ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Na prvi deo priče nemam nikakve primedbe, ostala tri bih malo doterala. Možda bih se još pozabavila i likovima.
Ipak, i dalje sam pod utiskom lepog, nepretencioznog, a uverljivog pripovedanja. Od mene: bravo!

Quote from: Kimura on 14-03-2019, 10:53:03
Pročitala sam ''Recepturu užasa'' Ivice Trifunovića. To je verovatno najbolja prilča u UBIQ-u 22.

Ovaj čovek je vrlo pismen, ima nenametljiv, za pisca naophodan način karakterizacije likova u nekoliko poteza.
Ono što je meni problem, to je odabir načina da se pripoveda. Prepiske, tumačenja artefakata... mene to nenormalno smara. Voleo bih da vidim kako bi se pisac snašao sa normalnom pričom koja ima zaplet i rasplet, događaje, akcije...

Stvar ukusa. Ako ume komplikovano, valjda će uspeti i jednostavno, mada je jednostavnost ponekad nedostižni ideal. Videćemo.

Nisam rekao da je komplikovano. Vidi, meni se ne dopada ni Lazovićevo "Veliko vreme" iz istog razloga. Ne volim prepisku i natezanje u književnom delu.
A da je čovek zaista talentovan i pismen, nemam nikakvu dilemu.

Uh, ja baš to volim, ''Veliko vreme'' smatram izuzetnom i nedovoljno hvaljenom pričom! JOš mislim da stvaranje nečeg takvog iziskuje mnogo više znanja i truda nego pisanje priča ''iz jednog komada'', iz prvog lica, isključivo jedan glas i sve to ravno iz nesvesnog, nezavisno od zapleta, raspleta, opisanih događaja i likova. Zato sam skolna da to pisanje koje te zamara vrednujem više nego ono što sam sama polala UBIQ-u za broj 22, na primer, iako i za vlastitu priču i dalje mislim da je dobra, posle dve godine.


Pošto si već pomenuo Varvarinovo ''Veliko vreme'', moram da napravim i poređenje sa ''Recepturom užasa''. Ova potonja je pravi primer individualističke priče, ako hoćeš individualističkog pogleda na svet, za razliku od Varvarinove koja je sva patriotska, puna brige i ljubavi za kolektiv. Na to sam mislila kad sam pomenula niz priča koje se bave opštesrpskim problemima.
(Scallop se naljuti što sam ih nazvala kolektvističkim, iako u ovom slučaju to nije ružna reč.)


Razume se, ne mislim da je ''Receptura'' bez mane. Prvi, onaj istorijsko-dnevnički deo ne bih dirala. Na ostatku bih još poradila da je moja.

ne bih ja tako olako omalovažavao ravno pripovedanje. Upravo je ova fora sa pismima i prepiskama način da se izbegne održavanje kontinuiteta radnje... skokovito se skače kao na bitne delove, a zapravo to je lakše. Vidi, "Crni cvet" ima čudnu strukturu, ali ta struktura je omogućila da se knjiga uopšte napiše. Kada se postavi hronološki scenosled Crnog cveta vidiš da 2/3 događaja uopšte nisu opisani.
Kao što je u slikarstvu mnogo teže nacrtati jednolično obojen balon samo sa senkama, tako je i u pisanju najteže ispratiti radnju u jednom dahu, a da ne postane dosadno i rasplinuto.

Quote from: Boban on 17-03-2019, 15:57:52
Vidi, "Crni cvet" ima čudnu strukturu, ali ta struktura je omogućila da se knjiga uopšte napiše. Kada se postavi hronološki scenosled Crnog cveta vidiš da 2/3 događaja uopšte nisu opisani.

Struktura je prednost ''Crnog cveta''. Opisao si ono što je bitno, a pričanje po redu ili hronološko slaganje događaja u literaturi odavno nije obaveza. Zašto ne bi koristio slobodu koju imaš? Pogotovo ako postižeš snažniji utisak.
Ja sam pruču o pretumbavanju poglavlja čula tek pošto sam pročitala ''Crni cvet'', dugo sam mislila da izgleda upravo onako kako si od početka hteo. A sad mislim da ti nije slučajno sinulo sve da izmešaš. To je možda jedan od onih nesvesnih procesa koji nas dovedu do najboljeg rešenja.

Quote from: Boban on 17-03-2019, 15:57:52
ne bih ja tako olako omalovažavao ravno pripovedanje. Upravo je ova fora sa pismima i prepiskama način da se izbegne održavanje kontinuiteta radnje...
Kao što je u slikarstvu mnogo teže nacrtati jednolično obojen balon samo sa senkama, tako je i u pisanju najteže ispratiti radnju u jednom dahu, a da ne postane dosadno i rasplinuto.

E ovo zavisi od radnje, a bogami i od nadahnuća. Imaš knjige gde se pisac izdahne tek pri kraju drugog toma.

Crni cvet je pisan po hronološkom redu događanja, neka četiri poglavlja i onda sam se zaglavio. Nije više moglo tako, neophodni su bili skokovi, i dosta dugo, bar pola godine sam se premišljao šta da radim. Na kraju je prvo poglavlje potpuno otpalo. I dalje tvrdim da je struktura bila iznudica, ali sam ja iz toga izvukao maksimum.
U osnovi, ti i ja se slažemo, sve zavisi od nadahnuća i umeća pisca, ali teže je ravno i vrhunski nego uvrnuto i vrhunski. A ja prepisku u književnom delu ič ne volim.

UBIQ je, koliko znam, stigao do broja 25. U pripremi je broj 26.
Nisam skroz siguran kad su tačno krenuli, ali čini mi se da je sledeće godine 15 godina UBIQ-a?