o Korumu pominje na samo jednom mestu na Darkvudovom forumu, i to u postu čiji je autor drug neomedjeni! 

Da, u svakoj mirođiji ja sam čorba. 


S tim što je, ako me pamćenje nije izdalo, Minjola crtao samo prve četiri sveske, koje pokrivaju knjigu Knight of the Swords. Za ostalih osam su angažovana dva druga crtača.

Na Komiksologiji su neki meni interesantni popusti. Dvoumim se između sledećeg:
- Hellboy: The Complete Short Stories, vol. 1
- Saga of the Swamp Thing: Book One

Cena je trenutno ista, 5$, ali Helbojeva zbirka priča je inače skuplja, 15$, prema 13 za Swamp Thing. Drugo, njen broj strana je daleko veći. Prema sajtu taj iznosi 368, a za Swamp Thing oko 200. Izgleda da ću se ipak odlučiti za ovo prvo. Iako je Swamp Thing najznačajnije Murovo delo uz Nadzirače, i verovatno najbliže mom senzibilitetu*, dotična Minjolina zbirka sadrži priče kao što je The Corpse. Sagito, slušaš li?!?!?! Neke od najboljih priča tog žanra - horora, naravno, ali ovo je pravilnije nazvati zen-hororom**, kako je Simonson to prvi učinio - su prisutne ovde.

Postoji i treći izbor, ali on je malo drugačiji. 8$ (sa početnih 20) za American Flagg!: Definitive Collection, koja sadrži prvih 12 svezaka i predgovore Warrena Ellisa i Michaela Chabona. I dodatnu galeriju, sve na oko 400 stranica. Ovo je najteže naći (mislim, fizički), pa se ne bih mnogo dvoumio.

Popusti za Hellboya i Vertigo traju do 15. oktobra, a za zbirke izdate od strane Dynamite-a (a tu spadaju neki Čejkinovi radovi, i hrpe Galaktike i Army of Darkness) do 18.

Mislim da je servis ComiXology Unlimited nedostupan u našoj državi, što je šteta, jer obezbeđuje fiksnu mesečnu pretplatu za čitanje, i to prilično neskupu. (Prvi mesec besplatan + 6 dolara svaki sledeći mesec.) Jedino što im izbor nije preveliki, bar ne među starijim stripovima. Recimo, izbor Marvelovih stripova koji se mogu čitati preko Unlimited je mnogo manji nego izbor onih na Marvelovom ekvivalentnom servisu, Marvel Unlimited. Ali taj je i nešto skuplji.

*jeste, postoji i tako nešto kod mene 

**neki idu linijom manjeg otpora, pa kažu "samo avantura sa primesama horora"

Murov Swamp Thing je izdat kod nas u onom lepom Darkvudovom izdanju.
I da, ComiXology Unlimited je, na zalost, nedostupan kod nas... A Marvel Unlimited?

Čini mi se da smo nedavno ovde džakali o Vejdu.


Pa da prenesem da je izdavač Phoenix Press prijavio na Cobbiss-u prvi trejd Derdevila Marka Vejda i Paola Rivere. Ne bi me iznenadilo da to vidimo na sajmu knjiga.

Quote from: milan on 12-10-2018, 09:31:40
ComiXology Unlimited je, na zalost, nedostupan kod nas... A Marvel Unlimited?

Ne znam. Jesam učlanjen ali nisam plaćao, tj. koristio uslugu. Čekam priliku da uplatim na godišnjem nivou, jer tako je mnogo jeftinije - u rangu cene na ComiXology, kada se gleda mesečno. Ili da saznam da mi je odavde beskorisno. Ali, Srbija se pojavljuje kao destinacija u formularu koji se nudi. Trebalo bi da je dostupno.

Kao što rekoh, počeo sam da kupujem Nove bogove (reizdanje iz 1984.) i sasvim je prirodno da sam se latio podsećanja (iako nisam puno zaboravio, kao što svedoči posebna tema  ). Prva sveska obuhvata prve dve epizode, Orion Fights for Earth i O' Deadly Darkseid. Čitaćete pun prikaz, najdetaljniji na ovom jeziku, kad budem prešao čitavu priču. Ali, čak i površnim pregledom postaje jasno koliko je kasnije Orion zloupotrebljavan od strane drugih. Koliko mnogo su ljudi zaboravili da je on Zaštitnik Zemlje (i Nove geneze), i na svoj način plemenit, iako ultimativni ratnik! Zvaničan naslov jeste "New Gods", ali mnoge epizode počinju sa "Orion of the New Gods", jer, zaista, ovaj serijal je o njemu. Koliko je Darkseid posle Kirbija ukrao scenu!


A u predgovoru za definitivno izdanje American Flagg!, moj brat po duhu Voren Elis kaže da je do 1990. svako zainteresovan za strip na policama, nezavisno od ukusa, imao Nadzirače, Povratak Mračnog viteza, i Mausa, ali

Quote
There was one missing.

You are holding it.

i nastavlja izjavom da su ovih prvih 12 epizoda izgubljeno centralno delo mejnstrim stripa 1980-ih, čije odsustvo sa polica i iz rasprava je jednako raspravi o rok muzici 60-ih bez pominjanja Velvet Underground. Sasvim tačno.

Fuck the average reader. Fuck him. Fuck him to hell. (Elisov citat Davida Simona, najpoznatijeg kao pisca scenarija za The Wire.) 

Prvo, samo da javim zainteresovanim stranama da se tekstovi DJ Meha (ili njegovog ortaka* Kema) za UPPS mogu naći preko arhive Wayback Machine. Neki, ne svi. Ja slučajno naleteo, tražeći po arhiviranim olupinama sajta  . I prvo što sam video je bio Casanova, Fraction i Fabio Moon. Tu je negde i Fantastic Four od Millara    i Hitcha, kao i Kick-Ass . Ko zna šta se sve može pronaći!


Dela epske fantastike nisu česta u američkom stripu koliko bi neko mogao pomisliti na osnovu opšte popularnosti žanra u globalnoj pop-kulturi. Dragon Age više nije aktuelan, mislim. Ali je zato Dungeons and Dragons uvek aktuelan, kroz razne oblike i inkarnacije. Trenutno, IDW izdaje Evil at the Baldur's Gate (Jim Zub i Dean Kotz). IDW takođe izdaje Ragnarok od Waltera Simonsona, ali ništa novo od njega nije objavljeno poslednje 2 godine. Image izdaje Scales and Scoundrels, koji piše Sebastian Girner, a crta Francuz Galaad sa mangakolikom stilizacijom likova. U toj grupi je i pomenuta Coda, od Studija Boom, i Simona Spurriera i Matiasa Bergare. Uskoro ćemo dobiti i Conana (od Marvela), na dobro ili zlo, a siguran sam i da Cullen Bunn radi nešto... negde.


Coda obećava. Barem meni, na osnovu prve epizode. Svaka priča u kojoj glavni junak jaše na pentakornu obećava na neki način. Vizuelno me čak malo podseća na Potragu za Vremenskom pticom, poznatoj kod nas kao Ratnici sa Akbara - što je dobra stvar, naravno.







*ili beše rođak? Ne sećam se više.

Mislim da su Meho, Kemo i Hamo samo dobri prijatelji.

O Codi sam i ja čuo lepe stvari (Mad Max i Lord of the Rings - ZAJEDNO!), a Simona Spurriera ionako veoma štujem pa samo čekam da izađe dovoljan broj epizoda da mu posvetim pažnju.

Inače, da na ovaj spisak epskofantastičnih serijala koji izlaze u ovom trenutku dodamo i Dark Ark koga piše, tako je, Cullen Bunn a koji je poluhoror, polu dark fentezi varijacija na priču o Nojevoj Barci...

Ako tragate za dobrom epskom fantastikom, preporučujem Valen The Outcast, osmodelni serijal iz 2011. godine koji su za Boom radili Michael Alan Nelson i Matteo Scalera. Odlična priča, taman odgovarajuće dužine.

Pričali smo o tekućim serijalima (inače bi lista bila zatrpana hauardovštinom i murkokovštinom), ali svaka preporuka od vas je dobrodošla, kolega, pogotovo u ovom žanru!

Inače, Coda je došla do broja 6, a uskoro se očekuje i 7, od zacrtanih 12. Ne znam da li čekaju da sve izađe pa da objave neku zbirku ili dve, ali za sada još nema vesti o tome.


Inače-inače, neko mi je ukazao i da je Gail Simone radila na Crvenoj Sonji u skorije vreme. Moja neupućenost u tekovine popularne vizuelne kulture je zabrinjavajuća! 

Quote from: ridiculus on 30-10-2018, 19:35:08
Pričali smo o tekućim serijalima (inače bi lista bila zatrpana hauardovštinom i murkokovštinom), ali svaka preporuka od vas je dobrodošla, kolega, pogotovo u ovom žanru!

Znam, samo sam hteo da iskoristim priliku da pohvalim Valena jer je izgleda svojevremeno prošao potpuno nezapaženo. A ja bih ga čak nabavio na papiru - istina, prevashodno zbog priče, crtež je slabija strana tog stripa.

Evo nekoliko naslova koje sam probao i (uglavnom) nameravam da nastavim da čitam u nekom trenutku u bližoj budućnosti.

Ali, pre toga, moram da dodam nešto za Cosmic Odyssey, pošto sam o njoj pisao skoro na ovoj temi.

Jedna moja zamerka je bila pogrešna karakterizacija (ili bar nedoslednost) vezana za Nove bogove, ali u međuvremenu sam preslušao epizodu 11 O'clock Comics gde pričaju o tom mini-serijalu (#481, jun 2017.) i njihove zamerke su slične ali je fokus na drugim likovima. David A. Price u jednom trenutku kaže kako Starlin nije imao "nikakvu predstavu ko su Starfire i John Stewart". Za Starfire mi je bilo jasno - David je veliki fan Wolfman/Perez-ovih Titana, ali sam i ja. Poznato je da je korišćena u Odiseji samo zato što nije bilo uslova da uzmu Dijanu. Međutim, Stewart je drugačiji slučaj. Green Lantern spada u naslove koje najslabije poznajem iz DiSijeve ponude, pa nemam potrebno predznanje o liku. Ono što sam video u "Smakovima" davno sam zaboravio. Stewart, kako je do tada pisan, nikada se ne bi ponašao onako kao u Odiseji, ali ironija je da su njegovi postupci tamo definisali njegov lik za budućnost.

Dalje, David tačno primećuje da Starlin zapravo piše neke Marvelove likove umesto onih koje vidimo. Recimo, Lightray ima karakter Starfoxa, a Supermen se ponekad ponaša kao Kapetan Amerika. Ali, najviše me je iznenadilo ono što je rekao drugi član skupine, Jason Wood - Starlin zapravo pogrešno koristi i Betmena. I kad čujem argumente, ne mogu da se ne složim. Ne čudi me da i sam nisam odmah to primetio, jer, iako Betmena čitam i poznajem daleko bolje od Zelene svetiljke, to iskustvo je pokopano u davnoj prošlosti, a i moja pažnja je bila na drugim likovima. Elem, Betmen ulazi u kanalizaciju, prateći trag ubice, nalazi prostoriju sa tri unakažena leša, izusti "Oh my God", i pobegne sa osećajem mučnine u stomaku. I to je ono što Betmen, dok god zadržava jezgro svoje karakterizacije, nikad ne bi uradio. Detektiv, strateg, naviknut na krv i smrt, ne bi postupio tako jer je nepraktično i, čak, opasno. Ubica je mogao biti u blizini, a iznenađeno blenuti u leševe, koliko kod kratko, otvara vrata za smrtonosni napad. Ono što čudi u svemu je da je Starlin pisao Betmena pre toga. Iako su tu bile i kontroverzne epizode u kojima umire Jason Todd, trebalo bi da ima osnovnu predstavu o Betmenu. Međutim... 

Ima još primera pogrešne karakterizacije u Odiseji, ali dovoljno smo videli. Momci iz 11OC, počinju analizu tako što Jason primećuje da je Odiseja omiljeni naslov nekih ljudi koji se bave stripom (Tom Fowler), na šta druga dvojica prasnu u smeh i David dobaci "Vince, today we are not making any friends!" 

Ljudi već znaju da, ako imam izbor da pišem o poznatom ili nepoznatom, radije se opredeljujem za ovo drugo. O poznatom ću pisati jedino ako mislim da imam da kažem nešto što se ne čuje često.


Kao što već rekoh, počeo sam Codu. To je priča smeštena u "post-apokaliptični" svet epske fantastike, u kome je izgubljena sposobnost bacanja novih čini. Protagonista je bivši bard, koji za saputnika ima vernog i krvožednog mutiranog pentakorna, i priča je iz njegovog ugla (bar na početku). Ali najveći magnet mi je bio crtež Matijasa Bergare, koji me neodoljivo na momente podseća na Loazela i Ratnike sa Akbara, jedan od meni omiljenih francuskih stripova.


Razmišljajući o Image-ovoj ponudi, prvo mi je pao na pamet The Weatherman. Glavni lik vodi program meteorološke prognoze na marsovskoj televiziji i jedan normalan (ili normalno luksuzan) život. Do trenutka kada ga optuže za pomor milijardi na planeti Zemlji. I on beži glavom bez obzira, ne shvatajući šta se događa. Ali, u tom spisku naslova je i Plastic. Koliko naslova nam daje serijskog ubicu u glavnoj ulozi? I to onog za koga povremeno možda čak i navijamo? Američka provincija, korumpirani službenici - sve poznati elementi žanra. Svakako, Plastic je dekadentan i moralno iščašen strip, ali ima šta da kaže  ili se bar tako nadam, pošto ne znam završetak. Osim toga, The Weatherman izlazi još uvek, a Plastic je završen u 5 svezaka. A tu je i Cemetery Beach, od dragog nam Ellisa, koji, kako Meho kaže, još uvek ima "ono nešto" u sebi (iako se danas bavi raznim stvarima, a stripom ređe) ali to je tek počelo da izlazi.


Jimmy's Bastards je naslov koji izdaje AfterShock, i predstavlja omaž Džejmsu Bondu, na način koji je sasvim prirodan i prigodan u stripu. Dakle, mnogo preterivanja, mnogo prljavog humora, pomalo fantastike, nimalo špijunaže. Znamo da je Bond, iliti Džimi, voleo žene, zar ne? Logično je da je ostavio za sobom puno vanbračne dece. Garth Ennis i Russ Braun (povodim se za negativnim trendom, rečima opisujući ono što već vidite!  )




Od Marvelovih naslova, Thor: The Mighty Avenger. Ovo je naslov koji...eh  . Meni je ovo bolje od Tora koji su radili Strazinski i Koipel. Nije kanonsko - u smislu da nije u glavnom kontinuitetu, poput Elseworlds naslova koje izdaje DiSi - za sva godišta je, ali ne nužno "dečije", prekinuto je zbog slabe prodaje, ali danas ostaje favorit mnogih ljudi bliskih industriji stripa. Malo zbog crteža Chrisa Samnee-ja, malo zbog dirljive (ali ne patetične!) priče Rogera Langridge-a o vezi nordijskog boga groma sa smrtnicom Džejn Foster. Pominjem Strazinskog zato što je ovo izašlo odmah posle njegovog perioda na Toru, 2010-11. A Strazinski je posebna priča, kojoj ću se posvetiti u budućnosti, ali radije bih hvalio ovaj mali i ovde nepoznat naslov nego kudio Strazinskog i Koipela, ako već nemam vremena za oba. Zato, evo na brzinu (dok je još sveže) par reči o Strazinskom, koji je upropašćavao većinu naslova na kojima je radio - Spajdermen i Supermen su dva najpoznatija primera. Tora nije upropastio, ali...jedan od razloga bi mogao biti to što Tor kao naslov nije ni postojao pre nego što je Strazinski počeo da radi na njemu. I zato, ironično, mnogi kojima je on bio prvi kontakt sa Torom imaju akolitski stav prema njegovom radu. Taj naslov ima isti problem kao i The Eternals Gejmana i Romite Mlađeg: velika gomila ničeg. Nisu to "loši" stripovi, nemojte me pogrešno shvatiti, ali Strazinski, kao i Gejman, samo popunjava vreme. Obojica pišu priručnik za Marvelov univerzum, i daju mu prividnost priče. Dakle, Tor dobija novi kostim - koji je sjajan i praktičan, by the way. Čisto Koipelova zasluga, pretpostavljam? Ali i Koipel popunjava vreme i strane ničim, slično Strazinskom. Njegov Tor je jedan od najvećih primera negativnog trenda koji je osvojio mejnstrim superherojštinu u ovom veku: preveliki kadrovi (u proseku). Da li je to bio uticaj mangi ili samo praktični odgovor da se smanji količina posla za crtače, pitanje je za drugu priliku. U japanskom stripu, prostor (tj. papir) i vreme su jeftini - u američkom nisu. Kada bismo uspostavili funkciju brojača kadrova, taj bi imao najmanje posla na stripovima poput ovog Tora:


Isti broj stranica (22):
Thor vol.3  #3 102 (Coipel)
Thor The Mighty Avenger #1 121 (Samnee)
Thor vol.1 #359 121 (Simonson)

Da li je Koipelov Tor spektakularniji zbog toga ili epskiji? Naravno da nije. Analogija bi bila kada bi pisac naglašavao po reč ili dve u skoro svakoj rečenici. To je veštačko naduvavanje važnosti sadržaja. Ali, s druge strane Koipel je odličan ilustrator i to ne mogu da sporim. Najbolji je kada mu dozvolimo da posveti prostor Hajmdalu ili Asgardu i njegovim kulama i bedemima. Međutim, kao sekvencijalni umetnik, Samnee mi je draži (ok, to jeste sasvim subjektivna kategorija).

Ali, vratimo se na Strazinskog, koji je pravi problem ovde. On utemeljuje nauku o Asgarđanima - recimo, rešava problem koji je dugo mučio fandom (i Busieka!  ): da li je Tor otporan na metke? Približava ih realnosti. Ali, ponoviću, to nije ništa što se ne može uraditi u priručniku. Još jedna sličnost sa Gejmanovim Večnicima je koncept besmrtnika koji "spavaju" među ljudima i onda neko mora da ih traži i okupi. Kliše već i u to vreme. Ali, glavna stvar: ako fanovi, kao najbolju ili bar najintenzivniju scenu ističu nešto što je zaostatak ili suvišni teret jednog Marvelovog događaja - i čak zaboravimo na trenutak kakav je kreativni krš taj događaj bio - dakle, ako je najbolja scena nešto što je razrešenje priče iz drugog stripa, šta to govori o samom serijalu?

Možemo da odemo u i u daleko dublju analizu od ove, ali od Strazinskog i Koipela sam pročitao samo prvi tom (za koji mnogi misle da je najbolji), što je okvirno jedna trećina. Teško da stvari mogu da postanu bolje, s obzirom na težnju Strazinskog da odugovlači i ne ide nikud, i na činjenicu da nikad nije završio svoju priču. Ali, pričaćemo još o ovome (posle Moćnog osvetnika, koji ima prednost).




The Ring of the Nibelung by Roy Thomas and Gil Kane. Ili ne. To je samo moja želja, ali nigde ne mogu da nađem strip. GDE je Gil Kane, Sagito?! Ne superherojski Kane, već herojsko-fantazijski? Veliki propust.

Vezano za Prsten Nibelunga - imam u elektronskoj zbirci par stripova s tim naslovom, svlačim ih s neta nekako po automatizmu kad naletim na tu temu. I po automatizmu ih posle ne čitam. Ako slučajno imam verziju koja tebe interesuje, javiću.

I P. Craig Russell je radio svoju verziju:





ali mene zanima prvenstveno Kejnova i Tomasova.

Inače, pade mi na pamet da se Coipel čita Koapel, pošto je Francuz, a ne Amerikanac, čijim izgovorom sam bio zaveden!     

Životnost ovog našeg potforuma o stripu možemo izmeriti po tome koliko nas se javilo da kaže išta o Stenu Liju. Nula, ni više ni manje (sve je moguće na Sagiti  ). Da, nekolicina nas se javila na Enciklopediji mrtvih, ali to nije deo ovog potforuma.

I, dok ja ne mislim da je Stenli Liber izbliza bio zaslužan za kreativni deo Marvelovog univerzuma koliko mu to mejnstrim mediji pripisuju, mislim da je bio najodgovorniji pojedinac za stvaranje fandoma kakvog danas znamo u pop-kulturi. I mogao bi da slušam priče iz njegovog života satima. Priča o njemu i Džoan je jedna od velikih ljubavnih priča XX veka. Nije čudno da je umro samo malo posle nje.

Elem, završio se Mister Miracle. Uskoro se završava i naslov koji mi je prva asocijacija na Jonathana Hickmana. East of West. Kad smo već kod toga, druga asocijacija mi je The Nightly News. Stvari koje je radio za Marvel idu tek posle toga. Iako me Fantastična četvorka zanima, nikako mi nije prioritet iz dva razloga:
- česta promena crtača, što je meni jako iritantno - toliko iritantno da će neko ko gleda na strip samo kao predložak/začetak ideja za film ili TV seriju ostati začuđen (a Hickman i sam ume da crta, i crtao je)
- reći ću samo jedno ime, i to je (konceptualno) glavni problem sa Fantastičnom četvorkom u poslednjih 20-25 godina: Franklin Richards. Nema neke specijalne veze sa Hickmanom, ali ovaj je nasledio taj problem i njegovo je bilo da napravi velilepni zamak koristeći, između ostalog, govna drugih ljudi;

Lično ne marim za Stena Lija, ali o pokojniku sve najbolje pa se zato nisam javljao i neću se javljati u razgovorima koji se tiču njegovog lika i dela.


Proteklih nedelju dana sam uživao u prvom čitanju Murovog Miriklmena. O tome bi već vredelo pričati, ali nameravam da obrnem još jednom sagu pre nego što se u to upustim.


Takođe sam se pre dva dana vratio po deseti put Ultimate Spidermanu. Prošao sam kroz povratak Edija Bruka i sada me čeka prokaženi Ultimatum. Zapravo, već sam pročitao prvu sveščicu i za početak to i nije toliko strašno. Ali ne sumnjam da će Loeb već naći načina da sve za***e. 

Quote from: neomedjeni on 20-11-2018, 08:54:53
Zapravo, već sam pročitao prvu sveščicu i za početak to i nije toliko strašno.

Temeljno ste desenzitizovani, druže Neomeđeni. Ultimatum je jedan od najgorih stripova iz poslednje decenije (a njime je decenija, takoreći i započela).

Ne sporim, ali treba imati na umu da sam čitao samo Spidermana i da nemam pojma o rasporedu ostalih figura na tabli pre početka Ultimatuma. Niti znam nešto o likovima prikazanim u prvoj svesci i njihovim odnosima. Sadržaj prve sveske se svodi na: došo talas ko zna odakle, potopio pola Njujorka, pola mutanata i superheroja se udavilo, pola plače ili traga za nestalim ljubavnicama. E da, Sju Strorm na kraju epizode svojim moćima vraća okean okeanu.


Mislim, Ultimates 3 je na prvih pet strana bio za tri klase gori. Sve ovo nema mnogo smisla, ali to je prokleti Marvel događaj, koji od njih ga pa ima? 

Ultimates 3 je verovatno objektivno gori od Ultimatuma, ali je Ultimatum samo malo manje loš a posledice istog su bile katastrofalne. No, ako ništa drugo, posle Ultimatuma je Ultimate Spider-man postao ponovo veoma dobar.

Quote from: neomedjeni on 07-11-2018, 09:10:00
Vezano za Prsten Nibelunga - imam u elektronskoj zbirci par stripova s tim naslovom, svlačim ih s neta nekako po automatizmu kad naletim na tu temu. I po automatizmu ih posle ne čitam. Ako slučajno imam verziju koja tebe interesuje, javiću.

Nekakav crtač Alice ili tako nekako je uradio Siegfried nekoliko tomova. Ima veze sa temom, pogledaj, valja ja pročitao.

Zigfrid Aleksa Alisa - odličan strip. Imam ga u papiru na serbskom jeziku, zahvaljujući Veselom četvrtku.


Dobro me podseti, zaboravio sam na ovo obećanje.

Pošto sam onomad već zapretio, red je da pretnju i ispunim. Naime, Marvel je okončao neke X-Men serijale a započeo neke druge. Notabilno, od prošle nedelje ponovo izlazi Uncanny X-Men, najstariji, najvažniji, najtradicionalniji X-serijal i mada je reakcija na internetu uglavnom rejndžovala od uzdržane razočaranosti do agresivnog neprijateljstva, ovo je svejedno vrlo dobar trenutak da podvučemo crtu i pogledamo na šta je ličila recentna produkcija u mutantskom krilu Marvelovog univerzuma i šta sve to znači za ulazak u novu eru u kojoj će Uncanny X-Men izlaziti jednom nedeljno, napisan i nacrtan, na smenu, od strane čitavog krda vrlo reputabilnih autora. Da ne zaboravimo, naravno, Marvel je ovakve stvari radio već mnogo puta u prošlosti (relansiranje Amazing Spider-mana sa Brand New Day, recimo) i retko su rezultati bili fenomenalni. Utisak je da je ,,kuća ideja" u ovom trenutku okraćala upravo sa idejama pa gleda preko plota za inspiraciju. Videvši, valjda, kako u DC-ju pljušte pohvale za Batmana koga Tom King na mišiće izbacuje na svake dve nedelje (uz strašne napore mnogo crtača), ovde su pomislili da će mudar potez biti da se stvari još intenziviraju i da se Uncanny X-Men privoli nedeljnom tempu izlaženja. Naravno, ovo je promašaj teme (koju su, uzgred, u Marvelu mnogo bolje pogodili sa dvonedeljnim tempom izlaženja novog i veoma solidnog Amazing Spider-man) i neka vrsta razmetljive trke u naoružanju tamo gde bi čitalac, cenim, više voleo nadmetanje u kvalitetu, ali, hajde, o Uncanny X-Men ćemo pisati kad dođe vreme. Sada je, pak, vreme da se osvrnemo na druge mutantske naslove od kojih su se neki završili a neki još traju.
 
Za početak, razume se, najvažnije je da vidimo kako su se završili X-Men Gold i X-Men Blue, dva tekuća serijala lansirana 2017. godine a koji su, svojim dvonedeljnim tempom izlaženja bili namerni da popune prazninu notabilno odsutnog Uncanny X-Men magazina i svaki na svoj način polako uvedu X-Men u neke ,,normalnije" tokove nakon nekoliko godina prilično divljeg meandriranja.

Naravno, konstanta X-Men je vazda bilo to da se u njima uvek sve menja i da su postava, mesto i vreme radnje, ali i teme podložni stalnoj, heh, mutaciji, no uzimajući čak i to u obzir, od 2012. godine na ovamo, bilo je jasno da tu duvaju novi vetrovi. Rokade u uredničkim foteljama, Marvelovo agresivno insistiranje na tome da se X-Men gurnu u drugi plan za račun Inhumansa koji je trebalo da budu njihova zamena, Brian Bendis koji je započeo divlje inventivan rad na dva paralelna X-Men serijala, samo da bi se pokazalo da nema pojma kako da ih završi, sve se to osećalo u sledećih nekoliko godina, sa dobrim scenaristima (Lemire, Bunn, Hopeless...) koji su se rvali sa zapletima koji su im se svako malo otimali kontroli. Sukob Inhumansa i X-Men, pogibije i promene status kvoa za neke važne likove, sve je to, na kraju dana malko i iritiralo deo publike pa je podvlačenje crte i lansiranje X-Men Gold i X-Men Blue serijala u isto vreme bio način da se stvari malo dovedu u red a pojedinim segmentima čitalaštva da upravo ono što žele.

X-Men Gold je, u tom smislu bio onaj ,,sržni" magazin, Uncanny-X-Men-pod-drugim-imenom, namenjen ljudima koji pamte generalnu formu X-Men iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, a nisu sasvim ap-tu-dejt sa tim nekim modernim razvojem situacije i bizarnim idejama vezanim za putovanje kroz vreme, alternativne verzije poznatih likova i sve te druge ideje koje su Bendis i drugi poubacivali u blender poslednjih nekoliko godina. Mislim, čak se i prva priča u X-Men Gold zvala, nimalo prikriveno, ,,Back to Basics" praktično obećavajući da će ovo biti ,,klasičan" X-Men magazin, sa sržnim timom koji je smešten u veliku kuću koja je delom internat, delom političko pribežište, te herojima koji su upravo to – heroji, kostimirane osobe sa supermoćima koje se bore protiv društvenih zala. Marc Guggenheim, scenarista ovog serijala je praktično svojim likovima u usta stavio ovakav mišn stejtment u prvoj epizodi i tokom sledećih 36 epizoda (plus dva godišnjaka) se pošteno potrudio da ga i ispoštuje.

Kada sam prošli put pisao o X-Men Gold ukazao sam da volim Guggenheima, da volim njegove udobne, hrskave dijaloge i brze a efektne karakterizacije, a što je, uz mahom vrlodobre crtače koji su radili na ovom serijalu i procesiju poznatih likova i neprijatelja koji su se u njemu pojavljivali, svemu zaista dalo osećaj solidnog komfora. No, takođe sam pomenuo da imam određeni problem sa činjenicom da zapleti kao da su ovde od drugorazrednog značaja, odnosno da priče koje čitamo na kraju dana kao da nemaju neki širi smisao, te da su samo reciklaža zapleta starih po dvadeset i trideset godina i da magazinu kao celini fali određena definišuća tema. I, to je valjda prokletstvo koje prati čitaoce superherojskih stripova: žalimo se kada urednici i scenaristi stalno nešto menjaju i kad ne znamo šta je jedan ,,pravi" status kvo likova i sveta, a onda kada to dobijemo, žalimo se kako priče nemaju težinu i kako se likovi ne razvijaju i stalno su isti.

No, istina je da dobri scenaristi (i urednici) umeju da postignu balans i da unutar jasno impliciranog status kvoa imaju razvojne lukove i za likove i za svet. Guggenheim je ovde napravio takav napor, ali do kraja serijala je ostala činjenica da je ovo pre svega strip o starim, dobro poznatim likovima (sa minimumom uvođenja novih) stavljenim u uglavnom dobro poznate situacije i da je na kraju moj preovlađujući pozitivan utisak bio taj da je Guggenheim baš prema likovima pokazao poštovanje i znalački ih proveo kroz razna iskušenja. Sama iskušenja su, kako rekosmo, bila uglavnom reciklirana, sa veoma promenljivim uspehom – krosover sa X-Men Blue u kome se pojavio Mojo je bio... neuredan – ali je Guggenheimova ljubav za likove i rad uložen u to da se vidi kako oni kao pojedinci i kao tim ipak evoluiraju kroz sve te nove situacije, sve se to na kraju ipak isplatilo.

I svestan sam da ovo ne zvuči kao najkuratija pohvala koje možete da se setite, ali, hej, s obzirom da je gomila old skul ljubitelja X-Men ovaj serijal otvoreno mrzela, mislim da je u redu da se to ovako kaže. Guggenheim je, možda iznenađujuće, kao jedan od centralnih ponavljajućih motiva u ovaj serijal stavio romansu između Kitty Pride i Pjotra Raspućina i mada je njihovo obigravanje jednog oko drugog, pripreme za venčanje i finalni preokret vezan za njihov brak, na kraju imalo manju medijsku pažnju od onog što je King radio sa Betmenom i Cat Woman, mislim da je Guggenheim ovo dobro odradio, prikazujući na kraju krajeva i neku vrstu postojane i duboke istine vezane za (fiktivne) ljude čiji se život sastoji od sumanutih superherojskih pustolovina i neke vrste tekuće tragedije koja nikada nema jasan kraj i zaključak. U tom smislu, X-Men Gold je do svog završetka doveden prilično dostojanstveno, sa relativno zaboravljivim pričama ali sa poštenim odnosom prema likovima koji su uspeli da prodišu kroz te priče, pokažu svoj šarm i podsete me zašto ih volim. Nije to na kraju dana ni tako rđav rezultat.


X-Men Blue, iz pera Cullena Bunna je, sa svoje strane imao ambiciozniji naum, hvatajući se sudbine ,,Originalnih 5" X-Men koji su za vreme Bendisova vakta na stripu dovedeni iz prošlosti u sadašnjost kako bi prikazali kontrast između naivnije superherojske tematike ranih X-Men i komplikovanog sociopolitičkog bagaža sa kojim ovi stripovi dolaze u drugoj deceniji 21. veka. Tipično zamišljen bendisovski haj konsept, ali, kako već rekosmo, Bendis do kraja svog rada, pokazalo se, nije imao ideju šta bi sa tim na kraju da zaista uradi pa su posle O5 bili predati na staranje Dennisu Hopelessu koji ih je poveo na put oko sveta ne bi li magazinu dao distinktan ton i originalne priče, a na kraju je na Cullenu Bunnu bilo da priču o njima i zaključi. Or has it?

Problematika Originalnih 5 je, između ostalog u tome, što je Marvelov multiverzum, čak i posle višestrukih dovođenja u red, svejedno haotično mesto, sa gomilama alternativnih verzija istih likova koje relativno udobno sarađuju jedna sa drugom – uostalom, serijal Old Man Logan je najbolje podsećanje na ovu činjenicu – pa je u tom smislu taj neki gravitas koji je trebalo da dođe kroz susretanje mladih, neiskvarenih X-Men sa svojim starijim, očajnijim i ciničnijim verzijama pomalo i izostao. Stalne dileme o tome da li oni mogu da se vrate u svoje originalno vreme, ali i da li TREBA to da urade ili da se prilagode životu u svetu budućnosti i tu služe kao neka vrsta moralnog podsećanja na originalnu misiju (kako je to Hopeless kroz svoj rad pokušavao da podcrta) su meni uvek delovale pomalo veštački imajući na umu koliko je putovanje kroz vreme inače raširena aktivnost u X-Men i koliko je saradnja između heroja iz različitih vremenskih linija na kraju krajeva česta.

Bunn je u tom smislu rešio da samo zaoštri ova dva motiva. S jedne strane, očigledno godinama fasciniran Magnetom koga je jedno vreme pisao u solo-serijalu, Bunn je za X-Men Blue osmislio da će Originalnih 5, sasvim neočekivano i skoro pa i neplauzibilno, svoju misiju u tuđem svetu naći upravo saradnjom sa nekada svojim najvećim neprijateljem. Ovo jeste bila nategnuta ideja ali je baš zbog toga uspela da funkcioniše. Bunn je svesno igrao na kartu ideje da se mladi X-Men za koje su se ratovi vođeni sa Magnetom na početku X-Men istorije, zapravo desili pre svega nekoliko meseci, veoma neugodno osećaju radeći sa svojom najvećom nemezom, ali i da je upravo njihov pokušaj da shvate da je radikalni mutantski nacionalista sa godinama omekšao, makar u pogledu ekstremnog separatizma, ali da je u srži njegovog karaktera pre svega ljubav za mutante i skoro mrveći osećaj odgovornosti da svoju rasu spase progona i istrebljenja. Mladi, veoma idealistički nastrojeni X-Men izmešteni iz svog vremena se, stoga, ipak donekle prirodno svrstavaju uz čoveka koji jeste pokušavao da ih ubije ali koji danas, reklo bi se, pravi napor da ostane izvan fokusa javnosti i iz pozadine im pomogne da učine pravu stvar. Ovo je dobra tema i dobar osnov zapleta, što sve Bunnu pruža priliku da praktično nastavi da piše Magneto serijal, sa nešto većom postavom ovog puta.

S druge strane, putovanje kroz vreme u finalnom delu ovog serijala postaje sve naglašeniji element zapleta jer Bunn, u odjeku Guggenheimovog rada preko u X-Men Gold, ovo koristi da se dotakne nekih bitnih momenata iz X-Men (i šire Marvelove) istorije i kontekstualizuje postupke likova kroz njih. Ključna razlika je što se u X-Men Blue ovo sve dešava u okviru očigledne teme koju serijal u celini ima, sa Bunnom sasvim vidljivo odlučnim da likove na kraju ostavi na sasvim drugom mestu u odnosu na to gde su bili na početku. Ili barem jedan lik – Magnetoa.

Najveća slabost ovog serijala je, na kraju dana, upravo to što je po sili dužnosti morao da bude pisan kao timski X-Men magazin a ne kao solo-Magneto storija. Bunn voli ove likove, to nije problem, ali reklo bi se da ni on na kraju dana nema bogznašta da kaže o Originalnih 5 i njihovom mestu u današnjem svetu. Utoliko, iako je X-Men Blue uvek sasvim prijatan za čitanje, sasvim je vidljivo da bi on to bio i sa drugih pet likova na mestima O5, možda sasvim novih pet likova koji bi bili tinejdžeri što se trude da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se. S druge strane, Magnetova spora transformacija od ostarelog radikala koji danas shvata vrednost inkluzivnosti i pružene ruke (pre nego što, jelte, stisnete pesnicu) do, pa... Magnetoa koga poznajemo, a čiji ego na kraju uspeva da zakloni brigu za rasu, to je mnogo interesantnije i poslednjih nekoliko brojeva ovog serijala su tematski fascinantniji pa je šteta što Bunn nije ovome posvetio više prostora.

Druga dva problema sa X-Men Blue su vezana za upliv drugih stripova: krosover X-Men Blue sa Venomom je jedna od najbizarnijih ideja koje sam u Marvelu video poslednjih godina sa potpunim tonalnim sudarom, da ne pominjem nuždu da čitate sasvim odvojen serijal kako biste ispratili priču, a odluka da se izuzetno važna promena status kvoa Jean Grey dogodi izvan X-Men stripa je, pa, uzdržavam se od korišćenja reči ,,uvredljiva", ali svakako problematična i čoveka gadno nažulja.

Drugi problem je odsustvo kraja. Bunn ovaj serijal vodi prema završnici sa očiglednim namerama da jednom za svagda razreši status Originalnih 5 i, nakon što smo svi nešto naučili, ih konačno vrati u njihovo vreme. Ovo se, naravno ne događa jer superherojski stripovi kao da su alergični na uredne završetke, tako da se u minut do dvanaest javlja nova kriza a čitalac je upućen da uzme i pročita Extermination Eda Brissona, mini-događaj u X-Men univerzumu prepun akcije i, pogađate, putovanja kroz vreme. To da je Extermination zapravo solidan strip jeste određena uteha, ali X-Men Blue je zaslužio malo primereniji kraj. Ovako kako jeste, Originalnih 5 će na kraju biti pometeni u velikom čišćenju kuće, odloženi u orman dok ih se, za koju godinu, neki urednik ne priseti i dobijemo novu, loše zamišljenu priču o putovanju kroz vreme i mutantskoj nevinosti.


Ako već pričamo o važnim promenama  Status Kvoa, dvanaest brojeva Astonishing X-Men koje je napisao Charles Soule su svakako bili predugačak period pripovedanja za nešto što je maltene jedna neprekinuta scena akcije koja se događa na fizičkom i, jelte, mentalnom planu, ali ako želite X-Men strip sa ,,temom" i ,,promenama", pa, ovo je upravo to, na steroidima i obilnoj količini MGH-a.

Kada smo prošli put pisali o Astonishingu, pomenuo sam da je ovo serijal koji se bavi ansamblom likova čije međusobne odnose valja ispitati i protresti i malo se žalio na to da je zaplet u okviru kog se ovo događa naizgled samo kulisa da se pričaju individualne priče likova. No, Astonishng, na kraju, uopšte nije bio to (i zato malko i kukam što mu je trebalo 12 brojeva da napravi svoje poente) već, naprotiv, priča o povratku Charlesa Xaviera među žive.

I, da se razumemo, Xavier je već toliko puta umirao i vraćao se da ovo nije zanimljiv deo priče, mada Soule jeste ispisao dramatičnu i zabavnu epopeju o tome kako smo ga zamalo izgubili i kako nam se ipak vratio. Zanimljiv deo priče je to KAKAV nam se Xavier vratio, kako on sebe vidi u odnosu na današnji mutantski trenutak, kako smatra da X-Men treba da se ponašaju u svetu koji se za par godina njegovog odsustva dodatno promenio, i, na kraju krajeva, je li Xavier danas uopšte potreban mutantima generalno i X-Menima partikularno, kao i da li su oni potrebni njemu.

Soule je ovde potegao kartu koja se retko poteže ali je baš zato i potentna, podsećajući da je Xavier EKSTREMNO moćan mutant i da mi samo decenijama uglavnom zdravo za gotovo uzimamo njegov etički integritet i integracionistički narativ, a da je moć zavodljiva i da uvek treba imati na umu da je na neki način moramo držati pod kontrolom. Astonishing u ovoj svojoj inkarnaciji nije priča o ,,Xavieru negativcu" koga njegovi učenici moraju da kao takvog prepoznaju i pobede, ali je, u poređenju sa X-Men Gold i X-Men Blue koji su se jako potrudili da stvari resetuju na neke poznate pozicije, interesantna diverzija koja postavlja osnovu za neke buduće X-Men priče u kojima će se ispitivati na koji način mutantska nacija sazreva i doseže (ili prevazilazi) vizije svojih, jelte, duhovnih otaca i predvodnika.

Pričam u futuru jer je posle Souleovih dvanaest brojeva serijal preuzeo Matthew Rosenberg i strip je otišao sasvim drugim tokom.

Rosenberg je odličan scenarista i njegov 4 Kids Walk into a Bank je bio jedan od najboljih stripova koje sam čitao prošle godine. U međuvremenu je čovek svojski navalio na Marvel, pišući svu silu serijala a Astonishing X-Men je samo jedan od mutantskih stripova koje je uspeo da progura kod uredništva. No, kako je i sam Rosenberg rekao da mu je pisanje mesečnog, tekućeg X-Men magazina davnašnji san, vidi se posebno zadovoljstvo sa kojim on radi ovaj strip.

Souleovi zapleti su nešto čime se Rosenberg bavi samo u godišnjaku koji je odlična, prilično ozbiljna priča što upozorava na opasnost od manipulacije koju nad čitavim zajednicama mogu da izvrše moćne individue. Iako je X-Men nominalno naučnofantastičan strip (ili barem strip koji koristi određene naučnofantastične motive) pa je i manipulacija o kojoj pričamo na visokom nivou spekulativna i podrazumeva moćnu telepatiju, Rosenbergova poenta i diskusija o njoj su veoma jasne i potentne i umešno koriste spekulativne motive da dotaknu sasvim univerzalnu temu. E, sad, to što je tu temu već delimično obradio film Matrix pre dve decenije je već druga priča – ovaj strip se njome bavi na specifično X-menovski način i rezoniranje sa istorijom ovog stripa joj daje posebnu težinu.

No, regularan, mesečni Astonishing X-Men je posve druga priča i skoro da je zapanjujuće da je Marvel odoleo iskušenju da ponovo krene od broja jedan. Rosenberg ne samo da menja ton i tematska interesovanja ovog serijala već i radikalno menja postavu koja se u njemu pojavljuje. U ovom trenutku je ovo, tako, strip u kome u timu imamo rame uz rame Havoka, nedavno (u X-Men Blue) vraćenog u ,,normalnu" karakterizaciju, kako pokušava da ubedi ceo svet da nije loš čovek, a što je interesantan pristup imajući u vidu da se zaista malo toga uradili sa motivom ,,inverznih karaktera" iz Remenderovog Axisa, imamo Warpatha i Beasta koji su tu da svako na svoj način vuče u herojskom smeru i bude kontrateg Havokovom i dalje prisutnom egoizmu, imamo Dazzler (!!!!) koja je badass ,,obavljač poslova" u timu gde su muškarci, čini se, zainteresovaniji da pričaju nego da rade, imamo Bansheeja koji nije sav svoj i depresivnog Colossusa koji nikako da se oporavi od onog što mu se desilo u X-Men Gold. Rosenberg ovde vrlo slobodno meša likove iz različitih vremenskih perioda i različitih senzibiliteta ne bežeći od ideje da njihovo mešanje može da dovede do određenih tenzija, čak, rekao bih, prilično igrajući na kartu da će te tenzije biti blagorodne za ovaj strip. X-Men su započeti kao strip o otpadnicima od društva koji, okupljeni na gomilu, pokušavaju da pronađu/ kreiraju zajednicu koja će im biti utočište. Rosenbergov Astonishing zaoštrava ideju otpadništva kombinujući likove od kojih su neki legitimno prezreni od strane većinske mutantske zajednice, a neki su, pak, uspeli da prevaziđu mutantsku stigmu i ostvarili se i u širem društvu kao poznate i u određenim krugovima cenjene osobe.

Ovo se sve onda dešava na pozadini priče u kojoj se Reaveri, kao relativno bezbedni i univerzalni negativci u X-Men stripovima, ponovo pomaljaju sa nekim svojim planom da pobiju, pokrste, rasele, kako već to ide, ali mada je ovaj zaplet udobno generički, očigledno je da je on tek podloga za ,,pravi" zaplet a koji se bavi likovim što moraju da u teškim i smutnim vremenima pronađu svoj lični a zatim i grupni identitet. Naravno, spoljnja pretnja zasnovana na ekstremističkim, rasističkim teorijama je uvek bila zgodan kohezivni faktor za X-Men stripove, ali Rosenberg ovde veoma svesno igra na to da kohezija ne dolazi sama od sebe i da likovi u njegovom timu (za koji Warpath INSISTIRA da ni slučajno ne sme da se zove X-Men) (uostalom, on, kao jeste-pa-nije član aktuelnog Weapon X, najbolje zna gde su rizici nepažljivog brendiranja) moraju dobro da porade na tome da jedni druge prepoznaju kao bliske i stvore duh zajednice, tima, pa i porodice.

I to sve vrlo solidno ide i Astonishing X-Men je jedan od zabavnijih serijala koji u ovom momentu izlaze sa X-brendingom sa dobro pogođenom hemijom tima ali i sa dovoljno ubedljivom osnovnom pričom da se ne svede sve samo na kalambur i razbibrigu. Pomaže i što je Greg Land, koji crta Rosenbergove epizode, kako sam već na drugim mestima sugerisao, značajno popravio svoj stil. Naravno, i dalje ovde ima momenata koji su, reklo bi se, precrtani iz lajfstajl magazina i sa raznih reklama, ali je ovo strip sa daleko urednijim vizuelnim pripovedanjem nego što je to za Landa bio standard kada je pre neku godinu radio Uncanny X-Men, likovima koji imaju ubedljiviji unutrašnji život, i akcionim scenama koje su moćne i dinamične. Landov inače čisti crtež je ovde dodatno pojačan svetlim kolorom koji radi iskusni Frank D'Armata pa je Astonishing X-Men jedna vrlo solidnoizgledajuća strip-pojava u ovom trenutku. Šteta je samo što bi se reklo da se serijal završava posle sedamnaestog (ili osamnaestog?) broja (mada Marvel  nigde, a da sam ja to video, nije to zvanično najavio) i što će dobra inercija koju su Rosenberg i Land ostvarili biti odložena na policu za neki kasniji istorijski period. Marvelovi privjui za Januar nemaju dalje epizode Astonishinga i, ako se neko čudo ne desi, ovo će biti prevremen kraj jednog serijala koji je obećavao.


Matthew Rosenberg je napisao i šestodelni serijal New Mutants: Dead Souls koji je... hajde da to kažemo ovako: oštro podelio čitaoce. Neki smatraju da je ovo predaleko od bilo kakvog prihvatljivog New Mutants senzibiliteta i da je priča veštačka, sa neubedljivim karakterizacijama, dok drugi misle da je ovo osvežavajuće zrela i inovativna obrada ideje o timu mladih mutanata koji, u odsustvu drugih autoriteta, moraju među sobom da pronađu ne samo lidera već i pravu ideju koja će da ih inspiriše. Sebe smatram poprilično velikim zaljubljenikom u New Mutants i sklon sam da se svrstam bliže ovom drugom mišljenju. Ipak ne treba izgubiti iz vida: New Mutants: Dead Souls je čudna priča koja počinje praktično in medias res prikazujući nam tim s koca i konopca okupljenih mutanata kako se bavi rešavanjem natprirodnih pretnji u delovima zemlje kojima je i bog, jelte, rekao sajonara, vidimo se u nekom drugom filmu, i sve je vrlo low-key i gotski, ali ovaj ,,monster of the week" pristup je samo umešna varka telom i Rosenberg brzo odlazi u sasvim drugu stranu baveći se jednom interesantnijom temom. U osnovi, Rosenberg pita ne samo zašto mladi otpadnici od društva ne nalaze u životu drugi put nego da se bave tom nekom sasvim nezahvalnom superherojštinom već i kako to da zapravo, s obzirom na okolnosti, nisu neizbežno postali čudovišta.

New Mutants je, naravno, prvi tim koga je Chris Claremont svojeručno kreirao nakon nekoliko godina rada na X-Men, praktično njegova verzija priče o mladim otpadnicima od društva koji moraju jedni u drugima da prepoznaju porodicu i zajednicu što su ih odbacili, ali Rosenbergova varijacija ide značajno dalje od reciklaže originalnih motiva. Rosenberg, zapravo, prihvata to da New Mutants danas više nisu deca, da su odrasli i da su odrastali u nenormalnim uslovima, pa su glavne tenzije koje postoje u ovom serijalu zasnovane na nerazrešenim pitanjima koja su se nakupljala godinama manje nego na spoljnjim pretnjama. To znači i da je ovo sa jedne strane strip koji zahteva solidnu investiciju u istoriju New Mutants ali i solidne nerve za dekonstrukciju koju će Rosenberg do kraja šeste epizode izvesti.

Zgodna stvar je što ovo nije na prvi pogled puka dekonstrukcija – ovaj tim nema samo članove New Mutants već i likove poput Rictora i Guida iz nekih verzija X-Factor, te svačije omiljene detonatorke Tabithe Smith aka Boom Boom, a njihovo uključivanje u ekipu koju nominalno na terenu predvodi Iljana Raspućin a iz pozadine menidžuje Xi'an Coy Manh služi kao jedan od ranih signala da ovo neće biti tek još jedna New Mutants priča.

Rosenberg zatim likove provlači kroz iznenađujuće inventivne scenarije čiju prirodu ne treba spojlovati u ovakvom prikazu, a koji ne samo da otkrivaju da nešto što je delovalo samo kao serija horor epizoda zapravo predstavlja veći i dublje preteći narativ, već i ozbiljno dovode u pitanje mentalnu izdržljivost protagonista. Rosenberg kao da sve vreme igra na razmeđi između ideja da su ovo i dalje mladi likovi koje nosi entuzijazam i mentalna otpornost karakteristična za mladost, ali i da su ovo likovi sa ogromnom kilometražom traume u svojim CV-jevima, nikada prihvaćeni od strane društva, uvek uhvaćeni u ratove koje nisu izazvali. Do kraja šeste epizode imamo posla i sa demonima iz pakla, ali i sa dobrim, starim rasizmom a Rosenberg likove ne štedi kao malo ko trenutno zaposlen u superherojskom stripu. Ovde ne pričam o fizičkim oštećenjima, da ne bude zabune, Dead Souls je strip koji se više bavi psihologijom i duhom i na njegovom kraju su njegovi protagonisti tako temeljito poraženi da stvari ne možemo nazvati nikako drugačije nego tragičnim. A opet, ta završnica ima snagu i eksplozivnost, iako su one uglavnom utemeljene na očaju i ovo je strip koji čitaoca ne ostavlja nezadovoljnim.

Sem naravno utoliko što je ovo očigledno tek prvi deo priče za koju nemamo nikakvu ideju kada će biti dalje ispričana. Mislim, klifhengeri su jedno, ali Marvel mora da zna i da smo na klifhengere kolektivno pristali onda kada su oni bili zalog za naše ponovno kupovanje magazina narednog meseca. Sa Dead Souls, pak, dobijamo majku svih klifhengera bez ikakve sugestije kada i da li će on biti ikada razrešen. I to sad frustrira ne zato što smo veštački navučeni da pitamo šta je bilo dalje već zato što je ovo, sasvim vidljivo, nezavršena priča sa dinamikom pripovedanja koja nas je svesno vodila do ove tačke, kulminirala i sada nam ne nudi razrešenje. Nezgodno.

No, videćemo. Pretpostavka je da Marvel i Rosenberg imaju nekakve ideje o tome šta će i kada dalje da se desi pa samo treba biti svetački strpljiv. U međuvremenu, da pohvalimo odličnog Kanađanina Adama Gorhama na olovkama i tušu koji fino kombinuje ,,indi" senzibilitet primeren stripu o mladim osobama sa komplikovanom superherojskom pričom prepunom magije, demona, transformišućih robota... Gorham Warlocka crta odlično a to je uvek dobar test nečije zanatske svestranosti.


Da se na brzinu pozabavimo i trećim (mini)serijalom koga je Rosenberg u poslednjih nekoliko meseci uradio na temu mutanata, petodelnom ekstravagancom pod naslovom Multiple Man.

Poslednji put kada smo imali miniserijal o Jamieju Madroxu – mutantu čija je moć da može da pravi, često ekscentrične, duplikate samog sebe – to nas je odvalo u potpuno epski X-Factor serijal iz pera Petera Davida za koga i danas mnogi među nama misle da je jedan od najboljih X-Men stripova u ovom veku. Ovo napominjem jer je menadžment očekivanja važan: Rosenbergov Multiple Man nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa Davidovim urbanim noir maštarijama i umesto toga ovo je ekstravagantna, haotična gorkoslatka komedija o putovanju kroz vreme i vivisekcija lika čija je glavna karakteristika da je – više likova u jednom.

Naravno, Jamie Madrox je uvek i bio zanimljiv karakter za prikazivanje baš zbog toga što su njegovi duplikati uvek na neki način prenaglašavali neki od elemenata njegove ličnosti. Iznenađujuće dobro definisan lik (od strane Petera Davida pre svega, Claremont, koji ga je kreirao, ga nije ozbiljnije koristio), Madrox je uspevao da bude i poprište ozbiljnih (a često i komičnih) ljudskih drama, upravo na ime dramatičnih kontrasta i nedoslednosti u okviru iste osobe, umešno izvučenih na površinu korišćenjem motiva duplikata. No, Rosenberg ovde podiže uloge: Madrox je uostalom, umro tokom Inhumans vs. X-Men događaja, otrovan oblakom terigenske izmaglice i Rosenbergov strip se između ostalog bavi i pitanjem šta rade duplikati kada originala više nema.

Multiple Man je haotična, veoma džombasta vožnja koja uključuje mnogo putovanja kroz vreme, vremenskih paradoksa, vremenskih petlji i, razume se, alternativnih verzija istog lika. No, kako se ovde i radi o liku koji je definisan svojim proizvođenjem duplikata, bezbedno je reći da je haos podignut na treću potenciju.

Čime hoću da kažem i da je Multiple Man donekle konfuzan strip koji čitaoca tera da se zaista ozbiljno udubi u problematiku putovanja kroz vreme i promene istorije, ali ga onda sve vreme gurka u rebra i sipa frivolan humor na sve stane, ne bi li mu pokvario koncentraciju.

I to u određenom smislu dobro funkcioniše. Na kraju krajeva, mi prihvatamo da Madrox koga gledamo u ovom stripu nije ,,pravi" Jamie Madrox već jedan od duplikata a što opravdava zaoštrenije komičnu karakterizaciju, ali treba imati na umu i da su ostali likovi u stripu uglavnom ugođeni sa ovim tonom, uključujući Hanka McCoyja koji je ovde mnogo manje svečano-ozbiljni naučnik kako ga danas uglavnom prikazuju u X-Men stripovima, a mnogo više cinični dobacivač sa strane u brzom i bezobraznom sitkomu. No, Rosenberg ulaže pogolem trud da njegov Multiple Man komediju izbalansira sa tragedijom, kako već to u Marvelu valja da bude, pa je jurcanje kroz vremenske petlje i susretanje progresivno sve bizarnijih verzija Jamieja Madroxa zasnovano na jednoj nedvosmisleno tužnoj i pretećoj premisi a kraj koji dobijamo je takođe, pored sve apsurdističke komedije, koje likovi, uostalom i sami postaju svesni, zapravo prilično ozbiljan.

U drugom smislu, ovo jeste strip koji čitaoca gotovo bez rezerve ima da zbuni. Putovanje kroz vreme sa jedne strane i multiple verzije istog lika sa druge su svaki za sebe motivi koji su već priličan izazov za praćenje, a ovako iskombinovani praktično zazivaju konfuziju. Srećom, ovo je konfuzija u kojoj scenarista shvata da će čitalac verovatno biti pogubljen do kraja pete epizode i da neće, bez vraćanja nazad, shvatiti šta se tu u stvari dešava – da ne pominjem obilnu količinu rupa u zapletu koje naprosto nisu dovoljno objašnjene – pa je uložen dodatni napor da scene i set pisovi budu zadovoljavajući sami za sebe i vođeni dobrim tempom. Tako je ovo strip koji možete voleti ,,na komad" čak i ako još uvek niste sigurni šta se to tačno u njemu dogodilo. Opet, da ne bude da je to sad nekakav suvi genije na delu, Rosenberg je više pronašao najbolju prečicu iz zamršene situacije koju je sam napravio, nego što je uspeo da je istinski razmrsi. Ali i to treba znati i pet epizoda ovog serijala je taman prava mera da frivolni humor i haotično pripovedanje ne počnu da ozbiljno zamaraju čitaoca. Sad kad je Madrox, na neki način, opet među nama se svakako lakše diše, a pošto je Rosenberg očigledno pokazao da mu ni drugi članovi X-Factor nisu strani, možda jednom u budućnosti vidimo i novi X-Factor serijal?

Crtež Andyja MacDonalda je, primereno priči, bučan, na momente prljav ali, srećom ne i vizuelno nerazumljiv pa je sva konfuzija koja za vreme čitanja nastaje pre svega posledica scenarija a ne problema sa crtežom. Što je svakako važno znati u medijumu koji je ipak vizuelni.

Na drugom topiku sam već pominjao relansirani serijal Exiles koga u ovoj, najnovijoj inkarnaciji piše Saladin Ahmed i mada su Exiles uvek bili u najboljem slučaju tangencijalno vezani za mutantske stripove i X-Men, ova verzija, tekući serijal koji je za sada dobacio do deset epizoda i čini se da ima snage da ide i dalje, je svakako najmanje ,,mutantski" od svih. No, kako se u ovome što pišem vodim pre svega osećajem a mnogo manje naukom, tako mislim i da je red da se kratko osvrnemo na Exiles. Pogotovo što je ovo zabavan strip.

Dakle, ,,normalna" postavka Exiles je da je u pitanju grupa X-Men likova sakupljena iz različitih alternativnih univerzuma koja luta kroz vreme i multiverzum i upada u avanture obično vezane za popravljanje ,,pokvarenih realnosti", a sve uz nadgledanje i podršku Watchera, tog Marvelovog lika čiji je zadatak da posmatra, beleži ali da se ne meša u sudbinu kosmosa. E, sad, pošto je Uatu, Watcher zadužen za ,,naš" deo kosmosa već par godina mrtav (čitali ste Original Sin, sigurno, i nije vam bilo lako), ovo mora da bude malo drugačiji strip.

Ahmedova verzija se zapravo ne razlikuje od ovog predloška naročito radikalno osim što je na neki način dobronamerno i sa puno ljubavi parodira. Glavno odstupanje je svakako u tome što se ovde manje-više napušta neka prirodna veza sa X-Men time što ovaj tim ima maltene samo simbolično mutantsko prisustvo. Blink, koja je jedan od osnivača ovog tima je ovde jedina spona sa originalnim Exiles (neki od drugih likova će se pojaviti u prolazu) a novi tim pored nje ima samo još jednog mutanta u liku crtanofilmovske verzije Wolverinea koji dolazi iz univerzuma gde su svi likovi praktično deca, a ,,avanture" u koje upadaju se sve odvijaju na igralištu. Wolvie je, naravno, najradikalnije različit lik od svog originalnog predloška i dobar pokazatelj u kom smeru ide Ahmedov pogled na Exiles. Konkretno, ova verzija otvrdlog antiheroja koji će uvek da se potuče a i da ubije kad baš mora, je mala, plašljiva i plačljiva i strip svesno ponavlja motiv Wolviejeve zgroženosti nasiljem koje se događa u superherojskom biznisu, pa i neshvatanja koncepta ubijanja i smrti. Ovo je svakako malo on-d-nouz satira superherojštine generalno i Wolverinea partikularno ali Ahmeda i ne treba optuživati da se trudi da bude suptilan. Ostali likovi u timu nemaju veze sa mutantima i Valkira (dosta slična onoj iz MCU) i mladi Kang Osvajač su svaki na svoj način radikalno suprotne verzije svojih originalnih predložaka. Tim zaokružuje ostarela, otvrdla verzija aktuelne Ms. Marvel, Kamale Khan i sa njom Ahmed gleda da tonu ovog serijala doda malo gravitasa, sugerišući tragične životne priče i kataklizmične alternativne istorije.

Exiles je i originalno nastao kao razrađeniji What if... serijal, dakle, What if... samo sa kontinuitetom pa je Ahmedova varijanta praktično isto to, apdejtovana za sadašnji trenutak. Umesto Watchera, na mesecu Exilesima pomaže Unseen (a koga smo u prošlom životu znali kao, jelte, Nicka Furyja), alternativna verzija Peggy Karter je u svojoj vremenskoj liniji postala Kapetan Amerika a njen Baki je u ovoj verziji Beki, drčna irska devojčica koja je k tome još i lezbijski nastrojena pa odlepi kada upozna Valkiru... Ahmed sa ovim stripom kao da nema neki veliki plan u smislu artikulisanog iskaza ili teze, ali koristi sve njegove alatke da ispriča dinamične, zabavne priče o naopako sastavljenoj grupi heroja koja jurca po multiverzumu i, uprkos uvek nemogućim izgledima, nekako rešava stvar. Njegova misija u ovom stripu je, za sada bi se reklo, više da se bavi zabavnim What if... scenarijima u kojima Exilesi imaju prilike i da se uz alternativnu verziju Thinga iz Fantastične četvorke – koji je ovde gusarski kapetan – bore protiv trgovaca robljem, ali i da mlate alternativnog Red Skulla i naciste (alternativne naciste? Ako je Ahmedu i pala na pamet šala sa alt rightom, nije je napravio, čime je pokazao da se barem u nečemu uzdržava. Šteta što JA nemam tu vrstu uzdržanosti.), sve napravljeno da bude zabavno i lepršavo, a da se uz to provuče i malo karakternih momenata.

I to za sada uglavnom sasvim dobro funkcioniše, pogotovo uzimajući u obzir da je ovo mogao da ispadne veoma ciničan strip čija bi What if... komponenta bila kalkulantska a karakterni momenti prenaglašeno politizirani, no, velike zasluge za kvalitet stripa moraju se pripisati izvanrednom Javieru Rodriguezu čiji sam crtež već izuzetno pohvalio na drugom topiku ali ne škodi da se ponovi kako Rodriguez uspeva da uradi nešto što deluje skoro nemoguće: da kroz gomile sitnih panela-u-panelu i neverovatno bučne i detaljne table ne ostavi utisak košmarne komplikovanosti već samo jake energije kroz koju čitaočevo oko biva vođeno prirodnom putanjom. Za strip čija je jedna od glavnih komponenti manipulacija vremenom, Rodriguez je veoma sigurno demonstrira na svojim impresivnim spleš stranama a vibrantni kolor koga isporučuje promenljiva ekipa kolorista (Rodriguez među njima) još više podcrtava užurbanu ali pozitivnu energiju ovog stripa. I drugi crtači koji su ovde uskakali su bili dobri ali Rodriguez je toliko važan za identitet ovog Exiles da pozdravljam što Marvel, čini se, bar za ovu priliku prepoznaje da je važno držati se jednog crtača na serijalu što je više moguće.


Jedan od meni najinteresantnijih momenata u Marvelu ove godine bio je povratak Gail Simone u njihove redove posle podosta vremena. Simoneova, naravno, kao iskusan frilenser, trenutno piše i za DC i za Dynamite, ali kao žena koja je ostavila neizbrisiv i važan trag na Deadpoolu, ona je za mene veoma značajna kad god se očeše o bilo šta što ima veze sa mutantima. Ovog puta smo, čak, imali mnogo sreće, bog nas pogledao i Simone je uzela da piše Domino, prvi ikada tekući serijal sa mutantskom plaćenicom u glavnoj ulozi.

Naravno, mnogi misle da je Marvelova politika u ovom trenutku da kad god je to moguće stripove o ženama pišu žene, stripove o manjinama pišu manjine itd. ali to naravno niti je tako jednostavno, niti je, uostalom tačno. No, dobro je videti sve više žena i među crtačima (koloristima, autorima naslovnih strana) i među scenaristima, a Simone, kao originalni ženski glas u strip-zajednici, čak i pre nego što je počela da profesionalno piše, je praktično prirodan izbor za pisanje lika koji epizomizira arhetip jake-žene-sa-nekim-personalnim-problemima.

Hoću reći, Domino na neki način ima dosta srodnosti sa Deadpoolom: oboje su plaćenici, oboje žive praktično izvan mutantske zajednice (osim što Deadpool, jelte, i nije mutant, mada se pravi) i oboje imaju sopstveni moralni kod koji je značajno rastegljiviji od uobičajenog superherojskog standarda, pogotovo u ,,ne ubij" sekciji. Takođe, a ovo je u stvari možda i najbitnije: Domino je, kao i Deadpool, započela kao lik u tuđim stripovima, pa napredovala do pouzdanog igrača sa klupe i neregularne članice nekolikih timova, a sve bez razrađenijeg sopstvenog narativa o poreklu i karakteru. Za Deadpoola smo videli kako su se stvari razvile, pogotovo poslednjih deset godina, pretvorivši nekadašnju parodiju na Deathstrokea u jedan od najvišeslojnijih likova u Marvelu u ovom momentu. Sa tekućim Domino serijalom, Simone nastoji da uradi nešto slično: da liku Neene Thurman da više dubine, ukorenjenost u kanonskoj prošlosti (u kojoj se, za sada ne pominje njen neuspeli brak) i jedan izgrađeniji odnos sa ostatkom superherojske – ne čak ni nužno samo mutantske – zajednice.

I ovo je utoliko zanimljiv strip jer Domino konačno dobija mesto na centru pozornice, ali i strip sa očiglednim problemima koje treba prevazići jer, nagađate, Domino nikada nije bila zaista zamišljena kao lik sa bogatim unutrašnjim životom i dubinom karaktera. No, ako su stvari funkcionisale kod Deadpoola, proradiće valjda i kod Domino.

Glavna stvar koju Simone radi u ovom stripu je da pokaže Neenu kao osobu koja nikada nije zaista prevazišla traumu. Štaviše, prva priča se direktno bavi PTSP-om i poljuljanim shvatanjem sopstvenog identiteta koji uz njega može da dođe i ovo je sa jedne strane sasvim u skladu sa pisanjem o Marvelovim mutantima pa i drugim superherojima uopšte: mnogi od njih su zapravo bazirali svoje životne priče upravo na prevazilaženju traume. Ali sa druge strane, Simone ovde igra na oštrici noža jer je stalno u opasnosti da nam se lik koga volimo razotkrije kao osoba dezorijentisana u društvu, sklona samosažaljenju i izolaciji. A ko želi da čita takav strip?

Osnovni pokretač prve priče je zaplet koji se tiče Neeninih mutantskih moći – a njena moć je da ,,ima sreće" – i direktno je uvezan sa njenim detinjstvom o kome kroz opširne flešbekove dobijamo mnogo više informacija nego ikada pre, i Simone na zanimljiv način ispituje odnos i tenzije između onih koji u životu ,,imaju sreće" i onih koji je u životu nemaju pa ih ovo ispunjava resantimanom. Diskurs o privilegovanosti u zapadnom društvu je nikad prisutniji nego danas i Simoneova umešno koristi mutante kao alatke da se u njega uključi. Ispostavlja se, naime, da je Domino tek jedan deo para mutanata (koji se čak nije ni poznavao kad su bili deca) povezanih svojim mutacijama na kosmički ciničan način: kad god bi kod Neene proradila njena moć, spasavajući je smrti ili teških povreda, kod drugog mutanta bi se ovo odrazilo nekakvom povredom ili teškim narušavanjem zdravlja. A, iako sama Neena nad ovim nije imala, niti i danas ima stvarnu kontrolu, ovaj mutant je, možda i prirodno, krivi za sve nedaće koje su ga zadesile. I onda imamo osnov za priču o osveti.

Simone ovde svoju protagonistkinju pokazuje kao nekoga ko se celog života oslanjao na svojstvo koje nije kontrolisao, niti je mnogo o njemu razmišljao i Neenina putanja kroz prvu priču se upravo tiče prepoznavanja svoje privilegovanosti, ali, a ovo je važno, ovo nije puka politički-korektna ,,check your privilege" skaska već narativ o sazrevanju lika koji uviđa da je privilegija istovremeno i obaveza, makar ukoliko želite da se smatrate delom društva.

Ovo je, pak, drugi važan element tekućeg Domino serijala – Neena jeste možda ranije bila timski igrač ali nije bila lik koji ima porodicu i prijatelje. Simone joj ovde daje tim koga je sama Domino sastavila, ali i lične prijatelje do kojih joj je stalo i kojima je stalo do nje i ovo ima skoro terapijski ton tokom celog stripa: Domino razume ne samo da svoje traume niko ne može da nosi sam, nego i da je vezivanje za ljude, pogotovo kada ste mutantski plaćenik, rizik na svim zamislivim nivoima. Ali, onda ona ovaj rizik preuzima jer joj je jasno da je bez prijatelja oko sebe slabija nego što želi da bude.

Pomalo je neobičan, doduše izbor likova koje Simone uvodi u ovu priču i dve Neenine najbolje prijateljice su C-listeri (Outlaw iz Simoneinog Deadpoola i Diamondback, nekadašnja devojka Kapetana Amerike). Ideja je, svakako da su ovo likovi sa dovoljno malim istorijama da se mogu razviti i iskoristiti tako da podupru protagonistkinju na željeni način i ovo za sada sasvim okej radi, sem ako niste pripadnik (mikroskopske) manjine koja će se buniti da se ova verzija Diamondbacka ne ponaša u skladu sa kanonom. Ako jeste, saosećamo, naravno, al stisnite zube i trpite.

Ovaj ansambl funkcioniše sasvim dobro, dopunjen mutantskim menjačem oblika Adelbertom Greywingom koji služi kao komični predah i za sada nema neku veću ulogu u stripu, no Simone se vidno trudi da čitaoce privuče solidno visokoprofilnim kameo-pojavljivanjima, pa posle Deadpoola i Spider-mana koji su praktično neizbežni (Wolverine je još ,,zvanično" mrtav), poveliku ulogu ovde dobija i Shang Chi. Majstor kung fua ne samo da pomaže Domino da razreši dileme oko svoje moći i stavi svoj PTSP pod kontrolu već i služi kao (polukomični) erotski neksus Neeninih interesovanja i mada je ovo možda šala koja traje predugo, svakako je osvežavajuće dobiti ,,ženski pogled" u superherojskom stripu, tradicionalnom uporištu muškog, jelte, pogleda.

Skoro da ne treba ni da se kaže da Simone ovo piše brzo, lepršavo i duhovito – na kraju krajeva, žena je Deadpool veteran – pa strip lepo teče, ali ono na šta treba ukazati je da je napor uložen u ,,humanizaciju" lika Domino možda bio i preteran. Uvidi u unutarnji život koje dobijamo kroz Neenin tok misli su skoro pa nepotrebni i Simone umesto da komentariše karakterne transformacije koje gledamo kao da oseća potrebu da ih objašnjava. Za likove poput Domino, koji su definisani svojom cool fasadom i devil may care stavom, otvaranje prozora u misli može da bude pogubno, pogotovo jer bi svakako bilo upečatljivije da Neeninu ranjivost i sumnju u sebe vidimo kroz njene postupke a ne da ih saznamo kroz unutarnji monolog. No, kako druga priča, nakon što se u prvoj priči razrešio origin story i sa njim vezana trauma, ide na drugu stranu i zapravo se bavi manje ličnom temom, tako i Domino i njen tim u njoj kao da su ,,proradili" i definišu se onime što čine ili makar onime o čemu međusobno razgovaraju, manje nego onim što misle. I meni to vrlo prija, da ne pominjem da je Simone uspela da ubaci Morbiusa, Živog Vampira u ovu priču i da mu dobru ulogu i razrađenu karakterizaciju.

Španski crtač David Baldeón je veoma zanimljiv izbor za ovaj serijal, pogotovo što su naslovne strane radili Greg Land, Gang-Hyuk Lim i takoti ,,hiperrealisti". Domino je i inače prilično seksualizovan lik a njene koleginice na naslovnim stranama poziraju u bikinijima i sa dubokim dekolteima prikazujući bujne obline, a što je, razume se, sasvim u neskladu sa scenarijem koji govori o ženama koje su pre svega profesionalci a onda i bliski prijatelji i koje, kada pročitate epizodu ili dve sigurno ne biste opisali koristeći reč ,,bimbo". Baldeón zato, sa svojim blago karikaturalnim pristupom zapravo postiže daleko veći raspon karakterne izražajnosti i raspoloženja nego da je ovaj strip nekom nesrećom crtao (donekle rehabilitovani, ali ipak) Greg Land. Da me se ne shvati pogrešno, sviđa mi se kako je Land crtao Weapon X i Domino u njemu ali za ovaj strip Baldeón je mnogo bolji izbor, pogotovo sa svojim izuzetno dinamičnim akcionim scenama i odličnim spleš-kadrovima.

Domino je dobar, mada ne savršen tekući serijal o drugopozivcu koji treba da zasluži svoje mesto pod reflektorima i pokaže da nije večiti eye candy i pomoćni lik. Simone ima viziju, što je očigledno i egzekucija joj je uglavnom vrlo dobra – mada je podzaplet sa izdajnikom u timu tokom prve priče razrešen u jednoj rečenici u epilogu što... nije baš igra za medalju – a kako strip odmiče, reklo bi se da će se glavne teme obrađivati suptilnije i kroz radnju više nego kao što je do sada bilo, kroz obilnu refleksiju glavnog lika. To pozdravljam a Baldeónov crtež me bez rezervi svakog meseca vuče da se ovom stripu vraćam barem jednako koliko i Simone na scenarističkim dužnostima. To je dobro.



Toliko bismo, za danas, imali da kažemo o ovim stripovima. Za sledeći nastavak priče o mutantima i osvrte na Weapon H, Old Man Logana, X-23, Quicksilvera i, dakako, X-Men Red, zamolićemo vas da se nađemo na istom mestu!!!!!!

Quote from: neomedjeni on 20-11-2018, 08:54:53
Lično ne marim za Stena Lija, ali o pokojniku sve najbolje pa se zato nisam javljao i neću se javljati u razgovorima koji se tiču njegovog lika i dela.

Opušteno, druže neomedjeni, primedba nije bila usmerena na Vas. Niko nije dužan da piše išta ovde, pogotovo ako je to o nečemu što ne voli. Mislio sam na kolektiv u celini. Jer, ako odemo na bilo koji sajt koji se bavi stripom, barem možemo da primetimo da je Sten Li preminuo. A možda je moja primedba, na neki način, urodila plodom...

Doduše, ja sebi više zameram što nisam pisao o Ditku, ali gledaću da ispravim to, možda po završetku godine, pa da iskoristim neku vrstu rekapitulacije iste kao povod. Ali ništa ne obećavam.

Nego, još uvek ste zauzeti čitanjem trećerazrednih stripova? (Ne, Bože moj, ne mislim na Miraclemana, već na razne Ultimates  !!! Jeste čitali Planetary? Taj naslov radi sličnu stvar daleko bolje, i lično bih radije čitao Planetary 5 puta - jer nagrađuje ponovno čitanje - nego bilo kojih 5 Ultimativnih serijala jednom.)

A imam i šta da dodam povodom same teme, ali to ćemo preko vikenda.

Ma nisam ni smatrao da ste ciljali lično mene, nego sam se javio odmah nakon tog posta, pa sam osetio potrebu da prokomentarišem.


Ultimate Spiderman mi je zaista zabavan, naročito raniji brojevi. Ovakvim stvarima uvek nakrcam mobilni da bih imao šta da čitam u busu, dnevno provodim gotovo tri sata u prevozu. Kući me čekaju ozbiljnije stvari poput Pradovog Ardalena, recimo.

Spidermana nisam čitao, ali ja ne volim posebno ni osnovne Ultimates, a kamoli nešto poput Ultimatuma, u kome su se Loeb i Finch ispovraćali na papir. I tu ima nešto ironije, posle čitave ove priče o smrti Stena Lija, zato što su The Ultimates zapravo nalik na nešto što bi Marvelovi stripovi bili, da su nastali početkom XXI veka, a ne 40 godina ranije. Oni tačno isporučuju taj spoj "realizma" i super-moći kojim su Kirbi, Ditko, i Li originalno uhvatili pažnju masa, za svoje vreme i na svoj način. Nažalost, Hič nije ni Kirbi, ni Ditko - nije čak ni blizu, ni na koji način. Ovaj put nije toliko do Milara, koji je u tom naslovu ponudio verovatno jedan od svojih značajnijih doprinosa stripu. Iako je Milarov problem, generalno, da mu, kao autoru, pažnja skače sa teme na temu, i da ne može da se održi, imao je on i dobrih dela. Nekoliko. I određen broj onih koja nisu loša. Pričali smo već o tome.

A Hiča sam dublje "proučavao", tako da je teško izmeniti ovo moje mišljenje. Ponekad se desi da ne volim neki produkt, ali vidim svu veštinu koja je uložena u njega. Tada osećam poštovanje. The Ultimates... nemaju moje poštovanje.

Moglo bi se pričati o tome da li je The Authority bolja verzija Ultimates, ali meni je zanimljivo da neki stavljaju taj Autoritet i Planetary u istu rečenicu kada pričaju o delima Elisa koje bi preporučili, kao da, ako volite jedno, neminovno je da ćete voleti i drugo. Mislim da je Planetary za čitavu klasu ili dve iznad, čak i po samo Elisovom doprinosu.

Dok Elisov Ultimate Galactus nije vredan truda, mnoge druge povezane naslove nisam čitao, pa ne mogu da tvrdim išta, ali, ako vam se sviđa Ultimate Spiderman, druže neomedjeni, bacite pogled na listu 500 najboljih grafičkih romana (ili zbirki stripova) koju je, pre nekoliko dana, postavio vlasnik sajta GoodOkBad. Mislim da ćete naći zajednički jezik. Mnogo japanskih stripova, evropskih stripova, nezavisnih stripova. Jako malo superherojštine (ali neki od meni omiljenih su tu).

Quote from: ridiculus on 22-11-2018, 19:28:13

Dok Elisov Ultimate Galactus nije vredan truda

Whaaaaaaaat?

Mislim, nije to sad neki neumrli klasik ali je solidan triptih sa dobrim idejama i solidnom atmosfrom, pogotovo u prva dva dela. Nisam očekivao ovako brutalan tejkdaun.

Also, Kardov prvi Ultimate Iron Man je meni prilično dobar. Just saying.

Pa ipak, meni je to jedno od slabijih Elisovih dela. Pominjem ga kao specifično Elisovo - iako uglavnom naglašavam i doprinos crtača (ili drugih ljudi) - zato što su se ti drugi ljudi izređali, čak i na relativno malom broju epizoda. Stil je manje-više realističan, i žanr je tvrda naučna fantastika, pa mi to nije glavni problem. Ali povremeno mi deluje kao da vidim Hičov rad. I, to je mogao da bude strip sa naslovom Zvezdane staze, uz male promene (i smešteno u blisku budućnost, jer to je nebitno za radnju).

No, davno sam ja to čitao, pre moje ponovne zainteresovanosti za američki strip, i spreman sam da mu opet dam šansu, kad uslovi dozvole (i kad se budem dosađivao).

Za sada moju pažnju imaju neke druge stvari. Kad smo već kod naučne fantastike... Da je ovaj forum aktivan kao u starim danima, oko ovoga bi se podigla oluja mišljenja. Ali, forum nije preterano aktivan, i scenario Williama Gibsona za Alien 3, koji je adaptiran u strip i izdat pre desetak dana, proćiće gotovo neprimećeno. A u pitanju je Gibson iz vremena kad je bio najaktivniji u SF-u - dakle, sredina 80-ih.




Ovo spada u projekat 20th Century Fox-a da otkrije javnosti prvobitne scenarije koji su iz nekog razloga bili odbijeni ili ostali nerealizovani - ali da ih otkrije kao stripove. To je jedini vid "adaptacije" koji me zanima, zato što originalno delo ne postoji. Ranije sam spomenuo Planetu majmuna (koju je izdao BOOM) po prvobitnom, odbijenom scenariju Roda Serlinga, a ovo je izdao Dark Horse. Čovek zadužen za adaptaciju ima zanimljivo ime (ili pseudonim): Johnnie Christmas. I radnja se nastavlja na Aliens - koji su prikazani na TV-u tačno tog dana kada sam saznao za postojanje stripa, pa sam morao da se podsetim - i Newt i ostali su ovde na početku živi i zdravi. Dobro, ne baš svi, ali...  Imamo i motiv Hladnog rata između dve ljudske supersile, i atmosfera je veoma različita od onog što smo dobili kod Finčera. Mada to može da bude i do crtača - još je rano da sudim o Gibsonovom scenariju u celini. Objavljena je samo prva sveska.

Do pakla i nazad - strip o Našem Velikom ratu



Kada ponovo bacim pogled na redove koje sam ovde ispisao, nemam problem da priznam kako je lako reći da odišu patetikom. Dođavola, da je tekst tuđi, prvi bih se javio da na to nevino skrenem pažnju. Opet, srpski jezik ima još nekoliko reči koje počinju na slovo p, a jedna od njih je ponos. To je ono o čemu sam hteo da pišem kada sam se povodom strip albuma Do pakla i nazad dohvatio tastature, to je ono o čemu je ovde reč, bez obzira na to do koje mere su moje namere sprovedene u delo. Ovo je priča o razlozima za ponos. Ovo je priča o Džinovima.


A imamo ih dovoljno. Iz moje zadružne kuće su se četiri muške glave hiljadu devetsto četrnaeste zaputile na front i sva četvorica su se četiri godine kasnije vratila nazad, živa i zdrava. Na žalost, nije bilo više nijedne takve u selu. Te hiljadu devetsto osamnaeste godine, godine pobede, mnoga je udovica zakukala i dete zaplakalo. Mnogo je ognjišta ostalo prazno. Mnogo njiva zaparloženo.


Platili smo ga pošteno. Platili smo ga krvlju, suzama i životima. Platili smo ga čuvarima rajskih kapija do poslednje duše i ostavili bogat bakšiš. Kada je došlo vreme da se sedne i svedu računi, mnogo toga nam je falilo te hiljadu devetsto osamnaeste godine, ali razloga za ponos smo imali na pretek. To nam niko nije mogao oduzeti. Niti se usuđivao, kad smo kod toga.


Danas, sto godina kasnije, kada nas po priredbama i proslavama stari saveznici izbegavaju, a stari neprijatelji nam se podrugljivo keze, Srbija više nema snage čak ni da se ponosi svojom istorijom, ako već nema ničim drugim. Bilo bi lako, prelako za to optužiti aktuelne vlastodršce. I ja sam čitao da su vođe slepci, Boro. Naročito imajući u vidu da mi nikad nije bio teško da pobegnem od lične odgovornosti. I samo da mi noge nisu s godinama postale teške kao tuč, opet bih to bez problema uradio. Ovako me je sustigla. I evo me, stojim na kraju dve hiljade osamnaeste. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, a još nisam dovršio nedovršene Memoare Živojina Mišića. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, a nisam zaustavio nijednu galiju nad Plavom grobnicom, makar ne bila carska. Stojim na kraju dve hiljade osamnaeste, i mada sam nekim curama tokom godine obećavao da ću im skinuti zvezde s neba, nisam se nakanio da izvadim pradedinu Karađorđevu zvezdu iz budžaka u kome leži odbačena i s nje barem prašinu obrišem.


Kažu da ih je nekad pod srpskim nebom bilo više nego onih pravih zvezda, što vise gore na nebu. Karađorđevih zvezda. Zašto je danas tako teško naći jednu jedinu?


Srećom, ako su ih Vlast i Vlada izdali, deveta umetnost nije. Tokom godine smo dobili nekoliko domaćih strip albuma na temu Velikog rata. Jedan od njih iznedrili su Marko Stojanović, među domaćim ljubiteljima stripa najpoznatiji po dugovečnom epskofantastičnom serijalu Vekovnici i njegova horda neprebrojnih crtača. Da sam iskreni vernik, verovatno bih našao tušta i tma simbolike što se baš autor Vekovnika dohvatio rada na stripu koji pokušava da na dostojan način obeleži vek pobede u Velikom ratu. Kao skeptik, priznajem da nad zemljom i pod nebesima još ima mnogo toga što ume da me začudi.


Ahem. Da se vratimo u dve hiljade osamnaestu godinu. U kojoj je Marko Stojanović, pisac albuma Do pakla i nazad, već iskusni scenarista koji pod pojasom ima dvocifren broj objavljenih stripova, poznat po tome što svoje priče voli da cepka na manje, precizno odmerene celine, baš kao što vešt mesar ume da komad slanine izreže na desetine savršenih gotovo istovetnih parčića. Ponekad mu ta igra tako dobro pođe od ruke da neumešni čitalac ni ne primeti da su svi ti delići tek deo jedne veće priče. U Do pakla i nazad, te opasnosti nema, veće su šanse da, nošeni bujicom glavnog toka pripovesti, od njenog početka u danima pre Sarajeva do kraja koji seže u vreme nakon Soluna, i ne primetite da se sastoji od niza pojedinačnih skaski koje se savršeno sklapaju u jednu da bi združene ispripovedale priču o Našem Velikom ratu. Našu priču o nadi, strahu, slavi, gorčini, pomirenju, porazu, pomoru, smrti, vaskrsenju, poletu, pobedi. Ponosu.


Tako ćete još dok Gavrilo Princip bude povlačio Okidač shvatiti da tog Vidovdana u Sarajevu nije ubijen samo France Ferdinand, već... mnogo više. Požurićete za mobilisanom srpskom vojskom preko Polja koja su već natopljena krvlju prvih žrtava Velikog rata i sustići je u Maršu na Drinu, taman na vreme da prisustvujete danima slave na Ceru i Kolubari. Prisustvovaćete u Odbrani trenucima u kojima se vojnici žrtvovani za Beograd mire sa svojom sudbinom, ako već ne mogu sa govorom Dragutina Gavrilovića. Osetićete u albanskim vrletima onu najgoru vrstu užasa, užasa koji pogodi svakog muškarca i ženu kada shvati da je nemoćan da pobedi izazov koji nosi odgovornost za Druge. Gledaćete Radomira Putnika kako u stripu plače za Grobovima znanih i neznanih junaka, kada mu već takav luksuz nije bio dozvoljen u stvarnosti. Naučićete ponovo šta je to bilo Čojstvo. Uz pomoć Cokule i potkovice, pregazićete put od Srbije do Krfa, i vratiti se nazad. Slomićete se, kada nakon konačne pobede, prepoznate korene svih naših budućih poraza u šapatu preživelog vojnika - Eh, da sam mrtav. I sve ćete to naći ovde, ovde i u Milutinovom dnevniku.


Bili su Džinovi, ti naši preci. Džinovi. Zar nije čudesno što su izgledali kao obični ljudi, i što su krvarili i umirali kao obični ljudi?


Zar nije pomalo tužno što smo mi samo obični ljudi?


Postoji bezbroj načina da se ova priča ispriča na pogrešan način. Ne znam koliko je pravih načina za njeno pripovedanje. Ali ovo je jedan od njih.


Šta reći o crtačima? Šta reći o Milanu Drči, Leonidu Pilipoviću, Srđanu Todoroviću, Muranu, Mazi i ostalima? Svako od njih ima snažan, jedinstven glas, ali ovaj ep su ispevali u horu, baš onako kako je moralo biti. Zahvaljujući njima, na tablama ovog stripa oživeli su još jednom vojnici više od jednog veka stari. Užasi bojišta i ratnih bolnica postali realni. Smeh vojnika spremnih da umru za koji sekund gromoglasan. Albanska zima hladnija od svake koju smo doživeli. Suza Radomira Putnika preteška. Pobeda od svakog poraza gorča. Malo je reći da su dostojno odgovorili izazovu koji je pred njih stavio ovaj strip. Više od toga ne umem da kažem.


Do pakla i nazad. Hah! Od kad je devete umetnosti, stotine imaginarnih junaka putovalo je do pakla na hiljadama stripovskih stranica. Ovo je priča o ljudima od krvi i mesa koji su u stvarnosti prešli taj put. U oba pravca.


Bili su Džinovi, ti naši preci. Gotovo sve možemo zaboraviti, ali to ne bismo trebali nikada. Hvala im.

A o čemu ja sad da pišem, kolega neomedjeni?! O Patuljcima? 

Warren Ellis i Colleen Doran - koje ne bih ni u ludilu nazvao patuljcima  - imaju vebstrip koji se zove Finality. Može se naći na portalu Webtoons, a tu je pristup svima slobodan, i besplatan. Ako neko nije čitao vebstripove, moram da kažem da su oni više nalik na trake koje smo mogli čitati u raznim časopisima i dnevnim novinama, nego na klasični knjiški format sa stranicama, samo su te trake postavljene vertikalno, da bismo mogli lako da skrolujemo ekran preko njih. Dakle, struktura je specifična, i, shodno tome, i proces kreacije (ili produkcije) stripa, kao i psihologija čitanja. Crtež Colleen Doran je fantastičan, ali ona mi i inače spada u omiljene crtače, pa nije nikakvo iznenađenje. Problem je što je skala ovog projekta suviše mala za moj ukus. Strip je podeljen na poglavlja, kojih je do sada izašlo osam - po jedno nedeljno - i trenutno je na pauzi. Ali, svih 8 poglavlja zajedno daju materijala koliko standardno izdanje u obliku sveske - možda malo više, ali izdanja koja započinju priču su vrlo često duža od ostalih. Ovo deluje više kao zanimljiv eksperiment nego nešto u čemu ću moći da uživam godinama i čitam više puta.

Elis, kao i obično, daje nam zanimljiva zapažanja i poetična poređenja. Radi se o najgenijalnijem detektivu na svetu koji se povukao iz društva i sveta zločina (i koji je žensko), i skoro nerešivom zločinu, koji samo ona može da reši. Još na početku se nagoveštava njena smrt, tako da to nije spojler.

A najbolje iz 2018?! Naravno, to bi Meho morao da piše, a ne ja, koji sam pročitao svega nekoliko serijala i stripova (u celini) koji spadaju u prethodnu godinu. Mislim na originalna izdanja, ne srpske prevode - tema o tome postoji na Darkvudovom forumu, a i u tom slučaju bismo se mnogo hronološki rasplinuli ovde.  Ja zaista ne mogu da pričam o Nadziračima ili Miracleman-u kao nečem što ima bilo kakve veze sa produkcijom 2018. - na kulturološkom, simboličkom, tematskom, uličnom, kosmičkom, čiji-je-veći, ili bilo kom drugom nivou. S druge strane, neko (ko nije ja) bi mogao da kaže sličnu stvar i za Itovog Frankenštajna, i to razumem, i prihvatam.

Međutim, postoje neki trendovi koje bih spomenuo.

Jeff Lemire je novi Minjola, u smislu konstrukcije novog koherentnog i specifičnog univerzuma. Takođe, DC je vratio uzbudljivost Fantastičnoj četvorci, opet zahvaljujući gospodinu Lemiru. 

Nisam ništa pročitao od Marvelove produkcije iz prošle godine, ali (kad smo već kod toga) zainteresovalo me je sledeće iz njihove ponude najava za ovu godinu:




Izlazi ovog meseca. Beta Rej Bil. Srebrni letač. Adam Vorlok. Gladijator. Kosmički Goust Rajder. Fucking* Mundragon!!! Ovi imaju više kredibiliteta da se nazovu Čuvarima galaksije od svih koji su se do sada ogrtali tim imenom. I Donny Cates ima potencijala (Meho pisao o njemu negde ovde, mislim**). Od onoga što je iz prošle godine, reč na ulici je da je Immortal Hulk odličan, i najbolji Marvelov strip ove godine.


*da ne bude zabune, ovo nije deo imena
**ma, ko će da nađe stvari u ovoj zbrci od teme! Ok, preterujem, mogu da nađem, ali što bih svaki put vršio istraživanje kao da spremam disertaciju?

Ah, Studio Boom! Ako bacite pogled na njihov katalog - koji obuhvata više edicija, pa zahteva dublje istraživanje - videćete neke interesantne naslove, bilo kao delove poznatih franšiza (Kong of Skull Island, Planet of the Apes, The Power of the Dark Crystal) ili kao originalna dela (Irredeemable, Klaus, Perezove Sirens). Ali, naslov koji mi je bio najinteresantniji od svih je prošlogodišnja Coda, uprkos Perezovoj originalnoj kreaciji, Carlos-u Magnu na Planeti majmuna i još nekim naslovima, Morisonovoj varijaciji na legendu o Deda mrazu ili Vajdovoj antiherojizaciji Supermena. Ne oduzimajući ništa od stvarnih ili potencijalnih kvaliteta ovih naslova, hoću da kažem da je Coda potpuno u mojoj zoni interesovanja - i u tematskom i u crtačkom smislu - i zato bih joj uvek dao prvu šansu pre nego drugima. Iako mi tim koji je radi nije preterano poznat. Meho prati rad scenariste Simona Spurriera, ali meni je tačka prilaza bio crtež Matiasa Bergare, koji se ovde uzdigao na novi nivo u odnosu na njegove ranije radove. Bergara je radio kompletan crtež na Codi, kako je uglavnom i običaj kod nezavisnih izdavača u Americi, a čak je učestvovao i na kolorisanju, pošto se među produkcijskim zaslugama pominje Michael Doig kao "color assist by".

Neki ljudi ovo zaista pominju kao spoj Gospodara prstenova i Pobesnelog Maksa, ali ovo prvo je pleonazam (gle! Epska fantastika i Tolkin! Svašta!), a drugo je površno, namenjeno slučajnim prolaznicima kojima su to najpoznatije odgovarajuće smernice u popularnoj kulturi. Zamislite svet u kome je postojao epski sukob sa Mračnim gospodarom, i ovaj drugi je pobedio. Na neki način. Ne znamo šta se desilo sa njim, ali očigledno njegov uticaj nije ostao sveprisutan, pošto su neka ostrva ljudske civilizacije opstala. Elfi su istrebljeni, a čitav svet je izgubio dodir sa magijom. Preciznije rečeno, nije više moguće stvarati nove čarolije, i jedino postoji ono što je već bilo tu. Ovo isisavanje magije nije odnelo i živopisnost, i svet koji Bergara slika pred našim očima je pun vizuelne raskoši i boje, uz pojednostavljenu stilizaciju likova, sa puno preterivanja i naglašenih emocija. Glavni junak je bezimeni bard, koji dobija nadimak samo zahvaljujući neophodnosti i nesporazumu. Predstavljen kao ciničan i umoran od sveta, ali i u neprekidnoj potrazi za bilo čime što će mu pomoći da vrati ženu, i priznajem da me je prazna retorika njegovih misli žestoko nervirala u početku - ali, Bože moj, čitali smo i Tomasa Kovenanta, i uživali u njemu, tako da mi nije potrebna uteha poistovećivanja sa junacima. Ali njegov at! Pentakorn, preciznije, i to mesožder, prilično gadne naravi. Sa takvim atom, nemoguće je ne privući pažnju (čitaoca, ali i okolnog stanovništva).

     

Neću prepričavati priču ovog prilično izdašnog i bogatog prvog broja od 40-ak stranica, na čijem sadržaju i o čijim utiscima se zadržavam ovde, bez zalaženja u ono što sledi. Pre neki dan je izašla osma sveska, a - ako mi sećanje nije zabilo nož u leđa - biće ih dvanaest. U martu izlazi prva zbirka, i to je ono što zapravo čekam. Digitalno izdanje je obavilo svoj cilj - ubedilo me da nabavim ovo na papiru. Po pouzdanim svedočanstvima, i same sveske su luksuznije i elegantnije od standardnih, tako da i od trejdova ne očekujem išta manje.

Nije ovo prvo delo koje se zasniva na premisi pobede zla. Naša kultura ih je danas puna, čak i pre američke opsesije Trampovog predsednikovanja. Mračni Osvetnici u Marvelu (OK, ovo je najpovršnije, zapravo). Anno Dracula (čija strip-adaptacija me takođe čeka). Sorcerer King u svetu strateških video-igara. Sajmonsonov Ragnarok za IDW. I tako dalje i bliže, da ne nabrajamo. Bio je to i pomenuti Tomas Kovenant, u drugoj trilogiji, ali to je tada bio izuzetak, ne trend. Ali ovo je pametno napisan strip, u kojem treba obraćati pažnju na detalje, jer će u nekom naknadnom trenutku dobiti važnost. A na kraju dobijamo i dve mape, kao u najboljim danima epske fantastike!!!


(deo sveta pre Ugasnuća^TM)

Dakle, jedno od mojih najboljih čitalačkih iskustva iz prošle godine, i nadam se da će se tako nastaviti.

Eh, ja sam pročitao premalo stripova iz 2018. da bih uopšte mogao da pričam o utisku godine... Codu se kanim čitati a pročitao sam Prism Stalker koji je bio visoko na svim listama i ostao prilično razočaran time što ovo, istina, priziva u sećanje postavku Octavie Butler, ali nažalost nema i njenu pripovedačku izvrsnost. Mada je crtež dobar.

Moj utisak godine je verovatno to kako je Lion Forge uspešno pokrenuo novi superherojski univerzum sa svojim Catalyst Prime imprintom, sa gomilom dobrih autora, i tu je bilo i par skoro pa remek-dela (notabilno, to kako je Christopher Priest začas od Astonishera napravio urnebesan filipdikovski SF vodvilj). Najboji superherojski strip koji je počeo da izlazi 2018. godine je verovatno Ewingov odlični Immortal Hulk.

Ironija je da mi je Immortal Hulk delovao kao vrlo dosadan naslov kada je započet  . I ne samo meni. Da li se toliko poboljšao usput, ili taj uvodni deo ima opravdanje i mesto u priči, ostaje da saznam.

A od Lion Forge-a znam uglavnom za prevode evropskih stripova, i tu ima sjajnih stvari, od kojih neke nikad nisam video ranije ovde u Evropi. Upgrade Soul se pominje kao odličan grafički roman (na engleskom), ali Lion Forge ima toliko imprinta za tako malog izdavača da nisam mogao sve da ispratim. Nadam se da se neće rasplinuti na suviše strana.

Što se tiče prošle godine, u Americi je bila označena poplavom manjih izdavača. Dobili smo Ahoy, dobili smo TKO, Lion Forge je povileneo sa izdanjima  ... Mnogi kreatori bitni kroz istoriju stripa su nas napustili.

Inače, što se tiče viđenih top lista "najboljeg", ima tu raznih problema. Prvi je: ako neko izda listu najboljeg u nekoj godini pre kraja te godine, dobija enormno mnogo poenea u veštini (iliti skilu) koja se zove površnost. A površnost učestvuje u jednačini po kojoj se računa kredibilitet, pa eto. Verujem da bi se Sara našla na mnogim listama, samo da su mnogi čekali i drugu polovinu decembra. Pročitao sam prvu epizodu - besplatna je na sajtu TKO-a, kao što sam rekao na odgovarajućem mestu - i, na osnovu ličnih utisaka, i onoga što sam čuo od drugih, verujem da bi mnogi stavili taj naslov među najbolje. Verovatno jedan od najboljih Enisovih radova, i sigurno jedan od Eptingovih. Ja sam prvo odabrao The Fearsome Doctor Fang za čitanje od TKO-ovih naslova, jer lično više volim (relativnu) neozbiljnost ako je ogrnuta avanturom i egzotikom, nego ozbiljnost ako je predstavljena kroz savremenu ratnu priču, ali sam dobro svestan šta je šta.

Drugi je, naravno, pitanje ukusa i estetike, ali ovaj put nećemo o tome.

I šta je to sa ovim novim Shazamom?  Čija je ovo ideja?     Sigurno me neće ubediti da je Geoff Johns pisac vredan svačije pažnje, već upravo suprotno. Možda sudim prebrzo (kao u slučaju Hulka  ), ali prvi utisak je zaista loš, bar kada govorimo o konceptu.

A evo malo istorije, pošto nemamo drugo mesto za ovakve stvari (a ne verujem da je vredno zasebne teme):



Marvel Age, broj 32, izašao u avgustu 1985. (nosi datum novembra te godine). Prva strana je posvećena rezultatima glasanja (koje je sprovođeno na raznim mestima, među kojima je i sam časopis) za najbolje iz stripa u '84. Eto Byrne-a kao omiljenog crtača tada, pošto smo ga skoro videli blizu vrha na drugoj, vrlo skorašnjoj listi (ali koncipiranoj da pokrije čitavu istoriju, za razliku od ove).

Mali kuriozitet: pomoćni urednik je bio Kurt Busiek!

Mala vest za druga Ridiculusa (i sve ostale drugove koji se zanimaju za radove Tomasa i Kejna). Upravo sam otkrio da imam The Ring of the Nibelung, kompletno u jednoj knjizi. Ladno mi je stajao zaboravljen u nekom download folderu, umesto u folderima sa stripovima.


Ako treba da prosledim strip dalje, mislim da bi najlakše bilo putem WeTransfera koga sam već više puta koristio, pa neću imati priliku ništa da zabrljam.

 

Šta je potrebno? Da se učlanim tamo ili samo da ti dam e-mejl adresu?


Inače, od stvari koje sam samo malo čitao, ali nedovoljno za neku dublju priču, tu su The Teriffics. Pomenuo sam ih gore kao "Lemire radi Fantastičnu četvorku", jer to jeste to u svakom smislu sem bukvalnog, samo sa likovima iz DC-jevog kataloga. Glavni problem je ovde što se svake dve-tri epizode menja crtač, a, kao što znamo, ja to retko praštam. Šteta što je takvim postupcima DC potpuno upropastio svoju liniju New Age of Heroes stripova (gde spadaju i The Terrifics).

Drugo, video sam delove Del Mundovog Tora, i nisam sasvim siguran kako da gledam na njega. Iz koje perspektive, ili sa kojim kriterijumima, hoću reći. Šta god ljudi (ili ja  ) mislili o  Aaronovom radu na Toru, našao je odlične saradnike, i teško da iko to može da ospori. Ali - sad očekujem talas iznaneđenja među čitaocima u Srbiji  - Del Mundo je najjači od svih. Ne u tehničkom smislu, u verodostojnosti - tu je Ribić, ne "verovatno" nego sigurno - ali Del Mundova imaginacija je nedostižna. Ribić je za realno, za fizikalno, da čitalac moža da oseti napinjanje mišića, omiriše znoj tela, oseti čvrstinu kamena. Za suptilnije nagoveštaje čarobnog sveta? Ne, to nije njegov adut. (Ako neko misli da je God Butcher imao takve delove, neka bude siguran da je to do kolorisanja. I priče.) Doterman - koji je najduže radio sa Aronom - je odličan na drugi način. Da ne kažem art nuvo način. Ali Dotermanov Loki je meni izgledao (i izgleda još uvek, da ne pomisli neko da zaboravljam ovakve stvari) gotovo nepodnošljivo promašeno. I znam da nije on kriv za samu ideju - filmovi su popularni - ali ovaj mi izgleda kao Tom Hiddleston bez šarma Toma Hiddlestona. Nepodnošljivo. Ima tu još par stvari koje mi se nisu dopale - pričamo samo o vizuelnoj strani, naravno - ali bacimo pogled na Del Munda:



Ovo nije najbolji primer njegovog umeća, ali je dobar primer za ovo što hoću da kažem. Da mi neko nije rekao da je ovo tabla iz (Marvelovog) Tora, i da sam samo slučajno naleteo na nju posle višegodišnjeg apstiniranja od stripova, mislio bih da je ovo Sendmenov univerzum. Ili neki sličan koncept. Ne mogu da kažem da "nije dobro", ili tako neku ofrlje konstataciju koja bi više rekla o meni nego o delu, jer jeste zabavno, i tehnička veština je prisutna, ali Marvel se toliko busa u prsa svojim nazovi-kontinuitetom i povezanim univerzumom, da ne mogu a da ne ukažem na taj deo, i ciničnu ispraznost njihovih argumenata. Ovo bi savršeno funkcionisalo kao neka alternativna priča o svetu nordijskih bogova. Ili pseudo-američkih.

Naravno, Del Mundo je meni i dalje među najboljim mladim crtačima u američkom stripu, ali o tome ćemo više na drugoj temi.

Prema dosadašnjim iskustvima, dovoljna je e-mail adresa, ali proveriću još jednom za članstvo. Ja nisam član, ali možda jesu dva ortaka kojima sam slao stripove preko WeTransfera i od kojih sam i saznao za njegovo postojanje.

Uzgred budi rečeno, i ja sam, na žalost, pročitao prvu epizodu novog marvelovog Konana. Utisci sa Darkwooda.


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=559.495



Nisam hteo juče da ostavljam utiske jer nisam hteo da prosipam psovke okolo baš na jučerašnji dan.


Danas sam već hladnije glave, pa ću reći samo - nosi se u tri lepe i ne vraćaj se nazad, Arone. Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?


Kapiram da je ova jadna napabirčena priča sačinjena od s koca i konopca sakupljenih scena što iz filmova, što iz stripova o Konanu, trebalo da predstavlja neki omaž Hauardu, Tomasu i drugim autorima koji su proslavili Simerijanca i doneli gomilu love marvelu i onima koji drže prava na Hauardov zaostavšinu. I okej je to, nisam ja baš toliko zahtevan čitalac, ne bih imao ništa protiv da čitam priču koja predstavlja posvetu Roju Tomasu i tako to... ali bi valjalo da to bude posveta Roju Tomasu koji je pisao Savage Sword, a ne Roju Tomasu iz vremena prvih brojeva edicije Conan the Barbarian, kada je pisao priče o Simerijancu a da, slutim, još uvek nije naučio ni sva slova. U suštini, Pjerooo je pogodio tačno u metu - ovo je scenario koga se ne bi postideo Majkl Flejšer. I to je poražavajuće.


Najviše boli što je očigledno da smo se susreli sa očiglednim slučajem bolekitisa. Znamo ko je Aron, znamo kako zgledaju njegovi scenariji kada ga je briga za ono o čemu piše, čitali smo Skalpirane, čitali smo Proklete. Do mojega, zbog toga što sam zavoleo pisanje ovog čoveka čitao sam čak i Tora, boga groma. Stoga mi je najteže da se pomirim sa činjenicom da je u marvelu za pisanje priča o Konanu danas zadužen ne čovek koji to ne zna, nego koji to neće. I onda džaba svi novci, džaba vrlo dobar Asrarov crtež (zaista nemam zamerke na crtača, nije Bjusema, Alkala ili Đorelo, ali zna šta radi), džaba sve.


Na kraju krajeva, ako nije hteo da se muči da smišlja svoje ideje za stripove o Konanu, Aron je mogao da posegne za onim što je Roj Tomas radio celog života i uvek mu je prolazilo. Probere dobre priče među milion knjiga o Simerijancu i sličnim herojima koje su u poslednjih sto godina napisane, pa ubedi gazde u marvelu da plate neki sitniš njihovim autorima za prava na stripovsku obradu. Ali nije se udostojio čak ni toliko da se potrudi.


Nosi se u tri lepe i ne vraćaj se nazad, Arone.

Quote from: neomedjeni on 08-01-2019, 09:38:49
Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?

Troši vreme na društvenim mrežama. 

Osim toga, Astro City...nešto. Možda i scenario za TV seriju. Autumnlands...nešto. Batman: Creature of the Night #4.

Ne verujem da bi želeo da radi Konana. Postoji pravo vreme za svaku stvar. Neko reče da bi voleo da je Waid uzeo da piše ovu novu Fantastičnu četvorku, ali siguran sam da rezultat ne bi bio ono što je ovaj očekivao.

Quote from: ridiculus on 08-01-2019, 14:44:31

Quote from: neomedjeni on 08-01-2019, 09:38:49
Šta Kurt Bjusik radi ovih dana?

Troši vreme na društvenim mrežama. 

Dobro, ja sam poslednji koji bi smeo to da mu zameri.


Inače, ne mora nijedan od nas da bude član WeTransfera, samo mi na pp dobacite svoj mejl i ja ću ga rado zloupotrebiti iskoristiti da vam obezbedim Nibelunge čim stignem kući.

Pročitao dosta toga, ali kada bih pisao o svemu, ostao bih za računarom do uveče. Zato, samo par odabranih stvari.


Za početak, dobrotom druga neomeđenog - ovo nije oksimoron, kao što bi on voleo da se misli!  - dobio sam Prsten Nibelunga, u digitalnom obliku, koji su radili Roj Tomas i Gil Kejn na osnovu Vagnerove opere. Da sam dobio strip na papiru, slistio bih ga za figurativnu sekundu. Ali! Ovo je način na koji ne volim da čitam, pa više oklevam. No, svakako sam pročitao prvo poglavlje, iliti uvod u priču, koju dobro poznajem i čiji kvalitet je večan, pa nisam imao sumnje u taj deo. Gledao sam zbog crteža. I Gil Kejn je nikad bolji. Ako bih morao da odaberem najpogrešniju (da ne kažem "najgluplju") stvar koju sam ikad čuo, a da predstavlja neki sud ili mišljenje o nekom stripu ili njegovim autorima, to je da Gil Kejn ne ume da crta. Preko svega drugog bih mogao da pređem lakše - tvrdnji da je Silvestri vrhunski crtač, Mark Milar dobar pisac, da je Tor Strazinskog (i Koapela) najbolji period tog naslova, i slično - sve su to sitna zastranjivanja u odnosu na ovo mišljenje, koje sam pročitao na dva različita domaća foruma.

Imam utisak da je ovde dodata i uvreda na ranu, pošto Kejn nije bio samo nezainteresovana stranka, koja je slučajno imala talenat i dobro odrađivala posao, već i jedan od najvećih fanova fantazije i "mača i magije" - i sigurno najveći fan dela Roberta Hauarda - od svih crtača, a verovatno i svih autora (ili zanatlija), kod Velike dvojke. Kejn je bio pokretačka sila iza Korbenovog Bladstara, još davno objavljenog kod nas (iako u serijalizovanom, neoriginalnom obliku) - u stvari, koncept i izgled samog lika je njegov, iako je zaplet preuzet iz jedne Hauardove priče.

Drugo, u mojoj omiljenoj emisiji o stripu (11 O'clock Comics) birala se knjiga meseca, o kojoj će pričati na kraju januara. Od 11 ponuđenih naslova za mnoge nisam ni čuo, a čitao sam samo dva, i nećkao sam se za koji da glasam. Na kraju sam se odlučio za zbirku New Mutants: Demon Bear, zato što još posedujem pregršt originalnih svezaka tog naslova koje je crtao Sienkiewicz. Zapravo, samo jedna od njih pripada pomenutoj kolekciji, iako je nejasno zbog čega - izuzev popunjavanja prostora do neke iole poštene dužine, budući da je ta dodata epizoda, 4. u kolekciji (Slumber Party), za bar 50% duža od standardnih. I tako sam krenuo da se podsećam ovog naslova, na osnovu izdanja koja posedujem. A na kraju se ispostavilo da je Demon Bear udobno i lagano pobedio na glasanju.

Najjači adut ovog dela istorije Novih mutanata je Sinkevičev crtež. Tako mi je bilo kad sam kupio epizode, pre dvadeset i kusur godina, a tako je i danas. Mada možda više cenim Klermonta iz današnje perspektive, kada imam širu sliku, naličje ovog stava je da je danas - posle toliko pročitanih drugih stripova i promena paradigmi u industriji i pristupu stripu - mnogo teži za čitanje nego što sam mislio tada. Nije toliko problem u ponavljanju istih činjenica iz epizode u epizodu, pošto je to više bilo do formata i uredničke politike tog doba. Sveske su izlazile mesečno, i serije su bile neprekinute - nisu pisane za kolekcije (ili bar sa svešću o kolekcijama) kao danas. Problem je što teksta ima mnogo, i sve se gura čitaocu u lice, čak i stvari koje može da vidi iz crteža. Dijaloški baloni su brojni i vrlo nepregledni, i toliko zatrpavaju prostor u nekim kadrovima da često nije lako uočiti od koga je šta poteklo. A onda sam shvatio da dvoje ljudi nosi zasluge za ispisivanje teksta! Pa naravno! Jedan ispisivač ne može da stigne da ispiše onoliko reči u zadatom roku. 

Ali, naravno, ostaje činjenica da je Klermont bio dobar sa likovima. Svi su bili različiti, i svi su bili vrlo relevantni za klince onog doba. (Možda i šire od "onog doba", ali ne mogu da govorim u ime tinejdžera danas.) No, kao što rekoh, za mene je najveća vrednost ovde vizuelne prirode, budući da je nešto što je otporno na vreme, svejedno da li je voljeno ili ne. Hoću da kažem, niste morali da volite njegov crtež ni u ono doba ništa više nego danas, ali, ako ste ga voleli, vreme ga nije učinilo lošijim. A postoji i razlog zašto tako mislim. Postoji razlog zašto su crtači kao Sinkevič i Sajmonson (ima sličan pristup, iako je umereniji u njemu) meni vizuelno tako bezvremeno privlačni, a mnoge druge stvari su prevaziđene. Obojica imaju potpuno fluidan stil crtanja - iako je, ponavljam, Sinkevič tu ekstremniji. To znači da mogu u istom kadru da prikažu ljudsko biće - kao heteroseksualni muškarac, ovde pre svega mislim na osobe ženskog pola istovremeno u punoj zrelosti i mladosti! - izuzetne privlačnosti, i pored njega drugo, ali ružno. Malo crtača radi tako nešto. Evo, gledam baš ove Asrarove table za Konana Varvarina. Postoji težnja kod njega da se sva lica (izuzev neumrlih, naravno) crtaju privlačno, ili bar sa daškom dobroćudnosti, čak i ona koja bi bila nakazna kod drugih crtača (ali kod njih bi postojala crta nakaznosti kod svih lica, pa smo na istom). Ne zameram to Asraru, jer to rade gotovo svi, više-manje. Spada pod "stil". Uniformna stilizacija. Ali zato je upadljivije kad neko to ne radi. I jako mi je čudno kad se tvrdi - a čuo sam i to - da je Sajmonsonov vizuelni stil prepoznatljivo iz 80-ih, kada je ovaj - kao i Sinkevičev - više vezan za pop-art 60-ih. Naravno, njih dvojica mnoge stvari rade drugačije, pa se tu sličnost donekle i završava.

Nešto od ovog će se probiti i na druge teme.

Vaše reči su za mene muzika, druže Ridiculus. Demon bear je sublimna priča.

Jeste. Kolekcija obuhvata 4 priče, od kojih su samo prve tri stvarno o demonskom medvedu (a prva od njih je i prvi Sinkevičev rad na naslovu), a četvrta je o susretu sa vanzemaljcem, Vorlokom. Stvar koje sam tek sada postao svestan je: Warlock i Magus? Jel' to neki omaž Starlinu? Nije bitno za samu priču, ali me zanima, a nisam čitao neki intervju sa Klermontom povodom toga.

Ovako bi izgledalo imaginarno natecanje Klermonta i Vulfmena u hvalisavosti:

Vulfmen: "Iks-ljudi su stvar prošlosti. Obični, svakodnevni likovi. Mi u Novim mladim titanima imamo vanzemaljsku princezu. Imamo i kćerku arhidemona, jebote! Stigni to ako možeš"
Klermont: "Tvoji Titani su puslice. Evo ti pravi vanzemaljac! Evo ti i devojka koja je živela u svetu demona (pokaže prstom na "a riddle wrapped within an enigma", Iljanu)!"

Mislim da to nigde nisam napisao, ali i ja sam dugo mislio da je Gil Kejn zalutao među crtače stripova. U moju odbranu, stav je bio zasnovan na čitanju užasne epizode Savage Sworda - Zmijski zubi (ne mogu sad da se setim kako glasi orginalni naslov, kod nas ju je objavio Marketprint u drugom broju svoje edicije posvećene Konanu). Ne treba posebno obrazlagati da je Flejšerov scenario bio grozan, ko zna, možda je to zapravo razlog što se ni Kejn nije potrudio, pa je i njegov crtež na nivou literarnog predloška. Ne verujem da bih danas promenio mišljenje o njegovom doprinosu u toj epizodi - sem dve veoma zanimljive table koje su mi ostale u sećanju, sve ostalo je zaista bilo za bacanje.


Naravno, znatno kasnije sam imao prilike da Kejna vidim na delu i u drugim stripovima, pa danas imam znatno povoljnije mišljenje o njemu.

Kejn mnoge svoje radove nije sam tuširao, a neke je verovatno samo skicirao, iako se vode kao da je radio punu olovku. Mene nisu preterano zanimali njegovi glavnotokovski superherojski radovi, i zato ga nisam stavio među omiljene crtače, ali, kada me zanima njegov rad, zanima me mnogo.

Konan mu je ponuđen posle Vindzor-Smita, ali video je da ne može da se nosi sa mesečnim tempom, pa je batalio. Uglavnom. Radio je na Giant-size Conan-u, i to je bila adaptacija Haurdovog The Hour of the Dragon. Radio je sa DeMatteisom na nekim epizodama Konana Varvarina, početkom 80-ih, i tu je radio kompletan crtež. Par epizoda u Savage Sword, tu i tamo.

Ali, izdvojio bih Sword of the Atom, DC-jev mini-serijal iz prve polovine 80-ih. Izdvojio bih ovaj rad na The Ring of the Nibelung. Meni je fantastičan i Jason Drum - barem kako izgleda - iako nikad nije zaživeo. To je radio za Francuze*, i postoji samo na nivou neobjavljenih tabli. Zaboravio sam čak da li je kompletno, ili samo započeto. Staviću nešto od toga na temu o crtačima.


*ili Belgijance, da ne grešim dušu. Ne sećam se. 


EDIT: Ok, mala ispravka, pošto sam bacio pogled da se podsetim činjenica. Jason Drum je objavljivan u magazinu Tintin, ali nije završen (od strane Kejna), iako taj završetak zapravo postoji u obliku neobjavljenih tabli.

Našao sam i da je Demon Bear izašao u novoj kolekciji, koja obuhvata New Mutants #18-20 (dakle, bez priče o dolasku Vorloka), ali i X-Force #7-10, koje je crtao Michael Choi. Detaljan crtež, ali izgleda suviše digitalno, tj. veštački, za moj ukus.

I, da, Immortal Hulk je... ajde da ne kažem najbolji superherojski naslov trenutno (barem od Velike dvojke), pošto ne čitam mnogo tih naslova, ali svakako je vrlo, vrlo interesantan, drugačiji, pametno pisan, a crtač Džo Benet verovatno nikad nije bio ovoliko upečatljiv. U osnovi, ovo je potpuno novi Hulk, ali baziran na svemu starom, i sa primesama horora. Čak i reakcije na ovaj naslov su pozitivne, što je jako teško među mejnstrim naslovima kada se menja paradigma, ili ide protiv tradicionalnih predstavljanja likova. Toliko je dobro.