ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Cinik koji mi čuči negde u glavi sad urgira da napišem nešto tipa: "Ma verovatno je pretresajući 254. put Lavkraftovu biografiju naleteo na podatak da je ovaj imao prepisku sa nekim tamo Robertom Irvinom Hauardom, i odlučio da proveri koji je sad taj."


Ali istina verovatno glasi da je Gul čitao Hauarda dok sam ja još nosio pelene. 

Quote from: Meho Krljic on 08-04-2020, 08:03:10
Pa, ako ti je Casanova bio previše razbacan i konfuzan, November nije pravi izbor jer je još razbacaniji, plus, kad završiš ovu prvu knjigu nemaš pojma ni šta je zaplet.

The Weatherman je dobar, ali on nije gotov...

Evo par predloga:

Stray Bullets je tvrdo kuvani noar krimić, ako ga nađeš, to bi moglo da ti se dopadne.

Paper Girls je naučnofantastična priča sa '80s šmekom ali i sa putovanjem kroz vreme i raznim čudesima.

Criminal je vrhunski noar krimić a kad već juriš to, pogledaj i Kill or be Killed, od istih autora i sa vrlo intrigantnom trilerskom/ krimi pričom.

Za još malo naučne fantastike, možda da probaš Eclipse?

A za još malo kriminala, Thief of Thieves je meni veoma zabavan.

Хвала Механе! Цитирам те да би се препоруке нашле на наредној страни. Жив био!

Od tolikih fanova Batmana, kako to da niko nije čitao ovo dole?



Ja bih, ali vidim da je jedna sveska 6 dolara na komiksologiji (+PDV), a nemam strpljenja da čitam onlajn (piratski), sa stranicama koje se ne uklapaju u dimenzije ekrana.

4 sveske, ali sa daleko više sadržaja od standardnih - 48 strana, ili tako nešto. Busiek, John Paul Leon koji ne samo crta, već i koloriše, i Todd Klein! Pa kad će da skupe bolju ekipu za mejnstrip strim?! Ne, htedoh reći, mejnstrim strip - i vi to znate! - iako ni onaj prvi izraz možda nije baš sasvim neupotrebljiv.   

Ima vremena, stići će na red. Betmen ima toliko all star timova koji ga rade da bi čovek trebalo da ne čita sve drugo da bi sve postigao (evo trenutno Ellis i Hitch rade The Batman's Grave).

Ali evo kao mali znak pažnje John Paul Leon sa naručenim radom, ilustracijom iz, jelte, Blejd Ranera. Sveže, Leon je okačio na tviter pre 4 sata:

Fenomenalno, naravno. Ilustracija.

Ali mislim da nisi mogao naći primer sa kojim bi se manje složio kad si pomenuo Ellisa i Hitcha. JPL nikad nije bio zvezda - on je "umetnik za umetnike", kako to kažu - i ja nisam čuo da je iko igde pomenuo Creature of the Night osim ljudi koji neposredno prate umešane talente. Leon je prema Hitchu ono što je Cuaron prema Michaelu Bay-u, možda. Sasvim je legitimno voleti Bayove filmove, ili ih čak voleti najviše, naravno, ali kada neke naredne generacije budu prosuđivale neke dublje vrednosti od pukog sjaja i subjektivne "zabave" - ako uopšte stignemo toliko daleko u budućnost, jelte - teško da će tu biti ikakve nedoumice ko je veći crtač od njih dvojice.

Ma znam ja da ti ne voliš Hiča, nego mi je on baš definicija mejnstrima i eto... 

Mm, da, ali nije baš da ne volim njegov crtež koliko ne volim principe kojih se on drži. Mogu da uživam u pojedinom radu, kao što mogu da uživam u filmu Armageddon - da se vratimo na poređenje sa Michaelom Bayom - pod uslovom da mi scenario odgovara (što je i samo po sebi retkost  ). Hitch je na početku karijere kopirao Alana Davisa i tek je negde na prelazu vekova usvojio svoj poznati, kinematografski, widescreen pristup.

The Batman's Grave pažljivo pratim ali još uvijek ne razumijem kuda vodi ni šta pisac hoće. Crtež je tamam. Ono u čemu uživam je trenutno For Better or For Worse od Lynn Johnston. Genijalne minijature.

Fino. Ja sam na aktuelnim Komiksolodžijevim rasprodajama popunjavao neke rupe u opusu Simona Spurriera i Housuija Yamazakija pa, eto, uskoro e možda da padne i mala preporuka 

Kad smo kod tih rasprodaja, upravo videh da je Avengers (by Jason Aaron... i neki drugi potpuno, sasvim, apsolutno nebitni i slučajno odabrani likovi, pa ih nećemo pominjati) na popustu, i da je prvi tom besplatan. Da, dobro ste pročitali. Besplatan. To znači prvih 6 brojeva serijala.

No, pošto taj serijal nikome ne bih preporučio - pošto se čak i Aaronovi najzagriženiji fanovi čude posle 30 brojeva šta ... on ... to ... radi ..?*  - najbitnije iz ovoga je da to verovatno nije jedini primer takve akcije, i da se mogu naći ne samo pojedine sveske, već i čitavi tomovi besplatno. Ili ih možemo očekivati u neposrednoj budućnosti.


*odgovor leži u onome što sam jednom nagovestio: imitira Morrisona, ali za razliku od Doom Patrol ili JLA ništa ne završava, već samo nagomilava niti zapleta (slično kao što Morrison nagomilava ideje)

Vertigo Vision: The Phantom Stranger je jedno od ranih originalnih izdanja u ediciji Vertigo, iz 1993.

Scenario (Alisa Kwitney) ovog horora je solidan... sve do trenutka kada pročitamo priču u celini i razmislimo kako su se likovi našli tu gde jesu i zašto. Tada postaje jasno da nema mnogo smisla. Ili ga barem ja ne nalazim. Ali kakva realizacija! Crtež! Način pripovedanja! Crtač ovog stripa je najbolji interpretator Dilana Doga ikada. Naravno, jasno je da nikada ne biste na osnovu toga pogodili ko je u pitanju, jer ta osoba nikada nije crtala Dilana Doga. Ali trebalo je. Guy Davis se svakako snalazi u toj materiji poput ajkule u moru, a njegov osećaj za ritam, emociju, i građenje napetosti je praktično nedostižan za Boneli-ja. Moram da pohvalim i kolor (Robbie Busch), koji je neuobičajeno dobro realizovan za ono vreme, poznato po prelasku sa analognih metoda bojenja na digitalne i svim manjkavostima novih, ali još neispitanih tehnoloških postupaka koje su s njim došle.

Davis je ovo radio otprilike u vreme kada je započeo Sandman Mystery Theatre, i očigledne su mnoge sličnosti u narativnim postupcima. Njegovi nepravilni, nesavršeni oblici i ljudske figure dobro dočaravaju običnost i svakodnevicu. Jednom je Warren Ellis rekao da je privlačnost Franka Quitelyja u tome da prikazuje ljude ružnim, ali istina je da je hteo da kaže 'Guy Davis', ne Quitely. Ali ni "ružno" nije prava reč ovde - još jedna hiperbola, Elise! - pa ćemo upotrebiti onda "ne-privlačno". Jer Davis, kada hoće - a hoće često i rado! - može da prizove vrlo ružno i vrlo neprijatno. Fizički neprijatno. I to je u očiglednom kontastu sa neprivlačnim-ali-običnim, i uobičajeni način na koji gradi vizuelnu dimenziju svetova koje prikazuje, koji su vrlo često u okvirima horora.

Ali ona jedna tabla na kojoj junakinja doživljanja otkrovenje a čitalac katarzu - ono je jedna od boljih tabli u istoriji stripa, i vredna čitave epizode, koja se sastoji od 50-i-kusur stranica. Naravno, neću je stavljati jer otkriva previše, ali evo nečeg sa početka:

Tamam da imam šta čitati. Sviđa mi se tabla, naročito šrafure, odišu lijepim šmekom starine. A dobro će doći da odmorim od Byrneovog Supermana. Već sam došao do Vol. 5 ali čitanje jednog junaka uzastopno, baš umije izmoriti

Da, klasičan Guy Davis. Samo... ne zahteva ovaj strip previše vremena. Ali Sandman Mystery Theatre je veoma sličan rad, vizuelno, sa više istorijske verodostojnosti i manje natprirodnog, ostajući na razmeđi sa hororom (poput filma Seven ili sličnih radova koji su bili popularni 90-ih). Nije sve crtao Davis, ali jeste većinu epizoda - dve trećine od 70 brojeva, recimo. Jedan od najzapostavljenijih Vertigovih serijala ikad, i jedan od najboljih.

Inače, uzeo sam prvi broj Batman: Creature of the Night, pošto je bio samo 1 dolar na Komiksologiji pre nekog vremena. Čitam sad nešto drugo, ali prijaviću utiske za ovo kad stignem.

Pa svakako čitam strip, čak i onu sveščicu poprilično dugo. Volim proučavati crtež jer se i sam povremeno bavim ilustracijom, a šrafure su mi nešto najdraže u stripu. Pogledaću pa javim utiske.

Batman: Creature of the Night, 1 od 4. Već sam rekao da su u pitanju Busiek, John Paul Leon, i Todd Klein, za DC Comics. Iako sam saznao za strip zahvaljujući Busiekovom učešću, pročitao sam ga zahvaljujući Leonu, koji bi mi bio zanimljiv i da crta priču o ostavinskoj raspravi na entskom sudu ili topljenju leda na Antarktiku zimi, a kamoli triler sa ikonografijom i atmosferom noara (i dosta natprirodnog, zapravo). To bi bili sumorni stripovi, ali prelepi. Da bude potpuno jasno: Leon nije za one koji bi da vide humor u onome što čitaju. Ovde ga, u svakom slučaju, apsolutno nema, čak ni u nekoliko scena uprošćene stilizacije i jarkih boja, koje su tu da predstave stripovsku građu koja mladima izgleda uzbudljivije i životnije od pravog života.

   

Ko je kolorisao, možda se pitate? Pa, takođe JPL, i boje su uglavnom prigušene, osim u nekoliko pomenutih scena stripa-u-stripu, s žutim i plavim tonovima kao primarnim. I, naravno, mnogo crnog, ali to je  Leonov zaštitni znak. Senke nisu samo prisutne - jedna od njih ima i sopstveni život u priči. Slučajno ili verovatnije s namerom, žuta i plava su takođe boje pozadina za monologe dvojice različitih naratora. Kad smo već kod toga, pomenimo Kleina, i slavimo ga... ili ne, ovaj put. Možda imam takav utisak zato što sam čitao digitalnu verziju, na monitoru svog računara, ali tekst koji podražava pisani rukopis - a to su svi monolozi pripovedača u prvom licu - mi nije preterano čitljiv dok imam pogled na čitavu stranicu, bez uvećavanja detalja (što bi trebalo biti prirodno i difoltno stanje pri čitanju bilo kog stripa).

Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni. Svako ko je čitao bar nekoliko njegovih radova zna da on ne piše toliko o superherojima koliko o uticaju superheroja na običan svet. Svet kao što sam ja, ili vi.  Št...? Ok, samo ja. I ovo je tačno strip o tome, nalik na Supermana: Secret Identity. Dame i gospodo, Batman: Identity So Secret Even He Doesn't Know About It! Možda je trebalo da se podsetim tog starijeg Busiekovog rada pre čitanja ovog, i da vidim koje su sličnosti, ali nisam znao za iste dok nisam počeo da čitam. A one su pregoleme! Nema veze, zapravo, jer sam ionako pročitao samo prvu svesku ovog novog serijala, sa solidnih 48 strana. Ostatak me čeka sa šoljom kafe u jednoj šaci i uputom za očnog lekara u drugoj, jer Klein nije hteo da popusti i promeni jebeni font... 

Busiek je ovde u svojoj udobnoj zoni, ali možda i previše, i prelazi na teritoriju predvidljivosti. Ipak, o takvim stvarima nije mudro suditi na osnovu jedne četvrtine. Ostaje još uvek dosta prostora za iznenađenje.

Kao što smo rekli na drugoj temi, umro je Martin Pasko. Nisam čitao mnogo stvari koje je on napisao, ali znam da je bio poznat po radu na Supermanu - ne samo u stripu, već i u drugim medijima. Međutim, duže vremena nisam čuo ili video njegovo ime i baš sam pre par dana kupio na Comixology-ji nekoliko epizoda jednog drugog stripa, gde je u jednoj on potpisan kao scenarista. Pisao sam o njoj na Darkwood-u sinoć, ali s obzirom na ovakav razvoj događaja, ponovo ću pričati - iz nešto drugačije perspektive, i sa naglaskom na Paskovu ulogu, iako ne znam mnogo o njoj.

Carmine Infantino je imao jednu genijalnu ideju sredinom 70-ih, ideju koja će u nekom kasnijem dobu postati rudnik zlata za izdavače stripova. Ali taj rudnik će kopati i izrabljivati neki drugi ljudi - Infantinov projekat nije bio posebno uspešan i završio se posle 13 brojeva. (Ako niste znali, Infantino je tada bio na funkciji izdavača za DC.)

Ideja je bila sledeća: pošto se prvi brojevi prodaju najbolje, kako bi bilo napraviti serijal koji se sastoji samo od prvih brojeva? Avaj, tadašnji čitaoci verovatno nisu bili zavarani petom ili desetom epizodom "prvog broja", i završilo se tako kako jeste. Ali tu je bilo dobrih koncepata i likova i neki od njih su nastavili život i kasnije. Kirbi je uradio Atlasa, Dingbat Love, novu verziju Manhuntera. Ditko se vratio sa Creeperom, iako samo kao crtač - scenarista je bio Michael Fleisher - a Creeper koga ne piše Ditko nije pravi Creeper! (Iako može biti Fleeper!  ) Mike Grell je započeo Warlord, koji će se pokazati kao uspeh. A Martin Pasko i Walter Simonson su se vratili jednom starom liku iz DC-jeve istorije i rehabilitovali ga za sva vremena. Pričam o Doctoru Fate-u.



Pre nego što sam seo da napišem kratak opis tog stripa za Darkwood, bacio sam pogled na obimni intervju sa Simonsonom u knjizi Modern Masters br. 8, jer sam se sećao da tamo imaju čitavu stranicu ili tako nešto posvećenu tom stripu. Ali sve što znam odatle (i sa drugih mesta) o genezi stripa je vizuelne prirode i odnosi se na Simonsonov pokušaj - vrlo uspešan, hvala lepo! - da izmisli vizuelni rečnik za magiju Dr. Fate-a i tog sveta uopšte, po uzoru na ono što je Ditko uradio na Doctoru Strange-u. Sam zaplet je korektan, ali je nešto što smo videli u stotinu drugih produkata popularne kulture: arheolozi iskopaju zapečaćeni sarkofag i nenamerno oslobode drevno zlo u obliku mumije, za koju se ispostavi da je arhineprijatelj Doktora Sudbine. Pripovedanje je jezivo kompresovano za naše razmažene navike, i sve staje na 18 stranica. Ali, moram reći da se unutra nalazi i poreklo Doktora Fejta - baram u ovoj varijanti, kao Kenta Nelsona - što je čini dobrom početnom tačkom za svakoga koga taj lik interesuje (i pod uslovom, jelte, da mislite da ono što je bilo "pre" prve Krize ima egzistencijalnu vrednost). Šta je tu Pasko izmislio a gde se samo nadovezao na tradiciju, budući da je Fate junak još iz "zlatnog doba"? Nemam pojma. A od toga zapravo zavisi koliki je Paskov udeo u renesansi tog lika. Ili je možda "renesansa" prejaka reč - Fate nikad nije bio bolji nego ovde, jer kasnije nije uspeo da realizuje sav taj potencijal koji je ovde pokazao. Pre svega u ikonografiji i dizajnu koji postaje deo priče i sveta, ali i po dvostrukoj, podeljenoj prirodi Doctora Fate-a, koji i jeste i nije Kent Nelson. (A tu spadaju i odnosi sa suprugom Inzom, i sva potencijalna (melo)dramatika koja sledi iz toga i koju tako volimo u takvim stripovima.) Pasko se kasnije u saradnji sa Giffenom zaista oslanja na iste te tematske i vizuelne elementa, u priči o Fate-u rađenoj u vidu dodataka stripu The Flash #306-313, ali moj utisak je da je ovo bio vrhunac.

 

Evo, da zaokružimo priču o Pasku i Doktoru Sudbini. Sa sajta DCinthe80s.com:

Quote1975's 1st Issue Special #9 is essentially a jump-off point for a Bronze Age Dr Fate and re-introduces the reader to Dr Fate and Inza. [This re-introduction of Dr Fate was initially proposed by then-editor Gerry Conway, I learned in Back Issue #24, 2013.] There are a few substantial reasons why this issue always makes the top of the lists as 'most important Dr Fate stories', but the most important reason is that writer Martin Pasko retcons Dr Fate as having a 'split personality' — Kent Nelson is a human host to the spirit of Nabu, and when the Helmet of Fate is placed on his head he goes into a trance-like state as Nabu takes over. (As you can imagine, this wreaks havoc on Nelson's relationship with his wife, Inza,) This would be the template of the character on which other writers would build upon throughout the rest of the late 70s and the remainder of the Bronze Age. Prior to this, Dr Fate had sporadically appeared in stories in which the Justice League of America meet up with the Earth-Two Justice Society of America (Dr Fate was a member), he was always 'one of the gang' and not much solo attention was given to him.

Tekst je bio o serijalu Immortal Doctor Fate, koji se sastojao od reprinta (u tri sveske) svih bitnih i aktuelnih priča u trenutku kada je bio objavljen, krajem 1984. Prva sveska sakuplja starije priče (računajući i ovu kojoj smo posvetili specijalnu pažnu); sveske 2 i 3 sadrže gore pomenute epizode iz stripa The Flash od koju godinu ranije. Ovo drugo je sasvim solidno, i Keith Giffen je bio dobar izbor za crtača. Ono što su on i Pasko radili tamo može takođe da se poredi sa nečim što je Ditko radio na Strange-u: prvi Marvelov (ili DC-jev, ili od bilo koje američke kompanije da ja znam*) pokušaj epskog pripovedanja, odnosno predstavljanje priče sa velikim ulozima koja se proteže na (mnogo) više strana nego što je bilo uobičajeno. Ditko (sa Lee-jem) je uradio za Strange Tales priču koja je uspostavila Dormammua kao Strange-ovog arhineprijatelja za sva vremena. Iz današnje perspektive, izgleda mi je da je ta priča bila prekratka za ono što je htela (ili mogla) da prikaže i deluje zbrzano i, stoga, antiklimaktično. Ali sadrži dosta dobrih momenata. Ono što su Pasko i Giffen radili 17 godina kasnije me podsetilo na to, čak i tematski: Fate je sluga Reda, što znači da je neprijatelj Haosa, što znači da možete da pogodite šta treba da očekujete u priči. 

Poduhvatiću se jednom da napišem nešto i o tome (kao i o Ditkovom i Lee-jevom "epu")! Ovo nije obećanje, već samoispunjujuće proročanstvo! I, da... ako nekog zanima reprint ili kolekcija novijeg datuma ovih priča o Fate-u, nisam upućen. Sve ovo bi stalo u pola standardnog trejda, i verovatno bi danas bilo deo veće kolekcije.


*ne računajući novinski strip, naravno

Batman: Last Knight on Earth će da dobije domaće izdanje. Zna li ko valja li to čudo čemu?

Pa, jeste li čitali prethodnih nekoliko godina Betmena koga su radili Snajder i Kapulo, druže neomeđeni? Ako jeste i ako vam se išta od toga dopalo, onda će i ovo.

Samo ponešto. Inače bih nabavio elektronsku verziju i pročitao je pre kupovine, ali nedavno sam shvatio da u poslednje vreme uglavnom kupujem stvari koje sam već čitao i da mi se sve ređe dešava da mi se u rukama nađe strip o čijoj radnji neću znati ništa pre nego što okrenem prvu stranu. Pa sam to poželeo malo da promenim.


S druge strane, ne bih da bacam svoj lako zarađen novac na neko bezbezno đubre. 

Teška dilema. No, ako ništa drugo, mogu da potvrdim da je prva strana veoma dobra. Ali Capullo je takav autor, njemu je sve dobro. A posebno kad ima tušera kao što je Glapion. Dakle što se MENE tiče, ovo je vredno i vremena i novca, ali opet, druže neomeđeni, vi ste poznati po svom lovehate odnosu sa superherojštinom tako da... tko zna?

Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.


U svakom slučaju, ide na može ne mora listu. Hvala, druže Meho!

Quote from: neomedjeni on 13-05-2020, 09:31:51
Sastavio sam odgovor od dva tri retka kako je izgleda vreme i mene načelo, ali pojede ga internet.

Ah, Internet, najopakiji sluga Vremena, spreman da proždere čitavu Istoriju, kamoli neki siroti post...   

Inače, čitam Damage Control pa sam raspoložen za šalu čak i u ova mračna vremena.

Predmet koji sam danas dobio mi je ubio želju za humorom, ali držite se tog raspoloženja koliko god možete, druže Ridiculuse. Potrebno nam je.

Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.

Kliknuh reply u neznanju. Od novoga čitam Tamba, child soldier i moram priznati da je jako, lijepo nacrtano, a radnja nije bespotrebno ispresijecana. Sve su svemu, preporuka za čitanje. Doduše crtež tu i tamo malo škripi, većinom zbog nerezonskog kadriranja ali autori voze po svome i osjeti se jaka želja da se za ovu priču čuje.

Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 19:59:37
Batman: Last Knight on Earth je zanimljiv, dinamičan i dobar do treće sveske. Razrješenje misterije je meh, a mada Snyder uživa pisati Batmana samog protiv svih, kraj je... da ne kažem čudan.

Kul, hvala. 

Ja dovrsavam Derdevila koji je pisao Soul, a crtao, najcesce, Ron Garni. I dosta je ovo dobro, jedino me nervira crtez. Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.
Od broja 601 crta Marko Cheketo*. Radujem se tome, samo da i njega nisu primorali da skicira a ne da crta.


*Majk Henderson, sa Nejlbajtera, ne Cheketo.

A da, procitao sam i gomilu Bendisa u DCu - Action comics i Supermena i Ligu superheroja. Pa sad, slab sam na njega, svidja mi se kako je podelio cime ce da se bavi Action a cime Supermen naslov. I dalje je to onaj njegov isti manir u kojem su gotovo svi likovi preduhoviti i pricaju cesto kao da su u sitkomu, ima zanimljivih stvari, ali mi je od svega najbolja Liga - inace strip koji sam povremeno pratio, i uvek mi je smetao ogroman broj likova u njemu. Haoticnost ovog stripa se odlicno poklopila sa Bendisovom kenjazom, tako da je ovo i vise nego uspesan naslov.

Quote from: milan on 14-05-2020, 21:51:31
Iako je Ron Garni skoro pa ziva legenda, ovde su se odlucili - a to je sigurno urednicka odluka, posto i ostali crtaci koji menjaju Garnija deluju slicno - za neki artisticki poludovrseni crtez koji maltene izgleda kao skica. Inace me nervira kada ovakav princip crteza primenjuju kod superherojskih stripova, ali boze moj, verovatno im je to asocijacija na street level underground dark heroja.

Hm, zar nije obrnuto? Mislim, "street level underground dark hero" bi trebalo da bude crtan realistično, ali "prljavo" - na taj način predstavljajući "sirovu stvarnost" - kao što je Colan radio na Daredevilu pre bogtepitakoliko godina. Ali, da, ne bi me čudilo da su urednici tako to shvatili ili umislili nešto treće. Možda je to asocijacija na Daredevilovo slepilo? 

Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage, zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.

Quote from: ridiculus on 14-05-2020, 22:15:12
Inače, Meho, u poslednjoj epizodi Wait, What? opljunuše Cates-a za sve pare! Pričali su o Absolute Carnage, zapanjujuće prodavanom naslovu prošle godine.

Absolute Carnage je bio simpa, ali mi je Kejtsov redovni Venom bas bas dobar.

Milane, valja li taj Bendisov Superman?

Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.

A nisam iznenađen da se po Catesu oplelo. Pogotovo sada kada mu se pola interneta smeje za nezgrapno poređenje comicbook nerdova sa LGBTIQ itd. populacijom.

Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 22:57:00
Milane, valja li taj Bendisov Superman?

Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.

Quote from: Meho Krljic on 14-05-2020, 23:07:41
Meni je Garnijev crtež na ovom Daredevilu maltene nešto najbolje što sam ga video da je ikada crtao. Baš sam iznenađen da se Milanu to ne dopada.

Odlicno kadrira i postavlja table, mislim, rekoh Garni je meni ziva legenda, ali mi sam finish, odnosno to sto cesto ostavlja crtez maltene na nivou skice, koji onda izvlaci boja, jako smeta. I nije on jedini, i vecina ostalih crtaca koji su radili na Soulovom ranu (osim Sudzuke koji je malo detaljnije radio), radili su istim principom, tako da kapiram da je ovo urednicka odluka. Moguce da ovo odgovara scenariju, odnosno, atmosferi stripa koju su hteli da postignu, ali meni se to ne dopada.

Sad sam na epizodama koje je crtao Henderson (od 601 pa nadalje), i to mi je bas dobro. Da, nisam komentarisao Soulov scenario, a prilicno mi se dopao - posebno oni pravni aspekti i Murdokov civilni rad, odbranu superheroja na sudu i rad u gradskoj vladi. Inace sam najvise voleo Derdevilove price u kojima se preplicu njegov civilni zivot, odnosno, rad u sudu, i zivot osvetnika, pa jos kad jedno utice na drugo - milina. Soul je valjda bio neki pravnik, advokat, sta li, tako da je ovo sve dosta realisticno postavljeno, odnosno, meni kao laiku, deluje tako.

Da, Soul je "immigration lawyer" i meni je ceo taj deo koji se ticao gradske uprave, nadmudrivanja sa Kingpinom itd. bio odličan ali me je solidno nerviralo ono oko istočnjačkog misticizma, tih stereotipnih Kineza itd.

Quote from: milan on 15-05-2020, 10:32:29

Quote from: Jerome Drake on 14-05-2020, 22:57:00
Milane, valja li taj Bendisov Superman?

Meni dobar, ali sam ja ostrascen, odnosno, bas volim Bendisa tako da nisam objektivni citalac.

A tako. Hajde, probaće se...

Bloodstar je moćan strip i bio bi još moćniji da su ga dali u boji. Onaj u stripoteci je izlazio obojen.

Pedigre Eda Brubakera i Seana Phillipsa u proizvodnji prestižnih kriminalističkih stripova nema ni potrebe posebno isticati. Iako su obojica pre dve decenije gro svojih računa plaćali radeći superherojštinu (ponekad eksperimentalnu, ponekad, posebno u Brubakerovom slučaju, surovi mejnstrim), iako je Brubaker, uostalom, poznat i po svom radu na Cat Woman, Daredevilu i posebno Kapetanu Americi čiji je dobar deo ideja na kraju završio u MCU filmovima o ovom heroju, ova dvojica autora već deceniju i po unazad stoje na braniku krimi stripa koji je, posebno u ovom stoleću, praktično tržišna niša što ima vernu publiku, ali te publike ima srazmerno malo.


Autori poput Davida Laphama, Briana Azzarella, Stevena Granta ili Gerryja Duggana svakako drže plamen upaljenim svojim često vrlo kvalitetnim radovima u ovom nekada velikom krilu industrije ali Phillips i Brubaker su uspeli, ne bez dobrog razloga, da se praktično brendiraju u ovom žanru, krećući polovinom prošle decenije sa praktično nezavisnim stripom – pod Marvelovim okriljem, ali bez podrške Marvelovog marketinga – Criminal, koji je upalio i kao izjava o namerama ali i kao izuzetna serija labavo povezanih priča o ljudima sa one strane zakona, a koju su dvojica autora u međuvremenu uspešno preselili u Image i potkraj prošle godine završili prvi serijal od dvanaest epizoda.

Već sam pisao o tome kako je Criminal praktično vratio krimi-strip, ako ne u mejnstrim, a ono barem u njegov komšiluk, osvajajući svetla reflektora i osvrte ozbiljnih kritičara najpre na ime visokog kvaliteta ali i Brubakerovog zaista izuzetnog CV-ja. Brubaker dolazi iz porodice uspešnih kreativaca, stric mu je, recimo, bio cenjeni holivudski scenarista i njegovi prvi notabilni radovi su bili unutar kriminalističkog žanra, ali je za prerpoznatljivost i respekt koji ima verovatno bitno to kako je radeći superherojske stripove uspešno u njih ubrizgavao elemente kriminalističkih i špijunskih žanrova, da bi na, kako je izgledalo, vrhuncu superherojske karijere odlučio da izađe iz korporacijskog stripa i radi autorske serijale, paralelno sa pisanjima scenarija za veliki i mali ekran. Scenaristi njegove generacije i sličnih senzibiliteta, poput Fractiona ili Remendera su imali slične trajektorije (sa Fractionovim nedavnim uspešnim povratkom superherojima o kome ćemo uskoro progovoriti koju) ali Brubakera zaista izdvaja ta vernost krimiću. Od Scene of the Crime, preko Gotham Central pa do Kill or Be Killed i My Heroes Have Always Been Junkies, Brubaker je držao jednu jasnu liniju nastavljanja tradicije kriminalističke proze, kinematografije i stripa, a uz Phillipsa kao ravnopravnog koautora stripovi poput poslednja dva nabrojana, Criminal, ali i The Fade Out (pa i Fatale) su, može se reći, skoro svi redom moderni klasici žanra.


Što nas dovodi do grafičkog romana Pulp izašlog pre par nedelja. Pulp je dokaz da format samostalne priče u jednoj (nešto dužoj) svesci koji su dvojica autora (zajedno sa Phillipsovim sinom Jacobom na koloru) testirala sa My Heroes Have Always Been Junkies dobro funkcioniše i za njih dvojicu i za Image Comics pa je ovo projekat urađen kao, pretpostaviću predah i rekuperacija između dve sezone serijalizovanog Criminal. Pulp je, da se ne pretvaram da ovde ima neke neizvesnosti, fenomenalan strip i baš onakav blagi iskorak izvan uobičajenog Criminal programa koji osvetljava kriminalistički triler iz nešto drugačije perspektive da se autori osveže a da publika dobije podsećanje na to da krimići imaju različite aspekte i senzibilitete.

Pulp je, naime, kako mu i ime sugeriše jedna pomalo arheološka tvorevina, smeštena u vreme pred početak drugog svetskog rata kada su žanrovski roto-romani štampani na jeftinoj hartiji (pulpi, jelte), činili dobar deo popularne kulture. Stripovi su još velikim delom bili vezani za novine kao osnovni medijum – dakle, namenjeni pre svega odraslima – pa su jeftini (bukvalno i preneseno) prozni radovi kupovani na kiosku za pet centi, pružajući grube vestern ili kriminalističke (ili avanturističke...) pustolovine momaka sa ne uvek sasvim idealne strane zakona bili neka vrsta ,,tamnijeg" krila pop-kulture.


Brubaker i Phillips su u svom dosadašnjem radu demonstrirali veliku ljubav prema istoriji žanrovskog stvaralaštva: Fatale je u ogromnoj meri bio strip smešten u eru rođenja palpa i lavkraftovskog horora, a The Fade Out se bavio Holivudom sa kraja četrdesetih godina. Brubaker je, uostalom, u svojim brojnim esejima u Criminal pokazao i poznavanje i afinitet prema eri koja je praktično kreirala palp (i noar) senzibilitete koje danas shvatamo kao tvrdojezgreni žanr i readymade formulu.

Ovo se vrlo eksplicitno tematski i tretira u Pulp gde je glavni junak, Max, ostareli njujoršli pisac palp vesterna koga izdavač večito krajca za pare a čak će mu, nakon što Max strada na ulici od lokalnih đilkoša, izgubivši nešto dostojanstva i sav honorar koji je primio za prethodni roman, i pokazati da ga je sasvim lako zameniti sedamnaestogodišnjakom koji tek uči da piše ali može da iskucava dovoljno slične vestern romane sa istim glavnim junakom koga je Max osmislio i tretirao godinama kao svoje čedo.


Brubaker ovde veoma elegantno analizira ideje autentičnosti naspram praktično industrijske proizvodnje ,,sadržaja" a što je sukob koji je danas ekstremno aktuelan, verovatno i aktuelniji nego tridesetih godina prošlog veka. Pulp počinje sekvencom iz poslednjeg Maxovog romana, koju Phillips crta maestralno prenaglašeno dajući revolverašima ikoničke figure i poze dok njegov sin svedenim a opet neukroćeno razmazanim kolorom majstorski smešta u eru kada su stripovi često iz mašine izlazili razlivene boje što prelazi preko kontura likova i ivica kvadrata, sugerišući eru palpa jače nego i Brubakerov izrazito melodramatični tekst.

Naravno, Brubaker ovde mora da igra vrlo okretnu igru, pišući roman u romanu, jer je i onaj roman na nivou iznad pun (melo)drame i napraviti razliku između autentične žanrovske drame i prenaglašene, satirizovane drame može samo neko ko izuzetno vlada formom. Brubaker je taj a u Philipsu ima idealnog realizatora pa su kontrasti između fiktivnih epizoda na ,,divljem zapadu", stvarnih epizoda u savremenom Njujorku (1939. godine) ali i flešbekova na stvaran život na američkom zapadu od pre četrdeset godina, sa krtaja 19. veka u kojima Max sve češće pluta, prefinjeni i izuzetno evokativni. Ovde se evolucija palpa preko nekoliko decenija razvoja tehnologije, ukusa publike i logistike industrije vidi i iz kolora koji je u Njujorku prigušen i ,,realističan" a na starom zapadu divalj, neprirodan i razmahan, ali i iz organizacije stranice. U savremenim epizodama Brubaker i Phillips idu na aproprijaciju modernog ,,umetničkog" pristupa pripovedanju sa dominantnim tempom od po sedam kvadrata po tabli a koji se onda ne samo intuitivno kontrastira sa slobodnijim, širim zahvatom uspomena na zapad, već i dobija izvanredna vizuelna krešenda u stranicama koje su cele jedan prizor, najčešće klaustrofobično smešten u mali okvir sa tekstom koji pada prema dnu stranice, ali i akcionim vrhuncima koji su disciplinovani i ne ,,iskaču" drastično iz formata ali svođenjem tabli na šest ili pet kadrova perfektno posreduju urgenciju i energiju konačlnog oslobađanja napetosti.


Već sam jako mnogo puta hvalio Phillipsov potez koji je sa godinama postao još suptilniji i ikoničniji. Tanke linije koje poslednjih nekoliko godina Britanac koristi su vrlo lepo opslužene odmerenim kolorom njegovog sina, uz krajnji utisak da vidimo samu suštinu svake scene, sa svim viškovima uklonjenim kroz dosledni, disciplinovani rad, a da istovremeno imamo pun ,,miris", ,,zvuk" i ,,ukus" vremena i mesta na kome se radnja događa.

To mesto je Njujork, pred rat u Evropi, sa parama kojih nikad dosta i nacistima koji se kurče po kafanama i pripremaju marševe u znak podrške Hitleru. Max je samo omatoreli pisac palp romana u kojima svojoj ludoj mladosti na još uvek neukroćenoj granici pokušava da podari plemenitiju formu i možda srećniji kraj nego što ga je u životu imao. Kada ga taj isti život pritisne sa svih strana – od nedostatka para do teskobe na poslovnom, porodičnom, pa i, nesvesno, političkom planu – Max će se prisetiti klinca kakav je nekada bio, zapravo manifestno nam priznajući u jednom monologu da on nije ono što vidi u ogledalu i da u sebi oseća isto ono što je osećao pre trideset ili četrdeset godina.

,,Gerijatrijski noir" nije egzotičan žanrovski pristup, naročito danas sa velikom kilometražom samog krimi žanra, pa smo od Christosa Gagea onomad dobili sjajni Sunset (živopisan na pokojnom UPPS-u), od Gerryja Duggana Dead Eyes, a Brubaker i Phillipsi sa Pulp uspevaju da okrenu iste motive – samoispitivanje ostarelog muškarca da shvati je li i dalje vredan kao čovek i kao muškarac, ako je ikada bilo ičeg vrednog u svemu tome – na svež način, povezujući postavku jednog ,,poslednjeg velikog posla" sa vrlo dobro odmerenim i vrlo aktuelnim kulturološkim, pa i političkim iskazom.


Da je u 2020. godini  moguće čitati vrhunski palp krimić u kome su negativci nacisti je vrlo lepa spona sa klasičnim palp radovima i stripovima sa kraja tridesetih i iz četrdesetih. Brubaker je, uostalom, bio veoma inspirisan klasičnim Kirbyjevim i Simonovim Kapetanom Amerikom za svoj rad – a ne zaboravimo da je prva epizoda Kapetana Amerike iz 1941. godine, urađena od strane dvojice njujorških Jevreja imala na naslovnoj strani titularnog heroja kako Hitleru spušta moćan kroše na vilicu – ali Pulp nije samo omaž i odavanje pošte prethodnicima već i strip koji, pričajući o prošlosti (koja sanja o još daljoj, nevinijoj prošlosti u kojoj je i kriminal delovao pravičnije), priča o našem trenutku danas i daje nedvosmislen i snažan iskaz o tome na kojoj strani istorije valja biti (a Ben Shapiro nek, jelte, jede govna). Ne samo nasuprot nacizma – Pulp ima jaku antikapitalističku, veoma prizemljenu, levičarsku nit koja se jasno provlači sa Zapada sve do Njujorka – već na onom mestu koje podrazumeva brigu za bližnje i poštovanje za ljude koji će, uprkos svom cinizmu i mukom kojima smo okruženi, biti spremni i da poginu da bi sprečili zlo da se izjednači sa dobrim. Majstori ostaju majstori, to je valjda već i truizam, ali Brubaker i Phillipsi su sa Pulp isporučili jedan moderan klasik, vitak, energičan, sveden, lak za čitanje a višeslojan, emotivan a inteligentan – jednom rečju sve ono što je najbolji palp ikada mogao da poželi da u njemu vidimo.

Poslednjih dana sam čitao nominalno žanrovski različite stripove ali po tonu veoma slične. Svi se, naime, lako mogu identifikovati kao horor-radovi bez obzira na to kojem ,,pravom" žanru zaista pripadaju. E, sad da li je to refleksija nekog mog psihološkog stanja ili puka slučajnost, utvrdiće, nadamo se barem forenzička analiza kada za nju dođe vreme.

Dugo sam odlagao čitanje šestodelnog (a u stvarnosti sedmodelnog (a zapravo osmodelnog)) miniserijala The Batman Who Laughs scenariste Scotta Snydera i crtača Jocka, no kako se primakao trenutak da sednem i pročitam i ovogodišnji Snyderov događaj, Death Metal, tako je i The Batman Who Laughs upao na agendu. ,,Ne može da boli", pomislio sam. ,,Barem ne toliko da će mi biti potrebna terapija."

Ispostavlja se da je Jockov crtež takav da sam se, čitajući ovo pred spavanje pre neko veče bukvalno uplašio da ću imati košmare. The Batman Who Laughs (dakle, lik, Betmen koji se Smeje) je originalno vizuelno kreiran od strane Grega Capulla, za potrebe Dark Nights: Metal krosovera, ali Jock (aka Mark Simpson) je onaj britanski crtač koji i ,,normalne", svakodnevne prizore crta sa velikim nivoom nelagode i tjeskobe. Njegova prethodna saradnja sa Snyderom, na horor miniserijalu Wytches bila je notabilno jeziva u pogledu atmosfere i, generalno, strave pa je on bio i prirodan izbor za strip u kome se Betmen sreće sa svojom najgorom, najstrašnijom alternativnom verzijom.

Koreni Betmenovog lika prirodno zazivaju stravu i užas – Betmen persona i kostim osmišljeni su da uteruju strah u kosti prekršiocima zakona i izazivaju sujevernu, somatsku reakciju pa iako su originalne priče o ovom heroju bile više kriminalistički intonirane,  baziranje ,,modernog" Betmena na gotskim tropima se u širokoj populaciji scenarista i crtača smatra ,,prirodnim". Razume se, veliki deo istorije Betmena vezan je za kempi igranu seriju iz šezdesetih godina, ali se reinvencija ,,mračnog" Betmena u osamdesetima koju je Frank Miller bazirao na strip-radovima iz sedamdesetih pokazala kao snažan predložak koji i danas rezonira sa autorima. U velikoj meri, čak, može da se kaže da je The Batman Who Laughs jako oslonjen na milerovsko shvatanje Betmena, iako Snyder posle toliko godina pisanja Betmena i drugih stripova vezanih za Betmena bez sumnje ima svoj glas. Miller se, uostalom, nikada nije preterano interesovao za multiverzum (iako je, tehnički, većina njegovog rada na Betmenu otpala na paralelne univerzume, gde je samo Year One kasnije priznat za kanonski rad), dok je Snyder sa DCNU Betmenom imao priliku da radi u alternativnoj istoriji a onda je posle Rebirtha osmislio multi-multiverzum. Iz koga je, notabilno iz mračnog multiverzuma koji je paralelan multiverum našem multiverzumu, The Batman Who Laughs i došao.

Suštinski, miniserijal The Batman Who Laughs je ,,nepotreban" rad. Koncept i filozofija lika su već sasvim iscrpeni u samom Dark Nights: Metal i miniserijal ne dodaje ništa presudno našem shvatanju Betmena koji dolazi iz verzije stvarnosti u kojoj su svi naši strahovi postali realnost. Bazirajući lik Betmena-koji-se-Smeje na najvećem Betmenovom strahu – da će ga Joker ne samo pobediti već privući na svoju stranu nihilizma i manije – Snyder je u Dark Nights: Metal već prikazao sudbinski susret dva koncepta, sudar dva arhetipska lika, jednog ,,originala" i jednog mračnog derivata, dve filozofije u čijem kontrapunktu čitalac treba da analizira svoje shvatanje dobra i zla i afirmiše nekakav svetonazor na koji je dosadašnje čitanje Betmena uticalo.

The Batman Who Laughs praktično sve ovo ponavlja i dobar je primer filozofije industrije superherojskih stripova u kojima se jedni isti motivi besomučno iznova vraćaju u cirkulaciju da bi se sa često sitnim izmenama u obradi ponovo servirali publici koja će ovo prihvatiti kao dopaminski fiks. Bez obzira na svoju nominalnu zasnovanost na drami koja menja čitav svet (univerzum, multiverzum), superherojski strip je velikim delom popularan baš zato što ponavlja istu, poznatu stvar mnogo puta.

Novina u The Batman Who Laughs je u tome da ,,naš" Betmen rano u priči u kojoj Betmen Koji se Smeje pokušava da mu otme Gotam, sarađujući sa Grim Knightom*, biva na prevaru i sam zatrovan Džokerovim toksinom i bori se protiv transformacije u novog Jokera, paralelno sa tim da se bori protiv dve svoje alternativne verzije koje su svaka na svoj način užasno nihilistične.
*Još jedan Betmen iz mračnog multiverzuma, ovog puta varijacija koja je, nakon što je videla kako mu Joe Chill ubija roditelje u zabitom sokaku, dohvatila pištolj zločinca i na mestu mu presudila, a što ga je dalje odvelo putem viđilante osvetništva koje je preraslo u totalitarnu, fašističku maniju kontrole čitavog grada

The Batman Who Laughs je brutalan strip u kome se tragovi Millerovog utemeljujećeg rada, ali i Mooreovog kratkog (ali veoma uticajnog) vremena na Betmenu jako osećaju. Ovo je Betmen sveden gotovo na svoju životinjsku suštinu, neretko i sam uplašen, razgnevljen, Betmen koji nije uspeo baš SVE da isplanira i koji sada mora da improvizuje. Ovde jedva da ima tragova proširene Betmenove ,,porodice" koju je u velikoj meri i sam Snyder osmislio (nastavljajući se na Morrisonov rad) i jedini prominentni likovi izvan kruga alternativnih verzija Betmena i Džokera su batler Alfred i policijski komesar Gordon, oba svojevrsne očinske figure koje Betmena humanizuju a koje će u ovom stripu zbog toga biti izložene zastrašujućim mukama i poniženjima.

Naravno, ovo je strip u dobroj meri o sadizmu jer ,,našeg" Betmena nije dovoljno pobediti. Potrebno je da on sam na kraju poništi svoju apsurdnu personu koja veruje u pravdu i, mada je zasnovana na strahu, u postojanje ljudske dobrote i sreće. Snyder i Jock protagonistu propuštaju kroz nemilosrdnu šibu, pokazujući ne samo torturu kroz koju će proći drugi ljudi što on ne može da ih zaštiti, već i psihološko urušavanje koje se njemu samom događa dok prolazi kroz grad i u ljudima oko sebe vidi samo ono najgore i namračnije.

Snyder ovde dodaje jedan sebi svojstven element a to je taj gotovo organski, možda simbiotski odnos između Betmena i njegovog grada, Gotama. Još od prvih njegovih radova na Detective Comics, Snyder je vrlo insistirao na istorijatu Gotama (kao gotske, mitologizovane verzije Njujorka) i povezanosti Betmena, Brucea Waynea i njegove porodice sa tim istorijatom. U The Batman Who Laughs napad na grad se čita praktično kao napad na proširenu ličnost, skoro kao napad na prošireno telo Betmena i najveći deo osnovnog trilerskog zapleta se i tiče sprečavanja alternativnih Betmena da grad zatruju koristeći sistem koji je Bruce Wayne u tajnosti razvijao kako bi Gotam zaštitio od pretnji koje bi ga učinile ranjivim i zavisnim. U zgodnoj refleksiji ove ideje, dobijamo bonus epizodu (The Batman Who Laughs: Grim Knight, to je taj osmi, neobavezni deo koji sam pomenuo) u kojoj se vidi kako alternativni Betmen-ubica i fašist u ,,svom" Gotamu transformiše grad u praktično mašinu za kažnjavanje i ubijanje prestupnika.

Ovo su simpatični kontrasti a Snyder se vraća liku koga je pisao na početku svoje karijere, sinu komesara Gordona, Jamesu, da mu da zanimljiv epilog i pokaže razliku između psihopate i psihotika. Naravno, finale stripa je, kako se i očekuje, veoma brutalno ali uz trijumf dobra i povratak na status kvo koji smo i priželjkivali. Betmen sada ima koji ožiljak više, nešto na telu a nešto na duši, ali u suštini The Batman Who Laughs je priča koju smo već čuli, samo sada ispričana detaljnije i mučnije.

No, Jockov crtež je ona potrebna dimenzija ,,opravdanja" koja ovaj strip ipak čini prihvatljivom ponudom. Još otkada su Grant Morrison i Dave McKean krajem osamdesetih sledeći Millerov prevrat, umesto gotskog Betmena sa Arkham Asylum ponudili dekonstrukciju baziranu na evropskom ekspresionističkom filmu (a iste godine su Augustyn i Mignola uradili i uticajni Gotham by Gaslight), grafička dekonstrukcija Betmena postala je neka vrsta oznake za ,,prestižne", često alternativne verzije Betmena. Utoliko, zanimljivo je koliko Jock daleko ide u dekonstrukciji i ekspresionizmu u nečemu što je suštinski vrlo kanonska priča u ,,glavnom" univerzumu. Njegov Betmen koji se Smeje uzima Capullov predložak perverznog psihotika kao polaznu osnovu da bi ga do kraja stripa razvio u praktično demonsku pojavu, rušeći u poslednjim epizodama ivice figura, nakrivljujući i tresući kadrove, terajući koloristu Davida Barona da radi prekovremeno kako bi se sve te eksplozije boja koje seku inače tamne, klasično gotske tonove imale potreban intenzitet. Jock je majstor saspensa, varljivo realističkog crteža sa likovima koji izgledaju kao da dolaze iz ,,normalnog" detektivskog stripa, samo da bi, kada krenu horor, užas i kasapljenje, stvari eksplodirale u zastrašujućoj ekspresionističkoj brutalnosti. Jock ne samo da uspeva da crta tri različita Betmena i svakom od njih da distinktnu ličnost i karakter (a kao bonus, jedan od njih, se tokom stripa bori protiv svoje transformacije u Džokera) već su tu i alternativne verzije Brucea Waynea, Jima Gordona, tu je i njegov sin James koga je Jock već crtao u Detective Comics i ovde ga samo još uspelije prikazuje kao potištenog, tihog mentalnog bolesnika u kome se krije čudovište. Akcija je, kada je ima, veoma brutalna – ovo je na kraju krajeva velikim delom horor strip u kome psihotični i psihopatski likovi ubijaju ljude na pornografski eksplicitne načine i Jock sve to crta fantastično.

Ali nije ni lako podneti ako ste nežnija duša. Betmen je poslednjih godina dobio zadovoljavajuće sveže čitanje od strane Toma Kinga i Jamesa Tyniona čevtrtog, gde su naglašavane i neke druge strane njegovog karaktera, i mada ne pozivam nužno na povratak šaljivom Betmenu i njegovim ludim izumima, The Batman Who Laughs me je podsetio zašto su konstantni mrak i brutalnost, konstantno vraćanje na formativnu traumu, mrtve roditelje i jedno skučeno čitanje Betmenovog karaktera formula koja sa godinama kao da donosi umanjene prinose.

No, ovo je tehnički vrlo dobar strip, zaključno sa leteringom Sala Cipriana koji je odradio lavovski deo posla da doprinese tom mračnom, polomljenom tonu priče sa svojim kolorisanim fontovima i iskakanjima iz oblačića. Ako ne osećate da vam je dosta priča u kojima Betmen susreće svoju najgoru moru i ona mu fundamentalno uništi deo ljudskosti, The Batman Who Laughs je svakako rad koji vredi pročitati.

Drugi strip koji nije počeo kao horor ali je onda skrenuo levo kod Albukerkija (eh, maltene bukvalno) je miniserijal Red Border koga je napisao Jason Starr a nacrtao Will Conrad. Ovo je ujedno i prvi strip koji sam pročitao a koji je izdao novi izdavač, AWA u svojoj ediciji Upshot. AWA, a što je skraćeno od Artists Writers & Artisans je nominalno nezavistan strip izdavač ali je u pitanju projekat koga su začeli Axel Alonso i Bill Jemas pre par godina, obojica Marvelovi veterani. To na papiru deluje slično onome što je devedesetih radio Jim Shooter nakon odlaska iz Marvela a kroz Valiant Comics, i zapravo i jeste novi primer uletanja ,,svežeg" kapitala u strip-industriju. U Valiantovo vreme prve investicije dolazile su iz sfere video igara i profesionalnog rvanja, a utisak je da novi izdavači koji se pojavljuju ovih dana u određenoj meri nastaju kao prelivanje kapitala iz IT sfere i Silikonske doline u entertejnment industriju u pokušaju da se kreiraju IP inkubatori iz kojih će kasnije da se izrode plodnosni filmski i televizijski univerzumi.

Da budem jasniji, iako su Alonso i Jemas nesumnjivo stripadžije dobrog pedigrea, a u kreativnom savetu AWA sede J. Michael Straczynski, Garth Ennis, Frank Cho, Reginald Hudlin, Gregg Hurwitz i Margaret Stohl – sve ozbiljna strip imena sa iskustvom i u drugim medijima – predsednik odbora je ipak Jon Miller, čovek sa ,,tech" zaleđem i to iz firmi sasvim sklonih predatorskom, neoliberalnom Sillicon Valley kapitalizmu, kao što su AOL (gde je bio generalni direktor) ili Fandom (gde je i dalje kopredsednik).

I da budem još jasniji, pozdravljam kada se krvave pare koriste da se osnuje izdavač koji proverenim – i meni lično veoma dragim – autorima daje mogućnost da rade u povoljnim kreativnim i produkcijskim uslovima, ali vrlo oprezno procenjujem da li će AWA (i neki drugi izdavači) sa svojim neizgovorenim ali prilično verovatnim stavom da stripovi sami za sebe neće zaraditi pare ali MOŽDA neki od njih bude zametak novog MCU-a, nama dragom medijumu doneti više bola ili slasti.

Elem, da se pozabavimo samim miniserijalom Red Border. Jasona Starra pamtim iz njegovog rada za Marvel kada su Alonso i Quesada doveli u isto vreme gomilu proznih krimi i horor autora (Starra, Hurwitza, Swierczynskog, Gischlera, Maberryja...) i dali im da rade superherojske stripove. Iako nije sve tu bilo jednako dobro (ili uopšte dobro), osetio se i određeni novi kvalitet u ovim radovima pa su neki, poput Starrovog Wolverine MAX meni ostali u vrlo lepom sećanju.

Red Border zapravo ima sličnosti sa Wolverine MAX utoliko što je u pitanju kombinacija noir krimića, akcije i horora što se mahom dešava podaleko od urbanih centara. Nisam čitao Starrove romane ali iz njegovih stripova imam utisak da voli da radi priče koje se dešavaju na granici, metaforičkoj i bukvalnoj. U Red Border se scenarista maša tog nekog aktuelnog i teškog motiva ilegalne imigracije iz Meksika u SAD i oko njega gradi priču koja se iz prvobitno sasvim kriminalističkog formata transformiše u psihotički hick-horror po uzoru na Hooperove i Cravenove filmove iz sedamdesetih. Što je eksplozivna smeša i Starr ovde ne radi naročito suptilne stvari, uglavnom se laćajući poznatih stereotipova i sa vidnim zadovoljstvom ih ubacujući u rernu.

Mladi par intelektualaca iz Meksika mora da preko noći prebegne u SAD na početku ove priče, jer su se zakačili sa lokalnim kriminalnim klanom koga predvodi old school šef ganga, lak na obaraču, besan na ceo svet a posebno na svoj nesposobne saradnike što samo blenu u telefone i nijedan posao ne umeju da završe kako treba. Naših dvoje mladih begunaca su, samo zbog osećaja građanske odgovornosti umešani u zastrašujuću egzekuciju i prinuđeni da beže daleko od domašaja ove ekipe. Naravno, kada ste Meksikanac, ,,daleko" za početak znači ,,Teksas".

Strip ideju ilegalnog prelaska granice tretira kao nešto što je uobičajena praksa i uspešno kombinuje taj (ne samo žanrovski) motiv bekstva od podivljalog kriminala sa ,,običnijim" socijalnim motivima potrage za udobnijim i bezbednijim životom u razvijenijim kapitalističkim zemljama. Eduardo i Karina nisu ,,tipični" prebezi, ono što su u SAD posprdno nazvali ,,wetbacks", dakle, niskokvalifikovana radna snaga koja se nada poslu baštovana ili spremačice (šofera, prostitutke...) bez papira i neks stvarne socijalne sigurnosti, pa je i njihov susret sa Teksašanima drugačiji od tipičnog (žanrovskog i drugog) sudara između ilegalnih migranata i neke pogranične milicije.

Red Border ovde iz socijalne krimi-drame pravi očigledan zaokret ka hororu stavljajući protagoniste, jedva spasene od smrti u situaciju nelagodne, neobjašnjive stabilnosti koju dobijaju od porodice što živi na farmi blizu granice i pruža ruku pomoći ilegalnim migrantima.

Ovaj motiv je veoma star i izlizan – sa sve time da čimičange koje majka familije sprema imaju neobičan ukus – ali Starr i Conrad ovde ulažu dosta rada da makar dobijemo zanimljive likove. Iako sami Eduardo i Karina pored svoje interesantne dinamike (gde on, iako je prosvećeni asistent na univerzitetu prečesto svojoj devojci upada u reč i smatra da ona nema pojma) do kraja ne dobijaju previše nove karakterizacije, glavni negativac, Colby je pitoreskan i zanimljiv lik. Conrad ga crta sa ikoničnošću jednog Džeremaje a Starr ga piše gizdavo, razuzdano, sa personalitijem koji ima i magnetsku privlačnost i jednu, skoro pa ubedljivu racionalnost.

Naravno, kada strip odistinski pređe u hooperovsko-cravenovski mod rada, karakteristike likova se zaoštre do patologije i mada se ne može govoriti o nužno ,,racionalnom" opravdanju za ono što Colby i njegova porodica rade, Starr ipak oslikava jednu upečatljivu karakterizaciju negativca u kojoj se patološki elementi ličnosti makar po energiji uklapaju sa prepoznatljivim nacionalističkim mitomanijama o hrabrim Amerikancima koji se plaše boga i vole svoju zemlju i podmuklim Meksikancima koji stolećima unazad gledaju da ih sjebu. Starr nije suptilan u ovome ali on je dobar pisac koji poentu, čak i kada je ona gruba i izraženo žanrovska, ume da plasira dovoljno elegantno da čitalac dobije i ,,poruku" i željeni emotivni naboj. Razrešenje Red Border je zabavno krvoločno gde glavni likovi, a koji su skoro do samog kraja zaista obični, zbunjeni, nežanrovski karakteri, uspevaju da se dovoljno ubedljivo izvuku iz svoje ,,običnosti" na taman toliko vremena da učestvuju u masakru i zapečate ovaj klišeizirani ali solidno vođeni narativ.

Conradov crtež je ,,ozbiljan" onoliko koliko to i priča zahteva. Conrad je Britanac sa dosta iskustva u američkom superherojskom stripu i ovde vrlo sigurno radi ,,normalne" ljude u nenormalnim situacijama ali i žanrovskije, veće od života likove koji treba da se uklope u priču koja je delom socijalna kritika, delom krimić, delom hack and slash horor. Ovo je mračna priča – koja se dešava mahom po noći – a čemu težak kompjuterski kolor Ivana Nunesa daje potrebnu atmosferu. Strip ume da zadeluje pomalo statično, neke Conradove kompozicije su više posterske nego, jelte, narativne, ali ovo mu zapravo ne smeta previše i doprinosi tom finom balansu između ozbiljnosti i eksploatacije koji priča traži. I ovde je letering radio Sal Cipriano, ali sada mnogo smirenije i disciplinovanije, prioritizujući jasnoću i čitljivost nad ekspresionizmom koji je kod Betmena neke momente činio teško razumljivim. Svakako, čitav Red Border paket (sa sve naslovnicama pouzdanog Tima Bradstreeta) ostavlja utisak profesionalnosti i ozbiljne produkcije a što je svakako očekivano od AWA. Vrlo pristojan početak mog odnosa sa ovim izdavačem.

A, sada, spektakl. Gore sam pominjao Jamesa Tyniona četvrtog, njujorškog scenaristu koji je godinama vredno radio kao drugopozivac u DC-ju, radeći dopunske Betmen stripove, a koji je trenutno ,,glavni" scenarista Batmana, nakon Kingovog odlaska sa ovog magazina. Tynion je reputaciju izborio krvavim radom, koristeći sve pružene prilike i obavljajući sve zadatke sa uglavnom vrlo solidnim kvalitetom, pokazujući se kao pouzdan sajdmen za vedete poput Snydera i Kinga. No, Tynion, i pored svog sada prvoligaškog rada za DC ima i notabilnu karijeru kao scenarista nezavisnih stripova, uglavnom za Boom! gde je napravio stvari poput The Woods, UFOlogy, The Backstagers i još dosta toga.

No, najnoviji Tynionov projekat za Boom!, trenutno tekući horor-serijal Something Is Killing the Children je uspešniji nego što se, čini se iko nadao, jer je posle vrlo dobre reakcije na prvih nekoliko brojeva apgrejdovan sa miniserijala na tekuće izdavanje.

Mislim da je ovde u ogromnoj meri za uspeh stripa zaslužan italijanski crtač Werther Dell'Edera koji je nacrtao svih devet do sada izašlih epizoda i jednoj solidnoj horor-priči doneo osoben izgled i karakter.

Hoću da kažem, horor-strip je trenutno u vrlo pristojnom stanju na američkoj nezavisn(ij)oj sceni, sa radovima u brojnim podžanrovima iz pera gomile po senzibilitetu sasvim različitih autora (od Straczynskog, i Snydera, preko Williamsona, Hilla i Ennisa pa do Nilesa, mada nije neistina da jedno polovinu toga piše samo Cullen Bunn...), i u ovom vrlo naseljenom kutku industrije sada već morate imati nešto čime ćete se izdvojiti. Something Is Killing the Children ima dobar zaplet i odlično vođenje radnje, ali ono glavno što ima je vrhunski crtež Dell'Edere koji Tynionovom skoro klasičnom provincijskom hororu daje dimenziju takve psihotične strave da neću slagati ako kažem da od pogleda na neke od Dell'Ederinih panela bukvalno osetim strah i sebe podsećam da ovo ne treba čitati pred spavanje.

Kako i naslov ovog serijala, nimalo prikriveno saopštava, nešto ubija decu u malom američkom gradu Archer's Peak u državi Ilinoj, a to nešto, odmah ću vam reći, ne deluje kao da je sa ovoga svijeta. Something Is Killing the Children vrlo snažno, ali vrlo spretno ide na senzibilitet natprirodnog horora pa iako je ovo veoma grafički, veoma visceralan strip, sa prizorima raskomadane i osakaćene dece od koga će vam, sasvim moguće, biti malo loše, on je istovremeno i dobrodošlo fantastičan, sa sugestijama o postojanju nečeg onostranog. Motiv čudovišta koja mogu da vide samo deca je vrlo (stiven)kingovski, naravno, ali Tynion i Dell'Edera uspevaju da ga učine svojim velikim delom kroz Dell'Ederin dizajn monstruma koji je neverovatno evokativan a opet sasvim originalan, a delom kroz Tynionovo pažljivo kombinovanje kingovskog smalltown horora sa više young adult motivom tajnog društva koje lovi čudovišta.

Ako ste – kao ja – voleli Nilesov i Wormov The October Faction – a od koga je ove godine nastala i Netflixova serija – Something is Killing the Children koristi donekle slične motive, mada na mnogo mračniji, sumorniji način. Ovo je strip u kome se kontrastira jedan dobro postavljeni (socijalni) realizam male zajednice u hladnijim krajevima SAD sa vrlo žanrovskim ali ozbiljno intoniranim konstruktom tajnog društva koje štiti stanovništvo od onostranih užasa, ali po užasnu cenu po mentalno zdravlje i društveni, jelte,život.

Tynion ovde majstorski ne pušta da saznamo više nego što je neophodno i strip veoma pažljivo otkriva nove slojeve karakterizacija i mizanscena koji ih obogaćuju. Ovde se čitalac ne oseća kao da mu priča namerno prećutkuje vitalne segmente ne bi li ga držala u saspensu, naprotiv, misterija je pošteno i interesantno postavljena a novi podaci koje dobijamo na kašičicu deluju kao zaslužene nagrade što smo izdržali zastrašujući horor sa kojim nas svakih par strana suočavaju.

Tynion piše fine likove, čak, najmanje fine kada su u pitanju sami protagonisti od kojih je jedan siroti klinac što ne zna šta mu se dešava a druga je umorna i preko svih granica burnout sindroma izgorela lovkinja na monstrume. I ova dva lika su dobra, da ne bude zabune, i u punoj meri osvajaju čitaoca koji se s njima srodi i ne želi da im se nešto loše desi, ali su oni postavljeni u sasvim ekstremnu situaciju pa sijaju ,,žanrovskim" sjajem, dok zapravo strip veoma obogaćuju i humanizuju drugi likovi, mahom javnih službenika u Archer's Peaku (profesora, policajaca, mrtvozornika) koji priču uspelo uzemlje u jednom realističnom prosedeu tako da onda zastrašujuće, užasne scene koje gledamo kada se pojave čudovišta zaista služe kao snažna, katarzična punktuacija u narativu.

Opet, ne mogu da prenaglasim koliko Dell'Edera ovom stripu donosi kvaliteta. Nije samo stvar u tome da su mu scene horora i akcije užasno dinamične i strašne, čak ni u tome da je dizajn glavne junakinje i njenog ,,kostima" (sa sve maskom) takav da sam sve vreme između konfliktnih emocija da bih joj držao poster na zidu i da ne smem da pogledam na spleš stranicu na kojoj se vidi da ona naprosto nije mentalno zdrava osoba. Stvar je u tome da je Dell'Edera IZUZETAN pripovedač sa fantastičnom intuitivnom kontrolom kamere tako da scene imaju narativ koji pored osnovne informacije o, jelte, ,,sadržaju", daje i svu silu ,,metapodataka" o atmosferi, težini, intenzitetu, emocijama koje uz njih idu. Tynion veoma dobro razume sa kakvim pripovedačem ima posla pa je ovo možda njegov strip sa najmanje reči koji sam do sada čitao, sa dobrim brojem tabli bez ikakvih dijaloga (ili, nedobog, naracije iz offa) koji bi samo smetali. Something is Killing the Children je sjajan primer ,,stripovske" naracije koja radi ono što film ne može, razlažući neke scene na usitnjene, atomizovane kadrove tako da – sasvim prirodno – dobijemo informacije koje idu mnogo dalje od teksta, a onda opet druge scene sažimajući u samo jednom kadru tako da se ostvari ikoničnost i – ekonomičnost. Kolorist Miquel Muerto je, već se i po prezimenu vidi, rođen da radi ovakav strip i njegov kolor preko Dell'Ederinih oštrih tuševa je čudesna igra atmosfera sa plavičastim i tamnim prelivima noćnih scena, žutom svetlošću dana i crveno-crnim kontrastima za užasne, visceralne scene pokolja i akcije.

Something is Killing the Children je naprosto izuzetno siguran, majstorski napravljen žanrovski strip kome jeste ove godine izmakao Ajzner za najboji novi serijal ali koji je, izlazeći od prošle jeseni, doneo neobično moćnu dimenziju periodu epidemije koji trenutno živimo. Druga priča u serijalu trenutno je pred raspletom i slagao bih kada bih rekao da nisam NEVEROVATNO uzbuđen. Tynion, Dell'Edera i kolege imaju u rukama izuzetan materijal sa potencijalom da ga, čini se, razvijaju još barem nekoliko godina. Uključite se dok su još pri početku.

Teško je poverovati ali, 2020. godina je a ja sada po prvi put pišem o stripu Zandera Cannona, Kaijumax. A u sred smo pete sezone od šest originalno predviđenih. Kaijumax je još od 2016. godine strip o kome pričaju svi ljudi od ukusa a glavni razlog što do sada nisam pisao, pored toga da sam ovo ljubomorno čuvao kao kakvu slatku tajnu, je to da sam čekao da vidim da li će tokom novih sezona strip pokazati da ima nekakav metazaplet čije će razrešenje biti servirano u šestoj, poslednjoj sezoni, barem po originalnom planu autora. 

Sasvim moguće da hoće, ali za sada Kaijumax je više kolekcija priča u jednom izvanredno zanimljivom univerzumu nego čvrst narativ sa jasnim lukom zapleta i raspleta koji pratimo tokom pet godina. Činjenicu da i sa prilično labavim ,,glavnim" tokom narativa Kaijumax izvrsno funkcioniše strip ima da zahvali ne samo tom izvanredno zanimljivom univerzumu već i velikoj autorovoj spretnosti da nam proda svet i likove koji u prvom trenutku izgledaju kao da su dobri samo za jedan solidan vic, te da nam uz njih proda i momente vrlo umešno plasiranog socijalnog komentara pa i autentične ljudske drame.


Cannon je čovek koga, sem po Kaijumax, istorija uglavnom pamti kao saradnika Alana Moorea i Genea Haa na izvrsnom ABC-jevom erijalu Top 10 sa prelaska milenijuma u milenijum u kome je klasičan ,,pandurski" strip o doživljajima pripadnika jedne policijske stanice savršeno doveden u domen visokog koncepta time što su svi likovi – od policajaca, preko prestupnika, pa do običnih građana – imali različite supermoći. Moore, Ha i Cannon su ovim sebi napravili prostor za sjajnu satiru a Cannon, čiji je zadatak uglavnom bio da radi lejaut preko koga je Ha crtao detalje, je objasnio da mu je Top 10 i poslužio kao glavna inspiracija za Kaijumax, sa svojim spojem apsurdnog i žanrovski realističnog, a što je u kompletu tvorilo finu satiru. Konkretno, pojavljivanje ,,realističnog" lika Godzille u Top 10 koji se žali na mlada čudovišta koja samo duvaju i ne zanima ih alkohol je bio zametak iz koga će izrasti Kaijumax.

Cannon je imao i nešto sreće – u tome da je Oni Press, firma posvećena ,,pravom mejnstrimu" u stripovima* izdavački stala iza jednog naoko sasvim šaljivog koncepta, ali i tome da je Kaijumax sasvim uspešno preživeo spajanje Oni Pressa i Lion Forgea u Polarity, bez značajnih promena u produkcijskim uslovima ili ritmu izlaženja.*dakle, firma koja smatra da je činjenica da su mejnstrim stripovi u SAD oni superherojskog žanra – anomalija 

Kažem ,,sreće" ali Cannon je sa ovim stripom u velikoj meri kovač sopstvene sreće. Kao kompletan autor (sem pomoći koju mu pruža Jason Fischer na kolorisanju), Cannon je ne samo kreator jednog fascinantnog stripovskog sveta, već i isključivi crtač, scenarista i leterer serijala koji godinama ne izgleda kao ijedan drugi na tržištu i pleni izrazitim identitetom i karakterom.

Glavni ,,trik", ili ako hoćete ,,gimik" Kaijumax je spoj dve naizgled sasvim nespojive žanrovske matrice: zatvorskog fima (ili, radije, televizijske serije poput Prison Break ili OZ, koji je po autorovim rečima dao dobar deo rane inspiracije za strip) i japanskog Kaiđu filma/ televizijske serije, dakle, žanra u kome džinovska, često temataska čudovišta dolaze u kontakt sa ,,normalnom" ljudskom civilizacijom i nastaje lom. Sam termin Kaijumax je spoj reči ,,kaiđu" koja označava čudovišta i ,,supermax" koji označava specijalni zatvor pa se i osnovna koncepcija stripa može sasvim lagodno spakovati u jednu jedinu rečenicu: Kaijumax je strip o ostrvu u Tihom okeanu koje je pretvoreno u specijalni zatvor za čudovišta.


Nešto što, kako rekosmo, deluje kao solidna priprema za vic koji će nas obradovati duhovitim pančlajnom do sada je, u pet godina trajanja, izguralo dvadesetosam epizoda izuzetno interesantnog i fantastično karakternog strip-rada koji je uspeo da ne izgubi svoju parodijsku svežinu i satiričnu oštricu ali i da nam ponudi već pominjani socijalni komentar i dramu bez upadanja u dnevnopolitičke igrarije. Cannon je ovde pronašao neku vrstu zlatne žile i mada je konzistentni uspeh Kaijumax  svakako baziran na toj šašavoj, vickastoj premisi, on je bez i najmanje sumnje u prvom redu rezultat atutorovog krvavog rada a koji, opet, sam Cannon u nekim pisanijima u mesečnim sveskama objašnjava do najsitnijih detalja, ne samo nudeći početnicima izuzetno korisne uvide u to kako izgleda rad profesionalnog strip-autora, već i jasno komunicirajući strast koja ga nosi kroz ovu avanturu.

Naravno, ljubav prema kaiđu filmovima i super sentai/ tokutatsu serijama (i njihovom krosoveru) nije danas nekakva egzotična ideja za zapadnjake, ali Cannon je uspeo da pronađe izuzetno dobru ravnotežu između kreativnog korišćenja te svoje ljubavi za pisanje i crtanje izuzetno upečatljivih likova i zapleta prepunih referenci i naklona izvornom materijalu, i jednog skoro agnostičkog pristupa žanru u kome se ne poštuje ni jedno od ,,zadatih" pravila i izvorni materijal se tretira kao glina koju spretni majstor može da oblikuje po svojoj volji.

Cannon i sam kaže da sebe ne smatra dubinskim poznavaocem kaiđu problematike i da čitalac koji sve reference prepoznaje odmah i na prvu loptu zapravo poznaje žanr daleko bolje od njega koji je do mnogih od referenci došao čitanjem raznih wikija i knjiga. Možda ključno, iako je Godzilla – s dobrim razlogom – praktično simbol kaiđu žanra i prva asocijacija najvećem broju zapadnjaka i istočnjaka kada se o ovom žanru priča, Cannon je više puta insistirao da je zapravo osnovna tonalna i filozofska podloga za produženi rad na Kaijumax ne Tohov Godzilla serijal već Tsuburayin Ultraman, dakle tokutatsu serijal koji je spojio super sentai i kaiju ideje u jedan spektakl akcije i mašte, uglavnom nezainteresovan za čvrsti kontinuitet i zacrtani ,,lore".

Ovo se jako oseća u Kaijumax ne samo u tome kako su prominentni ljudski likovi svi redom zatvorski stražari koji koriste specijalna ,,odela" nalik Ultramanovom kostimu, a koja ih čine kadrim da se bore sa čudovištima veličine desetospratnice na ravnoj nozi*, već i time da Cannon izvanredno uspešno koristi tehniku sugestije bez mnogo dubinskog objašnjavanja da nam oslika jedan apsurdistički, nemogući univerzum tako da ga odmah ,,razumemo" i da ne postavljamo mnogo pitanja tipa ,, a kako ovo" i ,,a zašto ovako", dok nam je pažnja okupirana zatvorskim (ljudskim) dramama što se razvijaju između inteligentnih robota zavetovanih religiji pacifizma, planina koje manipulišu ljudskom voljom, džinovskih guštera navučenih na sisanje struje iz dalekovoda, jednoroga koji svojim rogom prave drugim robijašima tetovaže što daju i psihodelične halucinacije, intergalaktičkih dilera radioaktivnih izotopa koji se u zatvoru koriste kao narkotici, korumpiranih čuvara koji ne izlaze iz svojih kostima, trudnih ženskih robota...
*i da, videćemo kasnije, začnu život u seksualnom odnosu sa robotom



Kaijumax je svoj glas našao veoma rano u prvoj sezoni prikazujući populaciju zatvora kao ne puki materijal za smeh i parodiju već kao duboko tribalizovanu zajednicu, razdeljenu po ideološkim i, hm, etničkim, možda čak rasnim linijama, sa J-pop likovima čija porekla možemo naći u japanskoj popularnoj kulturi sa jedne strane, Kriptidima koji su mahom poreklom iz zapadnjačkih mitova (morske zmije, zmajevi, krakeni...), mehaničkim konstruktima... Ove grupe u zatvoru sve odreda imaju svoju hijerarhiju i određene rituale i mada Kaijumax nikada ne prestaje da bude duhovit strip, on ostavlja i utisak jake naturalističnosti sa bizarnim čudovištima koja sva odreda koriste zatvorski sleng, udružuju se u ekipe, prete jedna drugima, prave dilove, bore se za premoć, ucenjuju jedna druge, komuniciraju sa spoljnim svetom kako bi došla do narkotika ili bilo čega što će im dati ikakvu prednost u mikrozajednici koju na okupu drži samo šačica posebno obučenih i opremljenih čuvara.

Kaijumax svoj ton postiže, kako i Cannon sam kaže, time što prikazuje sistem koga više zanima sprovođenje pravila nego zaštita pravde pa i sam upravnik zatvora, Kang, ratni veteran i čovek sa interesantnom karakterizacijom u kojoj se mešaju korumpiranost i jedna suštinska čestitost, vrlo jasno svojim zaposlenima kaže da zatvorenike u zatvoru u svakom trenutku drži samo iluzija da su slabiji i razdeljenost po rasnim i kulturološkim linijama. ,,Ako bi se oni udružili protiv nas", kaže on u jednom momentu, ,,Ne bismo imali nikakve šanse da ih ovde zadržimo".

Otud je veliki deo šarma ovog stripa upravo u pokazivanju karaktera likova koji pripadaju različitim grupama ali imaju i svoje distinktne ličnosti koje neretko idu nasuprot psihologiji mase. Neki od likova ovde samo žele da budu uz skut lokalnog siledžije a neki, opet, samo žele svoj mirni kutak u zatvoru, da hrane ajkule-ljubimce ili da šišaju druge kaiđue koristeći iščupanu genrator-vetrenjaču kao trimer.

Zatvorenici, ali i kaiđui na uslovnoj slobodi koje povremeno pratimo u ovom stripu, pričaju duhovitim ali veoma autentičnim slengom koji, naravno, gradi deo svoje osnove koristeći žargon različitih entičkih i drugih društvenih grupa u SAD i kombinujući ga sa neverovatno prirodnom aproprijacijom žargona ljubitelja kaiđu i tokutatsu produkcije. Čudovišta otud uspevaju da deluju kao jasne parodije na ,,zatvorsku"  estetiku, sa jasnim analogijama onoga kako Afroamerikanci ili Latino zatvorenici u serijama govore jedni sa drugima, a da to opet ne ispadne ni eksploatativno niti jeftino i podsmešljivo. Sam Cannon je na pitanje o tome kako izlazi na kraj sa aveti kulturne aproprijacije odgovorio da je vrlo svestan u kakvu duboku vodu je zagazio kao strejt beli muškarac koji za strip o fantazijskim čudovištima – dobrim delom iz tuđih kultura – koristi analoge slenga američkih etničkih manjina da kreira nekakvu društvenu kritiku, ali da se nada da ga spasava njegov napor da se ne prave poređenja jedan na jedan niti direktna ,,prepisivanja" iz stvarnosti.

Za moj račun ovo je vrlo uspešno i Cannon postiže izuzetan parodijski nivo time što čudovišta sama sebe tematizuju i mitologizuju paralelno koristeći tehnike američkih gangstera ali i reference na kaiđu pop-kulturu. Čudovišta tako koriste reč ,,mon" onako kako bi u Americi koristili reč ,,man" kada se oslovljavaju, a neretko jedni za druge govore ,,my lizza", bez obzira da li su zaista gušterske tematike ili ne, a možda najzabavnije je kako se jedni drugima obraćaju sa ,,megafauna". Bog je ovde ,,Goj", fucking je ,,redking" i tako dalje, a Cannon ide veoma duboko u oslikavanju jedne suštinski getoizirane, marginalizovane kulture pokazujući nam tipične gangsterske gestove i znakove, pa i dajući nam masivne količine rep-stihova koji uspevaju da istovremeno budu i parodija ali da imaju i taj ukus autentične reprazent i battle glume.






Ova autentičnost preslikava se i na ostale elemente prikazivanja života u i izvan zatvora sa vrlo jasnim i dobro odmerenim prikazivanjem da ,,čudovišta" svoj status prestupnika i otpadnika od zakona duguju ili odrastanju, ili pripadanju drugoj kulturi, nedostatku obrazovanja koji bi im omogućio prilagođavanje mejnstrim kulturnom modelu itd. Ovo je vrlo tipično bela, liberalna vizura iz koje se gleda na marginalizovanost manjina ali Cannon uspeva da je plasira bez paternalističkog opterećenja, prikazujući nam dinamiku odnosa među samim čudovištima vrlo žanrovski realistično, oslikavajući njihove životne izbore kao često loše i po njih fatalne ali bez pridikovanja, kritike ili ponižavajućeg sažaljenja, uvek uspevajući da kaiđu estetiku upsosli na najbolji način da se izbegnu patetičnost ili eksploatacija.

Ovo pomaže da se i neke zaista teške teme provuku bez frikcije – pa tako različiti karakterni lukovi tokom razlilčitih sezona pokazuju porodično nasilje, dečiju prostituciju, rasnu diskriminaciju (i to u priči o kaiđuu koji je na uslovnoj slobodi i kao jedan od njenih uslova mora da ima posao i aktivno radi na svojoj socijalizaciji sa ljudima), te uobičajene zatvorske epizode sa korumpiranim stražarima koji šuruju sa mafijom, sa zatvorskom doktorkom koja ima najplemenitiju nameru da leči čudovišta ali se zaljubi u harizmatičnog psihopatu na odsluženju itd.

Cannon sve ovo crta sa takvim karakterom da je Kaijumax uprkos svojoj jasnoj, manifestnoj farsičnosti istovremeno izuzetno ,,stvaran" strip. Kada su ljudi u kadru – a što je srazmerno retko – podsetimo se zapravo njegove farsičnosti jer Cannon ljudske likove – mahom azijskog porekla – crta u jednom skoro pa superdeformisanom stilu, sa velikim glavama i manjim telima, kako bi nas podsetio na suštinski infantilne (u nimalo negativnom smislu) korene velikog dela popularne kulture koju koristi za preldožak. No, većina ljudskih likova većinu vremena provodi u odelima i oklopima koji su dizajnirani po Ultraman, Kamen Rider i  Voltron uzorima i, paradoksalno, Cannon postiže da veliki, nezgrapni i nominalno bezizražajni oklopi budu ekspresivniji od običnih ljudskih figura.

Ovo sve još više važi za same kaiđue koji, kako sam već nekoliko puta rekao, imaju fantastičnu količinu karaktera. Cannon je apsolutni majstor izražajnosti i uspeva da svoje groteskne, karikirane džinovske guštere, kamene monstrume, pokemone (u petoj sezoni) i druge kaiđue ne samo humanizuje već učini istinski dubokim, ubedljivim karakternim ,,glumcima". Electrogor je recimo izvanredno ubedljiv kao uplašeni, očajni otac dvoje dece koja su ostala da se staraju sama o sebi kada je on uhapšen i odveden u zatvor, Zonn je snalažljivi, opasni karijerni gangster koji i u zatvoru nalazi razlog da se samozadovoljno smeška i preokreće svaku situaciju u svoju korist, Stvorenje iz Đavoljeg potoka je džinovska koza koja ide na dve noge i pokušava da prevaziđe traumu odrastanja u porodici gde je majka pristojna, pobožna žena a otac sam Satana itd. Čitava treća sezona prati događaje u ženskom krilu zatvora i Cannon ovde uspeva da nam podari gomilu fantastično osmišljenih ženskih likova koji nemaju ni trunku uobičajene stripovske eksploatacije, ni trunku ,,muškog pogleda" i koje su time značajno životniji od stripovskog proseka, dok nas provodi kroz priču o trudnoći i porođaju predstavljenim grafički ubedljivo i dramatično a da opet nema ni govora o nekakvom pornografskom prikazivanju.






Kaijumax pritom ima jedan od najčistijih lejauta u savremenom stripu, sa urednim, pravilnim kadrovima, jasnim, disciplinovanim linijama, minimumom potrebnih detalja i svetlim, živim kolorom. Cannon ne koristi ,,napredne" pripovedne tehnike sa ispadanjem iz kadrova ili poigravanjem formatom (mada ima momente kada oblačići sa tekstom ne mogu da se vide čitavi u kadru jer likovi, zbog intenzivne unutarnje drame ne čuju dobro druge likove koji pričaju) i njegov pripovedni postupak je besprekorno odmeren i elegantan u odabranom, disciplinovanom pristupu, oslanjajući se na tajming i dinamiku prelaska oka preko stranice, vođenog pažljivo naglašenim detaljima da se postignu dramatični ili, neretko, komični efekti. Pošto Cannon sam radi i letering, i to ručno upisujući tekst u oblačiće, ovde imamo onu idealnu sinergiju teksta, crteža i dizajna da dobijemo strip koji je potpuno usklađen sa svojim unutarnjim ,,ja", strip u kome je karakter gotovo isto što i priča.

Utoliko, iako svaka od sezona priča neku svoju priču, Kaijumax kao celina, za sada nema jedinstven zaplet niti vidimo da se skup od šest planiranih sezona kreće ka nekom jednoznačnom zaključku. Ovo jeste njegova snaga, da ne bude zabune, jer Cannon vrlo svesno i namerno ide na pojedinačne priče i karakterne lukove, stavljajući svoje likove na teška iskušenja i dopuštajući im da se menjaju (ili, eh, lome) a da generalna postavka zapravo ne mora da se menja. Ovo uostalom, po prirodi stvari nije strip u kome likovi mogu da menjaju mesto na kojem se radnja dešava, a priroda zatvorskog okruženja je u tome da se stvari iz dana u dan, meseca u mesec i godine u godinu – ne menjaju. Cannon vrlo spretno barata likovima koji su izvan zatvora ali su za njega vezani organskim vezama, da nam ipak podari pogled i u širi svet, ne samo naučnofantastičnu Zemlju koja je očigledno ova naša Zemlja ali u jednoj paralelnoj istoriji, već i da ode dalje, u svemir, iz koga neka od čudovišta kanonski i dolaze, i prikaže nam deliće šireg, kosmičkog konteksta u kome sve ovo postoji.






Čudo nije da je Kaijumax jedan od najboljih stripova koji izlaze u Americi poslednjih pola decenije već u tome da do sada niko nije snimio film ili seriju po motivima ovog stripa. Autor pominje da su se nekakvi pregovori dogodili ali konkretnih vesti još uvek nema.

,,Da li je Kaijumax strip za mene", pitate se sada, ,,čak iako nisam poznavalac Toho produkcije i ne znam ništa o Ultramanu?" Svakako, Kaijumax će biti zabavan onima koji prepoznaju aluzije na različite verzije Godzille i proširene menažerije što uz Godzillu ide u Toho univerzumu, onima koji su gledali Ultramana i odrastali uz Kamen Ridera i Voltrona, ali Kaijumax je strip koji sav taj kaiju/ tokutatsu sloj koristi kao ukras da bi pričao tvrde a veoma humane priče o najgorim mestima u našem društvu. Poznavanje izvornog materijala nikako nije uslov da bi se u ovom stripu nesputano uživalo a, uostalom kako Cannon uz svaki broj ima i po jedan odlično napisan prikaz nekog klasičnog kaiđu filma, posle pet pročitanih sezona ćete imati vrlo solidnu ideju šta sve možete da pogledate da biste se uputili. Kaijumax je pritom dostupan za zaista skroman novac u lepim kolekcijama a imućniji čitaoci će se obradovati na vest da postoje i deluks kolekcije koje za duplo više para nude i verzije stripova sa obimnim i detaljnim anotacijama. Kako sam već rekao, trenutno smo u drugoj polovini pete sezone a šesta će, ako svet pre toga ne potone u varvarstvo, biti urađena iduće godine – poslednji je trenutak da uskočite na voz za ostrvo monstruma!

procitao se kao uvod u zanimljivu tematiku i inspiracija marti misterija - longituda nula



klasicni bonelli, klasicni mm nastao bez velike inspiracije, t.j. plagiranjem i sazimanjem sadrzaja izvucenog iz raznih medija. marti prica, prica, prica, te se pred kraj sudara sa radnjom, kako vec cesto zakljucili. no strip ima odredjenu vrijednost koja suvremenoj svjetskoj produkciji uglavnom nedostaje: odlican je poticaj, uvod u zanimljivu pricu. plus, sto vrlo cijenim, nema istaknutih pedera, nema manjina, ugrozenih plemena, nema djecurlije u ulozi profesora, inzinjera, strucnjaka, nema aktualnog mejnstrimskog mentalnog gang-banga. odlicni karakteri koji poludili prirodno, kroz godine, rad i iskustvo, nekonvencionalni i karakteristicni na uvjerljiv nacin, sve bez klinacke poze.

sazeto, strip sazima nekoliko teorija zavjere oko juznog pola, nacisticke baze, nlo-a, tehnologije, tehnomagije, magije, thule, ahnenerbe, njemacke ekspedicije, u 530, neuschwabenland, americke operacije, britanske, itd. mnogo hrd sf-a, ponesto matematike, 11 dimenzija, operaciju highjump, itd. i solidan je uvod za koje opusteno vece uz istrazivanje, gdje se nadovezuju: spomenute teorije zavjere, pa ruski dokumentarac koji hrani zavjere, pa ozbiljni peer-reviewed (!) esej koji teorije zavjere argumentirano rasclanjuje, pa kontra-argumenti, mnogo na odlicnoj, akademskoj cak, razini. 

ako vas slicno istrazivanje moze zabaviti koje vece, preporuka. ovo je vrlo zahvalna tema, manite piramide, usput pratim istrazivanje onih kanala koje traje vec tridesetak godina i u medjuvremenu bih postrijeljao sve arheologe i odgovorne, piramide porushio (upuceni znaju o cemu pricam, za one sa jeftinijim ulaznicama: national geographic i lajf-prijenos). hocu reci, na piramide je zasjela klasicna akademska zajednica (kao i na pedere): od niceg se stvara znanost, postavi prica i cliffhanger, te desetljecima jasi na istom. showbiz. juzni pol mnogo je zahvalniji.

procitao se last of the atlases, 12 svescica, serijal u toku.



prilicno neobican serijal. u prvom redu obradjuje novo normalno, u ovih 12 svescica utkano je bezbroj klasike kojoj svakodnevno izlozeni i s te strane ne bi bio zanimljiv. sto ga cini posebnim: kolicina elemenata koji integrirani, te spoj istih.
tu je u prvom redu alternativna povijest alzira, francuske, a sadrzi: razne bande, albansku mafiju, robotiku, ilegalnu kocku, probleme migracija, trgovinu ljudima, globalizam, informatiku, feminizam, klimatske promjene, problematiku zbrinjavanja otpada, indiju, arapske zemlje, politiku, europu. mislim da sam s ovim obuhvatio 20%.

tesko je strip pripisati odredjenom zanreu, radnja, iako uglavnom naivna i u skladu novog normalnog, prati vrlo suvislu liniju, a u ovom trenutku bih pomislio da ulazi i u superherojski strip. naginjem pomisli da ulazi u superherojski strip, jer odlicno karakterizirani akteri novog normalnog prelaze u nadrastanje sebe na neki nenametljivi nacin, ali ipak naivni, koji realnu snagu crpi iz necijeg minulog rada. trenutno prelazi u neku vrstu farscape-a na japanski.

solidan pokusaj ulaska europske skole na americko trziste bez gubitka osnovne karakteristike, odredjene dubine, iako i ovom prilikom autori zahvaljuju bezbroj suradnika za 8 godina rada, sto je pretjerano, moglo je i za 8 tjedana. uglavnom vrijedi ispratiti, tu je u biti i torpedo. farscape, torpedo, svasta, nindza kornjace, transformersi i trudna batwoman (ali bez photoshopa).

Dobar dan svima,

A sad, pomoć prijatelja, moje čudno/smešno pitanje, davno (recimo 90ih) sam čitao strip, koji ne znam kako se zvao ali ni u kojoj ediciji je to bilo, ali pamtim kratak sadržaj...
Svemirski brod prevozi zatvorenike, koje čuvari muče i nekakvim brenerom ih, kao, obrađuju i spajaju praveći od njih nakaze, kada im se junak zameri, pokušaju to da naprave i od njega i tu dolazi do borbe u kojoj je izazvana velika eksplozija koja oštećuje brod.
Njihov pokvaren brod se nalazi u blizini Zemlje što predstavlja veliku opasnost jer su zemljani mutirali u nekakva svemirska bića.
Sledi prikaz šta se nakon kataklizme dešavalo na Zemlji i kako su preživeli mutirali, postajući leteća bića (meni nalik na leteće kornjače).
Dolazi do bitke u svemiru u kojoj oružja svemirskog broda Zemljanima ne mogu ništa jer se previše brzo kreću....

Tu sada za mene nastaje problem jer se ne sećam šta je dalje bilo, kao ni gde sam to čitao, a voleo bih da ponovo vidim jer mi je po sećanju bilo interesantno.
Pretraživao sam razna izdanja ali nisam našao ni približan trag ka tome što tražim, ni po naslovu ni po nazivu izdanja.
Nadam se da će neko na osnovu kratkog sadržaja uspeti da se seti imena stripa.

Unapred zahvalan uz srdačan pozdrav,

Ova godina, puna iskušenja, na muke je bacila i američku industriju stripova. Iako su uspon i apsolutna dominacija superheroja u bioskopima – a sve više i na televiziji – dali stripovima novi vetar u jedra, to ni u kom slučaju nije na nivou najslavnijih dana sa početka devedesetih kada su milionski tiraži bili sasvim normalna stvar a crtači imali status rok-zvezda. Izdavači sve češće tretiraju strip kao laboratoriju u kojoj se isporbavaju koncepti pre nego što se sa nekim od njih krene u pohod na bioskope i TV, i ovde ne pričam samo o megakorporacijama – televizijski i bioskopski život takvih stripova kao što su Deadly Class, Umbrella Academy, Bloodshot ili The Boys svedočanstva su o tome da i ,,manje" operacije u dobroj meri igraju po istim pravilima.

U principu, ovo znači da stripovi sa manje marketabilnim konceptima i herojima nemaju mnogo šanse da potraju na tržištu (čak je i, recimo, Suicide Squad, koji je koliko-toliko sertifikovan bioskopski IP, izdržao jedva godinu dana pod Tomom Taylorom i Brunom Redondom i, uprkos kvlaitetu, završava se ovih dana), ali, sa druge strane, generalna atmosfera da su superheroji u ekspanziji i da pripadaju ,,pravom" kulturnom mejnstrimu pomaže da se povremeno pojave projekti koji imaju autentičan autorski duh unutar etabliranog superherojskog univerzuma i – ako dobro ocene koje su im ,,prirodne" granice – uspeju da pruže dah svežine i prekopotrebnu vitalnost medijumu. Danas bih pričao o dva takva recentna projekta, od kojih je jedan iz Marvelove a drugi iz DC-jeve kuhinje.

Hawkeye: Freefall je miniserijal od šest brojeva započet u Januaru a završen u Julu ove godine, nakon dosta drame i neizvesnosti izazvanih pandemijom i potresima vezanim za fizičku dustribuciju štampanih stripova. Hawkeye: Freefall je jedno vreme visio u limbu uz mogućnost da šesti, završni broj nikada ne izađe na papiru i da serijal bude okončan u digitalnom medijumu, ali se na kraju sve ipak završilo srećno. No, fakat je i da mnogi čitaoci smatraju da je ovo na posletku bila pirova pobeda kakva ostavlja gorak ukus u ustima jer je Freefall izazvao takav cunami dobrog raspoloženja i pozitivnih reakcija (pogotovo tokom kataklizmičnih pandemijskih meseci) da se očekivalo da od miniserijala ovo preraste u tekući serijal koji će se karakterom i kvalitetom izdvajati od uobičajene Marvelove ponude.


To se nije dogodilo, no Hawkeye: Freefall je svakako značajan dodatak ovogodišnjem Marvelovom programu baš na ime tog karaktera i kvaliteta i, ko zna, za koju godinu će možda nekakav televizijski šou biti baziran baš na ovoj priči koju su ispričali Matthew Rosenberg i Otto Schmidt. Jer, Hawkeye: Freefall je jedna od onih prilično retkih pojava u superherojskom stripu: priča koja ima početak i jasan kraj i glavnog junaka koji je do kraja te priče značajno i, makar naizgled, nepovratno promenjen. Ovo je priča perfektno ugođena sa svojim glavnim junakom već i utoliko što je Hawkeye, bez obzira na svoju dugovečnost, praktično rođeni epizodista, lik bez koga se Avengersi naprosto ne razlikuju dovojno od DC-jevog Justice League of America (i ako čitate inače zabavni Aaronov aktuelni Avengers, on zaista dosta podseća na JLA), ali koji nema dovoljnu težinu da nosi sopstveni serijal.

Svakako, prethodni notabilan samostalni Hawkeye serijal, makar sa Clintom Bartonom u glavnoj ulozi, bio je onaj koji su radili Matt Fraction i David Aja, operišući kao da je u pitanju nezavisni strip, samo u mejnstrim superherojskom univerzumu i uspostavljajući Bartonovu savremenu personu kao simpatičnog autsajdera i veoma sposobnog profesionalca herojskog srca koji, istovremeno, naprosto nema ikoničnu veličinu ,,stvarnih" superheroja. Kako su mnogi Marvelovi superheroji srebrnog doba nastajali kao očigledna reakcija na etablirane DC-jeve likove, ali uz modernizovan senzibilitet, tako je i Hawkeye kreiran kao odjek DC-jevog Green Arrow ali bez oreola milionera i filantropa, sa, naprotiv, istorijom koja ga vezuje uz kriminalni milje i teško odrastanje.

Ako deluje kao previše konteksta što spominjem stvari koje su se dešavale pre šezdeset godina, treba napomenuti da se Freefall, iako to nije forsirano u prvom planu, upravo bavi i ovakvim motivima, dajući Hawkeyeju priliku da se ponaša kao bogataš, ,,socialite" i filantrop, ali ne kao neko ko je rođen sa ovakvim privilegijama već kao neko ko je u njih, praktično slučajno – upao. Utoliko, veliki deo Freefall je upravo analiza i dekonstrukcija Bartonovog karaktera kao čoveka koji se kreće među i sarađuje sa bogovima, vanzemaljcima i ljudima obdarenim neverovatnim supermoćima, iako je njegov jedini ,,specijalni" talenat to da bi bio uspešan olimpijski reprezentativac u streličarstvu.


Nisam sklon predubokom psihoanaliziranju autora stripova jer je to ipak pase i, uostalom, najčešće netačno, ali jeste donekle znakovito da je ovaj scenario pisao baš Matt Rosenberg. Rosenberga sam uglavnom mnogo hvalio poslednjih godina prvo za njegov nezavisni rad a zatim i za strelovitu karijeru u Marvelu. Za manje od pola decenije, Rosenberg ne samo da je uspeo da piše neke ključne Marvelove serijale poput Punishera i X-Men, već i da sa strane zabode projekte iz strasti kao što je bio Multiple Man pa i Annihilation: Scourge. No, Hawkeye: Freefall je na neki način najidealnije ugođen sa Rosenbergovim senzibilitetom, priča o uličnom heroju snažno utemeljena u Njujorku i njegovom pulsu ulice, jedan sasvim klasičan urbani superherojski mizanscen i eksploracija ,,sindroma samozvanca"* koji bez PREVIŠE nagađanja možemo da vidimo i kao rvanje samog Rosenberga sa svojim skoro prekonoćnim usponom u Marvelu.

*kako Google predlaže da prevedemo imposter syndrome

Gore sam pomenuo da ne bi bilo neobično da za koju godinu vidimo televizijsku priču postavljenu na ovom zapletu, ali Hawkeye: Freefall nije naglašeno ,,televizičan" ili ,,kinematičan" strip, bar ne po standardima 2020. godine. Otto Schmidt koji je nacrtao ovaj serijal je ilustrator i crtač stripova sa vrlo izgrađenim ,,stripovskim" stilom kako u pogledu stilizacije likova, tako i u pogledu pripovedanja. Naravno, Freefall ima svoju kvotu ,,filmskih" kadrova, rezova, dekompresije, ovo je savremeno pripovedan strip sa sve glavnim junakom koji nam iz offa nudi tumačenja i komentare, ali Schmidt u potpunosti vlada dinamikom strip-pripovedanja, razume kako se vreme skraćuje ili produžuje za potrebe akcionih (ili komičnih) poenti, izuzetan je u umetanju kadrova u kadar ili kreiranja pozadine za čitavu tablu koja određuje njenu atmosferu i raspoloženje. Povrh svega, ovo je priča naglašeno visokog tempa, ne toliko na metaplanu – ova pripovest od šest epizoda bi u vreme Stena Lija i Džeka Kirbija bez greške stala u jednu – koliko na nivou same stranice, sa britkim, dinamičnim obrtima i krešendima u narativu koji sustižu jedan drugi. Ova perfekcija po pitanju dinamike i tempa je možda prva stvar koju zapažamo kada čitamo Freefall, sa tim kako Rosenberg i Schmidt savršeno sarađuju pazeći da scene sa puno teksta ne budu vizuelno monotone ali i da scene sa malo teksta budu narativno značajne. Recimo, negde oko polovine prve epizode Clint Barton pokušava da doručkuje u bruklinskom Bushwicku ali mu se prvo na košulju pokaki ptica a zatim ga u pripremama za obrok prekidaju Falcon i Bucky, dva ,,prava" superheroja sa jakim vezama sa Kapetanom Amerikom koji dolaze da se sumnjičavo raspitaju o tome šta je Hawkeye radio prethodne noći.

Ova scena je paradgimatična za praktično čitav miniserijal jer Schmidt (inače rođen u Rusiji, danas stanovnik Kipra) njujorški kafe, njegovu baštu i okolne zgrade oslikava sa jednom naoko beznapornom uverljivošću, dajući nam urbanu scenu u kojoj nema očiglednih ,,fiktivnih" elemenata sve do poslednjeg kadra u kome se dvojica muškaraca u kostimima koji izgledaju potpuno nekompatibilno sa inače sasvim normalnom gradskom pozadinom, pojavljuju da simbolizuju Bartonov dvostruki život i činjenicu da iako izgleda i ponaša se kao ,,civil" Barton to nije. S druge strane, to da Schmidt Bartonovu košulju koloriše koristeći istu šemu kao na tradicionalnom Hawkeyejevom kostimu (purpurno i crno) je već unapred signalizirana premisa da Barton, uprkos svom statusu ,,skoro normalne" osobe zapravo ne može da ima pravi civilni život, a što je jedna od centralnih tema ovog miniserijala.

Hawkeye je, da bude jasno, klasičan ,,ulični superheroj", osoba bez moći koja, iako je tokom decenija uplitana u kosmičke, vremeplovne i druge naučnofantastične pustolovine, zapravo ima jako utemeljenje u lokalnoj zajednici. Njegovo kriminalno poreklo je na neki način i bilo postulirano kao jasno razgraničenje sa DC-jevim Green Arrow koji je kapitalista i bogataš zlatna srca, a Fraction i Aja su u svom serijalu samo prirodno ekstrapolirali ove motive u definisanje Hawkeyeja kao heroja koji, čak i kada prolazi kroz sumanute kosmičke ili vremeplovne peripetije, na prvom mestu ima ljubav i brigu za lokalnu zajednicu i ljude oko sebe. S obzirom da slični ulični superheroji danas umeju da pate od ,,inflacije koncepta" (aktuelni Spencerov Spajdermen sa svojim idejama, Ahmedova Ms. Marvel koja je u bukvalno prvoj priči otišla na drugu planetu, dok Luke Cage, avaj, i nema svoj strip u ovom trenutku), Hawkeye je ugodno smešten uz Ahmedovog Milesa Moralesa i aktuelni Daredevil kao strip koji se bavi gradom i njegovim stanovnicima.


Freefall uzima ovaj koncept i uspešno ga fokusira, i, kako je ovo u najvećoj meri studija karaktera, perfektno uparuje glavnog junaka sa glavnim negativcem da se izmešaju visoki, ,,marvelovski" koncept i jedna prizemljena, realistična psihologija prirođenija detektivskom trileru. Hawkeye naime, u ovom miniserijalu kao osnovnu motivaciju ima to da smrsi konce opasnom gangsteru sa natprirodnim moćima (The Hood Briana K. Vaughana) koji nije moćan samo zbog svog demonskog plašta već i na ime novca i uticaja u njujorškoj policiji i pravosudnom sistemu. Ovo je sasvim na drugoj strani od avantura vezanih za Celestialse u Avengersima, recimo, ali Rosenberg Hawkeyeja upravo piše kao heroja koji pokušava da nađe svoju nišu. Čitav serijal je, pokazuje se, hronika pada jedne i inače ranjive ličnosti koja, gonjena odgovornošću (što po definiciji ide uz superheroje) razara ne samo svoj socijalni krug podrške već i dobar deo sopstvenog etičkog svetonazora, ne bi li trijumfovala nad ,,velikim zlom". Nešto što počinje kao vedra, momačka zajebancija sa malo pesničenja pa malo zezanja na dobrotvornom koktelu na Menhetnu, pa malo ,,porodične" atmosfere i zezatorskog seksa do kraja se izmeće u veoma šekspirovski intoniranu tragediju u kojoj se, bogami i gine. Iako Schmidtov crtež čuva stilsku i pripovednu konzistenciju do samog kraja, upada u oči koliko u finalu priče ima crvene boje i krupnih kadrova i kada Hawkeye završava pripovest brutalnim padom kroz prozor na njujorški asfalt, sa kišom srče, ovo je teško ne videti kao daleku, godinama naslućivanu završnicu prvog kadra prve epizode koju su Fraction i Aja uradili pre pola decenije u kojoj pomalo samozadovoljni a svakako kočoperni Hawkeye pada sa zgrade i ponaša se kao da to nije problem i kao da se to njemu događa svakodnevno. Ovo je bio ikonički prizor i dao Hawkeyeju atmosferu te neke moderne ,,swashbuckling" pustolovine a Freefall je dekonstrukcija ovog koncepta koja je, a ovo je važno, ne samo dosledna po motivima i tonu već i poštena prema samom glavnom junaku.

Hawkeye se ovde ne ponaša ,,izvan karaktera", naprotiv, Rosenberg i Schmidt mu ovde zapravo daju više karaktera nego što inače dobija u Avengersima naslanjajući se na rad ne samo Fractiona i Aje nego i onog što je Kelly Thompson radila sa West Coast Avengers i ovde je Hawkeye tretiran kao ,,prava" osoba baš zato što je u pitanju superheroj sa stvarnim civilnim životom, romantičnim vezama, ali i prijateljstvima koja sežu izvan superherojske zajednice. Naravno, na drugoj strani su The Hood, Kingpin, Skrullovi, Count Nefaria, Bucky, Hawkeye, Ronin, Captain America, LMD-ovi, Spajdermen... i Schmidt i Rosenberg perfektno uvezuju jedan prizemljeniji ton priče sa urnebesnim superherojskim kaleidoskopom kostima, inteligentnih robota, vanzemaljskih menjača oblika, demona i čarobnjaka tako da se dobije jedan tonalno konzistentan narativ.

Ovo sve je trebalo pogoditi, naravno, jer u suštini Hawkeye: Freefall nije puka priča o čoveku-koji-se-plaši-da-nije-dovoljno-superheroj pa to preterano kompenzuje već i jedna dublja analiza toga donose li superheroji korist svojim fiktivnim društvima, je li njihova naglašena etika zapravo ugođena sa etikom društva, umeju li oni da budu heroji zajednice ili samo neke tamo ikone koje negde tamo, daleko od očiju, kao, spasavaju svet.


Na primer, u pomenutom odjeku Green Arrow, Hawkeye u ovom stripu ima mnogo novca koji će pokušati da upotrebi da iskoreni društvene probleme koji ovisnike o psihoaktivnim supstancama drže u socijalnom stuporu i gone u zločin. No, sam Hawkeye se ovoga ne bi setio da se u jednoj sceni ne pojavi upravo gorepomenuti Luke Cage, heroj sa tradicionalno dobro postavljenim prstom na bilu zajednice koji sa puno prezira priča o novom superheroju što mlati prodavce droge i kaže da taj verovatno samo voli da prebija sirotinju: ,,Ako želi da stvarno pomogne komšiluku, treba da pomogne ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlati likove koji to đubre prodaju". Kada Cage pohvali Bartona za učestvovanje u dobrotvornoj priredbi prethodno veče, Barton postiđeno promrmlja da je to prevashodno uradio da impresionira svoju devojku. Nekoliko scena kasnije, Barton ulazi sa torbom novca u bolnicu na Aper Ist Sajdu i sav važan objašnjava upravi da hoće da finansira otvaranje centra za odvikavanje jer ,,Ako želimo da stvarno pomognemo komšiluku, treba da pomognemo ljudima koji su navučeni na drogu, ne samo da mlatimo likove koji to prodaju".

No, strip se završava u malom krugu likova, tučom, besom i bukom: scenario kao da hoće da nam kaže da gestovi, ma koliko da su dobronamerni, nisu isto što i život posvećen pomaganju i da je superherojski način, kao što Hawkeye do kraja pokazuje, maltene identičan načinu (super i ne-super)kriminalaca, samo sa promenjenim predznakom: i jedno i drugo su prečice do nekakvog cilja ali ne i etički održivi koncepti.

Naravno sada sve ovo zvuči užasno ozbiljno i tmurno, ali Hawkeye: Freefall je strip od koga su mi sa čitanjem praktično svake epizode bukvalno išle suze od smeha a ženu sam svakihpet minua iritirao prepričavajući joj table i gegove na njima. Rosenberg i Schmidt veoma dobro razumeju prirodu superherojskog stripa koji je suštinski sav ozbiljan i važan ali se oblači u apsurdno šarene, sumanute odore pa je i Freefall delo koje u punoj meri koristi ne samo tu po prirodi stvari smešnu tenziju između ozbiljne filozofske (ili makar sociopolitičke) analize i jednog dobronamerno infantilnog mizanscena, već i karakterizaciju Clinta Bartona da nam pruži prave bisere superherojske komedije. Pomenute dve scene u kojima se diskutuje o pomaganju ovisnicima umesto pukog premlaćivanja dilera? Urnebesno smešne, i jedna i druga, sa Bartonom koji svoju pravu prirodu prepunu protivrečnosti, infantilnih nagona i sumnji u svoju vrednost krije uvežbanim filmskim bravadom i poziranjem. Ovo je strip koji svog protagonistu duboko voli ali ga voli kao jedno kompleksno i nesavršeno ljudsko biće i nimalo se ne stidi da ga razobliči kao loptu konfuzije, stida, kajanja, žudnji... A kako sve to dolazi iz pozicije ljubavi, tako je i humor dobronameran, snažan, ali lišen cinizma i mračnjaštva.

Ljubitelji akcije će takođe svakako doći na svoje sa mnogim scenama u kojima se pojavljuje Ronin i strip savršeno menja atmosferu kada je to potrebno, prelazeći iz college-humor komedije u krvavi akcioni triler, samo da bi bez greške umeo da pivotira kada je potrebno, pokazujući da imamo jedan isti lik u centru i komedije i trilera i tragedije, ukazujući na njegovu kompleksnost i, posredno, na kompleksnost svih nas sa konfliktnim željama i nagonima, izgrađenim etikama ali i urođenim žudnjama. Opet, i ovo se posreduje kroz lak, izuzetno efikasan narativ gde se Rosenberg i Schmidt skladno dopunjuju. Ponekad je humor u samom dijalogu, kao u prvoj epizodi kada The Hood i Hawkeye u Hoodovoj limuzini diskutuju da li je Barton Hooda udario na kvarno ili ne, a ponekad je prelazak iz vrlo ozbiljnog žanrovskog trilera sa prolivanjem krvi i oštrim sečivima u nežnu, osećajnu studiju karaktera signaliziran samo izrazom lica glavnog junaka. Uz funkcionalan letering Joea Sabiana koji se odlično dopunjava sa Schmidtom, pazeći da bojama i strateški pozicioniranim zvučnim efektima bude nenametljivi saputnik dinamičnom crtežu, Hawkeye: Freefall je strip za strip-sladokusce, superherojska priča koja svoje likove ceni i voli ali ih ni ne štedi i dopušta im da greše i da greške ostanu permanentni delovi njihove karakterizacije*, sve to pričajući kroz hitru kmediju, lakonogu akciju i, kada je potrebno, tešku, masivnu ali idalje elegantnu dramu. Najviše preporuke.

*Makar do sledećeg serijala koji će možda pisati neko drugi


Drugi serijal izdao je DC, sa početkom datiranim na Jul 2019. godine i uspelim završetkom dvanaestim brojem u Julu ove. Superman's Pal Jimmy Olsen je propustio samo jedan mesec tokom pandemije, April 2020. Godine, prilagođujući se DC-jevom rešavanju da distribuciju sopstvenih izdanja uzme u svoje ruke i napusti tradicionalnu dustributersku mrežu Diamond Comics koja je sa prvim mesecima pandemije digla ruke od posla i ostavila izdavače ali i, važnije, strip-prodavnice širom Amerike na proverbijalnom cedilu. Utoliko je ovaj ekstravagantni maksi-serijal imao i puno sreće da ga je DC-jeva korporacijska amrela zaštitila od velikih kašnjenja ili otkazivanja u nekakvom pandemijskom stezanju kaiša ali, da budemo iskreni, da je krenuo sa izlaženjem samo nekoliko meseci kasnije, pitanje je da li bi ikada došao do kraja s obzirom na seču koja je letos usledila u DC-ju i koja, reklo bi se, signalizira da se izdavač sve više okreće na drugu stranu od tradicionalnih tekućih mesečnih serijala i da će se sreća tražiti u nekim prestižnijim formatima sa manje serijala, ograničenog trajanja, koje će raditi viđeniji autori.

No, na neki način, Superman's Pal Jimmy Olsen je istovremeno i privju upravo ovog formata. Ako smo tokom poslednje godine gledali kako nekada glavne uzdanice DC-jevog mesečnog izdavaštva prelaze (ili najavljuju prelazak) iz mesečnog rada na mini i maksi serijale kojima se unapred zna kraj (pričamo o imenima poput Granta Morrisona, Scotta Snydera, Toma Kinga pa, sada, reklo bi se i Briana Bendisa) onda je Superman's Pal Jimmy Olsen praktično ogledni primer kako ovako nešto može da bude uspešno, kako sa strane uzimanja klasičnih likova iz Srebrnog doba i pokazivanja da mogu da budu relevantni i danas, tako i sa strane ostavljanja jednog snažnog autorskog pečata u nečemu što je strip pravljen u samom srcu korporacijske tmine.


Naravno autori ovog maksi-serijala su imali solidnu preteču u svom poduhvatu. Superman's Pal Jimmy Olsen bio je strip koji je u svoje vreme simbolisao slobodnu kreativnu dimenziju Srebrnog doba, uzimajući nominalno ,,ozbiljan" Supermenov mizanscen i onda mu dodajući komedijaški spinoff u kome je glavnu ulogu igrao pouzdani sajdkik, Jimmy Olsen, novinski fotograf i kolega Supermenovog alter-egoa, Klarka Kenta. Superman's Pal Jimmy Olsen je krenuo sa izlaženjem 1954. godine ali je do kraja šezdesetih pao na niske grane, postojano se držeći samog dna lestvice po prodavanosti. Kada je Jack Kirby došao u DC, insistirao mu je da mu se da ovaj najslabije prodavani serijal kako bi mogao da eksperimentiše sa svojim idejama a da ne ugrozi ni prodaju ali ni nečiji posao – kreativni se tim na ovom magazinu ionako stalno smenjivao jer su razni scenaristi i crtači odrađivali smene u rovovima. Kirby je od ovog serijala, tipično, napravio urnebesnu avanturu koja je i za njegov i širi DC kanon bitna i po tome da su unjoj udareni temelji za neke koncepte Četvrtog sveta (Darkseid se, recimo, prvi put pojavio u ovom serijalu) i gurao ga je do 1974. godine kada je magazin spojen sa još dva druga magazina u Superman Family koji će trajati do 1982. godine.

,,Nastavljati" Kirbyjev rad nije lako i tokom poslednjih decenija smo imali zanimljive napore u vidu, recimo, Morrisonovog Final Crisis i Multiversity ili urnebesnog Imageovog Gødland što su ga radili hipertalentovani Joe casey i Tom Scioli. No, ovaj ,,novi" Superman's Pal Jimmy Olsen, zapravo, ne preuzima od Kirbyja mnogo toga. Ovde se ne koriste Kirbyjevi zapleti niti se kopira Kirbyjev distinktni stil, bilo pripovedni bilo grafički. Novi Superman's Pal Jimmy Olsen je svakako omaž stripovima Srebrnog doba ali od Kirbyja on pre svega preuzima licencu da se bude nesputano maštovit i da se bez mnogo brige za širi kontinuitet ili, čak, ton koji vezujemo za aktuelnog Supermena, kreira nešto decidno ,,autorski" i sopstveno.

Naravno, to je moguće kada imamo autore ovakvog kalibra. Matt Fraction je posle odlaska iz Marvela dosta godina radio nesuperherojske stripove i i sada ih radi paralelno sa pisanjem za televiziju, a Superman's Pal Jimmy Olsen je, reklo bi se, pokazni primer pod kakvim uslovima on želi da se bavi superherojskom građom. Steve Lieber je, subjektivno, jedan od najboljih crtača koji su radili u američkom stripu poslednjih desetak i kusur godina, čije su saradnje sa Nickom Spencerom bile uglavnom urnebesno fantastične. Kako je Spencer sad zauzet Spajdermenom, Lieberovo uparivanje sa Fractionom nam je donelo verovatno najfiniju superherojsku komediju u poslednjih par godina, oslanjajući se u ogromnoj meri na Lieberovo majstorstvo u pripovedanju, kreiranju tona, njegovu sposobnost da varira stil i dinamiku onako kako atmosfera zahteva. Ogromne digresije i flešbekovi u radnji koje je Lieber crtao sarađujući sa Spencerom na Superior Foes of Spider-man i The Fix sastavni su deo i Superman's Pal Jimmy Olsen, sa Fractionom koji kao da se ponovo priključio na onaj isti izvor kreativne energije što ga je napajao kada je radio Casanovu, nezavisni serijal što mu je i izboksovao ugovor sa Marvelom. Utoliko, Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo urnebesan strip, već urnebesan strip koji iznenađuje na svakom zaokretu, u punoj meri prisvajajući kreativne licence Srebrnog doba i neizgovoreni zavet da se suspenzija neverice očekuje na mnogo višem nivou nego kod ,,normalne" spekulativne fikcije i da su kontinuitet, kanon ili čak, puka narativna konzistencija u okviru jednne jedine epizode samo dosadne prepreke koje se sevap zaobići da bi se plasirala najnovija luda ideja koja vam je pala na pamet,* ali i pažljivo konstruisan kreativni rad koji do kraja pokazuje da ima internu logiku ma koliko stvari na početku nasumično izgledale.

*već u broju 133 originalnog serijala, prvom koji je Kirby radio sa Vinceom Colletom, Supermen će u jednom trenutku skoro manifestno pomisliti ,,There are no rules here. This is a place of complete anarchy." pre nego što ga banda na motorima koju predvodi sam Jimmy Olsen okruži svojim mašinama a zatim obeznani hicem iz nekakvog svemirskog pištolja.


Ovo je i meni najdraža forma energije u pripovedanju, haoidan, haosu nalik format koji iznenađuje skoro nehajnom kreativnošću na svakom koraku da bi do kraja pokazao da se končići IPAK, nekako povezuju i da postoji narativ, pa, uh,i poruka. Sedamdesetih je u Evropi tako nešto radio Giraud, a u Americi Kirby. Fraction i Lieber se vode istom kreativnom filozofijom i Superman's Pal Jimmy Olsen kreće iz gotovo čistog haosa, flešbekom čak u osamnaesti vek kada su temelji grada koji će postati današnji Metropolis tek postavljani, a odmah zatim brzim rezom u Zemljinu orbitu iz koje Jimmy Olsen treba da skoči na površinu planete, a na zahtev jednog od gledalaca njegovog JuTjub kanala, bez padobrana ali sa ubrizganim stem-ćelijama koje je donirao Metamorpho a koje treba da mu pomognu da opasni skok preživi. Naravno, stvari kreću naopako od samog početka, Supermen mora da se umeša i spase svog ortaka Džimija, ali u procesu padanja i spasavanja strada ogromna statua Lava, ,,Monarh Metropolisa", voljeni turistički hotspot, zbog čega Perry White, Olsenov urednik preti otkazom mlađanom fotografu sve dok mu kolega iz aj-tija ne pokaže cifre. ,,I'm a newspaperman, I.T. Mike, I don't speak spreadsheet? What am I looking at here?" pita Perry White i dobija objašnjenje da dok štampani mediji nastavljaju da umiru, Olsenovi šašavi videoklipovi ostaju jedini deo produkcije Daily Planeta koji zapravo firmi donosi novac.

,,Jimmy Olsen JuTjuber" ili ,,Jimmy Olsen Influencer" deluje kao vrlo solidna podloga za modernu komediju smeštenu u Spermenov univerzum – pogotovo sa samim Supermenom, odnosno Klarkom Kentom koji na istoj tabli, nešto niže, ruši četvrti zid i namiguje čitaocu, ali ovo je samo delić guste tapiserije urnebesa, humora ali i saspensa koju Fraction i Lieber kreiraju kroz dvanaest epizoda. Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo dobronamerna zajevancija na temu današnje popularne kulture i klinaca koji gutaju viralne klipove već iznenađujuće kompleksna pripovest o dve porodice čije rivalstvo definiše dinamiku rasta Metropolisa već stolećima, o plaćenim ubicama koje su na zadatku da Jimmyja Olsena izbrišu sa lica planete, o komplikovanom gambitu Leksa Lutora da preuzme još veću kontrolu nad gradom i svoj metastatski, beskrupulozni kapitalistički biznis uveže sa javnim dobrima tako da nikada više ne mogu biti razdvojeni, o porodičnim trvenjima i pitoresknim karakterima (Džimi ima sestru koja je cenjeni autor nezavisnih filmova* ali i brata koji je... budala), o brakovima sklopljenim na drugim svetovima i interplanetarnim invazijama koje oni izazivaju, o naučnicima koji se spuštaju u ponor crnih rupa i opskurnim superherojima iz osamdesetih kao što je Arm-Fall-Off Boy**, ali i inovativnim superzločincima kao što je, er, Porcadillo.***

*karijera za koju se, ne zaboravimo, Fraction originalno školovao
**poznat pravim ljubiteljima Lige Superheroja
***koji je, nagađate, svoj identitet zasnovao malo na armadilu a malo na, er, bodljikavom prasetu


Sve to je, kako se i iz ovako nasumičnog sižea vidi, sasvim sklono da završi u nerazaznatljivom haosu i to što Superman's Pal Jimmy Olsen nije samo serija nepovezanih gegova i fora na prvu loptu možemo da zahvalimo paklenom intelektualnom radu koji su Fraction i Lieber uložili da strip obdare zaokruženim zapletom i raspletom što do čitaoca stiže posredstvom gomile kulminacija i preokreta koji su potpuno zarađeni i u punom smislu funkcionalni. Ovo je, na kraju se ispostavlja, i krimić i poučna socijalna literatura sa masom relatabilnih, finih likova, iako nam od samog početka i jezik kog Fraction koristi i stilizovan, često karikaturalan Lieberov crtež sugerišu da će ovo u najboljem slučaju biti farsa.

Farsične energije ovde ne manjka, ali Superman's Pal Jimmy Olsen na kraju ispada strip sa dubinom, u kome svaka digresija, a ima ih zastrašujuće mnogo, svaki nacifrani Fractionov uvod ne samo za epizodu već i za odvojene set pisove unutar epizoda gde se obraća direktno čitaocu i smišlja nove načine da opiše protagonistu u skladu sa tonom sledećih par tabli, svaki inovativno dizajniran logo za ovakve uvode, sve to ima svoje mesto u konačnom razrešenju misterije za koju nismo isprva sigurni ni kada je počela. Iako je dvanaestodelni format bio od velike pomoći autorima da rasporede motive i daju sebi odvojene celine u kojim će se pojedinačnim od njih pozabaviti, kod čitanja je zgodno ako možete da sve prođete u kontinuitetu jer vam tako neobjašnjive, apsurdističke situacije iz prvih nekoliko epizoda postaju jasnije a njihov značaj za celokupni narativ očigledniji kada kasnije epizode izgrade dovoljno konteksta za to.

Utoliko, Superman's Pal Jimmy Olsen je i ono što biste u nekom savršenijem svetu nazvali grafičkim romanom, strip koji nedvojbeno profitira od epizodne, sekvencijalne strukture pripovedanja i unapred poznatog broja stranica, ali i narativ koji sebe od početka doživljava kao celinu u kojoj se može eksperimentisati sa formom i sadržajem, uvaljujući visoki bulgakovsko-mjevilovski koncept sred ,,običnog" žanrovskog programa zato što imate poverenja da će snaga  kreativnosti čitaoca provesti kroz ostvrca nejasnoće do konačne isplate u kojoj sve postaje jasno i sve veze između na početku naoko nasumičnih motiva isplivaju na površinu.


U tom smislu, ovo je verovatno najbolji Fractionov superherojski rad do sada sa besprekornim korišćenjem klasičnih, svima poznatih supermenovskih (i džimiolsenovskih) motiva da se anarhična energija Casanove kanališe kroz prepoznatljivo srebrnodobnu formu i kreira nešto divno i unikatno u današnjem superherojskom stripu. Lieber sa svoje strane prosto dominira na najvišem nivou. I Superior Foes of Spider-man i The Fix su bili fantastično nacrtani stripovi sa vrhunskim vizuelnim humorom i komedijaškim tajmingom ali rad u samom srcu mejnstrim superherojštine, pa još u autnomnoj zoni koju je izborio Kirby je crtaču očigledno dao posebnu inspiraciju. Ovo je naprosto genijalna sinergija ideja i egzekucija, reči i prizora, sa Lieberom koji će od jedne Fractionove rečenice koja postavlja vic napraviti čitavu tablu urnebesnih flešbek pančlajna. Lieber crta u urednom, geometrijski pravilnom lejautu, što je svakako jedan od razloga što ga toliko volim, ali unutar samih kvadrata je razularen na nivou ideja, čuvajući, ipak, u svakom trenutku čistotu i jasnoću pripovedanja. Ovo je strip gde je ideja konzistencije tona bačena kroz prozor već u prvih nekoliko strana, a da autori ipak uspevaju, koristeći neverovatnu količinu omaža, citata i aluzija, da im je opšti ton sve vreme sasvim dosledno jasan, i da se nikada ne izgube u vrtlogu postmoderne reciklaže. Tako, recimo, epizoda devet počinje peanuts-ovskim flešbekom na detinjstvo Olsenovih, nastavlja se bizarnim origin storyjuma Arm-Fall-Off-Boyja i Porcadilla, da bi poslednja trećina omažirala džemsbondovski Casino Royal mizanscen u kome Fraction i Lieber savršeno prikazuju kompleksnost Olsenove persone: entuzijazam i smelost da se isproba BAŠ SVE što će doneti priču koja bi mogla da bude zanimljiva i shvatanje da on zapravo ne zna baš mnogo toga ni o čemu. Kada krupije za stolom gde se igra holandska bakara kaže da je klađenje završeno a Olsen, koji je pre toga naglas lupio prvu cifru što mu je pala na pamet, intuitivno sledeći Lutorovo izgovaranje broja sedamnaest, sav zabrinut kaže ,,Čekajte, mi smo se to sad kladili?" ovo je dopadljiv geg ali i karakterizacija Jimmyja Olsena za dvadesetprvi vek koja je tako prirodna i tako usklađena sa onim što je bilo u prošlom veku da je skoro razjarujuće da je trebalo čekati da se Fraction i Lieber vrate superherojskom stripu pa da dobijemo ovako svež talas kreativnosti i energije u stripu koji jeste-Supermen-ali-nije-Supermen.

Svakako treba pomenuti i izvrsne kolore Nathana Fairbairna koji Lieberovim crtežima daju živost bez toga da im oduzimaju tu kristalnu jasnoću neophodnu kada crtač, recimo, u šest panela promeni šest vremena i mesta, dok je letering Claytona Cowlesa priča za sebe sa masom originalnog dizajna potrebnog za svaku novu celinu unutar svake epizode kako bi se naslovima, imenima na ,,špici" i samim Fractionovim uvodima dao svaki put poseban identitet. Kirbyjev legat zahteva talenat, da, ali, sledeći Edisonovu formulu, i puno krvavog rada.

Svakako, Superman's Pal Jimmy Olsen je savršen spoj talenta i krvavog rada, ali i spoj autorskog pristupa sa vrlo korporativnim, vrlo ,,neautorskim" materijalom koji je nekada davno bio samo način za popunjavanje mesečnog prihoda i nikako medijum za velike, nesputane ideje i kreativnost. Kirby je bio onaj koji će pre pola veka kalup razbiti u paramparčad i ,,osloboditi" Jimmyja Olsena ali su Fraction, Lieber i saradnici pokazali da su ga u punoj meri dostojni, odvodeći mladog fotografa u sasvim drugom smeru, čuvajući nevinost divlje kreativnosti ali pazeći i da kažu nešto svoje i sebi značajno. Ukoliko to do sada nije postalo jasno: ovo je obavezno štivo.

Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. ,,Stripovi za odrasle" je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i ,,odraslog" nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.



Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo ,,večnim" temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.

Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.

Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity's Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity's Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.

*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.


Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.

Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.

Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.


Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog ,,istoricističkog" pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.

*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi

Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.

Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, ,,odrastao" strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u ,,stvarnom" i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.

*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor


Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se ,,imitiraju" navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.

*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci


Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da  ,,značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli". Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči ,,shizofrenik" recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već ,,stvarno" mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu ,,konačno" značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.

Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.


Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.

Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.

*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača


Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao ,,krunu", opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.

Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko ,,značenja" i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije ,,slice of many lives" narativ kao što je bio Grafity's Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.

A kao i u Grafity's Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.

Danas bih dao kratak, neobavezan, sasvim žovijalan pregled nekih od stripova koje sam čitao poslednjih dana. Biće tu i superheroja, i nesuperheroja, varvara i kriminalaca, svemirskog i drugog tipa. Biće i Mark Millar koji je sve to odjednom. Neće biti lako ni njemu ni nama.

No, hajdemo prvo u smeru superheroja, alternativnih budućnosti, medmaksovštine i markmillarovštine kanalisane preko najmanje dva stepena apstrakcije. Hoću reći, pogledajmo na šta je ličio Avengers of the Wastelands, miniserijal od pet epizoda koji je izlazio u prvoj polovini ove godine, dok je još delovalo da ljudska rasa ima šansu i da nismo osuđeni na skoru, neumitnu propast.



Naime, ,,Wastelands" iz naslova ovog stripa nije samo korektan opis naše sutrašnjice već i lokalitet u Marvelovom vremeprostoru kog je izmaštao Mark Millar pre više od jedne decenije za svoju Old Man Logan priču o ostarelom Wolverineu u budućnosti koja je krenula po zlu – kao i svaka budućnost u Marvelovom multiverzumu, sem što je ova bila vezana baš za samog Wolverinea koji je pobio čitav svoj X-Men tim zaveden Mysteriovim iluzijama i time doveo do pada čitave svetske civilizacije kada su superzločinci uleteli da popune vakuum, počistili superheroje sa scene i zaveli vladavinu terora na planeti (ili makar u SAD u kojima se sve ove priče događaju).

Premotamo li deceniju unapred, znamo da je Old Man Logan bio kasnije srazmerno uspešan serijal koga je prvo vodio Jeff Lemire a onda je predat na staranje Edu Brissonu koji ga je dostojno i dostojanstveno dovezao do kraja sa maksi serijalom Dead Man Logan prošle godine, puštajući ostarelog (anti)heroja da se konačno odmori ali i kreirajući usput nekoliko zanimljivih likova koji su ostavili mogućnost za pričanje novih priča u ovom okruženju.

Avengers of the Wastelands je upravo to – nova priča u alternativnoj budućnosti Wastelands univerzuma, sada sasvim nevezana za Wolverinea ili X-Men, sa ambicijom da istraži deo potencijalno bogatog simboličkog i drugog materijala što ga nudi razrušeni svet kojim vladaju superzločinci.

Više puta sam već pominjao da je Brisson jedan pouzdan profesionalac koji ne mora da vas sruši na pod hikmanovskim uzletima vizije niti kingovskim dubokim zaronima u likove i njihove najintimnije nutrine, ali koji je veoma sposoban da osmisli priču, da joj uverljivu dramsku strukturu, žonglira među nekoliko likova i šaltajući prirodno između akcije, drame i komedije, ponudi zaokružen paket. Avengers of the Wastelands je manje-više upravo ovo, uz ukazivanje da je ovde Brisson praktično po prvi put pušten da u centar stavi likove koje je sam kreirao, prikači im par klasičnih trećepozivaca i onda ih usmeri protiv neprijatelja koji, iako ne potpuno stran klasičnim Avengersima, tradicionalno ima mnogo više veze sa Fantastičnom četvorkom.

No, ako se podsetimo da je i sam Old Man Logan prvi put viđen upravo na stranicama Fantastične četvorke u vreme kada je Mark Millar sa Bryanom Hitchom radio ovaj serijal, ispada da Brisson praktično dovodi čitavu priču kući.



Neke od najboljih priča o Avengersima su one u kojima tim supermoćnih pojedinaca mora da se suoči sa daleko nadmoćnijom pretnjom, bude rastrzan neverovanjem u sebe, možda spoljnjim političkim pritiscima, možda međusobnim nepoverenjem, i na kraju pobeđujući unutarnje demone pobedi i spoljne izazove. Hickmanov cenjeni trogodišnji opus je na kraju dana bio upravo to, a mogle bi se navesti neprebrojne priče iz klasične ere koje su imale ovakvu potku. Avengers of the Wastelands je baš ovo, priča o okupljanju tima u svetu u kojem superheroji praktično ne postoje a i ako se pojave, budu skršeni združenim radom kriminalnih vladara pustošnog sveta, osim što Brisson ima mogućnost da se pozove na istoriju ovog sveta i uzor u superherojima vremena prošlih pa je okupljanje tima koji, isprva vrlo uzdržano, sebe naziva Avengersima, zapravo simpatična lekcija iz skromnosti, verovanja u ideju ali sumnje u sebe itd. Glavni junaci, koje smo upoznali u Dead Man Logan, su Danny Cage i Bruce, nove verzije Thora i Hulka, interesantne varijacije na klasične arhetipove sa karakterizacijama koje su višeslojne i moćima koje nisu nužno samo u domenu grube sile i ogromne snage. Od početka serijala, Danny i Bruce, udruženi sa novim Ant Manom su praktično na putu, gde će anpasan pokupiti Viv Vision ali i novog Kapetana Ameriku, jedan interesantan antiherojski lik, a sve pokušavajući da osujete suludi plan Doktora Dooma koji je, vidi se to sve vreme, sa svojim nakupljenim iskustvom, resursima, magijom i tehnologijom, mnogo jači od svih njih zajedno.

Brisson uspeva da okrutnu markmillarovsku postavku u svetu bezvlašća i ogoljenog nasilja prirodno proširi tako da vidimo da postoje i oblasti sa sačuvanom tehnologijom i društvenim strukturama – približavajući tako Wastelands okruženje Fist of the North Star standardima, i odmičući se od Mad Maxa koji je bio očigledna predložak za originalni Old Man Logan – a sukob (novih) Avengersa i Dooma na kraju ima jednu veoma zadovoljavajuće filozofsku dimenziju i ne završava se na tome čiji su bicepsi veći i ko ima više robota da baci na onog drugog. Likovi imaju prostora za rast a neizbežne sumnje i rascepi u timu razreše se na veoma odmerene načine.

Marvelove priče u Wastelands mizanscenu su do sada imale sreću da ih crtaju veoma dobri autori pa je tako posle Stevea McNivena, Mikea Deodata, Marca Checchetta, Mikea Hendersona (i drugih) na red stigao mladi Jonas Scharf. Ovaj Nemac je uglavnom poznat po radu sa Cullenom Bunnom na horor serijalu Bone Parish gde je blistao a Avengers of the Wastelands mu je izvrsna vizit-kartra za dalji superherojski rad ako ga poželi. Scharf je ekonomičan pripovedač sa velikom gustinom informacija po tabli a da tempo pripovedanja zbog toga ne deluje isforsirano, naprotiv, sa taman dovoljno patosa i predaha da sve ima jednu dobrodošlu ,,epsku" dimenziju. Pritom, taj epski stil svakako je primeren ovakvoj priči i očitava se u mnogim ikoničkim tablama, ali Scharf ima i sasvim humane elemente u svom crtežu, približavajući nam likove koji su mahom ili vrlo ili potpuno novi tako da ih prihvatimo i upoznamo. Finale u Novoj Latveriji je primereno dramatično i ovde kolorist Neeraj Menon signalizuje promenu biranjem tamnijih, ,,metalnijih" tonova da se napravi jasna razdelnica u odnosu na pustinjski mizanscen prethodnih nastavaka. Vrlo pristojan mali strip.



Drugi serijal za danas isto ima Avengers u naslovu ali je tekućeg tipa. O ,,pravim" Avengersima ću pisati kada za to bude pogodne prilike, ali ovom prilikom recimo koju o možda i iznenađujuće zabavnom serijalu Savage Avengers koji izlazi od Maja prošle godine i u dosadašnjih šesnaestak brojeva je, iznenađujuće, uspeo da jednu skoro šaljivu, a svakako jednodimenzionalnu premisu, razvije u narativ koji ne osvaja inteligentnošću ili dubinom, ali kao da uspeva da jake strane likova koji ga nose iskoristi na najbolji način.

Naime, Savage Avengers je jedna od onih priča u kojima imamo gomilu supermoćnih individua od kojih neke pripadaju ili su pripadale već postojećem timu, a koje se udružuju silom prilika da bi zaustavile iznenadnu novu pretnju, a što ih tokom vremena isprofiliše u novi tim sa posebnom dinamikom i senzibilitetom. Otud ,,Avengers" u imenu ovog magazina treba shvatiti prilično uslovno jer je ovde od ,,pravih" Avengersa prisutan praktično samo Doctor Strange (i, ajde-de, na guzove, i Doctor Voodoo), dok je ostatak ekipe sastavljen od profesionalnih ubica, pljaškaša, psihopata, pa i jednog sertifikovanog poludemona. Gerry Duggan, scenarista i kreator serijala je prošle godine primetio da bi jednako pošten naziv bio i ,,Stabby Avengers" s obzirom na to koliko ubodnih oružja ovde ima po članu tima. Svakako je jasno da ovo nisu Avengersi vašeg dede koji su bili i dalje inspirisani idealima pravične borbe iz još uvek svežeg u sećanju Drugog svetskog rata. Ovo je tim koji, za razliku od originalnih Avengers, ne da nema problem da ubija već kome je možda osnovni cilj da iznađe način da jednom zauvek ubije jednu od najvećih pretnji ikada u Marvelovom glavnom univerzumu.

Ova najveća pretnja, pak, dolazi – iz sveta Konana Varvarina.



Šašavi krosoveri su, naravno, Marvelov hleb svagdašnji i ne treba zaboraviti da je i sam magazin Conan the Barbarian već u jednom od prvih svojih brojeva ranih sedamdesetih imao krosover sa multiverzumom Michaela Moorcocka. Konan, dakle, nije gadljiv na multiverzum i krosovere – pre neku godinu dok su prava još bila u Dark Horseovom privremenom vlasništvu, Gail Simone je za DC uradila zabavan miniserijal gde su se Konan i Wonder Woman nakratko udružili, a sada kada je Konan ponovo ,,kod kuće" u Marvelu, pogotovo sa Gerryjem Dugganom koji je pisao prvu priču u novom Savage Sword of Conan, nije neko iznenađenje da ova verzija Avengersa u svoje redove ubraja i omiljenog Varvarina.

Štaviše, onako kako je Avengers of the Wastelands suštinski baziran na konceptu iz Fantastic Four, tako je i Savage Avengers zapravo neka vrsta ,,nastavka" priče iz klasičnih Uncanny X-Men 190 i 191 gde su Chris Claremont, John Romita Junior i Dan Green prikazali kako Kulan Gath, moćni čarobnjak iz Konanovog univerzuma, magijom pokorava moderni Marvelov univerzum. Ova prilično sumanuta priča sa polovine osamdesetih daje osnovu za aktuelni serijal u kome se Konan, transportovan kroz vreme, udružuje sa likovima kao što su Wolverine, Elektra, Black Widow, Doctor Voodoo, Punisher, Doctor Strange, Magik itd. za mnogo krvopljusne zabave i na uživanje masa koje od stripova ne traže nužno uvek dubinu i filozofiju.

Savage Avengers, da bude jasno, nije strip dubine i filozofije već akciona ekstravaganca u kojoj posle pet strana predigre odmah dobijate money shot u vidu prizora kako se Konan bori protiv gomile nindža, u kome Elektra i Doctor Strange imaju snošaj u bestežinskom stanju, Punisher Konanu pozajmljuje automatsku pušku za jedan prilično težak sukob sa nadmoćnijim neprijateljem a sam Konan, posle noći u kojoj je od seksa odvalio ne manje od tri prostitutke (trefikovane od strane meksičkog narko-kartela, naravno, a koji posle najebe), uzima prostetičku nogu jedne od njih da ubije emanaciju demona Shuma-Goratha koja u ljude ulazi kroz kokain. Savage Avengers se ovde bore protiv asgardskih zmajeva i čudovišta iz pakla, glave se seku, udovi lete na sve strane a čarobnjaci plaćaju strašne cene za putovanja kroz vreme, oživljavanje mrtvih i – u jednom momentu – pridobijanje Konana na svoju stranu nakon što mu je Doktor Doom poslužio vrlo ukusnu večeru.



Gerry Duggan je vrlo spretan scenarista, kadar da se prilagođava materijalu i sa Savage Avengers imamo utisak da je čovek sebi stavio imperativ da se dobro zabavi. Utoliko, indikativno je da ovo već šesnaest brojeva uspeva da vozi jednu priču, umešno razdeljenu na prirodne epizode, ali sa jasnim ciljem, jasnom motivacijom likova i energijom što je daje osećaj neverovatno ogromne pretnje i požrtvovanih napora gomile likova koji uglavnom ne očekuju da prežive ovu avanturu. Ne znam koliko Duggan može da održi ovaj balans, ali da budem iskren, nisam ni očekivao da premisa ,,Konan i rendom grupa superheroja se biju sa nindžama koje rade za Kulana Gatha" može da izgura više od tri broja stripa. Duggan pametno pušta da harizme protagonista odrade najveći deo proverbijalnog ,,heavy liftinga" i mada likovi nemaju produbljene filozofske dijaloge, teško je poreći da se Savage Avengers u velikoj meri vozi na hemiji koja se prirodno razvija kada spojite Punishera, Elektru, Daimona Hellstroma, Doctor Voodooa, Doctor Strangea, Black Widow, Magik i Wolverinea i stavite ih u situaciju u kojoj će se svet završiti ako oni ne budu 100% ono što jesu – jedva kontrolisana hodajuća oružja sa dubokim psihološkim ožiljcima i previše moći na raspolaganju.

Naravno, lavovski deo posla obavljaju crtači i Savage Avengers veliki deo svoje prijemčivosti duguje tome da ga rade Mike Deodato Junior i Patch Zircher. Deodato je, jasno, već decenijama, pravi čovek kada vam treba neko ko će crtati sumanutu akciju sa mnogo ubadanja i odsecanja, krupnih mišićavih tela i ovde on ni malo ne razočarava nudeći gritty ali dinamičan, brz, vrlo kinematski crtež gde se ne smara sa puno objašnjavanja i filozofija (i Duggan mu se mudro uklanja s puta ne opterećujući priču sa previše dijaloga kada to nije apsolutno neophodno) i pored krvoločne akcije ima mesta i za psihodelične magične vizije. Patrick Zircher preuzima od Brazilca pristup pripovedanju, sa jednostavnim lejautom i brzim tempom, ali ima samo za nijansu humanije likove, da se stripu da ta fina doza melanholije koja ide uz imena što su uživotu mnogo toga izgubila. Koloristi Frank Martin i Java Tartaglia zaokružuju gritty-ali-widescreen ton stripa izbegavajući efekat klaustrofobije i hermetičnosti kakav se često prikrade superherojima kada hoće da budu ,,krvavi" a letering Travisa Lanhama je dinamičan i uklapa se uz energiju stripa.

Ukratko, Savage Avengers je ,,glup" ali inteligentno glup strip, superherojski akcijaš ,,R" tipa, sa energijom koja se crpe iz likova što su svi veći od života i sudaraju se jedni s drugima u toku avanture koja je veća od čitavog sveta na kome se događa. Ko stripove čita da ostavi utisak sofisticiranosti i intelektualizma ovde se neće osoliti. Ostali, samo napred.



Da ostanemo u temi, sledeći strip koga ćemo pogledati je Berserker Unbound, miniserijal što je prošle godine izlazio za Dark Horse a proletos je izašla i kolekcija. Iako su izlazili skoro u isto vreme, Berserker Unbound skoro da se može gledati kao ,,umetničkija", zrelija, pomalo opora, gorkoslatka i zamišljena varijacija na Savage Avengers, strip u kome, istina, ponovo imamo varvarina sa mačem koji biva transportovan kroz vreme u moderni svet, i koga ponovo crta Mike Deodato a koloriše Frank Martin, ali koji pored dosta momenata u kojima se pušta krv i sječe mačem ima i momente ćutanja, dijaloga koji su tu samo zato što likovi ne mogu da podnesu tišinu, zagledanosti u prazninu, mira, tišine, kontemplativnosti američke severnjačke provincije... Ako do sada nije bilo jasno, Berserker Unbound pisao je kralj melanholije lično – Jeff Lemire.

Lemire nije prvo ime koje bi vam palo na pamet kada pomislite na mačevi-i-sandale podžanr fantazije pa je tako i Berserker Unbound pre svega jedna diverzija. Ona priča o varvarskom ratniku što će kasnije postati kralj a zatim izgubiti sve u borbi sa moćnim, zlim osvajačima, a koji, posredstvom magije završava u pustoj severnoameričkoj provinciji gde, ranjen i izgubljen, sklapa neočekivano prijateljstvo sa starim beskućnikom koji živi u šumi i jednom nedeljno se spušta do grada da pokupi konzerve koje distribuira lokalna banka hrane.



Iako Berserker Unbound ima dovoljno scena u kojima Mike Deodato potvrđuje da je više nego rođen da crta Konana i njegove klonove, sa flešbekovima na Berserkerovu prošlost, ali i svežim sukobima u kojima se poteže mač a na usta udara pjena ratnog ludila, ovo je pre svega jedna ,,fish out of water" priča u kojoj autori istražuju ljudskost svojih likova, od kojih su obojica izgubila praktično sve i na svetu imaju samo sebe i, ako se stvari srećno poklope, jedan drugog. Lemire je na ivici komedije u nekim segmentima, igrajući na prirodno apsurdističke situacije u kojim se orijaški varvarin sa mačem – bez razumevanja jezika – suočava sa elementima modernog civilizovanog sveta, ali je preovlađujuća atmosfera ona lemireovska melanholija ovde pristojno uobličena oko koncepta dva muškarca bez ikoga i ičega na svetu koji čak ni ne mogu da razumeju jezik kojim onaj drugi priča, a koji će imati komplikovan proces ispitivanja sopstvenog muškog ponosa i unutarnju diskusiju da li mogu i žele da posle svega puste još nekog u svoj život. Naravno, ovo je žanrovski strip pa ima dovoljno zlih čarobnjaka i zlih, er, običnih, svakodnevnih nasilnika da se kreira drama koja će pomoći protagonistima da se promene.

Treba reći i da je Berserker Unbound izrazito dekompresovan strip sa Lemireom koji tekst rasteže na mnogo više kadrova nego što je tehnički neophodno kako bi Deodato kreirao atmosferu sporog, umirenog filma, jedne praktično mumblecore situacije gde ćemo gledati ljude kako sede, izgubljeni u svojim mislima, setni i nesigurni kako – i da li – dalje da žive. Ovo jeste neka objektivna slabost Berserker Unbound jer se do kraja ipak sve dešava baš onako kako očekujete i utisak je da je potrošeno previše strana da se dođe do jedne sasvim očekivane, mada tople, ljudske poente. S druge strane, ja sam prilično slab na Lemireov melanholični nastup pa mi dekompresovanost nije MNOGO smetala.



Deodato i Martin su, naravno, apsolutno autoritativni u scenama koje se događaju u Berserkerovom svetu kreirajući atmosferu opresivne, beznadne drame i neverovatnu, veću-od-života akciju, no, zaista je odmor za oči gledajući scene u savremenom svetu gde nema (mnogo) ikoničkih poza i herojskih podviga i gde su pitoma šuma, samoća i tišina preovlađujući elementi atmosfere. Deodato krerira nešto dinamike u objektivno sporim scenama deleći (nepotrebno) table na male kadrove koji zapravo tvore veliki kadar i mada je ovo pomalo i larpurlartizam, dinamičnost svakako biva dobrodošla u nečemu što je ovako spora priča. Martin je heroj ovog ansambla sa maltene kompletnom kontrolom nad tonom, pažljivo kreirajući rasterizovane pozadine u preosvetljenim dnevnim scenama i igre senki u noćnim kadrovima da nam prikaže protok vremena bez potrebe za nedijegetičkim alatima.

Berserker Unbound je prijatan mali strip koji svoju kompleksnu fantastičnu premisu koristi pre svega da bi izgurao jednu ličnu, dirljivu priču o (neočekivanom) prijateljstvu i mada je predvidiv, vredi ga pročitati.



A sada nešto posve drugačije. Čime hoću da kažem da sam čitajući serijal A Walk Through Hell i sam osećao kao da prolazim kroz pakao. Što je, nesumnjivo i bila namera njegovih autora, no, mislim da mi je nešto gorkog ukusa u ustima nakon poslednje, dvanaeste epizode, došlo i na ime činjenice da ima utisak da sam gubio vreme. S obzirom da sam A Walk Through Hell počeo da čitam još 2018. godine kada je krenuo i da mi je trebalo ovoliko vremena da ga završim – to nam nešto govori.

Dobro, govori da sam lenj ali i to da Garth Ennis, scenarista ovog stripa definitivno više nije na mojoj listi autora koji se moraju čitati odmah i kompletno. Pričamo o čoveku koga sam rutinski proglašavao nečim najboljim što američki strip ima na ime nekih od radova koji mi i dalje stoje u samom vrhu strip-iskustava: Preacher, Hitman, Punisher, The Boys...

Ovo poslednje je i neka vrsta Ennisovog pojasa za spasavanje jer je strip koga su on i Darick Robertson radili kao gritty superherojsku satiru pretvoren u vrlo uspešan Amazonov televizijski serijal i to da Ennis ima priliku da piše nešto što zna a za medij koji bolje plaća i nudi više kulturnog, jelte, kašea, je za njega dobro. Jer, kako da kažem, stripovi kao da mu više ne idu od ruke. Jimmy's Bastards, njegov prethodni rad za Aftershock Comics je bio, odličan crtež na stranu, nepodnošljiv za čitanje, tipičan primer ,,old man yells at cloud" situacije u kojoj se ostareli progresivac ne snalazi u toj novoj maniji levičarskih klinaca za rodnim identitetima i sejf spejsovima pa pravi bolno trapavu satiru na ove teme.



A Walk Through Hell je, srećom ozbiljniji projekat, egzistencijalna horor-drama bez namere da bude smešna, didaktična, pa čak ni cinična i moram da priznam da me je prvih par epizoda ohrabrilo prikazujući Ennisa u jednom turobnom ali kontrolisanom tonu, sa ozbiljnom, mračnom tematikom i vrlo dobrom sinergijom između iskusnog irskog scenariste i meni dragog hrvatskog crtačko-kolorističkog tandema u sastavu Goran Sudžuka-Ive Svorcina.

Ovaj serijal Ennisa vraća nekim njegovim opsesivnim temama i mada ne pamtim kada je obrada bila baš OVOLIKO brutalna i nepraštajuće mračna, dobro je videti da se Irac ponovo rve sa konceptima preko kojih je svojevremeno napravio neke od najvažnijih stripova novije ere. A Walk Through Hell se dotiče i te neke progresivističke politike, ali samo u prolazu i mada Ennis ne propušta priliku da kritikuje ono što vidi kao isključivost i tribalizam na levom krilu današnje omladine, ovo je u priču upleteno spretnije i odmerenije nego u prethodnom radu za Aftershock i ne bode oči. Glavni, pak, deo priče u stripu vrsti se oko tipično enisovskog propitivanja koncepta zla u ljudima i sveta u kome postoji bog koji, možda, zapravo nije dobar onako kako knjige o njemu ispisane sugerišu.

Crtež Gorana Sudžuke je jedna od ključnih dimenzija zbog kojih A Walk Through Hell može da funkcioniše. Iskusni crtač ovde veoma uspelo kreira atmosferu ,,cop show" serije sa Foks Krajma ili kakvog drugog kablovskog kanala, sa protagonistima koji su FBI agenti, svaki sa pogolemom količinom psihološkog bagaža. Uz Ennisov tipično životni dijalog i Sudžukine karakterizacije i ,,glumu" likova, osnovni ton A Walk Through Hell je taj o gritty policijskoj drami gde u seriji flešbekova gledamo kako FBI odeljenje igra komplikovanu igru mačke i miša sa serijskim zlostavljačem i, sumnjiči se, ubicom dece koji svoju užasnu praksu – uključujući morbidne ,,igre" sa delovima tela – radi tokom godina kroz više američkih saveznih država a da Biro ne uspeva da prikupi dovoljno dokaza ne bi li monstruma poslao u zatvor.

Elementi dobre pandurske drame su svakako tu, uključujući par agenata (ona nadrkana ženturača koja nema u životu ništa sem posla, on emotivni ali u sebe zatvoreni gej muškarac) koji imaju košmare zbog svega što otkrivaju kroz istragu, izgorele, besne šefove, ali i iznenađujuće harizmatičnog, izluđujuće tuđinskog osumnjičenog koji sugeriše da iza svega ima nečeg višeg... No, A Walk Through Hell se veoma brzo pretvara u strip-alegoriju sa protagonistima koji smatraju da su bukvalno umrli i da su u paklu i serijom eskalirajućih epizoda zastrašujućih scena horora i nasilja i do kraja radnja ne uspostavlja balans koji bi pomirio realističku postavku i fantazmagorični imaginarijum.



Naravno, veliki deo privlačnosti i energije koje A Walk Through Hell emanira u prvih par epizoda svakako otpada na taj kontapunkt naturalističkog cop show senzibiliteta i neobjašnjive, natprirodne horor misterije u koju se sve pretvara, ali imam utisak da je Ennis gubio kreativno gorivo kako je strip odmicao – moguće i zato što se ovo preklapalo sa početkom rada na TV adaptaciji The Boys – i prema razrešenju, iako dobijamo zanatski zadovoljavajuća zaranjanja u prošlosti likova, povezivanje svih motiva u finalu ne donosi zadovoljavajuću ili makar spektakularnu završnicu. Naravno, sasvim je moguće argumentovati da je to jedna od poenti scenarija: da je zlo neizbežno i toliko sveprisutno da se ono neće manifestovati kroz spektakularn, dramatičan žanrovski ulaz na scenu, no ostaje utisak da se A Walk Through Hell kroz svoju drugu polovinu kreće na autpilotu, manjkajući sadržaj da ispuni predviđenih dvanaest brojeva i više se zadržavajući na kliničkim, ekstenzivnim prikaza sadizma, nasilja i patologije nego na pomeranju zapleta unapred zato što zapravo ne zna šta bi tačno rekao kada dođe do tog ,,unapred".

Naravno, ne treba propustiti da se naglasi da ovde ima dosta ,,stare" Ennisove magije sa likovima koji imaju distinktne glasove i dublje karaktere, no smeštanje tih likova – dobar deo vremena – u jedan apstraktan, neshvatljiv ambijent donekle ograničava domete ove dimenzije stripa. S druge strane, insistiranje na izrazito morbidnom, svirepom sadržaju, prikaz različtih tipova nasilja, grafičkog, psihološkog, seksualnog, sve to može čitaocu da bude i malo mnogo. Ne sumnjam da će horor-frikovi umeti da uživaju u najmračnijim segmentima A Walk Through Hell ali imam utisak da će finije poente simbolike, kada je ima, biti malo zatrpane stalnim insistiranjem na morbidnom.

Svakako, Sudžuka i Svorcina ovde obavljaju izvrstan posao. Sudžuka na momente ide na čistotu i jednostavnost stripa-baziranog-na-likovima kakvu pamtim iz njegove saradnje sa Macanom u serijalu Svebor i Plamena, a koji će na pola napustiti da bi započeo svoju ,,američku" karijeru radeći sa Delanom Outlaw Nation. Ovo svakako veoma lepo leži uz izrazito dramatične horor scene kojima je strip natrpan i gde se veliki deo tenzije izvlači upravo iz tog kontrasta ,,normalnog" i karakternog sa onostranim i morbidnim, Svorcina, pak, ima prilično težak zadatak da krene iz svedenog, ,,zatvorenog" kolora mračnije policijske drame a da onda ode u još mračniju stranu slikajući atmosferu mesta koje nije stvarno mesto ali u kome su strah i užas najstvarniji. Rezultat je da A Walk Through Hell ima dosta ujednačen kolor koji, u okviru zadatog tona pravi čuda sa dinamikom. Letering Roba Steena je, u skladu sa naturalizmom postavke funkcionalan i nenametljiv.

Nisam zaista ,,uživao" u A Walk Through Hell a fascinacija koju su izazvale prve epizode jeste u dobroj meri isparila prema kraju koji je došao prekasno i nije doneo zadovoljavajuće razrešenje, no, ovo je strip kome moram da pohvalim kako filozofsku ambiciju, tako i psihološku dubinu protagonista i jedan opšti zanatski kvalitet. Ako ste ljubitelj horora, svakako ovo morate proveriti.



Kada sam pisao o Jimmy's Bastards, pisao sam i o serijalu Abbott koga je, po scenariju Saladina Ahmeda (o čijim aktuelnim, prilično dobrim Marvelovim serijalima nameravam uskoro da pišem) crtao odlični Finac Sami Kivelä. Tom prilikom sam kritikovao Ahmeda da ima sa sobom izvrsnog crtača za neo-noir a da zatrpava panele prevelikim količinama teksta umesto da pusti čoveka da radi svoj posao. Tako sam se onda i prošle godine poradovao videvši da će za svoj naredni Dark Horse rad Kivelä crtati strip takođe smešten u noaru blisko okruženje a po scenariju koga je radio čovek svakako bliži senzibilitetu crtača već na ime toga što je u pitanju takođe pedigrirani crtač – Christian Ward. Britanca sam ovde već hvalio za njegov izvanredni grafički rad na naučnofantastičnom serijalu Invisible Kingdom, a u pogovoru za Machine Gun Wizards on veli da u njemu čuči i retko realizovani scenarista i da je prve korake u kreiranju ovog miniserijala napravio još početkom ove decenije.

Elem, Machine Gun Wizards je prošlog leta krenuo pod naslovom Tommy Gun Wizards ali je posle treće epizode promenio ime, gotovo sigurno zbog toga što je neko negde zapretio tužbom zbog narušavanja intelektualne svojine. Proizvođači oružja svakako nisu poznati kao ljupke, darežljive firme, a četiri epizode serijala koje tvore celinu sakupljene su u kolekciji Bewitched Bullets što je izašla još proletos. Planovi da ovo nastavi sa izlaženjem su možda i postojali ali imam utisak da je burna 2020. godina i ovaj serijal naterala da stavi katanac na vrata – no barem smo dobili kompaktnu, zaokruženu pripovest.



Ne i sjajnu, da ne bude zabune, malo sam se i iznenadio koliko sam manje dobio od ovog stripa nego što sam očekivao, no Machine Gun Wizards je svakako vredan pažnje.

Kako i ime sugeriše, ovo se događa u vreme kada je Tompsonova mašinka bila neka vrsta simbola urbanog rata, konkretno u doba prohibicije i borbe američke policije protiv hobotnice organizovanog kriminala koji je na svojoj strani imao podršku ogromnog dela populacije već utoliko što je prosečan Amerikanac onog doba, ipak, voleo da popije. Prohibicija će ostati kao primer ogromnog sociološkog eksperimenta ali i političke poduke koja pokazuje kako restrikcije, pogotovo vezane za nešto što se toliko traži, pogoduju razvitku kriminala koji onda infiltrira sve državne strukture i kreira neprevaziđen nivo korupcije i u samom sistemu. Policijska jedinica Eliota Nessa će biti kanonizovana i u pop kulturi, pored  istorije, upravo jer je u atmosfri gotovo totalne potkupljivosti državnih službenika, uspela da se izoluje i smelim – neretko i malo, er, kreativnim – policijskim radom dovede do spektakularnih hapšenja i osuda velikih imena mafije.

Machine Gun Wizards je bukvalno ovo, dakle, prohibicija, Al Capone, Eliot Ness i Nesalomivi samo što umesto alkohola ovde imamo magijsku supstancu koju žargonski zovu ,,lick" a koja korisnicima daje razne natprirodne sposobnosti.



Wardov scenario se samo malčice dotiče sociloških elemenata prohibicije i toga kako je organizovani kriminal tokom nje cvetao oslonjen na klasne izazove u američkom društvu i potrebu građana da imaju neku vrstu ventila u inače teškim vremenima. Umesto toga on plete priču koja kombinuje gritty policijski akcijaš sa Nessovim pandurima koji su sve drugo u životu ostavili po strani i jedino što imaju u životu je rat protiv Ala Caponea, sa fantastičnom pričom o onostranom poreklu magije i čarobnjacima koji Caponeu pomažu u održavanju i širenju kriminalne imperije. Ima tu momenata u kojima se policija stavlja pred novinare koji direktno pitaju zašto se troše toliki resursi na borbu protiv nečega što najveći deo građana želi i – mada je protivzakonito – svejedno koristi i mada sam se nadao da će ovo biti prošireno u interesantnu raspravu, to se ne događa. Ward metaforu o tome da je alkohol ,,magija" ostavlja sasvim na površini i više se bavi time kako je magija uopšte došla na ovaj svet, te atraktivnim scenama borbe u kojim se pucnjava iz Colt Government pištolja i Tompsona meša sa ofanzivnim i drugim čarolijama.

Ovo je svakako atraktivan strip generalno i mada ni jedan od autora nije Amerikanac, sa vrlo solidnim kanalisanjem tog duha makar filmova koji su obrađivali doba prohibicije. Kivelä umešno spaja taj pandurski palp sa karakternim, distinktnim likovima koji su svi od reda tipski i odmah prepoznatljivi iz pop kulture (oslanjajući se na stvarne članove Nessove jedinice), sa okruženjem koje mora da pomiri pojačanu, arhetipsku realističnost Čikaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, sa fantazmagoričnim elementima magije i nekog drugog sveta iz kojeg ona dolazi. Ovo mu veoma dobro polazi za rukom, pogotovo sa atraktivnim kolorima koje su radili Ward i Dee Cunniffe i Machine Gun Wizards uspešno miri nekoliko potencijalno suprotstavljenih tendencija: tu da bude gritty ,,pandurska" priča, tu da ima ikoničnost vezanu za ranije verzije ove priče unutar popularne kulture ali i ikoničnost koja sugeriše ,,starost" magije kojom se ovde trguje i vitla unaokolo. Kivelä ima interesantna geometrijska rešenja za neke table, dajući priči okultne tonove, a drugde se držeći sasvim filmskog noar realizma.

No, samo pripovedanje, iako vizuelno atraktivno, nema posebno veliku dubinu. Wardovi likovi su uglavnom ravni, bez mnogo karaktera i distinktnih glasova kad se apstrahuje lep grafički dizajn. Priča je takođe prilično klišeizirana i, uprkos naporu da se personalizuje i prikaže kao sukob nekoliko strana od kojih svaka ima svoje motive a koji se nekada mogu i poklopiti, prilično emotivno ravna i bez stvarne drame koja bi čitaoca upecala i držala na udici do spektakularnog finala. Ako ništa drugo, Machine Gun Wizards ne oskudeva u spektaklu i kome je dovoljno da vidi ikoničke prizore i atraktivne akcione scene neće mu smetati malo nedopečen scenario.



Za kraj – obećani Mark Millar. Space Bandits je ako ne nastavak njegovog Sharkey the Bounty Hunter (o kome sam, eto još jedne simetrije, pisao isto kada i o Dead Man Logan) a ono strip sličnog senzibiliteta koji se događa u istom naučnofantastičnom svemiru. Millar je za svoje Millarworld radove iz poslednjih nekoliko godina uglavnom birao sasvim odvojene svetove, kontekste i ideje tako da je ova najava ,,deljenog svemira" simpatična. Moguće je da je Sharkey odskočio kvalitetom (a objektivno je bio nešto bolji ili makar zabavniji od većine recentne Millaroworld produkcije koju sam čitao) pa da je stari mešetar uvideo priliku da se nasloni na isti kosmos i isti senzibilitet. Kako god bilo, Space Bandits je slično Sharkeyju, zabavna svemirska pustolovina, spejs opera sa letenjem između planeta, pucanjem i dosta bizarnog seksa, sa tom nekom u Millaru novopronađenom ljudskom toplinom i humanošću što je dosta nedostajala likovima njegovih stripova poslednjih godina.



Space Bandits je strip o dve žene koje su profesionalni kriminalci i njihovim naporima da još gore kriminalce od sebe pronađu, osvete im se za nanesene nepravde i, ako je moguće, preuzmu njihovu ionako nečasno stečenu imovinu. Iako bi gritty osvetnička priča o ženama koje pronalaze muškarce koji su ih zlostavljali pa ostavili da trunu u svemirskom zatvoru bila tipična za ,,starog" Millara, Space Bandits je mnogo vedrija priča nego što bi ovakva postavka sugerisala, sa glavnim likovima koji su simpatični, relatabilni i čija je osvetnička misija em opravdana em lišena sadističkih tonova. Sa druge strane, iako strip prikazuje beskrupulozne, potpuno amoralne kriminalce koji ubijaju bez povoda i sa zadovoljstvim, skloni su svim vrstama seksualnog nasilja i sadrži scene komadanja tela i kupanja u krvi, Space Bandits nema nihilistički svetonazor i pornografsko opsedanje opscenim. Uz rizik da se prepustim nedozvoljenom psihologiziranju, utisak je da je ,,novi" Millar pobedio neke svoje unutarnje demone i Space Bandits je više zainteresovan za maštovitost i nesputanu psihodeličnu energiju koju nudi šareni stripovski svemir, pa ovo, donekle slično Sharkeyju, puca od ,,šašavih" koncepata (na primer, svemirski zatvor u telu džinovskog kosmičkog jastoga) koji su opet, Millarovim nepobitnim zanatskim profesionalizmom, držani pod kontrolom tako da priča ima jasan, prirodan tok, zarađene preokrete i zadovoljavajuće finale. Na kraju dana, ovo je više storija o prevrtljivim i pohlepnim osobama iz naših života nego o od života većim svemirskim kriminalcima.



Naravno, s obzirom da je ovo crtao Matteo Scalera, Space Bandits prosto insistra da bude čitan. Sjajni italijan koji je radio i za Marvel i za DC ali je svoju karijeru definisao kreiranjem serijala Black Science za Image sa Rickom Remenderom je idealan autor za strip kome je u prvom planu začudnost svemira i eksplozivna akcija na bizarnim vanzemaljskim lokacijama. Sa kolorima koje daje iskusni Brazilac Marcelo Maiolo, Space Bandits je ona proverbijalna kaleidoskopska kosmička pustolovina gde je sve neobično, atraktivno i fluidno, sa potencijalom da svakog trenutka eksplodira ili mutira u nešto drugo, a da crtež ne žrtvuje jasnoću pripovedanja ili karakterizaciju likova ni jednog trenutka. Prijatan, stilizovan a čitak letering Clema Robinsa samo podvlači ovu poentu.

Space Bandits je Mark Millar koji je opušten, siguran u svoje sposobnosti i sa zdravom nostalgijom ka starim filmovima koje je gledao i starim stripovima koje je čitao. Ako je dobar deo recentnog Millarworld autputa otpao na stripove koji su završeni onog trenutka kada je Millar oformio ideju a realizacija je bila praktično neprijatna obaveza, Sharkey the Bounty Hunter i Space Bandits kao da su pokazatelji da nije baš sve u idejama i da ima nečega u tome da autor očigledno uživa u oblikovanju priče i vođenju likova kroz pripovest. Meni drago.

Za današnji pregled stripova odlučio sam se za nešto lagano, prijatno, mom srcu drago. Nekako, kad dođe Decembar, iako poslovne obaveze eskaliraju sa svim urgentnim zahtevima da se pare potroše a izveštaji pošalju jer naši mračni gospodari na zapadu oće da beže na božićne praznike, tako i ja uzmem da čitam stvari koje su mi ugodne i uljuljkuju me u taj neki praznični duh, radije nego da se bavim nečim što bi me izazivalo da budem, jelte, bolji čovek. Tako da, danas samo dobre vibracije i lepi superheroji.



Prvo bih obradio najnoviju inkarkanciju DC-jevog Suicide Squad a koja je krenula prošlog Decembra uz dosta pompe i upravo se, jedanaestim brojem, završila. Suicide Squad je strip takve, kurate sreće, rekao bih. Originalni radovi Johna Ostrandera (,,originalni" samo utoliko što je Ostrander osamdesetih dao timu karakter i identitet, za razliku od generičkih radova iz pedesetih i šezdesetih, naravno) su bili intenzivno apdejtovanje superherojskiog žanra za kasne osamdesete i mada su najavili čitav ,,gritty '90s" fazon, bili su značajno inteligentniji i elegantniji od većine onoga što ih je sledilo da ostanu uticajan, važan fenomen. DC je u poslednjoj deceniji imao nekoliko Suicide Squad pokušaja sa promenljivim uspehom o kojima sam uglavnom uredno pisao. Poslednja verzija koju je pisao Britanac Rob Williams je meni na kraju bila veoma dobra (ovde ima prikaz prvih nekoliko epizoda), sa Williamsom koji je imao odlične crtače nakon patrijarha Jima Leeja i koji je u karaktere do kraja ušao veoma duboko i sasvim razumeo njihove motivacije i, jelte, ,,glasove".







No, taj je serijal, iako je dobacio do respektabilnih 50 brojeva, bio i pod hipotekom filma koji mu je prethodio i koji je, nažalost, i pored prihvatljivog komercijalnog performansa, žigosan stigmom lošeg filma.* Ako guglate Suicide Squad, prva od ponuđenih pretraga koje Gugl nudi je ,,Is suicide squad a bad movie?" pa je jasno da je ovaj serijal morao da se nosi i sa tom vrstom percepcije. Ipak, stripovi ne zavise toliko od filma – na kraju krajeva čita ih strostruko manje publike – pa je Williamsov serijal držao dobar kvalitet i časno se završio.



*ne i sasvim nezasluženo, jelte



No, 2020. godina je, već smo pominjali, donela užasne pretumbacije u DC-ju, brutalnu seču urednika i drugog osoblja na inicijativu roditeljske korporacije pa je i izdavačka delatnost pretrpela ozbiljna promišljanja i promene. DC danas više forsira miniserijale, grafičke romane i druge ,,prestižne" formate dok ,,klasični" tekući mesečni serijal kao da polako pada u drugi plan. Već sam pominjao da veliki broj najvažnijih scenarista koji rade za DC najavljuje odlazak ili je već napustio format mesečnog tekućeg serijala, pa je u toj nekoj atmosferi bilo i lepo videti da odlični Tom Taylor pokreće novi Suicide Squad. Nažalost, kako vidimo, za godinu dana ovo je izguralo jedanaest brojeva i ugasilo se, ali ako je to ikakva uteha, Taylor je u ovih jedanaest brojeva ispričao priču koju je imao na umu (doduše, u poslednjih par brojeva kao da je ipak morao da malo zbrza pripovedanje) pa se ova inkarnacija Suicide Squad može tretirati i kao svojevrsni maksi serijal...



Verujem da je otkazivanje daljeg izlaženja ovog serijala imalo više veze sa potresima u DC-ju nego sa kvalitetom stripa koji bi uticao na slabu prodaju. Ovaj Suicide Squad je, na kraju krajeva, doneo ponovno ujedinjenje Toma Taylora sa izvrsnim španskim crtačem Brunom Redondom; njihova saradnja na serijalu Injustice je, tokom protekle decenije obojicu isprofilisala kao cenjene i voljene superherojske autore pa se i na Suicide Squad odmah primeti jedna pozitivna energija i sigurnost u pripovedanju gde se za Taylora karakterističan humanistički ton besprekorno uklapa sa Redondovim widescreen pristupom koji opet spektaklu ne žrtvuje kvalitetnu strip-naraciju.



Redondov kvalitet je ovde od prvog broja izrazito vidljiv jer je ovo i strip koji uvodi veliku količinu novih likova i Špančev entuzijazam za dizajniranje kostima ali i karakterizaciju svih tih novih lica – od kojih, u skladu sa reputacijom ovog tima, mnogi neće baš predugo poživeti – je vidan i zarazan. Prvi broj ovog serijala prikazuje impresivne eksterijere na južnoj polulopti (Taylor je, ne zaboravimo, Australijanac), likove sa krilima ili škrgama kako lebde iznad površine okeana a ispod moćno uzvitlanog neba, ili jure kroz talase, i akciju koja je eksplozivna i, kako to već očekujemo – krvava sa body countom što obećava da ovo i pored svog tog lepog kolorita (za kolorisanje je zadužen Adriano Lucas koji se već jako dokazao radeći Imageov Birthright) ovo biti ,,propisan" Suicide Squad materijal.



Redondo ima nimalo lagan zadatak da u stripu napravi ravnotežu između likova koje čitaoci poznaju i vole (Harley Quinn, Deadshot pa i King Shark ili Captain Boomerang) i potpuno nove ekipe supermoćnih likova pod imenom The Revolutionaries i da nam da ono što smo navikli da očekujemo – mentalno nestabilnu ali dragu Quinnovu, filozofski nastrojenog Deadshota – ali i onda da nas zainteresuje za nove likove i nauči da ih raspoznajemo, razlikujemo pa i da neke od njih zavolimo. Ovo je pogotovo ozbiljan zadatak kada se vidi da The Revolutionaries nemaju ,,klasične" superherojske kostime i da su ovo mahom samo mladi ljudi sa supermoćima koji se trude da ustanu protiv nepravde pa je i dizajn njihovih kostima bliži ,,street couture" senzibilitetu nego tradicionalnom šarenom spandeksu. Otud Redondo pruža jedan kaleidoskop ,,youth culture" signala kao što su prepoznatljive frizure, rančevi, vunene kape, kapuljače itd. uspevajući da ipak i ove likove u dovoljnoj meri ,,usuperheroji" kako ne bi odskakali od tona stripa.



A ipak, tonalne tenzije i treba da bude jer Taylor ovde piše jedan drugačiji Suicide Squad. Normalno, Suicide Squad pleše na ivici kontroverze jer se radi o najcrnjem black ops timu koga najnetransparentniji deo američke vlade šalje na teren onda kada je potreban potpuni ,,deniability" i kada se stvari valjaju rešiti masovnim pokoljem radije nego preciznim, jelte, ,,hirurškim" intervencijama. No, Taylor je autor mnogo poznatiji po pozitivnom, humanističkom tonu radije nego po pomalo nihilističkom sarkazmu prirođenom Suicide Squad pa je i njegova interpretacija predloška nešto drugačija. Ne treba sumnjati da je i uspešna – na kraju krajeva, Taylor ima reputaciju čoveka koji uzima izuzetno mračne predloške i od njih napravi tople, optimistične i duhovite priče pa je posle Injustice, All-New Wolverine i DCEASED i sa Suicide Squad Australijanac stvari okrenuo na ,,svoju" stranu.



Ovde se svakako vide neke teme karakteristične za scenaristu koji je neskriveni levičar sa socijalističkim stremljenjima pa ovaj Suicide Squad ne samo što pokazuje priličan prezir spram militarističkog svetonazora već i govori o pogubnom ulasku privatnog sektora u sferu međunarodne politike, ratovanja, black ops akcija, ali i kritikuje miljardere za njihov život iznad zakona. Ovo su vrlo tipične ,,extremely online" levičarske teme, a kako Taylor u sve ubacuje solidnu dozu rodne politike, sa prominentnim nebinarnim likom među The Revolutionariesima, nije sasvim isključeno da se u delu, hajde da kažem, ,,desničarskije" onlajn zajednice koja strepi od kidnapovanja superherojskih stripova od strane ,,SJW" autora i urednika otkazivanje serijala nakon jedanaest brojeva doživljava i kao dokaz krilatice ,,get woke go broke". S druge strane, Taylor svakako tretira neke od klasičnih motiva Suicide Squad sa dužnom pažnjom i poštovanjem, stavljajući u centar priče pokušaj američkog privatnog sektora, a u sprezi sa državnim i paradržavnim strukturama da atentatima i nameštanjem izbora preuzme kontrolu nad malom ostrvskom nacijom u Južnom kineskom moru – pa je možda i ovaj izraženo kritički element priče bio malčice odbojan za ipak najvažniju američku publiku.



Strukturalno, ovo je vrlo lepo vođen strip sa ogromnim brojem likova koji uspevaju da imaju smislene interakcije i sa dinamikom koja iako prikazuje paralelnu radnju na više mesta, sa sve flešbekovima i skokovima kroz narativ, ostaje jasna i izbegava konfuziju. Taylor je za Marvel uglavnom radio stripove o pojedinačnim likovima (Wolverine, Iron Man, Spider-man) ali u DC-ju su to uglavnom bili ansambl-naslovi i vidi se da ume da radi ovakve stvari. Naravno, Harley Quinn sa kojom je tako dobro rukovao u Injustice ovde služi kao sidrište oko koga se okreće ostatak postave, a Deadshot dobija izuzetno dostojanstven ispraćaj koji samo ponovo bolno podseća na to koliko ovaj lik vapi za scenaristom koji će mu dati pristao solo-serijal (mini od pre neku godinu koga je pisao Christos Gage je svakako vredan vaše pažnje ako ga niste pročitali). Čak i minorni likovi uvedeni samo za odstrel su napisani – i nacrtani – veoma pitoreskno sa distinktnim personalitijima i ekscentričnim dizajnom kostima na Redondovoj strani. Plus, Taylor ume da bude veoma duhovit.









Da ne ispadne da nema šta da se kritikuje, reći ću i da, dok su The Revolutionaries vizuelno distinktni i imaju svoje karaktere, Taylor ne uspeva da izbegne zamci jednog zaravnjenja njihovih glasova. Kako ova ekipa sakupljena od pripadnika različitih nacija trećeg sveta – a koja se bori protiv američkog imperijalizma i militarističkog terora – treba da bude kontrateža hladnom cinizmu američkog vojnoindustrijskog kompleksa kome Suicide Squad služe ali i psihološkoj iznurenosti i beznađu samih članova Suicide Squad, i da pleni optimizmim i revolucionarnom energijom, tako i njihove karakterizacije uzimaju idealizovanu interpetaciju orvelovsko-hemingvejevskih refleksija na španske revolucionare i ne samo da se gubi svaka distinkcija u odnosu na to koji od likova potiče iz koje države/ kulture, nego su i svi gotovo identično ,,savršeni" u svom opuštenom, beznapornom levičarskom, pravdoljubivom svetonazoru bez obzira na traume iz prošlosti koje nam strip uredno prikazuje (neki likovi su mučeni, nekima nedostaju udovi...). Ovo je jedna, jelte, idealizovana prezentacija ,,ispravne" političke frakcije koja, u stripu gde su ,,glavni" likovi svi odreda psihološki oštećeni štrči svojom zaravnjenošću.



No, Taylor priču vodi vrlo dobro, pružajući nam već na samom početku nekoliko preokreta koji naglavce okreću ,,tradicionalni" Suicide Squad senzibilitet i mada do kraja strip ima sve što od Suicide Squad očekujete – akciju, krvopljus, izvrsne revolveraške obračune... – on je istovremeno i pun tog nekog optimizma i duha promene koji mu lepo stoji. Čak i da na stranu stavimo na kraju solidan zaplet sa The Revolutionaries, ljubitelji klasičnih likova će dobiti veoma dobar karakterni luk samog Deadshota sa uvidima u njegovu porodičnu situaciju koji se čak lepo i naslanjaju na ono što smo videli u Ayerovom filmu. Finale u kome se ponovo dobijaju ,,neočekivani" preokreti je interesantno i emotivno i mada verujem da će neka naredna verzija Suicide Squad ignorisati najveći deo onog što je ovde urađeno, u pitanju je jedna energična, ali i emocijama nabijena priča



Redondov kvalitetni rad smo već pomenuli ali neke epizode crtao je i Daniel Sampere sa Juanom Albarranom na tuširanju i ovde je razlika u tonu minimalna što izuzetno pozdravljam i kada ovo jednom budem ponovo čitao u kolekciji, neće me nervirati iznenadne velike promene u stilu. Generalno, ovaj Suicide Squad je pripovedan sa puno širokih kadrova ili kombinacijom manjih kvadrata sa jednim visokim kadrom, a što stripu – koji, uostalom, ima jako mnogo likova – daje jednu prostornost i iako je u pitanju ,,prizemljenija" priča od prosečne superherojštine (ovde nema letenja u kosmos, paralelnih dimenzija itd.), Redondov i Sampereov rad joj daju osećaj luksuza i epsku upečatljivost.



Dobar, mada ne i savršen strip ali svakako još jedno pero u kapi kvalitetnog Australijanca, sjajnog Španca i njihovih saradnika.









Drugi na redu danas je serijal Magnificent Ms. Marvel, jedan od najrelevantnijih Marvelovih radova u ovom trenutku. Naravno, originalni (novi) Ms. Marvel serijal će se pokazati kao istorijski veoma bitan za Marvel jer predstavlja uspešno apdejtovanje jednog ikoničkog karaktera, uvođenjem nove, mlađe verzije koja staru poštuje iako se od nje veoma razlikuje. Ms. Marvel je bio skoro pa indie serijal rađen unutar korporacije sa velikom pažnjom da se originalna vizija scenaristkinje G. Willow Wilson i urednice Sane Amant zaštiti i realizuje bez uplitanja nekakvih ,,komercijalnih" motiva u sve. Naravno da velike firme sve rade sa idejom da će im na kraju doneti zaradu, pa je tako i Ms. Marvel svoj profil izgradio pružajući svetu superheroinu koja pripada etničkoj i religijskoj manjini u SAD a koja se nametnula kao izuzetno dobro urađen ,,omladinski" naslov gde je ta ,,drugost" glavne junakinje i njene familije iskorišćena za smislene diskusije o kulturama i identitetima a bez upadanja u zamke egzotičnosti i, pupupu, nekakvog orijentalizma. O tome sam malo pisao onomad a kako će od Ms. Marvel uskoro nastati visokobudžetna TV serija jasno je da se sve ovo Marvelu i Dizniju prilično isplatilo.



U linkovanom tekstu sam izrazio dosta zebnje za budućnost samog stripa jednom kada Wilsonova ode sa istog jer je karakter Kamale Khan i samog serijala u velikoj meri bio baziran na njenoj unikatnoj viziji, no Magnificent Ms. Marvel koji izlazi od proleća 2019. godine je sa svojih dosadašnjih 16. brojeva prilično uspešno nastavio storiju o pakistanskoj tinejdžerki u Nju Džersiju koja gradu što nikada nije imao superherojski glamur Nujojorka daje sopstvenog kostimiranog zaštitnika i to čini na jedan dirljiv, vrlo human način.







Naravno, Wilsonova, praktikujuća muslimanka, je Ms. Marvel pisala više kao studiju kulture omladine iz ,,druge" zajednice nego kao nekakvu religijsku propagandu pa i aktuelni scenarista, Saladin Ahmed, iako i sam musliman – verovatno značajno manje ,,praktikujući" od Wilsonove – drži sličan ton stripa, dodajući tipično omladinskoj superherojštini elemente orijentalnih tradicionalnih bajki i to mu prilično dobro ide. Ahmed je rođen u Detroitu sa kombinovanim libanskim, egipatskim, irskm i poljskim poreklom (otac, Ismael Ahmed  je uspešan mičigenski političar sa istorijatom borbe za prava radnika arapskog porekla) i naravno da će i njegove knjige i stripovi biti smeša motiva sa raznih strana.



Kada sam prvi put pisao o Ms. Marvel pominjao sam da je originalni Lee-Ditko rad na Spider-manu predložak na kome mnogi današnju omladinski superherojski stripovi naprosto organski nastaju i Ahmedovo pisanje Magnificent Ms. Marvel se bez i najmanje sumnje uklapa u ovu matricu. Ovo je strip koj, doduše, odlazi u svemir već u trećoj epizodi (ali i Spajdi je ratovao sa vanzemaljcima već u drugoj) ali je prvenstveno vezan za grad, njegove žitelje, ono što se dešava na ulicama, u porodicama, školama. Ahmed uspešno od Wilsonove preuzima taj senzibilitet ljubavi prema zajednici prikazujući jednu možda idealizovanu ali ne nerealističnu sinergiju između niže srednje klase i proletera koji se uzajamno razumeju i ispomažu shvatajući da je mesto na kome žive istovremeno i sklonište i resurs za sve njih. Magnificent Ms. Marvel uspešno nastavlja sa tom idejom da Nju Džersi nije Njujork i taj duh ,,manjeg" mesta gde se ljudi znaju i jedni drugima više veruju, bez obzira što je uz pitanju jasno prikazana urbana zajednica je lepo prenesen u ovaj serijal. Mešanje likova, posebno omladine, različitih klasnih, etničkih, religijskih i seksualnih profila na jedan organski, prirodan način je i kod Ahmeda urađeno tako da shvatamo da je u pitanju vizija one Amerike u koju autori veruju radije nego nužno Amerika koju ćete sresti nasumičnim upoznavanjem ali to ni malo ne smeta. Magnificent Ms. Marvel kao i njegov prethodnik uspeva da spretno izbalansira tu optimističnu veru u porodicu i zajednicu sa tipično tragičnim unutarnjim životom glavnog lika koji mora da raste sa odgovornošću i strašnom tajnom što nema s kim da je podeli.



Doduše, Ms. Marvel svoj identitet svakako deli sa nekim sebi bliskim osobama – ovo je razlika u odnosu na klasičnog Spajdermena kome su bile potrebne decenije da se privoli da nekome kaže ko je – i Magnificent Ms. Marvel zapravo dobar deo svog prostora upravo troši na komplikovanost života u kome neki vama vrlo bliski ljudi znaju da ste superheroina i zbog toga i sami dosta trpe. Generalno, ovo je i dalje veoma dobro pogođen srednjoškolski strip i Ahmed sledi nit koju je izatkala Wilsonova smeštajući priče u jedan familijaran, prepoznatljiv kontekst. Tako se jedna priča odnosi na odlazak tri prijateljice u provinciju do malog restorana brze hrane jer se u njemu, po priči, služi ,,najbolji giros u Americi". Ovakvi ,,normalni", svakodnevni sadržaji su vrlo primereni ovom stripu i njegovom originalnom senzibilitetu pogotovo jer su protivteža kosmičkoj avanturi iz prve priče.



Zapravo, kao nekom ko Marvelove stripove čita decenijama, srce mi svakako zaigra kada vidim da je neke stvari što su i u ono vreme bile deo DNK firme (stripovi poput Dazzler ili Nova pa i pomenutog Spajdermena su bez mnogo diskriminacije mešali svemirske pustolovine i realističniju omladinsku sapunicu što je rezonirala sa stvarnim problemima mladih u SAD u ono vreme) i danas moguće dovoljno elegantno spojiti. Ahmed ovde ima i sreću da je glavni crtač sa kojim sarađuje odlični seulski Minkyu Jung koji orijentalne i arapske motive što ih Ms. Marvel sreće u kosmosu prikazuje sa raskoši i začudnošću kakve zaslužuju a da ne upada u klopku orijentalizma i lenjog stereotipiziranja.



U centru stripa je svakako Kamalina porodica, majka, otac, brat, snaja i mali bratanac i Ahmed vrlo lepo nastavlja pa i produbljuje ono što je Wilsonova ostavila u amanet pokazujući na jedan blag ali uverljiv način kontraste između jedne savremen ali ipak nativno pakistanske familije i šireg američkog društva gde Kamala pripada u jednakoj meri. Naravno, Kamala je i superheroina pa je i deo još šire zajednice i ima između ostalog na plećima i tu odgovornost zaštite zajednica (i planete) od nezamislivo tuđinskih pretnji ali i davanja mladima uzora koji mogu da slede. Ahmed lepo spaja prizemljeniju prozu sa porodičnim krizama i realističnim brigama i razigranu superherojštinu u jednom narativnom luku gde se uloge zgodno okreću pa Kamala štiti svog oca onako kako je on nju štitio kao devojčicu a sve uz asistenciju Dr. Strangea i borbu protiv jedne ,,negativne" verzije Ms. Marvel. Ovde svakako valja primetitii da Ahmed pozajmljuje iz Spajdermenove istorije zapravo više nego što uzima od ,,stare" Ms. Marvel (ovde mislim na Carol Danvers) pa će motivi dobijanja novog, tuđinskog kostima i kasnijeg kristalisanja ,,loših" osobina same Ms. Marvel oko dodatne moći koju predstavlja taj kostim biti poznati svakome ko je čitao Spajdermena osamdesetih godina prošlog veka.







Neki od nedostataka koji su karakterisali strip što ga je radila Wilsonova preneseni su i ovde, a to je notabilno odsustvo upečatljivijih negativaca. Ahmed ima jednu priču u kojoj se u koštac hvata sa neoliberalnom pošasti startapova koji ne nude zajednici ništa supstancijalno dobro sem tog nekog mitskog ,,rasta" a uzimaju joj identitet i ovde su zombifikovani provincijski radnici i CEO kompanije više metafore nego produbljeni likovi. Strip preuzima neke od negativaca iz Wilsoninog stripa i oni, čisto na ime istorije koji Kamala i čitaoci sa njima imaju, deluju nešto produbljenije.



No stripu ne manjka uzbuđenja, bilo na ,,domaćem" frontu, gde pratimo i romantične avanture tinejdžera koji su, prigodno, prikazani kao emotivno nesigurni i zbunjeni, bilo na širem gde se Ms. Marvel uklapa u Outlawed priču što ju je Al Ewing kreirao kao mutli-magazinski narativ koji će lansirati njegov rad na Championsu. Ms. Marvel je u centru Outlawed zapleta jer čitava ideja o tome da se zakonski reguliše rad maloletnih superheroja i kreće od incidenta u kome Kamala biva povređena i mada je ovo samo nova varijacija na Civil War, za sada se to fino uklapa u sam Magnificent Ms. Marvel narativ posebno u poslednjih nekoliko epizoda gde su bes tinejdžera spram očigledne nepravde i sukob omladine sa sistemom koji želi dobro ali se ponaša represivno vrlo energično i spretno prikazani. Ahmedu svakako moram da zamerim da mu je naracija u titlovima, gde slušamo Kamalin tok svesti i refleksiju na događaje što ih pratimo, odveć melodramatična i neobično udrvenjena u odnosu na lik koji je živ, dinamičan i uverljiv. Ovo ume da bude boljka ovakvih stripova (više o tome kada budem pisao o aktuelnom Kapetanu Americi) ali u Magnificent Ms. Marvel je kontrast baš upadljiv zbog toga što je ovo inače živ i optimističan strip.



Crtež Minkyua Junga je veoma pristao ovom liku i stripu koji treba da spaja vrlo različite svetove i kulture. Jung, kako već rekoh, ima oko i ruku za orijentalnu ornamentiku i arabeskne radove* i njegovo ubrizgavanje ovih motiva između klasičnijih urbanih prizora superherojskog stripa je osvežavajuće. Jung kreira dosta različitog dizajna za kostime, opremu, ali i arhitekturu tuđinskog sveta na kome će Kamala imati svoju prvu veliku avanturu u ovom serijalu, a dizajn novog Kamalinog kostima je izuzetan (posebno kada krenu njegove ,,zle" iteracije), no mora se prinzati i da drugi crtač na serijalu, mlada Marvelova nada, Joey Vazquez kreira upečatljiv dizajn novog superheroja po imenu Amulet. Amulet se doselio iz Mičigena u Nju Džersi ali je arapskog porekla i mada njegov kostim u velikoj meri omažira ,,Arabian nights" estetiku, on je istovremeno maštovit, ali i karakteran, baš kao što je sam Amulet nestandardni ,,drugi" i veoma se dobro uklapa u kast ovog stripa.



*uz, podrazumeva se, svest da Kamala nije arapskog porekla



Naravno, Jung je izvanredan u scenama akcije gde mu Ahmed daje da crta Kamalu u svoj raskoši njenih moći i telesnih transformacija. Vazquez je možda vizuelno dinamičniji sa više kadrova po strani i krivljenjem geometrija kadra, ali Jung je tu za mrvu bliži mom ukusu sa urednom, ravnom geometrijom ali spektakularnim transformacijama same Kamale čija fluidna anatomija postavlja pitanja o prirodi identiteta i tome šta je suština jedne ličnosti zapravo jače nego sam scenario. U spektakularnim epizodama dok se Dr. Strange bori za život Kamalinog oca a ona ima užasan (i vrlo Spajdermenovski) program ličnih iskušenja koje je vode sve dalje od mesta na kome zna da treba da bude, Jung je fantastičan, kreirajući kombinaciju opresivne, ,,realistične" drame i spektakularne superherojske akcije a da crtež nikada ne poseže za mračnim, gritty stilom. Naravno, precizni tušer Juan Vlasco i kolorist Ian Herring koji rade sa oba crtača odrađuju veliki deo posla, dajući nam čist, jasan a dinamičan crtež i kolorni program koji jako diktira raspoloženje od umirenih, plavičastih tonova mirnijih, tužnih scena do uzvitlanih crvenih i žutih nijansi akcije (a koje su i boje kostima naše heroine). Letering veteran Joe Caramagna nastavlja svoj izvrsni rad sa Serijala Wilsonove pa postoji jedna dobrodošla vizuelna konzistentnost dizajna. Sve u svemu, Magnificent Ms. Marvel je i dalje vrlo dobar strip koji se srazmerno uspešno obraća mladim čitaocima, radeći u okviru decenijske tradicije, svakako, ali se ne opterećujući decenijskim kontinuitetima i likovima nastalim u vreme Drugog svetskog rata. Naravno, važno je ne pasti u zamku karikirane ,,svesnosti" gde bismo insistirali da sve stripove o ženama pišu žene a sve stripove o muslimanima isključivo muslimani jer bi to svakako bilo promašivanje poente, ali mogućnost da se u Marvelu čuju ,,drugi" glasovi i to ne samo na nivou simbolične reprezentacije, već sa predstavljanjem kako se druge kulture uklapaju u ideale američke superherojštine – ova mogućnost sa Ms. Marvel konzistentno daje dobar strip. I to treba ceniti.









Poslednji strip za danas takođe piše Saladin Ahmed. Miles Morales - Spider-Man je krenuo par meseci pre Magnificent Ms. Marvel pa ima i nekoliko brojeva više – trenutno je na broju 21 – a iako nje u pitanju bila baš takva drama kao kod Ms. Marvel gde sam se iskreno brinuo da li će iko drugi umeti da piše strip koji je nekoliko godina jedino i isključivo pisala G. Willow Wilson, svakako je bilo pitanje kako će Ahmed da se snađe sa nečim što je, ipak, pre svega beba Briana Michaela Bendisa.



Razume se, kada je Bendis najavio odlazak iz Marvela i prelazak u DC odmah je bilo jasno da je u pitanju kraj jedne epohe i da će karakteristični senzibilitet (i veliki uticaj kog je cenjeni scenarista imao na metanarative u Marvelu) ali i likovi koje je sam kreirao biti na zanimljivom ispitu kada ga više ne bude bilo. Miles Morales, ,,crni" Spajdermen je svakako jedan od najvažnijih već utoliko što je došao nakon jednog Spajdermena kog je Bendis već učinio veoma ,,svojim" – niko nije pisao Ultimate Spider-man osim Bendisa a kada je scenarista ubio Petera Parkera i zamenio ga četrnaestogodišnjim rasno izmešanim klincem iz Bruklina u ulozi ultimativnog Spajdermena to je bio nadahnut momenat u istoriji superherojskog stripa. I svakako bolna prelomna tačka za publiku nespremnu na promene, posebno ako mirišu na programsko uvođeje diverziteta.







O Ultimate Comics Spider-man u kome je Miles bio glavni junak sam pisao u svoje vreme (mada mislim da je to sve sada offline zahvaljujući nestanku UPPS) i to je bio jedan vrlo dobar period za Bendisa, a nakon gašenja Ultimate krila Marvelovog izdavaštva, Miles i njegova porodica su bili jedan od retkih elelemata Ultimate univerzuma koji su sačuvani i preneseni u mejnstrim univerzum. S dobrim razlogom, rekao bih, jer se Bendisova radikalna reinvencija Spajdermena pokazala kao vitalna i sama revitalizovala sam koncept Spajdermena da se pokaže da je on dovoljno širok da paralelno postoji više verzija. Naravno, uvek* je postojalo više verzija Spajdermena ali Miles je sa svojim rasno izmešanim poreklom i naglašeno ,,manjinskim" ali ne stigmatizujućim identitetom uspeo da postane omiljeni lik ogromnog broja čitalaca. Ne samo da su čitaoci koji ne pripadaju kavkaskom tipu (i odnosnoj kulturi) dobili nešto što ih možda malo bolje predstavlja i prikazuje Marvelov univerzum iz jedne malo durgačije perspektive, nego su i mnogi tradicionalni čitaoci u Milesu otkrili bogatstvo novih motiva koji stari, prepoznatljivi svet obogaćuju i osvežavaju.



*"uvek" u ovom slučaju podrazumeva da ne idemo dalje unazad od devedesetih



Animirani film, Into the Spider-verse je na kraju potvrdio ispravnost uvođenja Milesa Moralesa u Marvelov mejnstrim i dao nam najbolju bioskopsku verziju Spajdermena do sada a to da je Sony svoju novu konzolu, Playstation 5 lansirao uz igru Marvel Spider-man Miles Morales (uskoro i prikaz od moje strane) je potvrda da ovaj lik –s punim pravom – ima jaku kulturnu relevantnost u ovom momentu.



Utoliko, zadovoljstvo mi je da kažem da je Ahmed ovde obavio izvrstan posao, čak i nešto bolji nego na Magnificient Ms. Marvel. Miles Morales - Spider-Man je odličan primer urbane, omladinske superherojštine koja, pošto je Ahmedu klasični Spajdermen očigledno veoma drag, sa lepim razumevanjem omažira neke od njegovih motiva iz sedamdesetih pa i osamdesetih, dajući nam kombinaciju tople porodične priče, omladinskih tema i superherojštine koja sigurnim potezima osciluje između akcije i horora.



Ono što je najvažnije, Ahmed je stripu, a pogotovo njegovom glavnom junaku, dao vrlo dobro odmeren ton i glas. Bendisov Miles Morales je uglavnom bio odličan ali iako ima dve crne ćerke, Bendis je ipak dobrostojeći Jevrejin iz Klivlenda i njegov Majls nikada nije  zaista ,,zvučao" kao ,,person of colour". Rekli smo već da Ahmed dolazi iz ugledne mičigenske familije ali Ahmed je ipak ,,braon" osoba i ima intuitivnu sponu sa tipično manjinskim perspektivama u američkom društvu koje se ovde spretno posreduju.



,,Spretno" je i ključna reč pa iako je kompletna prva ekipa likova ovog stripa ,,kolorisana" (afroameričkog, hispanoameričkog i azijsko-američkog porekla), Miles Morales - Spider-Man ne pokušava da bude ,,Black lives matter – the comicbook" pamfletiranje. Likovi u ovom stripu su svi redom pripadnici srednje klase i njihova rasna pripadnost nikada nije u prvom planu, oni su ,,prirodno" studenti i omladinci u društvu koje se ponosi svojom raznolikošću a kada i vidimo kulturne identifikatore koji se vezuju za rasu oni su vešto umetnuti iz drugog plana da kažu nešto bitno o podlozi na kojoj se priče događaju a da ne budu njena glavna tema. Tako, recimo, u jednoj od priča, Majls i njegovi drugari beže iz škole da bi u bruklinskom muzeju pogledali izložbu vezanu za hip-hop istoriju na kojoj će biti ,,Bigijeve originalne sveske gde je pisao prve stihove" i Majls uz strahopoštovanje ali uzgredno pominje da je Bigi kasnije u karijeri uvek rimovao ,,straight from the dome", bez zapisivanja. Docnije u istoj epizodi pojavljuje se superzločinac staroegipatske tematike, koji služi kao satirično podsećanje na orijentalizam čest u zapadnoj fikciji.



Ahmed Majlsa piše kao sada nešto starijeg, nešto zrelijeg dečaka i odlično hvata tu energiju tinejdžera koji samo što nije postao čovek, koji je malo i kočoperan i glasan, ali koji je istovremeno nesiguran u sebe, pun dilema, strahova i protivrečnosti. Bendisov Majls je bio dobar lik ali Ahmedov Majls je produbljeniji, življi, sa civilnim životom koji je zanimljiv barem koliko i avanture kroz koje prolazi kada navuče kostim. Monološke refleksije kojima nisam bio zadovoljan u Ms. Marvel ovde su značajno lepše izvedene sa Majlsom koji vodi dnevnik i ima jedan prirodan ,,glas" kada u njega piše.



Ključno, iako Ahmed očigledno voli starog Spajdermena, do mere da vraća neke klasične likove iz tog stripa, njegov Majls nije samo zacrnjeni Peter Parker, naprotiv, on je svoj lik, sa karakterom, energijom, pa i malo drskosti kakvu Parker nikada nije imao.



Taj spoj novog sa klasičnim  meni dosta prija, pogotovo što se Ahmedov Spajdermen uglavnom bori sa klasičnim urbanim pretnjama, rasturajući bande koje unaokolo valjaju nove droge i pucaju po ulici. Pojavljivanje klasičnih negativaca kao što su Tombstone ili Rhino je baš ono što starijeg čitaoca razneži a Ahmed piše i vrlo lepu priču u kojoj se Rhino, Majls i Kapetan Amerika udružuju kako bi razbucali kriminalnu imperiju u nastajanju lika koji trguje – decom, a da je ovo izvedeno iznenađujuće elegantno uz izbegavanje eksploatacijskih tonova. Sa druge strane, kada se bavi ,,pravom" politikom, kao u sluaju epizoda koje se pozivaju na Outlawed, strip je vrlo spretan da pokaže kako američki sistem i pored sve priče o demokratijama i slobodama ima ukorenjene predrasude koje osobama što se ne uklapaju u kavkaski predložak – bez obzira na srednjeklasnu pripadnost, pa čak i određenu političu moć – refleksno zatvaraju neke puteve.







Drugde Ahmed uvodi nove verzije starih likova, kao što je unuka klasičnog Spajdermenovog neprijatelj Vulturea ali i novi negativac Ultimatum koji – kako mu i ime sugeriše – zna za Majlsovo multiverzalno poreklo i Ahmed ovde uspelo spaja ,,ulični" superherojski strip sa konceptom multiverzuma i različitim verzijama jedne iste osobe.



Scenarist takođe veoma lepo rukuje Majlsovom užom porodicom, spretno balansirajući između vrlo toplih, uverljivih porodičnih scena i činjenice da je Majlsov ćale bivši agent S.H.I.E.L.D.-a, a stric karijerni superzločinac, kreirajući dramu koja bez obzira koliko daleko ode u superherojsku orbitu – a u dvadesetprvoj epizodi gledamo Majlsovu porodicu plus gomilu drugih superheroja kako se bore protiv Ultimativnog Zelenog Goblina i Ultimatuma, sve predvođeni Kapetanom Amerikom – uvek čuva tu jednu realističnu srž priče o porodici koja je stvarna, nediealizovana, komplikovana. Plus, Majls je dobio i malu sestru pa ga gledamo i kako se navikava na ulogu starijeg brata.



Za mene je možda najkontroverznije odlaženje u horor smeru sa odjecima onog što je J. M. DeMatteis radio na Spectacular Spider-manu u delovima priče gde se pojavljuje novi negativac, Assessor. Ahmed ovo dobro radi ali je opresivna atmosfera bespomoćnosti nešto što ne mora da bude prijatno za svakog čitaoca. Opet, Ahmed i ovo koristi da ojača ,,porodični" element priče a kako Majls ima realistične traume posle svega, ali koje ga ne pretvaraju u stigmatizovanu ,,žrtvu", rekao bih da se scenarista tu lepo snašao.



Što se crteža tiče, serijal je započeo Javier Garrón, Španac koji se u međuvremenu probio do Avengersa. Razlika između Avengersa i Milesa Moralesa je vidna u tome da su Avengersi ,,ozbiljniji" strip (mada ih Aaron piše sa mnogo duha) i Garrónov crtež je tamo klasičniji, primeren epici i uzvišenoj superherojštini. Ovde je njegov rad razigraniji, karikiraniji, sa likovima koji idu u školu i zezaju se po Njujorku pa je i živi kolor Davida Curiela primeren jednom urbanijem, omladinskijem stripu. Likovi su izražajni a kostimi odlični, plus, Garrón vrlo dobro crta akciju sa jasnom povzanošću između kadrova gde se vidi kako borba ,,teče" – ovo je nešto što nedostaje mnogim poznatim crtačima. Nakon desetog broja, na stripu se smenjuju različiti crtači i mada nemamo konzistentnost crteža, stilski je ovo ipak dovoljno jednoobrazno da ne smeta previše. Generalno, ovo je šaren, dinamičan superherojski strip sa likovima iz različitih kultura koji dele pozornicu i svim crtačima do sada je bilo jasno kako to treba da izgleda.



Ahmedov Miles Morales - Spider-Man je dakle, vrlo uspešno preuzimanje štafete i pažljivo urađen spoj tradicije i inovativnosti, sa jednom ubedljivom mladalačkom energijom koja stoji u srži stripa što podseća na jedinstvenu sposobnost superherojskog žanra da spoji najbizarnije spekulativne koncepte sa najsvakodnevnijim ličnim dramama i bude zabavan dok to radi. Sa uzbuđenjem očekujem naredne epizode.