ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Eeeeenivej, možda je zaista poslednji trenutak da nešto kažemo o prvoj priči u aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu Champions jer se ona završila još u Martu – prilično gromoglasno – a scenarističko-crtački tandem koji ju je radio je promptno napustio serijal i zamenjen je novim. Ovakve stvari se često rade – Marvel novi magazin pokrene sa autorskim timom koji ima jaku reputaciju, često i izražen glas, ali će ga plaćati da uradi samo prvu priču i navuče čitaoce da bi posle doveo jeftinije autore kao zamenu i nadao se da će inercija biti dovoljna da se izgura godinu-dve izlaženja. Zvuči cinično, ali to je, na kraju krajeva, biznis. Superherojski stripovi nisu mesto na kome ćete tražiti neuprljanu autorsku viziju i osobeni izraz i, uostalom, njhova snaga je u dugačkoj istoriji i kontinuitetu koji inspiriše nove autore da budu deo nečeg velikog, dugačkog i trajnog i da daju svoje interpretacije nekih dugovečnih motiva i karakterizacija.



E, sad, sa Champions je stvar u tome da je ovaj serijal poslednjih godina pisao Jim Zub – pre njega Mark Waid – i da su to uglavnom bili stripovi koji su relativno uspešno demonstrirali da Marvel zapravo MOŽE da ponudi podmlađene verzije klasičnih likova a od kojih su neki sami za sebe veoma popularni, i da to bude tim distinktnog identiteta, pa i srazmerno popularan među čitaocima. Kada pišem o ovakvim naporima, obično pominjem Young Avengers, programski kreiran tim koji je trebalo da bude ,,avendžers ali blizak mladima" i koji uprkos ozbiljnim naporima nikada nije stekao posebno veliku popularnost. Pisao sam već kako je njegov praktično vršnjak, Runaways formulu ,,novi, omladinski superheroji, bliski današnjim klincima" odradio kudikamo elegantije i još je, maltene dve decenije kasnije, odlično odrađuje, ali Champions, koji su tehnički znatno mlađi i od jednog i od drugog – odnosno noviji je koncept sakupljanja oviuh likova u jednu ekipu – su distinktni po tome da je ovo tim sklopljen od već etabliranih likova.

Istorija je ponekad zaista učiteljica života – malo stariji čitaoci se sećaju da je Marvel prvi serijal nazvan Champions imao još sedamdesetih godina prošlog veka i da je – iako je potrajao sedamnaest brojeva – danas istican kao primer neuspelog serijala gde su kreativni timovi smenjivani kao na traci a strip nikada nije pronašao svoj distinktni glas. Skupljeni bez jasne teme ili zajedničke agende, originalni Championsi su bili maltene nasumičan mashup X-Men i Avengers imena, pojačan nekim drugopozivcima i novokreiranim likovima i to na kraju nikako nije išlo.

Mark Waid je novi Champions sklopio 2016. godine i ovo je bilo mnogo uspešnije preduzeće, sa jasnim tematskim – i simboličkim – osnovama i odnosom ka aktuelnim događajima u Marvelovom univerzumu. Iako je popularno kritikovati Waida poslednjih godina i mnogo sam puta čuo kako on ne ume da piše mlade likove da zvuče prirodno, pričamo o prekaljenom superherojskom veteranu koji je vrlo dobro razumeo aktuelni momenat kao i snagu likova koje je dobio na korišćenje i njegov Champions je stajao u jasnoj opoziciji sa (takođe u to vreme njegovim) Avengersom, izvlačeći dosta kilometraže iz ideje da je ovo tim mladih superheroja, tematski i identitetski vezanih za etablirane, klasične superheroje, a koji je formiran upravo na ime razočaranosti omladine u ,,starije" i shvatanja da se stvari nekada moraju preuzeti u svoje ruke da bi pravda zaista postojala za sve a ne samo za one koji su po definiciji nosioci moći u društvu. Ova metafora je sasvim lepo funkcionisala tokom Waidovog, pa i tokom Zubovog rada na serijalu, sa Championsima koji su se – kao kontrast Avengersima i njihovim rvanjima sa pretnjama što mogu da unište čitav svemir – hvatali u koštac sa društvenim nepravdama, diskriminacijom, socijalnom nejednakošću. Ovi Championsi su pritom dobro razumeli moć digitalnih društvenih mreža, memova itd. pa je strip, uprkos Waidovom statusu ,,starog belog muškarca" uspešno načeo mnoge aktuelne teme.



Za mene ključno, Waidovi Championsi su bili sastavljeni velikim delom od likova sa sopstvenim uspešnim serijalima, počev od Ms. Marvel (Kamala Khan) i Spider-mana (Miles Morales) preko mladog Cyclopsa (iz vremena kada su ,,originalnih pet" X-Men bili preneseni u savremeni Marvelov univerzum) pa do Nove (Sama Alexandera), i Waid je vrlo lepo osetio kakav treba da bude distinktni glas svakog od njih, prenoseći delić uzbuđenja (i čitalačke publike) iz njihovih individualnih serijala u Champions.

Zubov strip je bio fokusiran na Khanovu, Moralesa i Alexandera, sa zanovljenim ostatkom rostera, ali je potrajao svega deset brojeva – što je ipak svedočanstvo o Waidovom kvalitetu – a Marvel je relansiranje novih Champions planirao za proleće 2020. godine, pa ga odradio tek u Oktobru zbog, jelte, pandemije. No, ovaj novi Champions je, zapravo, trebalo da bude samo petodelni miniserijal – a što valjda pokazuje i da u Marvelu nema preterano mnogo poverenja u to da je ovaj koncept dovoljno snažan da nosi tekući magazin. S jedne strane, ovo me pomalo depresira jer je Waidov rad pokazao da je koncept apsolutno zdrav i da samo treba pronaći adekvatne autore. Sa druge strane, Marvel je za novi Champions doveo u scenarističku stolicu Eve Ewing*, time jasno pokazujući da je namera da se apsolutno forsira narativ o socijalnoj pravdi, diskriminaciji, politici generalno.

*ne Ala Ewinga kako sam svojevremeno pogrešno napisao

Ewingova je ona vrsta intelektualca širokog zahvata kakve Marvel i DC vole da pozovu za gig kako bi pokazali svoju podršu afroameričkim autorima. Naravno, kad gledate ostale slične primere (Ta-Neishi Coates u Marvelu, N. K. Jemisin u DC-ju) maltene pomislite da je za kavkazoidnog autora dovoljno da zna da piše, dok Afroamerikanac mora da ima i spisateljski i govornički i neki treći uskostručni dar (i papir) ne bi li dobio ovakav posao. Eve Ewing je, dakle, po vokaciji sociolog, ali je poznata i kao spisateljica, pesnikinja, podkasterka, pa i vizuelna umetnica i u Marvelu se prvo okušala pišući Ironheart, spinoff Iron Mana sa mladom crnom devojkom Riri Williams u glavnoj ulozi. No, Ironheart nije bio posebno uspešan serijal. Izgurao je samo 12 brojeva i pokazao da je za ponavljanje uspeha Milesa Moralesa i Kamale Khan – dva, može se reći trenutno najpopularnija Marvelova ,,mlada" superheroja – potrebno ozbiljno mnogo rada.

Za Champions, Ewingova je vrlo konkretno isplanirala da uradi petodelnu priču plus, naravno, ,,nulti" broj, one-shot koji je spinof aktuelnog Magnificient Ms. Marvel i ni u naslovu nema reč Champions. Ovaj nulti broj, naslovljen ,,Outlawed" je zapravo i pripremio priču u tih prvih pet brojeva Champions i nekako se čini da je bilo najprirodnije da se i isprva planiran miniserijal prosto nazove Outlawed ali je verovatno neko negde zaključio da će se prodati više kopija ako se brendira kao Champions.

No, spekulacije nisu toliko bitne, ovo JESTE priča u čijem su centru Champions i ona se u sasvim razumnoj meri nastavlja na prethodna dva serijala, tako da sa brendiranjem nemam nikakvih problema. No, već osnovna premisa – to je bilo nešto zbog čega sam blago namrštio vjeđe još prošle godine.

Marvel kao da ne može da se okane koncepta ,,građanskog rata" među superherojima. Imali smo dva Civil War krosovera u ovom veku a Outlawed je praktično ,,isto to samo sa omladincima" i kako taj koncept nije bio sjajan ni prva dva puta,*nije me PRETERANO iznenadilo da je i Outlawed jedna relativno nezgrapna metafora i ne naročito zanimljiva priča.

*o Civil War II sam pisao ovde. O originalnom Civil War sam ponešto pisao tokom njegovog izlaženja, na UPPS-u i ti tekstovi, srećom, više nisu dostupni javnosti



Ako ste čitali Magificient Ms. Marvel – u njemu je već urađen najzanimljiviji deo pripreme terena za Outlawed, sa sve prikazom incidenta u kome će Kamala Khan biti povređena a što će dovesti do toga da jedan američki senator pripremi predlog zakona – Kamala's Law – koji bi zabranio ,,maskirani viđilantizam" osobama mlađim od 21 godine. Outlawed je pet epizoda priče koja se događa nakon što je ovaj predlog zakona usvojen i izglasan.

Problem koji Outlawed ima – a koji originalni Civil War, ruku na srce nije imao – je što pokušava da direktno primeni logiku stvarnog sveta na nešto što je uvek najbolje funkcionisalo kao izmeštena metafora. Kažem da Civil War nije imao ovaj problem jer je zakon o registraciji superheroja na kraju krajeva nešto što bi imalo smisla kao koncept u bilo kom univerzumu – problem tog stripa je bila egzekucija, ne sama koncepcija. Outlawed pokušava da bude suptilniji u koncipiranju političkog narativa ali ovo je od starta izgubljena bitka – superheroji u Marvelovom univerzumu su naprosto previše fluidan i neuhvatljiv koncept da bi ikako bilo uverljivo da ih se pokušava kontrolisati na ovakav način. U trenutnom kontinuitetu glavnog Marvelovog univerzuma pravni status superheroja je i dalje u ,,don't ask don't tell" formi – dakle, nešto što je najbolje ne pominjati jer unosi neprebrojne logičke probleme čak i u najbolje narative. Ne kažem da je nemoguće uraditi nešto pametno sa tim – jedan od najboljih elemenata Daredevila Charlesa Soulea je bila ideja Matta Murdocka o tome da superheroji na sudu mogu da svedoče pod maskom – ali Outlawed ne radi ništa pametno.

Ono što strip radi je napor da nekoliko koncepata iz stvarnog sveta skoro direktno preslika u Marvelov univerzum i to, za moje pare, ne rezultira naročito nadahnutom političkom diskusijom. Ewingova prolazi kroz standardne trope ,,političkog diskursa" tipičnog za liberalne intelektualce, pogotovo iz manjinskih zajednica i ovo je, naravno, sve na mestu i poželjno: pokazivanje da se incidenti koji nisu dovoljno istraženi – i  shvaćeni – koriste za skupljanje političkih poena i donošenje populističkih legislativnih mera koje ne daju rezultate i neretko bivaju zloupotrebljene za represiju nad manjinama je, naravno, važna stvar i superherojski stripovi su mesto na kome se ovo može uraditi veoma efikasno, no Outlawed nije ni efikasan ni elegantan pa ni previše uzbudljiv.

Ne kažem da je i sasvim loš, da ne bude zabune, ovo je dovoljno pitka superherojska priča u kojoj su u prvom planu mladi superheroji i ona ima svoje lepe trenutke, ali je i izrazito predvidiva pa na kraju i nemaštovita u svojim poentama. Balans između ,,realpolitike" i ,,superherojske ekstravagance" je ovde promenljiv pa i to malo dovodi čitaoca u konfuziju: nikada nije do kraja jasno koje su posledice kršenja zakona u krajnjoj konsekvenci a čitav podzaplet sa ,,programom reedukacije" mladih superheroja koji su internirani i podvrgnuti celodnevnoj nastavi više deluje kao kritika – iz daljine – kineksih praksi sa ujgurskom manjinom nego nekakvo hvatanje u koštac sa realnim opasnostima koje donosi radosni skok američke politike u naručje korporativnog kapitala. Recite šta hoćete o Secret Empire – ja nisam imao mnogo lepog da kažem o ovom stripu – ali Spencer je makar imao sluha da u sve dovede jasne i glasne naciste time makar dajući stripu kempi dimenziju koja je možda mogla malo da ga spase (ali nije). Outlawed ovo nema i meni njegov narativ deluje kao da je neko napisao algoritam – buntovna omladina + korporativna kontrola nad političarima + logori za edukaciju – ali zaboravio da testira da li on na kraju radi.



No, sve ovo su high level kritike, ali Outlawed je meni bio bezukusan najpre na ime toga da Ewingova ne radi ništa zanimljivo sa likovima. Iako su joj dijalozi sasvim prihvatljivo ekonomični, ona ovde barata sa nekoliko meni zaista omiljenih likova koji imaju svoje serijale (dobro, Nova ga je imao) i jake lične glasove i svetonazore, a onda uspeva da ih izblendira u smesu bez arome i šmeka gde su na kraju svedeni na funkcionalne deliće u mašini i ništa više. Da bude jasno, ovo važi i za samu Riri Williams koja je Ewingovoj svakako najbliža. Ovo je uvek rizik sa ,,team book" radovima gde su članovi tima likovi sa dugačkim solo-karijerama, ali aktuelni Avengers je sasvim solidan recentni primer kako se ovako nešto može uraditi da imate i ,,team book" teatralnost a i da sačuvate karaktere pojedinačnih članova u dovoljnoj meri.

Crtač Bob Quinn koji je uradio skoro sve u ovih pet brojeva je svakako odličan i drago mi je da vidim da dobija sve više posla u Marvelu (radio je na Kapetanu Americi a sada je crtač na Way of X). On je preuzeo serijal posle prvog broja koji je radio Simone Di Meo (sećate ga se sa We Only Find Them When They're Dead) i umirio lejaut ali sačuvao energiju i ekspresivnost stripa. Quinn je efektan i ekonomičan crtač koji možda ne bi bio moj prvi izbor za strip gde je potrebno mnogo nijansi u izražavanju likova putem facijalnih ekspresija, ali Outlawed to svakako nije i njegov talenat za dinamične kompozicije i zanimljivo kadriranje su ovde u prvom planu pa to čini ovaj strip vrlo prijatnim za oko. Kolorist Federico Blee mnogo dodaje na atmosferi radeći u zanimljivom, tamnijem koloritu ali sa zapravo dosta nijansi i dinamike, pa je uz standardno dobar letering Claytona Cowlesa ovaj strip vizuelno korektan.

Ali suma sumarum ne preterano dobar. No, reakcije čitalaca su bile mnogo bolje od ovog što ja pišem pa je Marvel od svega dalje napravio tekući serijal i prvi broj sa novim scenaristom (Danny Lore) i crtačem (Luciano Vecchio) je već izašao. Nije me i osvojio – čini se da se nastavlja ista tema i sličan tretman likova – ali je dovoljno dobar, sa dovoljno uspelih detalja da me uz sebe zadrži još neko vreme. Outlawed je svakako došao u pravo vreme i sa dobrom namerom potvrđujući još jednom da superherojski strip jeste pogodan medijum za socijalnu kritiku – ali mislim da je ovde i premisa bila falična, a i da sa likovima nije urađeno dovoljno, pa ga preporučujem ipak malo manje mrzovoljnim osobama nego što sam ja.

Ima razloga što je kung fu postao popularan onda kada su počeli da snimaju filmove – i televizijske serije – o njemu. Elegantna i atraktivna, ova borilačka veština je profitirala od kinematske magije – kreativne kamere, montaže, koreografije, specijalnih efekata – i brzo izgradila posebnu subkulturu unutar šireg tela savremene popularne kulture, kako na istoku tako i na zapadu. Naravno, za filmovima su sledili i drugi mediji – uključujući staru, dobru literaturu* – a strip, kao srazmerno jeftin vizuelni medij je prosto morao da uđe u ovu priču.
*mada se mora konstatovati žalostan nedostatak pozorišnih produkcija koje u svoj fokus stavljaju borilačke veštine



Već smo pisali o tome kako su borilački stripovi krenuli u Americi – a bezbedno je reći da su nešto pre toga krenuli u Japanu – notabilno sa Manhunterom, i kako i danas postoje naslanjajući se na sada već decenijsku tradiciju (Shang Chi, naravno) i ne treba iz vida izgubiti da je Marvel, u svom širenju na televiziju/ striming i bioskop već adaptirao Iron Fist, sa bioskopskim Shang Chijem koji stiže kasnije ove godine. Jesmo li zaista u novom zlatnom dobu kung fua?

Verovatno ne, naravno, ali možda i nije slučajno da od prošle godine čitamo ambiciozni kung fu serijal ljubaznošću Image Comics, a na kome rade neka od najvećih imena u savremenoj američkoj produkciji.

Pričam, naravno, o serijalu Fire Power koga pod Skybound Entertainment logom proizvode Robert Kirkman i Chris Samnee uz Matta Wilsona na koloru i Rusa Woootona na leteringu i ovo je zbilja all star postava američkih strip-kreativaca na serijalu ispunjenom zaslepljujućom akcijom i klasičnim istočnjačkim mambo-džambom.

Dva su problema vezana za stripove koji pokušavaju da se bave borilačkim veštinama. Jedan od njih tradicionalan, drugi možda nešto novijeg datuma ali oba su tu i morate smisliti kako da ih savladate ako se upuštate u avanturu ovog tipa.

Prvi se tiče onog što smo rekli na početku: kung fu je u popularnu kulturu ušao kroz film i napraviti strip koji ume da prati kinematičnost najboljih filmskih borilačkih koreografija naprosto nije lako. I Manhunter i Chang Chi, i Iron Fist, pa i španski El Cuervo imali su svoju porciju neubedljivih poza, anatomski nemogućih rešenja, nelogičnih sekvenci pokreta, a ovo su neki od najboljih radova u ovom podžanru stripa ikad. Ovakve stvari je srazmerno teško napraviti tako da slede dinamiku najboljih filmskih koreografija (posebno kineskih i tajlandskih – američke su im veoma retko u blizini po kvalitetu) ne samo jer crtači ne moraju biti intimno upoznati sa borilačkim veštinama već i na ime ograničenog broja strana u okviru standarda američkog stripa. Naravno, superherojski strip, koji tamo preovlađuje, i sam ima ovaj problem na ime svoje česte fizičke, telesne akcije, i u svojim pisanjima se trudim da istaknem one stripove za koje mislim da su pripovedači kreirali estetski zadovoljavajuće, promišljene akcione scene i koreografije.



Drugi problem je manje estetski, više kulturološki i tiče se celog danas veoma osetljivog seta pitanja vezanih za kulturnu aproprijaciju, kulturnu reprezentaciju, pa i (nenamerni/ uzgredni) rasizam. Borilačke veštine nisu ISKLJUČIVO azijski fenomen ali u okviru popularne kulture azijski borilački stilovi i za njih vezane kulturološke i filozofske značajke su praktično default pozicija.* Ne moramo biti Robin DiAngelo – perjanica aktuelnog američkog ultra-woke critical racial theory talasa – pa da shvatimo da je orijentalizam – svođenje azijske kulture na nekoliko, često potpuno izvitoperenih, tropa – danas ipak problematična stvar, da je kreiranje stripova koji će kineske i azijske likove predstavljati (ne)svesnim kopiranjem stereotipa iz honkonških filmova ali bez dubljeg razumevanja kulture često recept za (nesvesno) uvredljive portrete itd. Naravno, akcioni strip je akcioni strip, i žanr je žanr, niko ovde ne tvrdi da morate biti postdiplomac orijentalistike da biste pisali kung fu strip, ali na kraju krajeva, Amerika je PREPUNA građana azijskog porekla i ono što u najmanju ruku možete da uradite je da ih ne vređate svojim stripom.
*tako da je Marvelov Batroc The Leaper, majstor savatea, francuskog autohtonog kikboks stila, najveći deo svog postojanja tretiran kao parodija

Fire Power ima solidno rešenje za ovaj prvi problem, a ovaj drugi pokušava da reši kvalitetnim radom sa likovima tako da sam, u globalu ja za sada prilično zadovoljan ovim projektom. Nije da se to nije očekivalo – na kraju krajeva, Kirkman i Samnee su imena sa velikom težinom.

Kirkman, najpoznatiji kao scenarista hiperuspešnog The Walking Dead je još pre završetka ovog zombi-serijala osvojeni status i uticaj iskoristio da sebi život uredi tako da može da pravi stripove koji ga ispunjuju a da mu ti stripovi obezbede egzistenciju. Thief of Thieves je bio izuzetno zanimljiv, ambiciozan projekat za masu sjajnih autora, Outcast (o kome sam pisao ovde) je pokazao Kirkmana u drugačijem horor-ruhu od zombi-realizma i uspeo da i sam porodi uspešnu televizijsku seriju, Die! Die! Die! je dao predložak za ultranasilni akcioni triler (i o njemu sam pisao), pa je Fire Power nekako došao kao logična ekstrapolacija. Kirkman je, kao i mnogi među nama, odrastao na dijeti u kojoj je bilo dovoljno kung fua da ovaj akcioni podžanr on legitimno može da smatra svojim. Naravno, kao scenarista koji je imao sreću da uglavnom sarađuje sa fantastičnim crtačima, za ovaj projekat je uspeo da regrutuje Samneeja, čoveka koji je Marvelovom Daredevilu dao neizbrisiv lični pečat i jednog od retkih crtača koji mogu ovakav strip da nacrtaju sa potrebnom dozom akcije ali i emocije da on ,,proradi" na svim potrebnim nivoima.

Fire Power je imao zanimljiv izdavački plan, sa prvim delom priče, preludijumom, spakovanim odmah u grafički roman od oko stopedeset strana a koji je trebalo da se pojavi u prodaji istog dana sa nultom epizodom što bi se delila besplatno. Ovo je bio Kirkmanov plan da odmah uhapsi pažnju čitalaca ali ga je COVID-19 poremetio, pa je pomenuti grafički roman Fire Power Prelude izašao prošlog Jula, a onda je regularni mesečni serijal krenuo od Avgusta, sa uredno numerisanim (i naplaćenim) prvom brojem. Da razjasnimo, dakle, do sada Fire Power ima taj uvodni OGN od 150 strana koji postavlja osnov priče a posle njega i jedanaest do sada izašlih pojedinačnih svesaka mesečnog serijala koje daju uzbudljivu akciju i odmotavaju zaplet. Iako je moguće mesečni serijal čitati i bez Preludijuma, ovo ne savetujem jer ne samo da ćete biti pomalo pogubljeni u domenu toga ko je ko – vama ionako svi Kinezi izgledaju isto, ZAR NE – i propustiti otkud jaki emotivni naboj u nekim scenama, nego ćete se lišiti pravog bogatstva akcionih scena ali i humora, pa i vrlo ljupkih, humanih karakternih epizoda.



Fire Power je izrazito utemeljen u kung fu tropima – preludijum priča priču o čoveku anglosaksonskog imena Owen Johnson, ali azijske fizionomije, koji posle dugog, mučnog lutanja snegom šibanim padinama tibetskih gora nalazi polulegendarni manastir u kome, nagađate, podučavaju ljude najboljem kung fuu na svetu. Johnson je prvo dočekan sa nepoverenjem ali uspeva da položi ,,prijemni ispit" – čitaj, potuče se sa glavnim majstorom u manastiru i ne izbruka se – i postaje jedan od učenika. Posle saznajemo da ga je ovamo dovela ne samo želja za usavršavanjem borilačke ekspertize, već i potraga za svojim biološkim roditeljima...

No, autori ove prepoznatljive i predvidive narativne elemente tretiraju kao gradivni materijal iz kojeg izrasta topla ljudska priča – mislim, naravno, priča u kojoj se svakih par strana ljudi biju rukama i nogama, motkama i lancima,  mačevima i metalnim zvezdama, ali priča u kojoj su likovi mnogo življi i čitaocu bliskiji nego što je standard za kung fu strip. Kirkman je autor koji decenijama unazad prevashodno radi sa likovima i priče koje priča izrastaju oko njih i iz njih (setimo se njegovog stripa o Ant Manu za Marvel ili činjenice da je baš on pisao prvi serijal Marvel Zombies uzevši Millarovu premisu i napravivši nešto svoje od nje), pa je i Fire Power obeležen zanimljivim i nadahnutim varijacijama na kung fu trope. Owen je, u prvom redu, vrlo relatabilan glavni junak sa ličnošću koja deluje realistično – i simpatično – iako postoji u svetu koji je naglašeno fantastičkog karaktera, a, recimo, njegov učitelj, Wei Lun je duhovita i izrazito zabavna (sub)verzija ovog arhetipa, sa prilično jasnim aluzijama na sve živo od Yode do Mr. Miyagija.

Mesečni serijal se nastavlja na preludijum sa vremenskim skokom od petnaest godina i Fire Power ovde pokazuje svoju ,,pravu" prirodu, kombinujući fantastički koncept starostavnih manastira i polumagičnih borilačkih tehnika sa savremenim urbanim okruženjem. I ovde stvari rade prevashodno jer su likovi izrazito relatabilni i simpatični: Owen je vrlo uspešno sazreo i danas se bavi restauracijom i prodajom stilskog nameštaja, supruga mu je policajka i žena koja nije baš operisana od ljubomore, poočim i pomajka su supersimpatični kavkazoidni par, a deca mu se sastoje od jogunaste tinejdžerke i predpubertetskog debeljuce koji se po ceo dan igra na svom Switchu ali se izrazito prima na ćaletove časove borilačkih veština.

Ovaj porodični raj, naravno, narušavaju aveti Owenove prošlosti i Fire Power vrlo brzo postaje ekstravagantna akciono-avanturistička priča na razmeđi Indiane Jonesa i Jackieja Chena, sa urnebesnim kung fu obračunima u pitomom urbanom okruženju, ali i eskalacijom narativa do epske razine koja, u trenutku dok ovo pišemo, čeka izlazak dvanaestog broja koji obećava najveći volumen akcije do sada.



Poseban utisak koji Fire Power ostavlja nije samo na ime Samneejeve briljantne crtačke tehnike već velikim delom na ime kreativne odluke dvojice autora da akcija ne sme da bude sapeta standardnim formatom. Ed Brubaker je svojevremeno gunđao da stripovi najednom postaju mnogo višeslojniji i dublji kada ne morate u svakoj epizodi da imate po deset strana tuče, ali Fire Power radi u sasvim suprotnom smeru, insistirajući da akcija nije tek obavezni stav već ravnopravni, često GLAVNI deo ovog narativa. Fire Power ne podseća na mange ni crtežom ni organizacijom narativa, ali sa njima deli tu filozofiju da je akcija suštinski deo narativa, da se ne samo zaplet kroz nju pomera dalje već i da se likovi kroz nju esencijalno izražavaju.

Utoliko, Samnee i Kirkman eksplicitno priču oblikuju tako da akcija ne trpi ograničenja formata i, ako je potrebno da borba traje čitavu epizodu – to je prihvatljivo.

Samneejev crtež je primer besprekorne ekonomije table ali i svakog pojedinačnog kadra. Ovaj crtač se inače žali na to da Kirkmanov scenario zahteva previše detaljne scene – rečima da on nije Geoff Darrow i da njegov članak na ruci ne može da izdrži toliko rada – ali Fire Power je strip koji će nivo detalja skalirati za potrebe scene. Česti su vrlo jednostavni kadrovi gde su likovi ekstremno izražajni time da su svedeni na praktično karikaturu – sa licem pretvorenim u par tačkica i crtica – a njima nasuprot stoje spleš stranice masovnih scena borbe sa gomilama likova u pitoresknim kostimima i hladnim oružjem u rukama. No, Samnee zaista nije Geoff Darrow i njegov crtež je uvek lak, sa prirodnim fokusom oka na težište scene do mere da često voli da koristi efekat ,,razmazanosti" kako bi sugerisao brzinu i energiju, a i sebe i čitaoca poštedeo nepotrebnih detalja.

Samneejeva koreografija nije potpuno ,,stvarna", dakle, ne pričamo o perfektnom sledu pokreta kakve bi izvodili pravi borci, ali jeste atraktivna, sa scenama koje su nabijene energijom, brzinom, i telima koja komuniciraju gipkost i snagu. Naravno, strip je pun ikoničkih kung fu poza tokom treninga ili same borbe, ali je pun i mirnih, vrlo atmosferičnih scena koje nikada ne deluju pretenciozno i lepo idu uz pomenutu humanu dimenziju narativa. Ovde Wilsonov kolor, naravno, odrađuje veliki deo posla, ali je i pravi užitak gledati Wootonov ručno rađeni letering kod zvučnih efekata, koji svemu daju jedan ,,stripovski", zabavan sloj.

Fire Power je svoj naslov dobio po legendarnoj tehnici ispaljivanja vatre iz sopstvenih prstiju – ovekovečenoj i u igračkom serijalu Street Fighter koji se uredno čekira u narativu – i on svoju kombinaciju orijentalističkih tropa i humanizujućeg rada sa likovima lepo iznosi. Mislim da treba i naglasiti kako Kirkman koga možda zbog poznijih epizoda The Walking Dead doživljavaju kao scenaristu sa mnogo dijaloga, ovde ostavlja jako mnogo prostorima crtežu da priča, prikazuje, karakteriše... Ima ovde njegovih tipično duhovitih dijaloga, ali pravo je zadovoljstvo čitati strip koji ovako dobro razume prednosti svakog od svojih elemenata i igra na njihove jake strane. Fire Power nije nekakav veliki i ambiciozni filozofski projekat ali jeste sa poštovanjem i puno ljubavi i truda urađen strip o borilačkim veštinama. Pa ko voli, neće biti razočaran.

Sa možda i malo iznenađujućom količinom zadovoljstva pročitao sam Warhammer 40,000 - Marneus Calgar, Marvelov petodelni miniserijal začet u oktobru 2020. godine a završen u Februaru ove, urađen kao neka vrsta iskaza ali i probnog balona pre nego što ovaj izdavač lansira nove Warhammer 40K stripove. Naravno, količina zadovoljstva ne bi trebalo da bude TOLIKO iznenađujuća uzevši u obzir pedigre autora ovog stripa. Jacen Burrows na crtežu i Kieron Gillen na scenariju je onaj ubitačni kombo leftfield autora koji rade u američkom mejnstrim stripu ali su najpoznatiji po osobenom, pomalo i ekstremnom ličnom glasu i senzibilitetu. Gillena smo poslednjih par godina dovoljno pominjali ovde na ime njegovih autorskih serijala za Image (The Wicked + The Divine a onda i recentni Die) – a pominjaćemo ga uskoro ponovo – a što se Burrowsa tiče, možda još ima živih čitalaca koji se sećaju kako sam ga hvalio za rad sa Garthom Ennisom u vreme pisanja za UPPS. U svakom slučaju, govorimo o dva čoveka koji i pored solidnog superherojskog pedigrea zapravo nisu tipični superherojski autori već ljudi koje zovete kada hoćete da u okvirima mejnstrim stripa uradite nešto posebno. Warhammer 40K, naravno, nije superherojski strip, ali pričamo o prisustvu u popularnoj kulturi glavnog toka na praktično istom nivou i, uostalom, nije slučajno da se Marvel prihvatio ovog posla posle dosta godina u kojima su ove stripove izdavali drugi, manji izdavači.



Warhammer 40,000 je jedna od najpopularnijih igara na tabli u zapadnom svetu. Ne pričamo, naravno, o kulturnom dosegu Šaha, Monopola ilii Rizika, ali ovo su klasične igre. Što se tiče savremenih igara na tabli, u ovom trenutku verovatno ne postoji popularnija franšiza od Warhammer 40K po čistom volumenu proizvodnje i prodaje svega vezanog za ovaj svet, od knjiga pravila, preko setova figura i opreme, pa do sekundarne eksploatacije kroz videoigre ili strip. Dungeons 'n' Dragons i dalje uživaju poziciju ,,glavnog" stonog igračkog koncepta za kojim će scenaristi u televizijskim serijama i političari u krstaškim pohodima da se spasu djeca posegnuti kada žele da obuhvate čitav medijum, ali Warhammer 40,000  već godinama unazad ima najveći volumen prodaje i toliko proaktivno licenciranje da čak i ja, koji u životu nisam seo da odigram partiju nijedne od desetina različitih stonih igara dizajniranih pod ovim kišobranom*, imam gomilu WH40K igara u svojoj Steam biblioteci, čak sam svojevremeno bio i kikstarter ,,investitor" u videoigrački Space Hulk spinof glavne franšize. Video igre u Warhammer 40,000 univerzumu su toliko brojne da je gotovo nemoguće držati korak sa tempom njihovog izlaženja – Games Workshop reklo bi se nemaju preterano visoke standarde kad je u pitanju dodeljivanje licence pa maltene da ne postoji aktivna videoigračka platforma na kojoj nema bar dve-tri igre sa ovim logotipom.

*ali sam metalac, a Warhammer 40,000 je snažno uticao na metal u poslednjih nekoliko decenija, sa nekim ikoničkim delima utemeljenim na ovom konceptu poput kultnog drugog albuma britanskih Bolt Thrower

Sa stripovima stvari nisu toliko usijane, poglavito jer ova industrija ipak radi drugačije i kupovina ekskluzivne licence je mnogo više uobičajena stvar, a, ruku na srce, stripovi i prave značajno manje para nego video igre pa verovatno nisu u vrhu liste prioriteta. No, da bude jasno, WH40K stripove su pre Marvela izdavale sasvim solidne kuće. Negde krajem prošlog i početkom ovog veka Games Workshop su imali svoj strip-ogranak, Black Library, a koji je izdavao Warhammer Monthly gde je WH40K stripove radio, recimo, Pat Mills, a docnije su licence dobijali ugledni Titan Comics pa posle njih BOOM! Studios, i pričamo o masi vrlo solidnih autora koji su ovo radili, imenima kao što su Dan Abnett i Andy Lanning, Marc Gascoine, Ian Edginton... Verovatno je samo slučajno to da je i u Marvelu na prvom miniserijalu scenarista Britanac, Gillen, ali ne treba podceniti činjenicu da je Warhammer generalno ,,engleska" stvar – Games Workshop su osnovani u Londonu polovinom sedamdesetih i kada je 1987. godine Warhammer 40,000 nastao (i skoro sasvim slučajno brendiran kao futuristički spinoff igračkog sistema Warhammer Fahtasy Battle koji je Games Workshop kreirao četiri godine ranije), njegovo strelovito uspinjanje listama popularnosti među igračima igara na tabli (preciznije, ,,ratnih igara sa minijaturnim figurama") bilo je koliko na ime kvalitetno osmišljenih pravila, i detaljnog dizajna figura sa minuciozno kreiranim oklopima, oružjem, oznakama itd., toliko  i na ime do satire zaoštrenog koncepta turobne ,,svemirske budućnosti" u kojoj nema ničeg sem neprestanog rata. Nastao na vrhuncu decenije koja je postvijetnamske militarističke fantazije transformisala u neskriveno futuristički, naučnofantastični eskapizam,* Warhammer 40,000 je uvek delovao nekako srećno i udobno smešten između otvorene i brutalne ekspoatacije militarističkih tropa i maskulinističkih, autoritarnih fantazija sa jedne strane, i satiričnog potkazivanja tih istih tropa i fantazija sa druge.

*Aliens i Predator su najočigledniji primeri, naravno, ali Britanija je imala Rogue Trooper, a Japan je, pogotovo u domenu video igara kreirao masu ikoničkih serijala poput Contra ili Midnight Resistance



Jedno je sigurno, kosmička, milenijumska saga o teokratskom – neki bi rekli neprikriveno fašističkom – carstvu koje je neprestano u ratu i njegovim elitnim trupama koje imperatora vide kao božanstvo i svako malo citiraju pravilo službe koje je istovremeno i neka vrsta svetog pisma, ta je saga osvojila publiku do mere da je danas deo pozadinskog šuma popularne kulture zapadnog sveta. Uostalom, čak i ljudi koji nikada nisu odigrali ni jednu partiju ni jedne WH40K igre, koji nikada nisu u ruke uzeli ni jedan strip, osmotski su apsorbovali fraze poput ,,In the grim darkness of the far future there is only war" ili ratnog pokliča ,,Blood for the Blood God".

Naravno, Kieron Gillen je čovek odrastao igrajući igre na tabli i nimalo prikriveni ljubitelj WH40K, ali je i liberalni intelektualac čiji je jedan od najpoznatijih stripova mračna alternativnoistorijska eksploracija what if koncepta u kome su nacisti u Drugom svetskom ratu prvi uspešno razvili program kreiranja superheroja. Ako iko može da na prelazu u treću deceniju XXI veka napiše Warhammer 40,000 strip što treba da zadovolji i najnapaljenije klince kojima se diže na predimenziorane oklope i oružja poput cirkularne sekire, ali i osetljive liberale koji žele da vide i makar prećutnu kritiku represivnog, teokratskog militarizma i priču u kojoj mogu za nekog da navijaju iako su u njoj svi fašisti, to je Kieron Gillen.

Utoliko, Warhammer 40,000 - Marneus Calgar, petodelni miniserijal o kome danas pričamo, uspeva da istovremeno bude i izrazito konzervativan, gotovo ,,kukavički" projekat u tematskom smislu, a onda i izrazito uspešna varka telom i pronalaženje neočekivanih iskrica humanizma u obezljuđenoj budućnosti kosmičkog rata tridesetsedam milenijuma udaljenog od nas koji ovo čitamo. Hoću da kažem, strip koji se bavi svemirskim marincima u 2020. i 2021. godini deluje maltene kao lenjost – svemirski marinci su toliko izlizan koncept unutar Warhammer 40,000 franšize da su povodom ovog serijala pisani članci o tome zašto ga ipak vredi čitati iako se bavi nečim što nikog ne bi trebalo da zanima. Sam Marneus Calgar je čovek sa wiki stranicom dužom nego za većinu stvarnih ratnih heroja u ,,našem" svetu i jednako izlizan kao karakter u smislu sažimanja svega što ide uz ultramarince kojima pripada i sa vrlo malo prostora ostavljenog da se u njemu nađe nekakav lični pečat – pogotovo jer pričamo o pripadnosti društvu koje na individualizam gleda sa velikim prekorom i sve podređuje slavi kolektiva oličenog u imperatoru.

No, Gillen i Burrows ovde izvode veoma uspelu pokaznu vežbu kako se i iz najekploatisanijih franšiza i najizlizanijih koncepata unutar tih franšiza može iscediti solidna priča. Pritom, Warhammer 40,000 - Marneus Calgar je ne samo osvežavanje ovog lika i pričanje jednog uzbudljivog narativnog luka koji se tiče i njegovog detinjstva ali i udaranja tačke na zaplet koji traje nekoliko milenijuma, već igra i ulogu neke vrste uvodnika, stripa koji se mogao zvati i ,,Warhammer 40,000 za početnike", a koji mlađu publiku, Amerikance i druge neupućene u problematiku može da nežno uvede u makar najosnovnije koncepcije ovog univerzuma.



Ono što Gillen perfektno, majtorski radi u ovom stripu je pronalaženje ugla iz koga se priča o liku koji ovaploćuje sve fašističke vrline može preokrenuti u priču o gubitniku koji trijumfuje uprkos svemu, o ranjivom ljudskom biću zakopanom ispod brda kloniranih dodatnih organa i nekoliko santimetara debelog oklopa, koje, bez obzira na to koliko često, glasno i uvereno proklamuje lojalnost imperatoru* i vergla pasuse iz ,,svetog pisma", zapravo u sebi ima taman toliko individualnosti da čitalac navija za njega,a bez obzira na hladno, metodično ubijanje neprijatelja, u sebi ima i taman toliko nepatvorene emocije da ga, jelte, razumemo.

*a koji se, kad smo već kod toga, već deset hiljada godina nije pomeren sa svog prestola jer je smrtno ranjen u jednoj pobuni i sada ga složena mašinerija prestola jedino održava u životu

Neću spojlovati radnju stripa jer preokret koji nastupa rano u narativu i daje Calgarovom liku neočekivanu dubinu treba da vidite sami – naročito ako ste ljubitelj WH40K – ali mogu da kažem da se vidi sa koliko je uživanja Gillen pristupio nečemu što je mogla da bude samo jedna bolje plaćena tezga. Kao čovek koji se opseda dokumentarističkim i enciklopedijskim predstavljanjima svetova u kojima radi, Gillen sa puno žara piše infografike koji se pojavljuju svakih nekoliko strana da nam pojasne detalje vezane za hronologiju, istoriju, geografiju (kosmografiju?) ovog univerzuma, uspešno sažimajući njegove osnovne koncepte i dajući im vrlo primerenu satiričnu oštricu koja potkazuje kolektivistički, fašistički duh imperije na suvo humoristički način. Sama radnja nije preopterećena tekstom i ovde je Gillen zapravo kreativno sapet činjenicom da je njegov glavni junak po prirodi stvari čovek nimalo emocija, malo reči a najviše dela pa se vidi da su svaka proklamacija ili dijalog odmeravani da imaju maksimum informacija i karakterizacije u apsolutnom minimumu slova. Otud Marneus Calgar uspeva da bude do parodije predimenzioniran arhetip ,,badass" protagoniste gde se istovremeno ložite na njegovu prenaglašenu hipermaskulinističku pojavu – ogroman oklop, seda, šmekerska kosa, estetski primamljivi ožiljci iz prošlih borbi, komplet falusoidnog ličnog naoružanja – ali i smejete na deadpan komediju koja proizilazi iz njegovih mehaničkih citata i posmatranja praktično svake situacije kao kombinacije taktičke vežbe i testa vere bazirane na brisanju individualne misli i obožavanju rata i ratništva.

Burrows je ovde, naravno, kec u rukavu velik kao kuća. Ovaj američki autor je neko ko ume da crta onako detaljno i čisto kako to radi Geof Darrow, ali da mu kompozicije uvek deluju ekonomično, fokusirano, pa i lako. Burrows je neko koga pamtimo po mračnim ratnim stripovima i prvom stripu u franšizi o zombi apokalipsi Crossed, te je time i neko sa reputacijom crtača koji strahote ratovanja i visceralnu destrukciju ljudskih tela – ali i ljudskosti same – radi sa jedne strane klinički čisto a sa druge bez očiglednog užitka u eksploataciji (kako to radi, na primer Juan Jose Ryp). U tom smislu, on je praktično idealan za ovakav strip u kome je neophodno da dobijemo i hiperdetaljne i uverljive oklope i opremu, barjake i ambleme koji će ga utemeljiti u vizuelnoj ravni šire franšize, i akciju koja treba da bude snažno prenaglašena, ali istovremeno i klinički čista, pa još da ima i element melanholije, mali tračak humanizma koji preživljava čak i u toj grimdrak budućnosti vječnog rata.



I Burrows, naravno, uz odličnog argentinskog koloristu po imenu Java Tartaglia (pominjali smo ga na ime rada na Savage Avengers), ovde daje sve od sebe, kreirajući strip čiji je ton naprosto perfektan. Warhammer 40K je u dobroj meri utemeljen u kvazikatolicističkoj estetici i senzibilitetu, sa svojim polupolomljenim latinskim jezikom i ne prenaglašenom ali uvek prisutnom religijskom ikonografijom u opremi i ornamentici svojih različitih vojnih jedinica, pa Burrows ovde perfektno ugađa jedan teatralni, paradni ton sa vrlo visceralnim scenama akcije koja je gotovo uvek susret nezamislivo nadmoćne sile sa ranjivim ljudskim telima. Gillen je, naravno, scenarista koji voli mnogo teksta, ali se ovde on crtaču sklanja sa puta u ključnim momentima, dajući Amerikancu da iznese pripovedanje bez pomoći teksta. Clayton Cowles je radio letering i za ovaj strip i ovo je možda jedini element koji nije IMPRESIVAN već naprosto funkcionalan već time da je potrebno dizajnom sugerisati hijerarhiju sagovornika u dijalozima, pomalo obredni način razgovaranja među kastama, odsustvo emocija i individualnosti.

Burrows u svoj toj grimdark obezljuđenosti uspeva da pronađe mesta na kojima će zasijati emocija i karakter, kreirajući i nekoliko vrlo memorabilnih rešenja za različite likove u različitim periodima njihovih – milenijumima dugačkih – života, dajući čitaocu jasnu vizuelnu metaforu za protok vremena u univerzumu u kome rat ne prestaje hiljadama godina i utemeljujući vizuelni identitet za naredne stripove koji će, pretpostavljam, u nekom trenutku nastaviti da izlaze za Marvel (mada za sada nemamo najave ni šta ni kada će to biti). S obzirom da su se i Gillen i Burrows sjajno pokazali na ovom miniserijalu, ne bih se bunio da njih dvojica budu arhitekte i budućih WH40K stripova u Kući ideja – na kraju krajeva ako su i Star Wars i Conan dobili vrlo solidne nove strip-živote poslednjih pola decenije, sa pažljivo biranim autorima i visokim kvalitetom produkcije, nema razloga da se slično ne dogodi i sa Warhammer 40,000. Do tada, ovo je strip koji vredi pročitati čak i ako nemate blagog pojma o WH40K – njegov kvalitet i jasan ton i identitet su garancija da nećete protraćiti vreme. Evo ga ovde.

Pročitao sam Satsuma Gishiden vol. 01, prvi tom u seriji od tri publikacije na Engleskom koje je objavio Dark Horse između 2006. i 2008. godine i sada pomalo kunem sebe što 1) nemam više para da kupim i ostala dva toma i što 2) ne znam Španski – kad već ne znam Japanski – jer je na ovom jeziku objavljeno svih šest tomova ove zanimljive samurajske mange.



Satsuma Gishiden je rad iz sedamdesetih godina – prva epizoda je izašla 1977. a poslednja 1982. godine – umetnika po imenu Hiroshi Hirata. Rođen 1937. godine (i, koliko mogu da kažem, još uvek živ), Hirata je početkom šezdesetih bio taman pravog uzrasta da se glavačke baci u kreiranje mangi ,,novog talasa", koje su, u svojevrsnom usponu bunta protiv slatkih radova za decu sa kojima je Osamu Tezuka postigao ogromnu popularnost* radili mlađi, besni autori, namerni da pokažu da ovaj medijum nije namenjen samo klincima i da može da se bavi ozbiljnim temama. ,,Gekiga" (dramatične slike), kako su se zvali ovi zreliji radovi su od Tezukinog legata zadržali dužu formu i odmereno pripovedanje ali su se ponosili realistični(ji)m crtežom, odrasl(ij)om tematikom i tonom koji je umeo da sasvim neskriveno počiva na naglašenom nasilju i seksualnosti. Ovo je bio, svakako, svojevrsni odjek vremena koje je sledilo nakon godina američke okupacije i mada se japanska privreda ozbiljno oporavljala u ovom periodu, veliki priliv omladine u gradove značio je i promenu balansa u popularnoj kulturi pa i kreiranje novih formi unutar etabliranih medijuma da se mladi kroz njih izraze.
* notabilno sa stripom Tetsuwan Atomu (Mighty Atom) a koji je zatim bio i prva široko popularna anime adaptacija i kao takav dobacio i do Amerike pod naslovom Astro Boy, jelte

Hirata je autor sa podugačkom karijerom a čiji je realistični, veoma ekspresivni crtački stil često poređen sa stilom Gosekija Kojime, crtača na kultnom Lone Wolf and Cub. Još od ranih šezdesetih Hirata će raditi serijale bazirane na istorijskim setinzima i koristiti samurajski mizanscen da priča priče koje su bile mešavina socijalne kritike i neke vrste nacionalističkog fantaziranja. Priča se da je Yukio Mishima – što nije neko iznenađenje – bio ljubitelj Hiratinih radova, ali i Stan Sakai je govorio lepe stvari o ovom umetniku i njegovom crtežu. Ne može se reći da je Hirata sasvim nepoznat izvan Japana – on je jedan od retkih manga autora koji su publikovani na Hindu jeziku, u Indiji, a Satsuma Gishiden je držao rekord po broju prodatih primeraka na Francuskom jeziku sve do pojave evropskih izdanja Lone Wolf and Cub. Na Engleskom je, koliko je meni poznato, Hiroshi imao samo ta tri toma Satsuma Gishinden – dakle pola postojećih radova – ali je zato najpre na Španskom, a zatim i na Francuskom i Portugalskom objavljeno još nekoliko njegovih samurajskih radova. Očigledno veoma zaljubljen u istorijske priče i sklon izrazito pažljivo rađenom leteringu za svoje stripove, Hirata je i u Dark Horse izdanju dobio poseban tretman za svoju kaligrafiju, sa mnogo kanđi karaktera sačuvanim u Engleskoj verziji. Uredništvo je ovde napravilo ozbiljan napor da se Hiratin mukotrpno rađeni dizajn stranica u kome su zvučni efekti ali i glasne proklamacije likova kroz velike kanđi karaktere i eksplozivne balone jednako deo ,,crteža" kao i, jelte, ostatak crteža, očuva u najvećoj mogućoj meri pa je Engleski prevod dodavan u posebnim titlovima kada god je to grafički imalo smisla. Ovo je hvale vredan napor i demonstracija razumevanja grafičke prirode stripa o kome pričamo.



Kad smo već kod grafičke prirode, Satsuma Gishiden, sa svojim podnaslovom ,,The Legend of the Satsuma Samurai" je veoma ,,grafički" strip u svakom smislu te reči. U skladu sa gekiga pristupom koji je zahtevao dramu pripovedanu kroz slike, ovaj prvi tom veliki deo svog uvodnog pripovedanja radi bez teksta, dajući nam samo najesencijalniji minimum konteksta o onom što ćemo gledati na narednih trideset strana koje se svode na non-stop akciju u kojoj samo zvučni efekti i uzvici zahtevaju da vidimo slova, dok se radnja odvija isključivo kroz slike. I ovo je vrhunski rad vrhunskog majstora, jedan od najimpresivnijih početaka stripa koje sam video u poslednje vreme. Jasno je, naravno, da se Hirata u solidnoj meri inspirisao posleratnim samurajskim filmovima – to kasnije postaje još očiglednije kada se vidi da je priča bazirana na analizi socijalnih razlika i klasnih tenzija među samurajima – ali njegovo pripovedanje ovde je zaista naglašeno kinematsko, sa akcijom koja ne samo da ne popušta u tenziji kako stranice odmiču već postaje sve brutalnija i visceralnija.

Ovde, naravno, imamo i drugo značenje reči ,,grafički" i podsećanje, uostalom, da su gekiga autori okretanje zrelijim temama često tumačili i kao licencu za prikazivanje veoma eksplicitnog, često nemalo uznemirujućeg nasilja. Satsuma Gishiden počinje prikazom prakse hiemontori – koja je navodno, postojala u Satsuma regionu tokom Edo perioda u osamnaestom veku – gde na smrt osuđeni kriminalac ima mogućnost da se spase ako – gotovo potpuno nag i bez ikakvog oružja – pešice stigne do drveta u dolini dok ga progone dve grupe naoružanih samuraja na konjima. Da stvari budu ,,zanimljivije", ovo je i takmičenje između dve grupe u kome pobeđuje ona koja uspe da se prva dokopa jetre osuđenog čoveka.



Hiratin prikaz hiemontori nadmetanja na početku ovog stripa je u jednakoj meri impresivan i užasavajući. Čovek koji beži od naoružanih konjanika biva ubijen posle svega par strana, a ostatak urnebesne akcione scene tiče se pokušaja dva tima da iz njegovog leša izvade navedeni organ, pa je bacanje tela unaokolo, a koje pod sečivima gubi svoje delove i sve manje liči na čoveka što smo ga videli na prvoj strani primer kako se od nečeg ekstremno mračnog može kreirati uzbudljiv narativ. Naravno, Hirata je u punoj meri svesno i namerno upotrebio baš ovu scenu za uvod u strip, ne dajući čitaocu mnogo vremena da se presabere i vidi gde se nalazi, ne dajući mu mnogo teksta niti dijaloga, utapajući ga u stranicu za stranicom fantastično nacrtanih scena užasnih stvari koje ljudi rade u ime nekakve pravde i ,,sportskog" nadmetanja.

Satsuma Gishiden nije strip koji se stidi teksta, da ne bude zabune, i veliki deo pozadine za scenu koju smo videli na početku će Hirata ispričati baš kroz ekspozitorni tekst, natenane, preko velikog broja strana, nakon što prođe ovaj visceralni uvod. Neke kasnije epizode imaju čak i čitave stranice prekrivene kanđi ideogramima i Hiratina impresivna kaligrafija je ovde, kako rekosmo, pažljivo očuvana, sa prevodom davanim na drugom mestu kako bi se očuvao vizuelni pečat stripa. Generalno, iako počinje sa mnogo akcije i krvi, Satsuma Gishiden je strip koji će se ozbiljno potruditi da svoj akciji – i krvi – da jasan i detaljan kontekst i autor ovo radi kroz veliki broj stranica objašnjenja koja su mahom tekstualna uz prigodne ilustracije. Ovaj pristup deluje staromodno ali je funkcionalan jer je tekst pristojan a Hiratine ilustracije daju – za razliku od akcionog dela stripa – širi raspon raspoloženja pa i pristupa sa čak i momentima humora koji pomalo balansiraju ekstremno nasilje sa kojim je strip počeo.



Glavna tenzija u Satsuma Gishiden tiče se činjenice da je osamnaesti vek, period relativnog mira i da samuraji ne mogu da ratuju pa je time njihov socijalni status doveden u pitanje. Strip detaljno pojašnjava da mnogi samuraji, iako nominalno plemstvo, moraju da se prihvate nadničarskog rada kako bi prehranili porodice a ovo kreira dalje tenzije između njih  i običnih radnika/ zanatlija koji dobijaju nelojalnu konkurenciju. Strip, štaviše, pojašnjava da je donesen i propis kojim se daje spisak zanata zabranjenih za ,,običan svet", kako bi samuraji mogli da dođu do posla, ali ova socijalna nepravda je još komplikovanija kada priča pokaže da među samim samurajima postoji klasna raslojenost, gde samuraji iz niže klase do posla dolaze još teže od onih nešto plemenitijih a koji pritom, poniženi manuelnim radom, terorišu i lokalno stanovništvo i samuraje iz nižih slojeva. Činjenica da gnevni samuraj iz višeg sloja može da ubije seljaka, ali i drugog samuraja i da sutra podnese dopis da je to učinio iz opravdanog razloga, te da se to računa u rešen slučaj, u korenu je nezadovoljstva koje dovodi do vrlo ozbiljne drame u ovom stripu.

Hiratino pripovedanje je zanimljivo, sa cirkularnom, nehronološkom naracijom koja uspešno kontekstualizuje scene što ih vidimo na početku a likove od pukih akcionih skica pretvara u nešto dublje. Naravno, ovo su samuraji kao iz Kurosawinih ili Kobayashijevih filmova, ratnička kasta usta punih priča o kodeksu časti i pravilima službe, a koje dalja priča potkazuje kao ljude pune kontradikcija. Jedan od najzanimljivijih zapleta u ovom prvom tomu tiče se odnosa jednog od mlađih samuraja koji otvoreno dovodi u pitanje izvitoperenost kodeksa časti i ,,čistote" na kojoj počivaju obuka i svakodnevni život njegovih kolega u Satsumi – on biva na meti kritike (čak i poziva na likvidaciju) od strane svojih, jelte, klasića, zato što je u potaji imao devojku i nameravao da se venča, jer je aktuelno tumačenje Budinih učenja o čistoti duše u kombinaciji sa idealom ratničke askeze dovelo do toga da se samuraji klone žena kao da one mogu da ih zaraze slabošću – pa i kupaju ako se s njima sretnu u prolazu. Mladi samuraj im se podsmeva što svi u potaji masturbiraju a ovde pozivaju na njegovu likvidaciju i ovo je izrazito dekonstruktivan momenat, tipičan za posleratnu samurajsku fikciju. Sumnjam, hoću reći, da bi Mishima u ovome uživao da je poživeo dovoljno dugo da ga pročita...



No, metazaplet ovog stripa, i, pretpostavljam ostatka serijala, tiče se poplava koje pogađaju delove Japana i poziva samurajima Satsume da pomognu narodu u plavnim oblastima a što oni doživljavaju kao prikrivenu zaveru da ih se ekonomski uništi. Poslednja priča se bavi upravo postavljanjem ove tenzije i ako se ikada dokopam naredna dva toma na engleskom (ima ih na Amazonu , ali koštaju dosta), raportiraću šta se dalje desilo.

No, i bez toga, Satsuma Gishiden vol. 1 me je veoma impresionirao. Hiratin crtež je konzistentno i konstantno fantastičan sa jakom tehnikom rada tušem koja podrazumeva debele poteze perom i veliku količinu mastila na stranici a da su figure u pokretu i dalje lake, dinamične. Ovo je stil nabijen energijom i to ne važi samo za akcione scene već i za – jednako važne – scene prepirke i tenzije među samurajima gde se vika i pretnje, prikazani velikim kanđijima gotovo mogu čuti. No, i izvan ovih viskoenergetskih scena Hirata je izuzetno dobar u prikazivanju ruralnog života osamnaestog veka, sa odličnim scenama zanatskog rada, ali i surove ama lepe prirode, te odličnom karakterizacijom likova koji uprkos ultra mačoidnoj fasadi što je svi odreda projektuju, zapravo imaju unutrašnje živote i suptilnije emocije.

Satsuma Gishiden je, dakle, strip koga zdušno preporučujem svima sa makar malo interesovanja za energičnu, zreliju samurajsku fikciju. Fakat je da malko morate imati stomak za scene ubistava i nasilja – ali one su deo generalnog senzibiliteta stripa koji priča o muškarcima spremanim za rat koji ne mogu da ratuju i bivaju postepeno ekonomski uništavani, i vremena u kome je klasni sistem bio veoma okrutan. Valjana manga.

Over My Dead Body je naslov grafičkog romana o plaćenom ubici Markhamu koga smo već upoznali u serijalu Near Death početkom prošle dekade. Jay Faerber koji je napisao sve ove priče je čovek sa velikom ljubavlju prema klasičnom kriminalističkom palpu i već iz samih naslova se naslućuje miris, ukus i kakvoća grafičke proze koja sledi. Ove stripove crta talentovani Italijan Simone Guglielmini koji je počeo sa radom u Americi pre malo više od deset godina a pored Faerbera je sarađivao i sa Duaneom Swierczynskim na serijalu Breakneck – što dovoljno govori u prilog tome da i Guglielmini voli tvrdo kuvani krimi-palp.



Faerber, naravno, već ima solidnu reputaciju. Iako je svakako poznatiji ako autor originalnih superherojskih stripova poput Noble Causes, Dynamo 5 ili Secret Identities, Faerber, pored svog rada za televiziju, voli da u stripovima žanrovski prošara, pa smo tako onomad čitali njegov svemirski vestern Copperhead, fantazijsko-alternativnoistorijski Elsewhere, a tu su bili i krimići poput Point of Impact ili Graveyard Shift. Near Death je bio serijal početkom prošle decenije koji nas je upoznao sa profesionalnim-ubicom-sa-dušom Markhamom, a Over My Dead Body, izašao u formi gotovog grafičkog romana početkom prošle godine ne nosi Near Death brend iako ima istog glavnog junaka, najpre na ime činjenice da su ovde stvari postavljene u malo drugačiju perspektivu.

Sugestija je već u samom naslovu. Markham u ovom stripu nije, tehnički, mrtav, naprotiv, živ je, i u zatvoru, ali je bio mrtav u jednom momentu svog, er, života. Ne sećam se koliko je ovo bilo eksplicitno i detaljno prikazano u samom Near Death – ima skoro deset godina otkada sam to čitao, ali Markham je, kako i priliči njegovom riskantnom pozivu i životnom stilu, u jednom momentu imao iskustvo kliničke smrti i tokom tog, jelte, iskustva, okusio šta njegovu besmrtnu dušu čeka kada se ona nepovratno rastane od njegovog tela. Naime, pakao. U tom smislu, nakon povratka među žive, Markham je rešio da okrene ploču, prevrne ćurak i zavetuje se ne samo da nikada više ne oduzme život drugom ljudskom biću, već i da učini sve što može da pomaže drugima ne bi li tako na neki način kompenzovao sve užasne stvari koje je počinio tokom svoje profesionalne karijere i sebi kupio kartu za neku malo manje ekstremnu zagrobnu destinaciju.

Naravno, reformirani plaćeni ubica koji je imao religiozno otkrovenje i sada je zatočnik visokog morala je jedan palp-kliše. Čak ga je i Christopher Priest – koji je, jelte, po vokaciji sveštenik – koristio u svom sjajnom radu na Deathstrokeu, pa ovde nikako ne pričamo o nekakvoj originalnoj postavci, naprotiv. No, moderni krimi-palp je često igra sa arhetipskim likovima i situacijama, ples između žanrovskih međa i potraga za autentičnim u materijalu koji je i autorima i čitaocima dobro poznat. Jack Reacher ili John Wick kao noviji izdanci ovog žanra su formulu osvežili podizanjem nivoa akcije i nasilja, ali je nisu radikalnije menjali, tako da je bezbedno reći da i od Faerberovog i Guglielminijevog stripa ne treba očekivati da zagazi u bilo kakvu nepoznatu teritoriju. Ovo je vrlo klasični, vrlo familijarni narativ o muškarcu koji se najprirodnije oseća među najgorim ljudima na svetu, a gde traži svoje iskupljenje i šansu da pokaže da još uvek razlikuje koncepte dobra i zla. Ako ih oni prave, mi ćemo ih čitati – rekao bih da je to prećutni dogovor između autora i publike ovakvih žanrovskih projekata.

No, ono što ovu vrstu žanrovskog rada takođe karakteriše je diskretna ali uglavnom uvek prisutna polemika sa aktuelnim sociopolitičkim trenutkom, pa i neka vrsta kritike. Po prirodi stvari palp nije originalno dolazio iz najnižih društvenih slojeva ili sa rasnih i etničkih margina, ali jesu ga radili ljudi što su se osećali možda i zarobljeni u nižoj srednjoj klasi i njihove opservacije, analize pa i presuđivanja društvu su dolazile iz pozicije posmatrača što svedoči kidnapovanju društva od strane moćnih sila za koje su se institucije zarekle da će držati pod kontrolom. Chinatown Romana Polanskog je jedan od najpoznatijih primera ovakvog narativa, a Over My Dead Body, iako nema tu dubinu i snagu, svakako gazi sličnim putanjama kroz konfuziju savremene ljudske* zajednice.
*američke



Na primer, narativ o slabosti institucija i njihovoj nemoći da društvo iole usmeravaju, kamoli unapređuju prikazan je eksplicitno na samom početku ovog grafičkog romana. Markham je u zatvoru i u zatvoru se ne događa mnogo toga lepog. Njegovo saslušanje vezano za potencijalno puštanje na uslovnu slobodu prolazi neuspešno i pored njegovog dobrog vladanja, a period od godinu dana do naredne takve prilike, Markham provodi u konstantnom grču nasilja i zatvorske borbe za opstanak. Da bude jasno, Markham ne pokušava da se zatvorskoj populaciji nametne kao nekakav knez sa najvećim penisom i najtvrđim pesnicama, naprotiv, u skladu sa njegovom novom, pomalo mirotočivom životnom filozofijom, on u akciju ulazi samo kada je napadnut ili kad treba da odbrani slabijeg, pomažući da se situacije deeskaliraju time što će najagresivniji doduše biti nokautirani, ali niko na kraju neće biti mrtav. Upravnik zatvora mu je na ovome više nego zahvalan i čini se da u potpunosti veruje u Markhamovu moralnu reformisanost, pa i otvoreno staje na njegovu stranu u saslušanjima pred komisijom za uslovnu slobodu.

Naravno, ništa ne može da prođe baš čisto kao suza u ovakvom svetu pa iduće godine Markham dobije svoju uslovnu slobodu putem izdašnog mita datog članovima komisije, jer je upravniku zatvora očajnički potrebna pomoć. Njegova ćerka – punoletna i samovlasna – se otisnula u svet sa jednim od bivših osuđenika u čiju reformisanost upravnik, o iznenađenja, baš i ne veruje, i, u strahu da će je ovo odvesti nizbrdnom stazom zločina, upravnik zavetuje Markhama da je pronađe, odvoji od svog novog, problematičnog ljubavnika, i vrati kući. Markham je čovek koji drži reč i čija kriminalistička ekspertiza zbilja i obećava da je u pitanju pravi čovek za ovaj posao, pa on na sve to pristaje.

Over My Dead Body je strip o sporom urušavanju američkog društva, podrivenog korupcijom, paranojom, rovitog od rasizma izdignutog na nivo ne samo ideologije već aktivne prakse, ispresecanog metastazama institucija koje su se otrgle kontroli i odgovornosti i u kojima etički dubiozni pojedinci čitava odeljenja pretvaraju u terorističke frakcije. Drugačije rečeno, Markham se u svojoj potrazi za upravnikovom ćerkom i njenim, jelte, dečkom, brzo upliće u poslove ekstremne provincijske milicije sastavljene od belih, bradatih i brkatih muškaraca koji gomilaju oružje u skrovištu u planini i planiraju akcije ,,domaćinskog terora" što treba da konačno poljuljaju američki sistem i pomognu da se ,,prirodni" balans u zemlji u kojoj su belci i dalje većina, vrati. Ovo je vrlo jednostavna tema, možda i puki kliše ali scenario je detaljan i uverljiv taman koliko treba kada priča o tehnologiji kojom treba da započne ovaj ustanak i – bez obzira na to koliko on zaista može da bude uspešan – uspeva da nam ga proda kao plauzibilnu pretnju i nešto na šta Markham sa svojim aktuelnim moralnim imperativima, oseća potrebu da reaguje.



Tipično, u palp narativima ovog tipa taj neki ,,opštiji" zaplet koji može imati sociopolitičku dimenziju, kombinuje se sa ličnom motivacijom protagoniste-antiheroja da dela, kako bi stvari delovale plauzibilnije i emotivno ubedljivije. Han Solo se, na kraju krajeva, nije vratio u bitku na Javinu zato što mu je proradio buntovnički duh ili što se primio na politiku, već najpre jer mu je Luk Skajvoker tokom njihove kratke avanture postao neka vrsta mlađeg brata. Over My Dead Body, iznenađujuće, zapravo nema ovu vrstu literarnog trika. Narativ Markhamu daje nekoliko momenata u kojima će on imati priliku za nalaženje ovakve lične motivacije ali ih on ne iskorišćava. Sa jedne strane ovo deluje pomalo i neobično, strip nekoliko puta uvodi likove sa kojima Markham ima ili prethodni lični odnos, ili ga izgrađuje u toku narativa i za očekivati je da će oni na neki način figurisati u krvavoj, eksplozivnoj završnici – to je naprosto kako ovaj žanr funkcioniše. Ali to se ne desi i Over My Dead Body zapravo deluje kao da je kraća šriča nego što je bilo planirano. Sa druge strane, Near Death stripovi jesu usredsređeni na samog Markhama koji je ekstremni individualista i neko ko zapravo nema mnogo drugih interesovanja izvan posla koji trenutno obavlja, pa mu se posvećuje svim srcem i dušom, te je formatiranje i samog Over My Dead Body tako da dobijemo gotovo samurajsku usredsređenost protagoniste na demontiranje bande terorističkih, rasističkih rednekova dosledno njegovoj karakterizaciji.

Strip sasvim uspelo koristi Markhamovu nedvojbeno sociopatsku ličnost da prodiskutuje, jelte, moral, i ljudsko stanje. Glavni junak jeste (bivši) ubica ali je istovremeno i neko ko se aktivno odrekao ubijanja pa postoji zanimljiv balans u tome koliko je spreman da aktivno laže i potuče se, povredi ljude bez mnogo emocija, ali i tome kako mora da pravi neverovatne vratolomije da izbegne ubijanje i ostane veran svojoj misiji. Narativ se razvija u priču o undercover misiji koja ima sve odlike hladnoratovske paranoje i prevrtljivog zabadanja noževa u leđa a mada Markham nikada ne postaje ljubak i simpatičan protagonist, strip nam ga prodaje kao očigledno boljeg od rednekova koji su tehnološki sposobni ali potpuno izgubljeni u rasnoj romantici i detinjastim konspiratološkim strahovanjima što su od njih napravila teroriste. Markham ima zdravu filozofiju koja ,,prirodno" odbacuje rasizam pa i toksičnu muškost kao detinjarije i nezrele besmislice i strip i ovo dobro prodaje.

Naravno, Guglielminijev crtež je ono što nam ultimativno prodaje Over My Dead Body. Italijan ima vrlo prirodan palp stil sa realističkim, ne naglašeno stilizovanim likovima i dobrim okom za američku provinciju. Akcija mu je ekspresivna, ne uvek sasvim jasno koreografisana, ali tvrda, visceralna, onako kako treba da bude u stripu koji govori o lošim ljudima što čine jedni drugima užasne stvari. Opet, iako je ovo svakako eksploatacijski strip, Guglielmini ne pada u zamke pornografskog prenaglašavanja i taj element realizma karakterističan za njegov rad je presudan u tome da se Over My Dead Body čita u dovoljnoj meri kao drama a ne puka žanrovska fantazija. Gigi Baldassini je dao oštar, precizan tuš a kolor Rona Rileyja podvlači taj realistički, ,,prirodni" ton stripa.

Over My Dead Body nije veliki strip, u mnogim stvarima je i sasvim generički, ali je i zanatski urađen na visokom nivou, tako da se njegova zanimljiva tematika i pažljiv rad sa karakterizacijom glavnog junaka na kraju udružuju da nam daju solidan i vrlo čitljiv kriminalistički palp. Nadam se da će Faerber i Guglielmini pre isteka još jedne decenije naći vremena da se vrate svom zanimljivom antiheroju, a do tada, ko želi, može ovde da baci pogled.

Kad nema novih epizoda Taličnog Toma dobre su i stare, kaže stara sprska poslovica, pa je tako Cinebook prošle nedelje na Engleskom po prvi put objavio album Lucky Luke: The Dalton Uncles – epizodu koja je na Francuskom izašla pre sedam godina i prethodi dolasku aktuelnog scenariste Jula na ovu poziciju. U originalu naslovljenu Les tontons Dalton, ovu epizodu napisala su dvojice scenarista, Laurent Gerra i Jacques Pessis. Pessis je cenjeni dramaturg, publicista i televizijski producent dok je Gerra veoma popularan komičar i imitator u Francuskoj koji je nakon Morrisove smrti i prvi preuzeo pisanje scenarija. Do ove epizode vidi se već jedna ozbiljna uhodanost Gerre sa crtačem Achdéom – zvaničnim naslednikom Morrisa pa je The Dalton Uncles vrlo klasična i za čitanje izuzetno udobna epizoda iz života čoveka bržeg od svoje senke.



Ono što je vrlo očigledno (a predgovor to i eksplicitno najavljuje) je da je The Dalton Uncles snažno inspirisan kultnim filmom Georgesa Lautnera, Les Tontons flingueurs iz 1963. godine. Ova komedija snimljena u francusko-italijansko-zapadnonemačkoj produkciji zasnovana je na ideji da bivši gangster upada u sasvim neočekivane nevolje kada ga umirući mafijaški bos i prijatelj iz prošlog života zavetuje da se posle njegove smrti stara o njegovoj ćerki tinejdžerskog uzrasta i razmaženoj do nezamislivih razmera. Lino Ventura će u ovom filmu ostvariti jednu od svojih legendarnih uloga, a predgovor za ovaj album naglašava da je film vrlo prepoznatljiv u francuskoj kulturi, sa citatima, pa čak i zvučnim efektima, koje ljudi i danas odmah prepoznaju.

Naravno, kako je Les Tontons flingueurs već komedija situacije, The Dalton Uncles ima možda i težak zadatak da komediju parodira, smeštajući radnju na divlji zapad i koristeći tradicionalne likove, senzibilitet i trope Taličnog Toma, no scenaristički duo je ovde izuzetno sinhronizovan i kreira neiscrpni dotok vizuelnih gegova i ponavljajućih šala koje čistom akumulacijom postaju deo ,,šašavog" sloja ove priče. Sa druge strane, The Dalton Uncles ima sasvim uspeli trilerski zaplet, kao i jedan nešto dublji pogled na, jelte, ,,ljudsko stanje" i mnoga pitanja od važnosti i za moderno društvo, uključujući sasvim simpatične opservacije vezane za proverbijalnu filozofiju palanke.

Generalni zaplet ovog albuma uzima za osnovu ideju filma ali spretno razdvaja motive između likova tako da se dobije svež i imanentno komičan kontrapunkt i stalna tenzija u ansamblu. U ovom albumu Daltonovi imaju vrlo prominentnu poziciju i Gerra i Pessis uspevaju da se veoma ozbiljno približe tonu onih klasičnih epizoda gde su četvorica ozloglašene braće bila u centru narativa. Na početku, oni su u zatvoru, Talični Tom u jednoj od uvodnih scena pominje da ih je tamo doveo po ko zna koji put pre samo nekoliko nedelja, ali pismo koje dolazi iz daleka promeniće sve. Emmet Dalton, sin njihovih kompetentnijih rođaka koji su svoje uspešnije krimi-karijere završili u postelji od čamovine je ostao bez staratelja a kako je u pitanju mlad, predpubertetski momak sa svim potrebama vezanim za ovo osetljivo doba, sud Sjedinjenih američkih država odlučuje da je za dete najbolje da dođe pod starateljstvo najbližih rođaka. To što su u pitanju Džo, Džek, Vilijam i Averel, okoreli kriminalci koji se čak i u ovom trenutku nalaze na odsluženju zatvorske kazne za sud, izgleda, nije toliki problem – na kraju krajeva, ipak je ovo ,,divlji zapad" – ali nije da je odluka donesena bez ikakvog obraćanja pažnje. Naime, uvažavajući da bi odrastanje u zatvoru bilo prilično pogubno za mladu osobu i perspektive za njenu socijalizaciju, sud omogućava Daltonovima da izađu na uslovnu slobodu, za direktnog staratelja (,,kuma") mladom Emmetu – koga svi zovu samo Junior – postavlja Averela jer je on ipak srazmerno najfiniji od sve četvorice braće, a Talični Tom je imenovan kao neka vrsta nadzornika i garanta da ,,stričevi" neće uzeti novac ostavljen za podizanje deteta i zapaliti u vidu lastinog repa, ali i da njihovo staranje nad detetom ima potrebnu pedagošku suptilnost.



Već je iz ove postavke jasno da imamo sve elemente dobre komedije situacije. Talični, naravno, u prvom trenutku agresivno odbija da učestvuje u svemu – posebno kada postane jasno da i priglupi pas Rantaplan* mora da bude deo ansambla jer razmaženi klinac kao da ima samo dve strasti u životu: da jede ko mećava i da se mazi sa ,,čupavim igračkama", kako on zove svaku četvoronožnu životinju manju od konja koju sretne. No, pošto je Talični generalno dobar vojnik koji uvek opšte dobro stavlja ispred svog duševnog mira, on posle jedne noći prihvata ovaj zadatak i u sve ulazi sa mirnoćom i metodičnošću prekaljenog profesionalca. Sa druge strane, Džo Dalton sve vidi isključivo kao priliku da se pobegne od državnog nadzora i da se, naravno, u procesu bekstva gepi i novac ostavljen za podizanje mladog Emmeta...

*na Engleskom Rin Tin Can, kod nas prevođen i kao Rontonton ali i kao prosto Rintintin

Emmet Dalton je inače istorijska ličnost i zapravo najmlađi od braće Dalton koji je uspeo da svoju kriminalnu karijeru kruniše četrnaestogodišnjim robijanjem u zatvoru ali je posle toga na svemu izgradio uspešan biznis. Čak i šou-biznis: pored trgovanja nekretninama, Emmet Dalton je napisao i objavio svoje memoare a glumio je i u jednom filmu...

No, OVAJ Emmet Dalton, aka Junior u ovoj priči igra ulogu razmaženog deteta koje nije samo non-stop gladno – i time nalazi u Averelu izvrsnog partnera za ponovljena izluđivanja Taličnog Toma pitanjima kad će ručak, kad će večera i kad će DRUGA večera – već i terminalno okrenuto zločinu. Ovde se pravi fino ali značajno odstupanje od Lautnerovog filmskog predloška utoliko što Junior ovde nije samo hedonista i anarhista već i neko kome je krađa praktično druga priroda. Komični tajming epizoda u kojima vidimo kako Emmet sve u svom okruženju stručno oplevi čim mu se pruži i najmanja prilika je dobra protiviteža činjenici da ovaj strip funkcioniše na pomalo sumornoj premisi da su deca imanentno nemoralna, štaviše možda i imanentno sociopatska i da se osećaj odgovornosti prema okruženju, empatije za druge, pa čak i najprostijeg razdvajanja pojmova sopstvene i tuđe imovine izgrađuje isključivo kroz proces vaspitavanja.

The Dalton Uncles, naravno, ne ide nekim mračnim stazama i on ovu premisu uspeva da ugradi u širu diskusiju o onome što anglofoni zovu nature vs. nurture, odosno tekuću diskusiju u praktično svim ljudskim društvima o tome da li je sudbina jedinke određena više naslednim osobinama – onim koje dolaze kroz biologiju, tj. gene – ili postupkom odgajanja deteta. Liberalni učesnici te rasprave smatraju da, pored svega drugog, deca ne mogu biti i imanentno ,,loša" odnosno da je uvek odgovornost na procesu vaspitanja i onome ko ga sprovodi. Oni drugi, koji zastupaju genetsku hipotezu su, nagađam, statistički ionako listom rasističke budale.



Naravno, Talični Tom je u sebi uvek imao progresivniju agendu, o tome smo već pričali u osvrtima na recentne albume, pa nije neko veliko iznenađenje da se ovde priča izmeće u argument da je upravo ,,nurture" deo jednačine ono čemu se mora posvetiti najveća pažnja. To je svakako očekivano, ali vredi istaći da scenaristi barataju materijalom majstorski i potpuno uspevaju da nam prodaju ideju o transformativnoj moći podsticajnog okruženja ali i imanentnoj želji deteta da bude cenjen deo zajednice. Ovo je teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, pogotovo jer prva polovina stripa u više navrata koristi Juniorovu kleptomansku/ sociopatsku karakterizaciju kao temelj komičnih scena, ali kako priča odmiče dobija se sasvim uverljiva ideja da po prirodi stvari niko imanentno ne uživa u tome da bude otpadnik iz zajednice i da je Emmet dovoljno mali da se u njemu preokrene proces građenja ,,bad boy" persone. Štaviše, napor koji Talični Tom i njegov tim (a što uključuje i jednog advokata i jednog – sjajnog – batlera) ulažu u resocijalizaciju Juniora ima pozitivne efekte i na njegove stričeve – sem na Džoa koji je dosledno predstavljen kao sociopata kome nema izlečenja.

Ovo je dobar narativ a koji strip kruniše ne samo uzbudljivim trilersko-akcionim razrešenjem već, spretno, uspeva i da pokaže da ta zajednica u kojoj je Emmet prvo neželjen, a onda se radi na njegovoj resocijalizaciji, nije zapravo monolitni blok besprekornog morala i ,,pravi" negativci koje ovde srećemo ne dolaze iz redova desperadosa već pripadaju trgovačkoj klasi. To je onoliko daleko koliko je ovaj strip spreman da ide u diskutovanju klasnog određenja nečije sudbine, ali je i sasvim dovoljno – ne može se baš ČITAV svet spasti jednom epizodom Taličnog Toma, ali je dobro da ta epizoda ima i ovu komponentu.

Pripovedački gledano, ovo je izuzetno elegantan narativ koji uspeva da uhvati vrhunski tempo i dinamiku naracije iz zlatnog perioda kada je ovaj strip pisao René Goscinny. Talični Tom je, ne zaboravimo, prevashodno komedija i Pessis i Gerra uspevaju da spakuju veliku količinu gegova u priču, pazeći da praktično svaka tabla ima svoj mikronarativ i komični pančlajn.

Naravno, ovde još jednom mora da se istakne koliko je Achdé adekvatan crtač za Taličnog Toma. Odabran od strane samog Morrisa, Hervé Darmenton, bivši lekar, ali doživotni crtač stripova je neko ko ne samo da imanentno razume Morrisov pristup karakterizaciji (ne samo likova već i mesta, okruženja, čitavog zapada) već je i u potpunosti usvojio Morrisov komični tajming, izražajnost poza i grimasa koje likovi prave, tempo kojim informacije stižu do čitaoca tako da se i u veoma urednom lejautu tabli kreiraju trilerska tenzija i komične postavke sa sjajnim isplatama. Do ove epizode Achdé je taličnog Toma crtao već više od jedne decenije i razrađenost stila, ležernost rukopisa i jedna opšta ubedljivost u izrazu su mu na vrhunskom nivou. U kasnijim epizodama će Achdé imati i možda za nijansu ambicioznije kompozicije koje grade na Morrisovim temeljima uz veliko poštovanje originala, ali ovde je sve urađeno apsolutno kao da iza olovke i pera i dalje sedi pokojni Belgijanac, uhvaćen u svojoj najboljoj fazi. Za ljubitelje filma Les Tontons flingueurs, način na koji Achdé karikira fizionomije Bernarda Bliera i Jeana Lefebvrea biće razlog za više od jednog osmeha, pogotovo što oni ovde postoje i u ,,normalnim" i u ,,mlađim" varijantama.

Sve u svemu, Lucky Luke: The Dalton Uncles je odličan strip i još jedno podsećanje na to koliko je popularni kauboj važna pojava u francuskom stripu koja je, na kraju krajeva, nadrasla i svog tvorca i danas živi pažljivo negovana i sigurno vođena od strane autora koji su pod njegovim velikim uticajem i ušli u kreativne vode. Ima li lepšeg legata? Digitalni album se može kupiti ovde.

Quote from: Meho Krljic on 24-05-2021, 06:08:34

Prvi se tiče onog što smo rekli na početku: kung fu je u popularnu kulturu ušao kroz film i napraviti strip koji ume da prati kinematičnost najboljih filmskih borilačkih koreografija naprosto nije lako. I Manhunter i Chang Chi, i Iron Fist, pa i španski El Cuervo imali su svoju porciju neubedljivih poza, anatomski nemogućih rešenja, nelogičnih sekvenci pokreta, a ovo su neki od najboljih radova u ovom podžanru stripa ikad. Ovakve stvari je srazmerno teško napraviti tako da slede dinamiku najboljih filmskih koreografija (posebno kineskih i tajlandskih – američke su im veoma retko u blizini po kvalitetu) ne samo jer crtači ne moraju biti intimno upoznati sa borilačkim veštinama već i na ime ograničenog broja strana u okviru standarda američkog stripa. Naravno, superherojski strip, koji tamo preovlađuje, i sam ima ovaj problem na ime svoje česte fizičke, telesne akcije, i u svojim pisanjima se trudim da istaknem one stripove za koje mislim da su pripovedači kreirali estetski zadovoljavajuće, promišljene akcione scene i koreografije.

Ovo boldovano je tačno, ALI...

To je problem percepcije stripa i njegove funkcije kao medija. Ko hoće da napravi koreografski savršenu borbu ne bi trebalo da crta strip. Dobiće samo isečak iz filmske knjige snimanja ali sa daleko manje adrenalina, slabijeg efekta, a moraće da se ubije od truda i promišljanja. Strip mora da ponudi više, nešto što film ne može, ako hoće da ima razlog da postoji (i dalje).

Naravno, naravno, ali treba i da prikaže ubedljiv pokret - ne nužno "realističan" ali uverljiv, a ovo je često problem kod prikazivanja borilačkih veština.

Quote from: Meho Krljic on 28-05-2021, 13:36:39
Naravno, naravno, ali treba i da prikaže ubedljiv pokret - ne nužno "realističan" ali uverljiv

Jasno. Kao, na primer, ovde:



Nije "realistično" ali je od siline udara deo mene skočio unazad! Mislim da se to može podvesti pod "uverljivo".

Da, da ova slika je svakako dobar primer, osim, naravno, OGROMNE količine teksta, ali dobro, to prihvatamo, naravno.

Ovih dana sam pročitao prvi tom – odnosno prve četiri epizode – serijala Fishkill, a koji predstavlja svojevrsni povratak Bena Templesmitha stripu. Ovaj izvanredni australijski crtač je početkom stoleća praktično osvojio američki strip blickrigom, eksplodirajući kroz nekoliko horor-serijala koji su u punoj meri profitirali od njegove intenzivne, ekspresivne vizije, stilizacija i deformacija podarenih likovima, brutalnog kolor-rada u kome su se gubile konture i razlika između živih bića i nežive tvari. Templesmith je u američkom stripu krenuo od Hellspawna, a ima smisla da će Todd McFarlane prepoznati srodnu, čuj mene ,,izopačenu", srodnu dušu, pa je zatim sarađivao sa Steveom Nilesom na horor serijalima 30 Days of Night i Criminal Macabre, radio licencirane Silent Hill i Dead Space, kreirao sopstveni Wormwood. Templesmith definitivno nije prvi crtač na kog ćete pomisliti kada vam treba neko da crta superheroje, pa je i imao izrazito malo rada u ovom delu industrije i zapravo poslednji strip koji će uraditi pre nekoliko godina, pre dugačke pauze u kojoj se bavio pre svega ilustratorskim radom, bio je njegov superherojski debi, Gotham by Midnight za DC.



Notabilno za našu današnju priču, Templesmith je – pored Ciminal Macabre koji se može proglasiti detektivskim stripom bar u onoj meri u kojoj su to Hellblazer ili Marti Misterija – sa Warrenom Ellisom polovinom prve decenije ovog stoleća radio visoko cenjeni serijal Fell, nikada dovršen, ali impresivan na nekoliko načina, ne najmanje zbog Ellisove gotovo samoubilačke ideje da radi sa manjim brojem strana ali većim brojem panela po stranici pa je Templesmith ovde morao da prikaže gotovo natprirodne sposobnosti kreiranja atmosfere i pričanja priče u vrlo malim kvadratima. Fell je jedan od neprežaljenih stripova iz te faze rada Warrena Ellisa kada je Britanac imao puno ideja ali malo volje da ih sprovede do kraja* pa se Fell pridružio stripovima poput Desolation Jones i Doktor Sleepless, ambicioznim visokim konceptima pričanim kroz snažni žanrovski glas a za koje je Ellis izgubio interesovanje posle određenog vremena.

*Do mere da se jedan njegov tadašnji serijal za Avatar sastojao samo od prvih epizoda četiri različita stripa koje će Ellis započeti i ostaviti – pa ako ih neko kasnije preuzme, možda i požive**
**Narator: niko ih nikada nije preuzeo, ni jedan od njih nije poživeo


Dobro je to društvo, ali Fell naglašavam jer je u pitanju bio ,,policijski" strip, neka vrsta detektivskog procedurala u izuzetno bizarnom, dejvidlinčovsko-hororičnom okruženju, a što je i na neki način preteča Templesmithovog rada u domenu ,,policijskog" stripa, kome Fishkill nedvojbeno pripada. Glavni junak ovog stripa je policajac, ili bivši policajac, zavisi kako gledate, a njegova nizbrdna spirala, pad iz socijalne zajednice i u psihozu se događaju sinhrono sa zastrašujućim društvenim i političkim potresima koji Ameriku maltene preko noći pretvaraju u košmarnu, totalitarnu distopiju. Dosta ambiciozna trajektorija za strip koga njegovi autori nazivaju ,,ljubavnom pričom umotanom u moderni noir".

Ti autori su, pored Templesmitha, zanimljiva ekipa. Hoću reći, nisam očekivao da će povratak velikog Australijanca u američki strip biti u saradnji sa Danom Foglerom, glumcem koga ste gledali u The Walking Dead i Fantastic Beasts (i slušali u Kung Fu Pandi), a koji je polovina scenarističkog dvojca Fishkilla. Kao drugi potpisan je Laurence Blum – prevashodno televizijski glumac – ali utisak je da je ovo prevashodno Foglerov projekat jer je on taj koji već ima strip-iskustvo (Moon Lake, Brooklyn Gladiator) i koji je, uostalom, radio većinu promocije za ovaj strip.



Za Bluma ne znam, ali Fogler ima sasvim autentčan ,,true nerd" kredit, sa rečima hvale za Azzarellov i Rissov Moonshine (za koji planiram skori osvrt) i 100 Bullets (čiji ću davni prikaz za UPPS možda iskopati i objaviti ovde ako procenim da me nije PRETERANO blam od onog što sam tada pisao), ali i Hickmanov i Dragottin East of West pa i Taylorov DCEASED. Utoliko, Fishkill ne ostavlja onaj utisak tezge kakav su umeli da proizvedu stripovi koje su pisali glumci pre desetak i kusur godina, recimo stvari koje je Nicolas Cage ,,radio" za Virgin Comics negde krajem prve decenije ovog veka... Fishkill je, sasvim očigledno, rad, čuj mene ,,zločin", RAD iz strasti, priča koja je surova, brutalna i puna neprijatnih momenata ali i priča u kojoj likovi imaju stvarne emocije i nisu svedeni na od kartona isečene figure, zatim ubačene u mašinu za mlevenje mesa.

Fishkill se događa u Njujorku tokom i nakon devastirajućeg terorističkog čina u kome je napadnut Bruklinski most i gde je broj poginulih, kako se navodi, veći nego jedanaestog Septembra 2001. godine. Batholomew Fishkill je ime našeg glavnog junaka, Afroamerikanca (mada, reklo bi se, ipak, muškarca mešovite rase čiji je otac bio beo), bivšeg pripadnika američke vojske koji je sa ,,turneje" po istočnim zemljama naše planete doneo ne samo uverenost da se ratovi vode za interese malobrojne elite već i solidan asortiman poremećaja mentalnog zdravlja. Problem sa autoritetom, kako nam sam kaže u monolizima tipičnim za noir žanr, je imao praktično od rođenja i to da je izabrao baš policiju kao svoju profesiju posle vojske, pa i uspeo da dogura do inspektora u NYPD, je već samo za sebe malo čudo.

No, kako ovaj strip ni imenom ni Templesmithovim brutalnim naslovnicama ne obećava ništa lepo, tako i Bart Fishkill već na početku prve epizode biva ražalovan sa pozicije inspektora, i prebačen na mesto pukog pozornika koji će krstariti Bruklinskim mostom i sprečavati sitni ulični kriminal. Da bude još gore, kada stvari eksplozivno odu u majčinu, Fishkill, koji je detonacijom bačen sa mosta i u vodu i preživljava pukim čudom – zateći će se, kada par dana kasnije povrati svest – na poziciji glavnog osumnjičenog za teroristički napad.

Fishkill ima iznenađujuće komplikovan narativ sa najmanje dva zapleta koji se međusobno ukrštaju i prepliću. Jedan je na širem planu i tiče se pomenutog terorističkog napada i potonjeg praktično policijskog režima koji se uvodi u Njujorku. Stvari komplikuje i epidemija gripa i agresivna vakcinacija populacije – u nekim scenama vidimo kako policija građane baca na pločnik i vakciniše na licu mesta – pa je uvođenje policijskog časa i preventivnih upada u stanove građana, kako bi se u korenu presekla moguća dalja teroristička aktivnost, stvarnost sa kojim se Njujorčani sada suočavaju.

Strip je, i na planu realizacije, ali svakako na planu ideja nastajao pre aktuelne COVID-19 krize i Fogler insistira da Fishkill nije demonstracija da je on išta ,,znao" već da je naprosto američko društvo po svojoj prirodi uvek na ivici od pada u ovu vrstu autoritarnog formata, baziranog na lažima i volji za moć. U Fishkill pratimo i trajektoriju političke ambicije čoveka koga uglavnom doživljavaju kao bogatog filantropa a koji ima i vrlo mračne tajne, a sam glavni junak se sa njim povezuje posredstvom drugog glavnog toka zapleta u kome imamo jednu klasičnu noirovsku potragu za izgubljenom devojkom koja ne želi da bude nađena.



Ako je Fishkill ljubavna priča, to se u njegovom prvom tomu ne vidi – likovi su ovde ne samo socijalno potpuno ispali sa table do mere da im je prva briga doslovno puki opstanak i pronalaženje osnovnih namirnica (u koje spadaju i farmaceutski produkti od ove i one vrste) već imamo posla i sa dvoje protagonista koji svaki za sebe imaju narušeni mentalno zdravlje. Bart Fishkill je na antipsihoticima i situacija u kojoj se nalazi još od pre terorističkog napada, a svakako posle, sa urušavanjem čitavog njegovog života, okida brojne krize praćene halucinacijama i očajničkim grabljenjem da se sačuva bar minimum kontrole nad stvarnošću. Andromeda – glavni ženski lik – je sa svoje strane gotovo potpuno polomljeni Gen Z protagonist, maloletna ćerka bogatog i nemoralnog oca koja nema ni koncept ikakve lične ili društvene odgovornosti i koja je istovremeno i žrtva i počinilac u većini stvari koje joj se dešavaju.

Sa ovakvim ansamblom, priča koji dobijamo ne samo da nije ,,zabavna" ili simpatična, već je izraženo neprijatna. No Fishkill nije puka eksploatacija i kombinacija vrlo razrađenog scenarija koji kroz puno teksta svemu daje posebnu boju i ton, te Templesmithovog grafičkog rada koji je, pa, VRLO grafički, daje svemu jednu iznenađujuće kafkijansko-beketovsku dimenziju. Sam Bart Fishkill je stalno na ivici da otpadne iz realnosti i njegovi napori da se u njoj zadrži bliži su onome što radi Moloa iz istoimenog Beketovog romana nego ,,pravim" noir antiherojima, a tekst je  agresivan, napadan, pun psihotične energije ali i drugih jakih karakterizacija – recimo, beskućnici koji žive u blizini mosta imaju svog ,,lekara" koji priča u stihovima i njegov karakter doslovno unosi kolor u priču, sa balončićima raznih boja i tekstom različitih fontova.

Templesmith ovde eksplodira po stranicama poput bombe na mostu u prvoj epizodi. Ne znam da li mu je strip nedostajao, ali Fishkill je Templesmith pušten sa lanca, ovlašćen da priču ispunjenu ljudskom okrutnošću crta onoliko brutalno koliko je neophodno, pa ovde imamo na programu izuzetno energičan, krvoločan crtež koji za Australijanca tipične stilizacije koristi praktično idealno pretvarajući visceralni horor – što bi sa realističnijim crtežom možda bio neizdrživ – u potentne slike, prikaze i simbole. Templesmith, kao i obično, radi i crtež i kolor a ovde je sam radio i letering i Fishkill je potpuno nepogrešivo njegov rad, snažan, beskompromisan i ubedljiv sa jasnim pripovedačkim slojem koji se probija između razuzdanih kolora i gotovo iskarikiranih likova. Dugo sam priželjkivao povratak Templesmitha u američki strip i ovo je u punoj meri zadovoljilo moju potrebu.

Pomalo je, doduše, šteta da ovo objavljuje Heavy Metal koji je u poslednje vreme malčice pojačao svoju izdavačku delatnost izvan centralnog magazina. Naravno, sasvim je okej da dobijamo ,,nove" izdavače na tržištu a koji će doneti i nove glasove i ideje, no Heavy Metal, čini mi se, ne radi baš preterano na marketiranju tih svojih drugih izdanja pa je i Fishkill, iako produkcijski na nivou bilo čega drugog iz američkog mejnstrima u ovom trenutku, pomalo skrajnut i o njemu se nije mnogo pričalo ni kada je krenuo da izlazi krajem prošle godine ni kada se prvi tom završio četvrtim brojem u Januaru ove.

Takođe, ovde i treba napomenuti da se ,,prvi tom" ,,završio" samo u smislu da na kraju četvrte epizode piše da je to kraj prvog toma i da će se nastaviti iako je priča prekinuta maltene u pola reči, da ne pominjem u momentu kad stvari tek počinuju da se zahuktavaju. No, to je valjda realnost američkog stripa a i Templesmith možda u sve donosi delić prokletstva koje je zadesilo Fell...

No, da bude jasno, Fishkill je zanimljiv i energičan strip koji treba da bude na meniju svakog čitaoca koji voli kombinaciju pandurskog noira, apokaliptične paranoje i bizarnog splatter horora. Sa velikim apetitom se nadam narednim epizodama, a vi se sa dosadašnjim opusom možete blagoizvoleti upoznati ovde.

Pročitao sam spektakularni grafički roman About Betty's Boob koga je 2017. godine objavio belgijski Casterman pod još jasnijim nazivom – Betty Boob – da bi za severnoameričko/ anglofonsko izdanje Archaia Press, artistički naklonjeni imprint BOOM! Studios, a koje je stiglo u leto 2018. godine, naslov bio blago promenjen, možda i zbog nekakvih prava na intelektualnu svojinu. Da ne bude nikakve zabune, autorke ovog sjajnog stripa su imale svaku nameru da aludiraju na Betty Boop, kako naslovom, tako i sadržajem stripa, ali i na dojke. Konkretno, na jednu partikularnu dojku, još konkretnije levu dojku žene po imenu Elisabeth B. – iz čega naslućujemo i prezime iste gospođe – a koja se od iste rastaje u košmarnom snu na samom početku prvog poglavlja u kome jato (čopor? krdo?) rakova nadire preko apstraktnog, nedefinisanog prostora dok Betty spava, te drsko nasrće na rečenu dojku.



Što se tiče metafora, ova je onoliko direktna koliko je potrebno da se ne promaši tema ovog romana jer je u pitanju praktično ,,nemi" strip, bez dijaloga, sa samo kratkim upadima teksta u ,,naslovima" poglavlja i, incidentno, u samoj radnji, više u formi zvučnih efekata nego nekakve verbalne komunkacije. About Betty's Boob je strip koji se izražava slikama, poređanim u sekvencijalan narativ, a njegovoj atmosferi, ali i furioznim pripovedanju tekst nije ni potreban. Rezultat je da je ovo strip koji se čita izuzetno brzo ako samo želite da vidite šta se u njemu dešava, a na 180 strana desiće se jako mnogo jer nema pauza da se sedne i priča, ali i strip koji možete gustirati izuzetno sporo, vraćajući se unatrag da se divite kompleksnim kompozicijama, maštovitom lejautu, izvrsnim pripovednim trajektorijama kroz stranice, briljantnim stilizacijama, besprekornom koloru koji, kad smo već kod njega, jedan naglašeno šaren strip zapravo prikazuje kao maltene crno-beli sa upadima boje, jer je njeno korišćenje savršeno ekonomično i i samo u funkciji nemog pripovedanja.

About Betty's Boob je produkt transatlantske saradnje između francuske scenaristkinje Véro Cazot (naravno da joj je pravo ime Véronique), a koja trenutno radi serijal Olive za Dupuis sa crtačicom Lucy Mazel, i kanadske crtačice Julie Rocheleau. Ako pogledate Olive i Cazotin prethodni strip-rad, Les petites distances, oni su kao i About Betty's Boob, stripovi snažno naklonjeni oniričkom i simboličkom, sa programskim rušenjem granica između fantazije i realnosti, pa se može reći da je ovo tema koja opseda scenaristkinju. Ovo je tim zanimljivije što je Cazotova do početka prošle decenije uglavnom pisala komercijalne radove – scenarije za televizijske skečeve, trejlere i serije – pa je ulazak u strip-industriju očigledno bio način da se okrene stvarima koje je zbilja interesuju a koje su joj onda donele i poštovanje, ako već ne bogatstvo. Sa svoje strane, crtačica Julie Rocheleau je iz Montreala ima iskustva sa animacijom, storibordovima, ali i ilustrovanjem knjiga za decu U strip-industriju je ušla godinu dana pre scenaristkinje, 2010. godine, sa odmah nagrađenim grafičkim romanom La Fille invisible kog je radila sa scenaristkinjom Emilie Villeneuve, da bi Rocheleauova iste godine dobila i nagradu Joe Shuster za svoj kolorni rad a istu je nagradu, samo za naslovnu stranu dobila tri godine kasnije za jedan od albuma iz serijala La colère de Fantômas koje radi sa Olivierom Bocquetom, plodnim francuskom scenaristom koji je radio i jednu epizodu Spirua pre nekoliko godina. Solidna reputacija.



Sve u svemu, Rocheleauova i Cazotova su se jako dobro pronašle u ovom stripu i kreirale vizuelno upečatljivu, dirljivu a optimističnu pripovest koja se bavi jednom, nažalost, i dalje aktuelnom traumom u modernom društvu i svojevrsnom ostrakizacijom osoba koje zapravo ne bi trebalo da su isključene ni po jednom osnovu. About Betty's Boob je eksploracija i psihološke i socijalne dimenzije ove traume, ali je i urnebesna nadrealistička proslava te neke, jelte, drugosti i kao takva trebalo bi da uđe u lektiru za osnovnu školu. To kad naši dođu na vlast. Ali do tada, treba reći i da je kvalitet stripa prepoznalo više žirija na dva kontinenta, pa da je ovaj roman pokupio nekoliko nagrada koje dodeljuju frankofoni kritičari, ali i u SAD bio među nominacijama za Ajznera. Nije loše.

About Betty's Boob je priča o Betty aka Elisabeth B. koja se na početku stripa budi iz pomenutog košmara sa rakovima koji se zatrčavaju na njenu levu dojku i zatiče sebe u bolničkom krevetu, bez kose, sa perikom koja stoji na natkasni i, što je teže za prihvatiti, bez leve dojke. Na mestu gde je nekada bio obli, za oko i ruku prijatni telesni aksesoar sada je samo ravna koža, crveni ožiljak i preko njega štep hirurškog konca. Mastektomija, kao način da se spasu životi po cenu jednog srazmerno malog dela tkiva, je danas široko prihvaćena intervencija i verovatno je sačuvala živote stotina hiljada žena u poslednjih sto godina. Uz nju, u poslednje vreme, dolazi i možda predvidiv a svakako neizbežan procvat paralelnih privrednih projekata, od estetske hirugije pa do odeće dizajnirane da prikrije ili kompenzuje odsustvo jedne ili obe dojke. A što ukazuje da je i danas ili, možda POSEBNO danas, ova vrsta narušenja telesnog integriteta obeležena posebnom stigmom.



Svakako, živimo u društvu gde je izgled nikad važniji već i time da smo sa obe ruke nakačeni na Bodrijarovu ekstazu komunikacije i da nikada više judi na planeti nije znalo kako izgledamo, bilo kadro da proučava naše slike i video snimke, ali i vlasno da ocenjuje, presuđuje, kritikuje ili hvali. Posebno za mlade ljude život se danas u dobroj meri pretvorio u video-igru gde je jurnjava za skorom koji se meri lajkovima i generalnim ,,engagementom" sa njihovim digitalnim emanacijama ličnosti vrlo realna i u velikoj meri utiče i sa samopercepciju.

Protagonistkinja ovog stripa, Betty, nije tinejdžerka, po crtežu bi se reklo da je u svojim ranim tridesetim godinama, ali gubitak dela tela nije stvar preko koje se prelazi olako, pogotovo ne gubitka dela tela koji se snažno vezuje za rodni identitet. Voleli mi to ili ne, rod JE postojeća kategorija i da je stvar proste genetike svima bi bilo lakše u životu, ali nije. Uprkos paranoičnim argumentacijama koje slušamo poslednjih nedelja od dela srpske intelektualne scene kako je rod ,,izmišljena kategorija", fakat je da rodni identitet nije puka biološka funkcija i da se nalazi na komplikovanom i osetljivom secištu genetike, endokrinologije, psihologije, socijalnih interakcija, u velikoj meri na kraju krajeva, ,,prezentacije". Nema potrebe da ovde sada ulazimo duboko u ,,džender" teoriju, ali trebalo bi da je intuitivno jasno da to kako percipiramo jednu osobu u smislu roda naprosto ne mora da bude usklađeno sa onim kako su joj lekari na rođenu pripisali polnu pripadnost – Andreja Pejić bi trebalo da je svima jasan primer sa svojim tako dobro pogođenim imenom koje je transformisano u žensku verziju reči koja označava muškarca – pa je u istom tom smislu i intuitivno kada vidimo kako Betty na početku ovog stripa reaguje na gubitak nečega što je u tuđim očima, ali i sopstvenim, ,,prezentira" kao ženu.

Odnos Betty i njenog momka je prikazan vrlo eksplicitno u smislu da je njegova reakcija na telo koje više nije ,,konvencionalno" žensko vrlo somatska, predintelektualna. On nije ono što bismo nazvali diskriminatorom, ali on se plaši tela koje više ne prepoznaje kao nešto na šta bi trebalo da ,,prirodno" ili makar statistički uobičajeno reaguje pa je raspad Bettynog odnosa sa njim neizbežan.



Ali About Betty's Boob nije mračan strip koji će iskustvo traume razvlačiti po velikom broju strana – on je ekstremno dinamična nadrealistička priča koja uspeva da i scene od kojih se čoveku malo okrene stomak učini energičnim, čak i zabavnim.

Tako na samom početku, tokom meltdauna koji Betty doživljava u bolnici imamo scenu koja je, bez obzira što prikazuje ženu što praktično silazi s uma zbog traume i straha, istovremeno i izuzetno duhovita, nabijena energijom i komičnim, mada ne sprdalačkim detaljima. Autorke su vrlo sposobne da tokom daljeg pripovedanja kreiraju mnogo ovakvih scena, pretvarajući About Betty's Boob u nemu slepstik komediju koja svojom zabavnom dimenzijom ublažava naglašeno mračne elemente. Primer je svakako kasnija scena u kojoj Betty juri periku što je po gradu nosi vetar i koja se transformiše sve više u nadrealističnu komediju (do momenta kada perika praktično dobije noge i sama beži od vlasnice). Ovo je način da se imaju i jare i pare: da se pokaže šta gubitak tradicionalno ženskih atributa – duga kosa je jedan od najprepoznatljivijih – čini mentalnom zdravlju i osećaju samoidentifikacije žene, ali i da se čitalac ne optereti ovim pokazivanjem, naprotiv, da se ova spoznaja prelomi kroz scene u kojima je protagonistkinja delatna i ne pomišlja da se preda traumi i skrši pod naletom depresije.

Ovo je vrlo osetljivo mesto da se na njemu radi, pogotovo da se na njemu kreira strip koji nema dijaloge, ali Cazotova i Rocheleauova su savršeno dorasle izazovu i postižu perfektan balans. Neretko u sličnim pričama dobijamo insistiranje na tome kako je teško kada ste traumatizovani u neveštim pokušajima da se kod čitaoca (gledaoca/ igrača itd.) izazove empatija, dok druge odlaze predaleko u pokušaju da se to kompenzuje pa prikazuju narative u kojima traumatizovani protagonist naprosto odluči da više nije traumatizovan i odmah mu bude bolje. About Betty's Boob je na idealnoj sredini između ova dva ekstrema i pokazuje protagonistkinju koja prolazi kroz česte momente gubitka snage, straha i gađenja nad samom sobom, bekstva u samoizolaciju itd., ali koja je istovremeno puna energije, jake volje da NEŠTO uradi, i mada su mnoge stvari koje radi pogrešne, sam čin rada, samo neodustajanje i ulaganje sebe iz sve snage u borbu su već terapijski značajni i deluju simbolički ispravno.



Strip, onda, u svojoj drugoj polovini prikazuje i način na koji se Betty na kraju pronalazi u svom novom, a rekao bih samo zrelijem identitetu, gde joj nije potrebno da bude ,,ista" kao svi ostali da bi pripadala zajednici i ovo je jedna od najboljih prezentacija ,,queer" estetike koje sam video u poslednje vreme. Da bude jasno, strip ne insistira da Betty postane lezbijka ili nekakva transrodna/ nebinarna osoba kako bi pronašla svoj mir, već, naprotiv, ide unazad do izvora queer teorije i podseća da je odstupanje od norme – vidljivo i bez stida – revolucionaran rad po sebi i da biti ,,queer" ne znači pripadati nekoj drugoj normi, već biti zadovoljan u zajednici koja se ne oslanja na diktat norme.

Utoliko, druga polovina stripa, još naglašenije nadrealistična u svom imaginarijumu i maštovitosti crteža, prikazuje Betty kako se pridružuje burlesknoj pozorišnoj trupi i posle izvesnog vremena pronalazi svoj ,,Betty Boob" identitet u kome će se osećati udobno, vredno i zaokruženo – ne slučajno unutar profesije (i zajednice) gde je ,,prezentacija" nešto na čemu stalno radite (s ljubavlju), ne nešto s čime ste prosto rođeni. Naravno, svaka zajednica je takva, ova to samo eksplicitno prepoznaje i slavi.

Strip, naravno, nema nametljivu političku dimenziju već time da nema teksta, ali ima vrlo jasnu implicitnu političku dimenziju sa kontrastiranjem ovog Bettynog ,,posla" u kome je autonomna, kreativna i okružena podrškom sličnih samovlasnih osoba* i njenog prethodnog posla sa koga biva otpuštena u prvoj polovini a koji se tiče rada u glamuroznom tržnom centru i prodaje skupe kozmetike, gde Bettyno pojavljivanje sa perikom i bez jedne dojke kreira prvo neizrečeni a zatim vrlo konkretan problem.

*od kojih su neke i same ,,otpadnici" od društva na ime invaliditeta/ prostetike, a što podseća da ,,queer" identitet ne mora biti vezan za očigledne rodne atribute, ali i da invaliditet apsolutno može imati rodnu komponentu

Način na koji Rocheleauova kreira nadrealističku atmosferu ali i jake slike i simbole je osvežavajući i inspirativan. Kanađanka naprosto uzima ,,klasične" karikaturalne načine rada u kojima se jako stilizuje i ,,preteruje" i primenjuje ih na duži sekvencijalni narativ, pa su tako likovi često pretvoreni u praktično crtanofilmovske groteske, sa telima – ili delovima tela – koja rastu do neprirodnih dimenzija u scenama kada se Betty plaši ljudi sa kojima je u kontaktu, i njihove osude/ diskriminativnog ponašanja. Ovo ni malo ne narušava ton stripa koji ionako biva uspostavljen pomenutnom scenom iz sna na početku ali koji se dalje održava brojnim poigravanjima sa simbolikom, pogotovo onom vezanom za delove tela i njima tradicionalno pripisivanim svojstvima. Šta sve ovaj strip radi sa jabukom stavljenom u brushalter – pa od toga se može napraviti najmanje pet seminarskih radova iz antropologije.



About Betty's Boob uspeva da se završi i na jedan neskriveno romantični način, snažno se oslanjajući na tradiconalno ,,ženske" slike i simbolike, a izbegavajući petparačku patetiku i komodifikovanu sentimentalnost, time slaveći i čistotu ljudskih emocija ali i podsećajući da su one, bez obzira na identitetske razlike među raznim populacijama, praktično svima nama zajedničke. Ovo je moćno finale, upečatljivog crteža i naracije koja u tom delu sasvim slobodno i bez granica meša realnost i fantaziju, simboliku i linearno pripovedanje, dovodeći strip do hepi enda. Betty je pritom jedan skoro idealni protagonist priče jer se ona tokom te priče vidno, snažno i nepovratno menja, a da u sebi zadržava onaj obični, svakodnevni kvalitet koji smo upoznali na početku stripa i koji je poslužio kao osnov za identifikaciju sa protagonistkinjom. Zbog toga je About Betty's Boob tako prijemčiv i zaista čini štivo koje treba da čitaju i odrasli i deca.

Ovima drugima će prijati raskošan, stalno uzbudljiv i beskrajno maštovit crtež i aluzije na Maxa Fleischera (Georgea McManusa ali i Mačka Feliksa),  koje idu dalje od Betty Boop, ali su svakako fokusirane na njen lik – istorijski značajan jer je u medijum namenjen deci uveo koncept seksualnosti. About Betty's Boob nije ,,dečiji" strip ali ima sličnu misiju da seksualnost i rodnu percepciju i identitet predstavi kao nešto daleko šire od heteronormativnog standarda koji, eto, ume da nanese štetu i onima koji pukom nesrećom od njega odstupe. To je teška i ozbiljna misija ali ovaj strip je dostojanstveno iznosi a pored toga je i đavolski zabavan. Štaviše, usudio bih se da ga nazovem remek-delom, pa ako moj endorsment išta znači, imate priliku da ga, u digitalnoj formi, kupite ovde.

Pročitao sam dve kolekcije Marvelovog serijala Ghost-Spider koje sakupljaju deset brojeva što su izlazili prošle i pretprošle godine – a poslednja kolekcija je izašla u Decembru. Nije da nisam imao zanimanja za to kako se završava ovo poglavlje priče o interdimenzionalnoj Gwen Stacy, ali mi je i pomisao da treba da uđem u čitanje ovog stripa proizvodila blagu nelagodu i tako, uz natezanje, pet meseci kasnije sam sve ovo iščitao. Nelagoda je imala pravo.



Ne da je ovo u ijednom smislu loš strip, da me se ne shvati pogrešno ali sam još pre nekoliko godina shvatio da mi, iznenađujuće, stripovi o Gwen Stacy iz paralelne dimenzije – označene sa Earth 65 u Marvelovoj nomenklaturi koja, da ne bude zabune, nema nikakav metod i sistem – u kojoj je ona ostala živa i dobila paukoidne supermoći, a Peter Parker je mrtav, da mi ti stripovi uprkos zanimljivoj koncepciji, uprkos harizmatičnoj protagonistkinji i upečatljivom grafičkom identitetu, nešto ne leže.

Originalni serijal Spider Gwen – o kome sam pisao ovde – je bio spinof multiverzalnog DOGAĐAJA Spider-verse iz 2014. godine i Spider-Gwen, iako naoko nastala kao puka igra reči, je bila jedna od najzanimljivijih varijacija na Spider-man mitos, prevashodno jer su se autori, Jason Latour kao scenarista i Robbi Rodriguez kao crtač, snažno potrudili da njihova heroina ima opipljiv, uverljiv svet da u njemu živi, ali onda i snažnu ličnost i karakter. Spider-Gwen je postala i fenomen, prodajući u prvo vreme vrlo solidnu količinu stripova (pričamo o tiražima od preko trista hiljada za neke od epizoda), i pretvarajući se u svojevrsnu savremenu girl power ikonu. Marvel je sa njom uspeo da ubode taj željeni kombo prepoznatljivog seta moći i sposobnosti, sa osveženom, modernom karakterizacijom usmerenom na do tada slabije usluženi segment čitalačke populacije pa se Gwen Stacy pridružila Kamali Khan i Doreen Allene Green u toj novoj generaciji ,,devojačkih" superheroina sa osobenim perspektivama na čitav taj superherojski biznis.

Osim što je Spider-Gwen, za moj novac, ispala najslabija od svih, a što je neobično jer sam ja valjda taj spider-geek koji odlepljuje na sve što ima veze sa spajdermenštinom. Strip je imao solidan inicijalni život, sa četrdesetak brojeva (što se danas, za nove superheroje, mora brojati kao uspeh, pogotovo jer se kreativni tim nije menjao), ali, iznenađujuće, kao da nikada nije dosegao pravu radnu temperaturu. Ovde, naravno, moram da napomenem da je sasvim moguće i zamislivo da ja naprosto NISAM ciljna grupa i da legije tinejdžerki koje su se pronašle u Spider-Gwen – zbog čega će ona imati tako prominentnu ulogu u filmu Into the Spider-verse – bolje od osedelog, mlohavog matorca razumeju zeitgeist u koji se Spider-Gwen uklopila. No, bilo kako bilo, moja inicijalna dijagnoza vezana za Spider-Gwen stoji i danas, dakle, iz moje perspektive, ovo je strip koji je sve svoje zanimljive motive i interesantnu karakterizaciju stavio u službu na kraju dana nedovoljno interesantnih priča. Da bude jasno: za potrebe pisanja o Ghost-Spider ponovo sam pročitao čitav originalni Spider-Gwen kao i tranzicioni serijal, Spider-Gwen: Ghost Spider, čisto da imam svež kontekst u koji mogu da stavim ovih poslednjih deset epizoda i retko se dešava da imam tako usklađeno novo i staro mišljenje o nekom stripu.

Hoću reći, na kraju dana mi je IDEJA o Spider-Gwen i dalje bolja od realizacije Spider-Gwen. Originalni serijal (koji je, tehnički, i sam bio sastavljen od dva serijala, al da ne seckamo u sitna crevca, ko uopšte može da pohvata Marvelove marifetluke sa numeracijama i relansiranjima...) je tokom svojih nekoliko godina izlaženja istrajavao na sumornom tonu i atmosferi propasti, a svoju protagonistkinju bacao od univerzuma do univerzuma. Početna premisa, o svetu u kome je Gwen Stacy Spider-Woman, Peter Parker je postao Lizard pa poginuo, Harry Osborn je psihički nestabilni agent SHIELD-a, Kapetan Amerika je opasna afroamerička žena, a Matt Murdock nije Daredevil već mafijaški konsiljere koji kasnije preuzima kontrolu nad kriminalom u Njujorku – i nindžama, naravno – i postaje Kingpin-umesto-Kingpina, gde je Gwenin otac, policijski kapetan George Stacy živ i ima neugodan, problematičan odnos sa ćudljivom ćerkom, gde je Frank Castle psihopatski policijski inspektor koji mesto da juri prave kriminalce, juri Gwen, iako mu se retki superzločinci poput Rhinoa i Vulturea motaju ispred nosa – ta početna premisa je dala podlogu za tako mnogo dobre drame da je svojevrsna nesreća kako su Latour i Rodriguez stalno osećali potrebu da Gwen povezuju sa širim multiverzalnim zapletima, stavljaju je u krosovere sa Milesom Moralesom, Jessicom Drew, guraju je u skakanje između paralelnih dimenzija. Spider-Gwen je bio strip koji jeste imao jedan konkretan zaplet tokom celog svog trajanja, ali je taj zaplet na kraju sveden na pitanje ,,šta zapravo Gwen Stacy i šta je odvaja od drugih Gwen Stacy u drugim univerzumima?"



A što je filozofska tema više nego stvarni zaplet i Spider-Gwen se, pogotovo u svojoj drugoj polovini pretvorila u gomilu scena gde likovi pričaju o prirodi i svrhovitosti postojanja, o volji, sudbini, predoređenosti i otrzanju fatumu itd. I, da ne bude zabune, volim ja kada superherojski stripovi zauzmu tu filozofsku pozu, ali Spider-Gwen je do svog kraja bila rastrzana između toga da njen lik ima realističan, urbani narativ – sa sve odlaskom protagonistkinje u zatvor, iz ubeđenja da niko ne sme biti iznad odgovornosti – i te multiverzalne, filozofske dimenzije.

Nije preterano pomoglo i što je posle polovine serijala Gwen izgubila tajni identitet, a supermoći je vezala za tuđinskog simbiota (,,Gwenom", razume se) koji, u ovom univerzumu nema faustovsku simboliku i danas je status kvo za ovu junakinju da joj je kostim napravljen od velikog broja ,,gumastih" paukova koji slušaju njenu volju... Hoću reći, Spider-Gwen kao da je bio strip koji je bolji bio u ubacivanju novih ideja nego u njihovoj razradi i dovođenja do nekih konsekventnih zaključaka... Takođe, gotovo uniformno sumorna atmosfera do samog kraja znači i da, po mom osećaju, Spider-Gwen nije uspela da postigne željeni balans u kome protagonistkinja treba da se suoči sa ogromnim iskušenjima ali da sa svoje strane pokaže i snagu duha koja će biti uzor (mladim) čitaocima. Ponovo, možda je naprosto stvar u tome da ja nisam ciljna grupa za taj strip – možda su mlađi čitaoci kao snažan osnov identifikacije našli upravo to da Gwen tokom čitavog stripa ne ume da odluči ko je i šta je i šta želi od života...

Kako god, nakon završetka originalnog serijala, Gwen je ponovo dobila svoj strip u Spider-Gwen: Ghost-Spider iz 2018. godine sa novim kreativnim timom. Ovde je, spinofujući priču iz novog ,,spajder" krosovera, Spider-Geddon, deset brojeva napisala Seanan McGuire i moram da priznam da je glavni razlog što sam ovo čitao bilo prisustvo crtača Takeshija Miyazawe na nekoliko epizoda. Miyazawa je praktično genije kada su omladinski superherojski radovi u pitanju (videti pod Mary Jane,  Ms. Marvel i Runaways) pa je i njegova interpretacija originalnog dizajna stripa, ali i njegove dinamike bila pravi užitak za oči. Što se same priče tiče, ovaj serijal kao da nije mogao sa sobom da se dogovori oko toga o čemu se u njemu radi, kombinujući skakanje između dimenzija sa ,,normalnim" životom mlade odrasle devojke sa supermoćima i bez tajnog identiteta u alternativnom Njujorku. Iako je Seanan McGuire kvalitetna spisateljica pa i strip-scenaristkinja (kako sam onomad svedočio), ovaj strip je, možda paradoksalno, bio previše usredsređen na samu ličnost protagonistkinje, sa nedovoljno rada na zapletima i samoj radnji. Ključni element ovog kratkog serijala, na kraju, ispada da je bilo to da je Gwen odlučila da ne koristi ni Spider-Gwen (suviše šašavo) ni Spider-Woman (jer Jessica Drew joj je bliska prijateljica iz paralelnog univerzuma) alijase, već je odabrala Ghost-Spider kao onaj pravi, aludirajući na to da Gwen Stacy u skoro svakom drugom paralelnom univerzumu, ne poživi da bude zaista odrasla, zrela osoba. Kul ime, mračan razlog, hoću da kažem, ali i svojevresna metafora za to da Marvel kao da ne zna šta tačno da radi sa likom koji je, zasluženo, a možda i neočekivano, postao ikona za jedan deo čitateljstva, ali koji nikako da dobije priču izvan stalnog pitanja ,,ko sam ja i šta radim ovde?". Sama Gwen nikada eksplicitno ne pati od ,,sindroma samozvanca" ali njeni stripovi konzistentno ne uspevaju da joj daju sopstveni svet i sopstveni put kroz njega, oslanjajući se sve vreme na multiverzum kao na pouzdanu štaku, i likove iz glavnog Marvelovog univerzuma kao bezbedna rešenja u slučaju da publika nije uverena da su alternativne verzije Glory Grant, Mary Jane Watson ili Georgea Staceyja dovoljno dobre.



A što se sve prenosi i u ovaj najnoviji serijal o kome danas pričamo. McGuireova i Miyazawa su, da se razumemo, pretrčali i u Ghost-Spider serijal, pa je zadržavanje istog kreativnog tima i direktan nastavak priče iz Spider-Gwen: Ghost-Spider samo još jedno podsećanje da Marvel veštačkim restartovanjima svojih serijala pokušava da izmuze malčice pažnje. No, kako je i Ghost-Spider potrajao svega deset brojeva i završio se na, blago rečeno ne baš sasvim prirodnom mestu, pričamo o još jednom stripu koji svoj nemali potencijal ne uspeva da iskoristi do kraja. Pa čak ni do polovine.

Prvo bih svakako želeo da pohvalim crtež. Rodriguezov originalni dizajn za kostim Spider-Gwen je savršen primer idealne kombinacije karaktera, zeitgeista i stila kojim je strip bio crtan, sa ,,urbanim" i ,,omladinskim" elementima idealno povezanim sa ,,paukolikim" temama, ali onda i sa stripom koji je uvek imao nervoznu dinamiku, preterane, neprirodne ali ubedljive geometrije i konture. Miyazawa je za oko prijatniji crtač od Rodrigueza, njegovi likovi uvek deluju mlađe i nežnije a scene su mu bliže prizorima iz Studio Ghibli filmova po senzibilitetu nego Rodriguezovoj pomalo košmarnoj estetici, ali on ovde uspeva da sačuva osnovni identitet i karakter ovog sveta i njegovog glavnog lika, a da im da lakoću i dinamičnost sebi svojstvene. Elegancija i izraženi ,,cool faktor" Spider-Gwen su ovde netaknuti, a da Miyazawa, pa potom i Ig Guara koji od njega preuzima olovku u kasnijim epizodama pružaju nešto čistije lejaute i manje agresivne kompozicije od originala, dajući, teoretski, ovom stripu još širi potencijalni krug čitalaca. Kolorist Ian Herring je ovde presudan element formule, sa pažljivo odabranom paletom i varijacijama između dva univerzuma koje su kreirane njenim suptilnim promenama.



Narativno, ovaj strip počinje urednije nego što sam se navikao i McGuireova kao da se konačno otarasila VELIKIH narativa o sudbini i predodređenosti, pa Gwen dobija priliku da bude ono što jeste – mlada devojka koja svira bubnjeve, povremeno superherojiše, ali i želi da nastavi obrazovanje i bude podrška svom ocu i, u perspektivi, produktivan član društva. ,,Gwen upisuje koledž" ne zvuči kao posebno uzbudljiv zaplet za heroinu naviknutu da skače između univerzuma i bori se protiv vremeplovnih vampira koji jedu toteme, ali ovo je vrlo dobrodošlo ,,uzemljenje" stripa koji ima sve predispozicije da bude snažna priča o odrastanju mlade, energične ali i pomalo depresivne žene kojoj je život otišao u tandariju kada je stekla moć i odgovornost. Čak ni to da je jedini način da Gwen normalno ide na koledž taj da to čini u drugom univerzumu ne smeta isprva – ovo je dobro opravdanje za više prisustva ,,našeg" Spajdermena i Petera Parkera u ovoj priči a davanje protagonistkinji ,,novog" tajnog identiteta je samo dobrodošli bonus za strip koji nikada nije zaista ponovo našao balans kada joj ga je oduzeo.

No, problem je ponovo što se Gwen jače tretira kao multiverzalni koncept nego kao ,,prava" osoba i to je, čini se, neizlečiva boljka ovog serijala. Neobično je kako je Miles Morales, ,,crni Spajdermen" vrlo brzo i lako postao lik za sebe i – bez obzira što je i sam iz drugog univerzuma i opterećen poređenjima sa originalom – već godinama uživa u stripovima koji se bave njegovim sopstvenim problemima, sopstvenim pobedama i porazima itd., a da Gwen Stacy sa Zemlje 65 nikako da dobije isti tretman. Ne kažem da je podzaplet sa dva profesora Warrena iz dva univerzuma konceptualno nezanimljiv s obzirom na veze ,,našeg" profesora Warrena/ Šakala sa ,,našom" Gwen Stacy ali ovo je opet primer kako se ova Gwen Stacy upliće u stare priče sa kojima ona lično nema veze, baš u momentu kada je delovalo da će imati SVOJU priču.



Gore od toga, zapleti u ovih deset brojeva se prilično smandrljaju, sa likovima koji ulaze i ispadaju u priču bez jasnih karakternih lukova i sa temama koje samo prolete bez stvarnih razrešenja. Gwen tokom ovog kratkog perioda upozna i novu najbolju drugaricu (koja, naravno, ima i strašnu tajnu) i potencijalnu simpatiju i McGuireova je vrlo uspešna u tome kako ovim likovima daje instant prepoznatljive i karakterne ,,glasove", ali jedan od njih ostaje samo neka vrsta kulise a drugi nestaje iz narativa bez razrešenja. Isto tako, sukob Gwen sa dva profesora Warrena – da ne pominjemo sa njenom verzijom Man Wolfa, prođe brzo i bez zadovoljavajućeg zaključka, a onda Outlawed (o kome smo nedavno pisali) samo proleti u prolazu...

Finalna priča, pak, nema veze ni sa jednom prethodnom i tiče se odsustva koncepta Fantastične Četvorke u Gweninom univerzumu, te pretećeg smera u kome se dvoje mladih influensera kreću ne bi li još više povećali svoju popularnost. Ponovo, ovo je interesantan zaplet, sa nadahnutim apdejtovanjima motiva iz klasičnog Marvelovog univerzuma ali se onda sa njime ne uradi puno. Dramatična promena status kvoa u poslednjoj epizodi koja čitaoca ostavlja u čudu deluje zbrzano i verovatnije svedoči o prevremenom okončavanju slabo prodavanog serijala nego o odluci utemeljenoj u kreativnim kriterijumima.

Ghost-Spider je, dakle, još jedan strip sa puno potencijala ali bez dovoljno mogućnosti da se on zaista realizuje. Paradoksalno, lik koji je stvoren da ima jak lični karakter i da prkosi tropu i sudbini preminule ljube korišćene za motivaciju muškog protagoniste, evo, već osam godina nikako da se spase stalnih poređenja sa ,,pravom" Gwen Stacy i uplitanja u drame iz drugih realnosti. Ovo je, tehnički, primamljiv strip koga su radili neki vrlo solidni autori i njegovi likovi su mi svi jako dragi, ali skup dobrih elemenata ne daje nužno funkcionalnu celinu pa je  i Ghost-Spider više nastavak obećanja da će Spider-Gwen jednom, možda, dosegnuti svoju autentičnu formu, ali ne i autohtono odličan rad. Čekaćemo a do tada, evo ovih kolekcija na Comixologyju.

Pre nekoliko dana na Engleskom jeziku je izašao Always Never, prvi album koga je talentovani španski crtač Jordi Lafebre uradio kao kompletan autor, i jedna duboko sentimentalna, bestidno romantična ljubavna priča u trajanju od četiri decenije. A ko ne voli lepe ljubavne priče sa srećnim krajem? Only fucking assholes, that's who, da pozajmim ponovo tu zgodnu proklamaciju od Marka Wahlberga. Always Never jeste ,,ljubavni roman" ali je i grafički roman i nežna, sazrela romantičnost Lafeberovog pripovedanja, u kombinaciji sa njegovim izvanrednim crtežom su dovoljno da razoružaju i najrgđeg skeptika, ili su barem bili dovoljno da razoružaju mene. A kad smo već kod toga, ovaj strip i nema srećan kraj, makar utoliko što je njegov kraj tek srećan početak.



Jordi Lafebre je rođen i živi u Barseloni, a tamo i predaje na školi Joso gde je i sam studirao pravljenje stripova nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Barselona. Stripovima se profesionalno bavi poslednjih dvadeset godina a mada su mu prvi radovi, naturalno, bili za španske magazine (uključujući, uh, Penthouse Comics i Wet Comics), njegova je karijera strelovito eskalirala kada je počeo da radi za franko-belgijsko tržište. Da budemo fer, njegov crtež je i veoma pod uticajem prestižnih crtača iz ovog univerzuma, sa tragovima Loiselove pa i Uderzove ekspresivnosti. U svakom slučaju, saradnja sa belgijskim scenaristom Benoîtom Drousieom, a koga bolje poznajemo pod umetničkim imenom Zidrou i koji i sam živi u Španiji, je lansirala Lafeberovu karijeru u orbitu pa je ovaj dvojac posle rada za magazin Spirou uradio Lydie za Dargaud, pa La Mondaine, a onda su lansirali serijal Les Beaux étés (na Engleskom preveden kao Glorious Summers) koji je do sada izbacio četiri albuma. Glorious Summers je vrlo uspešan rad sa optimističnom atmosferom i jednim prijateljskim senzibilitetom pa je lako prepoznati da je Always Never, objavljen prošle godine za Dargaud, na Francuskom jeziku i pod naslovom Malgré tout napravljen u sličnom modusu, samo sa interesantnim fokusom na neobičnoj ljubavnoj priči koja se razvija tokom pune četiri decenije. I nema jednostavan zaključak.

Tačan prevod za ,,malgré tout" na Srpski bi verovatno bio ,,ipak" ili čak ,,uprkos svemu", a sam Lafebre je na svom tviteru, u najavama Engleskog izdanja albuma koristio analognu frazu ,,nevertheless". Ipak, finalni prevod kao ,,Always Never" je prilično srećno rešenje jer fraza ,,uvek nikad" sugeriše apsurdističku dimenziju priče koja ovde nije beznačajna, naprotiv. Štaviše, izdavač i najavljuje ovaj strip rečima da ,,nisu sve ljubavne priče stvorene da budu jednake" i da ,,nekima trebaju decenije da procvetaju, gotovo kao da se odvijaju unatrag". Šta to znači biće vam jasnije kada pročitate ovaj lepi album, ali možda i zapravo neće. Always Never nije ni poučna, pa ni, striktno govoreći završena (ljubavna) priča i njen autor, vrlo dovitljivo, izbegava čitalačku frustraciju neodgovorenim pitanjem ,,šta je bilo posle" time da kraj stavlja na početak, vrlo plastično pokazujući da je ,,kraj" ovde zaista tek početak nečeg novog.



Zvuči konfuzno, ali Always Never nije konfuzna priča kada prihvatite njene premise. Ovo je narativ o dvoje ljudi, muškarcu i ženi iz malog mediteranskog grada koji imaju romantičnu i zašto ne reći, dirljivo intimnu vezu punih četrdeset godina. A da su zapravo sve vreme vodili potpuno  odvojene živote. Ana je preduzimljiva, snalažljiva žena koja se udala za simpatičnog, razumevanja punog Giuseppea taman kad je to bilo zgodno, i rodila mu lepu ćerku, a paralelno izgradila uspešnu karijeru u javnoj službi, krunisanu sa nekoliko konsekutivnih mandata u ulozi gradonačelnice. Ova njena karijera obeležena je radom za lokalnu zajednicu, rešavanjima stvarnih problema stanovnika malog grada, ali i pažljivim projektima koji treba da obnove i modernizuju urbane četvrti a da sačuvaju mesta i prizore koji imaju tradicionalnu, pa i nostalgičnu vrednost.

Sa svoje strane, Zeno je studirao kvantnu fiziku – i bio uspešan, ali nikada nije završio doktorsku disertaciju koja diskutuje o mogućnosti protoka vremena unatrag, jer je, vođen nemirnim instinktima lutalice i čoveka koji ne želi da se veže uz jednu ženu, jedan grad ili čak kontinent, proveo dobar deo svoje karijere na brodovima. U pauzama mornarskog života, Zeno se vraćao u gradić, vodio knjižaru koju mu je ostavio otac, dalje pisao svoj doktorat i generalno bio romantični vagabund koga svi znaju kao momka uz koga je garantovan dobar provod ali ne i miran, stabilan život u dvoje.

Ana i Zeno su, dakle, dve vrlo različite osobe, ona stabilna, posvećena, vredna do mere patološkog radoholičarskog impulsa koji će je često dovesti do toga da spava u kancelariji, sa mužem punim razumevanja i nežnosti, on nestalan, pustolovan, vetrogonjast, večito neoženjen i neodoljivo šarmantan. Uprkos svemu ili, jelte, upravo zahvaljujući svim tim razlikama, Ana i Zeno se, nakon jednog slučajnog susreta u vreme kada su oboje imali dvadeset godina i imali ludu noćnu avanturu, vezuju jedno za drugo neraskidivim vezama koje ne prestaju niti slabe tokom decenija što dolaze. Iako oboje rastu, sazrevaju i menjaju se, definišu svoju, jelte, zrelu (ako već ne konačnu) formu i ulogu u životu po kojoj će ih pamtiti, iako se ona udaje, gradi porodicu i karijeru a on jurca po svetu i stupa u veze sa nebrojenim ženama, ovo dvoje nemogućih ljubavnika će neprekidno ostajati u kontaktu. I da bude jasno, strip je ovde besramno romantičan, prikazujući nam duge telefonske razgovore vođene sa različitih geografskih širina u nemoguća doba dana, pisma poslata sa svih strana sveta na adresu kancelarije gradonačelnice u neuglednim, običnim, ničim obeleženim kovertama, čak i ljubavne poruke pisane u očajanju u kabinama raznih brodova i zatvarane u boce, potom poveravane okeanu, uz svest da možda ovo sve nema smisla i da ona i on nikada neće biti zajedno.



Ali uspeh ovog stripa je da i tu besramnu romantiku i sentimentalnost prodaje sa ne samo velikom elegancijom u pripovedanju i BESKRAJNIM šarmom u crtežu, već i da ovu romansu prikazuje kao nešto sasvim prirodno, čak, možda i potrebno, lekovito za dvoje likova. Oboje, da bude jasno, vode živote koji su ispunjeni i u kojima su srećni svako na svoj način: ona sa svojom porodicom, poslom, gradom koji postaje drugačiji, više nalik njoj što više mu ona daje, on sa svojim putovanjima, ekscentričnim poznanstvima i egzotičnim ljubavnicama, nikada vezan za jedno mesto, uvek voljen na bilo kom mestu da se pojavi. A opet, oboje kao da su zaista ispunjeni, zaista, što bi rekao Aristotel, zaokruženi, samo zato što znaju da postoji ono drugo i da to drugo misli na njih, sanja o njima, da će im pisati, plesati sa njima preko telefona dok oboje slušaju istu ploču...

Ova romansa nema stvarni pančlajn, pa ni pouku koja bi išla dalje od ,,lepo je biti zaljubljen" i ,,još lepše je biti zaljubljen decenijama" ali ovo je bitna pouka. Ljubav koju imaju Ana i Zeno je plemenita i tako čista – iako definitivno ide protiv društvenih konvencija pa i onoga što bismo smatrali poželjnim socijalnim uzorom – ne samo zato što, sem te jedne noći pre četrdeset godina, nikada ne dobija ,,fizičko" ovaploćenje, već prevashodno jer uspeva da se održi na tačno onoj ivici fantazije i stvarnosti koja zaljubljenost i čini tako opojnim stanjem. Ovo su dvoje ljudi kojima je konstantni boravak u zoni iščekivanja, pa i zapitanosti gde je ono drugo, šta radi, šta misli, da li misli na mene, ne samo ne-frustrirajući već predstavlja upravo neophodni element magije, neodređenosti, potencijala za nešto prelepo u životu, da im ti životi tokom celog jednog radnog veka budu lepi i čudesni. Ana i Zeno u sebi uspevaju da sačuvaju mladalački žar i ma koliko to bio jedan kliše romantične literature, ovde je isporučen izuzetno uverljivo.



Deo te uverljivosti otpada na Lafebreovu srećnu kreativnu odluku da priču priča unazad, krećući od dvoje sada već starijih osoba koji ulaze u penzionerske godine i koji se posle toliko decenija odlučuju da provedu neko vreme u fizičkom kontaktu, bez, zaista, ikakve vizije do čega to dalje može da dovede, i idući unatrag sve do fatalnog prvog susreta dvoje dvadesetogodišnjaka na slučajnom brodu i slučajnom putovanju. Always Never je romantična biografija dvoje protagonista, pričana metodično i spretno preko 150 strana ovog albuma koja čitaoca prvo stavlja u pomalo napet položaj jer svedoči ,,kraju" priče o kojoj ne zna ništa, a koji je, istovremeno, očigledno tek početak neke druge priče koju neće videti, samo da bi, stigavši do poslednje strane, bio u potpunosti investiran u ove živote i zadovoljan jer je shvatio, ne, OSETIO sve.

Drugi deo uverljivosti otpada na zaista drsko izvanredan crtež i kolor (u kome je Lafebreu pomogla Clemence Sapin). Stilizovanost i izražajnost, humoristička ali i romantična energija Lafebreovog crteža ovde služe da nam ,,karikirane" ljude približe na način na koji ,,realistično" crtani likovi možda i ne bi mogli da nam budu bliski. Ovo je strip usredsređen na ljupkost, na nežnost i pažnju, na sitne detalje radije nego na velike gestove i proklamacije pa je i crtež vrlo usredsređen na pažljivo urađena lica, ekspresivne poze, odeću, ali i arhitekturu, postavljajući likove u različite decenije i dajući im da rastu i sazrevaju unazad, zajedno sa njihovim okruženjem. Da je Always Never čak i manje spretna priča, ili čak priča bez teksta, on bi i dalje imao fantastičnu snagu upravo na ime crteža koji je naprosto brijlantan, dinamičan, duhovit i prepun optimistične energije.

Teško mi je da zamislim da neko posle zaklapanja ovog stripa koji slavi romantičnu ljubav ali ne pretenduje da je tu sad nešto ,,objasni" može da se oseti ikako drugačije nego razneženo i dobro raspoloženo. Naravno, ne treba smetnuti sa uma i da pričamo o jednom naglašeno buržoaskom narativu koji se bavi samo delićima drame u ljudskom životu i kao takav fetišizuje romansu daleko iznad nekih drugih možda značajnijih stvari, ali u domenu romantične (grafičke) proze, Always Never je veoma uspeo i veoma prijatan strip. Možete ga sebi, u digitalnoj formi, priuštiti ovde.

Učinio sam svestan napor i pročitao prvu priču, to jest do sada izašlih šest brojeva Imageovog serijala Crossover, a koga piše Donny Cates i crta Geoff Shaw i moja prva reakcija bila je ,,uuuhhhhhh" a sve druge ,,hm, ovo nije baš sjajno". Crossover je divno nacrtan strip da ne bude zabune, Shaw je ovde, što se kaže u Americi, izbacio loptu iz parka, i ovo je sjajna demonstracija da je ovaj mladi dizajner i ilustrator više nego spreman da bude naredna velika zvezda američkog stripa, ali užitak u crtežu i izuzetnom koloru odličnog Deeja Cuniffea nije bio sasvim dovoljan da spase opšti utisak o stripu koji, hajde da to diplomatski kažemo, pati od loše ideje i mlitave realizacije. Čovek bi pomislio da kad je u pitanju žanrovski strip visokog koncepta koga radi jedan od najvrelijih mlađih scenarista u američkoj industriji a izdaje treći najvažniji izdavač na kontinentu, da će tu mašinerija odraditi svoje i da je određeni nivo ozbiljnosti zagarantovan, ali Image Comics je firma koja i dalje posluje bez (obaveznih) urednika u svojim izdanjima. Ovo je sa jedne strane simpatičan gest poverenja prema autorima koji – teoretski – najbolje znaju šta je dobro za njihove radove i imaju punu, ničim ukaljanu kreativnu, jelte, slobodu, ali je sa druge strane i podsećanje da je u nekim slučajevima i najboljim autorima potreban neko ko će da ih povuče za rukav i kaže ,,mojne to, brt, mojne to."



Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog ,,levljoj", ,,progresivnijoj", ,,osvešćenijoj" strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni ,,critical darling" i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji. Dobro, svakom se omakne da nešto lupi i, jelte, ostane živ a današnji ultra-woke narod po društvenim mrežama ne propušta ni jednu priliku da komarca naduva u magarca na steroidima, no, Crossover je bez sumnje strip kome vidno nedostaje urednička ruka a koja bi očinski izgladila konceptualne blamaže što su se Catesu otele kontroli, ali možda i važnije, pomogla da se jedan narativ prepun potencijala apgrejduje sa stadijuma prilično bezukusne salate žanrovskih tropa u nešto dostojno svog visokog koncepta ali i upečatljivog, vibrantnog crteža koji su ponudili Shaw i Cuniffe, te vrhunskog dizajna i leteringa Johna. H. Hilla. Da stvari budu gore, Crossover u svom impresumu potpisuje Marka Waida kao nekog ko je radio ,,story edits" pa se opravdano pitam na šta li je ovaj narativ ličio pre nego što je iskusni profesionalac prošao kroz njega i uobličio ga u ovo što smo dobili u prvih šest brojeva...

Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima. Ovo je vidnije u njihovim creator owned radovima za druge izdavače, ali je dovoljno vidno i u onome što rade za korporativne gospodare čime dobijamo zadovoljavajuću kombinaciju prepoznatljivih likova ali i osobenog tona za superherojske stripove. Cates je na sebe skrenuo pažnju serijalima God Country i Buzzkill, oba na Imageu – ovaj prvi je i crtao Shaw – i oba sa jakim ličnim elementima bez obzira na žanrovske kvalitete, da bi dalje dobio posao u Marvelu ali i nastavio da radi za nezavisne izdavače. Svojevremeno sam ozbiljno pohvalio njegove serijale Babyteeth i Redneck, a mada mi njegov tekući serijal za Marvel o Venomu nije nešto specijalno sjajan, mora se priznati da je u pitanju jedan od najuspešnijih serijala o ovom Marvelovom antiheroju u njegovoj istoriji*. Cates je u Marvelu i odabran za naslednika Jasona Aarona na Thoru i to, svakako, svedoči o njegovoj reputaciji.

*iz koga je i izašao ovosezonski krosover King in Black o kome ću, to mi je sudbina, morati uskoro nešto da napišem



Zašto je onda Crossover ovako neobično neubedljiv strip? Možemo samo da spekulišemo – jedan od razloga bi mogla biti Catesova rastrzanost na sto strana s obzirom na količinu stripova i scenarija za druge medije koje piše. S druge strane, u pogovoru za prvi broj Cates insistira da je ovo strip koji je naprosto morao da napiše, naročito nakon dugog vremena provedenog u bolnici gde se maltene rastao sa životom, pa je u pitanju možda i nedovoljno formirana ideja od koje se autor nije dovoljno distancirao da bi joj dopustio da dosegne korektnu žanrovsku formu – sam Cates u istom tom pogovoru kaže da nema pojma da li će strip uopšte funkcionisati bez obzira što je ,,morao" da ga napiše – ali Crossover je meni problematičan najpre na ime toga da ima jednu razumno cool ideju ali da je ovih šest brojeva ispunjeno brdom klišea i žanrovskih poštapalica koje na gomili tvore nezanimljiv narativ. Da nije sjajnog crteža i te kul ideje u temelju svega, Crossover bi bio skoro potpuno zaboravljiv strip.

Teške reči, verbalne šamarčine – hajde da vidimo imam li argumente za ovo što pričam.

Crossover je, u uobičajenom stripovskom žargonu, pojam koji označava mešanje likova iz različitih serijala istog (ili dva) izdavača u istoj priči. Kad sam ja bio mlađi a strip-kontinuitet jednostavniji za praćenje, krosover je podrazumevao da se Spajdermen pojavi u jednoj od epizoda Srebrnog letača* a počev već od sedamdesetih kreirane su i priče kojima je osnovna ideja upravo bila to da se iskoristi sinergija inače odvojenih likova i njihovih istorija u zapletima koji su važni i za jedne i za druge. Danas imamo redovne (polu)godišnje događaje u Marvelu i DC-ju koji su ,,company crossoveri" sa desetinama likova iz različitih stripova a koji i određuju dalji tok tog nekog opšteg kontinuiteta celog strip-univerzuma.

*i oni se tu, naravno odmah potuku

U serijalu Crossover se ovaj krosover, međutim, događa između ,,stvarnog" sveta i gomila različitih strip univerzuma i njegova primamljivost je upravo u tom potencijalu koji nastaje kada postane jasno da su strip-univerzumi opipljive stvarnosti same za sebe i da one mogu da stupe u interakciju sa ,,realnim svetom". Pa, mislim, ko o tome nije sanjao kao adolescent, čitajući omiljene superherojske stripove? Momenat u kome shvatite da su stripovi ,,stvarni" i da sa njima više nemate samo jednosmernu komunikaciju je uvek nabijen tenzijom, uzbuđenjem i strahom i imati strip sa ovakvom postavkom je pravi konceptualni zlatni rudnik.



Naravno, pričam o stripu Multiversity, Granta Morrisona, starijem od pola decenije. A mogao bih da pričam i o masi drugih stripova, čak i ne odmičući se od Morrisona gde bih citirao Doom Patrol i Flex Mentallo kao prethodne primere ove vrste krosovera, a onda bih se prisetio i brojnih radova u DC-ju ili Marvelu (od Flash of Two Worlds i Realworlds, preko Marvelovih stripova publikovanih povodom jedanaestog Septembra, pa sve do Gwenpool). Hoću reći, Cates nije baš prva osoba koja je došla na ovu ideju i njegov strip treba da se od drugih izdvaja prevashodno time da je pisan iz pozicije nekog ko je odrastao uz superherojske stripove, ko se samoidentifikuje kao gik i kome je ova vrsta kulturne identifikacije izvor ponosa ali i povremenih problema tokom života. Dakle, jelte, da ponovo dobijamo strip u kome se oseća prisustvo njegovog autora, jedan autobiografski miris – sve ono što kod Catesa volimo.

Što se zapleta tiče, Crossover prikazuje Ameriku u kojoj se najednom i bez najave pojavio nekakav interdimenzioni procep, iz njega ispale stotine superheroja i superzločinaca koje su odmah zaratile a ovo je imalo devastirajuće posledice po deo Arkanzasa u kome se sve dešava. Amerika, je, prirodno, na njih poslala vojsku, da bi ova bića iz drugih univerzuma ubrzo oko sebe podigla neprobojnu magijsku barijeru koja ničemu ne dopušta da uđe, ali ni da izađe. Strip ima dve jasne tematske linije koje prati: jedna se bavi pokušajima američke administracije da neobjašnjivi i preteći fenomen stavi pod nekakvu kontrolu, druga je herojska potraga dvoje strip-gikova koji pokušavaju jednom od likova ispalih iz stripa i zarobljenom sa pogrešne strane magijske barijere da se vrati svojima.

Ovo su zanimljive teme i postavka je, da budemo jasni, dobra. Crossover bez sumnje ima primamljiv zaplet, ali spoticanje kreće čim se uđe u realizaciju.

Obradimo prvo proverbijalnog slona koji strpljivo sedi u sobi i čeka da ga se dohvatimo: Cates ovo zaista piše iz jedne vrlo lične ljubavi prema superherojskom stripu koji je odgovoran za dobar deo njegovog identiteta (da ne pominjemo da ga lebom hrani) a koji mu je, nesumnjivo, doneo i neke neprijatne momente tokom odrastanja u Teksasu uobičajeno sumnjičavom prema svemu što nije bogougodno i smrdi po nekakvoj gikovštini. No, Cates ovde pravi zaista neobično pogrešnu procenu i prikazuje nam život u ,,postsuperherojskom" vremenu kao mesto na kome su ljubitelji superherojskog stripa diskriminisani i progonjeni onako kako je to, istorijski, bilo rezervisano za seksualne manjine.

I to je, pa, veoma nezgrapna metafora. Nemam sumnji da je ne jedan gik u svom životu trpeo prozivke, zlostavljanje i kojekakve korektivne mere uvedene od strane religioznih roditelja ili lokalnog establišmenta, ali Cates ovo kao da je kucao u bokserskim rukavicama, prepisujući direktno iz stvarnog života sa bilbordima na kojima piše ,,God hates masks" i religioznim fanaticima koji se zaleću u striparnice sa molotovljevim koktelima.



I kad nešto ne ide, ono ne ide. Ne da ja imam nameru da budem uvređen u ime nekog drugog, ali ovo je tonalno zaista nespretno, a naročito u trenutku kada je supeherojska pop-kultura defakto mejnstrim i kad i sasvim normalan svet koji nikada u ruke nije uzeo tamo nekog Iron Mana ili Infinity Gauntlet, slobodno diskutuje o karakteru Tonyja Starka i tome je li Thanos ipak malčice i imao pravo.

Nezgrapnost metafore – zbog koje je i krenulo to silno gunđanje na internetu – je, međutim samo simptom jedne opštije nespretnosti sa kojom Cates piše ovaj strip. Crossover ima u sebi i šire političke metafore – jasne su aluzije na Trampovo interniranje migranata sa scenama u kojima vidimo da su likovi iz stripova zatvoreni u posebnim ustanovama i da se na njima, jelte, eksperimentiše, ali ovo je sve nešto što je apsolutno već viđeno, i više puta mi je tokom čitanja na pamet padao Zemeckisov Zeka Rodžer koji je daleko uspešnije baratao svojim – sličnim – simbolikama.

Narativ ove prve priče u Crossoveru formatiran je oko tog nekog on the road modela gde dvoje glavnih junaka pomažu ,,stripovskoj" devojčici da se probije do magijske barijere preko Amerike koja je namah militarizovana i ,,autoritarizovana" i ovo je prilika da se analiziraju ljudske predrasude ali i da se susretnu različiti likovi iz stripova koji se sada šetaju među ,,pravim" ljudima, no problem Crossovera je u tome da ima seriju mekgafina umesto stvarnog zapleta* – moramo stići do ovde i naći taj i taj predmet da bismo stigli do tamo itd. – i da mu je glavna junakinja potpuno beskrvna i nezanimljiva. Cates daje malo karaktera nekim od sporednih likova ali u usta same heroine, Ellipses Howell stavlja samo najizlizanije fraze i jedan izrazito bledunjav diskurs a što je sasvim fatalan nedostatak ovog stripa. Čak ni preokret na poslednjoj strani poslednje epizode, koji je sam za sebe prilično kul, ne uspeva da je spase, da opravda njene tunjave replike, niti da stripu zaradi karakter i šmek.

*i seriju nejmdropova autora stripova iz našeg sveta za koje vesti javljaju da su ubijeni ili nestali na ime klime koja je zavladala nakon, jelte, krosovera

A što je bizarno – čovek bi očekivao da će u stripu koji se bavi stripom i njegovim odnosom ka stvarnom svetu biti naglašeni upravo njegova maštovitost, poetika, drama. Umesto toga dobijamo samo najizblendiraniju melodramu punu klišeiziranih situacija i izlizanih fraza koje izlaze iz usta protagonistkinje. Slabo.



Ono gde je strip uzbudljiviji je svakako u korišćenju poznatih superheroja da se osveži narativ. Naravno, Cates i Image nisu mogli da dobiju prava na Supermena i Spajdermena – mada se Supermen pominje i diskutuje kao važan koncept – ali se ovde pojavljuju The Paybacks Eliota Rahala (koje su Cates i Shaw radili za Dark Horse), Madman Michaela Allreda, Savage Dragon Erika Larsena, Hit-Girl Marka Millara, likovi iz Chew, Astro City, Witchblade, Black Hammer, The Wicked + The Divine, Incorruptible, gomila likova Roba Liefelda... Mnogi od njih su samo kulisa dok drugi imaju ,,speaking parts" uloge i naravno da je kul kada se vidi mešanje supermoći i ,,stvarnog" sveta, ali strip i svakako malo gubi na snazi time što ima tu superklišeiziranu radnju...

Ali bar je crtež sjajan. Shaw i Cuniffe ovde imaju nimalo naivan zadatak da izmešaju realističan, a opet izražajan stil, sa stripovskim stilizacijama i preterivanjima, da sve to bude deo jednog kongruentnog sveta a da se opet vide jasne razlike između onog što je ,,stvarno" i onog što je ,,nacrtano". Ovo je težak ispit koga dvojica umetnika polažu sa visokim ocenama, uspevajući da Crossoveru udahnu energiju klasične silver age produkcije ali i da ispoštuju ,,realizam" potreban da priča ima osoben ton. Pripovedački, ovo je vrlo sigurno i zrelo, sa finim, urednim lejautom koji samo na momente biva protresen atraktivnim, eksplozivnim tablama kompleksnih, energičnih kompozicija. Shaw je izvrstan i u tajmingu pripovedanja i u karakterizaciji likova a Cuniffeov kolor prosto iskače sa stranice i ostavlja utisak jake živosti, svežine, uzbuđenja, baš onako kako očekujete od stripa ovakve tematike.

Šteta je, zaista, što nemamo bolji scenario od ove niske klišea i nezgrapnih metafora koju je Cates kreirao. On u jednom trenutku pravi vrlo jasnu aluziju na Watchmen čiji je pančlajn da taj strip, na kraju, nije imao pravo, i da je ljudska priroda drugačija od onog što su Moore i Gibbons pomalo utopijski zamislili, ali ovo je samo primer kako Cates omašuje višeslojnost i kompleksnost Watchmena i, poredeći se s njim, skreće pažnju na problematičnost Crossoverovog nedopečenog scenarija i neudobnih metafora.

No, dobro, posle toliko kritika vredi reći i da ću Crossover, kada od ovog meseca nastavi sa izlaženjem, i ja nastaviti da, barem jedno vreme, čitam jer me interesuje šta će dalje autori uraditi sa ovom koncepcijom. Naredni broj, sedmi, pisaće Chip Zdarsky, crtati Phil Hester a kolorisati Ande Parks, a što je zanimljiv preokret, no, jasno je da je ovo Catesu veoma važan strip i on će sa njim biti do kraja, kao pobednik ili pokojnik. Ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology ovaj serijal prodaje na ovom mestu.

Quote from: Meho Krljic on 11-06-2021, 06:47:57Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog ,,levljoj", ,,progresivnijoj", ,,osvešćenijoj" strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni ,,critical darling" i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji.
...
Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima.

Ne znam koje ti kritičare čitaš ili pratiš, ali ovi koje ja znam ne vole Catesa uopšte. Ali uopšte. Mislim, njegove radove, njegovu "veštinu", ne njega lično (što me ionako ne zanima). Ovo kažem da ti sad ne bi prebacio krivicu na njegove ispade na društvenim mrežama ili generalne političke stavove, kao što ponekad radiš. Doduše, ti kritičari jesu cinična i beskrupulozna družina, sposobna da samelje vaše i naše snove i (samo) vaše detinjstvo u bezobličnu kašu, pa je možda i do toga. Ne mogu da tvrdim jer nisam čitao dovoljno od tih radova dotičnog. A nešto me i ne privlači od kada sam čuo da je neko nazvao Catesa "naslednikom Marka Millara". A to je, po meni, samopromocija, demagogija, šok, i povlađivanje najgorim nagonima publike - pod uslovom da poređenje stoji, naravno. Ništa od toga nije nužno loše, ali kao osnova kreativnog rada mi je sasvim na pogrešnom mestu.

A isti ti ljudi koji nemaju visoko mišljenje o Catesovim radovima, su sasvim zadovoljni Ewingovim. Što znači... šta? Za mene samo da nikako ne mogu ići u isti koš.

Meni je Kejtsov Venom mnogo dobar, i od tada obratim paznju kad naletim na nesto sto je on pisao.

Meni se Kejtsov Venom zapravo ne dopada i baš sam morao da se nateram da čitam i King in Black, ali iz ovog Ridiculusovog napisa mogu da zaključim da on čita i sluša ljude koji su starii i ciničniji nego ovi koje ja u prolazu pokupim i koji načelno reaguju pozitivnije na njegove radove. To da je Cates novi Millar čak nisam ni čuo ali je svakako preterano - pa nije da je Millar ikuda otišao, još ćemo se mi s njim ćerati.

Čekaj, zar nije Millar prešao u profitabilnije vode? 

Bogami, kako mu je prošao Jupiter Legacy na Netflixu, bolje bi mu bilo da ne napušta strip-medij još neko vreme.

Pročitao sam i treći tom avantura Doktora Misterije, naslovljen Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle i mada je i ovo bilo zabavno iskustvo, moram da priznam da ova priča nije po kvalitetu bila na nivou prve dve o kojima sam pisao pre par meseci.

Naravno, za ikog iole normalnog, ovo su sve stare vesti jer, kako smo već i tada primetili, stripovi o Doktoru Misteriji su na našem jeziku i na regionalnim tržištima dostupni već godinama, u izdanjima Libellusa ili Čarobne knjige, uključujući ovaj treći album, no moja poslovična lenjost je ovde ponovo nasrnula pa sam morao da dočekam da SAF objavi prevod i ove treće epizode na Engleski jezik, da napravi digitalno izdanje koje će se pojaviti na Comixologyju, kako bih ja to na kraju pročitao.

Ovo nikako ne treba tumačiti kao nekakvu prećutnu kritiku, naprotiv, prva dva albuma Doktora Misterije su mi bila veoma zabavna i zapravo sam se malo i iznenadio kada sam čitajući ovaj treći shvatio da im on po kvalitetu nije ravan. Utisak je da su Castelli i Filippucci ovo radili malo na brzinu, da se ispuni norma pa su ,,Užasi crne džungle" strip koji se prilično iscrpljuje u besprekidnom referenciranju, podgurkivanju i namigivanju čitaocu, nadajući se da će stalni dotok aluzija na poznata dela iz popularne kulture devetnaestog i dvadesetog veka biti dovoljan da kompenzuje prilično tanak zaplet i rad sa likovima.



Da bude jasno, nije da su prva dva albuma Docteur Mystère bila nekakva disertacija iz suptilnosti, ovaj komični strip se uvek vozio na toj kombinaciji parodije i avanturističke akcije i praktično svaka tabla mu je bila ispunjena gegovima i komikom, ali utisak je da je u prva dva albma pripovedanje bilo sigurnije a rad na narativu i likovima, pogotovo na samom Doktoru, nešto ozbiljniji.

Za one koji se tek sada uključuju u naš program, evo i kratkog sažetka onog o čemu pričamo: Docteur Mystère je, u ovoj svojoj inkaranaciji, lik iz Bonellijevih stripova, koga je kreirao tvorac Martija Misterije, Alfredo Castelli, kao starijeg, iskusnijeg rođaka, bazirajući se na, zapravo, postojećem liku iz avanturističke proze sa kraja devetnaestog veka kog je kreirao Francuz Paul D'Ivoi. Docteur Mystère je u to vreme bio samo jedan od likova nastalih da se naskoči na kompoziciju popularnosti i komercijalnog potencijala koju su suvereno predvodili romani Žila Verna, pa je kao takav i bio praktično kopija mnogih Vernovih ideja i motiva. U kasnijim svojim avanturama, Docteur Mystère je malo uzgubio na popularnosti, da bi mu svetlost ispod reflektora ukrao njegov saradnik, Cigale, a u skladu sa promenljivim prioritetima čitalaštva. U svakom slučaju, kada je Castelli krenuo da piše stripove usredsređene na ovu dvojicu junaka, udružio se sa iskusnim crtačem Luciom Filippuccijem, poznatim po svojim erotskim radovima, ali i čovekom sa velikim opusom i u drugim žanrovima, uključujući crtanje Martija Misterije. Filippucci je i jedini i isključivi crtač na serijalu Docteur Mystère u pet albuma koji su do sada napravljeni.

Što se tiče trećeg albuma, on je notabilan po tome da Doktora, koji je u ovoj verziji Indus – originalni Doktor Misterija bio je britanski oficir koji je služio u Indiji i tamo pokupio mnogo mističnog znanja i arkanih veštna – vraća u Indiju. Cigale i Mystère su ovom prilikom u misiji praćenja gospođice Pearl Brooke kroz najgušću prašumu indijskog potkontinenta sve do Sarawaka gde je njen otac guverner.

Sad, čitaoci nabildovanijeg geografskog čula će verovatno odmah primetiti da se Sarawak ne nalazi u Indiji, već u Maleziji i to na severozapadu ostvra Borneo te da je probijanje kroz indijsku džunglu na, istina vrlo lepo opremljenom i dresiranom slonu, poprilična besmislica. Otprilike kao kada biste od Londona do Gibraltara išli preko Švajcarskih Alpa... No, Castelli kao da za ovu epizodu nije baš želeo previše da se trudi i Indija i Borneo su ovde iskombinovni ne zato što to ima ikakvog geografskog smisla, nego da bi scenario lakše napravio mashup Žila Verna i Emilija Salgarija. Sandokana, odvažnog malezijskog pirata koji se bori protiv nepravde su deca moje generacije upoznala preko italijanske serije iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojoj ga je igrao Indus Kabir Bedi, ali istina je i da su Salgarijevi romani o ovom liku – a napisano ih je jedanaest – nastajali u isto vreme kada i ostala proza koju omažira Doktor Misterija, pa je spajanje Doktora i Sandokana neka vrsta simboličke pravde na delu.



Nažalost, sam strip, kako rekosmo, ima veoma tanak zaplet i Sandokan se ovde, uprkos velikom potencijalu koji lik nosi – da ne pominjem koliko je moje ludo srce lupalo u anticipaciji – koristi praktično kao komični pančlajn, a veliki deo zapleta ove epizode svodi na tek nešto više od vica. Komedija zabune može da bude prihvatljiva komponenta u avanturističkoj prozi, ali, kako rekoh, čini se da ovde Castelli nije imao snage da se previše potrudi.

Možda je najveća zamerka koju imam na Užase crne džungle to da se ovaj strip premalo bavi samim Doktorom, provodeći daleko više vremena sa likovima koji su u prethodna dva albuma bili ipak samo podrška. Ovo je možda i fatalna rana ovog narativa: Doktor Misterija u Castellijevoj izvedbi nije najdublji lik svih vremena ali je, u poređenju sa ostalim likovima koji su svi jednodimenzionalne komične karikature, on prirodno težište svakog od ovih narativa. Čim njega izvedete iz fokusa, strip se odjednom pretvara u puku seriju gegova. Pišući o prethodna dva albuma često sam koristio izraz ,,farsa" jer je Docteur Mystère definitivno strip koji – dobronamerno, svakako – ismeva trope avanturističke proze i ranog palpa, poigravajući se sa formom i nekim stereotipima. Međutim Užasi crne džungle ne ostavljaju toliko utisak farsičnosti koliko nemaštovitosti i ovde se stereotipi više ne ubacuju u narativ da bi bili potkazani, već ih scenarista, reklo bi se, prvo malo zagleda a onda uz uzdah odlučuje da ih upotrebi takve kakvi su, bez mnogo napora da se oni dekonstruišu. Rezultat je da Užasi crne džungle troše veliki broj strana na prikaz mračnih rituala pripisivanih stravičnim Hindu-kultovima i crne magije (iz crne džungle, jelte), bez namere da tu kao nešto komentariše, naprosto koristeći ove izlizane trope zato što oni tematski leže ovoj priči i zato što će to pomoći da se nekako dobaci do kraja albuma.

Ovo se vidi i u samoj tehnici pripovedanja. Docteur Mystère je u prethodna dva albuma imao jedan jasan tempo i na momente vrlo maštovite, što se kaže ,,filmske" rezove i tranzicije između scena. Užasi crne džungle, pak, imaju naglašeno dekomprimovano pripovedanje – recimo, nakon prve table gde vidimo naše junake kako jašu slona kroz džunglu, dobijamo scenu od čak osam strana koja prikazuje pomenuti mračni ritual, njegove rezultate, zatim opširan flešbek koji treba da nas dovede u sadašnjost i pokaže kako i zašto su neki likovi koje smo upoznali u prethodnim epizodama ponovo sa nama i to, kakvog li iznenađenja, baš usred džungle u Indiji. Ovo je sve moglo da stane na dve strane, ali utisak je da ovde naprosto nije bilo dovoljno priče da se stigne do kraja, pa su i naredne table ispunjene tehnikama odugovlačenja i dobijanja na vremenu.




Hoće se reći: ova epizoda ima nekoliko gegova koji se stalno ponavljaju, u nadi da će to stripu dati željenu komičnu inerciju. Gospođica Brooke sve što joj se događa posmatra kroz prizmu popularne kulture onog vremena, stalno citirajući naslove romantičnih romana i pozivajući se na likove iz knjiga, poput Branke Katić u ,,Anđelima", Ch'ing K'way igra igru preduzimljivog i prevrtljivog kineskog biznismena i nema paktično nikakav drugi karakterni element, Radetzky je podmukli, kukavički Nemac sa nezdravom fiksacijom na pacova koji ga tretira sa prezirom itd. Ponavljaju se upadanja u rupe bez dna, gegovi sa mišem, ali najveći prestup ovog albuma je upravo to da samog Doktora u njoj naprosto nema dovoljno. Njegova kombinacija narcisoidnosti, lude smelosti, intelektualne nadmenosti ali i bizarnih logičkih skokova koje pravi je ono što pokreće ovaj strip i kad god Doktora nema u kadru, a to je u ovoj epizodi prečesto, stvari se spuste na nivo jeftinih pošalica.

Ako na ovo dodam i da je konačni preokret vezan za Sandokana takođe plitkast i traći potencijal ovog lika, moram da kažem da me Užasi crne džungle nisu zadovoljili na pripovednom planu. Naravno, nije da tu ništa ne valja, ima ovde dosta uspelih momenata, lepih komičnih poentiranja i kvalitetnog rada sa likom samog doktora između prvoloptaškog humora (hvatanje za sise? Stvarno?) i ponovljenih gegova, tako da ne mogu da kažem da nisam nimalo uživao.

Što se crteža tiče, Lucio Filippucci je svakako prevelika faca da bi išta što on radi moglo da se opiše kao slabo, ali između dekomprimovanog pripovedanja i povremeno naglašeno umirenog kolora pošteno je reći da je ovaj album manje vizuelno impresivan od prethodnog koji se događao u, jelte, svemiru. No, Filippucci briljira u mnogim scenama – one koje se događaju u samoj džungli svakako prijaju već na ime razobručenog kolora i upečatljive opreme za slona – i činjenica da ovde ima priliku da grafički omažira Vernovog mehaničkog slona je već dovoljna da ovaj strip naprosto morate uzeti u ruke.

Sve u svemu, Užasi crne džugnle su vidan pad u odnosu na prva dva albuma o Doktoru Misteriji. Ovo je, naravno, i dalje sasvim čitljiv strip ali da sam na ovu epizodu naleteo prvo, ne verujem da bih imao tako pozitivnu dispoziciju prema čitavom serijalu. No, svakome je dopušteno da malo poklekne u nekom momentu svoje stvaralačke karijere, pa iako je ovo slabiji album u serijalu, svakako ga možete pazariti ovde, a ja ću i dalje sa zanimanjem čekati objavljivanje nastavaka.

Pre par nedelja je na Engleskom jeziku izašao album Nationalist Love poljskog autora Jakuba Topora i ja sam ga sa apetitom pročitao, ma šta pročitao, PROGUTAO u jednom dahu. Jeste da ovo ima više od 280 strana, ali Toporov pristup stripu je takav da slike rade više od teksta i ovo nije obiman, rečima opterećen, već lak i instant-probavljiv rad. Takođe, ko dođavola NE VOLI da s vremena na vreme konzumira sirovu, slice-of-life priču o poljskim gej naci skinhedsima? Onli faking eshols, det's hu.



Nationalist Love je pod originalnim naslovom Nacjolove još 2018. godine izdao poljski izdavač timof i cisi wspolnicy (gugl trenslejt mi kaže da ovo znači ,,timof i kratki saradnici" i ja sad ne znam šta da mislim, pogotovo što je u logotipu firme slon) i ovo je tek jedno pero u kapi agilne izdavačke kuće koja još od 2016. godine u svom katalogu kombinuje atraktivnu ponudu američkih i evropskih autora sa interesantnim radovima iz domaće produkcije. Ako odete na sajt timofa videćete tamo i poljska izdanja američkih creator owned stripova poput Essex County, Blankets, Andromeda ili The Sixth Gun, ali i evropske radove kao što su Fado ili Chiral, pored jake selekcije aktuelnih poljskih izdanja. Svaka čast. Jakub Topor je poljski crtač i scenarista koji je pre Nacjolove uradio već dva albuma, ali sa ovim je podigao dosta prašine pa i bio nominovan za grafički roman godine na festivalu u Lođu. S obzirom da pričamo o stripu koji ne samo da je eksplicitan po pitanju seksa i nasilja, već se i može podičiti vrlo upečatljivim ali ekstremno sirovim grafičkim stilom, valja pretpostaviti i da je za interesovanje koje je izazvao – pa i tri godine kasnije prvi Toporov prevod na Engleski jezik – dobrim delom zaslužna ta tematika i zaplet koji se bave vrlo aktuelnim, jelte, identitetskim pitanjima.

Strah da će Nacjolove biti samo levičarsko, ,,woke" ismevanje nacionalista (i njihovo poistovećivanje sa nacistima) se bez sumnje uvlači u srce svakog srpskog čitaoca koji sa zebnjom uzima u ruke ovaj obimni a opet britki grafički roman. ,,Jesu li umetničke vrednosti ove publikacije uopšte na nivou pažnje koji je izazvao", pita se on, ,,ili su mrski mondijalisti, levičari, apologisti svakojakih perverzija i socijalno neprihvatljivog ponašanja naprosto ovo izgurali pod reflektor pažnje javnosti na ime te grube, neargumentovane i na stereotipima zasnovane kritike mladih osoba koje naprosto nisu po meri ionako nedostižnih standarda ,,osvešćenosti" što ih propisuje i imperativno zahteva današnja vladajuća ideologija kulturnog marksizma?" I ovo je svakako legitimno pitanje iako se mora primetiti da ga naš fiktivni čitalac postavlja na neobično specifičan, pomalo defanzivan način.



Da damo jednostavan odgovor: da je Boško Obradović prošlog leta izašao na parlamentarne izbore u Srbiji, pobedio na njima i nekim čudom postao ministar obrazovanja – a što čudom pita onaj isti fiktivni čitalac, pa Boško je po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti, samo lažete i blatite sve što je srpsko bando komunistička – Nacjolove ne bi ušao u lektiru čak ni za četvrti razred srednje škole u koji već idu nominalno punoletne osobe kojima, u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije pogled na nacrtane muške genitalije u erekciji ne bi trebalo da izazove trajnu duševnu bol i mentalna oštećenja. Ovo je strip koji definitivno, nesumnjivo ima komponentu podsmevanja stereotipu modernog ,,naciste", konkretno skinheda iz radničkog miljea koji danas ima pristup internetu i duhovno je oblikovan obilnim i svakodnevnim jelovnikom pornografije, kvazisocijalnog života na društvenim mrežama i konspiratologijom što ga je odvela i putem aktivizma koji se ovaploćuje u verbalnim napadima na Jevreje onlajn i tamnopute osobe na ulici, ali i ,,porodičnim šetnjama". Sirov grafički stil i jedna opšta ružnoća fizionomija u Nacjolove mogu i da stvore utisak da sem tog podsmevanja u ovom stripu i nema ničeg drugog. Ali to ne bi bilo sasvim tačno, ovo je strip koji se svojim protagonistima, svakako, podsmeva, ali on u tome nije maliciozan i zapravo tokom svojih 286 strana pravi ozbiljan napor da ih humanizuje i prikaže trajektorije kojima su se u životu kretali pa stigli u to grotlo modernog fašizma i kojima iz njega, opet po nekoj skoro prirodnoj putanji pokušavaju da izađu. Da ne bude zabune, Nacjolove može da se kritikuje da operiše sa stereotipima, čak i da se postavlja paternalistički prema svojim likovima, to je sve na mestu. Ali ovo zaista nije puka levičarska lekcija iz identitetske politike, već utoliko što strip ima i opširnu epizodu gde pokazuje pripadnike ,,levice" ili makar onog što nacisti vide kao stereotip levice – gomilu frikova fluidnih seksualnih identiteta koji puše kanabis i kenjaju o pravednom društvu iako dane provode žickajući pare i praveći se da studiraju, bez ikakve inicijative ili ikakve upotrebljive sposobnosti – i ako pričamo o podsmevanju, ovo je jednako podsmešljiv deo romana.



Drugim rečima, Nacjolove treba prihvatiti kao rad koji stereotipima barata sasvim svesno, koristeći ih kao polaznu tačku, osnovu u kojoj će čitalac prepoznati ono što svakodnevno vidi oko sebe ili na društvenim mrežama, a onda će raditi tako da te stereotipe malo razgradi dajući likovima vremena da ,,prodišu", prođu kroz periode sumnje, stida, straha, dilema, ali i inicijative i personalnog, jelte, rasta i sazrevanja, kako bismo do kraja stripa možda ne baš iz SVE snage navijali za njih, ali svakako bolje razumeli zašto su bili na mestu na kom su bili na početku stripa i zašto je mesto na koje su se zaputili prema kraju stripa bolje od njega i kako bi podrška zajednice bila dragocena da oni na to mesto – gde bi bili korisniji i funkcionalniji članovi društva – i stignu.

Ne da će oni na njega stići, Nacjolove je pored svog često humorističkog tona ipak jedan mračniji narativ koji prikazuje nasilnost i klasne tenzije što postoje u savremenom poljskom društvu i upravo to secište klasnog, seksualnog i LIČNOG identiteta je dragocena srž ove priče. Stereotipi su ovde prečice, svakako, ali Nacjolove nam pruža prilično uverljivu studiju o mladim muškarcima koji nominalno pripadaju srednjoj klasi ali nemaju ni novca, ni sigurnih poslova, ni obrazovanja, izloženi su tradicionalnim predrasudama nasleđenim od roditelja i komšija, a onda i bizarnom pornografsko-konspiratološkom kaleidoskopu interneta i rezultat je njihovo skoro pa prirodno migriranje ka ,,nacionalističkim" političkim snagama koje ovakve ljude rado regrutuju i koriste kao potrošnu pešadiju.



Početak stripa prikazuje marš patriotskih snaga u nekom od poljskih gradova, koji policija rasteruje a dvojica protagonista, Byro i Zapsky uspevaju da pobegnu i, nabijeni adrenalinom posle umicanja muriji za dlaku, svoje iznenadno poznanstvo krunišu gotovo neobjašnivim seksualnim kontaktom. Naravno, obojica će zgađeno jedan drugom objašnjavati da nisu gejevi, ali strip vrlo uspelo hvata dalji razvoj situacije u kome je internet pornografija i zajednička masturbacija jedini zaista dostupan način da ovakvi likovi, u svom trenutnom uzrastu, klasnom statusu i ideološkom grču, imaju ikakav seksualni život.

Nacjolove je dalje ubedljiva studija koncepta toksične muškosti koja, kako i strip pokazuje, nije puki ,,muški šovinizam" što muškarce nagoni da loše tretiraju žene već jedno secište identitetskih i ideoloških koncepata u kome su prve žrtve upravo muškarci, često oni koji još uvek traže sebe i nalaze se uterani u bizarnu kombinaciju kvazimilitarističke discipline, kvazistoicizma, kvazipatriotizma i aktivizma koji često za cilj ima puko izazivanje haosa. Strip ne ide toliko daleko u svojim analizama da se dotiče teorija o tome da je ovo sve povezano sa radom specijalnih službi (ruskih, naravno), ali ima lepo ubačene reference na patriotizam, istočnoevropsko shvatanje nacionalnog identiteta, porodice itd. pa će biti blizak i domaćoj publici.



Naravno, najdragoceniji element ove priče je to da se stereotip razgrađuje tim dubljim radom sa likovima. ,,Nacista koji mrzi pedere a sam se posle ljubi s muškarcima i prima ga u dupe" je svakako jedan poznat stereotip ali, kako rekosmo, autor ovaj stereotip uzima kao puku polaznu tačku i nakon što Byro i Zapsky provedu nekoliko sati upražnjavajući sasvim hardkor seks, bez daljih pretenzija da je sve to zdrav heteroseksualni provod u kome samo nekom smešnom omaškom nema nijedne žene, Nacjolove dalje prati oba protagonista u daljoj njihovoj potrazi za, pa, zvučaće smešno, ali ljubavlju, bliskošću, toplinom koja dolazi samo u paru sa drugom osobom do koje nam je stalo i koja nas razume. I ovde se stereotipi pažljivo razgrađuju. Jedan od protagonista, užasno se stideći ali nesposoban da odoli nagonima, počinje istraživanje kvir scene u svom gradu i tamo upoznaje njenu raznolikost, pretnje koje tu postoje, pogubljenost mnogih njenih pripadnika, ali i prijateljski, neosuđujući senzibilitet koji je njemu, naviklom na spartanski pseudomilitarizam lokalnih skinheda, gotovo nepoznat. Drugi zapravo pronalazi devojku – uz podsticaj kolega sa posla, sve okorelih proleterskih šljakera koji po osam sati dnevno dižu sanduke u stovarištu i kenjaju o tome šta je ko sa kojom ženskom radio – ali sa njom prolazi nekolikomesečno iskustvo koje se završava u toksičnoj vezi iz koje on na kraju mora da pobegne. Nacjolove nije strip koji žene po definiciji smatra bezgrešnim i ,,pozitivnim", hoću da kažem, pa je njegovo finale u kome Byro i Zapsky ponovo dolaze u kontakt i među njima bukne sasvim nepatvorena ljubav izuzetno dirljivo što mračnu, tragičnu završnicu čini utoliko bolnijom, ali to je valjda neophodna lekcija na kraju ovog stripa.



Naravno, sve ovo spakovano je u grafički stil koji neće biti za svakoga. Jakub Topol je vrlo dobar crtač i kolorist, ali njegov pristup je onoliko daleko od mejnstrima koliko možete da zamislite. U moje vreme, hoću da kažem, ovakvi stripovi uglavnom nisu izlazili po albumima i bili prodavani u knjižarama, već ste za njih morali presaviti tabak i u koverti slati novac nepoznatim ljudima kako biste par nedelja kasnije poštom dobili najnoviji broj fanzina u kome biste onda čitali divne, čudne, često groteskne stripove. Nacjolove ima izrazito ,,fanzinski", čak i infantilni stil, kome ne nedostaje tehničkih kvaliteta, ali je estetski beskompromisan i konfrontativan. Ali samo estetski – hoću da kažem, izražajnost likova, karakterizacije i pripovedanje su svi na visokom nivou i ovo se čita lako i brzo, no morate imati stomak za likove koji su ,,ružni" i naučiti da u njima, tako ružnim, možda i najružnijim, fizički, emotivno i duhovno, pronađete to zrno ljudskosti koje će obezbediti osnov identifikacije i uvesti vas u narativ. Kada onda budete tamo, Nacjolove ćete čitati onako kako ste čitali Selbyjev Rekvijem za jedan san, prvo zgađeni, zatim fascinirani i na posletku emotivno do kraja investirani, krvareći i plačući zajedno sa protagonistima i svesni da ste vi, ako već ne oni, do kraja naučili jednu važnu lekciju. I to je lepo. Strip je na engleskom u digitalnoj formi nabavljiv ovde.

Pročitao sam prvi album nečega što će bez sumnje biti serijal pod nazivom Love Love Love. Naziv tog prvog albuma je Yeah Yeah Yeah, a u pitanju je vrlo sveže digitalno izdanje inicijative Europe Comics, takođe vrlo svežeg izdanja belgijske kuće Dupuis.



Scenarista Love Love Love je Kid Toussaint, belgijski prevodilac, scenarista stripova i audiovizuelni umetnik koji je poslednjih desetak godina napravio solidan prodor u franko-belgijskom stripu, radeći za kolekcije Spirou/ Marsupilami kratkih priča ali i masu autorskih, dobro primljenih serijala. Naslovi poput Magic 7 i Télémaque (tj. Telemachus u Engleskoj varijanti) su mu obezbedili pažnju a zatim će Kid Noize o istoimenom belgijskom didžeju biti još uspešniji da bi serijal Elle(s) sa crtačicom Aveline Stokart bio smatran ozbiljnim hitom. Toussaint ima prilično određen ukus u pogledu crtača sa kojima sarađuje pa su njegovi stripovi uvek prijatni za oko i puni jedne pozitivne, mladalačke energije, a u istu kategoriju spada i Španac Andrés Garrido Martin, mladi crtač kome je ovo, koliko umem da kažem, prvi profesionalni, mejnstrim strip a koji inače predaje na madridskoj školi Academia C10 fokusiranoj na umetnost i strip. Garrido je, sudeći po onome što piše o sebi, prilično nesiguran tip, ali njegov rad u Love Love Love je autoritativan, atraktivan i prikladan da oživi intrigantni naučnofantastični svet bliske, pa bogami i prilično antiutopijske budućnosti.

Love Love Love je i demonstracija koliko je popularnost istočnoazijskih stripova i animacija, poglavito shonen manga stripova uticala na mlade autore na zapadu. Garrido je rođen polovinom devedesetih i nije teško zamisliti da je odrastao čitajući ključne radove japanskih autora – i gledajući njihove televizijske adaptacije – pa i Love Love Love na jedan prirodan način spaja ,,evropski" stil čistih linija i ekspresivnih, stilizovanih i karikiranih likova, sa kawaii estetikom velikih očiju i prenaglašenih anatomija direktno iz škole Akire Toriyame. U ovom stripu crtež ima i jednu dinamičnost koju bih pre povezao sa Japanom nego sa Evropom, ne samo u snažnoj gestikulaciji i facijalnoj ,,glumi" likova već i u kadriranju, trudu da se naglasi pokret i energija onoga što se događa ,,pred kamerom". Garrido pritom sebi postavlja prilično zahtevne zadatke dobar deo vremena, crtajući masu futurističke tehnologije, ali i kiberpankerskih elemenata u kadrovima – transparentne površine napravljene od haj-tek materijala, lebdeće stilizovane interfejse, leteća vozila. Svet u kome se ovaj strip događa pomeren je od našeg u budućnost tek par decenija – sasvim planski – tako da mi u njemu lako prepoznajemo elemente i trope ,,našeg" sveta, samo malčice strimlajnovane, ali Garrido taj osećaj začudnosti i futurističnosti postiže u velikoj meri pažljivim radom na osvetljenju. Likovi su često na ulici, u masi drugih ljudi – jer priča se događa u modernom gradu koji je nakrcana urbana košnica – i u ovim scenama stalno primećujemo  na njima svetla koja dolaze iz različitih izvora – od automobila, svetlosne signalizacije, od reklama, u nekim scenama i od rotirajućih svetala policijskih vozila. Garrido svim tim elementima stvara osećaj užurbanosti, stalne ,,buke" u gradu koji, jelte, nikada ne spava, uvek se kreće, uvek hasluje i ide ka nekom sledećem cilju, bez stvarnih momenata u kojima može da se predahne ili posveti dokolici.

Ovo je odličan worldbuilding a Garrido ga dalje podcrtava naglašenom raznovrsnošću likova koje srećemo u stripu. Naravno, kako je ,,diverzitet" i politika vezana za klasu i njoj odnosan identitet ovde u centru radnje, onda i ima smisla da su likovi koje vidimo različitih telesnih građa, različitih godina, različitih rasa, ali i sasvim različitih senzibiliteta, od solidno prilagođenih muljatora koji prihvataju da je svet takav kakav je – nesavršen, maltene nepodnošljiv – i u njemu pronalaze neki svoj ritam, do onih koji su stalno nezadovoljni, stalno u stresu i pod tenzijom jer žive u žrvnju sve izraženije dehumanizovanog ,,kasnog kapitalizma".



Glavna junakinja, Elle je bliža ovoj drugoj kategoriji: u pitanju je mlada žena iz moderne radničke klase koja, jelte ne radi u fabrici jer u tom nekom savremenom/ futurističkom svetu više i nema fabrika u kojima možete raditi, već kao loptica u fliperu odskače od jednog do drugog slabo plaćenog i generalno nezadovoljavajućeg posla u industriji, jelte, usluga. Štaviše, prva scena u stripu nam pokazuje kako Elle daje otkaz u još jednom restoranu u kome je kelnerisala i ovde dobijamo jak Gen Z vajb sa svešću da su prekarijat i gig economy sudbina velikog dela generacije. No, Elle slučajno sreće humanoidnog robota po imenu Karel, a koji je jako lepo vaspitan i empatičan i on je neko ko joj u tom nezgodnom trenutku u životu dođe kao poručen. Karel radi kao ,,robot za ispovedanje", neka vrsta low-cost psihoterapeuta kome ljudi plaćaju da mu se izjadaju a da im on zauzvrat kaže upravo ono što oni žele da čuju. Artificijelnost ovog aranžmana je jasna od momenta kada se pomene, a u ovoj sceni je bitno i to da Karel kaže da je studirao novinarstvo ali da je vlada onda zabranila robotima da se bave žurnalistikom jer se ispostavilo da su skloniji da kreiraju vesti koje privlače više klikova nego koje daju tu neku ,,istinu".

,,Baš kao pravi novinari, a?", kaže Elle, još uvek besna zbog načina na koji su je tretirali na poslu, a onda, pošto im je metro linija blokirana, predlaže da ona pozove leteći rideshare automobil da se njih dvoje dobace do kvarta u kome se ispostavilo da oboje žive. No, AI koji upravlja letećim automobilom glatko odbije da primi Karela jer kaže da roboti ne mogu da se voze kolima pošto se ne zamaraju dok hodaju. Elle ovo posve razbesni, ali je taj incident i tačka na kojoj se njen i Karelov odnos učvršćuje. Socijalna nepravda kod Elle izaziva gnev zbog diskriminacije, dok je Karel rezignirano naviknut na ovakav tretman i Love Love Love od te tačke pa nadalje postaje strip koji u naučnofantastičnom svetu tretira identitetske i klasne odnose našeg, jelte, sveta, ili makar tog nekog zapadnog njegovog dela, fokusirajući se na ne baš ,,zabranjenu" ali svakako nekonvencionalnu ljubav koja nabuja između dvoje protagonista.
Love Love Love nije najsuptilniji zamislivi umetnički rad. Njegova simbolika je direktna i sugerisana već time da se Elle zove, jelte, Elle (tj. ,,ona") a da je Karel očigledno nazvan po češkom piscu i dramaturgu Karelu Čapeku koji je izmislio reč ,,robot" ali i koncept humanoidnog mehaničkog radnika u svojoj predstavi R.U.R. - Rossumovi univerzální roboti iz 1920. godine. Sama reč je ovde neka vrsta uvrede – Elle insistira da ona znači ,,rob" – i zvanični naziv za mehaničke građane ove (anti)utopije je ,,mehanoidi", ali Karel je uverava da on nema problem sa ovim terminom i da se njegovi mehanički sunarodnici uveliko međusobno oslovljavaju sa ,,robot" i ,,robi".

Paralele sa rasnom diskriminacijom u savremenim društvima su jasne, pogotovo jer je Karel obrazovan, finih manira i, ključno, izuzetno empatičan – punjenje njegovih baterija je u direktnom odnosu sa količinama ljudskih emocija koje su na njega usmerene. On je ovde očigledna metafora za te neke migrante u zapadnoj Evropi, najpre one druge generacije koji su rođeni u ovom društvu, u njemu odrasli, obrazovali se i rade, a i dalje trpe tretman koji ih svodi na građane drugog reda. U svetu ovog stripa roboti – a ima ih izuzetno različitih modela i svetonazora – trpe i neke sasvim konkretne represivne politike koje se tiču poslova koje mogu da rade uslova u kojima mogu da žive i generalno učestvovanja u društvu. Otud strip ima jedan prirodno razvijen narativ o društvenom nemiru, uličnim demonstracijama, pa  i revolucionarnim tendencijama među robotima ali i njihovim saveznicima od krvi i mesa.



Ono što je zgodno u Love Love Love je da iako strip u centar stavlja ljubavnu vezu između dvoje protagonista i način na koji njihovo najbliže okruženje na nju reaguje (a ime tu predrasuda sa obe strane, jelte, plota), on društvenu podelu stavlja u očigledno klasni kontekst i bavi se onim važnim marksističkim pitanjima rada, njegove vrednosti i načina na koji on oblikuje društvo. Mudra stvar koja čuči u podtekstu i pozadini ove priče je to da su roboti očigledno superiorni u pogledu rada kojim doprinose društvenom razvoju i da zapravo ljudi ne bi mogli da žive bez njihovog učešća – počev od čiste fizikalije, pa do stvari kao što su autonomna sredstva prevoza i personalni digitalni asistenti.

Naravno, ovo je i osnov trilerskog zapleta koji se razvija u drugoj polovini stripa i tiče se interesantnog religijsko-političkog kulta što se formirao u robotskom andergraundi a preti da izazove ozbiljne, možda revolucionarne potrese u društvu. Ovaj deo priče je, u ovom trenutku, još uvek relativno nascentan i pretpostavka je da će predstavljati osnovu za naredne albume.

Koje ću ja dosta rado čitati. Pored Garridovog lepog crteža ovaj strip je uspeo da me zabavi i simpatičnim likovima i jednom ako ne isuviše suptilnom a ono ipak dobro vođenom pričom o socijalnim odnosima, te atmosferom društvene tenzije. Naučnofantastični elementi su ovde tretirani kao zgodne metafore ali svet ima i tu dimenziju začudnog i privlačan je za dalje istraživanje. Nadam se da će naredni albumi imati spretnosti u daljem razvijanju priče i njenom vođenju kako na planu emocija i intime protagonista, tako i na tom širem planu društvene promene, a vi ovaj prvi možete pogledati u digitalnoj formi ovde. 

Pročitao sam sa velikim zadovoljstvom Tono Monogatari, vrlo važan, vrlo cenjen pozni rad velikog japanskog autora stripova, Shigerua Mizukija. Čitaoci će se možda setiti da sam  pre nekoliko nedelja pisao o publikaciji istog autora pod nazivom Kitaro, a koja je originalno izašla – na Engleskom jeziku – još početkom prošle decenije, ali je u pitanju bila kolekcija klasičnih Mizukijevih radova iz šezdesetih godina. Ovo je bila svojevrsna priprema terena jer je Mizukijev Tono Monogatari već bio izašao u tom trenutku i pripremao sam se da i njemu posvetim vreme, pogotovo što je ovo strip koga je Mizuki radio pred kraj svog života i predstavlja zreo rad jednog od najvažnijih manga autora u istoriji medijuma. Mizuki je priče iz Tono Monogatari crtao i objavljivao 2008. i 2009. godine u magazinu Big Comic a one su sakupljene u kolekciju 2010. godine – sa dobrim razlogom, kog ćemo nešto niže pojasniti. Više od decenije kasnije, Zack Davisson, vrsni prevodilac  i izučavalac Mizukijevog dela je preveo i priredio ovu kolekciju za anglofono tržište i Drawn & Quarterly su je izdali početkom Marta ove godine, obezbeđujući zapadnoj publici uvid u jedan značajan japanski kulturni artefakt.



Naime, Tono Monogatari, a što bi se najpre moglo prevesti kao ,,Priče iz okruga Tono" je i naslov kapitalnog etnografskog dela iz 1910. godine koje su sastavili Kizen Sasaki i Kunio Yanagita, zbirka narodnih priča i lokalnih legendi iz okruga Tono a koja je označila i neku vrstu otpora tadašnjoj ubrzanoj urbanizaciji i modernizaciji Japana koja je podrazumevala svojevrsni – maltene propisani – prezir spram tradicionalnog folklora. U svom opširnom uvodu u Englesko izdanje kolekcije, Davisson daje kontekst: Kunio Yanagita je bio službenik tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i trgovine i više nego puki ljubitelj narodnih predanja – on je bio duboko uveren da je srž japanske duše upravo u stalnoj, neprekidnoj komunikaciji sa njihovih proverbijalnih ,,osam miliona božanstava", da verovanje u jokaije i kamije predstavlja osnovu identiteta nacije. U tom trenutku se on nalazio na sasvim suprotnoj poziciji od snažne inicijative koju je promicala tadašnja administracija a koja se ovaploćivala u ubrzanoj modernizaciji i približavanju Japana zapadnim standardima savremenog društva. Japan je, da podsetimo, više od dve stotine godina bio zatvoren za ostatak sveta, braneći ikakvu pomorsku trgovinu i, uopšte, kontakte sa drugim nacijama i kada je polovinom devetnaestog veka tadašnji šogunat bio praktično primoran da otvori svoje luke – doslovno pod pretnjom oružane sile tadašnje Amerike – kulturni šok je bio ogroman. Japan je i dalje tehnološki i socijalno bio duboko u feudalnoj eri, sa vojnom državom, konjicom i jedrenjacima, dok su Amerikanci imali parne brodove i sva druga moderna čuda. Transformacija Japana nakon ovog saznanja je bila ništa manje nego fascinantna, sa hitrom promenom državnog uređenja i načina života koja je ,,zaostalu" naciju veoma brzo primakla tadašnjim svetskim silama.

No, jedna od posledica ove inicijative modernizacije društva, izgradnje industrije, urbanizacije i usvajanja novih socijalnih paradigmi bilo je i snažno odmicanje od tradicionalne, folklorne kulture a predvodnik ovog napora bio je Inoue Enryo, filozof i osnovač ,,jokailogije", čovek koji je napisao nekoliko knjiga o jokaima – prvenstveno Lekcije o proučavanju Jokaija iz 1896, studiju na dve hiljade strana a koja je bila usmerena na dekonstrukciju mitova o natprirodnim bićima i osudu praznoverja. Iza nje su usledile dalje Enryove studije koje su praznoverje i verovanje u jokaije klasifikovale kao psihički poremećaj.



Enryoov rad je bio u skladu sa preovlađujućom klimom modernizacije a dalje se uklopio u imperijalističke ambicije Japana u prvoj polovini dvadesetog veka, gde se smatralo da ,,starinski" sistemi verovanja koji su pripisivali po jednog ,,boga", ,,duha" ili ,,đavolčića" svakom predmetu, svakoj prirodnoj pojavi i svakom konceptu neadekvatni za naciju koja treba da se ujedini oko jednog cilja i vladara i da bi monoteistički sistem bio pogodniji za moderni Japan.

No, Yanagita je bio čovek sa dobrim poznavanjem japanske i kineske mitologije i folklora, koji je čitao klasične japanske prozne radove o duhovima i fantastičnim bićima (Genji Monogatari iz jedanaestog veka koji se smatra i moguće prvim romanom napisanim na svetu, te Ugetsu Monogatari iz osamnaestog veka), ali i bajke Braće Grim i njegov susret sa mladim Kizenom Sasakijem, poreklom iz okruga Tono odveo je obojicu na putovanje koje je bilo namenjeno isključivo sakupljanju i beleženju narodnih priča iz ovog kraja Japana. Njihov rad je sakupljen u kolekciji Tono Monogatari 1910. godine i sasvim je jasno zašto će ovo biti važna knjiga za Shigerua Mizukija koji je i sam bio neka vrsta amaterskog ali veoma posvećenog etnografa i sakupljača narodnih priča. Kitaro je, uostalom i nastao kao njegova adaptacija folklornih predanja a Mizuki je tokom svog života proputovao čak šezdeset zemalja sveta i u njima tražio narodne priče i lokalne mitove.

U vreme kada je izašla, Tono Monogatari je bila uglavnom neshvaćena pa i ismevana knjiga kritikovana što se bavi prežvakanim sujeverjima sred novog Japana što hrli u budućnost, ali je pogotovo posle Drugog svetskog rata dobila revalorizaciju i novo poštovanje od strane nekih važnih kulturnih poslenika, uključujući Yukia Mišimu koji ju je smatrao jednim od najvažnijih dela na Japanskom jeziku. Na Engleski je prevedena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i bila zaslužna za značajan porast turističkog interesovanja za region Tono, a na stogodišnjicu njenog izlaska urađen je novi prevod, ali i ova Mizukijeva kolekcija o kojoj danas pričamo.

Već smo rekli da je Mizuki jedan od najvažnijih i najvećih manga autora u istoriji medijuma, sa fascinantnom životnom pričom – između ostalog, čovek je čitavu svoju karijeru proveo crtajući jednom rukom – i praktično presudnim uticajem da se ,,starinski" folklor uvede u modernu popularnu kulturu i postane njen prirodan, živ deo. Kitaro mu je doneo i slavu i novac ali mu i omogućio da se i dalje bavi svojom pasijom otkrivanja i prikupljanja narodnih predanja.



Njegova verzija Tono Monogatari je stoga i neka vrsta njegovog ličnog hodočašća – odavanja pošte velikim prethodnicima Sasakiju i Yanagiti, ali i postmoderni rad u kome će Mizuki crtati samog sebe kako šeta Tonom i tamo od lokalnog življa sluša stare priče o duhovima, životinjama, neobičnim događajima, nesrećama... Ova manga je isprva trebalo da bude adaptacija svih priča iz knjige po redu ali je Mizuki posle određenog vremena shvatio da je privlačnije da se skoncentriše na one koje su mu najzanimljivije. Čak i tako, ovde imamo više od sto priča na oko 250 strana stripa, sa sve umetnutim kratkim Davissonovim esejističkim intervencijama koje daju zapadnom čitaocu kontekst u kome se priče događaju. Ovo je stoga dragoceno izdanje jer ne samo da dobijamo jedan od vrhunskih Mizukijevih radova u izvrsnom prevodu već i priređivački napor koji će, bez sumnje, mnogog čitaoca poslati u dalja istraživanja i upoznavanje sa jednom za njega novom kulturom.

Mnoge od ovih priča nemaju pouku, pančlajn, čak ni zaključak i u tome deluju tako autentično. Poznavaoci kažu da je, iako su originalni Tono Monogatari Sasaki i Yanagita potpisali kao ravnopravni autori, sam tekst na kraju bio isključivo Yanagitin i da su Sasakijev lokalni kolorit – i dijalekt – uglavnom izbačeni kako bi knjiga bila bliža čitaocima širom Japana. No, Mizukijeva adaptacija je, iako formalno još više ,,pop", ne najmanje zato što je urađena u formi stripa, u velikoj meri sačuvala taj duh starih priča koje, često, zaista nemaju jednu jasnu autorsku nameru. Izrasle iz incidenata, prepričavanih, poluupamćenih, transformisanih od usta do usta, nakićenih od strane desetina pripovedača što su ih predavali jedan drugom, ove priče su često zaista same emanacije duše lokalnog življa, njihovi strahovi uobličeni u priče o šumskim divovima, o ćerkama koje odlutaju u šumu da se nikada više ne vrate, o drvosečama i sakupljačima pečuraka koji vide stvari što nisu namenjene ljudskim očima. Druge imaju pouke i zaključke i često se bave tradicionalnim učenjem o vrlini skromnosti  i vrednosti nesebičnosti, kao i o destruktivnom delanju gramzivosti i sebičnosti. Iako su do nas došle kroz rad nekoliko modernih autora, one svoje poente, kada ih imaju, ne ulepšavaju savremenim formama već čuvaju originalni, često veoma nemilosrdni naboj fatalnosti. Ruralni Japan starog doba je, kao i ruralni krajevi bilo gde drugde, bio mesto na kome se teško živi, lako umire i gde su ljudi smišljali komplikovane, jako fantastične načine da kontekstualizuju svoje živote i smrti.



No, Mizukijev ton je sve vreme izrazito vedar, bez obzira što se mnoge priče završavaju doživotnim osudama, smrtima, čak i komadanjima tela. Njegova ljubav prema narodnom duhu i glasu koji stiže iz kolektivne podsvesti Tonoa i Japana su isuviše jake da bi strip verzija Tono Monogatari bila išta drugo do jedne neprekidne proslave narodne imaginacije i dubine njegovog verovanja. Jokai i Kami ni sami nisu puke paralele zapadnih demona i bogova pa tako ni priče o njima nisu puke japanske verzije zapadnih basni i bajki a Mizuki ih dodatno kontekstualizuje crtajući samog sebe u stripu, komentarišući pouke i završnice priča, prikazujući ubedljivo koliko je, čak i u poznim osamdesetim godinama svog života, uzbuđenja osećao uživljavajući se u ove narative.



Njegov crtež ovde je, naravno, jedna proslava ne samo karijere koja je do ovog momenta trajala više od pola stoleća već i lepote japanske ruralne, planinske provincije – uostalom, četiri petine japanske teritorije čine planine i Davisson naglašava zašto planine u japanskom folkloru imaju tako prominentno mesto kao mesta magičnog, svetog i onostranog, do mere da je ženama često bilo zabranjeno da idu u njih – ali i začudnosti bića o kojima su priče ispredene, bizarnih interakcija običnih ljudi sa stvarima i pojavama od one strane. Mizukijev stil je uvek bio čist, jasan, vrlo prijateljski, namenjen, uostalom, mladim čitaocima, pa su i ovde njegovi likovi neodoljivo simpatični, i snažno ekspresivni u svojim karikaturalnim gestovima i izrazima lica. No, Mizuki je slavu stekao i kombinovanjem folklorne strave sa deci bliskim crtežom pa su ovde elementi horora – ljudožderski divovi, umrle stare žene koje ustaju i hodaju unaokolo bez reči itd. – veoma upečatljivi. Najupečatljiviji su svakako veliki kadrovi prirode, visokih planina i dubokih šuma, mesta na kojima podsvest odnosi prevagu nad svešću i racionalnim mislima i Mizukijev Tono Monogatari je jedno putovanje geografijom ali i psihogeografijom jednog Japana koji iako potisnut, nikada nije pristao na brisanje i nestajanje.

Naravno, danas, u dvadesetprvom stoleću, Japan je jedna od najurbanizovanijih nacija na svetu i nacija sa ozbiljnim demografskim deficitom, pa je utoliko čuvanje ove vrste predanja, nastalih kao kolektivni rad mašte ali uobličenih u konkretne umetničke radove, još važnije. Tono Monogatari je, dakle, obavezna lektira a sebi ovaj strip u digitalnoj formi možete priuštiti ovde.

Kao što sam i pominjao, obećavao i vajkao se, pročitao sam recentni Marvelov Company Crossover pod sugestivnim nazivom King in Black, a čiji je arhitekta bio Donny Cates, sa Ryanom Stegmanom na dužnostima glavnog crtača. Njih dvojica su, da bude jasno, autori samog petodelnog miniserijala koji je stojao u srži ovog DOGAĐAJA, a  Cates i Stegman su i tim koji je pre par godina lansirao aktuelni serijal Venom (i sa kog se upravo sada povlače) a čija je King in Black svojevrsna kulminacija i Cates je sa urednicima ovo pripremao godinama unazad, sve govoreći kako je uzbuđen da pred nas iznese svoju ludu, jelte, viziju.

Catesa sam i hvalio i kudio u prošlosti i fakat je da je on danas jedan cenjen i prolifičan scenarista, koji i u ,,običnim" korporacijskim stripovima pokušava da prikaže delić neke svoje autentične duhovne ekspresije. Utoliko, iako to možda nije vidljivo na prvi pogled, King in Black je zaista i jedna duboko religiozna skaska sa skoro klasičnim postavkama o drevnom bogu koji dolazi da osvoji i pokori sve, te detetu koje će ga u tome sprečiti, i martiru koji će se naći između njih dvojice i kompletirati svoj put od grešnika do sveca.



Nije da ovakve stvari nisu deo superherojskog, jelte, diskursa već izvesno vreme, a Cates je i aktuelni scenarista Tora i njegovo bavljenje religijom kroz što nezavisne što zavisne stripove koje radi je dobro dokumentovano – skoro kao da se radi o mini-me verziji Jasona Aarona – no King in Black je primer jednog skoro agresivnog retrofitovanja religiozne metafore preko nečega što je nastalo kao mnogo više horor-intoniran narativ. Kao takav, on je i primer evolucije motiva i likova u Marvelovom univerzumu preko perioda nešto kraćeg od četiri decenije i mada ta evolucija očigledno nije bila mnogo brza, ona je prilično ekstremna. Ključno, ne treba zaboraviti ni da ta evolucija ne ide sasvim organski – film Venom je uprkos svim logikama koje su sugerisale suprotno (bezvezan glavni junak, programsko neprisustvo Marvelovog ili Spajdermen ,,univerzuma" u tom filmu, generalno ne naročito dobro napravljena produkcija) – ispao solidan hit za Sony i njegov nastavak samo što nije, pa je i tekući Venom serijal, kao i King in Black podešen da se uklopi sa ovim tajmlajnom i surfuje na talasu popularnosti snažnijeg i profitabilnijeg medija.

Ovo je generalno mesto na kome bi trebalo da umorno primetim da sam ,,too old for this shit" ali to nije tačno iz najmanje dva razloga. Poslednji Company Crossover o kome sam pisao, Empyre, mi je bio sasvim prijatan za čitanje a fakat je da ovakvi događaji meni generalno nisu najdraži deo superherojskog stripa praktično od samog njihovog nastanka. Hoću reći, pogotovo u Marvelu, čak ni originalni Secret Wars od koga je sve krenulo – i, s obzirom da je Spajdermen baš u njemu pronašao simbiotski kostim koji je kasnije doveo do pojave Venoma, koji je time je direktno uvezan sa događajima u King in Black – ne smatram dobrim stripom. Značajnim fenomenom, to da, ali i John McAfee je značajan ka fenomen, pa mu ne bih dao napunjen pištolj dok igramo poker. U svakom slučaju, King in Black je bio jedan od onih DOGAĐAJA koji se pola godine pojavljuju u svim Marvelovim stripovima čak i kad svesno izbegavate da čitate ,,glavni" serijal i smaračkim balastom opterećuje sve što se događa do mere da sam u čitanje samog King in Black na kraju ušao sa prilično sumornom dispozicijom. Superherojski stripovi, pomislio sam, šarene avanture nemogućih heroja, oni ne bi trebalo da u ljudima izazivaju ovako negativna osećanja.

Jedna od glavnih stvari koje me žuljaju u vezi sa King in Black je nešto o čemu sam već pisao: Venom kao ,,lik", kao ,,heroj" ili čak ,,antiheroj" ne da nije dovoljno ,,jak" kao koncept, on čak nije ni dovoljno definisan kao koncept. Venom je savršeno funkcionisao kao Spajdermenov (arhi)neprijatelj osamdesetih godina sa jasnom vezom sa protagonistom i dobro obrazloženim motivacijama i karakterizacijama Eddieja Brocka i tuđinskog simbiota koji zajednički čine Venoma. No, Marvelovi pokušaji od devedesetih godina naovamo da Venomu daju protagonizam su po nuždi zahtevali da se na ovu osnovu lepi sve više i više novih koncepata. Venom je tako tokom samo poslednjih desetak godina bio i Flash Thompson + simbiot (kada se i učlanio u Guardians of the Galaxy, da se očeše o popularnost tog filma) i sarađivao sa X-Men dok je i njih i Venoma pisao Cullen Bunn, Eddie Brock je bio i Anti-Venom, pa zatim spojen sa simbiotom po imenu Toxin, a na kraju je Donny Cates oko svega ispleo naučnofantastičnu priču o svemirskom bogu koji upravlja, hm, zmajevima.



Bezbedno je reći da Marvel danas ne može da kaže šta je osnovni, sržni motiv kojim se Venom opisuje i da je koncept Venoma naprosto ,,štagod u tom trenutku deluje kao da može da se prodaje". Konsekventno, naravno, i Eddie Brock je ,,rastao" kao lik, pa danas njegova ljubomora prema Peteru Parkeru, koja je bila duboko ljudski, relatabilan motiv za nastanak Venoma, praktično više nije ni bitna za njegov karakter i on je pretvoren u just another antihero kliše koji u okviru šireg Marvelovog koncepta univerzuma ima svoj ,,lore" i nekakav širi narativ. A što bi sve bilo sasvim okej da se Venom zadržao u svom delu terena i radio stvari za svoj groš – no, kako rekoh, King in Black je zapljusnuo celu Marvelovu produkciju tokom pola godine cunamijem crne, lepljive simbiotske tečnosti i teško ga je bilo zaobići kada su i serijali poput Deadpool ili Daredevil, za ime sveta, imali epizode koje se bave pičvajzom u Njujorku, neksusu invazije što zahvata čitav svet pa i univerzum.

I sad vi kažete ,,čekajte, pa ispada da su Njujork generalno i planeta Zemlja partikularno svakih godinu dana predmet invazije iz svemira, pa kako ljudi žive u tom Marvelovom univerzumu?" i ovo je tačna ako već ne originalna opservacija. Moja najveća zamerka na King in Black nije to što on pokušava da nam u dobroj meri podmetne ,,lore" umesto narativa, koliko da Cates posebno, kao glavni koordinator i scenarista glavnog serijala, ne radi apsolutno ništa zanimljivo sa idejom invazije iz svemira koja je toliko česta u Marvelovoj strip-produkciji da su i najdobronamerniji među nama verovatno već umorni od veoma tipskih situacija i rešenja koje se u ovim stripovima praktično mehanički ponavljaju. Sam King in Black sledi sasvim očekivanu strukturu narativa gde u prvom delu naši junaci (uglavnom Avendžersi ali uz nešto saradnje sa X-Men i Fantastic Four) imaju plan i oslanjaju se na svoje iskustvo sa ovakvim situacijama, samo da bi taj plan propao a neprijatelj neke od ,,naših" uspeo da konvertuje u ,,svoje". Onda se ispostavi da najmlađi među našima mora da brzo sazri i pokaže odlučnost i junaštvo karakteristične za neiskvarenu mladost, pa na ime toga vrag bude poražen, naša vojska obnovljena a čak i likovima za koje mislimo da su počivši na kraju bude bolje.

Ovo jeste vrlo šematski napravljen narativ i mada Cates i Stegman svakako demonstriraju kvalitetan zanat kroz pet epizoda King in Black, i sve to ima šarmantne ideje, nisam imao drugi utisak do da je ovo krosover sklapan poput lego kockica, tek nešto življi od powerpoint prezentacije kojom je, verovatno, prikazivan urednicima u ranim fazama. Hoću reći, inflacija događaja je problem koji Marvel ima već dugi niz godina, a sa njom dolazeća inflacija koncepata zaista proizvodi određenu otupelost na strani čitalaca. Jonathan Hickman je za aktuelni rad na X-Men kreirao čitavu novu kosmologiju ali Hickman je redak primer kirbijevski nadahnutog vizionara koji pritom ima i ekstremnu disciplinu u postavljanju svog ,,lorea" da sve to bude zanimljivo i dosledno. U kontrastu sa tim Catesovo i Stegmanovo isplitanje priče o Knullu, moćnom drevnom svemirskom bogu koji bi da pokori čitav kosmos je vrlo programski, šematski postavljeno i, s obzirom na situaciju u Marvelovom univerzumu, imate utisak da bi neko trebalo Knullu da kaže ,,Krenuo si u pokoravanje kosmosa? Važi, rođače, stani u red. Možda imamo za tebe prazan slot u itineraru narednog četvrtka."



Hoću reći, malo li je božanstava i moćnih osvajača sa identičnim agendama u ovom univerzumu? Po čemu se Knull, uopšte izdvaja od kojekakvih Kangova, Skrullova ili mase likova koje su samo u poslednjih par decenija smislili Aaron, Hickman, Abnett, Lanning i drugi? Opet, naravno, ne mogu ja Catesu da zamerim što želi SVOG drevnog boga sa SVOJOM agenedom ali MOGU da mu zamerim što uzima tuđe koncepte koji su nekada bili BIG DEAL da ih iskoristi kao puke poštapalice u svom narativu. Kad je Kirby uveo Celestialse u svojim Eternalsima, kao rasu superbogova koji doslovno kreiraju život u univerzumu to je bio VISOKI KONCEPT. U King in Black su oni samo mid-boss prepreke u borbi da se porazi Knull koji ih je ,,zarazio" simbiotima. Kada je Warren Ellis uveo koncept Extremis u Iron Mana, i ovo je bio VISOKI KONCEPT, novi narativ o čoveku koji je prvo sagradio oklop a sada oklop stavio u sopstveno telo i time se pretvorio iz inženjera u alhemičara – kod Catesa ovo je samo uzgredni pančlajn u Iron Manovoj strategiji da pod kontrolu stavi jednog od Knullovih svemirskih zmajeva.

A što sve ja ne bih zamerio da je King in Black pisan življe ili duhovitije – pa nisam li Abnetta i Lanninga hvalio za slično frivolno korišćenje starih Kirby/ Lee koncepata u Annihilation i Annihilation/ Conquest* jer su oni razumeli kako ovo može da bude istovremeno i iskreno i duhovito? Catesov King in Black je previše ozbiljan, previše predvidivo melodramatičan i naprosto već napola svaren kad počnete da ga čitate i tu ni tipično dinamičan Stegmanov crtež ne pomaže previše. Uostalom, ja Stegmana neviđeno štujem kad crta Spajdermena, ali ovde Spajdermena, u skladu sa Venomovim aktuelnim statusom, ima zapravo vrlo malo i nalazi se na margini događaja.

*što ćete možda jednom imati priliku da (ponovo) čitate kada se nateram da iskopam te stare UPPS kolumne i ponovo ih objavim



Ne bih više o samom King in Black, ali ovaj je krosover ne samo pustio svoja crna ticala u skoro sve tekuće serijale, već je Marvel dodatno uradio i gomilu miniserijala i one-shotova koji pričaju deliće jedne priče koja, da budem iskren, jedva da ima dovoljno materijala i za tih pet samostalnih epizoda. Naravno, nisam čitao sve ove tie-in radove, ali neke jesam i evo mikro-osvrta na njih.

Black Knight nije moj najomiljeniji Avendžer – teško da je on to ikome sem nekakvim suludim engleskim nacionalistima – ali sam njegov one-shot za ovu priliku pročitao sa apetitom jer ga je napisao Si Spurrier. Englez je u ovom nešto dužem samostalnom stripu ne samo uspeo da učini Black Knighta aktuelnim i važnim za širi narativ King in Black (iako je spona samo to da oba lika imaju ,,black" u imenu i bledunjave veze sa srednjevekovnom mitologijom) već i da umešno spoji epsku akciju i komediju u jedan funkcionalan amalgam. Štaviše, za bonus poene, Spurrier je Black Knighta povezao sa novim kineskim superherojima koji su deo Marvelovog napora da se diversifikuje (i, dobro, da zabaci udicu na potencijalno beskonačno lukrativno kinesko tržište) a od glavnog lika napravio nepouzdanog naratora i zaista simpatičnog luzera koji svoj status jednog nemodernog, starinskog koncepta iznosi sa puno šarma pa i dostojanstva. Nije naravno škodilo ni što je ovo crtao Jesus Saiz...



Black Panther je takođe dobio one-shot i ovo je korektan ali izrazito mehanički sklopljen narativ. Nije mi bio naporan za čitanje, da ne bude zabune, ali ,,Wakanda je na udaru neprijatelja iz svemira a T'Challa i njegova ekipa moraju da se odupru moćnom tehnologijom i magijom, a T'Challa će se pritom prisetiti nečeg važnog iz svog detinjstva" je sada praktično podžanr za sebe i Geoffrey Thorne ovo piše bez mnogo saplitanja ali i bez previše inovacije, no crtež koji radi German Peralta sa kolorom Jesusa Arbutova je vrlo lep i ovo je jedan neuvredljiv, sasvim prihvatljiv tie in.



Pokušao sam da čitam King in Black Namor, koga je napisao cenjeni Kurt Busiek a nacrtao odlični Benjamin Dewey ali sam relativno brzo izgubio interesovanje jer se radi o mahom dvorskoj drami iz Namorove mladosti koja je napisana korektno (i nacrtana odlično) ali ne uspeva da umakne jednom sasvim generičkom tonu, postavci likova i predvidivim preokretima (pogotovo ako ste čitali konkurentskog Aquamana poslednjih pola dekade). Namor ima interesantnu ulogu u aktuelnim Avengers stripovima pa i zanimljiv kameo u samom King in Black ali me ovaj miniserijal nije dovoljno očarao da potrošim svih pet epizoda. No, dočitaću ga jednom, u trenutku najvećeg očaja.



Kako je Spajdermen ne samo moj omiljeni strip-junak već i praktično izvor svega što se danas vezuje za koncept Venoma, i kako je King in Black: The Amazing Spider-man napisao meni sve draži Jed MacKay sa zanimanjem sam pročitao ovaj one-shot. Italijanski crtač Michele Bandini je samo jedan u nizu solidnih ,,novijih" crtača koji imaju dinamičan a dovoljno čitak lejaut i jasan, funkcionalan crtež pa je i to pomoglo. Zanimljivo je koliko je Spajdermen skrajnut u King in Black događaju, s obzirom na važnost ovog lika za donošenje prvog simbiota na Zemlju i  nastanak Venoma. Paranoičniji među nama će reći da se namerno umanjuje važnost Spajdermena da bi se senzibilitet Venom stripova uskladio sa filmovima u kojima Spajdermen i ne postoji, ali mislim da to nije slučaj i da naprosto Marvel generalno i Donny Cates partikularno smatraju da je značajno da Venom i Eddie Brock stoje na svojim nogama i imaju svoj, nezavisni identitet. Čak i tako, malo je neobično čitati epizodu Spajdermena u kojoj je zaplet taj da Spajdermen shvata da nema ičim značajnim da doprinese sveopštoj borbi protiv kosmičkog zavojevača pa prolazi kroz krizu samopoštovanja (što je za njega ionako svakodnevna pojava) i svodi svoje učešće na pomoć nasumičnim civilima i izigravanje mentora mladom, novom superheroju Reptilu. Ovo jeste malo bezveze s obzirom na dugačku istoriju učešća Spajdermena u ,,velikim" ratovima i kosmičkim vojnama gde je umeo da odigra i presudnu ulogu (da ne pominjemo da je kosmička moć koju Eddie Brock dobija u finalu sržnog serijala King in Black ista ona što ju je Spajdermen posedovao još pre više od trideset godina...), ali MacKay ovo lepo piše, humanizujući Spajdermena i kreirajući jednu kratku ali poučnu priču o verovanju u sebe i prepoznavanju da ako spasemo jednog čoveka – spasli smo čovečanstvo. A i Bandini crta solidne kadrove na kojima se morski dinosaurus bori sa svemirskim zmajem da bi Spajdi poentirao jednim impresivnim kitolovačkim potezom.



Gwenom vs. Carnage je napisala Seanan McGuire, danas ,,stalna" scenaristkinja zadužena za Spider-Gwen/ Ghost-Spider/ Gwen 65 i kako sam relativno nedavno imao relativno nepovoljno mišljenje o poslednjem Ghost-Spider serijalu tako se i ovom trodelnom tie-inu nisam previše radovao. S pravom! Ovo su tri epizode tuče između Gwen Stacy iz univerzima 65 i Carnagea iz tog istog univerzuma, ali u ,,ovom" univerzumu i ne samo da McGuireova mora da pravi neviđene premete preko glave da dovede oba lika u univerzum 616 i poveže ih sa aktuelnim pičvajzom plus da im motivaciju da se tuku šezdeset strana, nego se i činjenica da je sama Gwen danas zapravo ,,tamošnja" verzija Venoma i na taj način nekako koncepcijski povezana sa Knullom jedva pominje i nikako ne koristi do svojih krajnjih konsekvenci. Makar italijanski crtač Flaviano Armentaro pruža vrlo solidan, dinamičan rad, pa ovo nije neprijatan strip.



Cristopher Cantwell, aktuelni scenarista Iron Mana napisao je i one-shot King in Black: Iron Man – Doctor Doom koji je instant zaboravljiva minijatura o saradnji dva istorijski vrlo suprotstavljena lika, od kojih jedan koristi tehnologiju a drugi magiju i obojica su narcisoidni geniji, da se izbore protiv Deda Mraza posednutog simbiotom. Najbolje što mogu da kažem je da je ovo Salvador Larroca nacrtao vrlo solidno kao i da se fraza ,,War on Christmas" koristi strateški uspešno.



Slično zaboravljiv mi je bio i King in Black: Captain America, one shot koji je napisao Danny Lore a nacrtala su ga čak četiri umetnika. Zašto? Nemam pojma, nije da ovde ima mnogo potrebe za različitim stilovima. Ovu sam epizodu prevashodno uzeo u ruke jer je jedan od crtača naš Džontra, i nije se Mirko izbruka nikako, a sama priča je predugačko podsećanje na to da je Kapetan Amerika pre svega inspiracija a ne samo lepo lice i jak biceps.



King in Black: Marauders je jedini direktan tie-in koji su X-Men dobili ovde i dobro je, imaju oni dovoljno svojih kriza da bi se mnogo mešali u tuđe. Ovo je napisao Gerry Duggan, stalni scenarista Marauders, a nacrtao odlični Luke Ross i strip pre svega IZGLEDA sjajno sa superiornim lejautom i odličnim kolorom Carlosa Lopeza. Priča je sasvim očekivana, generička i tezgaroška, ali i korektna i na svojih tridesetak strana smešta dovoljno preokreta, pouka, ali i kul karakternih momenata da sam imao sasvim pozitivnu reakciju.



Sad ćete vi reči da sam pristrasan spram Spajdermena – KAO DA JA TO KRIJEM! – ali Symbiote Spider-man: King in Black mi je bio jedan od boljih radova u ovoj ponudi. Peter David je čovek koji je pretrpeo mnoge kritike poslednjih decenije, neke od njih nepravedno, da ne pominjem moždanu kap i sve to, ali on je jedan od definitivnih scenarista Spajdermena i Symbiote Spider-man mi je do sada generalno bio vrlo prijatan old school throwback čak, jelte, UPRKOS tome da ga crta Greg Land. Ovaj tie-in je, naravno, bizarno artificijelan jer David mora da napravi potpuni temporalni haos kako bi svog junaka, čije se priče događaju u ,,našoj" prošlosti nekako uglavio u krosover koji se događa, jelte, sada. Zaplet nikako nije jača strana ovog petodelnog serijala, ali David je kadar da i dalje pravi perfektne karakterne momente za svoje protagoniste, a pogotovo samog Spajdermena/ Petera Parkera koji i sam poslednjih godina trpi pomalo nezaslužene kritike da je ,,dosadan", generički beli lik. Naravno, David koristi činjenicu da je OVAJ Spajdermen vezan za simbiota (ove priče se dešavaju pre nastanka Venoma) značajno bolje nego iko drugi u ovom celom događaju, a strip je i pun gostujućih likova, od Black Knighta koji i ovde ima simpatičan kameo, preko Rocket Raccoona koji još nije postao član Guardians of the Galaxy pa do Monice Rambeau i Kanga the Conquerora. Sve je to brzo, dinamično, zabavno, duhovito i Land uglavnom uspeva da stripu da i dovoljno akcije i dovoljno humora da se čitalac distrektuje i ne primeti da zaplet ševrda kao da se vozač napio i misli od mobilnog telefona da je daljinski upravljač.



A kad smo već kod daljine, DALEKO najzabavniji i najbolji tie-in za King in Black mi je bio King in Black: Thunderbolts, trodelni mini koji je napisao Matt Rosenberg a nacrtao Juan Ferreyra. Znam da sam već pomalo dosadan sa pohvalama na Rosenbergovo ime ali, evo, ovaj na brzinu skupljeni ,,novi" Thunderbolts je demonstrirao kako na marginama velikog, dramatičnog događaja možete napraviti smislenu, ,,malu" ali karakternu, da ne pominjem jako zabavnu priču o likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci a da to nekako ima težinu i u široj slici i u nekoj budućoj perspektivi Marvelove istorije. Zaplet je prost da prostiji ne može biti: King in Black je došao na zemlju i započeo taj, jelte, totalni rat do potpune pokore ili uništenja, a Kingpin, gradonačelnik Nujorka, na brzinu sastavlja tim od osuđenih i zatočenih supernegativaca koje trenutno ima na lageru i šalje ga u srce ratne zone da uradi NEŠTO u ratnom naporu. Kingpin nema iluzija da će ,,njegovi" Thunderboltsi zaista uspeti da naude Knullu koji je ipak drevni bog, otelotvorenje praznine bla bla bla, a protiv njega šalje šeprtljaste psihopate koji se posle šest koraka potuku sami među sobom, ali, svestan da će superheroji, verovatno ipak naći načina da preteknu i doakaju i ovoj pretnji, misli na budući rejting i želi da se vidi da je nešto učinio za, jelte, narod, i doprineo pobedi.



Zabava kreće već od sastava tima gde je daleko najjači lik moj usvojeni sin Taskmaster, koji dobija kapitensku ulogu i čak i ako nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju samoubilačka misija, ostali likovi to snažno sugerišu. Body count, naravno, do kraja bude pogolem, ali  Rosenberg i Ferreyra uspevaju da sve to bude lako, brzo, nestašno ali duhovito i probavljivo, sa sjajnom dinamikom unutar ekipe koja se sa vremenom menja i mutira i sponama koje spontano nastaju u situacijama ogromne opasnosti, uprkos nepoverenju i psihopatskoj dispoziciji većine likova. ,,Dirty dozen usred apokalipse" je naravno zanimljiv koncept ali i koncept koji je lako oterati u puko iživljavanje sa ubijanjem i torturom, no Rosenberg ovde majstorski drži kontrolu nad narativom i uspeva da ponudi vrlo zabavnu, vrlo ,,marvelovski" intoniranu parodiju na DC-jev Suicide Squad. Ferreyra sa svoje strane nudi izuzetno upečatljiv crtež koji uprkos debelim, jakim kolorima uspeva da bude dinamičan i zabavan do mere da je ovo strip koga treba da pročitate čak i da nemate nikakvog interesovanja za King in Black generalno.

Pročitao sam prvih pet epizoda Imageovog serijala Home Sick Pilots, podstaknut svešću da ovog meseca, po izlasku kolekcije, serijal treba da se nastavi novom pričom. Ovaj pank-rok-strip je krenuo sa izlaženjem krajem prošle godine i na neki način je delovao kao idealno štivo baš za mene. Hoću reći, ovo je u suštini horror/ dark fantasy strip postavljen u urbano, omladinsko okruženje, od one sorte kakvu uspešno – između milion drugih vrsti horora – radi Cullen Bunn, ali ovo nije radio Cullen Bunn. Scenarista na ovom serijalu je Britanac Dan Watters, čovek koji je do sada uradio masu stripova ali kako su se oni dobrim delom ticali licenciranih propertija poput Assassin's Creed, Dark Souls, Little Nightmares itd. ja njega do sada nisam čitao. Da budemo fer, Watters je radio i dosta stvari u DC-ju, uključujući The Dreaming i Books of Magic, notabilno Lucifera, pa je dokačio i mejnstrim stvari poput Batmana i očigledno je da se radi o vrednom, pouzdanom profesionalcu koji nema nameru da se drži jednog žanra ili estetike u svom radu.



U tom smislu, Home Sick Pilots je osvežavajuće ličan narativ koji je meni blizak utoliko što svoj haunted house horror koncept stavlja u mizanscen kalifornijske hardkor pank scene prve polovine devedesetih godina. Kako je ovo period u kome sam i ja bio najaktivniji u sličnom mizanscenu (ne u Kaliforniji per se, jelte, ali ta scena je ionako jedan globalni fenomen sa lokalnim partikularnostima), Home Sick Pilots mi je bio zanimljiv jer tretira neke od prepoznatljivih tema i dilema sa kojima se praktično svako susretao u ono doba. Naravno, Watters je Britanac pa ni njegovo lično iskustvo sigurno nije stopostotno ,,kalifornijsko", no ovo je dobra i zanimljiva kombinacija mesta, vremena, karaktera i interesovanja protagonista sa jedne strane, te natprirodne horor komponente cele priče sa druge strane.

Glavni junaci u Home Sick Pilots su – Home Sick Pilots, istoimeni lokalni hardkor pank bend sastavljen od troje tinejdžera iz sirotišta u Santa Manosu, malom gradu u Kaliforniji. Dva momka i jedna devojka u ovom stripu nose prilično autentični dah pank/ grandž/ late gen X melanholije, gneva, sirove kreativnosti i autodestruktivnosti koji mogu da prepoznam kao nešto što sam viđao oko sebe, a još više po američkim fanzinima u ono doba. Štaviše, dva momka koji se znaju od ranije se sa svojom budućom pevačicom, Ami upoznaju u tipično rizičnoj, neki bi rekli neprihvatljivo samodestruktivnoj situaciji u kojoj mlada, upuštena osoba kao jedini način da potvrdi svoje postojanje i vrednost bira gotovo samoubilački čin što će privući pažnju i ukazati da ona nije kao drugi ljudi. Ovo su, jelte, deca, koja nemaju svoje porodice, koja, opravdano ili ne, osećaju da ih je posle familije izdao i sistem, kojoj je konfrontacija sa autoritetom jedini, ili makar intuitivno prvi način da pokažu da postoje i misle svojim glavama pa kud pukne, da pukne.

I, da ne bude zabune, puca tu dosta, Home Sick Pilots prikazuje pank-koncerte u prostorima koji su do juče bili posvećeni malom biznisu a danas su ilegalno skvotovane zgrade u koje se dovlače pojačala i razglas pa se pije, prži po gitarama, šutira i pada sve dok murija ne upadne da hapsi sve redom, kada je vreme za najuzbudljiviji deo koncerta – bežanje kroz prozore i, ako stignete, čak i poneki smeli udarac čizmom po pandurskoj glavi.

Iako Watters nije odrastao u Kaliforniji, Home Sick Pilots ima sasvim korektno prikazane elemente evolucije pank roka koji je devedesetih prolazio kroz neku vrstu druge mladosti sa grandžom koji će privući klince što im je metalizirani moshcore njujorške škole bio isuviše hermetičan, ali i sa street punk krilom koje je ovde prikazano bez previše sentimentalnosti, kao gatekeeping ekipa koja gunđa o grandž-klincima što zagađuju scenu, ali i koja klošari po ulici u sasvim plastičnom ,,no future" modu funkcionisanja, centrirajući svoje dnevne aktivnosti oko žickanja, jeftinog alkohola i kreka.



Odlični Caspar Wijngaard koji sve ovo crta, a sa Wattersom je već sarađivao u više navrata, notabilno na serijalu Limbo, takođe u izdanju Image Comicsa, uspeva da perfektno uhvati tu kombinaciju glam i trash estetika koja je u dobroj meri obeležila ovu eru pank muzike i kulture. Ovaj strip nema ni prostora ni ambicija da sad nešto detaljno diskutuje o činjenici da su bendovi poput Offspring i Green Day postali vedete MTV-ja i stadionske atrakcije maltene preko noći, sa muzikom koja će biti licencirana za konzolne video igre i izgledom koji je uspeo da ,,umije" klasičan pankerski stil i proda ga novim klincima koji nisu nužno poticali iz radničke klase, ali Wijngaard – takođe Britanac koji se poslednjih godina vrlo uspešno nametnuo kao svestran, karakteran crtač radeći i Star Wars stripove za Marvel ali i artistički nastrojeni Peter Cannon Thunderbolt sa Kieronom Gillenom – taj Wijngaard svojim likovima daruje jako ikoničan izgled sa besprekorno pogođenim elementima ,,ulične mode" koju su grandž i hardkor bendovi onog doba spontano kreirali. U zapletu ovog stripa imamo i suparnički bend, Nuclear Bastards koji se opisuju kao ,,thrash", ali ovo je Kalifornija i umesto nekakvih uličnih, ćelavih bildera po uzoru na Agnostic Front ili Cro-Mags, ovo je još jedna ekipa lepih glam-punk klinaca koji sanjaju o rokenrol slavi do koje se stiže direktno sa ulice.

Wijngaard je jako dobar crtač i izvan te odlične karakterizacije, pokazujući svoj talenat izvanrednim eksperimentima sa lejautom i naracijom, ali i odličnim smenama atmosfere. Na kraju krajeva, Home Sick Pilots nije puki ,,pank" strip i njegov rad sa natprirodnim elementima je jako ubedljiv, pogotovo kada se dotiče pomenute posednute, misteriozne kuće i načina na koji njena arhitektura podseća na ljudsku anatomiju. Ovo je kuća koja, ne sumnjajte, do kraja stripa ustane i hoda kao čovek i Wijngaard ovo prikazuje savršeno ubedljivo, sa svom urnebesnom energijom nemogućeg – koje se ipak dešava pred našim očima.

Wijngaard je i kolorisao ovaj strip a izuzetni leterer Aditya Bidikar se perfektno uklapa u njegov opšti dizajn, pa Home Sick Pilots bez napora kreira sjajan balans između mračne onostrane atmosfere i prizemljenijeg, ,,uličnog" senzibiliteta.

Najproblematičniji element ovog stripa je zapravo njegova centralna priča, jedan skup horor klišea koji istovremeno kao da ima i previše različitih motiva i premalo strpljenja da bar neke od njih dovede do krajnjih, ili makar dovoljno interesantnih konsekvenci. U iskušenju sam da kažem da ovo ne bi ni bilo važno da strip ima manje teksta a više moćnih slika sa kućama koje hodaju, koje povraćaju krv i prave haos po mirnom kalifornijskom komšiluku, i ove scene, pogotovo set pisovi u petoj epizodi u mnogome pravdaju postavke zapleta koje smo do tada gledali.



Ali s druge strane, Home Sick Pilots zaista ima previše ,,zapleta" ili makar previše motiva u njemu, sa stalnim skakanjem između različitih mesta i likova, te promena status kvoa za neke od protagonista koje su toliko brze i radikalne da čitalac izgubi odnos sa njima i umesto da oni budu njegova uporišta da se identifikuje i ,,ubaci" u priču, svedu se na puke nosioce radnje koja postaje sve apstraktnija, odmaknutija od uverljivog urbanog života. Ne pomaže previše što strip prema kraju počinje da ubrzano radi pripremu za svoju drugu priču, pa se uvode novi likovi a narativni lukovi starih likova se ne zaokružuju na zadovoljavajući način.

U iskušenju sam da kažem da Watters ovo radi po formuli radije nego iz, jelte, srca, odnosno da je ovde umešao malo ličnog – sav taj pank i hardkor, ti domovi za nezbrinutu djecu i klošarenje – a onda i malo generičkog, sa jasnim planom kako da priču od klasične haunted house postavke dovede na neki viši nivo koji će podrazumevati destrukciju gradskih četvrti i pojavljivanje vladinih agencija za koje nikad niste čuli a kad ste čuli, zažalili ste. Tu se negde u sredini malo izgubi ta dragocena lična komponenta stripa i Home Sick Pilots postaje neka vrsta kaiđu spektakla.

No, da se ne pravim sad ni ja kao nešto previše sofisticiran, kaiđu spektakl je APSOLUTNO nešto što ću rado čitati ako se autori odluče da je TO ono što Home Sick Pilots treba da bude od svoje šeste epizode pa nadalje. Grafički izuzetno upečatljiv na ime Wijngaardove i Bidikarove izvrsne sinergije, ovaj strip svakako zaslužuje moju dalju pažnju čak iako me prva priča nije u potpunosti zadovoljila. Za kuće koje se biju i bacaju unaokolo automobile kao da su igračke uvek ću moći da pronađem malo vremena u svom životu, a vi sami strip možete proveriti ovde.

Against Hope je naslov grafičkog romana Victora Santosa koji je prošle godine objavio Dark Horse i koji se tako zove jer je ime glavne junakinje, nagađate, upravo Hope. A drugi likovi u priči se bore protiv nje. Uredno! Takođe, Against Hope je kul naslov za neo-noir strip u kome titularna meleskinja odrađuje osvetničku akciju protiv porodice neonacista u južnim krajevima Sjedinjenih američkih država. Puno akcije, zle volje i stilizovanog nasilja u stripu koji nema neki visoki koncept i fokusira se najpre na svoje sržne poruke: nacisti su zlo, a protiv zla se mora ponekad boriti GORIM. U ovom slučaju, vrlina znači istrajavanje u osvetničkom planu tokom više od decenije, ne bi li se porodica psihopata istrebila do poslednjeg člana i tako nedužnoj žrtvi – Hopeinom bivšem dečku, Jaiju – podario neki simbolički mir.



Victor Santos je jeda od onih španskih strip-crtača koji su ostvarili karijeru i u severnoameričkom stripu. No, Victor Santos je pre svega veoma uspešan na matičnom, španskom tržištu. Sa prvim publikovanim radom u 1999. godini, Santos je brzo došao i do svog prvog velikog hita, fentezi serijala Los Reyes Elfos koji je radio od 2000. godine sve do početka prošle decenije. Uz Vilenjačke kraljeve, Santos je radio i mnogo drugih stripova, od kojih su, recimo, Pulp Heroes, Black Kaiser ili Young Ronins bili najpoznatiji, obezbedivši mu i internacionalnu, mahom evropsku slavu sa izdavačima poput Soleila ili Paninija koji su ga objavljivali na drugim tržištima. Santos je u većini svojih projekata rađenih za Evropu kompletan autor, pišući i crtajući svoje stripove, ali kada je krenuo da radi za Amerikance, ovo je donelo i saradnju sa drugim scenaristima. Sa Brianom Azzarellom je uradio odlični Filthy Rich za ondašnji Vertigo Crime, a što je svakako ispalo tako dobro jer je Azzarellov i Rissov 100 Bullets, reklo bi se, bio jedan od jačih uticaja na Santosov rad. Sa Michaelom Avonom Oemingom i Brianom Glassom je radio i Mice Templar, a tu je i Bad Girls sa Alexom De Campijem i Violent Love sa Frankom Baribierejem. Santos ima vrlo plodnu američku karijeru i notabilno je da se najvećim delom ona odvija u domenu kriminalističkog i noir stripa, a da talentovani crtač do sada nije uopšte radio superheroje. No, to ga nije omelo da se proširi i u druge medije, pa je njegov strip Polar – takođe neo noir objavljen za Dark Horse – dobio i filmsku Netfliks adaptaciju sa Madsom Mikkelsenom u glavnoj ulozi.



Uz svu tu neo-noir ekspertizu, nije neko veliko iznenađenje ako kažem da je Against Hope ne samo neo-noir strip već i da je u pitanju jedan otvoreni omaž Franku Milleru, još konkretnije njegovom radu u okviru serijala Sin City. Što je svakako simpatično pa i dobrodošlo – Sin City jeste bio mesto na kome je Miller izleteo sa šina i izgubio kriterijume kontrole kvaliteta, ali je i mesto na kome je – inicijalno – uradio neke od svojih najboljih stripova u karijeri. Konkretno, Against Hope omažira delove Big Fat Kill priče iz Sin Cityja, ali je ovo generalno strip koji prevashodno tempom i tonom pripovedanja a onda i crtačkim stilom i atmosferom u dobroj meri odaje poštu magnum opusu Franka Millera.

Ovo jeste nekakav mač sa dve oštrice u mom tefteru jer, kako rekoh, Sin City je strip koji je sa jedne strane doneo veliki novi senzibilitet u američki strip devedesetih godina prošlog veka, uzimajući stare žanrovske trope i pakujući ih na nov, žestok i intenzivan način, ali je sa druge strane brzo potonuo u manirizam i fetišizaciju određenih elemenata daleko preko granice nelagode. Santosov strip nema ,,nelagodnije" elemente – naglašenu seksualizaciju ženskih likova, fetišizovanje nacističkih simbola – štaviše, ovo je strip o kolorisanoj ženi koja ubija naciste jer su joj ubili dečka, ali od Sin Cityja preuzima pristup pripovedanju koji je skokovit, nelinearan i ovo može da bude i malo zbunjujuće za neke čitaoce.



Ne da je za mene bilo, Against Hope nije kompleksan narativ – ovo je praktično deathwishovsko-stevenseagalovska priča – i Santos je izlaže na nekoliko vremenskih planova u nekoliko odvojenih decenija da bi postigao maksimalnu efikasnost naracije, ali cena toga je i da imamo vrlo malo dublje karakterizacije čak i za samu Hope a još manje za ostale likove u stripu. Ovo je, dakle, neo-noir koji se pre svega vozi na mračnoj atmosferi i mučnim motivima mučenja i ubijanja, i kome karakteri i njihovi unutarnji život nisu prioritet.

Opet, Hope je lik sa istorijom i flešbekovi u sedamdesete i osamdesete nam daju priliku da više saznamo o njoj, od toga kako je izgradila odnos sa pažljivim i nežnim momkom sa kojim je imala i prvi snošaj, pa do poduke u borilačkim veštinama, ali, važnije, i u životnoj etici koju je dobila od oca, jednog poštenog, snažnog čoveka što je Hopeinu majku izuzetno poštovao i divio joj se. Ovo je bitan detalj već utoliko što se Hope, kasnije, bori protiv porodice kojoj su usta puna porodičnih vrednosti i morala, iako je u pitanju grupa odvratnih psihopata naložena na mitologiju rasne čistote i nekakvih prirodnih prava jedne rase i nacije u odnosu na druge.

Incident koji dovodi do smrti Hopeinog momka je ispričan iz nekoliko delova, umetnutih između događaja koji se odvijaju u ,,današnjem" vremenu i Santos ovde pažljivo tempira akciju da dobijemo prirodne kulminacije u narativu. Kada u drugoj polovini stripa postane jasno šta je tačno porodica Herzfeld uradila Hope i njenom momku Jaiju, čitalac je potpuno spreman da u krvoločno osvetničko finale uleti sa istom količinom adrenalina koja vozi protagonistkinju. Taj formativni događaj je predstavljen prilično spretno, formatirajući nešto što je u suštini miniran incident koga rasistička predrasuda onda transformiše u tragediju što će obeležiti ostatak života svih umešanih.



Hope, dakle, sledeću deceniju provodi pripremajući svoju osvetu – i zarađujući za život kao lovac na ucene – i mora se priznati da su scene u kojima je gledamo kako deli pravdu među karijernim rasistima, zlostavljačima i siledžijama upečatljive, dinamične i imaju kvalitetno pripovedanje i koreografiju.

Sa druge strane, generalni ton stripa i pripovedanja su, pa, recimo, ne isuviše ambiciozni. Santos nije neki neiskusni scenarista već prekaljeni profesionalac, ali Against Hope nije filozofski traktat ili poetsko delo i da je u pitanju film ovo verovatno ne bi bio Walter Hill ili Sam Peckinpah već neki njihov direct to video derivat.

No, Santos je izvrstan crtač i stilizacije za kojima poseže u ovom stripu, njegovo korišćenje vizuelne simbolike, ali zatim i organizacija stranice, lomljenje radnje kroz krupne i sitne kadrove, sve to čini Against Hope atraktivnom ponudom za ljude koji vole da vide estetizovano nasilje i akciju. Ima puno smisla u tome što je ovaj strip objavio baš Dark Horse, jer pričamo o izdavaču koji drži neverovatno visok prosečni nivo kvaliteta crteža u svojim stripovima i koji je rado prihvatio i neuobičajen format u kome je Santos uradio ovaj roman. Naravno, Dark Horse je i kuća koju je u dobroj meri izgradio Sin City, pa je Against Hope naprosto bio prirodan projekat za njih. Ovde ima mnogo millerovskog uticaja i u tome kako Santos koristi kontra-svetlo za neke scene, u tome kako će nekada puke konture artistički zameniti ,,realistične" crteže, ali i u samom tempu akcije koja je često uhvaćena u vrlo kinematskim, vrlo atraktivnim kadrovima kakve pamtimo još iz Millerovog rada na Daredevilu. Ovo, naravno, nije strip za ljude slabijeg stomaka jer se tu puca, ubada, seče i ubija, da ne pominjem sakati, i sve je urađeno u tamnom koloritu ne suviše lakom za oko, ali pričamo o vrlo zaokruženom vizuelnom identitetu i nepobitnoj energiji.



Sve u svemu, Against Hope nije nekakav kamen-međaš neo noira, ali jeste dopadljiv strip o osveti u kome za osvetnicu zdušno navijamo i, kada se i dođe do praktično horor-momenata u razrešenju, i dalje smo u svemu sa njom, puštajući malčice svojim animalnim nagonima na volju jer, ipak, instinkt nam govori da je u pitanju dostizanje pravde. U stvarnom životu, naravno, nismo sigurni da bismo ovu vrstu osvetničkog plana podržali – još manje sami izveli – ali umetnost je zato tu da nam pruži svojevrsnu katarzu. Sami se možete katarzirati kod kuće, uz digitalno izdanje Against Hope, dobavljivo ovde.

Pročitao sam šest kolekcija mange PTSD Radio koju na Engleskom jeziku izdaje Kodansha Comics a koji od 2010. godine izlazi u japanskom magazinu Nemesis. Ovih šest kolekcija su trenutno i sve što je izašlo na Japanskom, iako je priča daleko od nekakvog zaključka ili kraja, no, strip je trenutno pauziran u prilično žalosnom podsećanju nimalo retku situaciju da japanski autori imaju prekide u procesu kreiranja na ime zdravstvenih problema. Život mangake, nažalost, nije ni glamurozan ni ispunjen luksuzom i bogatstvom – brutalni nedeljni tempo izlaženja stripa i relativno skromni honorari, a u kombinaciji sa poslovičnim japanskim osećajem odgovornosti znače da su bolovanja sve više pravilo a videti da je Masaaki Nakayama, autor ovog stripa, crtao čak i dok je ležao u bolnici čoveku malo slomi srce...



PTSD Radio, u originalu Kouishou Radio, je strip koji čoveka ume da navuče na čitanje vrlo opipljivim osećajem preteće misterije što se uspešno uspostavlja već sa prvih nekoliko strana koje kontrastiraju pastoralni – ali zlokobni – flešbek uvod gde baka devojčici objašnjava da mora da je ošiša do glave da bi bila bezbedna, i kasniju scenu urbanog horora koji je utemeljen duboko u psihologiji i zastrašujućem imaginarijumu. Ne najmanja misterija, doduše, vezana za ovaj strip je i šta njegov naslov treba tačno da znači s obzirom da ovde nema niti radija niti se nekakav PTSD zaista u njemu razmatra. No, kao naslov koji treba da privuče čitaoca i sugeriše da ovo nije vedra dečija tematika, već ,,ozbiljan", seinen rad za ,,mlade odrasle osobe", PTSD Radio nesumnjivo radi posao.

Masaaki Nakayama je u prvoj deceniji ovog veka imao svojevrsni hit u vidu horor mange Fuan no Tane, a koja je onda 2013. godine adaptirana u igrani film i PTSD Radio je očigledan napor da se napravi nešto sličnog senzibiliteta, oslanjajući se na Nakayamin izvrstan crtež, te maštovito oslikavanje košmarnih epizoda što leže tačno na onom mestu između stvarnosti i more, gde niste sigurni da li ipak samo sanjate ili je u pitanju zaista nešto onostrano i preteće što je izvršilo upad u svakodnevnicu.

PTSD Radio smešten je, kako mu i goreopisani uvod sugeriše, na plodno tlo između folklornih mitova i savremenih, urbanih legendi. Nakayama je fantastično kreativan crtač i njegov dizajn idola (ili totema) starog provincijskog božanstva Ogushi-sama, što stoji u blizini malog sela ali i uglednog šinto hrama je izuzetno evokativan sa elementima demonskog ali i jasnim asocijacijama na ljudske organe, pa i njihove produkte. Od scene do scene se ovaj idol/ totem, po potrebi transformiše da ima više ili manje karaktera, da izgleda više kao puki predmet iz vremena kada su ljudi bili mnogo sujeverniji nego u današnjoj prosvećenoj eri, ili više kao božanstvo koje nije samo predstavljeno ljudskim ručnim radom već se zaista nalazi u njemu, nemo, možda i usnulo, ali nimalo manje živo, manje prisutno ili aktivno.

Tematski, ovo božanstvo se označava kao ,,gospodar kose" i PTSD Radio jedan deo svoje strave bazira upravo na magijskim svojstvima kose i njenom vezom sa htonskim i skurilnim. Kosa, naravno i u evropskoj tradiciji i folkloru ima ovakve atribute, svi znamo da je uvojak kose čest element vradžbina, kao i da su veštice po pravilu bile obeležene dugom kosom. U Japanu je kosa, ženska pogotovo, takođe jak simbol vezan za onostrano i svakome je poznat trop Harionago/ Haironna demona/ jokaija koji ima formu žene sa dugom kosom kojom privlači muškarce, tu je onda i futakuchi-onna (žena sa dvoja usta) itd. a kosa ima značajno mesto i u Genji Monogatari, delu iz jedanaestog veka koje se smatra prvim romanom ,,moderne" ere i koje je bazirano na folklornim horor-pričama. Generalno, kosa kao simbol lepote ima centralno mesto u japanskoj kulturi i, tradicionalno, žene koje su ulazile u versku službu su odsecale kosu da pokažu svoju posvećenost novoj ulozi, a jedan od prvih jokaija nastalih tokom Edo perioda je Kamikiri – ,,sekač kose".



U PTSD Radio u početku vidimo upravo to kako se mlade žene iz provincije štite od zla šišanjem do glave, ali priča migrira od sela u grad i skače kroz decenije upravo da bi pokazala kako odstupanje od tradicionalnih praksi i sa njima povezanih verovanja znači i izlaganje pretnji koja dolazi sa onoga sveta.

Ovo je prilično standardna postavka za horor sa bilo kojih meridijana i Nakayama oko nje formatira svoje kratke, stravične priče koje su najvećim delom fokusirane na jezu, tenziju, pretnju koja je nagoveštena zastrašujućim slikama i sugestivnim kadriranjem. Tematski se sve u početku vrti oko kose i dobijamo izvrsno vođene minijature u kojima se bljeskovi demonskog i onostranog vide kroz neočekivane odraze u staklima ili su u pitanju prizori koje vidi samo čitalac, dok sami protagonisti samo osećaju nelagodu i čini im se da nisu sami u prostoriji.

Nakayama je zaista majstor kreiranja ekonomičnih, uglavnom veoma britkih priča i situacija koje su intenzivno preteće i užasavajuće a da strip ima vrlo malo visceralnog sadržaja ili ikakvog ,,akcionog" razrešenja za svoje postavke. PTSD Radio je najpre okarakterisan scenama koje su izvrsno osmišljene tako da se čitalac uvede u jednu svakodnevnu situaciju, koja onda pažljivim tempom prikazivanja teksta i pokretanjem ,,kamere" dobija zastrašujuću dimenziju. Ovde valja primetiti da dok je jedan od očiglednih uzora za ovaj strip horor-klasik Uzumaki Đunđija Itoa – koji je takođe, sećamo se, koristio kosu na kreativne načine i bio sastavljen od mase kraćih priča – Nakayama ima sasvim drugačiji pristup pripovedanju sa kondenzovanjem svojih ideja u mikronarative od svega po nekoliko strana, gde se postavka vrlo brzo pretače u razrešenje a koje, tipično, ništa zaista ne razrešava već samo potvrđuje da je jeza iz postavke zasnovana na nečem stvarno postojećem.



Ovo je zgodno sa strane nedeljnog tempa izlaženja ovog stripa jer svako od kratkih poglavlja na ovaj način ima mogućnost da prikaže dve-tri situacije koje svaka za sebe imaju svoj mali narativni luk i dinamiku, a kako je Nakayama neprestano izuzetno maštovit u crtanju strašnih stvari i ima veoma kvalitetan, izrazito kinematski stil crtanja i pripovedanja, onda svaka epizoda zaista daje čitaocu lep i korektan sadržaj.

No, PTSD Radio kao da za sada nema zaplet. Pojedinačne priče, odnosno pričice koje gledamo u njemu su povremeno povezane među sobom, možda motivima, možda ponavljajućim likovima, možda mestom radnje, ali pročitao sam više od hiljadu strana ovog stripa i zaplet ili nekakva radnja na višem nivou se ne mogu detektovati. Autor uvodi, pored kose, i druge strašne motive, vezane za mnoge uspelo obrađene horor-trope – telesne deformacije, gubitak slobodne volje, invazivni organizmi u ljudskom telu itd. – ali oni, na gomili, ne daju ni narativ ni zaplet. Ovo svakako može da se okarakteriše kao problem koji imaju i druge mange što će mesecima da se opsesivno bave detaljima scena i neće se doticati ,,stvarne" radnje ili zapleta ali kako je PTSD Radio strip bez glavnog junaka koji bi ga makar ušančio u jednom narativnom toku ili barem karakterizaciji, onda se i čitanje posle određenog vremena pretvara u pokušaj da se iz doslovno stotina mikropriča nekako izvuče nekakav metanarativ. Prilično sam siguran da ga Nakayama ima na umu – ni Uzumaki nije imao vidnu ,,priču" do poslednjih epizoda – ali ko zna kada ćemo dočekati momenat u kom niti počinju da se povezuju i kakvog će to kvaliteta biti...

Ne da sumnjam u Nakayamine veštine – radi se o zbilja odličnom crtaču i vrsnom pripovedaču – ali njegovi problemi sa zdravljem znače i da od 2019. godine ovaj strip stoji i šest kolekcija koje smo do sada videli nemaju nikakav logičan kraj ili zaključak, pa čak ni, kako rekoh, zaplet koji bi bio više od ideje da postoje neke onostrane stvari i da su one pretnja za ljude.

Nakayama je zbog bolesti pravio pauze i ranije ali ih je onda iskoristio da (prvo iz bolnice, kasnije i iz kancelarije) nacrta solidan broj tabli stripa koje opisuju prvo njegova iskustva sa retkim sindromom koji mu je umanjio kapacitet za zgrušavanje krvi, a zatim i njegova, na prvi pogled nasumična, a zatim sve pravilnija iskustva sa neobjašnjivim događajima koji su vezani za njegov rad na samom ovom stripu.



Ovaj upad ,,stvarnog" života u horor-strip koji kontrastira banalne momente stvarnog života sa košmarima što su udaljeni samo jedan neoprezan pogled u stranu je jako efektan. Nije, naravno, moguće utvrditi koliko ovde Nakayama kiti priču i koliko se stvari koje navodi zaista desilo i baš na taj način, ali reflektovanje nekih ideja iz stripa u narativu koji je faktografski i pričan jednim sasvim direktnim, ispovednim tonom uz veoma simpatično karikiran grafički stil je, usudiću se da kažem, diverzija koja PTSD Radiju daje zanimljiv odmak od vrlo ujednačenog tona i kod čitaoca proizvodi jaču želju da čita dalje i sazna šta je bilo do kraja.

No, nema informacija o tome kada ćemo biti u prilici da ponovo čitamo PTSD Radio i to bi bilo frustrirajuće čak i da nije vezano za Nakayamine probleme sa zdravljem. Ovo je strip rađen vrlo sigurnim glasom i briljantnom crtačkom tehnikom sa atmosferom koja je konzistentno moćna i na gotovo idealan način spaja mnoge podsvesne strahove – one vezane za tradicionalne, folklorne pretnje i one vezane za moderniji, urbani život, one vezane za gubitak kontrole nad svojim življenjem, ali i one vezane za narušenje telesnog integriteta ili gubitak identiteta. Bilo bi lepo da Nakayama ozdravi i bude u stanju da PTSD Radio odvede putem uspostavljanja jasnog zapleta pa naposletku i raspleta, ali čak i da to nikada ne dobijemo, nadam se da će čovek biti dobro, a vi se možete upoznati sa ovih šest kolekcija klikćući ovde.

Pročitao sam, sve se cerekajući i zastajući da ženi prepričam smešne table, grafički roman The Story of the Velvet Underground a koga je nacrtao i napisao francuski umetnik i muzičar Prosperi Buri. Ovo je i vrlo sveže izdanje, izašlo krajem prošlog meseca i u Francuskom originalu, za Dargaud, a odmah objavljeno i u digitalnoj formi na Engleskom jeziku putem inicijative Europe Comics. Lepo je videti da u nekim stvarima Amerika više ne kasni za Evropom, pogotovo kada se radi o bendu koji je revolucionisao tako imanentno američki medijum kao što je rokenrol.



Prosperi Buri nije previše familijarno ime čak i poznavaocima evropskog stripa i Une histoire du Velvet Underground mu je zapravo prvi samostalni strip-rad urađen za većeg izdavača. Buri, inače poreklom sa bretonskog ostrva Groix, je izdanak andergraund scene koja spaja DIY rokenrol, stripove i fanzine, pa je svoju kreativnost od svoje mladosti ispoljavao u prvom redu svirajući. Sa rodbinom je osnovao bend The Dirty Cousins ​​GroiXplosion i nezavisnu izdavačku kuću Inmybed – pretpostavljam da izbacuje muziku ovog benda – a na Bandcampu se može naći i triling njegovih solo izdanja koja nude simpatični, distorzirani zvuk.

U stripu je Buri aktivan od prve decenije ovog veka i što u kolaboraciji, što samostalno uradio je solidnu količinu andergraund stripova i ilustracija za uglavnom male izdavače ili samizdat inicijative. Dosta pažnje je na sebe privukao albumom Insulaires - Petites histoires de Groix 2018. godine koji se bavio ostrvom sa kog je potekao i njegovim, jelte, pričama, a ovo je bila i odskočna daska za strip o kome danas govorimo. Njime je Buri spojio dve svoje najveće strasti – strip i rokenrol – kreirajući vedar i duhovit pregled kratkog života jednog od najvažnijih bendova u istoriji rok muzike, a koji, treba li to uopšte da kažemo, nije bio ni vedar ni PRETERANO duhovit. Mada, opet, ne treba smetnuti sa uma da su Velveti svakako imali dimenziju duhovitog, izvestan odmak o superozbiljnog, mračnog senzibiliteta što su gurali u prvi plan – nije li im, na kraju krajeva, omot prvog albuma bila banana koju je nacrtao Andy Warhol?

Priča o Velvet Underground je na neki način i priča o gubitku nevinosti američkog rokenrola, ako je ta nevinost ikada i postojala, naravno. Narativ je uglavnom poznat, krajem šezdesetih godina rok muzika u Americi je već bila temeljito kolonizovana od strane belih muzičara a ritam i bluz koji su činili osnovu ,,novog" zvuka bili su proširivani uplivima iz kantri i folk smerova. Do druge polovine šezdesetih su hipi pokret i muzičari sa zapadne američke obale, poglavito Kalifornije, već primetno izmenili ne samo format rok muzike već i njegova tematska interesovanja. I sam strip o kome danas pišemo pominje Beach Boys i The Mamas and The Papas kao predstavnike zvuka koji je dominirao radiom i svešću slušalaca roka na polovini šezdesetih, nudeći pitom, optimističan surf rok i folk rok tamo gde su ranije dominirale ubrzane bluzerske dvanaestice i agresivniji zvuk Little Richarda, Chucka Berryja ili Jerryja Leeja Lewisa.



Velvet Underground su nastali i kao svojevrsna reakcija na ovakvo stanje, kao somatski refleks na ono što su Lou Reed i kolege percipirali kao zaslađenje rok muzike, negativnu mutaciju njegove DNK, ali i kooptiranje od strane establišmenta. Sam Lou Reed je bio talentovan muzičar i kompozitor koji se izdržavao pišući pop pesme za Pickwick Records – kalifornijskog izdavača poznatog po štancovanju tipskih pesama – i povremeno snimajući za njih kao sešn muzičar, ali je naravno, prezirao ovu vrstu produkcije i fantazirao o tome da svira pravi rokenrol. Reed je, kao dete iz fine jevrejske porodice (,,ali mog jedini bog je rokenrol") studirao žurnalistiku, režiju i kreativno pisanje pa je susret sa Velšaninom Johnom Caleom, akademski školovanim violistom koji je u Njujork došao da svira minimalističku savremenu klasiku sa proslavljenim kompozitorom LaMonte Youngom bio susret dva naoko vrlo različita ali pokazalo se, vrlo kompatibilna kreativna karaktera. Reed  i Cale su gotovo odmah ,,kliknuli", povezani svojom ljubavlju prema avangardnijim elementima savremene muzike ali i nepatvorenom strašću ka roku, da ne pominjemo prema heroinu, i ubrzo su postali cimeri, a bend je dalje gotovo spontano formiran uvlačenjem u vrtlog kreativnosti likova što su se maltene slučajno zatekli u blizini. Angus MacLise, bubnjar rane postave benda – koji će kasnije snimiti nekoliko bitnih ali dugo neobjavljenih albuma dron muzike – je bio odgovoran za odabir imena, ukazujući da naslov knjige, koja se bavi sadomazohističkim seksom dobro ide uz ,,degenerisanu" muziku što je bend pravi.

MacLise se nije dugo zadržao u bendu, odlazeći čim je osetio da su Velveti na ivici da prestanu da sviraju ,,degenerisanu" muziku i postanu koliko-toliko ,,normalan" rok bend, a zameniće ga kultna bubnjarka Moe Tucker čiji je stil svirke – samo rukama, i bez činela koje su, po Reedovim rečima ionako smetale gitarama da se lepo čuju – u mnogome definisao primalni, primitivni zvuk grupe.



Velveti su tokom svog relativno kratkog života bili prilično neshvaćen bend. Dolazeći iz Njujorka i sa scene koja je imala više veze sa avangardnim filmom, poezijom i teatrom nego sa rokenrolom, Velveti su svoje prve nastupe imali u barovima za turiste (odakle su praktično isterivani zbog buke i ružnoće) a zatim, po Warholovoj odluci da postane njihov menadžer i producent, u formi davanja zvučne dimenzije hepeninzima koje je slikar organizovao za fensi publiku. Naravno, bend koji je pevao o heroinu, čekićanju dilera, sadomazohizmu i, jelte, crnim anđelima, nije se uklapao u tadašnji senzibilitet rok muzike koji je bio melanž osunčanog popa, hipi folka, LSD halucinacija, te izbeljenih reinterpretacija rok-originala iz pedesetih i svakako je bio bliži ukusu njujorškog avangardnog i dekadentnog krema što je visio u The Factoryju, cepao heroin, klanjao se Satani i dolazio na projekcije filmova Kennetha Angera ali, kako i strip primećuje, Velveti su ovde uglavnom bili percipirani kao samo jedan od slojeva Warholove besomučne multimedijalne vizije koja je uključivala projekcije, performans, ples, umetničke predmete, dizajn samog prostora itd.

Ova vrsta neuklapanja Velvet Undergrounda će svakako obeležiti čitavo postojanje benda – ionako nestabilna postava sklopljena od ekscentrika, egomanijaka, đankoza i diletanata je tokom svog rada bila rastrzana između želje da budu ultimativni antiestablišment bend (uključujući rokenrol establišment kakav je u to vreme postojao – u jednoj sceni u stripu Cale sa opipljivim gađanjem pominje da u Kaliforniji ima ljudi koji slušaju užasnu muziku kao što je Grateful Dead, ili, još gore, Franka Zappu), destruktivna i nihilistička sila u srcu još uvek mladog kulturnog medijuma, ali i da budu prepoznati na ime svog jedinstvenog izraza. Taj rascep sjajno sažima scena u kojoj bend nakon neuspeha na prvoj turneji po Kaliforniji, gde su uspeli da odsviraju svega tri koncerta, diskutuje o tome da su ih hipici praktično izbacili na ulicu: Moe Tucker zadovoljno kaže da jesu odsvirali svega tri koncerta ali da su to bila veličanstvena tri koncerta na koje su ,,svi" došli da ih gledaju – The Byrds, The Mamas & The Papas, čak i Jim Morrison, a na šta Lou Reed odgovara samo jednom rečenicom: ,,All assholes".

Albumi koje su Velveti snimili su bili komercijalni pobačaji – prvi, na kome im je Warhol nametnuo saradnju sa nemačkom pesnikinjom i jednom od njegovih tadašnjih muza, Nico, danas se smatra klasikom primitivnog, brutalnog i neposrednog rokenrola što demolira hipi-maštarije i spaja sirovi bluz sa minimalističkom dron rokom, ali u vreme kada je izašao ne samo da je popio negativne kritike na mestima koja su uopšte registrovala njegovo postojanje nego se i prodavao vrlo loše jer niko nije ni želeo da ga distribuira. Surova istina je svakako da izdavač – Verve – nije davao pet para za ovo primitivno izdanje koje je zvučalo kao da je snimljeno u malo boljoj šupi* i da je u sve ušao najpre jer je Warholovo ime garantovalo određeni prestiž, a da je za samog Warhola ovo bio tek još jedan vanity projekat u nizu, kome nije posvećivao naročito mnogo pažnje. Ključni deo diskursa o The Velvet Underground & Nico je svakako ona izjava Briana Enoa: ,,album je prodao svega 30.000 kopija za pet godina, ali je svaki od tih 30.000 kupaca pokrenuo sopstveni bend".

*Strip na jedno mestu prikazuje Iggyja Popa koji kaže da mu je prva reakcija na zvuk Velvet Underground bila ,,kako neko uopšte može da snimi nešto što zvuči kao OVOLIKO govno?"



Naravno, uticaj i važnost Velveta biće zbilja prepoznati tek decenijama kasnije, prvo sa usponom panka u kasnim sedamdesetima, koji je rabio isti dekonstruktivni pristup rokenrolu, pokretan istim antiestablišment impulsima, a dalje u osamdesetima kada je izrasla nova generacija post-new wave pop bendova koji su zvuk ali i estetiku ugađali sa pločama – i, verovatnije, presnimljenim kasetama – što su slušala njihova starija braća i sestre.

Ovaj strip uspeva da na osamdesetak strana vrlo elegantno komprimuje čitav taj originalni period života benda, sakupljanje, rad sa Warholom, lagano građenje sopstvenog identiteta i osvajanje publike što je počela da dolazi na koncerte da bi slušala bend a ne gledala Warholovu ekstravaganciju, turneje koje su se prodavale i ploče koje se nisu prodavale, ali i tenzije i rascepe u bendu koji je počeo sa erozijom i raspadanjem praktično i pre nego što je bio definisan kao bend. Buri ovde ne beži od klasičnog portretisanja Loua Reeda kao egomanijakalnog AUTORA koji sve što je dobro pripisuje sebi a za sve što je loše krivi druge pa su i kasnije faze benda, otpuštanje Johna Calea, kasniji odlazak Moe Tucker da se porodi, te dovođenje novih članova koji su uneli element muzičkog zanatstva ali, naravno, doprineli erodiranju varvarskog, sirovog senzibiliteta grupe prikazane uredno i elegantno. Buri ovde uglavnom prepričava ono što svi slušamo decenijama, kako je Reed bio pod uticajem Stevea Sesnicka, prevrtljivog menadžerskog tipa koji je zamenio Warhola i pevušio Reedu na uho slatke laži o tome da će od benda napraviti nove Beatlese, istovremeno planirajući da Velveti budu tek jedan korektan rok bend koji može da radi turneje i zarađuje siguran novac na njima. Buri Senicka i crta doslovno sa zmijskom glavom, a što se uklapa u senzibilitet stripa koji je, iznenađujuće (ili ne, jer sam to već pomenuo u trećem pasusu), zapravo vedar i duhovit.

Što je osvežavajući pristup, Buri ovaj strip radi u jednom dosta ležernom, fanzinaškom stilu, oslanjajući se na fluidni lejaut i naraciju, te karakterne ali izrazito karikirane likove koji estetski dosta, čini mi se, duguju ostavštini Morta Walkera i ovo paše uz bend za koji autor očigledno ima mnogo poštovanja ali je verovatno, kao i svi mi, umoran od decenija deifikacije Velveta od strane svakog post-pankera koji je natrčao na burazerovu muzičku kolekciju. Otud je The Story of the Velvet Underground strip koji svoje likove nežno potkazuje i razobličuje kao između ostalog i narcisoidne gikove koji su u svojim glavama izgradili čitav narativ o sopstvenoj revolucionarnosti da bi na kraju za dlaku bili spaseni od sudbine puke fusnote u istoriji rokenrola. Sterling Morrison i Moe Tucker su ovde prikazani kao ljudi sa nogama čvrsto na tlu i oni su korektan ,,strejt" protivteg za komično predimenzionirane ličnosti Reeda, Calea, Warhola ili Nico, a Buri pored umešno kondenzovane psihologije za koju je jasno da je svedena na dobronamernu karikaturu, vrlo lepo ume da iskoristi priliku i za klasične gegove, pa The Story of the Velvet Underground kod čitaoca, pored poduke, može da izazove i grohotan smeh.

U pitanju je, dakle, relativno nestandardno biografsko štivo za veoma nestandardan bend i mada ne biste očekivali da ova kombinacija komedije i smrtne ozbiljnosti, karikatura i heroinske dijete proradi – ona zapravo odlično funkcioniše, daje sve potrebne informacije ali i podsticaj da se čitalac dublje uputi u mitologiju Velveta i rokenrola i čuva tu esencijalnu, dečiju komponentu uzbuđenja koju ova muzika nosi. Meni je sve to vrlo prijalo – da ne pominjem da me je poslalo nizbrdnom spiralom slušanja White Light/ White Heat koja se završila vraćanjem Angusu MacLiseu – a vi i sami možete sebe da sadomazohistički zabavite, kupujući ovaj album na Comixologyju baš ovde.

meho, preporuči mi neke krimi stripiće koje si čitao

Paaaa...


https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/20/procitani-stripovi-criminal-2019-2020/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/07/procitani-stripovi-friend-of-the-devil-a-reckless-book/
https://cvecezla.wordpress.com/2020/12/25/procitani-stripovi-reckless/
https://cvecezla.wordpress.com/2020/08/19/procitani-stripovi-pulp/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/05/13/procitani-stripovi-write-it-in-blood/
https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/03/procitani-stripovi-old-haunts/
https://cvecezla.wordpress.com/2017/12/05/procitani-stripovi-motor-girl-kill-or-be-killed-i-deathstroke/
Ovo su sve uglavnom novije stvari (sem Kill or Be killed koji je star par godina).

Naredne nedelje i one posle nje na red za objavljivanje stižu i tekstovi o dva vrlo klasična krimi-stripa iz osamdesetih. Stay tuned.

procitao se u odlicnoj piratskoj reziji jedan od najboljih bd-a novije produkcije, moze se reci savrsenstvo od stripa:



zaokruzena prica u tri toma, obradjuje doba osamostaljenja konga, okvirno temelji na povijesnim cinjenicama koje i danas predmet obrade i kontroverza, a u koje odlicno ugradjuje zabavnu pricu oko kradje dijamanata (evo i krimica). vrhunski zabavno, odlicno uradjeno, crtez fantastican, nevjerojatno osvjezenje u moru (ispod)prosjecnih stripova i iritantnog nametanja novog normalnog.
ponukao me strip da pogledam i jadotville koji po narudzbi, ne bi li rehabilitirali neke ucesnike, uradio netflix, no film je ocajan.



postoji tek dosta kritike da su crnci vizualno prikazani kao crnci, zene kao zene i sl. sto ja smatram takodjer vrlo pozitivnim. skoro savrsen strip u svakom pogledu, velika preporuka, na citanje, brzo, brzo.

S obzirom da se Imageov maksi serijal Commanders in Crisis bliži završnici, napravio sam svestan napor, da ne kažem ŽRTVU i pročitao prvih devet brojeva nečega što je zapravo redak primer klasičnog superherojskog stripa u portfoliju Image Comics. Ova firma, osnovana od strane Marvelovih crtačkih zvezda sa kraja osamdesetih godina jeste svoje temelje postavila duboko u superherojskoj, jelte, kaljuzi i veliki deo njihovog autputa tokom devedesetih godina odnosio se na superherojske radove koji su bili modernizovani i ,,ekstremizovani" za publiku kojoj su korporativne superherojske ikone delovale pomalo ustajalo i zastarelo, ali se u ovom stoleću Image pozicionirao kao, kako ja to često volim da kažem, ,,novi Vertigo" sa grananjem u raznim žanrovskim smerovima i proizvodnjom stripova za ,,mlade odrasle osobe" i, hajde, možda i starije odrasle osobe, pokrivajući daleko širi spektar tema, senzibiliteta itd. Tako da smo došli do situacije da su superheroji u poslednjih deset godina uspeli da zauzmu veoma suverenu poziciju u kulturi glavnog toka a da istovremeno jedan od najvećih američkih izdavača stripa svoje probijanje do mejnstrima (ne zaboravimo da su po Imageovim stripovima urađene brojne televizijske serije) bazira na diversifikaciji kataloga i gađanju veoma različitih populacija čitalaca.



Ovo sve u zbiru daje fenomen da je Image postao neka vrsta pribežišta superherojskim autorima koji, umorni od žrvnja korporacijskog stripa gde rade sa tuđim likovima starim decenijama, dolaze u veliku nezavisnu firmu gde mogu da prave autorske stripove koji su – skoro po pravilu – drugih žanrova. Brubaker se bavi krimićima i špijunažom, Remender raznim formama naučne fantastike, Fraction seksualnim, jelte, kriminalom i koječime drugim...

U tom smislu, činjenica da je prvi rad scenariste Stevea Orlanda po prestanku njegovog ugovora sa DC-jem, Commanders in Crisis, dvanaestodelna superherojska priča koja se hvata u koštac sa onim ,,najtvrđim" superherojskim konceptom – multiverzalnom krizom – mora privući pažnju. Orlando je i ranije pisao stripove za Image (Undertow, Crude itd.) ali to su bili sajd-gigovi, kako to već ljudi rade kada su pod ugovorom za Marvel ili DC, no, u prošlogodišnjoj frtutmi oko reorganizacije DC-ja nekako je došlo do toga da ovaj prilično cenjeni scenarista mlađe generacije ne dobije nikakvu krštenu pažnju pa se sve završilo time da je čovek pokrenuo sopstveni superherojski strip na Imageu, kao i da je već napisao nekoliko one-shotova za Marvel, i bez sumnje mu se smeši i neki tekući serijal tamo, ako ga bude želeo.

Orlando je neko ko je tokom poslednjih pola decenije privukao dosta pažnje i pozitivnih kritika na sebe radom za DC, prelazeći sa serijala na serijal i beležeći gigove i na Betmenu, i na Supermenu i na Vandr Vumenu (Justice League of America...), ali i sa ličnijim pečatom koji je ostavio na Martian Manhunteru i Midnighteru. Notabilno, Gerard Way ga je regrutovao da sa njim radi Milk Wars, a koji je bio krosover između Young Animal i DC likova i ovim radom je Orlando pokazao da je scenarista koji ima ambicije da razmišlja ,,izvan kutije" i bavi se konceptima koji idu u smeru postmodernih razmatranja sada već osamdesetogodišnjeg žanra.

Što je dobro i poželjno jer je i fakat da je postojala opasnost da korporacijski izdavač Orlanda stereotipizira kao svog ,,biseksualnog" scenaristu koga će gurati u prve redove, tutkajući mu zastavu u boji duge u ruke kad god se povede priča o ,,diverzitetu". Orlando je svakako skrenuo pažnju na sebe tretiranjem manjinskih seksualnih orijentacija kroz svoj rad na Midnighteru, ali njega nikako ne treba svesti na ,,LQBTQI itd." scenaristu kome je ovo jedina tema i interesovanje.



Commanders in Crisis, koji je sa izlaženjem počeo Oktobra prošle godine je, da odmah bude jasno, strip u kome je prisustvo gej likova podrazumevano. Gej superheroji, uostalom, nisu više nikakva egzotika pa činjenica da je jedan od članova tima Crisis Command ne samo gej već i prvi gej američki predsednik naprosto očekivana. Ima ovde još gej likova, ali Commanders in Crisis je strip posvećen reprezentaciji u značajno širem smislu, sa ostalim likovima koji su, recimo, prva crna žena koja je bila predsednica SAD, prvi latino (odnosno, jelte, latinx) muškarac koji je bio predsednik SAD itd. Sad se konzervativniji među nama pitaju kakav je to svet Orlando smislio u kome su se ovako naređali američki predsednici iz manjinskih grupa, ali u pitanju i nije svet već pregršt svetova – multiverzum.

Orlando je, naime, za svoj veliki post-DC rad za Image odlučio da kreira ,,crisis" narativ, dakle neku vrstu varijacije na DC-jeve (često multiverzalne) krosovere u kojima se likovi iz raznih stripova istog izdavača, neretko i iz različitih univerzuma, spajaju u naporu da odbrane čitavo postojanje od nezamislivo velike pretnje. Kod DC-ja je ovo praktično just another day in the office, ali raditi ovako nešto sa creator owned likovima je sasvim drugi par opanaka. Nedavno sam pisao o – takođe Imageovom – serijalu Crossover koji je namerio da radi baš ovo isto, samo se bacajući u još više ,,meta" smeru (krosover iz naslova je između ,,stripova" i ,,realnosti") i ambiciozno dobijajući saglasnosti brojnih autora da se njihovi postojeći likovi iskoriste za ovaj strip. Commanders in Crisis je sa jedne strane klasičniji narativ, bez tako intenzivne ,,meta" komponente, ali je i složeniji jer se Orlando ovde bavi značajno ,,filozofskijim" pitanjima, propitujući, između ostalog, ulogu superheroja u savremenom društvu, snagu koncepata i ideja i njihovo kontrastiranje sa akcijom u funkciji društvene evolucije itd. Video sam blurbove koji ukazuju da bi na Commanders in Crisis trebalo pažnju da obrate ljubitelji Granta Morrisona i ovo, makar na nekom prvom nivou, nije pogrešno. Ovo je mnogo manje strip o superherojskom pesničenju i kinematskoj akciji, a znatno više o superherojima koji stoje i pričaju jedni sa drugima, pokušavajući da pronađu svoje mesto u koordinatnom, jelte, sistemu konfuzije.

Orlando svakako ima intrigantne ideje i Commanders in Crisis je pun zanimljivih koncepata koji kontekstualizuju ,,krizu" kojoj čitalac svedoči u realnom vremenu. Multiverzum je u ovom stripu stvaran i opipljiv koncept, sa glavnim junacima koji su na ,,ovu" Zemlju došli iz različitih univerzuma – gde su bili predsednici SAD – dobili supermoći i sada su zaštitnici ove planete i čitavog ,,ovog" kosmosa, ali ulozi se odmah podižu kada saznamo da je ,,ovo", zapravo, poslednji preživeli univerzum. ,,Kosmička sepsa" je koncept koji se pojavio u svakom od ostalih univerzuma i – reklo bi se, zbog toga što je inteligentni život neka vrsta bolesti koja narušava savršenstvo kosmosa – uništio ih sve do ovog poslednjeg. Sada su naši junaci pripadnici tima Crisis Command koji se bori protiv raznoraznih zločinaca opremljenim moćima ili futurističkom tehnologijom (neki i dolaze iz budućnosti), ali stalno jednim okom pogleduju u nebo, pribojavajući se prvih najava da ono poprima purpurnu boju koja prethodi uništenju univerzuma.



Ovo je dobar koncept za ,,krizu", a Orlando ima još mnogo dobrih ideja – jedan od ključnih elemenata zapleta prve priče u ovom stripu je ubistvo ,,lika" koji je zapravo ideja, oživotvoren koncept, i pokušaju protagonista da ne samo razreše slučaj već i da ožive osobu koja je otelotvorenje empatije, bez koje će se ljudsko društvo samo od sebe raspasti u buktanju milion malih, tribalnih ratova. Ako to nije dovoljno, tu je i član kongresa SAD koji predlaže zakon o američkoj individualnosti po kome će SAD kao federalna država prestati da postoje a individualne države će se ujedinjavati po sopstvenom nahođenju. Pitate ima li klonova? Naravno da ima i klonova.

Nije potrebno imati odbranjen master-rad iz superherojštine pa pomisliti kako je ovo zapravo možda i previše ,,koncepta" za strip koji treba da ispriča svoju priču u svega dvanaest (doduše malčice dužih) epizoda. Kada se još radi o stripu u kome su čitaocu svi likovi novi – iako su etablirani u svetu u kome se priča događa – nije neko iznenađenje da Orlando i njegov koautor italijanski crtač Davide Tinto  ne rade sve stvari podjednako dobro. Ako bih morao da dam dijagnozu u jednoj rečenici rekao bih da je Orlando mnogo zainteresovaniji da postavlja koncepte i pusti likove da o njima pričaju, nego što je spreman da onda konsekvence tih koncepata razradi kroz akciju.

Akcije, zapravo, ima srazmerno malo i Tinto u ovih devet brojeva koji su do sada izašli ima priliku da nacrta svega tri ili četiri akcione scene. Ovo je mnogo više strip o superherojima koji promišljaju i diskutuju o tome šta je svrhovitost njihovog postojanja, koje su konsekvence njihovog činjenja (ili nečinjenja) u perspektivi vječnosti (koje im, po svemu sudeći, i nije mnogo ostalo), da bi na kraju davali snažne proklamacije poput ,,ako smo tu da štitimo status kvo, moramo da budemo bolji!" Nije da ovo nisu inspirativne teme za razmišljanje, ali u stripu ih ima mnogo i, kako već rekoh, Orlando je nešto srećniji kada postavlja pitanja nego kada traži odgovore. Jedan veliki odgovor, recimo, na to kako ,,vaskrsnuti" empatiju jednom kad je ubijena podrazumeva odlazak u poseban univerzum (koji nije deo odumirućeg multiverzuma na isti način kao ,,običan" univerzum) u kome se rađaju koncepti da bi se istražilo kako se ti koncepti kasnije ovaploćuju (i otelotvoruju) na ,,Zemlji". Spoznaja do koje jedan od likova, Frontier, dolazi, je katarzična i inspirativna – ideja sama za sebe nema formu, ona formu stiče kroz našu akciju – ali, nagađate, ovo se NE pretače u simbolički potentno prikazan čin nekakve ultimativne akcije koju bi naši junaci preduzeli.

Tu je svakako prva vidljiva tačka razdvajanja između Orlanda i Morrisona čiji je gotovo fetišistički odnos prema superherojskom stripu zaslužan za to da Škot vrlo retko (ne i nikada, jelte) upada u zamku suvog filozofiranja. U Morrisonovim stripovima se ideje praktično uvek otelovljuju kroz akciju i to često likovno izuzetno upečatljivu, upravo dajući konceptu formu kakvu strip, jedinstveno, može da iznese. Orlando je, u kontrastu sa tim, u ovom stripu značajno više orijentisan na priču, odnosno pričanje likova i dugačke ekspozitorne i ekplanatorne monologe i dijaloge. Nisu oni nužno loši, sami za sebe, ali svakako opterećuju tempo pripovedanja i zapravo umanjuju prostor za karakterizaciju.



A koji je možda i od najvećeg značaja u stripu gde treba da prihvatimo da imamo posla sa veoma ikoničkim superherojima – koji su nam sasvim novi. Orlando je svakako išao na onaj osećaj adolescenta koji je u ruke gotovo slučajno uzeo ko zna koju epizodu nekog DC-jevog krosovera iz osamdesetih ili devedesetih i, iako ne zna detalje o priči i likovima, ponesen je tim opipljivim uzbuđenjem. No, razlika je u tome da čak i dete ima NEKAKAV maglovit koncept Supermena, Betmena, Fleša itd., a da mi odrasli, koji smo ih čitali u mnogo varijanti, nemamo toliki problem što je njihova karakterizacija u krosoverima po pravilu svedena samo na emanaciju snažne herojske aure i junačke proklamacije, jer je njihov portret u našoj svesti sklopljen iz nebrojenih epizoda što smo čitali tokom decenija, poznajući ih i u mnogim drugim konceptima, intimnim trenucima, momentima sumnje, humorističkim situacijama.

Naravno, Commanders in Crisis ne može da se osloni na ovu osmotsku ,,predigru" za svoju krizu pa se skroman rad na karakterizaciji, za moj račun, dosta oseća. U jednoj od kasnijih epizoda se jedan od multiverzalnih heroja sreće sa domaćim, ,,homegrown" herojem koji mu direktno spočita da ovaj nema isti odnos sa ,,ovom" Zemljom kao neko ko je na njoj rođen i za nju se prirodno bori i da su im, po definiciji, prioriteti u borbi drugačiji. Ovo je zanimljiva koncepcija, kao i sve druge koje je Orlando izmaštao, ali ni sa njom se ne odlazi predaleko u filozofskoj analizi i sve se nekako svede na jednu transparentnu socijalnu kritiku o tome da oni koji tvrde da se bore za zajednicu treba tu zajednicu prvo da poznaju. Ne nevažna poruka, da se ne shvatimo pogrešno, ali strip naprosto ne isplaćuje te visoke filozofske uloge koje Orlando pravi.

Makar su mu heroji obdareni zanimljivim moćima (i konceptima), ako nemaju MNOGO karaktera i ovde imamo sjajnu kombinaciju pseudonauke i pseudomagije koja nije ni kempi imitacija srebrnodobnih senzibiliteta niti direktno aludiranje na postojeće DC-jeve likove (kao što smo, recimo, imali u Stormwatch/ The Authority na prelasku milenijuma). Jedan od protagonista je supermoćni ,,borbeni hirurg", drugi je neka vrsta supermenovskog arhetipa ali je snažan samo onoliko koliko ljudi veruju da je snažan, treća žena ima moć da promeni svet izmišljajući novu reč – ali samo na dvadesetčetiri časa – četvrta je ,,kvantna boginja" itd. Opet, i ovde mi na pamet pada da poređenje sa Morrisonom gubi iz vida da je Morrison stalno u dijalogu sa samim medijumom, da se njegovo raspoređivanje likova situacija, slika i koncepata vodi pravilima obrednog i magijskog, a da Orlando ima sasvim odvojene slojeve koji se nezavisno bave ,,meta" diskusijom žanra, nezavisno samim likovima, nezavisno zapletom itd. Hoću reći, Commanders in Crisis je u dobroj meri kao nekoliko stripova u jednom koji nisu uvek u idealnoj literarnoj harmoniji.



Za Tintoa sam video poređenja sa Johnom Byrneom i Georgeom Perezom ali moram da priznam da mi je to zazvučalo bizarno. Tinto ima svoj jasno izgrađen i osoben stil i ovakva poređenja mi deluju kao napor da se superherojskoj publici legitimiše crtač koji OČIGLEDNO ne pokušava da radi u klasičnom superherojskom ključu. Jer kako Orlandov scenario nije klasična ,,kriza", tako ni Tintov crtež nije pokušaj imitacije Perezovih ili Byrneovih ikoničkih radova. Od dizajna kostima pa do dinamike pojedinačnih kadrova, Tinto najpre pravi jednu ,,indie" intoniranu varijaciju na superherojštinu, sa likovima koji imaju mnogo širi spektar telesne građe i, uostalom, frizura, nego što je standard. Najvažnije od svega, njegovo pripovedanje je mnogo kondenzovanije od tipične superherojske materije a što je u skladu sa stripom koji ipak mnogo više voli da priča nego da se bije.

Moram da priznam da me Commanders in Crisis nije sasvim osvojio i da je ovo serijal koji, ulazeći u poslednju četvrtinu ima višak zapleta i koncepata a manjak udica da mene, čitaoca, veže bilo za likove bilo za svet. Jasnije rečeno: niti osećam urgentnost krize koju tekst sugeriše, niti me zaista zabole organ za empatiju za bilo kog od likova. Naravno, nije to neuobičajena reakcija na ,,crisis" stripove, ja sam tradicionalno težak svat za pripovesti koji imaju nula karakterizacije i koncepcije u višku, ali Commanders in Crisis je svakako imao prostora – radeći izvan etabliranih strip-univerzuma – da stvari uradi radikalno drugačije. Šteta je što nije, ali opet, kritike diljem interneta su uglavnom povoljne pa se možda radi samo o tome da sam isuviše star i ogorčen za ovakve stvari. U svakom slučaju, ovo je serijal vredan da se proveri a još nije kasno da se uključite pre nego što se krajem leta završi.

Pročitao sam dvanaest do sada izašlih epizoda novog DC-jevog serijala Legends of the Dark Knight a koji izlazi skoro-nedeljnim (tri puta mesečno) tempom u digitalnoj formi u okviru DC Digital First inicijative počev od Aprila ove godine. Tri mesečne epizode kasnije se objavljuju i u papirnom formatu, tako da old school publika može da bude mirna, ali brz tempo izlaženja i svedeniji format koje diktira kreiranje za digitalnu distribuciju ovom stripu daje osobeni senzibilitet koji mi se dopada.



Naravno, Legends of the Dark Knight je, da prostite na igri reči, prilično legendaran naslov za DC. Prvi put je magazin sa ovim imenom lansiran pred kraj osamdesetih, da se iskoristi veliki skok u popularnosti Betmena koji je proizveo prvi film Tima Burtona, i ovo je bio treći tekući mesečni serijal o Betmenu pored Batman i Detective Comics za ovaj period. Za razliku od dva etablirana serijala (a kojima je i u prethodnim decenijama znalo da se tercira kroz, recimo Brave and the Bold što je po postavci bio donekle sličan Legends of the Dark Knight), Legends of the Dark Knight je zamišljen kao antologijski magazin gde će se kreativni timovi rotirati posle svake priče, ali, važnije, ovo je pre svega trebalo da bude ,,bezvremeni" Betmen, dakle, radovi u ovom magazinu kreirani su da (implicitno) budu priče iz ,,nekog" perioda u životu Betmena, da se bave ,,klasičnim" Betmen-tropima i da se ne mlate oko promene kontinuiteta i status kvoa – nečega što je već u to vreme bio big deal.

Originalni Legends of the Dark Knight je bio prilično popularan, prvo na ime toga da je koristio ,,odrasliji" ton i bavio se ,,ozbiljnijim" temama od priča iz dva druga magazina koje su bile dosta snažno ušančene u gotskom karnevalu kasnih osamdesetih, a zatim i na ime toga da je DC za ovaj magazin kontinuirano regrutovao neke zbilja dobre i za Betmenovu prošlu (i buduću) istoriju značajne autore. Evo samo nekih imena: Denny O'Neil, Doug Moench, Dwayne McDuffie, Chuck Dixon, Grant Morrison, Matt Wagner, Howard Chaykin, Gil Kane, Dan Abnett, Andy Lanning, Mike Mignola, Bill Willingham, Steven Grant, P. Craig Russell, Warren Ellis, Sean Phillips, Paul Jenkins, Archie Goodwin, Alan Grant, Mark Millar, Garth Ennis... Ovaj serijal išao je sve do 2007. godine (sa promenom imena u Batman: Legends of the Dark Knight u Septembru 1992.), a njegov drugi ,,tom" je išao od 2012. godine do 2015. godine, ali ovo je bio možda i malo eksperimentalno intoniran serijal ugođen sa tadašnjom ,,DCNU" erom ovog izdavača.



No, sa prošlogodišnjim pretumbavanjem stvari u DC-ju i sledstvenim relaksiranjem pogleda na važnost ,,kontinuiteta", vreme za novi Legends of the Dark Knight je apsolutno došlo, a Digital First inicijativa znači i da je ovo niskorizično preduzeće za DC koji može da zadrži veće i važnije autore na glavnim Betmen magazinima, sa njihovim, jelte, grandioznim planovima i miniranjima status kvoa a da ovaj brzi, prljavi naslov bude fiks za old school publiku koja nema ambiciju da se maje sa novim interpretacijama Betmena, da prati njegove promene paradigme i lovi ko je ko od novih likova što su se u ansambl umuvali tokom svih ovih godina, i samo želi da čita klasične priče gde je Betmen Mračni vitez Gotama koji jeve kevu zločincima pitoresknih kostima i psihotičnih planova.

Upravo smo to i dobili i, kako je ovo, rekosmo, antologijski organizovan magazin, valja reći i da nisu sve priče jednake ni po kvantitetu ni po kvalitetu. Opet, suprebrz tempo izlaženja i svest da ako vam se nešto i ne dopada ove nedelje, verovatno već sledeće stiže nešto novo, mnogo čine na kompenzaciji ikakve zlovolje koju bih ja mogao da imam prema Legends of the Dark Knight.



Naravno, i ja spadam u tu matoriju publiku i mada sebe smatram sasvim otvorenim i zainteresovanim da vidim šta aktuelni autori sve umeju da smisle za Betmena (i pisali smo već o tome), svakako ima nečeg i u onom klišeu da kada čovek umoran dođe sa posla i kontemplira da li da se ubije ili umije, dragoceni časovi relaksacije pre onesvešćivanja u krevetu možda ne deluju uvek primamljivo ako ga u njima čeka sadržaj koji će predstavljati izazov svemu što on zna ili oseća. Ponekad – ne uvek, ali PONEKAD – samo želite ,,comfort food" strip, nešto gde od prve strane tačno znate gde se nalazi koji ugao ringa a gde su konopci i možete da uživate u familijarnoj atmosferi i uobičajenoj dinamici. Legends of the Dark Knight trenutno nudi upravo ovo i u tom smislu ume da bude i pomalo lekovit, onaj proverbijalni ,,palate cleanser" koji pomogne da se setite Betmena kakav je ,,stvarno" (ili makar kakav je doživljavan kao ,,stvaran" od strane autora koji su približno vaša generacija i imaju, sledstveno tome, sličan pogled na ovog superheroja) pre nego što zaronite u još jedan serijal koji će promeniti sve...

Priče u Legends of the Dark Knight, dakle, idu nazad do te neke srži Betmena, pretresajući njegovu psihologiju, njegov odnos sa nekim od ključnih likova u Betmen mitosu (kako antagonista tako i prijatelja), njegovu filozofiju borbe protiv zločina i zaštite nemoćnih od tog zla... Nećemo napraviti grešku da kažemo da je ovo zaista ,,pravi", čak ni ,,klasični" Betmen, jer istinitost tog iskaza MNOGO zavisi od toga koliko godina imate, ali ovo je svakako Betmen utemeljen u senzibilitetu koji potiče od O'Neila, pa kasnije Millera i autora koji su ga radili devedesetih – Betmen koji je mračan, pomalo i depresivan, koji je stalno zapitan da li ovo što radi ima smisla, ali ni ne pomišlja da prekine to što radi jer je to, što bi rekao i Nas ,,the only life I know".



Najnoviju priču napisao je moj omiljeni Matt Rosenberg u dvanaestom broju a ovde se radi samo o ,,akcionoj" epizodi u kojoj se Betmen udružuje sa vrlo neočekivanim saveznikom da porazi visokotehnološke kriminalce koji su poplavili Gotam kako bi usred haosa izveli pljačku stoleća. Rosenberg je svakako majstor zanata i team-up između Betmena i Killer Croca funkcioniše – ne najmanje zahvaljujući odličnom crtežu koga isporučuju crtač Cian Tormey i kolorist Matt Hollingsworth, sa sve quick 'n' dirty leteringom Aditye Bidikara – ali je jednostavan i sveden najpre na borbu dva velika muška ega. Prostora nema puno i ovaj strip sa njim radi koliko može.

Becky Cloonan je žena već dokazana kao kadra za pisanje tvrdih krimića i njena priča (u vrlo lepom crtežu Dikea Ruana) o Betmenu i Solomonu Grundyju je odlična, mada i ona mora da veoma kondenzuje narativ na ime malog broja strana. No, ton i preokret pri kraju su odlični.

Brandon Thomas piše možda najmanje zanimljivu, dvodelnu priču o team upu između Betmena i Martian Manhuntera a gde je glavni negativac Calendar Man. Iako Thomas uzima za sebe više prostora, nisam siguran da priča u potpunosti funkcioniše jer se u njoj valja izboriti sa masom kompleksnih koncepata koji ne idu najprirodnije jedan uz drugi (marsovski kalendari? marsovska božanstva?), no makar su ti koncepti zanimljivi a prost, ali dinamičan crtež Giannisa Milonogiannisa, i pored svoje jednostavnosti, radi posao.



Stephanie Phillips takođe piše malo preambicioznu priču za mali broj tabli koje ima na raspolaganju i ovde se virtuelna realnost i ,,realna" realnost mešaju malčice konfuzno na pojedinim mestima, ali ne mogu da budem preoštar jer je ovo prilično zanimljiva detektivska priča o zločinima koji su se dešavali u devetnaestom veku a gde se poentira vrlo dobrim psihološkim momentom za Betmena koji uspeva da ostane veran svom tvrdom moralu a da ipak ima prostora i za radikalniju feminističku koncepciju. Plus odnos između Brucea Waynea i Alfreda je lepo ispisan a crtež (Max Dunbar plus Tamara Bonvillan na koloru) je sjajan.

Svakako najimpresivnija je prva priča – šestodelna Bad Night, Good Knight – koju je napisao i nacrtao Darick Robertson. Robertson nije klasični superherojski crtač, naprotiv, fer je i reći da ga mlađa publika pre svega zna po nihilističkoj superherojskoj dekonstrukciji The Boys, a ovaj sjajni umetnik je u svojoj karijeri radio i kultni Transmetropolitan, ali i mnoge superherojske radove poput Punishera, Wolverinea pa i Spider-mana. Robertson je još kao vrlo mlad momak radio i za DC pa je ovo svojevrsni povratak starom jatu i njegova priča je gruba, surova, energična i na kraju dana prilično zabavna.

Radi se naravno o jednoj od ,,onih" noći u kojima SVE ide na najgori moguć način i Betmen mora u sebi, iako je samo, jelte, čovek, da pronađe nadljudske rezerve snage da izgura kompleksan kriminalistički slučaj koji zahteva rešavanje nekoliko zagonetki, dedukciju, snagu karaktera, ali i čvrste pesnice i toleranciju na bol. Robertson nas majstorski prošeta kroz neke klasične gotamske krajeve i prikaže nam nekoliko ikoničkih Betmenovih neprijatelja, poentirajući na kraju sa Jokerom i jednim iznenađujuće toplim psihološkim (i moralnim) rešenjem sred ledenog nihilizma većine ove priče. Tu je, takođe, i nežna epizoda sa Riddlerom koji se zaljubio, ali je finale sa Alfredom koji Bruceu daje malo ,,tough love" tretmana najlepše. Darick ovo crta sa mnogo mračne, B-movie energije i piše brutalan ali dobro vođen narativ u kome uspeva da nam dosledno i uverljivo predstavi Betmena koji jeste planer i strateg, ali i Betmena koji je potpuno svestan da planiranje i strategija nisu srebrni metak za sve izazove sa kojima će se suočiti i da će, verovatno, jedna od ovakvih noći, jednom, značiti njegov kraj. To doticanje ranjive nutrine ljudskog bića sakrivenog u kostimu šišmiša je odlično izvedeno i podseća da, uprkos svim kritikama kako je Betmen desničarska fantazija o bogatašu koji tuče mentalno obolelu sirotinju, pričamo o fantaziji duboko ukorenjenoj u žrtvovanju privilegovanog pojedinca za zajednicu. A to vredi da se čita iznova i iznova. Legends of the Dark Knight možete na Comixologyju pratiti ovde.

Bez nekog prevelikog razloga pročitao sam miniserijal Nathaniel Dusk Private Investigator a koji ima i podnaslov Lovers Die at Dusk. Ovaj četvorodelni strip izdao je DC 1984. godine, praveći vidan iskorak iz svoje uobičajene ponude superherojskih radova koji su u tom momentu dosezali jedan od svojih vrhunaca, shvatajući sebe sve ozbiljnije i pripremajući se za veliko čišćenje kontinuiteta sa Crisis on Infinite Earths  naredne godine.



Nije, naravno da DC nije imao drugih stripova osim superherojskih – tokom gotovo čitavih sedamdesetih, recimo, ovaj izdavač je izbacivao vestern antologiju Weird Western Tales u kojoj je Jonah Hex imao prominentno mesto, a to je lik koji se i danas rado izvuče iz naftalina za događaje poput Death Metal. U drugoj polovini sedamdesetih je izlazio i Kirbyjev Kamandi, postapokaliptični blond divljak, no, ovi su stripovi tek najavljivali radikalnije zaokrete u DC-jevoj uređivačkoj politici koje je Nathaniel Dusk izbacio u prvi plan. 

Kako mu i naslov govori, ovo je strip o Nathanielu Dusku, privatnom detektivu smeštenom u Njujork u dobe posle prohibicije a pre Drugog svetskog rata. Dusk, inače delimično inspirisan likom Kellyja Robinsona kog je u televizijskoj seriji iz Šezdesetih, I Spy igrao Robert Culp, je bivši vojnik – štaviše vojni pilot – iz Prvog svetskog rata koji je svoje traume i potragu za nekakvom pravdom u svetu što ju je, čini se, sve manje imao, započeo zaposlivši se u njujorškoj policiji. Kako već i nagađate, zgađen korupcijom kojoj je tamo svedočio i još više osvešćen da pravda u savremenom svetu (ili makar, jelte, američkom društvu) postoji samo za one koji mogu da je plate, Dusk će napustiti NYPD i otvoriti privatnu detektivsku agenciju ne bi li makar zaradio na uhođenju nevernih muževa i od ljudske nesreće, gneva i suza izgradio neku svoju nišu i našao neki svoj mir. Podnaslov što sugeriše da ljubavnici umiru u suton, naravno, signalizira i da od tog mira, za sada nema ništa. Mada, evo, da spojlujem, taj jedan od ljubavnika koji umire u ovom stripu, umire znatno posle sutona. Hoću da kažem, ne treba suviše verovati naslovima palp stripova iz osamdesetih.

Nathaniel Dusk Private Investigator je, dakle, neka vrsta rivajvla tvrdo kuvane krimi proze štampane u palp publikacijama sa polovine prošlog veka, spakovana u strip-medij i formatirana za novo doba. Bilo bi možda preterano nazvati ovaj strip revolucionarnim ali on jeste neka vrsta prevrata i svojervrsna preteča savremenog krimi-palpa u američkom stripu (tj. radova autora kao što su Azzarello, Lapham, naravno Brubaker), jer za svoju osnovu ne uzima krimi stripove koji su u Americi izlazili tridesetih, četrdesetih i pedesetih, do momenta kada ih Comics Code nije gurnuo na marginu i u ekonomski bezdan, već pre svega prozne radove, od Spillanea i Chandlera do Hammeta i Chadwicka. Zbog toga Nathaniel Dusk ne deluje kao moderna verzija stripova iz Crime Does Not Pay ili True Crime Comics ili desetina drugih magazina iz onog doba, već kao strip-verzija duboko pesimistične, pomalo nihilistične i melodramatične proze sa sredine stoleća. Kao takav on će, namerno ili nenamerno, najaviti i svojevrsno vaskrsnuće krimi stripa u Americi sa, doduše Maxom Allanom Collinsom koji ga je pretekao svojim Ms. Tree za par godina.



No, Nathaniel Dusk je mnogo bliži klasičnim krimi-palp predlošcima nego što je bio Ms. Tree, ali i Kirbyjev In the Days of the Mob iz sedamdesetih, najpre zahvaljujući činjenici da ga je pisao Don McGregor koji je vrlo vidljivo nastojao da što vernije iskopira palp-stil zlatnog doba kriminalističke proze. McGregor je najpre zapamćen kao Marvelov scenarista jer je u ovoj kompaniji započeo svoj karijeru i ostvario neke od najvećih uspeha – poglavito je cenjen kao uspeo scenarista Black Panthera u magazinu Jungle Action – ali je u pitanju i jedan od pionira formata grafičkog romana sa stripom Sabre: Slow Fade of an Endangered Species kog je pred kraj sedamdesetuh uradio sa Paulom Gulacyjem za Eclipse Comics. Nathaniel Dusk, napravljen šest godina kasnije u DC-ju je bio samo logičan sledeći korak i iako je imao format ,,normalnog" miniserijala od četiri epizode, ovo je u stvarnosti zaista samo bio grafički roman od sto strana podeljen u četiri dela jer je medijum naprosto bio naštimovan na frekvenciju mesečnog, serijskog izlaženja. Jedan od ključnih elemenata identiteta Nathaniela Duska, pored McGregorovog primetno ,,odraslijeg" tona i ozbiljnije tematike je to da ga je crtao pokojni Gene Colan, jedan od najboljih crtača svoje generacije. Colan je u Marvelu ostavio neizbrisiv trag kreirajući Falcona, Carol Danvers i Bladea, a jedan je od najvažnijih crtača koga je serijal Daredevil ikada imao.* Colan je i sam radio za razne izdavače a notabilno je da je bio jedan od autora koji su otišli iz Marvela i došli/ vratili se u DC početkom osamdesetih jer nisu mogli da se slože sa tadašnjim Marvelovim glavnim i odgovornim urednikom, Jimom Shooterom.

*Što znači da za neke dane koji dolaze pripremam malu retrospektivu Colanovog rada na Daredevilu, stej ćund



Colan je za Nathaniela Duska kreirao vrlo osoben, vrlo ,,odrastao" stil, radeći samo olovkom, bez tušera i kreirajući tablu za tablom opresivne, teške atmosfere ali i energične, visceralne akcije koje su bile pažljivo izbalansirane u pripovedanju, ali i usklađene sa veoma raspisanim McGregorom. Iako ovaj strip nije imao tu vitku eleganciju kojom je Frank Miller par godina ranije zadivio svet na Daredevilu, spajajući palp senzibilitet sa brizantnom akcijom, Colan je od Nathaniela Duska napravio fantastičan prozor u suženu, mučnu psihu čoveka razočaranog u čitav svet, koji se kroz mračne, hladne njujorške ulice tetura bez mnogo preostalih želja u životu, pokušavajući ne da dosegne pravdu – u koju je na kraju i prestao da veruje – već da osigura osvetu. Colanov dizajn tabli sa iskošenim ivicama kadrova i pažljivom dekompresijom akcionih scena izuzetno su upečatljivi i, uostalom neophodni da kompenzuju McGregorovu razuzdanu prozu koja je maltene pisana kao da crteža neće ni biti.

Naravno, kao ljubitelj prenaglašeno dramatične, nakićene palp naracije, ja svakako ne mogu da lažem: McGregorov stil mi je izuzetno prijao bez obzira što sam svestan da je u makar 50% slučajeva njegovo posezanje za poređenjima, metaforama i ambicioznim slikama završilo nezgrapnim rečenicama i džombama u tekstu preko kojih se mora pregurati na mišiće. No, McGregor je nesumnjivo dovoljno dobar da ne preoptereti table prevelikim količinama slova – John Constanza, legendarni leterer* koji je ovo radio je, takođe, napravio čudo sa dizajnom – i da Colanovu fenomenalnu akciju ne zakloni svojim opisima. Važnije, kada radi, McGregorov tekst zaista dobro radi, kreirajući teški, mučni, ali neodoljivo šarmantni palp koji u čoveku izaziva sve vrste somatskih reakcija.
*Sa stripovima poput Mooreovog Swamp Thinga, Millerovog Ronina i Dark Knight Returns, Wolfmanovog Crisis on Infinite Returns ali i Conana preko u Marvelu u svom prebogatom CV-ju

Notabilno je da je DC ovo objavio u svom ,,normalnom" programu bez nekakvih naročitih indikacija da se radi o stripu koji je, suštinski, za odrasliju publiku. Danas bi se ovakav rad pojavio pod Black Label oznakom, pre deset godina kao Vertigo publikacija, ali 1984. godine su stripovi bili na ivici sazrevanja – Dark Knight Returns i Watchmen su bili praktično iza ugla u DC-jevom izdavačkom planu – pa je Nathaniel Dusk bio i nekakav pozdravni plotun ovom procesu.



Utoliko, ovo je rad u kome ne samo da se ne krije da likovi imaju seksualne odnose, već oni o njima često i opširno diskutuju, a glavni ženski lik štaviše ne samo da proklamuje koliko joj je lepo što ima seksualne odnose sa muškarcem sa kojim nije u braku već i otvoreno hvali dostupnost sredstava za zaštitu od polno prenosivih infekcija i neželjene trudnoće. Što je za polovinu osamdesetih u mejnstrim stripu bilo prilično radikalno i treba svakako prepoznati da su Dark Knight Returns i Watchmen imali prizore seksa i seksualnog nasilja, ali ne i ovu vrstu diskursa.

Svakako, Nathaniel Dusk ima progresivnije i nešto manje progresivne elemente pa je jedan od centralnih motiva u zapletu smrt žene koja će motivisati privatnog detektiva da uđe u otvoren rat sa mafijom i krene u osvetničku misiju. Ovo je klasična ,,frižiderizacija" žene, jedan trop koji se danas smatra prevaziđenim i zastarelim ali je u 1984. godini bio usklađen sa tradicionalnim palp-materijalom koga će Nathaniel Dusk omažirati. Ono što se svakako može upisati u vrline ovog stripa je da glavni lik ima nesumnjivo tople, zaista ljudske emocije ka ženi zbog koje ulazi u klinč sa ljudima koji se zovu Willie "Big Mouth" Gugenheim ili Eddie "The Cadaver" Pichano, kao i jedan odnos odgovornosti prema njenoj deci iako im je ni rod ni pomoz bog, a što uveliko doprinosi humanizaciji ovog stripa. Ako se vratimo poređenju sa Millerom, fakat je da je McGregorov i Collanov Dusk nesumnjivo humaniji i empatičniji lik od bilo čega što je Miller uradio od Daredevila pa nadalje.



A što predstavlja esencijalnu protivtežu priči koja je, rekosmo već, opresivna, mračna, pa i nihilistična i sastoji se od serije sukoba sa najgorim ljudima u Njujorku, ali i izdaja i gubitaka vere u ,,obične ljude", one koje čine nemu većinu građana ispod čijeg radara proleću ti mafijaški ratovi i urbano nasilje. Nathaniel Dusk u svom prvom miniserijalu nije primer nekakvog VRHUNSKI elegantnog narativa – McGregor, između ostalog, ponavlja iste podzaplete u praktično svim epizodama, eskalirajući tek pred sam kraj – ali je prilično vešt u uzimanju klasičnih palp tropa i rada na tome da im se da sveža vitalnost i energija. Tako je Duskovo ponovljeno susretanje sa uličnim prodavcem novina i njihovi razgovori koji pokazuju socijalnu pozadinu ere u kojoj se priča događa* onaj dragoceni ,,ljudski" element koji narativu daje ušančenje u ,,stvarnom" svetu, izvan sužene vizure u kojoj se nihilisti na smrt bore protiv sadista, a vrlo detaljna konstrukcija akcionih scena je poseban kvalitet ovog stripa.

*i donekle služe da opravdaju to ponavljanje istih podzapleta

Ovde Colan i McGregor rade skladno se dopunjujući, i borbe u ovom miniserijalu, a ima ih dosta, su ispunjene vrhunskom napetošću, teško izborenim pobedama i nasiljem koje je katarzično ali ne pati od pornografske, eksploatativne fetišizacije. McGregor nas stavlja u tok misli samog protagoniste i zbilja uspeva da osetimo strah, poplavu adrenalina i animalni ukus trijumfa kada Dusk za dlaku izbegne skoro sigurnu smrt i nadvlada gotovo dehumanizovane neprijatelje, ali Colanov crtež sve drži vrlo prizemljeno u realističnom prosedeu, umičući impulsu da se kreira ,,stripovski" nerealistična akcija. Nekoliko set pisova, uključujući podvodnu dramu u reci Hadson, ali i pakleno napetu tuču na Empajer Stejt Bildingu su prava remek-dela pažljivo dekompresovane i koreografisane akcije koja je očajnička, neelegantna, životinjska i time veoma ubedljiva.



Još jednom ću istaći Colanovu formu u ovom stripu koja daje Nathanielu Dusku realističan ali istovremeno psihološki rastrzan izgled, sa besprekorno vođenim tempom pripovedanja i majstorski sugerisanim suženjem vizure kroz koje prolazi glavni junak. Kolor tada vrlo mladog Toma Ziukoa je primereno sveden, sav u prigušenim tonovima ali i jakim, zaslepljujućim bljeskovima svetla, i ovo je strip koji, tri i po decenije kasnije izgleda i ,,miriše" vrlo autentično i ubedljivo.



Nathaniel Dusk nije imao veliku karijeru posle ovog prvog miniserijala. Naredne godine isti autorski tandem uradio je još jedan četvorodelni mini – o kome ću pisati ovih dana – da bi Dusk naredne decenije proveo uglavnom zaboravljen i neaktivan sve dok ga Geoff Johns nije stavio u sitnu, ali prilično važnu ulogu u svom krosoveru Doomsday Clock. Iako znam da su šanse male, bilo bi lepo da ovo podsećanje na DC-jevog neo-pulp antiheroja tvrdih pesnica i dobrog srca posluži za neku modernu reinvenciju lika, možda u maniru u kom su Azzarello i Risso svojevremeno uradili Johnny Double. Nathaniel Dusk je svojom dobrotom, ali i kvalitetom svojih stripova to više nego zaslužio. Zainteresovani čitaoci mogu originalne magazine kupiti ovde, a digitalno su ove epizode dostupne i na Comixologyju.

Pročitao sam i treći album iz aktuelnog serijala Michel Vaillant, sa podnaslovom Beyond Control i moja prva javna reakcija na to je bila da sam se obratio svojoj supruzi i ispunjen nevericom rekao: ,,Prosto ne mogu da verujem da čitam strip-serijal u kome je u centru priče porodica što ima fabriku automobila."



Kako smo utvrdili pišući o poslednja dva albuma Michela Vaillanta, radi se o serijalu sa ogromnim pedigreom i poluvekovnom istorijom, praktično o porodičnom biznisu koji je nahranio mnogaja usta, pokazujući da je automobil zaista jedan od ključnih simbola dvadesetog veka – bez obzira na te vaše satelite, lasere, tranzistore, internete, nuklearne elektrane i bombe, da ne pominjem antibiotike – i objekat koji ima tu snagu da iznese vrlo ozbiljan pop-kulturni serijal što se uspešno proširio u nekoliko medija. Naravno, nije Michel Vaillant jedini strip-serijal usredsređen na automobilizam u istoriji stripa, čak ni samo evropskog stripa, naprotiv, sasvim je prirodno da je jedna tako paradigmomenjajuća stvar kao što je automobil ostvarila mitološki status i da se snimilo mnogo filmova i nacrtalo mnogo stripova fokusiranih na sve simbolike koje auto nosi sa sobom, ali Michel Vaillant JESTE serijal jači od bilo kog drugog, sa ne samo apsurdnom dugovečnošću – pogotovo jer kreativna kontrola nad ovim stripovima nikada nije mrdnula iz porodice Graton, gde je sin od oca preuzeo pisanje scenarija za nove albume i trenutno ih radi sa stalnom ekipom saradnika – već i sa ogromnim uticajem na svet izvan stripa, ovaj naš, ,,realni".

Pitanje za milijun dolara je naravno, zašto ja to čitam. Niti znam da vozim, niti sam ikada posedovao automobil ili pomislio da bi trebalo da ga posedujem, poslednji put kada sam makar maglovito umeo da navedem ime nasumičnog modela automobila ili makar ime njegovog proizvođača bez gugla i wikpedije bilo je dok sam još bio u trećem razredu osnovne škole i imao interesovanja primerena tom uzrastu... Povrh toga, kako sam već pominjao pišući o prethodnim albumima, Michel Vaillant je gotovo agresivno buržoaska literatura. Ne samo da se strip bavi porodicom koja je ekstremno bela, dobrostojeća i u biznisu je što simbolizuje zapadnjačku industrijsku nadmoć i veliki metaforički penis (dakle, pravljenje automobila) nego se i strip gotovo manifestno postavlja tako da su likovi veoma idealizovane verzije ,,poslovnih ljudi" i članova njihovih porodica.

Što, da se razumemo, jeste uvek bila odlika Michela Vaillanta, već sam pominjao i naučne radove koji su analizirali svetonazor i poruke ovog strip-serijala i nije to nešto što u 2021. godini treba da bude iznenađenje. Očigledno je da publika postoji za strip koji je jasno i dosledno pozicioniran na toj nekoj konzervativnoj, vrlo blago desnoj lokaciji u našem deljenom koordinatnom sistemu konfuzije, koji prikazuje idealizovano evropsko (i, u prošlom nastavku i severnoameričko) društvo i ako se ikako dohvati nekakve dijalektike i protivrečnosti, to je doslovno u domenu borbe između proizvođača automobila za udeo na tržištu i premišljanja da li su električna kola budućnost dostojna čoveka ili ne. Što, da ne bude zabune, nisu nezanimljive teme, ali ih strip tretira bez previše uzbuđenja, ne trudeći se da dramatizuje stvari na nekakav vidno ,,žanrovski" način.

Zapravo, drama, kada je ima, najpre bude vezana za interpersonalne odnose, za likove unutar porodice Vaillant i tako je i u ovom trećem nastavku, pa je i odgovor na pitanje od pre dva pasusa – zašto, zaboga, JA ovo čitam – verovatno taj da bez obzira na moju, jelte, rafiniranost i visokoizgrađen ukus kada je u pitanju umetnički materijal koji trošim, niko, pa ni ja, ne može da odoli dobroj sapunskoj operi. A ko kaže da može (da joj odoli) – laže.



Elem, treći album o Michelu Vaillantu, Beyond Control, izašao na Engleskom jeziku krajem Maja počinje vrlo dramatičnim tablama reli-vožnje koja nam pokazuje koliko je ova vrsta sportskog automobilizma dinamična i rizična, sugerišući možda čak i da će naši junaci – a za koje ne znamo ni ko su jer celu scenu posmatramo iz njihovih očiju – nastradati zbog preagresivne vožnje. To je dobar početak posredovan disciplinovanim a dinamičnim crtežom, kao poručen da nas uzbudi i pripremi za ono što sledi.

No, naravno, ono što sledi je još porodičnih drama, ali više, zapravo dramica. Ispostavlja se da je velika potencijalna tragedija iz prošle epizode ipak izbegnuta za dlaku, a Michelov sin zapravo i izlazi iz narativa na prvih nekoliko strana i mada je jasno da ga autori odlažu na policu da bi bio spreman za kasnije korišćenje, ovo i sasvim uklanja jedan zanimljiv element priče koji kao da je sugerisan sa prve dve knjige, gde bi odnos oca, koji je as i legenda automobilizma, i sina, koji je talentovan inženjer i dizajner ali želi da sledi svoj put, bio dosledno istraživan. Ništa od toga u ovom tomu, bojim se. Umesto toga, Beyond Control već i naslovnom stranom na kojoj prominentno pozira novinarka Carole ukazuje da će fokus ovog toma biti na potencijalnoj romansi između nje i proslavljenog vozača, te na tenziji što njegov pad u grešnost preljube može da je izazove unutar porodice koja je, da bude jasno, pomalo i nekakav klan.

Sve se to dešava na pozadini reli-trke u kojoj Vaillant učestvuje jer mu još nije vraćena licenca za nadmetanje u ozbiljnijim takmičenjima (nakon haosa koji je proizveo na kraju prvog toma) a porodična firma potrebuje PR vezan za lansiranje novog automobila kome bi pobeda na ovom reliju itekako doprinela. Ne znam, da budem iskren, koliko je u stvarnom životu uobičajeno da vozači Formule 1 ovako lako menjaju takmičenja i voze reli, ali kako je Michel Vaillant strip koji veliki deo svoje reputacije ima upravo na ime izraženog realizma i vernosti stvarnom životu, makar je prikaz svega vezanog za reli vrlo detaljan i uverljiv sa zapravo odlično oslikanim odnosima između vozača i njihovih timova gde se jasno vidi da su ovo sve izuzetno privilegovane osobe koje u ovoj vrsti sporta neguju gotovo viteške manire a svakako iskreno prijateljstvo jedni za druge.

Ključni element zapleta je taj da je Michelu, ponovo zbog dobrog PR-a, kao suvozač dodeljena pomenuta novinarka Carole Ouessant koja iako nikada nije bila u ovoj ulozi, ima sa njim odnos izgrađen na ime snimanja dokumentarnog filma o njegovoj karijeri. Michelova supruga je sada već vidno nanervirana jer su i prethodne epizode umešno i bez preterivanja prikazale da između Carole i Michela polako počinje da ima proverbijalne hemije i da njihova saradnja u situacijama koje su nabijene adrenalinom i tenzijom može još više da ih zbliži.



No za dobrobit firme, sve se nekako ipak prihvati te Michel i Carole posle par dana uhodavanja, lagodno izbiju na samo čelo ove trke i zapravo je najveći deo epizode niz slika sa samog relija – uključujući i trku ali i večeri u hotelima – isprepletan sa laganim razgaranjem erotske vatre između Michela i Carole.

Strip, nažalost, ovde ide izuzetno sporim korakom i zapravo ni ovaj uzbudljivi preljubnički narativ ne izvlači iz likova mnogo više od idealizovanih emanacija zrelosti i poslovnosti. Utisak je da scenaristi Phillipe Graton i Denis Lapière pokušavaju da odu najdalje što mogu u igranju na kartu preljube – tog obaveznog sadržaja svake sapunice koja drži do sebe – a da se zapravo ne upuste u dekonstrukciju idealizovanih fasada likova, pogotovo samog Michela. Kao i u prethodnim epizodama, i ovde poslednjih nekoliko strana uvodi novu dramu koja će, verujem, biti centralna tema naredne epizode, a ona je vezana za striktno biznis-sferu i dalji razvoj porodične firme.

Drugim rečima, i Beyond Control je business-as-usual, još jedna spretno sklopljena epizoda Michela Vaillanta koja nam daje realistički prikaz jednog od aspekata automobilizma i auto-sporta, uz začin u vidu malo ,,ljudske drame" i malo koprorativnog mirisa. Sve je to vrlo na mestu i u redu ali se ipak pomalo oseća naglašen napor da se drži status kvo a koji je u suprotnosti sa tonom stripa gde se ljudi tretiraju kao stvarni i gde je za očekivati da ono što viđamo na stranicama svake od epizoda unese ireverzibilne promene u narativ.

Naravno, verovatno je ekstremno naivno s moje strane što priželjkujem da se strip koji ide duže od šezdeset godina ima nekakav vidniji rad na promeni likova i njihovih odnosa, ali to je s druge strane samo svedočanstvo o kvalitetu tog realističkog rada koji autori isporučuju u ovom rebutovanom serijalu. Beyond Control je, iako se priča u njemu relativno minimalni pomeri napred, dobro sklopljen narativ sa intrigantnim i ubedljivim situacijama u kojima se likovi nalaze, te odličnim prikazom reli-trkanja pa stoji da je moje interesovanje da ovo dalje čitam još uvek postojeće. Crtači, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne i ovom prilikom blistaju, kako prikazom dinamične vožnje, tako i karakterizacijama. I ovde pričamo, naravno o vrlo idealizovanom prikazu ljudi i njihovog ponašanja, ali to je, na kraju krajeva, nešto što je u osnovi ovog serijala i čega se on, očigledno, neće lako odreći. Kome su bila dobra prva dva toma, sa Beyond Control neće dobiti ništa više ali i ne značajno manje, pa ga može potražiti, u digitalnoj formi, ovde.

Pročitao sam grafički roman Wet Hot American Summer koji je 2018. godine izdao BOOM! Studios. Zašto? Pa valjda su me letnja atmosfera i tropske vrućine u kombinaciji sa nefunkcionalnim klima-uređajem čijoj sam disfunkciji bio svakodnevno izložen doveli u pravo raspoloženje da se pozabavim ovim štivom, iako, da bude jasno, nemam nikakav odnos sa istoimenim filmom snimljenim početkom stoleća.

Wet Hot American Summer, film, je jedna od onih indie, jevrejskih komedija kakve se prave, ili su se pravile, čini mi se, isključivo za puštanje na festivalu Sundance (gde je ovaj film i debitovao januara 2001. godine), da bi posle skromne bioskopske distribucije imali dugačak, kultni život u vidu popunjavanja termina na kablovskim televizijama i, danas, na striming servisima raznih vrsta. Snimljen za malo para (manje od dva miliona dolara) i sa ekstremno skromnim komercijalnim ,,uspehom", Wet Hot American Summer uživa i prilično slab odziv kritičara. Danas kada imamo agregatore skora ovo je još vidljivije – sa svega 38% na Rotten Tomatoes ovaj film definitivno u najboljem slučaju spada u kategoriju ,,kultnih" komedija koje će se potezati u razgovorima kroz decenije iako se praktično niko ne seća da je ovo gledao u bioskopu.



Uprkos tome, ima ljudi kojima je ovo omiljeni film pa je i Netflix, u svom jurišu na market share kroz uvećanje sopstvene produkcije još pre šest godina uradio prikvel od osam epizoda (sa velikim delom originalnog kasta) a zatim, pre četiri godine i nastavak od još osam epizoda, koji pokazuje gde se šašavi likovi iz filma nalaze dekadu nakon okončanja te jedne letnje avanture iz 1981. godine.

Wet Hot American Summer, dakle, spada u danas još profitabilniji podžanr filmova čija su tema ,,osamdesete", a koji je već počeo da buja početkom ovog veka. U konkretnim terminima, ovaj film se može svrstati još i u pod-podžanr komedija osamdesetih godina koje se događaju u letnjem kampu i kao takav smatra se omažem ili parodijom filmova tipa Little Darlings, Sleepaway Camp ili Meatballs. Koautor scenarija i režiser filma, David Wain (najpoznatiji po I Love You, Man iz 2009. godine) veli da je ideja filma bila da se kreira veliki ansambl likova koji će onda biti smešteni na jedan lokalitet i gde će priča biti strukturirana slično Nashvilleu ili Do the Right Thing, sa premeštanjem radnje sa mesta na mesto i kreiranjem priče iz pregršti manjih epizoda. Pošteno, mada, naravno... Ne treba ni reći da Wet Hot American Summer ne spada u istu kategoriju sa navedenim filmovima.

No, fakat je i da ova franšiza ne uspeva da umre pa je BOOM! Studios 2018. godine izbacio i grafički roman o kome danas pišemo a koji je takođe neka vrsta prikvela za originalni film. U ovom slučaju, događaji koje strip opisuje odvijaju se na početku letnje smene u kampu, nedelju dana posle otvaranja, da budemo precizni, i na taj način daju kontrast filmu koji je pratio događaje poslednjeg dana poslednje smene.


Kako rekoh, nemam nikakav odnos prema filmu ali sam strip uzeo da čitam jer je BOOM! za ovu priliku upecao Christophera Hastingsa da uradi scenario dok je crtež dat na staranje odličnom Noahu Hayesu. Ovaj drugi je jedan od crtača omladinskog serijala Goldie Vance koji je takođe izdavao BOOM! pre nego što je pivotirano na čistu prozu, a Christopher Hastings je jedan od onih autora prema kojima imam VRLO izgrađen odnos što se može opisati rečima ,,kuda god da Hastings ide, ja sledim".

Hastingsa ,,mlađa" publika zna kao kreatora i originalnog scenaristu Marvelovog intrigantnog serijala Gwenpool (zadnja korica Wet Hot American Summer, naravno, u razumljivom ali urnebesnom nepočinstvu pravi grešku i pripisuje Hastingsu Deadpoola), ali kao neko ko je čitao njegov originalni webcomic Doctor McNinja, spreman sam da pročitam bilo šta što ovaj čovek napiše, svestan da mu nadrealistična ali humanistička komedija od ruke ide na najprirodniji moguć način. Priča u kojoj gomila napaljenih tinejdžera treba da izigrava odrasle osobe i stara se o gomili ,,prave" dece u letnjem kampu je svakako prigodan materijal za ovog autora.

Zaplet stripa Wet Hot American Summer je prilično jednostavan: prošla je prva nedelja rada kampa leta 1981. godine i klinci koji su došli tu da letuju već su poluludi a tinejdžeri koji tu provode leto kao ne-baš-vaspitači i tehničko osoblje su uspeli da im niko ne pogine za tih nedelju dana. Beth, upravnica kampa, iako svesna da je sve u svakom trenutku na milimetar od klizanja u kataklizmu, sebi dopušta trenutak predaha i dozvoljava svojim zaposlenima nagradno veće u obližnjem gradu. Naravno, boys will be boys a girls will be girls i osoblje kampa provodi divlje, pijano i bučno veče a što rezultira time da im sutra u kamp stiže inspekcija. Konkretno, inspektorka koja proverava je li kamp sanitetski i, jelte, generalno fizički bezbedan za decu koja u njemu treba da provedu nezaboravne trenutke, opuste se uz vršnjake, ali i nešto nauče, u startu je spremna da svaku, i najmanju sitnicu naduva u veliki problem i pripreti zatvaranjem kampa, ali, da bude jasno, za tim i nema potrebe. Kamp je u haosu, od zagađenog jezera u kome se deca kupaju, preko toaleta koji, kako se čini, nisu čišćeni od u najmanju ruku postanka sveta, pa do priručne apoteke u kojoj osoblje drži svoju duvku i, er, rekreativne tablete, čini se da su naši junaci osuđeni na osramoćenje i rani povratak kućama. Inspektorka ipak, i pored svoje ledene fasade, u grudima krije i nekakvo srce jer na kraju daje upravnici ultimatum: osoblje ima 24 sata da kamp dovede u prezentabilno, sanitetski ispravno stanje i ako se to dogodi, ona neće napisati preporuku za njegovo zatvaranje. Naši junaci sada imaju jedan dan da se od gomile razularenih adolescenata transformišu u efikasnu mašinu sklopljenu od odgovornih, disciplinovanih šrafčića koji će kamp dovesti u red...



Noah Hayes je odlično odabran crtač za ovu priču jer njegov karikaturalni, dinamični stil veoma odgovara priči što se bazira na avanturama neodgovornih, hormonima nabijenih tinejdžera. Čak i gegovi koji ne bi funkcionisali na filmu sa realističnim, jelte, likovima, ovde dobijaju pravu formu kroz Hayesov energični, dinamični rad gde table nosi često užurban, natrpan lejaut, ali strip ne pati od opterećujećeg tempa. Naprotiv, ovo je prilično brz, efikasan narativ u kome je jasno da ,,prave" ljudske drame neće biti i priča se, kao i u filmu, na kraju bazira na ukrštanju mase malih narativa u kojima likovi imaju male razvojne lukove, neki od njih razvijaju i međusobne odnose (neki od njih i seksualne, jelte, međusobne odnose) a negde su u pitanju čisti apsurdistički gegovi. Recimo, podzaplet sa gomilom dece koja su se odmetnula u šumu i tamo uspostavila primitivnu (kanibalsku) zajednicu je prilično uspeo velikim delom na ime Hayesove veštine da decu crta u vrlo bestijalnim formama a da to deluje simpatično i slatko. Hastings decu što su ostala bez lekova za alergije kada je u panici čitava apoteka bačena u toalet ne bi li se od inspektorke sakrila pomalo nemedicinska priroda nekih ,,lekova", piše simpatičnim, preteranim tonom dajući im komičnu egzistencijalnu dramu, a Hayes ih crta kao izvitoperene figure što kao da su ispale iz Muppet Showa.

Hastings je čovek sposoban da i u najapsurdističkijim postavkama nađe prostor da prikaže ranjivu ljudsku dušu i pravu emociju pa i ovde to promiče, pogotovo u epizodi vezanoj za upravnicu Beth i asocijalnog kuvara između kojih plane strast koju on kasnije pogrešno doživljava kao duboku emotivnu sponu a ona ga asertivno postavi na mesto ukazujući mu da je za nju ovo bilo samo korišćenje prilike da ima seksualni odnos i zadovolji bazične potrebe. Hastings izvrsno piše lik razočaranog asocijalnog incela koji je povređen, čak i pun resantimana ali se ne pretvara u čudovište.

Naravno, kako je ovaj strip komedija, njega svakako moramo ocenjivati najpre na ime toga koliko je smešan i mada je smeh individualna stvar i svako se smeje nečemu što sam vidi ili čuje, mislim da je fer reći da Hastings i Hayes na nekoliko mesta imaju momente izvrsnog komičnog tajminga i tipično '80s komedije. Recimo, tu je čitav gross-out podzaplet sa klincima koji – zahvaljujući nehigijenskim toaletima u kampu – kenjaju u komšijskoj bašti profesora univerziteta koji od pozicije gneva gde je spreman da zove policiju dolazi do ne samo prihvatanja da su deca – deca, već i shvata da je stalni dotok prirodnog, jelte, đubriva, učinio čudo za njegov povrtnjak.




Pomenuti toalet je zvezda i jedne od vizuelno najupečatljivijih scena u kojoj momak što je rešio da ga očisti beži iz zagađenog enterijera proganjan smradom koji poprima praktično demonsku formu. Nije sav humor u ovom stripu skatološkog tipa, ali, u skladu sa onim što se radilo osamdesetih u ovoj vrsti filmova, dobar deo jeste vezan ili za skatologiju ili za seks. No, Hastingsov dobrohotni stil pisanja i Hayesov simpatični crtež znače da ništa od toga ne deluje neukusno, naprotiv, ovo su uspeli momenti gross-out komedije između za nijansu ,,visočijih" komičnih koncepata kao što je podzaplet sa stepovanjem ili sa umetničkom radionicom čiji predvodnik u sebi pronalazi kapacitet da bude heroj moderne umetnosti.

U celini, Wet Hot American Summer, strip, nije neko obavezno štivo, posebno ako nemate nekakve lepe uspomene na film, ali je šarmantno, ekonomično, vrlo lepo nacrtano i, između gegova nabijeno jednom časnom i ljudskom ljubavlju prema likovima koji, iako često čine glupe stvari, nikada nisu puki pančlajn za šale. Ako ste, pak, neko ko ovaj film autentično voli , mislim da sebi apsolutno dugujete da strip pročitate. Evo ga ovde na Comixologyju.

Kako sam i obećao pišući o prvom miniserijalu, pročitao sam i drugi i poslednji DC-jev miniserijal centriran na tvrdog, muževnog privatnog detektiva u Njujorku tridesetih godina prošlog veka, Nathaniel Dusk II, ovog puta sa podnaslovom Apple Peddlers Die at Noon. Kao i u slučaju prvog miniserijala, i ovaj nastavak je danas nešto teže pronaći za čitanje, s obzirom da ga DC (još uvek) nije učinio dostupnim za kupovinu u digitalnoj formi a komplet koji spaja oba serijala je rasprodat. Ovo je svakako nepravda jer se, po mom mišljenju, radi o jednom od vrhunaca mid-80s produkcije velikog izdavača, pogotovo jer je u pitanju dah žanrovske svežine koji je ponudio autentičan i kvalitetan tvrdo kuvani krimić/ noir između sve te sve više visokokonceptualizovane superherojštine. Na kraju krajeva, Nathaniel Dusk II je izašao iste godine kada i monumentalni Crisis on Infinite Earths a samo godinu dana pre zbilja prevratničkih superherojskih radova poput Dark Knight Returns i Watchmen. U svakom slučaju, ako danas želite da čitate o prodavcu jabuka koji umire u podne, moraćete da se zadovoljite polovnim papirnim kopijama (ovde imate prve dve i četvrtu ali ne i treću... A TA JE NAJBOLJA... šalim se, sve su najbolje) ili da se valjate u kalu piraterije. No, za umetnost se valja malo i povaljati u blatu a ako ste voleli prvog Nathaniela Duska, Nathaniel Dusk II donosi isto to samo još sigurnije, uverljivije, estetski robusnije.




U opširnoj kolumni na kraju prve od četiri epizode ovog drugog miniserijala scenarista Don McGregor kaže da je ideju o agilnom prodavcu jabuka koji se ovim uličnim poslom na tvrdom asfaltu Njujorka bavi jer je bio igrač na berzi što je izgubio sve u legendarnom krahu berze na Vol stritu iz 1929. godine, dobio još pišući prvi miniserijal. Tada još nije znao zašto bi neko ovog lika hteo da ubije, ali mu je ta povezanost jedne šire socijalne koncepcije – vezane za konkretni istorijski trenutak – i karakterizacije lika kome se još nije znalo ime ali je njegov ,,can do" duh već prosijavao kroz izmaglicu imaginacije, delovala potentno. Naravno, pitanje je bilo hoće li ikada biti drugog miniserijala Nathaniela Duska – kako McGregor kaže, privatni detektivi nemaju sjajnu istoriju što se tiče preživljavanja u ovom biznisu.

No, ispostavilo se da je prvi Nathaniel Dusk bio dovoljno uspešan. Nije se, naravno, radilo o HITU koji će ikako ugroziti Betmena ili Wonder Woman, ali McGregor sa dosta ponosa primećuje da prodaja jeste opala posle prvog broja – a kako je i slučaj sa svakim stripom jer prvi broj kupe svi kolekcionari kako bi ga kasnije, božezdravlje, prodali za veće pare – ali da je opet porasla sa trećim i da je sve u svemu ovaj strip ukazao da postoji dovoljno velika baza čitalaca koje interesuje tvrdo kuvani detektivski palp da bi kreiranje nastavka imalo smisla.

Pravo je zadovoljstvo čitati i kako je McGregor za potrebe nastavka uzeo u obzir veliki deo fidbeka koji je dobio od čitalaca ali i od kolega-scenarista (uključujući jednog, jelte, Harlana Ellisona) a koji se mahom ticao uverljivosti predstavljanja istorijske epohe, koncepata i pogotovo jezika koji je tada korišćen. Polovinom osamdesetih godina je period tridesetih, u kome se Nathaniel Dusk događa, bio udaljen svega pola veka a i činjenica je da je postojala vrlo solidna količina dostupne pop-kulturne građe u vidu što literature što kinematografije koja je mitologizovala (i eksploatisala) ovu eru, no činjenica je i da mi danas ipak zaboravljamo kako se živelo kada nismo u džepu nosili portal do sveukupnosti ljudskog znanja koje nam je dostupno sa dva pokreta prsta, pa mi je veoma prijalo da vidim kako McGregor opisuje pripreme i ,,research" koji je radio za drugi serijal, a koji se mogu uporediti sa aktivnostima, jelte, pravog privatnog detektiva, koji obilazi teren, priča sa ljudima, postavlja pitanja, zapisuje, traži ljude koji znaju ljude koji možda znaju nešto o onome što njega zanima...



Rezultat je svakako da je Nathaniel Dusk II još uverljivija slika – žanrovski prelomljena, naravno – tridesetih godina prošlog veka u Njujorku, konkretno kasnog proleća i početka leta 1934. godine i strip koji veoma uspešno spaja socijalne i istorijske opservacije sa uzbudljivim scenama trilerske tenzije i katarzične, brutalne akcije. Naravno, za ovaj drugi serijal McGregor je uspeo da okupi isti, jelte, ,,bend" pa je i ovo crtao izvanredni Gene Colan, preko olovki, a bez tuširanja, ga kolorisao Tom Ziuko a letering je radio John Constanza. Povrh svega, kada je McGregor pitao urednika, Dicka Giordana da li je ikako moguće da ovaj serijal bude rađen u šest epizoda, shvatajući da se, sav inspirisan i nabujao, prilično raspisao, ponuđeno mu je da Nathaniel Dusk II bude četvorodelni miniserijal ali sa dvostrukim brojem strana, gde će svaka epizoda imati 48 stranica stripa. Utoliko, Nathaniel Dusk II je jedan pravi grafički roman, pomalo artificijelno podeljen u četiri epizode, ali priča koja ima početak, sredinu i kraj i koja tokom svog podugačkog toka ima prostora da se pozabavi mnogim temama i priča svoj narativ slojevito, sa likovima koji će dobiti mesta da se razvijaju i menjaju.

Nathaniel Dusk II počinje mučnom scenom u kojoj privatni detektiv prisustvuje ekshumaciji tela devojčice koja je bila kidnapovana a zatim ubijena iako je njen bogati otac platio otkup, sa sve počiniocima koji u lisicama stoje čekajući da radnici pronađu leš, samo da na kraju ne pokažu nikakvo kajanje, i zapravo demonstriraju neku vrstu klasnog bunta. U ovoj vrlo uspeloj sceni dobijamo jasan predujam za ono što ćemo dalje čitati u ovom stripu: socijalni komentar koji je opor i više se bavi konstatovanjem da postoje protivrečnosti i problemi nego što nudi neka readymade rešenja, glavne likove koji se bave teškim i odgovornim poslom ali koji imaju i pregršt svojih ličnih, privatnih, porodičnih itd. problema, meteorološku komponentu priče u kojoj je vrućinčina što prekriva Njujork kasnog Juna 1934. godine i neka vrsta metafore za težak život ljudi koji su na ulici po prirodi svog posla, bez obzira sa koje se strane zakona nalaze. McGregor se ovde zbilja unosi u detalje i daje nam vrlo bogatu arabesku vremena i mesta na kome se priča odvija, sa sve trivijom (koja opet, ima i simboličke elemente) poput objašnjenja da su prvi klima-uređaji u SAD zapravo korišćeni u zabavnom parku na Koni Ajlendu, na vrhu toboganske konstrukcije koja imitira Alpe, kako bi narod koji se vozi toboganom na toj visini osetio, jelte,  ,,alpsku" hladnoću.

Naravno, ovo ćemo dobiti isporučeno uz set-pis gde se sam Nathaniel bori protiv jednog od protivnika baš u zabavnom parku, baš na toboganskoj konstrukciji i ovo je samo jedna od ekstravagantnih scena koju su McGregor i Colan osmislili za ovu priliku.

Colanov crtež je, naravno, još intenzivniji, još snažniji nego prvi put sa Njujorkom koji je živ i ubedljiv ali ne i romantizovan – ovo su tridesete godine formatirane kroz vrućinu i saobraćajni haos u Njujorku, automobiliste koji se deru jedni na druge i voze protiv propisa da bi brže stigli na mesta gde su se zaputili, muškarce koji proklinju odela što su socijalno osuđeni da ih nose... Štaviše jedan od podzapleta se bavi upravo inicijativom, praktično protestom gomile muškaraca koji odlučuju da je isuviše vruće i da je vreme da kupaći kostimi za muškarce budu svedeni samo na gaćice. Apsurdnost u kojoj policija hapsi ove ljude iako se oko nje odvija borba na život i smrt je, svakako i humoristički intonirana ali ovo je samo da se malo ,,olakša" atmosfera stripa koji je inače tradicionalno sumoran i pesimistički usmeren.



Zaplet koji ovde imamo je tipičan primer kriminalističkog noira koji na početku deluje jednostavno, više usmeren na istraživanje karaktera nego na nekakvo složeno pripovedanje, samo da bi prema kraju bio raspleten u nešto što ima neslućene razmere, naglašenu sociopolitičku komponentu, a što onda i samim likovima daje prostor da pokažu da imaju više od jedne dimenzije. Nećemo ga ovde prepričavati, ali McGregor i Colan imaju dovoljno prostora da stranice ovog stripa napune zanimljivim likovima, od nestandardne fam-fatal plavuše koja ima i više asertivnosti i manje eksploatativne erotike nego što biste očekivali, preko njenog muža koji ima veoma širok raspon karakterizacije, do matorih bogataša ispalih maltene direktno iz Chinatowna, ali i uličnih arhetipova koje smo viđali u prvom miniserijalu a ovde dobijaju prostora da rastu. Nathaniel Dusk ovde dobija i neku vrstu zastrašujućeg nemezisa, neprijatelja koji je formatiran u horor-ključu, profesionalnog ubicu sa Tomi-gan automatom i praktično nadljudskim/ slešerskim sposobnostima. Nekoliko sukoba koje Dusk ima sa njim su pisani i crtani sa još većim nivoom detalja nego što je to rađeno u prvom serijalu, sa Colanom koji ih pretvara u epske dvoboje što se na kraju završavaju jednako epski i, ako ste u ovaj strip ušli nadajući se tvrdoj, brutalnoj akciji u kojoj ima krvi, ali i mnogo istraživanja unutrašnjeg života, a vi ste stalno na ivici sedišta pitajući se kako će ovo naš junak preživeti – imate sreće. Već prvi set-pis, sa jednorogom (!!!) je veličanstven i prikazuje Colana u intenzivno moćnoj formi, a onaj sa parnim kupatilom u četvrtoj je remek-delo.



Nathaniel Dusk svakako dobija najviše prostora za karakterizaciju, introspekciju i rast. Ovaj detektiv – a bivši ratni pilot vojske SAD koja se borila u Evropi tokom Prvog svetskog rata – je pravi haos ratnih trauma, istorije rada u korumpiranoj policiji, mrtve ljubavi, no u ovom stripu on ima vrlo ozbiljan rad na tome da bude očinska figura deci ostaloj iza žene sa kojom je jedno vreme bio u vezi. Iako je ona i u prvom serijalu imala srazmerno malo vremena ,,pred kamerom", Nathanielova briga za decu ne deluje ni namešteno ni veštački i u pitanju je jasan, duboko ljudski roditeljski impuls koji ovde biva stavljan na različita iskušenja i briljantno doveden do jedne krajnje konsekvence koja deluje i zrelo i primereno dijalektički, ne obećavajući nekakav zaslađeni hepiend, ali inspirišući čitaoca i dajući mu proverbijalnu važnu životu lekciju.

Nathaniel Dusk II je izuzetno dobar, siguran primer stripa iz osamdesetih godina rađenog u okviru korporacijskog okruženja, i kao praktično pastiš klasične krimi-palp proze ali sa snažnim autorskim pečatom. McGregor veli da je gotov produkt slao na recenziju prevashodno autorima krimi-proze, radije nego strip-fanzinima, svestan da kod ovih drugih njegova i Colanova reputacija garantuju određenu pozitivnu predrasudu. Naravno, ni ja ovaj strip ne kritikujem bez izvesne blagonaklonosti u samom startu ali mislim da je fer reći da je u pitanju rad dva vrsna majstora koji su ovde stvari pravili ne samo za svoju dušu već i inspirisani znanjem da negde napolju postoji publika koja i dalje želi da čita tvrde, grube ali na kraju duševne priče o ženama sa etitjudom, muškarcima sa fedora šeširima, i ponekim jednorogom. Nathaniel Dusk, nažalost, posle ovog serijala više nije imao svojih stripova, ali ostaje kao svetionik koji je ponosno stajao u osamdesetima i podsećao da dobar krimi-palp uvek ima svoju publiku. Masiv rispekt.

Kao osvedočeni ljubitelj Matta Fractiona, ali i lepog, glamuroznog crteža, sa dosta sam zanimanja pročitao prvu kolekciju, odnosno prve četiri epizode novog Image Comics serijala Adventureman. U pitanju je sa puno ljubavi odrađeni, ali i postmoderno mutirani omaž palp-naučnoj fantastici umotan u izuzetno primamljiv, raskošan crtež, koji je samo imao tu nesreću da je sa izlaženjem krenuo pre malo više od godinu dana, odnosno Juna 2020. godine, usred pakla pandemije i rasnih protesta širom SAD. Naravno, moglo bi se argumentovati da je u takvim uslovima ljudima i potrebna eskapistička grafička proza što će im pružiti umiljatost i optimizam na planu pretnje koja poništava čitave realnosti.



Fraction je sa Terryjem i Rachel Dodson, cenjenim crtačko-tušerskim bračnim parom, već radio, pre više od jedne decenije kada su zajedno, za Marvel, pravili Uncanny X-Men. Nije ovo na kraju bio neki od najvažnijih X-Men stripova u ovom veku (mada je imao sjajnih momenata) ali pamtim da je u njemu Pixie bile neporporcionalno mnogo zastupljena, verovatno jer Dodsonovi imaju reputaciju da crtaju neviđeno lepe žene koje uspevaju da izgledaju privlačno i slatko i muškoj i ženskoj publici. Fraction kaže da su prvi temelji onoga u šta će na kraju izrasti Adventureman udareni već tada i mada je koncept pretrpeo dosta mutacija i, er, permutacija, dok se nije pojavio prošle godine, svakako se vidi da su scenarista i dvoje likovnih umetnika jedva čekali na priliku da se ponovo udruže. Od prvog skiciranog koncepta 2009. godine, a koji je, verovali ili ne, bio inspirisan Fractionovim gledanjem Pixarovog filma Up, pa do gotovog stripa prošlo je dosta vremena. Scenarista kaže da je jedan od važnih elemenata u osmišljavanju ovog serijala bilo to kada mu je Greg Thompson dao da pročita roman Philipa Josea Farmera Doc Savage: His Apocalyptic Life, izmišljenu, jelte, biografiju, jednog od najpopularnijih likova palp ere. Kombinacija ova dva uticaja dala je Fractionu dosta materijala da razmišlja kako bi mogao da napravi strip koji bi iskombinovao klasični palp i sadašnje vreme. Ovo, po svemu sudeći, nije bila samo stilska vežba u izmišljanju literarnog izgovora da likove stare stotinu godina stavi u savremeno okruženje već i napor da se pomire ipak prilično različiti svetonazori i senzibiliteti.

Konkretno, Fraction prepoznaje da klasična palp proza, pored svih svojih eskapističkih kvaliteta i izdržljivih, uspešnih tropa i arhetipova što i danas žive u žanrovskoj pop-kulturi, ima i svu silu imperijalnih, kolonijalnih i seksističkih klišea upredenih u svoju bogatu, jelte, tapiseriju, te da je u najmanju ruku odgovorna stvar za pisca koji se danas laća palpa, to da napravi napor da dekonstruiše materijal i na neki ga način osavremeni. Utoliko, iako Adventureman ima ,,man" u samom, jelte, naslovu, i u stripu zbilja postoji lik sa pseudonimom Adventureman koji je, nagađate, pastiš Doca Savagea samo sa nešto politički korektnijim setapom, on nije zaista i glavni junak. Glavna JUNAKINJA je zaista – Claire, vlasnica i jedina zaposlena knjižare u Njujorku koju je nasledila od pokojne majke, samohrana majka desetogodišnjeg sina Tomija koji obožava klasičnu palp prozu – nasledivši strast ka čitanju od matere – i koji praktično napamet zna sve Adventuremanove avanture. Štaviše, kada zajedno sa majkom stigne do kraja poslednje objavljene knjige o Adventuremanu, koja se završava ne toliko klifhengerom koliko priznanjem da posle dramatičnog bildapa neće biti razrešenja, makar ne u ovom tomu, Tomi gotovo ne može da veruje i stalno smara majku o tome da je nepravda što ne mogu da znaju šta je bilo dalje. Majka je, pak, žena oštećena sluha pa joj je dovoljno da iz ušiju izvadi slušalice slušnog aparata da ne mora da sluša džvanjkanje svog sina. Eto neke koristi i od blagog invaliditeta!



Fraction, naravno, već ima iskustva u pisanju osoba sa oštećenim sluhom (konkretno u Hawkeye) i Claire je napisana vrlo sigurno, kao jedan zabavan, asertivan ali ne jednodimenzionalno agresivan lik. Oko nje postoji čitav ansambl, uključujući sina, bivše kolege iz Policije, ali i porodicu gde pored starog oca ima još šest sestara. Usvojenih, naravno, pa je ovo prilika da se kvota ,,diverziteta" dostigne praktično u jednoj sceni gde vidimo rasno, vokaciono i stilski mešovitu porodicu na okupu i toliku količinu girl-power energije da strip za trenutak gotovo da promeni žanr i pretvori se u jednu od onih indie drama za mlade odrasle osobe koje jednim okom vrebaju ugovor za nekakav Sundance film a drugim za Netfliks seriju.

No Adventureman je svakako pre svega omaž klasičnom palpu i kao takav sadrži potrebnu količinu misterije, magije, akcije, avanture, te postomodernog metatekstualnog dekonstruktivističkog žara. Da budem iskren, jedva sam čekao da Fraction ponovo dohvati da piše nešto ovako jer je od poslednjeg Casanove prošlo jako mnogo vremena. No, Adventureman, uz sve svoje kvalitete, još uvek nije u rangu Casanove. Da li će jednom biti? To ne znamo, ali hajde da pogledamo šta je Adventureman SADA.

Pre svega, on je neka vrsta mešapa dve različite priče. Jedna je ta šarena, kvazi-indie kvazidrama o mladim, energičnim ženama u Njujorku koje žive neke interesantne živote, o međusobnom ispomaganju i porodičnoj harmoniji suprotnosti, a druga je pastiš palp proze koji najviše podseća na Sky Captain and The World of Tomorrow. Ono gde se spajaju je, naravno, prodiranje fikcionalnog ,,sadržaja" u ,,realni" svet gde Claire živi sa svojim sinom, ćaletom i sestrama, i veliki deo uzbuđenja koje Adventureman proizvodi otpada na koliziju ova dva sveta, Claireino otkrivanje da su nemoguće, fiktivne stvari, zapravo moguće i na neki način stvarne. Ovde ima malo te – jedva se usuđujem da kažem – ,,filipdikovske" energije sudaranja dve realnosti od kojih bi jedna trebalo da je samo fiktivni produkt druge, i Claire, kao energičan lik koji ipak ima i svoje slabosti i nije puka akciona heroina maskirana u knjižarku, fino iznosi ove momente neverice, intuitivnog delanja u nezamislivim situacijama, nevoljkog prihvatanja da je fiktivno jednako stvarno kao i, jelte ,,stvarno".

Sa druge strane, kada piše ,,direktan" palp pastiš, dakle u scenama koje se dešavaju u Adventuremanovom svetu, Fraction ima tendenciju da sve radi prilično mehanički, skoro klinički, bacajući unaokolo terminologiju i readymade karakterizacije koje, istina je, deluju kao simpatične i samo blago parodične reference na palp, ali nemaju njegovu autentičnost. Ovo je, svakako, vrlo teška stvar da se pravilno pogodi i Fraction istorijski uvek ima taj problem da mu je palp, kada ga piše (a sam sebe naziva ,,palp diletantom"), malčice artificijelan. Ovo je bila istina i pre deceniju i po kada je radio Immortal Iron Fist sa Edom Brubakerom i Davidom Ajom, i istina je i sada. Da bude jasno, vidi se kod njega ljubav prema materijalu i njegovoj estetici, ali se vidi i jedan odmak koji čini da elementi Adventuremana koji treba da budu najmaštovitiji, razobručeno kreativni, imaju jednu blago esejističku dimenziju i ostaju na nivou koncepta, sa nerazrađenim likovima i tek skiciranim svetom. Što, naravno, ne mora da bude problem, OSIM ako vam čitava koncepcija stripa nije ta da pokažete kako je fiktivni svet jednako realan kao i stvarni svet...



Naravno, ovo će, sasvim moguće, da bude ispravljeno u narednim epizodama, jer smo u dosadašnjem toku priče tek stigli do momenta kada Claire zaista stupa u direktan kontakt i razgovara sa likovima za koje je mislila da su puka fikcija, saznajući da je Adventuremanov svet zapravo bio realan i da je njegovo nestajanje i pretvaranje u literarnu građu bio samo potez u spektakularnom ratu protiv sila nezamislivog zla. Utoliko, dosadašnje epizode Adventuremana su možda i samo priprema za ,,pravu" priču koja će slediti i gde ćemo samog Adventuremana i njegovu pitoresknu ekipu palp likova videti u ,,pravom" izdanju, lišenom naglašenih palpi stilizacija.

No, tu treba i naglasiti da imam određene sumnje u pogledu tempa kojim se razvija ovaj narativ. Za sada, u ove četiri epizode koje sve imaju više od trideset strana, a neke i više od četrdeset, Adventureman kao da ima previše elemenata priče pa ne stiže da se posveti onim glavnim. Koliko god da mi je čitava postavka lude porodice koje je Claire deo simpatična, ona za sada nema nikakvog značajnog uticaja na ,,glavnu" liniju narativa koja se tiče njenog otkrivanja spone između stvarnog i fiktivnog sveta i kao da samo oduzima stranice koje su mogle biti iskorišćene da se priča brže tera napred. Slično, ni činjenica da je Claire žena oštećena sluha nije ni po čemu značajna za radnju što na kraju krajeva isto ne mora da bude problem, ali se primeti... No, kako strip ima nekoliko vrlo dekomprimovanih scena (na primer dugačka sekvenca sa Clairinim spavanjem na kraju prve epizode), reklo bi se da Fraction i Dodsonovi nikuda ne žure.

Adventureman, u tom smislu, za sada nije uspeo da me sasvim zadovolji, jer ne samo da se previše bavi stvarima koje ne doprinose vidno osvetljavanju te centralne premise kolizije realnog i fiktivnog sveta, već i tu koliziju, isto za sada, ne tretira na naročito zanimljiv ili originalan način. S jedne strane, razni su se autori unazad decenijama bavili sličnim konceptima – pre neku nedelju sam pisao o serijalu Crossover, takođe na Imageu, ali svakako bih morao da istaknem kako u ovakvim stvarima već imamo zlatni standard u radu, ajmo sad svi zajedno, tako je, Granta Morrisona.

Ne pominjem Škota samo da bih ispunio nedeljnu kvotu dropovanja njegovog imena; Adventureman – verovatno nesvesno – zapravo kopira jednu od njegovih ideja iz izuzetno važnog miniserijala Flex Mentallo iz 1996. godine i hteo-ne hteo, moram da napravim poređenje između dva autora koji tretiraju vrlo sličnu premisu. I, mada pričamo o dva autora koja generalno obožavam, nema sumnje da ću ovde Morrisonu dati jaku prednost. Flex Mentallo, ali i neki drugi Morisonovi radovi koji se bave interakcijom između ,,fikcije" i ,,stvarnosti", mogu u najgorem slučaju imati elemente esejističke proze, ali su UVEK natrpani simbolikom, pažljivo građenim konstrukcijama u kojima se ta interakcija uvek razotkriva kao komentar na neki aspekt ljudske kulture ili ljudskog društva uopšte. Trenutno sam u fazi ponovnog iščitavanja Morrisonovog Doom Patrol i ovo je jebeni KATALOG Morrisonovih opsesija ali i ogromnog dela kulture i umetnosti (pop i avangarde) dvadesetog veka.



U poređenju sa tim, Adventureman deluje neambiciozno i kao da, makar za sada, nema bogznašta da kaže o odnosu fikcije i realnosti u kome, da grubo sažmem Morrisonove decenijske lekcije, mi mislimo da realnost oblikuje fikciju a zaboravljamo koliko fikcija oblikuje realnost.

S druge strane, naravno, Fractionov rad sa likovima je po definiciji mnogo dublji nego Morrisonov i Adventureman je strip koji, mislim, ide u neku drugu stranu, trudeći se da u inače vrlo kodifikovan žanr gde se zna ko nosi pantalone, a koga kidnapuju pa posle mora da bude spasavan, unese izvesne rodne preokrete. I ovo je sasvim plemenita ambicija, da ne bude zabune, pa ću sa interesovanjem pratiti naredne epizode. No, razume se, publika osetljiva na elemente ,,socijalne pravde" u modernim američkim stripovima će možda gunđati na Fractionove naglašene ,,diversity" koncete u ovom stripu, pogotovo kada vide da preporučena literatura na kraju prve epizode (podstaknuta rasnim nemirima nakon ubistva Georgea Floyda) obuhvata i zloglasnu Robyn D'Angelo...

No, Fraction je Fraction i ja sam svakako uvek spreman da mu dam dosta kredita i prihvatim da on nije Morrison. Ni Adventureman nije Casanova i to je svakako moj veći žal – ovo je strip koji palpu i avanturističkoj prozi prilazi artificijelnije, sa manje spontane energije koja je krasila Casanovu i utoliko ostaje da se nadam da će nove epizode dati gas.

No, crtežu se nema šta zameriti. Ako volite ,,glamcore" stil Dodsonovih, oni su ovde u punoj formi sa stripom koji je na momente toliko lep da od toga može i malo da se rikne. Art deko arhitektura, ,,dieselpunk" estetika, sve je tu i sve izgleda prelepo. Naravno, sva ta lepota ne dolazi nauštrb čitljivosti ili pripovedanja i reklo bi se da je Terry ovde imao dosta vremena da promišlja kompozicije tabli pa Adventureman, uz precizan, čist tuš Rachel Dodson i tradicionalno dobar letering Claytona Cowlesa prosto pleni svojim izgledom. Terry Dodson sam i koloriše svoje crteže, pa pričamo o radu iz očigledne ljubavi u kome je dizajn likova, kako onih iz ,,palp" sveta tako i onih ,,stvarnih", konzistentno izvrstan a akcija, kada je ima, je moćna i kinematska.

Adventureman, dakle, nije savršen strip – kakvi su neki od Fractionovih radova znali da budu – ali je strip koji je svoje dobre kritike pokupio ne samo na ime ,,SJW" naboja već i, svakako, na ime dobre koncepcije i odlične demonstracije veština njegovih autora. Naredna epizoda izlazi u Septembru a vi za sada možete da se upoznate sa pričom kroz kolekciju – ili pojedinačne epizode – koje se na Comixologyju daju naći na ovom mestu.

Pročitao sam Karmen, veoma lepo nacrtani i veoma lični rad španskog crtača i scenariste, ali pre svega  crtača po imenu Guillem March. Karmen je, koliko sam u stanju da kažem, Marchov prvi zaista samostalni rad gde je sve napisao i nacrtao sam (pri kolorisanju je imao pomoć od momka po imenu Tony Lopez). Ovo je strip nastajao tokom pet godina, dok je autor radio na drugim evropskim ali i američkim projektima, a objavljen je za belgijski Dupuis prošle godine u formi dva albuma. Za razliku od velike većine savremenih evropskih stripova koje čitam u Engleskim prevodima, Karmen je dobila i papirnu verziju u SAD, sa digitalnim objavljivanjem putem Europe Comics inicijative početkom godine u dva albuma, ali zatim i sa digitalnim ali i papirnim izdanjem za Image Comics koje je išlo u pet delova između Marta i Jula ove godine.



Evropski autori vrlo retko dobijaju ovakav tretman u Americi, no, March je jedan od onih retkih Evropljana koji imaju paralelne i uspešne karijere sa obe strane Atlantika. Ovaj autor je sa Majorke i tokom godina je, kako i njegova zvanična biografija kaže, postao ilustrator koji radi maltene sve, od mangi, preko evropskih do američkih stripova, od ilustracija za dečije knjige do erotike. U Evropi March objavljuje uglavnom za Dupuis, a notabilni radovi su mu Monika (sa belgijskom scenaristkinjom Thilde Barboni) – koji je dobio i američko izdanje u publikaciji Titan Comics – i The Dream (aka Jude) koji je pisao iskusni Belgijanac Jean Dufaux. U Americi, pak, March je poznat pre svega po radu za DC i tamo je ekstenzivno radio najpre na stripovima vezanim za Betmena (Batman, Batman and Robin, Talon, The Joker, Batman Eternal), ali i Harley Quinn, Catwoman, Gotham City Sirens... Marchov distinktni, upečatljivi (i, da, erotični) stil i efikasan, brz rad obezbedili su mu puno posla za ovog izdavača ali, vidimo, i tu retku čast da mu autorski serijal koji je po mnogim elementima tipično evropski strip, bude objavljen za Image Comics.

March je crtač starog kova; kako i sam za sebe kaže, on radi na tradicionalan način, olovkom, na papiru, voli i da sam koloriše svoje radove i u njima se zaista vidi jedan ličan pristup, jedna ne samo strast nego i autentična ljubav kako za medijum tako i za likove. U Karmen je ovo posebno vidljivo jer je, kako rekosmo, strip nastajao pola decenije i u pitanju je, jasno, jedna intimna, lična priča koja i pored svojih fantastičarskih elemenata, te filozofske dimenzije, vrlo očigledno zahvata duboko u stvarni život i iz njega grabi mnogo detalja koji je oživljavaju, čine autentičnijom i uokviruju pomenute filozofske sadržaje na jedan prijemčiv način.

Američka promocija Karmen, pošto pričamo o državi koja zaista nikako da se otrese svog puritanskog nasleđa, udarila je dosta jak akcenat na ,,erotski" element ovog stripa. Karmen se tamo reklamira kao fantazijski i erotski rad, što, da budemo fer, nije sasvim bez vraga. Ne znam koji su tačno Marchovi uzori bili u vreme kada je odrastao, ali već čitajući stripove koje je radio za DC sam bio prilično siguran da je Milo Manara jedan od umetnika koji su formatirali njegova interesovanja i senzibilitet. Utoliko, i Karmen ima tu dimenziju začudnog i snolikog fantastičarskog sadržaja izmešanu sa erotičnim, čulnim ženama koje provode dobar deo narativa bez odeće ili sa vrlo malo odeće na sebi (a gde ih ova druga varijanta čini, jelte, još erotičnijim).



No, treba biti jasan, Karmen NIJE erotski strip, naprotiv, ovo je strip koji se decidno ne bavi seksom iako je jedna od njegovih centralnih tema upravo ljubav između muškarca i žene i to jedna jaka, PRAVA ljubav koja traje godinama i decenijama i buja čak i kada oni koji su zaljubljeni sebi ne priznaju da su zaljubljeni. Utoliko, u Karmen nema seksa jer su likovi ili isuviše mladi za njega ili, kada više nisu mladi, imaju socijalne barijere koje ih sprečavaju da ga, jelte, uprazne, a umesto toga ima priče o seksu, neverstvima i slično. Ovde nema čak ni masturbacije mada ima priče o njoj no, valjda je za Amerikance i to dovoljno da strip vide prevashodno kao erotski rad – uz, svakako, činjenicu da je protagonistkinja Catalina dobar deo stripa gola.

Pričam o ovome jer se Karmen zapravo bavi mnogo težom temom nego što njegova erotsko-fantastička reklama sugeriše i video sam američke prikaze prve epizode za Image koji su bili šokirani pa i neprijatno iznenađeni činjenicom da u njoj gledamo glavnu junakinju kako izvršava samoubistvo. Utoliko, da bi bilo jasno: Karmen je strip koji se prevashodno bavi istraživanjem zašto socijalno neuklopljene jedinke dižu ruku na sebe, kakve to neposredne efekte ima na njihovo okruženje i tome šta je bilo posle.

Posle? Šta uopšte može da se dešava nakon što protagonistkinja umre iskrvarivši u kupatilu stana na Majorci koji deli sa dosadnom cimerkom? Well, upravo tu na scenu stupa titularna Karmen. Pošto je ovo, rekosmo, i fantastička priča i ona se bavi ne baš zagrobnim životom ali formom postojanja neposredno i nekoliko sati nakon smrti. Karmen je neka vrsta futurističkog anđela, ali manje sakralnog bića a više birokrate koji radi za komplikovanu onostranu administraciju što upravlja transferom duša u taj, jelte, zagrobni život. Karmen sama kaže da nema raja niti pakla, sve njene koleginice-anđeli su karijerni birokrati koji ,,izveštaje" o dušama preminulih pišu forme radi i šalju dalje, prema Bogu koji, očigledno nije preterano zainteresovan za detalje sve dok sistem radi, a samu Karmen od drugih razlikuje to da se ona autentično brine za preminule koji su joj dodeljeni i oko njih se izrazito trudi, pomažući im ne samo da tranzicija bude manje stresna već, u retkim slučajevima, da dođu do neke vrste pomirenja pa i iskupljenja za stvari koje su pogrešno radili za prošlog života.



March ovde pažljivo pleše na ivici brijača, trudeći se da nam ne da mnogo sistematičnih detalja o zagrobnom životu i Bogu jer bi to stripu oduzelo na snazi metafore koju formira kroz narativ, prekrivajući sve logorejičnom ličnošću same Karmen koja je neka vrsta nepoćudnog službenika što voli posao koji radi i smatra ga važnim ali prezire obezljuđeni sistem unutar kog se taj posao obavlja. Karmen će tako pokojnoj Katalini objasniti da ,,greh" ne postoji i da su to izmislili sami ljudi, kao i da je utemeljen nekakav sistem reinkarnacije, ali ovo su samo detaljčići između frivolnih opservacija i sarkastičnih komentara i širu sliku čitalac nikada neće zaista dobiti.

A što nije ni potrebno jer se strip prevashodno bavi Catalinom i njenim odnosom sa Xiscom, njenim drugom iz detinjstva sa kojim do duboko u dvadesete godine ima neprekidni odnos prijateljstva ispod kog se krije ocean erotske žudnje. Catalina i Xisco su u neku ruku i nerazdvojni iako on stalno ima neke druge devojke a kojima je često i neveran, mada ne sa Catalinom. March se ovde trudi da iz jednog – za popularnu kulturu nestandardnog – odnosa dvoje ljudi izvuče romantičnu komponentu potrebnu za narativ ovog stripa a da izbegne da se sudari sa toksičnim motivima koji bi ovde mogli da budu obrađivani. Na kraju krajeva, pričamo o ženi koja je socijalno neuklopljena, moguće i sa nedijagnostikovanim mentalnim problemima – u najmanju ruku depresijom koja je na kraju i dovede do samoubistva – ali i muškarcu koji je zaista cool i simpatičan ali koji ne zna šta hoće i u tom procesu kvari život i sebi i sebi bliskima...



Karmen je, na kraju, prilično ljubak i romantičan narativ i March se ovde služi vrlo standardnim narativnim formatom u kome pokojna protagonistkinja reevaluira svoj dotadašnji (i, jelte, okončani) život iz zagrobne perspektive a uz pomoć anđela koji joj pruža kontekst vječnosti i autor je, kao i sama protagonistkinja, sasvim svestan da se radi o reciklaži nečega što publika već dobro zna iz literature, filmova, stripova drugih autora, pa se neki notabilni pop-artefakti ovde i otvoreno citiraju.

I pošto svi znaju kako se ovakve priče završavaju – i upravo takav kraj i dobijamo – pitanje je samo koliko je March spretan pripovedač da u poznat i predvidiv narativ udahne dovoljno svežine i živosti da nam njegovih stošezdeset i kusur strana budu prijatne.

Ne bude to loše, mada je Karmen i primer stripa koji bi izrazito profitirao od agresivnijeg uredničkog rada. Ovo je priča što je mogla da stane na tri puta manje stranica i da ne izgubi ništa od svojih poenti ili karakterizacija. March je, radeći kao kompletan autor, ovde sebi pustio na volju i vidi se koliko je uživao crtajući table na kojima se ništa značajno za priču ne dešava već samo gledamo Catalinu kako ,,oseća" začudnost zagrobnog života u kome može da leti ako veruje da može da leti ili da prolazi kroz zidove ako u to veruje.

S druge strane, količina teksta koju strip nudi je povelika u scenama u kojima ima dijaloga i utisak je da March možda malo i previše ,,objašnjava" stvari čitaocu iako su stvari često dovoljno jasne i bez teksta. Da ne budem preoštar, sama Karmen je simpatičan lik i njene replike su kul, pa mi je možda i bilo žao da je na kraju ona iskorišćena pre svega kao literarna alatka a ne kao punokrvan, trodimenzionalni lik kakav strip kao da pokušava da od nje napravi, ali se usput malo izgubi.



Generalno, tempo pripovedanja jeste malo neobičan, sa smenjivanjem stranica koje su natrpane tekstom i stranica na kojima nema nikakvog teksta i Karmen jeste mogao da bude čvršće i disciplinovanije pripovedan rad.

Ono gde nemam nikakve zamerke je Marchov crtež koji je ovde, kako rekoh, rađen sa mnogo ne samo strasti nego i ljubavi. Od panorama Majorke koje su fantastične i pune karaktera – tu dolazimo do te lične komponente stripa – preko karakterizacije same Cataline – jedne prilično obične devojke koja provodi strip gola i ne pretvara se u pin-ap – preko same Karmen i njenih koleginica koje su veličanstveno začudne i, pa, generalno veličanstvene, pa sve do interesantne organizacije tabli, uspelih dekompresija i smelih ali efikasnih osmišljavanja putanja čitaočevog pogleda preko stranica, March je ovo očigledno radio natenane, promišljeno i uz želju da ni jednu tablu ne pusti u štampu pre nego što njome bude zadovoljan u potpunosti. Rezultat je strip koji zaista tokom celog trajanja izgleda vrhunski vitalno i toplo sa brojnim briljantnim idejama u kompoziciji, koloru, lejautu.

Dakle, ne pričamo o potpuno savršenom radu, ali Karmen jeste strip koji nudi mnogo toga prijemčivog: ličan, iskren glas, zanimljivu temu i nepatetičnu romantiku, te izvrstan crtež. Mislim da ovo svakako vredi nešto truda pa, ako ste za, evo Imageovog izdanja na Comixologyju.

Sa velikim sam zanimanjem, a onda i sa velikim zadovoljstvom pročitao grafički roman My Riot koga je prošle jeseni izdao Oni Press (odnosno Oni-Lion Forge Publishing Group kako se ovaj izdavač zove posle spajanja sa Lion Forge). Oni Press je decenijama unazad bio izdavač čija je misija bila da kreira stripove koji bi bili alternativa superherojskom mejnstrimu kroz ponudu ,,pravog" mejnstrima, dakle, stripove koji bi bili jednako ozbiljno producirani ali žanrovski raznolikiji. Danas kada svi drugi veći izdavači rade isto to – Image, Dynamite, BOOM!, IDW, Dark Horse, Ahoy itd. – Oni Press u neku ruku nema svoju distinkciju, no, My Riot je sjajno podsećanje na to kako osobeni senzibilitet ovog izdavača i dalje živi iako se originalna firma utopila i izmešala sa Lion Forgeom.



My Riot je pisao Rick Spears, čovek koga izuzetno štujem već dugi niz godina. Ovaj bruklinski scenarista ne radi stripove previše često – pretpostavljam da televizija bolje plaća – za superherojske izdavače je radio maltene samo simbolično, a autorski stripovi su mu retki i dolaze u velikim razmacima, ali kada ih pročitate oni sa vama ostaju dugo. Izvrsni Auteur koga je izdavao takođe Oni Press je definitivno jedan od mojih hajlajta prošle decenije, a My Riot je srazmerno manji, a tonalno svakako uzdržaniji projekat koji je, svejedno, u meni izazvao jake emotivne reakcije i ostavio me sa osmehom na licu i na rubu suza.

My Riot je crtala ne-binarna osoba po imenu Emmet Helen. Helen pre ovoga nisu radili serijalizovane niti dugačke stripove* ali je  pitanju profesionalni ilustrator/ka sa iskustvom u medijumu, na ime naslovnih strana za Rick & Morty ali i ilustracija za knjige poput The Beautiful Book of Exquisite Corpses. Ispostavlja se da Helen nema nikakvih problema u prilagođavanju svog izraza propisnom sekvencijalnom pripovedanju i zapravo njihov vrlo ,,indie" stil crtanja uklapa se savršeno uz izrazito pankersku/ indie priču stripa My Riot.
*da probamo da na srpski privolimo preferirani odabir rodnog identiteta koji podrazumeva zamenicu ,,oni"

My Riot me je, rekoh već, dirnuo na emotivnom planu jer je u pitanju strip koji kroz svojih šest poglavlja priča priču o devojci iz jedne normalne srednjeklasne američke porodice što ide u srednju školu a posle toga na časove baleta, a koja te sudbonosne 1991. godine odlazi na koncert lokalnog hardkor benda (u mestu Mount Pleasant) i život joj se namah prevrće naglavačke. Ovo je jedna vrlo lična, što se kaže intimna, ali i poopštavajuće simbolična saga o odrastanju, sazrevanju i pronalaženju svojeg ja, kroz pronalaženje autohtonog kreativnog izraza i snage u zajednici uzajamno podržavajućih individua ili, jednostavnije rečeno, ovo je priča o tome kako fina devojčica iz fine kuće postaje pankerka.

E, sad, nisam ni devojčica, nisam ni Amerikanka, ali Val, protagonistkinja ovog stripa je od mene mlađa svega tri godine i u njenom otkrivanju vrlog novog andergraund sveta sam prepoznao mnogo zajedničkog sa sopstvenim iskustvima ali i iskustvima mnogo ljudi i žena oko sebe kojima je ulazak u taj neki svet ,,panka" i šire andergraund umetnosti, publikovanja, aktivizma itd. bio formativno iskustvo što je u dobroj meri obeležilo ostatak njihovih života i mada se danas ne bi nužno zvali ,,pankerima" (mnogi od nas se ni tada nisu tako nazivali), nema sumnje da je u pitanju jedan značajan temelj njihovog identiteta.



Ni Val se zapravo ne naziva pankerkom praktično ni jednom u ovom stripu i to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. Stereotip ,,pankera" je nešto što je već polovinom osamdesetih kada sam ja počeo da se ozbiljnije zanimam za ovu muziku i kulturu bio solidifikovan i, moglo bi se argumentovati, i prilično štetan za samu subkulturu koja je inicijalno imala jedan vrlo komuntaristički, inkluzivni instinkt gde je cela poenta bila u tome da nije u pitanju ekskluzivni klub ljudi sa određenim kapacitetima i veštinama, već medijum otvoren za sve, u kome je sam čin kreacije i akcije vrednost po sebi. No, pomenuti stereotip pankera kao, jelte, uglavnom muškarca, uniformisanog u određen tip odeće sa određenim bendovima ispisanim flomasterom po iscepanoj jakni (u ono vreme to su mahom bili Crass, Exploited i Sex Pistols), sa određenim tipom frizure je odmagao makar isto onoliko koliko je pomagao. Sa jedne strane, pank je delovao kul i nekomformistički, čak i malo opasno kada gledate te likove sa čirokanama i u čizmama. Sa druge, potreba da se uniformišete i vizuelno kodirate je svakako odbijala od medijuma mnoge mlade osobe koje su mu nagonski gravitirale ali se nisu pronalazile u ovom kodu.

My Riot je zato tako dobar strip jer pokazuje tu neku treću generaciju američkih pankera, izraslu krajem osamdesetih i početkom devedesetih a koja je u dobroj meri došla iz srednje klase, privučena ne toliko proleterskim elementima pank kulture, koliko njenom otvorenošću za različite autsajderske umetničke impulse i snažnim osećajem solidarnosti. Val je, kako rekosmo, devojčica iz veoma fine, građanske porodice koja nije konzervativna u nekom užem smislu ali njeni roditelji nisu bivši hipici ili prva generacija gejmera, pa je, recimo, pronalaženje kondoma u Valinoj sobi izvor mini-skandala u kući i gadnog rata sa njenom majkom. Val ide u školu, redovno, i na pomenute časove baleta i jedan od ranih hajlajta stripa je to kako instruktorka baleta uzgredno napominje da je Val preteška da bi nastupala u produkciji Labudovog jezera koja se priprema i kako ona nikada deci ne bi sugerisala da puše ali da nikotin JESTE dobar način da se suzbije apetit. My Riot je suštinski pozitivan strip u kome su maltene svi likovi na neki način okej, bez obzira na njihove negativne strane, ali ovo je vrlo elegantan način da se podseti da je od ,,građanske" do ,,malograđanske" kulture korak najčešće vrlo kratak.

Val nije buntovnica bez razloga i problematično dete ali kad počne da se druži sa Kat, curom iz škole koja lagano kraducka po lokalnim radnjicama, a posebno kada vidi svoju prvu uličnu pobunu u kojoj se lome izlozi i prevrću kola – izazvanu ubistvom migranta iz Salvadora od strane neiskusne žene-policajca – u njoj se probudi nekakva glad za nečim VIŠIM. Ovo buđenje, ova energija koju počne da oseća, dobija mogućnost da bude kanalisana u nešto strukturiranije kada je Kat odvede na koncert lokalnog straight edge benda. Val ovde potpuno odlepi i za gitaristom benda – koji niti pije niti puši, niti ga zanima seks u kome nema emocija, sve po Out of Step mantri kultnih Minor Threat – ali i za lavinom energije i slobode koje oseti ka koncertu gde je sve haos i sve je predivno, i publika koja se šutira na sve strane, i ljudi koji podižu klince kad padnu u šutki i popiju lakat u facu, sve...



Val je toliko opijena ovim iskustvom da uspeva da ubedi Kat da njih dve osnuju bend, iako ni jedna ne zna da svira i ostatak stripa je hronika transformisanja života ove dve devojke (kojima se kasnije pridružuje lokalna crna skinhed-basistkinja Rudie) kroz muziku, kreaciju i, ključno, druženje sa drugim ljudima ali u velikoj meri ženama koje su i same osetile isti kreativni neizdrž u svojim životima i bacile se glavačke u smeru andergraunda.

My Riot jeste u izvesnoj meri idealizovana priča o panku i kako je cvetao u ranim devedesetima. Ljudi mojih godina sigurno imaju na sve to lepe uspomene, ali pamte i beskrajno zamornu ,,scensku politiku", sulude podele unutar ionako male i uvek osipajuće zajednice, ali i pomor koji su umeli da izazovu kako ulični, jeftini narkotici poput lepka, bronze, trodona i drugih pilula tako i oni nešto skuplji poput heroina. U My Riot ovoga praktično nema i tamo gde se frikcija pojavljuje je najviše na interpresonalnom planu, između likova koji nisu ni odrasli ni sazreli pa je normalno da budu i impulsivni i ljubomorni i nesvesni šta zapravo žele, i sujetni i pomalo agresivni. Ovo je sve napisano vrlo uspelo, životno i dobro plasirano, sa crtežom koji svoje jednostavne likove pretvara u vrlo autentične glumce-naturščike, čije su jake emocije prenaglašene naprosto jer tinejdžeri imaju – prenaglašene emocije.

No, My Riot je zaista i jedna divna oda transformativnoj snazi autohtone, primitivne umetnosti i kulture i besprekorno hvata taj dah života koji osetite kada vam se horizont mogućeg najednom neverovatno proširi i počnete da shvatate šta sve MOŽETE da radite ako želite, da tamo napolju ima ljudi koje zanima šta imate da kažete i koji će i sami želeti da vam pokažu delove sebe koje inače ne biste videli. My Riot je oda ne samo muzičarima i klubovima – to bi onda bio ,,običan" rokenrol strip – već i fanzinašicama, ljudima koji prave i dizajniraju plakate za koncerte, klincima kod kojih spavate kad dođete da svirate u drugom gradu iako ih nikada pre toga niste upoznali, jednom osećaju zajedništva i uzajamnog podržavanja koje, na kraju krajeva čini tu fluidnu ,,scenu" ali, važnije kulturu.



Kako je smešten u partikularan period, ovaj strip ima i važan naklon ka ,,ženskoj" strani cele priče sa usponom Riot Grrrl kulture unutar američkog panka, pa čak i sa uspelim komentarom na kooptiranje ove kulture od strane u to vreme agresivnih korporacija koje su tražile način da se okoriste još jednom andergraund revolucijom što im je maltene promakla ispred nosa. No, My Riot nije politički strip i on se pre svega bavi ,,personalnom politikom", samorealizacijom, otkrivanjem sopstvenih kreativnih kapaciteta i obavezom deljenja kulture, energije, dobre volje sa drugim osobama.

Spearsovi stihovi koje stavlja u usta svojoj protagonistkinji su savršeni pank-haiku a crtež i dizajn kojim Helen ovo prati je uvek jasan i dovoljno čist da možemo da pričamo o ,,mejnstrim" stripu, a da opet u sebi ima anarhičnu energiju fanzinskog dizajna i senzibiliteta sa likovima koji su često karikirani i predmetima koji su crtani na drugom papiru pa lepljeni preko pozadina.

My Riot je veoma dobar sažetak jednog važnog momenta u savremenoj istoriji popularne kulture ali i, jednako važno, ne samo nostalgično prisećanje na vreme ,,kad je bilo bolje" već priča koja pokazuje kako možete odrasti iz običnog deteta u dobru osobu. Ako njime budu inspirisane neke današnje devojčice i dečaci, rekao bih da su autori ispunili svoj cilj. Digitalnu verziju stripa možete kupiti ovde.

Pošto su bile vrućine, sebe sam počastio čitanjem prvih pet epizoda aktuelnog DC-jevog maksi-serijala The Swamp Thing lansiranog ranije ove godine. Neko sa malo boljom kontrolom impulsa sačekao bi do jeseni i pročitao svih deset predviđenih epizoda u cugu a onda napisao odmeren kritički osvrt na čitavu priču i ostavio pokolenjima zaokružen, koristan tekst. No, nadam se da ima nečeg korisnog i u tome da na polovini serijala preporučim potencijalnim čitaocima nešto što je sjajno i u šta oni možda mogu da se uključe pre kraja i tako sa drugim srodnim dušama podele uzbuđenje povodom izlaska svake nove epizode. Jedna od prednosti mesečnog tempa izlaženja stripova i jeste u tom ponavljajućem ciklusu napaljenosti koju delite sa drugima i učestvujete u svojevrsnom pop-kulturnom ritualu pričanja o narativu što teče, razvija se, iznenađuje i impresionira na svakom zaokretu.



Swamp Thing je danas deo ,,mračnog", magiji okrenutog dela DC stripova – pre par meseci sam pisao o serijalu Justice League Dark u kome se odigrao veliki deo događaja što su pripremili pojavljivanje novog The Swamp Thing serijala – i mada smo možda navikli da se poslednjih godina ovaj lik pojavljuje prevashodno kao deo stripova što se bave timom, ili u sopstvenim mini/ maksiserijalima, ne treba ni zaboraviti da pričamo o liku koji, istorijski gledano demonstrira izuzetnu žilavost i kapacitet da se menja sa vremenima kao, procentualno gledano, malo koji njegov vršnjak. Swamp Thing je nastao u ranim sedamdesetim godinama i njegov prvi ,,ran" je bio vrlo popularan na ime pažljivog ispipavanja a zatim potiskivanja granica koje je CCA cenzura nametala superherojskim stripovima onog vremena. Len Wein, kao autor koncepta i scenarista prvih trinaest epizoda, je svog (anti)heroja formatirao kao, kada gledamo iz današnje perspektive, jasan kontrast herojima srebrnog doba, uzimajući klasičan origin story (Swamp Thing je rezultat eksplozije u, jelte laboratoriji, koja naučnika Aleca Hollanda transformiše u nešto što je više od ljudskog), ali zatim strip odvodeći u horor smeru. Originalni Swamp Thing je bio jedan od ranih primeraka '70 horora u američkom mejnstrim stripu, kreirajući priče u mizanscenu močvare i svega što je ona simbolisala (uključujući raspadanje, hemijsku i biološku transformaciju, kruženje umiruće materije ka kreiranju novog života i tako dalje), a izuzetno važan element ove jednačine bio je crtač Bernie Wrightson, horor-maestro kome su obećavajući počeci u DC-ju utrli put ka radu za Warren Publications, koji je suvereno vladao horor-stripom sedamdesetih godina.

Naravno, veliki deo današnje publike Swamp Thing povezuje sa njegovim stripovima iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih gde su autori iz ,,British Invasion" čopora (pre svega Alan Moore, a pri kraju serijala i Grant Morrison i Mark Millar) kao i crtač a kasnije scenarista Rick Veitch praktično zabili glogov kolac u srce CCA cenzure (napustivši u potpunosti pravila i odbacivši ,,neophodnu" oznaku na koricama) i utrli put za kreiranje ,,odraslijih" Vertigo stripova. John Constantine, Hellblazer lično je, na kraju krajeva i nastao u ovom stripu, a domaći magazin, Horor, je u velikoj meri bio baziran na objavljivanju odabranih epizoda ovog stripa, kao i drugih DC-jevih (recimo Night Force), Marvelovih (Tomb of Dracula) i drugih stripova (recimo, britanski Jeff Hawke koji je bio više u avanturističkom maniru).

Da Swamp Thing i danas ima sasvim solidnu težinu u popularnoj kulturi svedoči i televizijska serija iz 2019. godine koja, opet, nije potrajala duže od deset epizoda, pokazujući i da je ovo srazmerno težak koncept za nekakvu komercijalnu eksploataciju. A to važi i za sam strip: Swamp Thing je više koncept, sila prirode, nego ,,pravi" lik – na šta podseća i činjenica da je do sada najmanje devet različitih muškaraca nosilo ovu ,,titulu" – i publika koja ga voli je ona publika sklona filozofskijim, refleksivnijim stripovima, u kojima nema mnogo akcije, niti karakterološkog rada i koji se bave pre svega razmatranjem odnosa čoveka i prirode, života i smrti (ali i života i besmrtnosti), na planu vrlo simbolički intoniranog horora.



Otud je i lansiranje novog serijala od deset epizoda u ovoj godini istovremeno i lepa vest ali i sasvim jasan signal da DC ne veruje sasvim da pričamo o konceptu ili liku koji ima kapacitet da u ovom trenutku nosi nekakav tekući serijal. Na kraju krajeva, ako verujete u koncept hipoteze Sekhmet, 2021. godina je godina u kojoj se zapadna kultura okreće materijalnom, brzom, agresivnom a potiskuje duhovno, odmereno i pacifističko i ovo svakako nije idealna sezona za The Swamp Thing.

No, izvrsni indijski scenarista Ram V ne potiče iz zapadne kulture i ako mu kažete da su čak i zvezde u ovom trenutku postavljene tako da osujete uspeh njegove desetodelne priče o novom Swamp Thing, on će to verovatno dočekati rečima ,,challenge accepted". Već sam mnogo puta pisao o stripovima ovog čoveka, ali to su bili mahom autorski radovi za nezavisn(ij)e izdavače, no Ram V ima i vrlo solidno uporište u DC-ju (a zajedno sa Alom Ewingom preuzima i rad na Marvelovom Venomu nakon odlaska Donnyja Catesa sa serijala), sa radom za Justice League Dark i Catwoman. The Swamp Thing, međutim, deluje kao serijal najugođeniji sa njegovim senzibilitetom i u kome se oseća najličniji ton. V (puno ime mu je Ramnarayan Venkatesan) je početkom godine izbacio dve epizode Swamp Thing u DC-jevoj Future State inicijativi, prelaznom periodu između kraja Rebirth perioda DC univerzuma i onog što imamo danas i sve Future State priče smeštene su u ,,moguću" budućnost DC-univerzuma. Naravno, opcionu. V se za Swamp Thing odlučio na kratku, dvodelnu meditaciju o postapokaliptčnom svetu u kome je Swamp Thing neka vrsta nevoljnog demijurga što kreira nove ,,ljude" od sopstvenog ,,biljnog" materijala, naseljavajući planetu u kojoj je ljudska rasa nestala. Kada se ipak pronađu preživeli ljudi, od kojih neki rade sve na tome da planetu učine nenaseljivom za nove biljne gospodare, Swamp Thing počini neočekivan akt ,,izdaje" biljnog sveta za račun života od krvi i mesa, plasirajući jednu veoma lepu parabolu o ljudskoj duši i ljudskoj nesavršenosti ali i kapacitetu za refleksiju i promenu koji su, reklo bi se, uslov za postojanje te duše.

Sjajan crtež Mikea Perkinsa dao je ovim dvema epizodama vrlo dostojanstven a istovremeno epski senzibilitet i poradovao sam se videvši da su Perkins, kolorist Mike Spicer i izuzetni leterer Aditya Bidikar deo V-ovog tima i za The Swamp Thing. 

Sam The Swamp Thing je sasvim odvojena priča od Future State i, kako je ,,stari" Swamp Thing uklonjen u Justice League Dark, ovde pratimo rađanje i prve korake novog Swamp Thinga, zaštitnika ,,zelenog" ali, potencijalno i čitave ljudske rase od pretnji koje nisu ni sasvim opipljive ni, ako malo zagrebete ispod površine, ultimativno zle, već najpre tuđinske, drugačije.



Levi Kamei je zanimljiv protagonist, na ime svojih dubokih veza sa Indijom (gde mu je porodica), ali i svog statusa ,,normalnog" civila, naučnika koji radi u SAD i svojim radom se u određenom smislu distancirao od ,,istočnjačke" kulture, njene mitologije pa i magijskih verovanja. U uvodnim epizodama Kamei ne uspeva ni da shvati šta su košmari koje doživljava i kako su vezani za ono što se dogodilo na nedavnom odlasku u Indiju da vidi oca i brata, a prijateljica (sa, možda, benefitima), Jennifer mu pomaže da se snađe u koliziji fantazije i realnosti koja, onda, sasvim nepogrešivo, uvlači i nju u ,,dublje" slojeve stvarnosti i izlaže jungianskom susretu sa silama koje zaista vladaju našom realnošću.

Ton The Swamp Thing je, za sada, pogođen veoma dobro, sa snažnim '70s vajbom ali i jednom proto-Vertigo dimenzijom, pogađajući tako neku zlatnu sredinu senzibiliteta koji intuitivno vezujemo za Swamp Thing. Likovi deluju odraslo i ,,stvarno" a istovremeno uverljivo ranjivo i zbunjeno, dok je horor koji proživljavaju utemeljen ne samo na DC-jevim konceptima kontrasta između ,,zelenog" (sveta biljaka) i ,,crvenog" (sveta od krvi i mesa) već i umešno kombinuje različite urbane mitove iz šire popularne kulture. Ram V je izuzetno načitan čovek sa sposobnošću da sažvaće i upakuje arhetipove iz vrlo različitih kultura (čitali ste These Savage Shores? Ako niste, šta, za ime sveta, čekate?) u konzistentan, logičan narativ koji u ovom slučaju ima i taj potrebni filozofski odmak. Opet, kako je ovo ipak DC-jev mejnstrim strip u 2021. godini, u njemu mora da bude i malo akcije, a ona je, kao i sve ostalo u ovom stripu izvanredno nacrtana od strane suludo izvrsnog Mikea Perkinsa. Ovaj Britanac spada u onu grupu autora koji su se preko rada za domaći 2000AD brzo probili do američkog tržišta a koji je izvrsnu reputaciju sagradio radeći na kultnom Brubakerovom Kapetanu Americi. Sa godinama Perkinsov realistični, ,,odrasli" stil crtanja dobio je određenu dimenziju gizdavosti i u The Swamp Thing on naprosto briljira kombinujući mračniji, odrasliji, realistični ton koji vezujemo za britanski strip šezdesetih i sedamdesetih, sa fantazmagoričnim, raskošnim fantazijskim hororom. Perkinsove table su istovremeno i vrlo detaljne i pune izražene teksture i užurbanog rada sa lejautom, ali i uredne i lake za praćenje čak i kada se razbija jasan redosled pripovedanja. Naravno, Bidikarov letering je ovde od presudne važnosti i za ton ali i za usmeravanje čitaočevog oka, dok Spicerovi topli, intenzivni kolori svemu daju potreban osećaj živosti, ali i stalne transformacije, bujanja, borbe živog i mrtvog tkiva i njihove stalne zamene mesta. Gostovanje crtača Johna McCree u petoj epizodi – u kojoj se pojavljuje i John Constantine – proširuje tonalnu paletu na vrlo osvežavajući način sa Irčevim anarhičnijim ali snolikoj horor-atmosferi ove epizode vrlo podobnim stilom.



Strukturno, The Swamp Thing deluje vrlo ambiciozno i nisam siguran da će priča zapravo uspeti da poveže sve svoje niti do desete epizode. V ovde radi na nekoliko nivoa, dajući nam protagonista koji treba ne samo da shvati kakva je njegova uloga u (jungianskom) ekosistemu planete Zemlje, ko su mu neprijatelji a ko prijatelji, već i da prihvati da je istovremeno postao i više i manje od čoveka. Veza sa biljnim svetom, sa ,,zelenim", je korišćena da se protagonist ,,uključi" i u sećanja koja nisu vezana samo za ljudske neurone već, preko kruženja materije u prirodi i stalnog ,,vaskrsavanja" mrtvog kroz novi život koji se njime hrani, za zelenu ekosferu, i na jednom simboličkom planu (ako već ne na striktno biološkom) ovo u punoj meri ispunjava sve te arhetipske kalupe koje Swamp Thing, zaštitnik ne samo ,,zelenog" već čitave Zemlje, treba da popuni. Priča kombinuje lokalizovane, ,,monster of the week" epizode sa dužim narativom koji se, evo, do polovine serijala samo sve više produbljuje i mada, kako rekoh, nisam siguran da će sve niti priče na kraju biti savršeno ispraćene i povezane, za sada je u pitanju vrlo intrigantan, višeslojan narativ koji kombinuje različite pripovedne pristupe uvek čuvajući simbolički i filozofski jezik (vizuelni i drugi) značajan za korektno ,,Swamp Thing" iskustvo. Nije neko čudo da V u Marvelu sarađuje baš sa Alom Ewingom jer The Swamp Thing ide vrlo sličnim putem kao i njegov Immortal Hulk, a pride u nekim epizodama postoje jasni omaži The Savage Hulk momentima iz sedamdesetih koji su me raznežili.

Ostaje, naravno, da strip iščitam do kraja kada najesen bude završen i donesem konačni sud. Sasvim je moguće da The Swamp Thing neće na zadovoljavajući način zaokružiti priču i da će nas ostaviti sa više pitanja nego odgovora i poluformiranim glavnim junakom te intrigantnom ali nedorađenom heroinom u liku Jennifer. No, za sada, ovo je jedan od najzanimljivijih stripova koje je DC pokrenuo ove godine, sa jasnim oslanjanjem na klasične formate iz bogate prošlosti ovog izdavača ali  osobenom, prema budućnosti okrenutom energijom. Pritom je i jedan od najlepših stripova na tržištu u ovom trenutku. Proverite sami ovde.

Pročitao sam They Called Us Enemy: Expanded Edition, neku vrstu dokumentarističkog, ali i memoarskog iskaza koji je u pero Justinu Eisingeru i Steven Scottu diktirao proslavljeni američki glumac George Takei, a koji je nacrtala odlična Harmony Becker. I Beckerova i Eisinger i Scott su ,,kućni" kadrovi Top Shelf imprinta izdavača IDW, pa se može reći da je ovde u pitanju izdanje na kome su spojeni star-power glumca koji se proslavio ulogom Sulua u originalnim Zvezdanim stazama, i profi resursi imprinta koga poznajemo i cenimo na ime nekih highbrow stripova (poput Lige izvanrednih džentlmena) ali i gomile interesantnih, manje komercijalnih a više artističkih radova. Ova sinergija je svakako upalila jer je ovaj grafički roman, izašao 2019. godine, u 2020. godini dobio nekoliko nagrada, uključujući Ajznera za ,,najbolji rad baziran na realnosti". Naravno, radi se o dobrom spoju važne, duboko društveno značajne teme koja istovremeno ima i taman dovoljno istorijske patine na sebi (uprkos tome što su mnogi svedoci i dalje među nama) da ne bude SUVIŠE bolna, i aktuelnog istorijskog trenutka koji u određenoj meri prikazuje kako i pored truda da se istorijske nepravde isprave, gotovo istovetne nepravde ponovo bivaju počinjene pred, jelte, našim ili, konkretnije, američkim očima. Hoću reći, jasno je da su nagrade morale da padnu, ali They Called Us Enemy je istovremeno i vrlo solidan memoarski/ dokumentaristički strip koji se čita  sa izmešanim emocijama i proizvodi u čoveku izvesnu katarzičnu reakciju.



George Takei je, rekosmo, veoma poznat glumac čija je uloga Sulua u originalnoj televizijskoj produkciji Zvezdanih staza obeležila čitav njegov život. U samom stripu vidimo njegovu audiciju kod Genea Roddenberryja i Roddenberryjev kosmpolitski pristup ulozi gde je Sulu zamišljen kao neko ko ponosno predstavlja azijske narode u utopijskoj budućnosti serije (i kasnijih filmova u kojima će Takei ponoviti ovu ulogu). Takei je ovu ulogu prigrlio iz sve snage – strip pokazuje i koliko je zapravo nervozan bio i otvoreno pokazao šouraneru koliko bi mu značilo da je dobije s obzirom na dotadašnje stereotipno prikazivanje Azijata u američkim produkcijama – a ovaj strip u zanimljivu perspektivu stavlja taj, jelte, poznati deo njegovog života, fokusirajući se na njegovo detinjstvo koje je, jasno vam je, dobrim delom provedeno u logoru, iza bodljikave žice.

Naime, They Called Us Enemy ima sekvence što prikazuju mladog, odraslog i već ostarelog Georgea Takeia koji se priseća svog detinjstva ali je najveći deo stranica posvećen upravo prikazu ključnog dela njegovog detinjstva tokom Drugog svetskog rata. Takei je rođen u Kaliforniji, usred Los Anđelesa a roditelji su mu bili oboje Japanci, otac rođen u Japanu, ali već decenijama u SAD (bez mogućnosti da dobije i državljanstvo) i majka, rođena u SAD ali odgajena u tradicionalnom japanskom maniru, koja tokom praktično čitavog stripa govori relativno iskvaren Engleski, signalizirajući da japanska dijaspora, čak ni u drugoj generaciji (,,nisei", kako su se ovakve osobe zvale na Japanskom), nije bila nužno bila sasvim integrisana u američki način života. Kao kontrast njoj, Georgeov otac je prikazan kao anglofil (i George i njegov brat Henry su dobili imena po engleskim kraljevima) koji je vrlo adaptiran na američki način života, govori Engleski kao da je rođen u SAD i na početku stripa, pred Drugi svetski rat, poseduje uspešan biznis koji se bavi hemijskim čišćenjem.



Priča o građanima (i stanovništvu japanskog porekla generalno) u SAD tokom Drugog svetskog rata je manje-više poznata, makar nama matorijima koji se još sećamo kako je osamdesetih godina prošlog veka Regan uz javno izvinjenje za nečovečan tretman od strane države, svim još uvek živim internircima iz Drugog svetskog rata koji su ga proveli iza žice i na nišanu stražarskih pušaka, isplatio izvesnu sumu u ime reparacije (strip uslužno kaže da je ovo bilo 20.000 dolara po osobi a koje je Takei, tada već slavan glumac, donirao u dobre svrhe). No, They Called Us Enemy prikazuje sudbinu više od sto hiljada japanskih Amerikanaca tokom Drugog svetskog rata u visokom nivou detalja i iz perspektive deteta koje nije nužno znalo šta se tačno događa ali koje je svoje formativne godine provelo u logoru i ovo je vrlo lepo odmeren narativ i vrlo snažna priča.

George je rođen 1937. godine i kada je Japan napao Perl Harbur pred kraj 1941. imao je četiri godine. Strip pokazuje koliko je brzo američka administracija odlučila da svoje građane i stanovništvo japanskog porekla počne da tretira kao potencijalnog a zatim i stvarnog neprijatelja. Takei, kao i njegov otac su veliki zatočnici američke liberalne demokratije, što je više puta naglašeno u ovom stripu, i nemale patriote pa je ovde na delu kritika američkog postupanja ne iz neke radikalno levičarske perspektive već najpre u kontekstu upravo te ideje o demokratiji američkog tipa, o svetosti ustava i zemlji koja uvek na prvo mesto stavlja individualnu slobodu. Strip prikazuje da su Japanci u SAD prvo maltretirani od strane policije i vojske, zatim pretrpeli šikaniranje od strane sugrađana, imploziju biznisa koje su vodili, gubljenje imovne i klizanje u socijalnu provaliju, a onda, po potpisivanju nekoliko eksplicitno rasističkih javnih akata koje je kongres izglasao a predsednik potpisao (sa sve korišćenjem fraze ,,tuđinski neprijatelj"), prikupljeni i odvedeni da žive u logorima u kojima je velika većina njih provela vreme sve do kraja rata. Drugim rečima, George je u logoru bio od svoje pete do svoje desete godine, i strip vrlo jasno prikazuje i momenat kada se logori zatvaraju a deca koja su navikla da ih vide kao dom, doživljavaju nove stresove suočeni sa novim nesigurnostima i strahovima.



Ovaj strip ni na koji način ne pokušava da prenaglasi patnje na strani Japanaca ili svirepost na strani, jelte, države, ovde nema paralela sa stradanjima Jevreja u Evropi, ali je svakako lako primetiti da, sem činjenice da logori u koje su na kraju Japanci u SAD smešteni nisu bili logori smrti, sve ostalo – šikaniranje od strane uniformisanih službi, hapšenja pod sumnjom da su špijuni, javni dokumenti zasnovani na rasističkom jeziku, uništavanje vrednosti njihove imovine i gubljenje svega što su stekli, zaključno sa odlaskom u logor – prati gotovo identičnu matricu.

No, ova priča je, kažem, pripovedana iz perspektive deteta pa ona ima i nešto ,,mekši" ton mada They Called Us Enemy nikada ne upada u nekakva sentimentalna raspoloženja. Takei ovo, na kraju krajeva, prepričava više od sedam decenija kasnije i u stanju je da mnoge stvari koje je kao dete doživljavao na jedan način, stavi u širi kontekst. Tako su napori koje je njihova majka činila da decu poštedi najgoreg stresa izuzetno dirljivi i inspirativni, a preduzimljivost njihovog oca i njegova želja da zaštiti porodicu ali i da uvek sačuva dostojanstvo koje ljude i čini ljudima, prikazana je kroz brojne epizode od kojih su neke stresne (sukobi sa vojskom, protesti unutar logora), neke inspirativne (rad sa populacijom u logorima na tome da svima bude udobnije, posredovanje između onih koji govore samo Japanski i uprave logora...) a neke i baš dirljive (proslava Božića u logoru i Deda Mraz za koga mali George shvata da nije ,,pravi"  jer ima japanske oči a on je pravog Deda Mraza ,,upoznao" prošle godine u tržnom centru, ama neće ništa da kaže da još mlađoj deci ne pokvari Božić).



Istovremeno, strip pokazuje razvoj situacije tokom celog rata, od prvobitnog smeštanja u štale koje još mirišu na konje, preko odlaska u jedan logor a onda prebacivanja na sasvim drugi kraj države u drugi logor opasan sa tri obruča žice i opkoljen tenkovima. Ovde se stražari ne prikazuju kao svirepi niti strip ulazi u nekakve individualne činove surovosti kakvih je sigurno bilo, ali je jasno i nedvosmisleno oslikana nepravednost sistema izgrađenog na idejama slobode i jednakosti koji onda velikom broju svojih građana – od kojih su neki odmah po početku rata volontirali da budu članovi američkih trupa – oduzima osnovna ljudska prava i bez suđenja ili ikakvog pravnog procesa, osuđuje ih na višegodišnji zatvor.

Interesantne epizode pred kraj rata pokazuju i rasističku manipulativnost američke administracije gde se internirani građani pozivaju da se, ako žele, odreknu državljanstva i budu deportovani u Japan u zamenu za američke zarobljenike, a sve ovo na pozadini prethodnih predloga gde je od njih traženo da se javno odreknu Cara i izjave bespogovornu lojalnost državi koja ih u tom trenutku drži u logoru – nešto što, ukazuje Takei, nije traženo od drugih građana SAD ni u jednom momentu iako je Amerika ratovala i u Evropi, protiv Nemačke i Italije.

Pobune u logorima, tenzije pred kraj rata i osećaj da je država izdala svoje građane ali i temelje svoje liberalne filozofije, sve je ovo prikazano sažeto i ekonomično, uključujući odluku Georgeove majke da se odrekne državljanstva kako bi nakon izlaska iz logora imala relativnu sigurnost života u Japanu naspram potpune neizvesnosti života u SAD gde je porodica lišena svoje imovine i biznisa. No, rat se ubrzo završava i Takeijevi jedva uspevaju da ostanu na okupu (zahvaljujući advokatima koji konačno –  neki bi rekli i malo prekasno – staju u odbranu osnovnih ljudskih prava) a onda strip prikazuje i mukotrpni rad na ponovnoj izgradnji građanskog života i sticanju imovine koja treba da zameni ono što je izgubljeno, ali i da pruži perspektivu klincima u daljem životu.

Za Georgea se na kraju sve srećno završilo (i još, zapravo, traje, čovek je živ, zdrav i, kao što vidimo, kreativan i u poznim osamdesetim godinama), ali strip pokazuje i njegove nelagode i dileme iz mladosti gde je optuživao oca za ono što se porodici dogodilo tokom rata, ali i bio usmeren na istraživanje istorije i borbu za ljudska prava a što je zajednički u dobroj meri odredilo njegova dalja interesovanja u životu. Epizoda u kojoj maršira zajedno sa Martinom Lutherom Kingom je strateški plasirana da američkim čitaocima povuče neophodne paralele ali i svakako podsećanje da ljudska prava nisu koncept rezervisan samo za određene etničke grupe.



They Called Us Enemy je pisan ekonomično, sa dovoljno teksta da sve bude jasno a bez usporavanja tempa, tako da tekst i crtež rade u lepoj sinergiji. Beckerova ima lep, lak i jasan stil crtanja koji svakako dosta duguje manga uticajima i kada se neke scene moraju ,,raspakovati" i biti predstavljene sa više dinamike, više živosti, njoj to odlično polazi za rukom. Drugde su ,,dokumentarne" scene, pogotovo one iz kasnijeg Takeijevog života (Regan, Klinton, Obama, čak i Tramp tokom čijeg je mandata konačno nezakonitost postupka prema Japancima tokom rata javno osuđena, ali, ironično, u sklopu jednako nečovečnog postupanja prema aktuelnim migrantima iz Azije) prikazane ubedljivim ,,realističnim" stilom i They Called Us Enemy ima jednu prijatnu konzistentnost tona iako prikazuje vrlo različite događaje iz vrlo različitih era sa vrlo različitim ljudima.

Čitajući They Called Us Enemy na pamet mi je palo i koliko je strip zapravo dobar medijum za ovu vrstu dokumentarizma jer je u stanju da sažima slike i događaje na vrlo efikasan način a da onda ima i dramske inscenacije koje ne deluju ,,veštački" kako to na filmu ume da bude. Ovaj rad je vrlo solidno podsećanje ne samo na jedan dramatično ružan detalj iz nove američke istorije (koji na neki način i dalje živi) već i podsećanje na ovaj moćni kapacitet strip-medija. Meni je ovo prijalo a nešto sam, što se kaže, i naučio pa ako biste i vi da učite i da prijate, evo digitalnog stripa na Comixologyju.

Sa priličnim apetitom sam pročitao prvih pet brojeva novog DC-jevog tekućeg serijala Batman: Urban Legends što je sa izlaženjem započeo ovog proljeća. Uprkos imenu, ovo nije magazin koji se bavi samo Betmenom u njegovim ,,drugim" momentima (za to imamo nedavno prikazani Legends of theDark Knight), pa čak ni Betmenom kao prevashodnim protagonistom. Ovo je, za razliku od LOTDK magazin koji se dešava u aktuelnom kontinuitetu, dakle, nakon Death Metal/ Future State/ Infinite Frontier i njegova ideja je da pruža ,,off" priče iz Gotama što se događaju na marginama ,,glavnih" događaja o kojima čitate u primarnim magazinima, a gde će protagonisti biti likovi iz B-postave, vezani za Betmena na ovaj ili onaj način, ponekada i sasvim labavo, a gde će sam Betmen da se pojavljuje kad treba i koliko treba da svemu pruži neophodnu legitimaciju.



Ovo nije rđav okvir za magazin koji u svakom broju pruža sedamdesetak strana stripa (doduše i po prilično jakoj ceni) i po četiri priče različitih autora, pa je Batman: Urban Legends zapravo vrlo prijatan, ,,neobavezni" projekat, strip-antologija u kojoj se neki novi autori okušavaju u srcu DC-jevog mejnstrima, a rame uz rame sa etabliranim vedetama koje kod ovog izdavača već imaju solidnu reputaciju.

Naravno, antologijski format znači i da ne možemo sasvim da garantujemo da će vam se sve u svakom broju dopasti, pa je ovde uredništvo napravilo sasvim mudru odluku da prvih nekoliko brojeva sadrži praktično dve epizode miniserijala normalne veličine koje su radili poznati i cenjeni autori (ali sa većom reputacijom u Marvelu!), a da će između njih biti ti neki, hajde da kažemo, nešto eksperimentalniji i kraći stripovi koji mogu biti kraći miniserijali ili one-shot epizode što svoju poentu prave na desetak strana. Tako smo, tokom ovih pet brojeva videli, recimo, nežnu ljubavnu priču između Poison Ivy i Harley Quinn a koju je napisala Stephanie Phillips, aktuelna scenaristkinja novog serijala Harley Quinn i ovo je dopadljiv chic-lit sa spandeks kostimima, koji je uobičajeno simpatično nacrtala sjajna Italijanka Laura Braga. Odmah pored ovog one-shota smestila se nova priča o Outsidersima koju je napisao Brandon Thomas a nacrtao Max Dunbar i ovo je trodelni akcioni tur d fors u kome ekipa likova što u 2021. godini u najboljem slučaju sede na klupi za rezerve (Katana, Black Lightning, Metamorpho) ima priliku da se razmaše. Tipično, Outsidersi svoj stvarni kontekst dobijaju tek kada ih smestite uz tata-Betmena koga u ovoj priči decidno nema tako da nisam siguran koliko je ovo dobar uvod za najavljeni Outsiders koji će krenuti da izlazi s jeseni, ali svakako mi je drago da ovaj tim dobija nove prilike.

Čega još ovde ima? Ako volite Lady Shivu, ženskog kung-fu negativca iz sedamdesetih, ovde ćete dobiti novu priču o njoj. Ili ako ste se pitali kako bi izvrsna Marguerite Bennett (o čijem stripu Animosity nameravam da pišem već godinama) odradila priču o ne jednoj, ne dve, već tri Bet-devojke, dobijate i to. Svakako ljubitelji Tima Drakea, aka Red Robina ovde takođe dobijaju jedan sasvim pristojan rad u kome ovaj momak igra glavnu ulogu a sve iz pera iskusne televizijske scenaristkinje Meghan Fitzmartin.

No, dve glavne priče u ovih pet brojeva, sa kojima svaki počinje i završava se i koje su, može se reći, ,,glavno" jelo u Batman: Urban Legends jer se radi o epizodama normalne dužine i serijalizovanim u normalnom broju epizoda (jedna u šest, druga u pet) dolaze od dvojice meni omiljenih scenarista i mada i one uzimaju likove iz duboke rezerve, u pitanju su vrlo dobri stripovi, koji su, što se mene tiče, opravdali pokretanje ovog serijala pa, uh, možda i visoku cenu svake sveske.



Za ove priče svakako morate malo imati i stomak, pogotovo jer je glavni junak one koja svaki broj magazina otvara Betmenov bivši sajdkik, Jason Todd. Todd je neka vrsta ultimativnog B-lika, jer je u pitanju prvo bio drugi Robin, nasledivši ovo ime od već poodraslog Dicka Graysona, ali je čitaoce toliko nervirao da je DC na kraju uradio telefonsku anketu u kojoj je publika glasala da li da lik bude uklonjen iz stripa. Rezultat je bio skoro izjednačen ali ipak blago u korist njegovog uklanjanja pa će ga Joker u okviru priče A Death in the Family premlatiti štanglom SKORO do smrti da bi sledeći broj nakon prebrojavanja glasova, obnarodovao da Jason nije preživeo. A vi mislili da su osamdesete bile doba nevinosti!

Naravno, kako se u superherojskim strpovima ništa ne baca i niko ne ostaje mrtav (poslovica je svojevremeno govorila ,,sem Buckyja, strica Bena i Jasona Todda" ali dvojica od ove trojice su odavno vaskrsli), Todd je reinkarniran polovinom prve decenije ovog veka, kao Red Hood, time postajući i drugi Red Hood u istoriji DC-ja. Osuđen na tuđa imena, Red Hood je svoj karakter izgradio postavljajući se kao mračni antiheroj koji operiše na marginama Betmenovog sveta (i porodice) ali uz važnu distinkciju da je u pitanju maskirani osvetnik koji ne preza od ubijanja kada smatra da je to opravdano.

Sociopata-na-strani-anđela je veoma late '80s/ '90s koncept pa Red Hood nikada nije bio specijalno popularan lik...
...ako ne računate sumanuto dugačak solo serijal tokom prošle decenije koji je započet tokom DCNU a nastavljen u Rebirth periodu i koga je pisao Scott Lobdell, kreirajući neku vrstu prilike za iskupljenje ovog lika. Priznajem da Red Hood ne spada u moje omiljene likove iako volim polomljene antiheroje, na ime toga da ga scenaristi najčešće koriste samo kao instant-trik da pokažu Betmena koji mora da nalazi razne načine da opravda to što uz sebe trpi lika koji ide direktno nasuprot njegovom pravilu da superheroji ne ubijaju.

Priča o Red Hoodu u Batman: Urban Legends počinje prikazujući nam Jasona Todda koji se malo odmakao od svoje najmračnije poze i mada i dalje prebija sitne kriminalce na gotamskim ulicama i preti da će da ih pobije ako mu ne daju informaciju potrebnu da bi se došlo do dilera vrlo jake i opasne droge što tim istim ulicama hara poslednjih nekoliko nedelja, on ih, uglavnom, ne ubija, koristeći gumene metke i snažne pesnice da im umesto toga očita teške lekcije što ih neće lako zaboraviti.

Sve dok, naravno, ne naleti na situaciju u kojoj mu padne klapna pa tipa što se bavi proizvodnjom i prodajom droge, a porodicu je zapustio do mere da je žena u komi a uplakani sinčić u njemu izaziva samo ciničan smeh – naprosto ubije. Ovo je, pak, tek početak, jer dok je majka u bolnici, klinac više nema nikoga na ovom svetu a Todd, koji ima vrlo loše uspomene na život u sirotištu pokušava u sebi da nađe dovoljno očinskog instinkta da dete čijeg je biološkog oca svojeručno poslao na onaj svet, nekako skući i izvede napravi put.



Ovo bi u najvećem broju zamislivih univerzuma bila nesnosna priča, ali scenarista je u OVOM univerzumu – Chip Zdarsky i moram da priznam da Kanađanin očekivano dobro rukuje materijalom. Todd ovde nije nužno najdublji konfliktni antiheroj svih vremena, ali su njegova impulsivnost i emotivna nezrelost stavljene u uverljiv kontrast sa Betmenovom teško izborenom pozom očinske figure. Strip ima dosta flešbekova koji pokazuju kako je Todd bio nepodnošljiv i težak za disciplinovanje kao Robin a to da Betmen sa njim sada sarađuje, iako strip počinju međusobnom tučom deluje kao prirodna, logična posledica činjenice da uprkos svojoj većoj-od-života personi, maski i kostimu, Betmen nije sasvim imun na emocije i u Toddu, takvom kakav je danas, izlomljen i svakako ne etički ispravan, prepoznaje ne samo svoj neuspeh kao stratega i instruktora borbe, već kao, jelte, roditelja. Utoliko, njihova neugodna saradnja deluje prihvatljivo a tokom nje se odmotava krimi zaplet vezan za pomenutu novu drogu i dobijamo vrlo lep mini-portret naučnice zaslužne za kreiranje ,,fear gasa" koji koristi Scarecrow i čiji rad služi kao temelj aktuelne sintetičke supstance što je ljudi sada gutaju po Gotamu i masovno se povređuju i gube živote zbog intenzivnih (i prijatnih) halucinacija.

Zdarsky ovde komplikuje sa dosta koncepata koji se prepliću, nekoliko klasičnih superzločinaca koje srećemo, pa i jednim novim, ali i demonstrira veštinu da žonglira sa gomilom loptica u vazduhu i pruži nam i solidno dirljivu emotivnu dramu, i pristojno psihološko portretisanje nekoliko likova, ali i razumno zanimljiv kriminalistički triler. Brazilac Eddy Barrows koji ovo crta, pak, daje odličnu akciju i potrebnu, tamnu, ,,ozbiljnu" atmosferu koja ipak ima dovoljnu količinu stripovske gizdavosti da ne odvuče sve u ponor nekakve depresije. Moram da priznam da sam se iznenadio koliko je lik Jasona Todda ovde dobro prikazan, sa njegovom sociopatijom koja je nedirnuta – scena u kojoj u svom civilnom identitetu razgovara sa pomenutom naučnicom je sjajna jer ni čitalac nije siguran da li Todd samo glumi emocije koje prema njoj pokazuje – a da opet saosećate sa njim na jednom sasvim prirodnom nivou. Finale stiže u narednoj epizodi i biću tu, u prvom redu.

No druga ,,glavna" priča u Batman: Urban Legends je upravo završena petim nastavkom a tiče se jednog još marginalnijeg lika koji je, ovom prilikom dat na staranje – i eksperimentisanje – scenaristi koga još više nego Zdarskog vezujemo za Marvel.

Matthew Rosenberg je, sigurno su se svi umorili od ovog ponavljanja, jedan od mojih najomiljenijih scenarista poslednjih pola decenije, koji je obećavajuću karijeru indi stripadžije (a što je došla posle obećavajuće karijere indi-muzičkog radnika) naprasno zamenio pisanjem mase vrlo uspešnih i vrlo dobrih stripova za Marvel, uključujući razne varijante X-Men, pa i nove događaje u Annihilation sagi. Nisam siguran kako je moguće da mu Marvel nije do sada poturio ekskuzivni ugovor pod nos – za mene je Rosenberg scenarista kalibra Gillena, Catesa ili Aarona, a koji su svi dobili ovakve ugovore – ali Rosenberg je odnedavno počeo da radi i za DC i, sudeći po onome što vidimo u Batman: Urban Legends, oseća se vrlo udobno u svojoj ulozi donosioca malo Marvelove street-level prljavštine u DC koji je u poslednje vreme izrazito naklonjeniji visočijim konceptima.



U ovih pet brojeva Rosenberg je pisao novu priču u kojoj je protagonist bio Grifter, stavljajući ovog starog i poluzaboravljenog momka u Betmenovu orbitu sa iznenađujuće dobrim rezultatima. Naravno, Rosenberg je perfektno podešen na frekvenciju pisanja simpatičnih baraba koje nisu MRAČNI antiheroji ali na koje drugi heroji gledaju sa sumnjičavošću (videti Havoka ili Hawkeyeja preko u Marvelu), ali Grifter je lik sa kojim BAŠ niko nije znao šta da radi poslednjih desetak godina.

Grifter je, možda ćete se i iznenaditi, star sada skoro trideset godina jer ga je kreirao Jim Lee kao deo WildC.A.T.S. tima u Image Comicsu još 1992. godine. Image je, naravno, nastao egzodusom nekolicine popularnih Marvelovih crtača koji su shvatili koliko više para mogu da zarađuju praveći sopstvene stripove koji će vizuelno biti skoro nerazaznatljivi od onog što su radili u Marvelu ali uz bonus benefit što im nad glavom neće sedeti urednici i izdavači koji im govore da ovo ne može onako a ovo ne može ovako. Rani Image stripovi su bili praktično moshcore varijacija na Marvelove stripove iz kasnih osamdesetih, sa vizuelnim jezikom zaoštrenim do apsurda (i, jelte, parodije) u nemogućim fizionomijama i nemoguće nepraktičnim kostimima, ali i sa nivoom grafičkog i konceptualnog nasilja koji je gotovo sasvim zasenio potrebu kreiranja dubljih narativa.

Neću sad ovde smarati čitavi istorijatom Image i Wildstorm stripova, ali treba reći da je Grifter od maltene potpuno bezkarakternog člana tima pod Leejem dobio malo dubine kada je Ed Brubaker napisao špijunski triler Point Blank a onda i kada je WildC.A.T.S. uzeo da piše Joe Casey. Wildstorm će se kasnije utopiti u DC-jevoj korporativnoj strukturi, pokušaj jednog vaskrsavanja ovog univerzuma pod upravom Granta Morrisona* je napušten posle svega jednog broja Authority i WildC.A.T.S. a u kasnijim verzijama univerzuma (koje su, zapravo, proizvele iznenađujuće dobre stripove) Grifter i njegov tim nisu imali posebno važno mesto. Kada je tokom DCNU faze Wildstorm i zvanično rastvoren i pridružen mejnstrim DC-univerzumu, očigledno je da su postojali izvesni planovi sa Grifterom jer je dobio novo poreklo i sopstveni serijal, ali ovo je posle nekoliko brojeva predato na staranje Robu Liefeldu (stara ljubav, jelte, zaborava nema), a koji je brzo potom implodirao i sa dosta neprijateljskih reči raskinuo svoju saradnju sa DC-jem. Istini za volju, stripovi koje je tada za njih radio su bili uniformno slabi, no ovo je Griftera promptno vratilo u opskurnost.
*ko vodi evidenciju pominjanja Njegovog imena nek udari recku



Ipak, dobar dizajn karaktera i ličnost koja nije nikada bila do kraja definisana ali je imala izražen cool vajb* mogu daleko da vas odvedu, pa je Grifter bio i deo ributa Wildstorma koji je radio Warren Ellis pre neku godinu pod imenom The Wild Storm. Ovo je bio sasvim solidan strip, ali kao i mnogo drugog što Ellis radi poslednjih godina, nije nakon završetka prvog maksi-serijala proizveo nikakav dalji znak života.
*ovo je i neka vrsta sažetka skoro svih uspešnijih Image/ Wildstorm likova iz rane faze

No, sa pretumbacijama u kontinuitetu i labavljenju ideje o tome šta jeste a šta nije ,,kanon" posle Death Metala, bio je red da Grifter dobije novu šansu i Rosenberg je ovu priliku oberučke prihvatio. Njegova petodelna priča o Coleu Cashu u Gotamu nije nekakav revolucionarni rad koji će promeniti medijum superherojskog stripa za sva vremena, ali jeste dalja potvrda da Rosenberg ima osećaj za pisanje kul antiheroja koji u svakom trenutku imaju idealan komentar, odgovor ili prosto, promrmljanu opservaciju da u svakoj situaciji budu najšmekerskija osoba u prostoriji a bez pretenzija da su ljudi od formata i nekakvi kinematski heroji što treba da budu uzor deci i omladini. Još važnije, Rosenberg je sa ovom pričom o Grifteru pokazao da ume da pronađe dobar odnos između kompleksnosti zapleta i jasnoće pripovedanja pa narativ koji ima u sebi i multiverzalnu komponentu i skakanje između vremenskih planova, da ne pominjem zavere u zaverama U zaverama, ne deluje ni isuviše složeno, ni nejasno a tempo je britak i ugodan.

U najkraćem, Cole Cash je u ovom stripu blago asocijalni ali barapski neodoljivo šarmantni plaćenik koji ne voli da ga zovu Grifter,* a koji je skoro neobjašnjivim spletom okolnosti postao lični telohranitelj Luciusa Foxa, jednog od najbližih saradnika Brucea Waynea koji zna Betmenov tajni identitet i trenutno vodi čitav njegov biznis. Cole Cash ima, razume se, neortodoksne metode zaštite svog poslodavca pa strip ima nekoliko ekstravagantnih akcionih scena gde on krši zakone SAD ali i zakone fizike kako bi obezbedio da Fox preživi kidnapovanja i atentate koji, očigledno, za finalnu metu imaju pristup softveru koji bi razotkrio sve Betmenove tajne.
*"Ali to ti je tajni identitet", kaže mu jedan od likova, a Cash na to odgovara ,,Ne, to je samo nadimak."

Naravno, iza svega stoji Leviathan – organizacija koju je Brian Bendis izmaštao tokom svog pisanja Supermena, a koju, koliko vidim, samo pridošlica Rosenberg koristi na iole rezonski način u kasnijim stripovima – koji programski želi da svetu otkrije tajne svih organizacija koje se bave prismotrom, a ovo uključuje i ,,tehnološke" superheroje poput Betmena i pravi zaplet ovog stripa je naravno da se pogodi, sazna ili otkrije za koga ZAPRAVO radi Cole Cash – za Luciusa Foxa, za Leviathan, za nekog trećeg, neimenovanog, a sa kojim komunicira sve vreme putem implanta ili, a što bi možda bilo naviše u skladu sa njegovim karakterom – za samog sebe?

Ako je ovo poslednje u pitanju, misterija je šta zapravo motiviše u principu drugorazrednog plaćenika sa low-level supermoćima i malom količinom samopoštovanja da ulazi u direktan klinč sa Betmenom i sebe izlaže popriličnim rizicima tokom scena napete špijunaže ali i intenzivne, sulude akcije.



Naravno, ovo se saznaje maltene na najposlednjijoj strani stripa u jednom optimističnom razotkrivanju koje nudi i možda ne baš obećanje ali volju da vidimo još stripova o Cashu i drugim Wildstorm kolegama u bliskoj budućnosti, a ova priča uspeva da vrlo vijugavom putanjom stigne do tog svog zaključka ali i ponudi vrlo zadovoljavajući karakterni luk za glavnog junaka. Cole Cash ovde pogađa sve bitne rozenbergovske karakterne tačke, samo korigovane za činjenicu da pričamo o liku iz najranije Image faze kada se ubijalo, psovalo i seksualizovalo za sve pare, pa imamo antiherojski arhetip koji sadrži vrlo dobro odmerene količine nihilističke kurobolje, manipulativnosti, časnog, iskrenog i strastvenog odnosa ka poslu, materijalističkog uživanja u stvarima koje nudi hedonistički pogled na svet, a koje na kraju dobije i izvesnu duhovnu crtu... Cash ne postaje do kraja priče nekakvo toplo ljudsko biće sa kojim biste lomili kruh i pomislili da bi bilo lepo da se orodite, ali potvrđuje se kao čovek-sa-planom i sa agendom koja je više od prostog ugađanja njegovim najprizemnijim apetitima.

Naravno, Rosenberg ovde i pomalo uživa kao dete koje je uletelo u DRUGI deo prodavnice igračaka, kom do sada nije imalo pristup, pa ovde dobijamo njegovo igranje sa likovima poput Betmena, Supermena, Deathstrokea i njegov marvelovski street-smart glas uspeva vrlo lepo da se uklopi u DC-jev štim, dajući svemu element tog uličnog glamura.

Iskusni crtač Ryan Benjamin je, naravno, odličan izbor za ovaj strip već i na ime svog stila koji se oslanja na oštar tuš i popriličnu količinu crtica u senčenjima, a što dosta asocira na rani ,,kućni" stil Image Comicsa, naravno, bez anatomskih preterivanja i često nepodnošljivo pretrpanih tabli koje su znale da karakterišu ove stripove. Benjamin ima dosta iskustva sa Wildstorm stripovima iz njihove kasnije faze – radio je Gen 13 a crtao i Dixonov Grifter & Midnighter iz 2007. godine – pa je ovde on zaista prirodno postavljen da oživi priču koja treba da ima i špijunažu i akciju i superherojštinu ali i jedan ,,gritty", više ulični stil distanciran od DC-jevog baroknog standarda. Čist lejaut i urnebesno crtana akcija karakterišu ovaj Benjaminov rad i bilo mi je pravo zadovoljstvo da ga pročitam.

Batman: Urban Legends je, dakle, pored nekoliko probnih letova za relativno nove autore, dao i barem dva stripa koji su, za moje pare, mogli da budu samostalni serijali i skoro sigurno će dobiti i samostalne kolekcije. Rosenbergu je ovo očigledno bilo zadovoljstvo – a pre neki dan najavljeno je da čovek s jeseni počinje sa radom na još dva DC serijala* – a Zdarsky je udario još jedan klin kojim je osigurao svoj položaj u DC-ju i neće me čuditi ako se jednom, kada dovrši svoj rad na Daredevilu, objavi da talentovani Kanađanin počinje da radi svog Betmena ili Deathstrokea ili nešto slično.
*Jedan je o Zombijima, a drugi o vampirima...

Sve u svemu, Batman: Urban Legends je za sada naslov veoma vredan praćenja pa evo i linka za njegovu Comixology stranicu.

Moram da priznam kako mi čitanje aktuelnog Marvelovog serijala Avengers koga od 2018. godine piše Jason Aaron donosi neočekivanu količinu zadovoljstva. Aaron svakako spada u meni draže scenariste modernog doba, pa čak i ako gledamo striktno superherojsku sferu čovek je imao više pogodaka nego promašaja otkad piše za Marvel, no čak i tako nisam očekivao da mi se Avengers pretvori u naslov koji sa entuzijazmom očekujem svakog meseca i uživam u praktično svakoj stranici urnebesne akcije i šmekerski ispisanog teksta. Čitajući ponovo do sada izašle epizode (zapravo sve od prve do četrdesetpete, pošto je četrdesetšesta početak nove priče) u jednom cugu, za potrebe pisanja ovog teksta, preovlađujući utisak je da je Aaron uspešno izveo jedan kvalitetan ,,back to the roots" zaokret, vraćajući Avengerse nekim njihovim temeljnim vrednostima, a da istovremeno piše jednu izrazito ,,svoju" priču bez otvorenih pozivanja na neke slavne periode u Avengers istoriji ili omažiranja velikih prethodnika.



Avengers su danas tim koga, zahvaljujući uspehu filmske verzije Marvelovog univerzuma u kojoj su oni odigrali centralnu ulogu, zna ceo svet. No, tokom prethodne decenije je bilo zapravo interesantno gledati kako, dok na velikom platnu Avengersi ispunjavaju upravo onu funkciju koju su imali u stripovima tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih – da ujedinjuju likove i elemente pojedinačnih narativa u raskošnu (mada i razbarušenu) celinu koja Marvelovom univerzumu daje taj osećaj povezanosti i ,,stvarnog" mesta na kome ono što se desi na jednoj strani kosmosa ima svoje posledice na drugoj, sve to bazirano na herojskim ličnostima zastupljenim u samom timu – stripovi što su izlazili između prvog Avengersa i Endgamea su većinski bili posvećeni dubinskoj analizi prirode Avengersa kao pojave, eksperimentima pa i snažnoj dekonstrukciji.

Da bude jasno, ovo je normalno i uobičajeno – filmovi toliko kasne za stripovima u pogledu obrade iste tematike da je sasvim očekivano da dok jedni pričaju arhetipske herojske priče, drugi, koji su te priče ispričali pre pola veka danas rone kroz postmoderno stanje i dekonstruišu te arhetipove – no zato je i Aaronov dolazak na poziciju scenariste stripa Avengers označio i ubrizgavanje jedne sasvim nove, pa i potrebne energije u ovaj serijal. Da bude još jasnije: ono što je prethodilo Aaronovom serijalu je uglavnom bilo dobro, i serijali Marka Waida nakon Secret Wars, a pogotovo Hickmanovi Avengersi koji su išli tokom tri godine i kulminirali sa Secret Wars su bili priče koje se pamte i kakve se retko ponavljaju, no, Aaron je – sada kada je Bendis odbegao u DC, i ,,zvanično" glavni arhitekta Marvelovog univerzuma, barem na kreativnoj strani – vrlo dobro osetio da je publici potreban strip u kome se sržne vrednosti Avengersa ponovo prepoznaju i spretno apdejtuju za novo vreme kreirajući pre svega zabavan superherojski spektakl koji istovremeno ima taman toliko dodira sa nekakvom sociopolitičkom kritikom da se lepo uklopi u klasični Marvelov duh.

Avengersi, da i to kažemo, istorijski meni nisu najomiljeniji Marvelov strip jer sam ja više upućen na priče koje forsiraju karakterizaciju i prizemljenije narative (otud valjda tolika ljubav za Spajdermena i Daredevila, Punishera i, er, Dazzler, a u novije vreme i za, recimo, Ms. Marvel) ali su Avengersi i neizbežan strip jer se oko njih, pogotovo u poslednje dve decenije, vrti najveći deo ,,meta" zapleta Marvelovog univerzuma – originalni Heroes Reborn je, mislim, bio tačka preokreta u kojoj su X-Men i Fantastic Four potisnuti malo u drugi plan da bi u ovom veku događaji poput Civil War, Secret Invasion, Secret Empire, Avengers vs. X-men, Secret Wars, Empyre, War of the Realms, zaključno sa nedavnim King in Black (izraslim iz magazina Venom ali zatim povezanim sa Avengersima), bili usmereni pre svega na ovaj tim. Dakle, Avengerse, voleli ne voleli, ,,morate" da čitate ako imate ambiciju da ispratite šta se dešava u Marvelovom univerzumu na njegovom generalnom planu.



A ako već morate, onda je zgodno kada je u pitanju strip koji daje vrlo old school miris gde je praktično svaka epizoda zaokružen narativ, a u sklopu dužih, ali ne prenaglašeno kompleksnih priča, i da praktično svaka epizoda daje zadovoljavajući luk gde imate i zaplet, i akciju i nekakav rasplet. Aaron je vrlo iskusan profesionalac i njegovi radovi na, recimo, Thoru ili Wolverine and the X-Men su pokazali da je u stanju da planira dugačke narative prirodno razdeljene na manje priče gde je čitalac na kraju podjednako zadovoljan i detaljima i celinom. Avengers u potpunosti preuzima ovu vrstu energije i radi se o još jednom serijalu u kome Aaron nastupa sa robusnim idejama i koncepcijama što menjaju neke temeljne postavke Marvelovog univerzuma a da to ne deluje kao da autor na silu ubacuje svoj ego u živo tkivo što su ga drugi satkali, već kao prirodna evolucija i nadgradnja radova prethodnih velikana.

Naravno, ni to nije za svakoga – ljubitelji filozofskijeg, tonalno mračnijeg Aarona koji su voleli njegovog Punishera, Wolverinea ili Hulka (da ne pominjem sad Scalped) ovde možda neće biti oduševljeni atmosferom koja je kombinacija ambicioznih naučnofantastičnih i religijskih zapleta i jedne frivolnije, kurčevitije dinamike, ali utisak je da se Aaron izuzetno zabavlja dok ovo piše pa deo te njegove zabave nekako ne može a da ne zarazi i čitaoca. Rekao bih da je ovde Aaron našao praktično idealnu ravnotežu između svoje u dosadašnjem radu vrlo izražene dve težnje: one da radi strip koji ima filozofsku ambiciju (prevashodno u odnosu čoveka i Boga) i one da radi akcionu komediju sa likovima koji imaju beskrajno šarmantne karaktere i uvek idealnu repliku koja i najtežu situaciju olakšava šmekerskim bravadom. Poslednja verzija Aaronovog Thora je bila rađena upravo u ovom ključu, ali sa Avengersima je scenarista uspeo da podigne ovaj pristup na sledeći nivo tako da serijal u kome ne postoji jedan glavni junak ipak isijava ličnost i karakter.

Utoliko, moja uobičajena negativna predrasuda prema superherojskim ansambl-pričama, pogotovo kada su u pitanju timovi kao što je Avengers (ili Justice League preko u DC-ju) gde snažni i etablirani likovi gube ogroman deo svoje dubine na ime pretrpanosti ,,ekrana", ovde nema za šta da se uhvati – naravno da Aaronovi likovi ne dobijaju onu količinu vremena ,,pred kamerom" kao što je imaju u svojim solo-serijalima, ali Aaron je izuzetno izbrusio svoje pisanje i u stanju je da nam u svega dve ili tri rečenice da Kapetana Ameriku, Kapetanicu Marvel, Iron Mana ili Black Panthera destilovanih na svoje suštine, često u replikama koje su intenzivno duhovite a da opet ne dolazi do klizanja u parodiranje ili puko verglanje stereotipova.

U tehničkom smislu, Aaronovi skriptovi ovde taj old school miris imaju i na ime korišćenja pristupa koji jesu pomalo staromodni – često korišćenje ,,prepričavanja" i dramatičnog tona u titlovima me je podsetilo na najbolje dane Roya Thomasa, sa jednom ekonomičnošću u Aaronovom pisanju koja ne opterećuje pripovedanje prevelikim količinama teksta a dodaje svemu preliv plemenite sapunske opere i povezuje događaje pred našim očima sa tim nekim kontekstom vječnosti u kojima se dešavaju. Isto tako, korišćenje oblačića koji pokazuju misli protagonista se danas smatra gotovo potpuno prevaziđenim ali Aaron ih upotrebljava odmereno i postiže izvrstan odnos između brzine pripovedanja i gustine informacije.



Ovo je posebno vidno u pogledu ,,novog" lika, odnosno ,,novog" Ghost Ridera koji je i zaista najnoviji član Avengersa. Robby Reyes nije Aaronov lik, kreirali su ga 2014. godine Felipe Smith i Tradd Moore za tadašnji novopokrenuti All-New Ghost Rider, ali ovaj magazin je izgurao svega dvanaest brojeva pre gašenja (a njegov nastavak, Ghost Rider iz 2016. godine je stao sa petim brojem) pa je Reyes zaista dobio šansu života u novim Avengersima. Ovde on igra ulogu tog novog momka u timu sastavljenom od samih legendi i služi kao vrlo uspeo neksus humanizacije narativa. Avengersi i istorijski a svakako u Aaronovoj verziji, fokusiraju se pre svega na pretnje visokog nivoa, braneći planetu Zemlju a onda i univerzum, da ne pominjem druge ravni postojanja od velikih pretnji i tamo gde su Kapetan Amerika i Kapetanica Marvel samo ikone, gde su Tony Stark i Black Panther nedodirljivi ratni stratezi, gde je Thor, jelte, BOG, a She Hulk i Blade su sile prirode, Reyes je momak-mehaničar iz siromašne četvrti istočnog Los Anđelesa koji podiže malog i bolesnog brata i gleda da ga ilegalne ulične trke od kojih zarađuje malo novca da se porodica prehrani ne odvedu na nišan neke od lokalnih bandi. Reyesova sasvim prirodna zapanjenost – i sindrom samozvanca što ga napada – dok radi sa ljudima kojima je spasavanje sveta bukvalno nešto što se dešava skoro svakog četvrtka je fino uklopljena sa njegovim neverovatno velikim moćima koje on tokom ovog stripa tek počinje da shvata, prepoznajući kakva su kombinacija kletve i blagoslova i kolika je cena stupanje u ulogu Ghost Ridera što su je pre njega igrale četiri druge osobe.

Ovde Aaron – koji je, ne zaboravimo, solidan deo svoje rane reputacije u Marvelu i izgradio pišući Ghost Ridera – daje idealnu podlogu za njemu omiljene rasprave o zagrobnom životu i paklu, o grehu i iskupljenju, o zapitanosti šta Bog, ako ga ima očekuje od nas a šta nam onaj drugi nudi itd. i Reyes ne samo da predstavlja ,,srce" ovog tima u njegovo uzemljenje u ljudskom, podsećanje za šta se Avengersi STVARNO bore – a što nije teško ni zaboraviti kada se na dnevnom planu sukobljavate sa vampirima, supermoćnim KGB agentima i pretnjama božanskih razmera – nego i ima vrlo dobar karakterni luk, sa jednom pričom koja je usredsređena baš na njega i njegovu trku sa zastrašujućim suparnikom a za mesto na čelu samog pakla.

Ko ne voli ove paklene teme svakako će biti uslužen na drugoj strani, pogotovo u uvodnoj priči koja je istovremeno i omaž ranim Avengersima i kasnijem stvaralaštvu Jacka Kirbyja (njihovog koautora, jelte) ali i prilično radikalno prekomponovanje istorije Marvelovog univerzuma. Ovaj magazin počinje diskusijom između Tora, Iron Mana i Kapetana Amerike oko toga da li je uopšte potrebno – ili moguće – ponovo okupiti Avengerse posle svega što se desilo prethodnih godina, ali kada sa neba počnu da padaju mrtvi Celestialsi, jasno je da su planeti potrebne akcije a ne reči, ili bar nikakve dalje reči nakon pokliča ,,Avengers Assemble".



Kirby je Celestialse u originalnom serijalu Eternals predstavio kao jednu od najvećih tajni univerzuma, rasu nedokučivih kosmičkih božanstava što planete i živote na njima oblikuje po svojim zamislima a kasnije ih ocenjuje i uništava ako nije zadovoljna ,,postignutim" i mnogi su u kasnijim decenijama imali svoje varijacije na ove ideje (Hickman u svojim Avengersima, recimo), a neki su Celestialse koristili nemaštovito i grubo, kao, recimo, Cates u King in Black. Aaron uspeva da postigne maltene perfektan balans proširujući mitos o Celestialsima relativno sitnim detaljima ali koji onda imaju krupne posledice na istoriju života – i superherojštine – na planeti Zemlji. Ova uvodna priča koja povezuje i Lokija sa Avengersima, kako je i red, i uspeva da ima i elemente psihološke analize likova usred urnebesnog sci-fi spektakla i opšte tuče, je samo uvod za dalje prekomponovanje ideje šta su danas Avengersi.

I, konkretno, Aaron manifestno izmešta Avengerse iz Sjedinjenih američkih država i stavlja ih nasuprot ikakvim hegemonističkim idejama koje bi administracija SAD mogla da ima verujući da najmoćniji supertim na planeti pripada Americi i za nju radi. U njegovoj kompoziciji tima, veterani poput Tora, Kapetana Amerike i Iron Mana ustupaju mesto na čelu Black Pantheru a što je po mnogo osnova odličan izbor. Ne samo da ovo Avengersima daje tehnološko i ideološko zaleđe napredne socijalističke monarhije što pripada trećem svetu i snažno je suprotstavljena imperijalističkim ambicijama ,,prvog" sveta, nego je i Panther idealan lik za predvodnika tima na ime svojih uglavnom veoma čistih ruku po pitanju građanskih ratova među superherojima.

A ovo jeste značajno jer Aaron sa ovim serijalom vrlo očigledno ide na odmak od tog nekog postmodernističkog skepticizma spram superheroja u kome su sukobi unutar same zajednice češći i često značajniji nego sukobi sa ,,spoljnim" pretnjama i svesno uspostavlja svoje likove kao heroje koji niti pripadaju ijednoj naciji, niti su savršeni. Naprotiv, ovde se, veoma u skladu sa klasičnom Marvel postavkom, svi heroji suočavaju i sa svojim nesigurnostima, nedostacima, sumnjama itd. ali ih na kraju dana herojima čini to da nikada ne oklevaju da glavom krenu tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i svesno žrtvuju, ako treba i život, kako bi svet opstao još koji dan.

U old school poteze spada i podgrevanje sukoba sa Atlantidom i njenim vladarom Namorom koji ovde predstavlja ozbiljnu pretnju stanovnicima ,,površine" i iako ovo ni po kom kriterijumu nije nov i originalan motiv, Namor dobija taman toliko ubedljive motivacije (i kvalitetne karakterizacije) da iako sve vreme ,,navijamo" za Avengerse, budemo svesni i da nešto radikalno mora da se menja u tretmanu mora i okeana.



A ovaj tim Avengersa je postavljen u tačnu poziciju da bude taj neki agens promene – samo dok ona dođe na red – već i time što se kroz ceo serijal provlači sukob niskog nivoa između Avengersa i administracije SAD koja ih sada smatra potencijalno neprijateljskom silom – naročito jer je na čelu tima neamerički građanin – pa Amerika na ovo mesto postavlja svoj novi ,,zvanični" tim superheroja, Squadron Supreme, Marvelovu varijaciju na DC-jev Justice League of America. Squadron Supreme su, u ovoj verziji, vrlo preteće formatirana ekipa, neka vrsta simbola spone između konzervativne, nacionalističke politike i velikog biznisa i naravno da prirodni antagonizam između njih i Avengersa mora na kraju da eksplodira. Ovo se zaista i događa, ali u miniserijalu Heroes Reborn (koji deli naziv sa događajem iz druge polovine devedesetih) o kome sam nameravao da danas takođe pišem jer je organski deo ove priče o Avengersima, ali neće i za njega biti mesta pa ćemo to odraditi ovih dana.

Bilo kako bilo, uz Squadron Supreme i gomilu ruskih/ postsovjetskih operativaca sa supermoćima koji podsećaju da nije Amerika jedina supersila kojoj ne treba verovati kada su u pitanju jedva kontrolisana oružja za masovno uništenje, Drakula i njegovi vampiri su treća velika grupa antagonista sa kojima Avengersi ovde imaju posla. Ponovo, ovde Aaron lepo spaja klasičan, kempi senzibilitet vampira u Marvelovom univerzumu sa prilikom da piše priče koje imaju geopolitičku dimenziju i Drakula je ovde, naravno, vešti manipulant, vampiri imaju svoj građanski rat istovremeno sa borbom protiv Rusa i Avengersa, a sve je to i izgovor da Blade postane punopravni član Avengersa – potez koji se spektakularno isplaćuje već u scenama gde ga gledamo kako sarađuje sa tek napupelim izdankom Man-Thinga koga koristi kao sajdkika i zove ga – Boy-Thing.

Ni jedno plato nije preveliko za Aaronovu viziju, pa Avengersi odlaze u svemir da se bore protiv Galaktusovih glasnika za novog Star Branda, koji je, bukvalno, beba. Ovo ne samo da nam daje Srebrnog Letača u ulozi praktično negativca, već i Tora koji biva zaražen Brood parazitom pa Aaron boga kog i inače piše kao simpatičnog beefheada sada može da maltene pretvori u Hulka,* ali, u jednoj kasnijoj priči dobijamo i Iron Mana i Kapetanicu Marvel u ulozi ,,roditelja" bebe sa moćima da uništi čitave zvezde.
*Naravno, Tor i She-Hulk imaju i kratku romansu u ovom stripu, jer je ovo ipak i sapunska opera

Ako ni to nije dovoljno, Aaron ima i paralelne zaplete koji se tiču prvog Avengers tima što je postojao još pre milion godina – i ovo funkcioniše odlično, pogotovo kada ,,naš" Tony Stark ode u daleku prošlost i tamo ima zapanjujuće otkrovenje a najveći sukobi u ovoj njegovoj priči tiču se, ne mnogo iznenađujuće, plana samog Mefista da zavlada čitavim vremenom i paralelnim stvarnostima. Aaron uspešno podgreva ovaj centralni zaplet, dok njegovi Avengersi moraju da rešavaju strahovite izazove kao što je sukob sa bogom Meseca, Khonshuom tokom priče Age of Khonshu koja odlično koristi Moon Knighta kao konfliktnog antagonistu, a onda i turnir na kome se odlučuje ko će biti novi nosilac kosmičke ptice uništenja i ponovnog rađanja – Feniksa. Primetno je kako Aaron ovde uzima kao sa švedskog stola ideje, likove i koncepte koje su drugi smislili, koristi ih smelo i maštovito ali i sa poštovanjem. Svaki put kada nešto doda na mitos koji su kreirali Kirby ili Moench ili Claremont, ovo je smislena, respektabilna nova ideja koja produbljuje postojeću fikciju i povezuje je sa drugim mitovima i konceptima u Marvelovom univerzumu.



A što je, rekao bih jedan vrlo dobar način da pišete Avengerse, poštujući likove, poštujući postojeće priče, ali im dopuštajući da organski rastu i menjaju se tako da ne beže od svoje prirode već da ona kroz ove priče evoluira. Naravno, na sve ovo dolazi i činjenica da je, ako to već nisam do sada dovoljno naglasio, ovo strip u kome su heroji zaista heroji – i to ne kao idealizovane obezljuđene figure na nebu već kao opipljive, trodimenzionalne ličnosti koje umeju i da se plaše, pa i da budu narcisoidne ili malodušne, ali koje se nikada ne predaju. Ako superherojski stripovi generalno, a Avengersi partikularno, treba da imaju i ulogu nadahnuća za mladu publiku, mislim da Aaron ovde radi dobar posao. A pritom je veliki deo teksta đavolski duhovito, lako ispisan, sa humorom koji je plasiran perfektno i uklapa se i uz likove i njihove karaktere, kao i uz crtež.

Kad smo kod crteža, Marvel je ovde očigledno odrešio kesu, pridružujući Aaronu Eda McGuinnessa, jednog od najskupljih crtača u superherojskom biznisu koji nije, kako se moglo pretpostaviti, uradio samo prvu priču već se vratio i za nekoliko narednih. Pored njega tu su i jednako spektakularni Javier Garron i David Marquez pa i još par manje poznatih ali odličnih crtača tokom priče Enter the Phoenix i ovaj strip ima jednu uspelu konzistenciju tona i dinamike (mada frizure Carol Danvers i Tora DIVLJAČKI variraju kad je u pitanju dužina) a koja se uklapa i sa Aaronovim pisanjem što forsira energiju i non-stop akciju.

U celini, Avengersi su, do sada, strip koji gotovo idealno isporučuje superherojski mejnstrim program u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo su Marvelovi superheroji predstavljeni kao neidealizovane ali bespogovorno herojske, moćne figure sa srcem na pravom mestu, spakovani u priče koje su urnebesno VELIKE i ambiciozne, na platnu za koje povremeno ni čitava galaksija nije dovoljna a da se opet ta ukorenjenost u ZEMLJI i ljudima – i samim nesavršenim, često grešnim, ali uvek vrednim truda – nikada ne izgubi. Ovo je, dakle, čak i u svojim najkliničkije ispisanim momentima (Enter the Phoenix je bukvalno hronika turnira) spektakl sa dušom i uvek priča sa više slojeva koja gleda i propituje Boga ali se nikada ne odriče čoveka. A što je zaista lepo. Uskoro pišemo o Heroes Reborn a Aaronu želim još bar nekoliko godina pisanja ovog stripa uz priznanje da nisam ni znao da priželjkujem modernog naslednika Roya Thomasa a da sam najmanje od svega očekivao da ga nađem u Aaronu. Priroda, eto, ponekad sve odradi sama. A strip možete pratiti ovde na Comixologyju.

Kao što sam najavio pre neki dan, iščitao sam i ovogodišnji Marvelov miniserijal (sa pregršti satelitskih one-shotova) naslovljen Heroes Reborn. Ovo je, u direktnom nastavku svog rada na serijalu Avengers osmislio i napisao Jason Aaron a iako je svaku epizodu praktično crtao drugi crtač, Ed McGuinness je i ovde bio ,,glavni", radeći prvi i poslednji broj kao i kratke ,,dopunske" stripove na kraju svake epizode.

U prvom redu, vredi se osvrnuti na činjenicu da se ovaj strip zove identično kao Marvelov događaj Heroes Reborn iz 1996. i 1997. godine a koji je došao kao odgovor na masivni krosover Onslaught i služio da zapravo prekomponuje i malčice uredi kontinuitet kao i da modernizuje neke od heroja, takođe autsorsujući neke od likova bivšim Marvelovim autorima u to vreme veoma uspešnim autorima u Imageu (notabilno, jelte, Jimu Leeju i Robu Liefeldu). Ovo je bilo prvo relansiranje mnogih dugovečnih Marvelovih magazina i nekoliko njih je ponovo startovalo sa oznakom da je u pitanju ,,vol. 2". Naravno, DANAS se kreće od broja jedan čim se promeni scenarista na serijalu ali za ono vreme bila je to dosta zemljotresna ideja. Iako su mnogi relansirani serijali kritikovani za promenjen ton i orijentaciju, fakat je da je Marvel iskusio značajan skok prodaje praktično svih svojih stripova pa se može reći kako se ovaj kontroverzni potez isplatio. Ovo je bila i neka vrsta poteza očajnika za firmu koja je bila u finansijskoj dubiozi i zapravo krajem 1996. godine ušla u postupak bankrota, no Toy Biz će sledeće godine kupiti ovog izdavača i stabilizovati njegovo poslovanje a većina važnih serijala biće vraćena u ,,normalno" stanje ponovnim relansiranjem, i ponovnim kretanjem od broja 1 u ,,vol. 3" fazi naslovljenoj ,,Heroes Return".



Sve smo to rekli da bismo sada potvrdili ono što i sami nagađate: ovogodišnji Heroes Reborn nema nikakve direktne ili indirektne veze sa onim od pre četvrt veka. Niti je u pitanju događaj vezan za išta izvan samih Avengersa, niti je na bilo koji način uticao na izdavački program ostalih serijala, niti je, čak, iko sem par sporednih likova u Avengersima uopšte svestan da se išta dogodilo između broja 45 i broja 46 tekućeg Avengersa. Drugim rečima, korišćenje poznatog naslova za nešto što je maltene najobičniji ,,What if..." razvučen na osam obaveznih i jedanaest fakultativnih epizoda je samo simptom marketinške bolesti od koje Marvel boluje više od poslednjih pola decenije, koristeći iznova i iznova nazive starih, poznatih, neki bi rekli legendarnih krosovera za nove stripove koji sa njima nemaju nikakve veze niti se, čak, može reći da naslovi ikako pasuju uz nove zaplete. Ozbiljno, volim Hickmanov Secret Wars, mislim da sam to jasno stavio do znanja onomad, ali u tom stripu nema nikakvih tajnih ratova, baš kao što Heroes Reborn nije priča o novim verzijama poznatih heroja, nego, baš suprotno, priča o svetu u kome nema Avengersa. Sam Jason Aaron je eksplicitno rekao da ova priča nema nikakve dodirne tačke sa starim Heroes Reborn i da je samo u pitanju drugačiji univerzum, onaj u kome nema Avengersa te da je on sasvim siguran da ovakav univerzum čitaoci još nisu videli. Nije lagao, mada opet, What if... je What if...

Heroes Reborn je pretrpeo i neke dosta snažne kritike od onog što je preostalo od američke, jelte, onlajn kritike, ukazujući da je u pitanju labava priča koja maltene nema pravi zaplet izvan svoje osnovne premise i ovo je svakako tačno. Heroes Reborn ima sedam epizoda a onda je osma zaključak serijala ali se zove Heroes Return samo da bi se čitaoci zbunili, no tokom prvih sedam epizoda priča se zapravo ne razvija unapred i one su najviše iskorišćene za dubinskije sondiranje samih likova i sveta u kome oni postoje, da bi se razrešenje gotovo na silu desilo u Heroes Return. Da je ovo nastajalo osamdesetih, Heroes Reborn bi imao samo dve epizode, ako ne i samo jednu, korektno sveden na What if..., ispitujući svoje premise u seriji kratkih sekvenci i brzajući ka finalu koje će sve vratiti u klasičan status kvo.

No, moram da kažem da, iako uvažavam ove kritike i razumem zašto se mnogim čitaocima nije dopalo što strip ne forsira priču koliko likove, mislim da je ovo i pomalo pogrešna perspektiva iz koje se posmatra Heroes Reborn. Ovaj strip je prevashodno zaista What if... i to ,,What if Marvel's Universe was in fact DC universe, a sve to kada bi Jason Aaron imao odrešene ruke". Ako se posmatra kao labavija serija eksperimenata, dekonstrukcija i parodija u kojoj Aaron pokušava da istakne razlike između DC-ja i Marvela, ali i potencijale sinergije, sve spakovano u priču koja je zapravo sasvim nevažna, trivijalna i na momente otvoreno parodična, onda, čini mi se, stvari dolaze na svoje mesto i Heroes Reborn je zabavan opit u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo orbiti koju su pre Aarona obilazili mnogi, uključujući i samog Stana Leeja početkom ovog veka u seriji stripova pod zajedničkim nazivom Just Imagine... gde je Stan the Man imao pristup DC-jevim likovima i slobodu da ih preoblikuje po svojoj volji.



Kažem da je Heroes Reborn ,,zabavan" ali svakako treba primetiti da je ovo i rad koji apsolutno upada u kategoriju ,,stripa o stripovima", dakle u pitanju je dijalog, dekonstrukcija, reimaginacija, omaž, parodija i rekonstrukcija i koliko će vama lično biti zabavan svakako zavisi i od toga koliko poznajete DC-jevu i Marvelovu istoriju, koliko vam ZNAČI kada se neko bavi njenim fiktivnim prekomponovanjem i ukrštanjem motiva na kreativne načine i koliko taj sloj stripa može da vam kompenzuje činjenicu da je ovo zaista vrlo jednostavna, pa i trivijalna priča.

Hoću reći, zaplet i rasplet su ovde praktično nebitni. Jednog dana se Blade, lovac na vampire i jedan od svežih članova Avengersa budi u svetu u kome – nema Avengersa. Umesto toga ,,najmoćniji heroji na svetu" su Squadron Supreme of America, a koji rade direktno za američku vladu, čiji je predsednik, nećete se sasvim iznenaditi ako ste čitali Avengerse do ove tačke, Phil Coulson, bivši agent S.H.I.E.L.D.-a. Oh, i dominantna religija u SAD je kult Mefista.

Prva epizoda stripa se dotiče Bladeove konfuzije, pa onda i zapanjenosti što je on jedini koji shvata da je u pitanju nekakva lažna verzija stvarnog sveta, zatim nevoljkog priznanja da neke stvari u ovom svetu funkcionišu bolje nego u njegovom, a onda i rezignirane odlučnosti da pronađe ostale članove tima i jednog po jednog ih osvesti za činjenicu da im je neko ukrao stvarnost i zamenio je ovom blasfemičnom laži i da je potrebno da se Avengersi ponovo okupe i, jelte, pesnicama, nateraju univerzum da se vrati u normalne tokove.

I, nećete se ni sada iznenaditi, upravo se to i dogodi samo na ne previše zanimljiv način. Bladeovo prikupljanje tima nije mnogo dramatično a finalna tuča u Heroes Return je jedan sasvim standardni superherojski okršaj oko magičnog mekgafina koga superzločinski protivnici koriste da održavaju lažnu realnost. Ako ste čitali Marvelove stripove u poslednjih dvadeset godina, videli ste isti zaplet ne znam ni ja koliko puta, uključujući u House of M, u Secret Wars, u Secret Empire, u Avengers: Standoff!, u Age of X, u Age of X-Man i verovatno još barem desetak priča i Heroes Reborn samom zapletu i raspletu ne dodaje ništa radikalno novo ili zanimljivo. Bladeova potraga za istorijskim događajem koji je izmenio ,,normalnu" vremensku liniju dovodi ga do toga da u ovoj verziji stvarnosti Kapetan Amerika nikada nije pronađen zamrznut u santi leda godinama posle Drugog svetskog rata i kao takav se on ,,danas" vodi samo kao poluzaboravljena legenda iz rata a aktuelna verzija realnosti je na neki način urednija ali i surovija od ,,prave" verzije. Squadron Supreme of America su nemilosrdniji tim od Avengersa, privržen ideji američke izuzetnosti i njenim desničarskim interpretacijama koje diriguju ,,tough on crime" odnos ka društvenom inženjeringu, pa u ovom univerzumu maltene nema ozbiljnijih superkriminalaca na slobodi jer je većina njih pohapšena i bačena u negativnu zonu, a što uključuje i, recimo Hulka koji je tamo dospeo već posle prvog puta kada je napravio haos u nekoj urbanoj oblasti. Jennifer Walters ovde, konsekventno, nikada nije i sama postala Hulk i ima uspešnu advokatsku karijeru, Luke Cage nikada nije dospeo u zatvor i od uličnog mangaša je postao policajac a zatim i inspektor koji nikada ne zaboravlja svoju povezanost sa zajednicom pa je policija koju on vodi, u teoriji, humanija i bliža običnom narodu. Peter Parker nikada nije postao Spajdermen i poznat je samo kao šeprtljasti fotoreporter Dejli Bjugla, dok je njegov izdavač J. Jonah Jameson sekretar za štampu Bele kuće...



Ovo su zanimljive pretumbacije klasične postavke, ali naravno, najvažnija je ta da su Squadron Supreme ,,glavni" superherojski tim u ovoj Americi i da imaju direktnu saradnju sa predsednikom. Kada sam, pišući o Avengersima, pomenuo da je Aaron – iznenađujuće – neka vrsta naslednika Roya Thomasa, čak nisam imao na umu to da je upravo Roy Thomas kreator Squadron Supremea, ali, da, sada se i tog detalja valja prisetiti. Squadron Supreme je nastao pre skoro tačno pedeset godina kao Marvelova verzija DC-jevog Justice League of America, prvo u formi tima superzločinaca, Squadron Sinister a onda i kao direktan omaž nazvan Squadron Supreme. Tokom decenija je ovaj tim uglavnom gostovao u tuđim stripovima a u ovom veku je imao svoj alternativni Marvelov univerzum, zapravo više njegovih verzija, izlazeći za nekanonski Marvel MAX imprint. No Aaron je ovaj tim uveo direktno u mejnstrim univerzum, očigledno od početka planirajući da ih u jednom trenutku suprostavi svojim Avengersima i prikazujući ih kao, da bude jasno, kreirane i kontrolisane od strane samog Mefista.

Utoliko i Heroes Reborn u dobroj meri treba čitati kao parodiju, ne nužno zlonamernu, ali svakako dobrim delom nestašnu. Članovi Squadron Supreme su od početka bili direktni omaži najvećim DC likovima – Hyperion kao Supermen, Power Princess kao Wonder Woman, Nighthawk kao Betmen, Doctor Spectrum kao Green Lantern, Amphibian kao Aquaman, itd. a ova verzija nema Amphibiana ali ima Blura kao analog Flasha.

Aaron je u seciranju ovih likova pomalo i nemilosrdan i ovo su, ako hoćete, i ne sasvim blagonaklona čitanja DC-jevih veličina, a što je direktan kontrast njegovom prikazivanju Avengersa kao osoba sa, rekosmo već, nedostacima i sumnjama, ali nedvojbeno dobrim i herojskim ličnostima. U poređenju sa njima Squadron Supreme čine osobe sa fatalnim karakternim nedostacima ali ovo ne treba nužno videti kao ,,napad" na DC; ove likove je, u ovoj priči, kreirao sam nečastivi i Aaronov eksperiment se zapravo zasniva na pretpostavci da su u pitanju po definiciji nesavršene, ,,loše" verzije ovih heroja.



Svakako, pomalo je i bolno gledati Hyperiona koji je emotivno nezreo tuđinski natčovek što žudi za prihvatanjem od strane zajednice (i radi kao nastavnik istorije u osnovnoj školi u svom civilnom identitetu) a svoj osećaj nepripadanja kompenzuje daleko prenaglašenim, patološki nacionalističkim patriotizmom. Aaron ovde, svakako, kritikuje i američki džingoistički ,,hiperpatriotizam" a koji je, sećamo se, i pre Drugog svetskog rata, Supermena (čija je Hyperion, jelte, per/verzija) opisivao kao borca za ,,istinu, pravdu i američki način" i podseća da, iako je i sam Marvel imao epizode u kojima postoje elementi nacionalističkih ispada (neke od njih je, neko bi rekao, napisao i sam Aaron...), već to da je većina likova nastala nakon Drugog svetskog rata povlači jasnu razliku između dve kuće.

Nighthawk, verzija Betmena, dobija možda i najviše prostora u ovom stripu i satelitskim one shotovima jer je u pitanju svakako zanimljiv lik koji u Betmen-predlošku pronalazi značajnu patologiju a zatim je još više pojačava time što Nighthawka u ovom univerzumu spaja sa elementima Spajdermenovog mitosa. Otud je Green Goblin zapravo spoj tradicionalnog ludila Normana Osborna, ali i hiperpsihopatskog nihilizma Betmenovog Jokera, klasični nacistički superzločinac Red Skull je ovde Black Skull jer je spojen sa vanzemaljskim simbiotom koga je prvo nosio Nighthawk, a pomenuti policijski inspektor Luke Cage ovde igra i ulogu komesara Gordona i ima reflektor na krovu policijskog sedišta kojim priziva Nighthawka kada je potrebna njegova pomoć.

Aaron znatno više prostora i rada ulaže u psihološku analizu ovih likova nego u radnju serijala koja je, rekosmo, zapravo trivijalna i služi samo kao izgovor za ovaj, njemu, ali i meni, priznaću, zanimljiviji projekat. Tako i Doktor Spectrum dobija jednu dramatičnu epizodu u kosmosu, gde Rocket Raccoon igra ulogu DC-jevog Loboa – i koristi deformisanog Groota kao oružje – a heroj se pokazuje kao zbunjeni improvizator koji na kraju ima više sreće nego pameti, i više sujeverja nego vere, a koji je daleko preopterećen patriotizmom do mere da se može reći da ne misli svojom glavom*, dok je Zarda, Power Princess, pokazana kao intenzivno seksualizovana, zapravo sasvim amoralna verzija Wonder Woman koja nikada nije oprostila genocid nad svojim ženskim sunarodnicama i igra po taktu američke administracije samo zato što joj to trenutno odgovara. Konačno, Blur je hiperaktivni, ADHD-om gotovo osakaćeni ,,trkač" koji koristi 48 televizora i 20 mobilnih telefona i tableta u isto vreme, samo da mu ne bi bilo dosadno kada se odmara, takođe, kao i ostatak tima, naglašeno narcisoidan i samozaljubljen, što se očitava i kroz lajvstrimovanje svojih avantura i ulagivanje sponzorima. Naravno, sa svoje strane, Nighthawk je u svom civilnom identitetu političar koji izgovara lepe stvari i drži sasvim inspirativne govore u Kongresu ali koji je veoma blizak vlasti, kako, uostalom, od čoveka iz old money orbite i očekujete.
*verglajući maltene doslovno neke od delova teksta iz Mooreovog Watchmena u podsećanju kako je i ovaj DC-jev strip, pogotovo posle Snyderovog filma umeo da dobije pogrešna tumačenja pogodna za desničarske ideje



Ponovo, ovo su naglašeno negativna čitanja DC-jevih predložaka, ali, ponovo, ovo je strip u kome je ove likove kreirao sam Đavo i utisak je, pogotovo znajući Aarona i njegovo često bavljenje religijskim temama, da ovo nije kritika DC-ja koliko podsećanje da moć mora da ima i nezavisnu kontrolu da ne bi pala u korupciju – a što je maltene od reči do reči ono što Nighthawk izgovara u Kongresu.

Dodatno, strip je, značajno više nego što je standard za Aarona i njegov Avengers, intoniran kao rad sa kraja srebrnog doba, sa prenaglašenim emocijama, povremeno vrlo operetskim set pisovima koji očigledno imaju nameru da delom omažiraju a delom parodiraju Marvelov period u kome je Roy Thomas bio i šef i autor. Već u prvoj epizodi se Hyperion bori protiv Doktora Dooma koji je pronašao dragulj Cyttoraka i sada je kombinacija ,,normalnog" Dooma i Juggernauta i uspeva da skrši njegovu oklopljenu rukavicu, kojom ga ovaj stiska za grlo, samo stezanjem svojih vratnih mišića, na Doomovo ogromno iznenađenje i zaprepašćenost. Neki od satelitskih one shotova, recimo, Marvel Double Action koji je napisao Tim Seeley idu još bliže omažiranju/ parodiranju ere, pa u ovom stripu dobijamo rad koji direktno imitira Spajdermena iz vremena pogibije Gwen Stacy – sa sve titlovima koji se obraćaju direktno čitaocu, dramatičnim rezovima, ali i lažnim referencama na druge stripove – samo što su u glavnim ulogama Nighthawk i Falcon.

Kako već rekoh, užitak u ovom stripu, dakle, direktno zavisi od toga koliko vam znači ova vrsta omaža i dekonstrukcije. Moj je osećaj da Aaron ovde nije upao u puki larpurlartizam i mada strip ima trivijalan narativ, njegov rad sa likovima i rekonstrukcija istorije u kojoj se mnogi motivi neočekivano a plodno ukrštaju* daju dovoljno te neke postmoderne energije da se osnovni motiv: propitivanje moći i odgovornosti, etike heroizma i kontakta sa zajednicom, konačno sa ,,pravom" istorijom, da se taj osnovni motiv ipak osvetli u dovoljnoj meri.

*recimo institut Ravencroft je predstavljen kao mnogo bliži Arkham Asylumu – kojim je ionako bio originalno isnpirisan – a Gwen Stacy u njemu radi kao lekar i terapeut, da bi noći provodila kao Nightbird (aka Night Gwen), verzija Batwoman u ovom univerzumu...



Naravno, ne treba ni zaboraviti da je Aaron ovde sarađivao sa nekim izvanrednim crtačima. McGuinness je u prvoj epizodi naprosto raskošan, podsećajući kakav spektakl može da napravi kada ima vremena (i izuzetnog tušera kao što je Mark Morales). Dale Keown je već radio u Avengersima tokom Enter the Phoenix a njegova epizoda ovde je takođe etalon superherojskog spektakla sa slikama od kojih pola može direktno na zid. Federico Vicentini crta izuzetno upečatljivu, energičnu i jako psihodeličnu epizodu u kojoj je Blur glavni junak, dok naš Gera, stari Aaronov saborac, dobija epizodu fokusiranu na Nighthawka i uspešno spaja superherojski gotik i svoju ,,prirodnu" mračnu tehniku.

Heroes Reborn je, dakle, strip koji ne morate čitati. Ništa što se u njemu dogodilo nije naročito bitno sem te sugestije da je ovo samo jedan od Mefistovih planova koji će u nekoj daljoj budućnosti eskalirati u smeru još dramatičnijih kriza, a sami likovi se većinski ničega ne sećaju. No, kao jedan detaljan i prilično masivan What if... Heroes Reborn je pravi zlatni rudnik interesantnih eksperimenata i potentne parodije. Ako ste u toj fazi svog života, kao neki od nas, da vam ,,meta" čitanje stripova može kompenzovati neimpresivan zaplet i radnju – a, da ne zaboravimo, pa čitali smo i Doomsday Clock sa praktično istih pozicija a taj strip čak i nema parodične ambicije – Heroes Reborn je sigurno vredan napora. Evo ga ovde.

Jako dugo, mislim više od decenije, nisam pisao o Guardians of the Galaxy (ako se ne računa osvrt na drugi film iz serijala) a što je u dobroj meri posledica činjenice da je Marvel, u pripremama za lansiranje prvog filma, strip koji je u prvoj deceniji stoleća bio odličan ali ne previše popularan, pokrenuo ponovo, dajući ga na staranje Brianu Bendisu. Ima, naravno smisla da ćete strip koji treba da pripremi planetu za film dati u ruke jednom od svojih najuspešnijih scenarista, ali Bendis je u ovom periodu već bio u fazi visoke dekadencije, a možda se i već premišljao je li vreme da se napušta Marvel. Takođe, da se podsetimo, on nikada nije bio zaista sjajan u pisanju ansambl-stripova bez obzira na sve uspehe sa Avengersima (i činjenicu da sada piše Justice League; Legion of Superheroes su mu u međuvremenu, reklo bi se, oduzeli, ali se dohvatio Checkmatea), pa je i meni njegov Guardians of the Galaxy bio u prvo vreme spor i dosadan a posle i intenzivno nezanimljiv i, što se kaže, digao sam ruke od svega.



S obzirom na uspeh filmova, ovaj strip je i posle Bendisovog odlaska dobijao vrlo dobre timove da se njime bave ali ja sam tada valjda bio pod inercijom zlovolje pa nisam čitao ni Guardians of Infinity koji je pisao meni dragi Dan Abnett, niti serijal iz 2017. godine koji je pisao meni takođe dragi Gerry Duggan (stej, što se kaže, tjund), a pošto sam se, sada, ponesen letnjim entuzijazmom odlučio da čitam aktuelni serijal koga piše sjajni Al Ewing, i vidim imam li šta o njemu da kažem, prvo sam odradio i prethodni, kratki, dvanaestodelni serijal iz 2019. godine koga je pisao Donny Cates.

I, sad, ja sam Catesa u poslednje vreme dosta kritikovao za neke recentne stripove, strogo ali pravično, no ovo ne treba da zamagli činjenicu da je u pitanju vrlo dobar i svestran scenarista koji je, na kraju krajeva, od aktuelnog Venom serijala napravio vrlo popularan strip i, kulminirajući sa King in Black, bez obzira što se meni taj krosover nije preterano dopao, doneo Marvelu potrebni company crossover za ovu godinu.

Njegov Guardians of the Galaxy je i sam krenuo nakon sličnog krosovera, Infinity Countdown/ Infinity Wars kojeg je vodio Duggan, jedne razobručene multiverzalne avanture u kojoj je Gamora, jedan od najpopularnijih likova iz Guardians of the Galaxy, imala prilično centralnu ulogu i to – negativca, a njen otac, Thanos, jedan od najvećih negativaca u Marvelu bio, jelte, ubiven. Sami Guardiansi su tehnički prestali da postoje.

Otud je Catesov serijal imao vrlo programske ciljeve: 1. Oživeti Thanosa i, naravno 2. Dovesti ekipu ponovo na okup, i mada je ovo mogao da bude mehanički, nenadahnut posao, moram da priznam da su Teksašanin i njegovi crtači, Geoff Shaw i Cory Smith isporučili prvorazrednu space operu koja je svoja dva obavezna motiva iskoristila na pravi način pa čak i, kao bonus, napravila neku vrstu konačnog razrešenja odnosa Petera Quilla sa njegovim ocem – a što je bio element zapleta otkada ga je Bendis uveo 2013. godine, opterećujući ionako složen karakter Star Lorda jednim, rekao bih, nepotrebnim porodičnim elementom.*

*naravno, ne kažem da nema ljudi kojima se to legitimno dopalo ali trend infantilizacije likova koji je tako dobro upalio u Star Wars pre više od 40 godina se, jelte, u Marvelu neretko zloupotrebljava

Sa jedne strane, oživljavanje Thanosa koji se maltene još nije ohladio deluje kao prilično kukavički potez od strane Marvela, ali sa druge, Cates je ovde pošteno zario zube u materijal, uspeo da pangalaktičku krizu fokusira na jedan porodični nivo (pored Gamore, tu su i njena sestra Nebula ali i Thanosov brat, Eros, lepi ali zavidljivi Titan) i solidno protrese neke sržne motive vezane za samog Thanosa kome je jedan od osnovnih pokretačkih motiva u životu predstavljala njegova ljubav prema – smrti. Ovaj element u filmovima, naravno, ne postoji na nekom značajnom nivou jer je, verovatno smatran suviše za old school koncepciju, ali Cates se svojski potrudio da makar na mehaničkom, ako već ne na filozofskom planu iskoristi ovaj element pa su snage koje se trude da ožive Thanosa iz zaista najmračnijih krajeva Marvelovog univerzuma,a nasuprot njima stoje bizarni, s koca i konopca sakupljeni Guardiansi u kojima je za ovu priliku u Beta Ray Bill ali i Frank Castle iz budućnosti – kosmički Ghost Rider.

S druge strane, Star Lord je u dubokoj depresiji, sa krš-brodom i samo namrgođenim Grootom kao preostalim saradnikom, pa su ove dve priče u Catesovom Guardiansu onaj klasični momenat u superherojskom serijalu gde su svi izgubili iluzije, a zajedno sa njima i životnu energiju i ikakvu volju da se više cimaju oko pravde (ili, jelte, zaštite galaksije), gde se bivši prijatelji stide jedni drugih a bivši ljubavnici se mrze na smrt, gde su čak i plushy-toy-ready likovi poput Rocket Raccoona predstavljeni kao osakaćene, polumrtve osobe kojima je još jedina ambicija da umru na nepoznatom mestu kako ih (bivši) prijatelji ne bi gledali kako kopne. Da je ovo pisao neko manje spretan, ovaj serijal Guardiansa bio bi NEPODNOŠLJIV za čitanje, ali Cates je perfektno odmerio odnos tog dark-age antiherojstva i urnebesne spejs opere i ovde je smena tih teških melodramatičnih scena sa neobrijanim Peterom Quillom i osakaćenim Rockyjem, i nenormalno genijalnih akcionih set pisova* presecanih prekopotrebnim frivolnim humorom odrađena savršeno, dajući u krajnjem ishodu strip koji zaista deluje kao praćenje skupe, visokobudžetne svemirske avanture, a čiji se ,,negativni" sloj bola i nihilizma na kraju zaleči snagom bliskosti među likovima koji i ovde manifestno pokazuju da su porodica.

*reći ću samo ,,rakun u Gundam odelu"

Naravno, pogotovo je bitno to što se pored Gamore i Rockyja u tim vraća i Drax, a koji se oživljava komplikovanim ritualom u drugoj priči što ga izvodi Univerzalna crkva istine, stari neprijatelj Guardiansa, a ovog puta povezana i sa Star Lordovim, jelte, ocem i finale Catesovog serijala je jedan samo malo gorak ali znatno više sladak hepiend koji deluje teško izboreno i na kraju zasluženo. Ceo serijal možete u digitalnoj formi kupiti ovde.



No, moram da priznam da sam se nadao da će Al Ewing podići uloge i od kvalitetne space opere otići na naredni nivo. Briljantni Britanac je upravo to i uradio i aktuelni Guardians of the Galaxy, započet Januara prošle godine je jedan od najkonzistentnije dobrih i zabavnih Marvelovih serijala u ovom trenutku. A kad se uzme u obzir da je Ewing poslednjih nekoliko godina proveo pišući Immortal Hulk, možda i najbolji serijal koga Marvel trenutno ima (uskoro će kraj a onda sledi i moja, eh, analiza), utisak je da su se sa Ewingom JAKO dobro udali.

Iako su Guardians of the Galaxy  koncept nastao još krajem šezdesetih godina, serijal Dana Abnetta i Andyja Lanninga iz 2008. godine je onaj na koga ljudi prvo pomisle kada čuju ime. I filmovi su bazirani na ovoj postavi i koncepciji Guardiansa a ona se najpre može opisati kao ,,spajanje gomile disfunkcionalnih, asocijalnih pa i antisocijalnih individua u tim koji jedva da funkcioniše (i to uz velike unutrašnje protivrečnosti) ali na kraju balade spasava galaksiju i pretvara se u svojevrsnu porodicu". Ovo, se, naravno, pokazalo i kao uspešna formula za filmove, ali po prirodi stvari film, kao skuplji medij, mora da bude malo konzervativniji sa promenama postave. U stripovima su Guardiansi često i žestoko promenljiva ekipa – čak i više nego, recimo, Avengers ili X-Men – pa je i jedan od razloga što je Ewingov strip ovako dobar taj da je on ovu prirodu serijala shvatio kao licencu da dovede u ekipu i koga treba i koga ne treba.



Naravno da je to određena kocka i da postoji rizik da inflacija veličine tima i gomilanje novih lica bude pogubno za karakter tog tima, ali Ewing ovde demonstrira duboko razumevanje koncepta sa kojim radi. Moglo bi se reći da Ewing shvata a zatim i primenjuje maksimu da su Guardiansi kao ideja i koncept veći od svakog pojedinačnog člana i ovo važi i na ,,meta" nivou, dakle, u svemiru u kome sedimo mi koji to čitamo, ali i u samom stripu pa se tokom njegovog rada tim ne samo brzo cepa po, hajde da kažemo, ideološkim linijama, već i dobijamo dva tima koja su u jednoj od ranih epizoda bukvalno usmereni da zarate jedan sa drugim (sve to predvođeni psihopatskim antropomorfnim zecom-snajperistom koji radi za sumnjivog biznismena koji je – antorpomorfni dabar). No, Ewing u potpunosti izbegava dark-age mračnjaštvo i koristi ovu priliku da vrlo jasno razdvoji heroje od onih koji to nisu. Njegovi Guardiansi su najveći tim koji je ovaj strip ikada imao, kasnije operativno razdvojeni na dva terenska odeljenja sa svojim komandirima, kao da je u pitanju, božemeprosti, prava firma, a njegovi članovi su vrlo šaroliki likovi. Ovaj strip je i inače poznat po davanju pomalo zaboravljenim i skrajnutim likovima prilike da zablistaju – na kraju krajeva Rocket i Groot su danas veće ikone popularne kulture od, recimo Human Torcha ili, čak Hulka – pa ovde u ekipu upadaju i Marvel Boy i Moondragon i Nova (Richard Rider), i Quasar (zapravo dvoje njih) čak i Hercules! U kasnijim epizodama, koje se događaju nakon Empyrea, član tima postaje čak i Super Skrull i ovde se zaista radi o najraznovrsnijem (i najnekompatibilnijem) timu u istorijis tripa poznatog po raznovrsnim i nekompatibilnim timovima.

No, važno je istaći i da Ewing ne smatra da je sav posao obavljen time da u timu ima rakuna koji govori, drvo sa pankerskom čirokanom, Kree-mesiju iz druge realnosti koji svoje zakone fizike nosi sa sobom (i oblači se kao Adam Ant)* i, recimo, samog zaštitnika univerzuma. Jedan od ključnih elemenata njegovog rada na Guardians of the Galaxy je pružanje prostora likovima da rastu i menjaju se.

*i u zapanjujućem primeru sinhronizacije, poklapa se sa mojim opsesivnim gledanjem živih snimaka Adama Anta na JuTjubu ovih dana A JA ČAK I NE VOLIM POSEBNO ADAMA ANTA

Ovo je, takođe, mač sa dve oštrice – superherojski strip je uvek raspet između dve prirodne a suprotstavljene potrebe, one da čitaocima uvek pruža poznato i isto kako bi tokom decenija uvek mogli da se uključe, i one da čitaocima stalno pruža dramatične promene kako bi imali utisak da protok tih decenija zapravo ima značaja. Ako balans promašite malo u jednu stranu, sve od prijatne familijarnosti skreće u generičku predvidivost; ako ga promašite u drugu imate ustanak na internetu, peticije, pretnje na društvenim mrežama i ritualno spaljivanje stripova na JuTjubu jer ste izdali srž karaktera i, generalno, kralja, otadžbinu, hardkor – sve što se izdati moglo.



Zato trenutni Guardians of the Galaxy valja posmatrati i kao udžbenički primer rada sa likovima u kome dramatične promene i stvarni udari na status kvo ne dolaze kao kiša uvreda vernim čitaocima koji se na internetu kunu da više ne mogu da prepoznaju likove s kojima su odrasli (mada, ako ste odrastali uz Moondragon, teško da vama može da se zaista pomogne, vi ste odavno otišli negde daleko iza ljudskog), već kao smele, značajne faze u životima pojedinaca i tima koje jesu zapanjujuće, možda i malo strašne, ali ne prestaju da budu fascinantne. Razlika između Ewingovog i Catesovog rada sa likovima Guardians of the Galaxy je u tome da su Catesovi stavljeni u dark-age kalup cinizma, depresije i heroizma-iz-očaja*, dok Ewingovi imaju proverbijalne tri dimenzije, slobodni su da greše, da se ponašaju neočekivano, povremeno i neodgovorno jer imaju čudne vizije i neiskazane potrebe, a da onda svet koji reaguje na takvo njihovo ponašanje, na njima ostavlja neizbrisive tragove i oni su, kad se pojave sa druge strane, ne samo ,,drugačiji" već istinski dublji: iskustvo ih je promenilo, oni su, kao osobe – sazreli. I, recimo, Moondragon koga čitate u 2021. godini više nije ona Moondragon iz 2008. godine, ali ni ona iz 2020. godine, ali sadrži i nju jer je iz nje izrasla. Sjajno.

*koji, da ne bude zabune, za mene obavlja posao, ali najviše na ime familijarnosti samog kalupa

Ovde kao svakako najočigledniji primer dolazi Star Lord koga Ewing izvlači iz lovable-rogue-sa-manjkom-poštovanja začaurenosti u koju ga je strmeknuo Bendis a onda ga filmovi tu cementirali dodajući obilni premaz fratboy ,,šarma"* i omogućio mu da u sebi prvo potraži želju za srećom, zatim da u nju posumnja a ZATIM da se transformiše u produhovljenijeg, naprosto STARIJEG muškarca koji i dalje ume da odvali dobru šalu kad mu se namesti na zicer ali je primetno refleksivniji, značajno promišljeniji u svemu što radi i po prvi put zapravo kao da zaslužuje pompezni partizanski nadimak koji nosi.

*iako, kad se vratite i pročitate Abnettov i Lanningov strip, vidite da je moderni Star Lord zapravo zrelija osoba, sa primetnim autoritetom koji ide uz nekog ko je svašta video i doživeo i kome taj manjak samopoštovanja dolazi na ime ozbiljnih životnih promašaja a ne pukog nerazrešenog odnosa sa ćaletom

Ewing ovde potpuno beži iz proverbijalnog rezervata i Star Lordova transformacija je prikazana kroz sekvencu koja je dostojna najboljeg Heavy Metala ili čak njegove originalne, francuske BD inspiracije, a sjajni crtač Marcio Takara ovde potpuno iskače iz šablona i pruža pregršt tabli apsolutno fantastične geometrije i mašte.



No, Star Lord je samo lik koji se najvidljivije transformiše, ali ono što se dešava drugde u stripu je jednako zanimljivo – sa odnosom Moondragon i njene supruge Phyle-Vell koji upada u dramatičnu tenziju kada Moondragon ,,spoji" u jednoj ličnosti svoje dve verzije iz različitih univerzuma i znate već da negde moram da pomenem Granta Morrisona, već sam izudarao preko 2,000* reči a sve se grizem za jezik, dakle, ovo je skoro pa morrisonovski prevrat i jako zanimljiv momenat u životima dve opasne žene.

*a MOGAO sam da pomenem da je on kreator Marvel Boyja ali sam se junački uzdržao



Dalje imamo duo Rocket Raccoon i Groot od kojih svaki prolazi nekakvu transformaciju sa Grootom koji je tretiran kao šala, ali dobra, ali i koji ima neke ključne momente u narativu, ali onda sa Rockyjem koji i sam postaje očigledno refleksivniji i zreliji (npr. nosi elegantna odela) mada, pošto se radi o, jelte, rakunu koji voli velike puške, ovo ima i lep komični preliv. Možda je meni najdraže da Richard Rider, aka Nova ovde dobija dosta prostora da i sam bude čovek-koji-se-menja. Abnettov i Lanningov Nova je bio ključni deo originalnog Annihilationa i to da je Rider danas član Guardiansa je barem NEKAKVA kompenzacija za zverstvo što u 2021. godini nemamo NIKAKAV solo magazin o Novi (mislim, pristao bih i na Sama Alexandera). Ali to da je Rider i sam nesavršen, povremeno i grubo u krivu je tek perfektan rad sa likom koji je i nastao kao varijacija na originalnog Spajdermena – bez obzira na sve kosmičke moći i, jelte ,,Nova Force" i sličnost sa DC-jevim Green Lantern – i uvek je i trebalo da bude konfliktna, komplikovana osoba koja se bori svim srcem ali se prevashodno bori da sazri. Epizoda u kojoj se u krosoveru sa S.W.O.R.D. (koji takođe piše Ewing) Rider sreće sa Magnetom i sukob, a onda pomirenje između njih dvojice je verovatno najbolji karakterni momenat u Marvelu 2021. godine sa dvojicom muškaraca koji se prvo ponašaju kao pećinski ljudi a onda se sebe uverljivo postide.

U ansambl se sjajno uklapa i pomenuti Hercules – drugo zverstvo koje vredi pomenuti je to da u 2021. godini niko da se seti da Gregu Paku da neke pare da piše solo magazin o ovom liku – ali i pomenuti Marvel Boy koji je, pa, marvelozan lik i Ewing pokazuje koliko je do sada bio nemaštovito korišćen od strane, er, drugih autora (pogotovo jednog kojeg nećemo imenovati ali recimo da mu se ime rimuje sa Rajan Endis).

No, ovo nije strip koji RAZBIJA sa likovima ali tom radu žrtvuje zaplete koji su trivijalni i u najboljem slučaju uslužni, naportiv. Ewingov Guardians of the Galaxy je verovatno najmaštovitiji GotG do sada, sa konstantno interesantnim pričama i novim idejama unutar zapleta ali i metazapleta. Sa velikim sam zadovoljstvom video kako Ewing upešno koristi company crossover događaje (konkretno Empyre i King in Black) da u svom stripu ima relevantnu i smislenu priču koja se savršeno uklapa u ,,veliku sliku" a da istovremeno potpuno leži ovom magazinu. Da je sreće, i drugi scenaristi bi umeli ili smeli da ovako srećno koriste motive koje su drugi kreirali. No, ključni ,,trik" koga Ewing iznova koristi zapravo uopšte nije trik – ovo je strip koji je po prirodi stvari raskošna spejs opera i samo treba da dobro razumete šta sve ovaj podžanr omogućuje dobrom scenarisit i onda se priče, reklo bi se, pišu same.



Dobro, naravno da se ne pišu same, pljuje se tu krv i guta znoj, ali sve što je do sada Ewing uradio deluje kao najprirodniji moguć izbor – prva priča o sukobu sa bogovima sa Olimpa*, pa onda genijalan momenat detektivskog procedurala posle Empyrea a kao uvod za King in Black (u kome Rocket Raccoon, ko drugi – briljira), izvanredno vođen sukob sa Doktorom Doomom... Ewing u svakom momentu ima perfektan način da kreira situacije koje nisu puko prepisivanje iz Star Wars ili već, starih GotG stripova, i ovde su i zapleti i raspleti i preokreti konstantno novi, maštoviti, iznenađujući.

*ako neko vodi evidenciju, posle Aarona i Catesa, Ewing je treći Marvelov scenarista koji se kači sa bogovima u aktuelnim stripovima. Mada, on je i u svom Image serijalu We Only Find Them When They're Dead imao tu ,,božansku" dimenziju u prvom planu

Nije, dakle, preterano reći da je Ewing ovde zaista na vrhuncu svoje, jelte, igre, i da mu pisanje pametne i povremeno avangardne spejs-opere ide od ruke kao praktično nikom drugom u Marvelu, pa je samo najobičnija pravda to da sa šesnaestim brojem Guardiansa počinje krosover (ali isključivo između stripova koje piše sam Ewing) The Last Annihilation a koji će, nadam se, proneti slavno ime Annihilationa svuda gde treba, uz svest da ni jedan strip koji je Marvel izdao a imao je Annihilation u naslovu nije bio loš.



Crtači, pak? Ubijaju. Marcio Takaraje svakako najbolji od sve trojice koji su do sada ovo crtali, njegov rad je ovde konstantno imaginativan i fantastično maštovit, a kolori koje preko crteža baca Federico Blee su tek dodatni sloj užitka, no i Juann Cabal se sjajno uklapa sa Bleejevim kolorom i mada je Cabalov lejaut načelno dinamičniji, pa i na momente skoro preterano dinamičan, ovo je stalno jako atraktivan ali i odlično pripovedan strip. Juan Frigeri koji trenutno radi serijal sa Bleejem je možda najbliži ,,kućnom stilu" Marvela onako kako ga shvatamo u trećoj dekadi 21. veka, ali je istovremeno i jako dobar, dajući nam čist lejaut, jasnu naraciju, energičnu akciju, sve tačno kako i koliko treba.

Guardians of the Galaxy je, dakle, ne samo povratio svoje časno ime, već i, mogu da kažem, trenutno predstavlja jedan od najmaštovitijih, najdinamičnijih Marvelovih stripova, sa dekonstrukcijama koje ne deluju ni grubo ni neusmereno i sa stalnim rastom i promenama likova, a da je istovremeno u pitanju i sasvim pouzdana kosmička opera u kojoj dobijate tačno onoliko superiorne akcije i urnebesnog humora koliko je potrebno da svesku zatvorite srećni i kažete da ćete ovde sa zadovoljstvoom biti i sledećeg meseca. Može li superherojski strip uopšte da ima veću ambiciju? Pratite Guardianse na Comixologyju ovde.

Za današnju poslasticu od stripa imamo pre svega da zahvalimo mom kumu koji se za moj pedeseti rođendan isprsio iz sve snage i poklonio mi novo Fibrino izdanje integrala legendarnog argentinskog strip-serijala Alvar Mayor. Moram da priznam da bi, čak i da se radi o slabijem stripu, ovo luksuzno pakovanje svakako zauzimalo počasno mesto na mojoj polici; Marko Šunjić i njegova izdavačka kuća ovde nisu štedeli ni na jednom nivou pa su u pitanju dve knjige velikog formata (240 sa 330 milimetara) od po 350 strana spakovane u kutiju, sa debelim, kvalitetnim papirom kakav pogoduje snažnim kontrastima intenzivnog crno-belog crteža. Uz tvrdi povez i jako šivenje, te izvrstan dizajn korica i kutije, ovaj paket izlazi na više od pet kilograma mase i izazivao je prethodnih dana strahopoštovanje svakog ko bi ušao u sobu dok sam čitao jedan od njegova dva toma.



Naravno, nije slučajno što je ovaj strip dobio baš ovakvo izdanje. Alvar Mayor se, generalno objavljuje u po četiri toma, kako je recimo izašao za španski Norma Editorial iz 2007. godine, ali i za Fibrinu u tvrdo koričenoj publikaciji iz 2008. i 2009. godine, no ova vrsta integrala na većem formatu i sa debljom hartijom je upravo ono kako stripovi ovog pedigrea treba da budu sačuvani za pokolenja. Uz digitalne publikacije naravno, a koje za ovaj strip, da je meni poznato, za sada ne postoje. Što znači da su pirati još uvek jedna od najvažnijih sila u pogledu prezervacije naše savremene kulture za budućnost...

Alvar Mayor je rad iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, dakle, perioda koji je barem deceniju udaljen od zlatnog doba argentinskog stripa i koji se, sa svojim životom između 1977. i 1982. godine u magazinu Scorpio, gotovo sasvim poklopio sa trajanjem vladavine vojne hunte što je 1976. godine zbacila  Isabel Perón sa vlasti i vladala željeznom rukom sve do 1983. godine. Neki istoričari danas proglašavaju ovaj period okrutne vladavine i sistematskog progona manjina genocidnim, a suđenja učesnicima za zločine protiv čovečnosti ovo i potvrđuju. Kad već pričao o tome, ne treba ni zaboraviti da su Sjedinjene američke države pružile hunti i određenu podršku sa Kisindžerom koji je, kažu, podsticao vojsku da stvari odradi brzo i efikasno ,,pre nego što se u SAD začuju povici da se krše ljudska prava". Svojevremeno smo pomenuli i da je Héctor Germán Oesterheld, autor kultnog argentinskog stripa Eternaut ubijen u čistkama koje je hunta sprovodila krajem sedamdesetih.

Sve to na gomili će donekle pojasniti i zašto je Alvar Mayor bio strip kakav je bio, naglašeno intelektualan pa i angažovan rad, ali koji će svoju angažovanost izmestiti vremenski i simbolički na drugu ravan i izgraditi reputaciju na ime nesputanog artizma.

Autori Alvara Mayora bili su scenarista Carlos Trillo i crtač Enrique Breccia. Trillo se smatra jednim od najvažnijih argentinskih scenarista svoje generacije, a najpre na ime stripa El Loco Chavez i njegovog dvanaestogodišnjeg života (1975-1987) na zadnjoj strani dnevnog lista Clarin. El Loco Chavez je bio jako popularan rad i već je 1978. godine imao televizijsku adaptaciju, a ovo je istovremeno bila i neka vrsta krune karijere scenariste koji je još šezdesetih godina ušao u publicistički posao, radeći kao kolumnista i urednik u sportskim, ženskim i humorističkim časopisima. Stripove je počeo da radi sa dvadeset godina, 1963. u magazinu Patoruzu a sedamdesetih je bio i urednik časopisa Satiricon koji je ugašen kada je na vlast došla vojna hunta. No, Trillo je od 1975. godine radio sa najvećim argentinskim crtačima kao što su bili legendarni Alberto Breccia, te Horacio Altuna. Sa ovim drugim je imao vrlo plodnu saradnju a njihov strip, Las puertitas del señor López ekranizovan je u formi uspešnog filma koji je i nagrađen na Chaplinovom festivalu humora u Vaveyu. Trillo je na angloameričkom području najpre poznat kao autor superherojskog(ish) serijala Cybersix od koga je nastala igrana serija u argentinskoj produkciji, a onda i japansko-kanadska animirana serija 1999. godine, koja je emitovana i u SAD. Naša publika Trilla zna i po saradnji sa kultnim crtačem Torpeda (i Jonaha Hexa), Jordijem Bernetom sa kojim je između ostalog radio kod nas popularni erotski strip Klara (tj. Clara de Noche). No, saradnja sa Albertom Brecciom dovela ga je i do saradnje sa – Brecciom mlađim.



Enrique Breccia je rođen dve godine posle Trilla, 1945. godine i pošto su bili generacija, čini se da su se dvojica autora izvanredno razumeli. Mlađi Breccia je u profesionalnu karijeru ušao sa, može se reći, praskom, kada je sa ocem radio crtež po Oesterheldovom scenariju za strip-biografiju Čea Gevare, krajem šezdesetih godina. Oesterhelda su njegova intenzivan levičarska uverenja na kraju dovela do tragičnog kraja, a Enrique će, podstican od strane oca, nastaviti da radi, crtajući za britanski Fleetway, kao i za italijanski časopis Linus. Sa Trillom je Breccia prvo uradio El Buen Dios 1976. godine, a što je bila neka vrsta tople probe za Alvara Mayora kojeg će raditi narednih pola decenije. Breccia je kasnije radio i uspele autorske stripove kao i adaptacije literarnih klasika (Mobi Dik ili Til Ojlenšpigel), da bi u novom milenijumu prešao i na rad sa severnoameričkim izdavačima, pa i iza sebe ostavio nekoliko superherojskih stripova poput Marvelovog X-Force ili DC-jevog Batman: Gotham Knights, dok je za Vertigo radio biografiju H.P Lovecrafta ali i Swamp Thing. Nešto kasnije će raditi za Francuze (Delcourt) pa iza italijanski Bonelli (Dylan Dog i Tex Willer).

Alvar Mayor je, ipak, jedan od najupečatljivijih stripova koji su ova dva autora uradila pojedinačno ili zajedno. Iako komercijalno svakako ne najuspešniji, Alvar Mayor je po mnogo kriterijuma njihov umetnički najsmeliji i izražajno najbogatiji rad, strip koji je, verovatno, mogao da zaista nastane i živi isključivao kao magazinski projekat koji će izlaziti uz druge, komercijalnije žanrovske radove. Iako naizgled formatiran kao avanturistička priča o pustolovinama titularnog antiheroja u vremenu nekoliko decenija posle španske invazije Južne Amerike, Alvar Mayor je, pokazalo se vrlo brzo, bio nešto sasvim drugo, snolika, alegorična eksploracija ljudskog stanja, ali i zapadnjačke kulture prelomljene kroz specifičnu latinoameričku prizmu, sa kritičkim stavom ali i ljubavlju ka začudnom koja je sve do kraja vodila borbu sa melanholijom u srži ovog stripa.



Sam Alvar Mayor je izvanredno upečatljiv lik i jedan od onih ukletih mačevalaca kakvi su dobro uspevali kako u avanturističkim pričama o vitezovima iz prethodnih stoleća, tako i u palp prozi sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Nacrtan kao visoki, crnomanjasti muškarac duže kose i jako izraženih kostiju lica, obučen u široku, slojevitu, gizdavu odeću šesnaestog veka, sa moćnim šeširima, naramenicama, razdrljenim maljavim prsima i visokim čizmama, Alvar Mayor je savršen spoj avanturističkih arhetipova na rasponu između Emilija Salgarija i Roberta E. Howarda. Kreiran da bude nekompatibilni ali funkcionalni spoj dve sasvim različite kulture – kao sin jednog od Pizzarovih ljudi što su uništili imperiju Inka, i žene koja je pripadala ovom narodu, kasnije spaljene na lomači – Alvar Mayor kroz ovaj strip uglavnom hoda spajajući evropejsku kamenih modernost gradova koje su konkvistadori brzo podigli – koristeći, nemilosrdno, robovsku radnu snagu – i u njih preneli svu klasnu raslojenost, korupciju i druga urbana oboljenja karakteristična za Evropu, i mističnost ,,divljih" krajeva kontinenta, prevashodno Čilea, sa njegovim džunglama, još uvek skrivenim, divljim plemenima, starim hramovima, starom magijom, ali i legendama o skrivenom blagu koje su Inke uspele da sklone od pohlepnih osvajača.



Veliki broj epizoda Alvara Mayora postavljen je na istom zapletu – na početku će neko izgovoriti njegovo ime (koje posle izvesnog vremena postaje praktično mantra, i uvek se izgovara celo, sa imenom i prezimenom) a onda objasniti da traži nekakvo blago – možda zlato, možda magični kamen koji ispunjava želje, možda mitski izvor večne mladosti – i da je čuo da je Alvar Mayor najbolji tragač i vodič na kontinentu. Protagonista će uvek pristati, ali će praktično uvek svom novom poslodavcu izdati nekakvo upozorenje, nekada da se radi o vrlo teškom i opasnom putovanju, nekada, pak, sasvim direktno ukazujući da se radi o urbanom mitu i da blago o kome pričaju ne postoji. Poslodavac će svejedno insistirati na odlasku, nošen ponekada pohlepom ponekada očajem – jedan od njih umire od sifilisa* i nada se da će ga gutljaj vode sa izvora večne mladosti izlečiti – i uvek će putovanje do destinacije biti izrazito simboličko po karakteru sa ulaskom u dubine ljudske prirode, motivacija, slabosti, strasti, strahova itd, a zaključak oblikovan tako da čitalac, zajedno sa protagonistom ima utisak da se budi iz sna i da tek treba da pokuša da razume šta je san zapravo želeo da mu kaže.
*kako je danas preovlađujuća teza u medicini ta da ova bolest potiče iz Centralne i Južne Amerike i da su je u Evropu doneli mornari sa kolonizatorskih brodova, tako i ovaj strip ovu epizodu koristi za savršen momenat u kome jedan od starosedelaca kaže da je u pitanju bila poštena razmena: vi nama male boginje, mi vama sifilis

Trillo i Breccia su strip radili izuzetno disciplinovano, radeći omeđeni formatom od dvanaest tabli po epizodi i usklađenim tempom izlaženja magazina pa je i čitanje Alvara Mayora u formi integrala zapravo zanimljiv eksperiment iz hvatanja ritma sa stripom koji veoma brzo, nakon svega par epizoda gotovo agresivno napušta ideju o avanturističkom, mačevalačkom narativu sa lepim ženama i puno akcije, a kako nam se, na prvi pogled, predstavio, i postaje postmodernistička, sasvim borhesovska igra sa motivima iz zapadnjačke kulture, sve od Homera, preko braće Grimm i Cervantesa, pa do Oesterhelda.

Ima tu, da budemo sasvim jasni, i izvesnog manirizma. Trillo i Breccia često ponavljaju iste ili veoma slične motive o nesrećnim ljubavima, destruktivnim pohlepama, ali i tragičnim činovima požrtvovanja koje budućnost pamti na sasvim pogrešne, cinične načine, a često je i ,,narativ" stripa u velikoj meri potisnut u drugi plan na ime čiste reprezentativnosti prostora – fizičkog, mentalnog i simboličkog – u kome se protagonist nalazi. Breccia često crta tablu za tablom bez ikakvog teksta, kadrova koji su monumentalni u svom ekspresionizmu iako se ponekad ne može reći šta je tačno na njima prikazano, a ovo je uvek neodvojiv element atmosfere i raspoloženja u kome se glavni junak nalazi, često odaslat na simboličke puteve i snolike herojske potrage koje se završavaju ne pronalaženjem blaga, žene ili sreće, pa čak ni smisla, već najčešće pronalaženjem pitanja u kome će Alvar Mayor, uz mnogo kontemplacije, možda na nekom kraju naći i samog sebe.



Ali ako je to manirizam, on je veličanstven i Alvar Mayor se svakako može posmatrati i kao milion varijacija na Homerovu Odiseju i milion pogleda kako su Odiseju varirali drugi autori tokom dva milenijuma, kako su je lomili kroz lokalne legende i autohtone mitove. Pritom, odbijanje Trilloa i Breccie da čitaocu daju jasan ,,kraj" u svojim pričama, odlučujući se naješće za meditativnu sliku i rečenicu ili dve u kojima se češće postavlja pitanje nego odgovor može delovati kao puka formula, naravno a koju su, da bude jasno, eksploatisali mnogi stripovi onog doba,* no, kod Alvara Mayora ovo je bilo vrlo programski utkano u samu srž narativa ali i karaktera. Alvar Mayor je, uprkos svojoj (anti)herojskoj dispoziciji koja nam na početku sugeriše alfa mužjaka, neustrašivog borca, zaštitnika nejači i šmekera koji ljudima u poziciji moći ima smelosti da saspe sve u lice, zapravo naglašeno fluidan, namerno nedovršen lik.
*kunem se da je u ono vreme svaki drugi domaći rad od onog što sam ja čitao u magazinu YU Strip pratio sličnu matricu – Alvar Mayor je imao jednu objavljenu epizodu u poslednjem broju Stripotekinog magazina Spunk (tamo, urnebesno, naveden kao jedan od primera velikih uspeha koje ,,španski" strip beleži poslednjih godina) i imam utisak da je on, uz radove Josea Ortiza veoma jako uticao na domaće autore...

Delom je ovo jer on treba da posluži kao neksus na kome se seku legende, mitovi, zablude, bajke, ali i socijalna kritika i, čak i kada ima jak protagonizam, Alvar Mayor na kraju bude više svedok koji će prokomentarisati događaj u kome je učestvovao nego proverbijalna sila koja se pojavljuje i rešava stvar. Kao takav on jeste ,,pravi" postmoderni protagonista što nasleđuje Howardove junake poput Solomona Kejna ili Konana koji i sami često na kraju svojih avantura nisu ni pokušali da razumeju šta se zaista dogodilo, a onda ulazi i u jedan borhesovski imaginarijum gde namerno napušta koncept velike priče, zaokruženog narativa, konačne istine, i usredsređuje se na slike, simbole, kontemplaciju.

Drugim delom je ovo jer Trillo i Breccia dekonstruišu taj arhetip/ stereotip alfa-mačevaoca, (belog) oslobodioca i megajebača. Alvar Mayor svakako pomaže robovima kada na njih naleti i nije mu strano da ,,spase" ženu kada je ova u seksualnoj opasnosti, ali ovo su retko proste, jednoznačne situacije u kojima su ,,žrtve" pasivni objekti što ih treba osvojiti i odneti. Kada takvih instanci i ima, one su često satirično intonirane, a sam Alvar Mayor je čovek bez imovine, često u krivu, sa istorijom nesrećnih ljubavi prema ženama koje su imale svoje sopstvene životne planove i agende. Ako je ovo vrlo ,,realističan" element njegovog karaktera, indikator da su autori vrlo namerno išli na dekonstruisanje arhetipa je svakako narativ o tri smrti Alvara Mayora.



U stripu koji i inače slobodno šeta između stvarnosti i legende, svog narativa i motiva preuzetih iz literature, u kome je putovanje kroz vreme, čini se, svakodnevna pojava, susretanje Alvara Mayora sa samim sobom u nekom drugom vremenu je skoro pa neizbežno, a proročanstvo o tri smrti od kojih svaka dolazi u drugom periodu njegovog života i vezana je za različit aspekt njegovog karaktera ali i odluke koje je doneo ili će ih doneti je finalno rasecanje ,,akcionog heroja" na sastavne delove, prikaz ,,sudbine" kao ishoda života što se sastoji od serije izbora a ne nekakve mistične sile što nama vlada. Alvar Mayor je onaj najređi od akcionih heroja – onaj koji stari, propada i umire, makar u mogućim budućnostima, shrvan samoosuđivanjem zbog mnogo čega što je uradio ali i mnogo čega što nije uradio – jednom rečju, heroj koji i pored svoje veoma simboličke egzistencije između mitova, bajki i lokalnih predanja, na kraju sazreva baš kao ,,prava" osoba.

Trillo i Breccia ovim impresivno imaju i jare i pare, dajući stripu jedan ,,kanonski" kontinuitet, sa likovima koji se pojavljuju i nestaju, pa se ponovo vraćaju i ponovo nestaju, koji imaju lične istorije sa Alvarom Mayorom, a sve to uvezano u verodostojan ako već ne dokumentaristički autentičan prikaz istorijske epohe, a da istovremeno ne moraju da fetišizuju ni kontinuitet, ni karakterizacije i istorije među likovima, ni vernost istorijskoj literaturi. Ovaj je serijal time slobodan da bude i satiričan i magično-realističan, sa očigledno ,,nemogućim" elementima, ali i očiglednim umetanjima savremenih perspektiva u istorijski narativ koji, da i to bude jasno, nije ni malo blagonaklon prema osvajačima i Evropljanima. Ne samo da je priča ovde prepuna lokalnih moćnika što se zaklanjaju iza autoriteta kralja a samo su lovci u mutnom, eksploatatori, pervertiti, secikese i sliledžije, već i na jednom višem planu strip sasvim otvoreno govori o genocidu nad lokalnim stanovništvom, pohlepi za zlatom i robovima, seksualnom nasilju.

Naravno, strip ima neke od klišea koje očekujete, poput onih o plemenitom divljaku ili o čestom korišćenju silovanja kao narativne alatke koja treba da donese motivaciju, ali je generalni ton najčešće jako alegoričan, a poštovanje za likove i njihovu samovlasnost na visokom nivou. Negde ovo ide praktično i do apsurda – recimo u priči gde Alvar Mayor oslobađa mladu ženu ropstva u kome je provela nekoliko godina da bi ona nakon što joj se potvrdi da je sada njen život zaista samo njen odmah izvršila samoubistvo jer je to ultimativni način da demonstrira vlast nad njime. Ovo bi danas, pogotovo na angloameričkom kulturnom prostoru verovatno bilo jako kritikovano kao eksploatacijski trop u kome žrtva ne dobija priliku da se izdigne iznad traume, ali utisak je da su Trillo i Breccia ovo radili čista srca, sa najboljom namerom, posmatrajući stvari sa fenomenološkog, radije nego sa psihološkog stanovišta.

No, svakako, i ovo može da posluži kao podsećanje da Alvar Mayor nikada nije stekao jače uporište na severnoameričkom tržištu. Osim jednog albuma od 56 strana koji je 1989. godine izdao 4Winds Publishing – mala izdavačka inicijativa Tima Trumana i Chucka Dixona – meni nije poznato da je ovaj strip imao druge SAD publikacije.



Naravno, sa svojim naglašeno alegoričnim tonom, cikličnim tretmanom motiva koji se, jelte, večno vraćaju, komplikovanim protagonistom i povremeno izraženim seksualnim temama, ovo i nije strip kakav bi Severnoamerikanci tipično čitali, no, svakako je delom u pitanju i činjenica da pričamo o crno-belom radu.

Enrique Breccia je, rekosmo, kasnije radio strejt superherojske stripove, ali u Alvar Mayor je ovaj sjajni crtač imao priliku da u potpunosti razmahne kreativna krila i pokaže da nije neko ko će se šlepovati na slavi čuvenog oca. Pogotovo je fascinantno koliko Breccia postepeno ovaj strip tera u apstrakciju, polazeći od srazmerno realističkog, ,,žanrovskog" prikaza koji sugeriše akciju, palp avanturu, erotiku i egzotiku, samo da bi već tokom prve godine izlaženja evoluirao u smeru nesputanog ekspresionizma. Breccia nikada nije napustio disciplinovan rad sa linijama niti forsirao eksperimentalne tehnike kojima je njegov otac izluđivao urednike i čitaoce radeći na rimejku Eternauta, ali jeste potpuno rastrgao kadrove i lejaut, radeći sa ogromnim količinama tuša da kreira fantastične ponore crnila u kojima jedva prepoznajemo konture i svetla, rastežući svoje kadrove po vertikali dok čitalac ne bude sasvim dezorijentisan, sveden na insekta koji sa zapanjenošću posmatra nebeski svod što ga nikada neće zaista razumeti.

Onako kako je Trillo insistirao na alegoriji u tekstu, tako je za Brecciju prikaz eksterijera postao refleksija misli i emocija protagonista, sa oštrim planinskim linijama Kordiljera, divljim talasima mora, naoko beskrajnim prostranstvom Pampe del Tamarugal ili mračnim vlažnim dubinama Selve Valdiviane, prašume koju nazivaju i ,,džunglom na kraju sveta" na ime svoje geografske širine. Likovi su u ovim prostranstvima često svedeni samo na delić slike, podsećanje na to koliko ljudsko postojanje, na kraju, jeste sitno u odnosu na monumentalnost svega što nas okružuje, no, Breccijin rad sa druge strane obeležava izvanredna karakterizacija likova, sa neverovatno detaljnim fizionomijama i tipovima telesne građe, odećom, opremom... Breccia ovde radi u modusu koji od njega zahteva priča, i u stanju je da u okviru istog narativa ima izuzetno realistične likove – na primer, čulne, putene žene – karikirane groteskne negativce koji kao da su ispali iz nekog priručnika za demonologiju, ali i bizarne hibride ljudi i životinja (notabilno svinja) ili karikature ključnih likova evropske ili antičke književnosti, sve odrađeno sa istim nivoom detalja i usklađeno da funkcioniše u priči gde se prepliću raspoloženja i pristupi.



U pogledu pominjane dekonstrukcije, Breccijino pripovedanje sa vremenom postaje apstraktnije i kada su u pitanju ,,akcione" scene, dakle, one gde se, za razliku od prikaza potraga i putovanja ne ide najpre na atmosferu, i gde se mora prikazati sukob, energija, nadvladavanje, destrukcija. Iako povremeno Breccija čitaoca počasti klasičnom akcionom kompozicijom, kako strane odmiču, on sve češće takve scene atomizira u seriju manjih kadrova koji prikazuju samo detalje a celinu ostavljaju čitaočevom umu da je sklopi iz fragmenata – ovde je šaka koja steže mač, onde đon čizme što se tare o kamen u pokušaju da se zada smrtonosni udarac, tamo delić lica zgrčenog u naporu... Alvar Mayor iznova i iznova podseća čitaoca da je slične scene, slične PRIČE video već mnogo puta i da OVOG puta treba da ih vidi iz druge perspektive. Možda će ih ovog puta bolje razumeti.

Može se reći da su posle Alvara Mayora oba autora imala značajno uspešnije radove – Trillo sa El Loco Chavez i Cybersix, Breccia sa radovima za Amerikance, a onda i Francuze, notabilno Les Sentinelles sa Xavierom Dodsonom. No, Alvar Mayor je bez ikakve sumnje jedna magična, jedna-u-milion kombinacija dvojice autora koji su bili na pragu stvaralačke zrelosti, a  istovremeno gladni eksperimentisanja i obračunavanja sa svim klišeima svog i drugih medija, odlučni da rastrgnu stereotipe ali i lažne granice između ,,prave" i trivijalne literature, upućeni na serijalizovan, ritmički rad ali ne i sputani krutim komercijalnim međama, konačno, intuitivno svesni da rade u medijumu u kojem je jedino moguće kreirati priče što spajaju stvarnost i snove, simboličko i istorijsko, avanturističko i dekonstruktivno na način koji to čini Alvar Mayor. Time je ovaj rad i neka vrsta esencijalnog podsećanja na jedinstvenost stripa kao medija i umetničke forme a što opet čini vrhunski kvalitet Fibrinog integrala dragocenijim. Još jednom se valja zahvaliti mom kumu na fantastičnom poklonu, a vi isti takav poklon možete napraviti nekoj sebi bliskoj osobi, bilo odlaskom u najbližu knjižaru, bilo poručivanjem od Alana Forda, ako ste u Srbiji ili se tako osećate, bilo obraćanjem direktno izdavaču. Ni u jednom slučaju nećete pogrešiti a bliska osoba će vam posle svega biti još bliskija.

Ponesen pobedom Novaka Đokovića na Vimbldonu, impulsivno sam posegao za stripom Joker: The Deluxe Edition koji je izašao pre nešto više od godinu dana a predstavlja prepakovanu, dopunjenu ediciju sada već klasičnog grafičkog romana Joker iz 2008. godine. Činjenica da nisam mogao da se setim da li sam original uopšte čitao kada je izašao – a verovatno jesam – je već dobar indikator koliko je ovaj strip ostavio snažan utisak na mene i na ovo, pretpostavićemo drugo, čitanje. Moguće je naravno, da ga zapravo nisam ranije čitao a da sam sada samo previše star i ogorčen čovek da bih mogao da cenim jednu gritty, mračnu, surovu priču o Betmenovom arhineprijatelju. Kad se uzme u obzir da još nisam sebe naterao da pogledam istoimeni film iz pretprošle godine, možda je naprosto stvar u tome da sam malo zasićen tim ultranihilističkim čitanjima originalnog strip-predloška koja zapravo ne dodaju supstancijalne elemente u originalni, jelte, mitos, nego parazitiraju na njemu i bave se šok-taktikama ne bi li osvojila malo popularnosti. Doduše, kako rekoh, nisam gledao film pa nemam pojma o čemu pričam.



Ali strip sam čitao i, ako je ikako moguće da ga NISAM pročitao pre trinaest godina kada je prvo izašao, tu je zaista u pitanju nekakav bizaran propust. Ovo je pisao Biran Azzarello a crtao Lee Bermejo, i u pitanju su dva vrsna strip-autora koja i personalno dosta štujem i uvek imam interesovanja za njihove nove radove. No, fakat je i da je Azzarello tipičan primer autora čiji je senzibilitet na sasvim drugoj strani od superherojštine i da je njegova želja da piše tvrdo kuvane krimiće uvek stajala perpendikularno u odnosu na njegovu potrebu da piše superheroje jer je to ono što zapravo plaća račune i daje mu slobodu da radi i manje komercijalne stripove koje zapravo voli. Joker je, pak, bila prilika da se spoje ova dva njegova pomalo oprečna interesovanja, pa makar i na štetu prijateljstva sa Bermejom.

Naime, Azzarello i Bermejo su pre ovog romana bili autori miniserijala Lex Luthor: Man of Steel koji je i sam bio jedno gritty prepakivanje najvećeg Supermenovog negativca, kao čoveka koji kao svoju dužnost vidi to da svet zaštiti od ,,tuđina" koji se infiltrirao među ljude i zavarao sve sem Luthora da je benevolentni (super)bog koji je tu da štiti i pomaže ljudsku rasu. Kao analiza jedne paranoidne, a dodatno i psihopatske ličnosti, ovaj strip nije bio rđav a svakako je Bermejovo prikazivanje Supermena kao preteće, praktično horor-pojave bilo zanimljivo. No, ovaj strip je gotovo uništio odnos između dvojice autora. Azzarello u uvodu za Deluks ediciju Jokera objašnjava da je rad na Lexu Luthoru bio naporan, frustrirajući i da su se njih dvojica dogovorili da nikada više ne rade strip zajednički jer će to razoriti prijateljstvo koje imaju.

No, par sezona kasnije DC će odlučiti da su mu potrebne ,,realistične", ,,odrasle" priče koje će u izvesnom smislu osavremeniti neke klasične DC negativce a kako je Nolanov Dark Knight u to vreme potpuno pokorio bioskopsku publiku i najavio eru dominacije superheroja u kulturi glavnog toka,* tako je i postalo jasno da prvi sledeći na redu mora biti baš Joker. I bio je, praktično i jedini. Iako je grafički roman Joker dobio odlične kritike i dobro se prodavao, DC je negde u to vreme već počeo sa planiranjem ributa čitavog univerzuma, radije nego da se prave odvojeni, out-of-continuity, kozmetički eksperimenti za pojedinačne likove** i ostalo je, kako kažu istorija.
*koja i danas traje mada od nje najviše profitira konkurentski Disney/ Marvel
**Mada su oni rađeni za glavne heroje poput Supermena, Betmena, Wonder Woman i Green Lantern u okviru Earth One ,,serijala"

No, Azzarello i Bermejo su rešili da prekrše svoj zavet da više neće raditi zajedno, osećajući da u sebi imaju tu jednu ultimativnu priču o Jokeru a, još verovatnije, voljni da dobro zarade na ime ogromne popularnosti koju je isposlovao tog leta izašli film gde je pokojni Heath Ledger definisao Jokera onako kako će mejnstrim publika videti više od deset narednih godina. Jack Nicholson i Mark Hamill su posledično postali deo istorije a kreveljeći, balaveći Ledgerov psihopata će biti neka vrsta novog standarda i ono što dobijamo u ovom stripu je i vizuelno ali i tekstualno u dobroj meri varijacija na istu temu.



U međuvremenu sam otišao i prevrnuo svoje kolumne koje sam pisao za UPPS i nimalo se iznenadio videvši da JESAM čitao ovaj strip kada je izašao. Sa zebnjom sam prelistao šta sam tada pisao, plašeći se da je mlađi i gluplji Mehmet imao nekakvu neodrživo pozitivnu reakciju na strip koji, priznajem, ima određenog šmeka što u meni i danas izaziva izvesnu dobrovolju, no sa zadovoljstvom sam potvrdio da je i taj Mehmet tada imao razumno dobar ukus i razložan način da izloži zašto Joker naprosto nije sjajan strip generalno, niti dobar strip u superherojskom univerzumu partikularno.

Generalno, ovo je strip koji ima zaplet ali on je nebitan: Joker izlazi iz Arkham Asyluma jer je – nekako – ubedio lekare da više nije, jelte, mentalno obolela osoba i rešava da povrati teritoriju i poslove koji su, dok je on mardeljao i primao terapije, rasparčali i preuzeli drugi gotamski kriminalci. Ova kampanja ponovnog preuzimanja je, naravno, nimalo metodična već anarhična, haotična, utemeljena pre svega na Jokerovom nepredvidivom, impulsivnom karakteru i potrebi da udovoljava svojim trenutnim hirovima, a ne na nekakvoj konkretnoj volji za moć ili potrebi za parama. Drugim rečima, Joker ovde ubija, muči, ponižava i ismeva gotovo nasumično i sasvim eksplicitno kaže da ga boli dupe za pare. Sve to posmatramo iz rakursa henčmena po imenu Jonny Frost koji od običnog vozača biva apgrejdovan maltene u Jokerovu desnu ruku dok sam shvata da je ušao preduboko u psihopatske dubine Jokerovog sveta i da će iz njega izaći ne kao ozbiljan plejer sa lepim penzionim fondom već kao još jedna žrtva nihilističkog iživljavanja titularnog krimosa.

Zaplet je, dakle, nebitan, a sa njim je u klasi i pripovedanje koje je neusmereno, meandrirajuće, i Joker jedva da zaista ima priču. Ovo je pre svega psihološka analiza Jokera kao sile, jelte, prirode, odnosno haotičnog agenta u srcu nečega što sebe naziva ,,organizovanim kriminalom". Azzarello govori o tome da je želeo da uhvati taj osećaj da je Joker lik koji, kada uđe u prostoriju, automatski čini da svi prisutni postaju nervozni jer niko nikada ne zna šta će mu sledeće pasti na pamet pa su ovde i kreirane brojne epizode u kojima se Joker ponaša nepredvidivo, ponekada nasuprot svojoj reputaciji, samo da bi najednom sve resetovao i počinio još neku svirepost.



Ovo nije samo za sebe rđava ideja, naravno, ali strip, sa tim odsustvom jasne priče – koja, da budemo fer, kada je Joker u glavnoj ulozi, skoro da i ne može da postoji – na kraju bude samo procesija vrlo grafičkih, vrlo brutalnih scena i ovaj se roman od tvrdo kuvanog krimića sa ambicijom da naslika psihološki portret psihopate, ali i sociološki portret grada u kome je ovakav psihopata just one of the guys, posle izvesnog vremena pretvori u čistu eksploataciju. Betmen, koji se ovde na kraju pojavljuje, korišćen je samo kao tupo oružje, bez stvarnog kontrasta između dva klasična antagonista, policijski inspektor koji regrutuje Frosta da mu pomogne u borbi protiv Jokera je neiskorišćen i plitak lik, a Harley Quinn je upadljiva na ime potpunog odsustva karaktera i distinktna je jedino na ime Bermejovog vrlo seksualizovanog crteža. Tu je i Killer Croc koji je ovde pretrpeo reimagnaciju i pretvoren je u afroameričkog geng-bosa koji se vozi unaokolo sa gomilom crnih gengbengera i odrađuje prljave poslove za Jokera, a što je, čini mi se, element koji bi, da je ovaj strip nastao danas, bio pod mnogo ozbiljnijim analitičkim pogledom. Harvey Dent odnosno Two Face je ovde jedini lik koji ima potencijala da bude više od pančlajna ali ni sa njim Azzarello ne uradi bogznašta.

Kad se sve to stavi na gomilu i kontekstualizuje Bermejovim raskošnim, tehnički odličnim crtežom, ali koji tu dimenziju nihilizma još više podcrtava (uz tuš Micka Grayja i izvrsne kolore Patricie Mulvihill), zaista je zanimljivo čitati blurbove iz onog vremena i pitati se jesu li strip-kritičari tada zaista OVO želeli od superherojskog stripa. Ne zaboravimo da je ovo bio period u kome je  Grant Morrison pisao jednu od najmaštovitijih, najimpresivnijih priča o Betmenu ikada, istražujući njegove gotske, fantastičke korene, a što, u kontekstu uspeha filma Dark Knight i projekata kao što je ovaj strip sada deluje kao skoro uzvišeno plemenit čin.



IGN je, recimo, napisao da je Joker ,,literarno dostignuće koje s pravom zaslužuje da bude svrstavano uz The Killing Joke" što je zbilja ubistvena šala znajući  koliko se danas ovaj strip smatra problematičnim po više osnova. Za deluks izdanje dodati su i kratki humoristički stripovi koje su Azzarello i Bermejo uradili negde u ono vreme a koji su praktično parodija na njihovog Jokera što je na kraju krajeva častan način da se pruži makar neka protivteža haotičnom nihilizmu originalnog materijala.

Ostavimo finalnu presudu Mehmetu iz 2008. godine koji je bio blagonaklon ali strog. Ni ja, što se kaže, ne bih to bolje napisao.

,,Sam Joker je u ovom romanu zbilja zastrašujuća, do gađenja čak, pojava, koja svoj  fascinantni intelekt upotrebljava kao oružje prevashodno oslanjanjem na potpunu  nepredvidivost koja mu daje prednost u bilo kojoj vrsti konfrontacije. Naravno, Jonny  Frost i čitalac do kraja stripa shvataju da on nije zaista nepredvidiv i da je, konačno,  svaka njegova radnja motivisana privlačenjem Betmenove pažnje, ali objasnite to  gomilama ljudi iz raznih društvenih slojeva koji stradaju od njegove ruke u ovom stripu.

Kada se kao kontrast Jokerovom naizgled bezumnom nasilju stavi jedan mali flešbek na  Frostovo detinjstvo koji snagom paradigme uspostavlja model za izrastanje dečaka u  kriminalca, to je tačka na kojoj shvatamo razliku između Jokera i svih drugih zločinaca,  linija razdvajanja ljudskog od neljudskog, linija koju je Joker odavno prešao i sa njene  druge strane se oseća... neopisivo.  Azzarellov i Bermejov roman je, kako rekoh u osnovi nepotreban jer smo sve to već na  ovaj ili onaj način znali, ali to ne znači da ne treba da ga kupite i pročitate. Više ovakvih  stripova značilo bi da bi se fokus pažnje publike možda sa Holivuda premestio natrag na  originalni materijal i podsetio odakle je sve počelo. "

Dakle, tako. Pa, kome se čita, evo stripa na Comixologyju ovde.

Dakle, junački sam stisnuo zube i pročitao ceo serijal Legion of Super-Heroes, njegovu najnoviju inkarnaciju napisanu od strane Briana Michaela Bendisa i nacrtanu (najviše) od strane Ryana Sooka a koja je izlazila od pozne 2019. do Januara ove godine. Čak i uz dve ,,posthumne" Future State epizode koje su, kao i ostatak Future State stripova, pokazale kako izgleda jedna od mogućih budućnosti za Legion of Super-Heroes, i od kojih je druga izašla u Februaru, trebalo mi je, eto, skoro pola godine da se privolim da dovršim čitanje serijala i da sednem da nešto o njemu napišem.



S obzirom da sam prethodnih dana imao nekoliko masivnih tekstova o nekoliko masivnih Marvelovih serijala i sve sam, uglavnom, ocenio kao vrlo pristojnu zabavu, uzimajući da pišem ovaj tekst sam se po ko zna koji put podsetio da ja negde duboko u svojoj nutrini imam autentičnu pozitivnu predrasudu prema Marvelu i da, bez obzira koliko ona mala bila u stvarnosti, uvek kada čitam DC-jeve stripove, pogotovo kada o njima pišem, moram nje da budem svestan. Sa tim na umu, osvrnuo sam se ponovo na Legion of Super-Heroes, njegovih šesnaest brojeva razbacanih po čak tri distinktna serijala (od kojih su dva imala samo po dve epizode...) i zaključio da problem u meni, bar ne ovog puta. Problem je, kao što sam, istina je, predrasudno, unapred nagađao – u Bendisu. Daleko od toga da je Legion of Super-Heroes najgori strip koji sam čitao ove godine, i, čak, ako malo zažmirimo, on uopšte nije loš*, samo jeste u pitanju još jedno bolno podsećanje da Brian Bendis – nošen statusom nepogrešive superzvezde već skoro dve decenije – već odavno ne igra na svoje najjače strane.
*svakako je dobio previše neodbranjivo pozitivnih prikaza na internetu što je još jedno žalosno podsećanje na to koliko je strip-kritika u SAD temeljno iskorenjena i smislene tekstove morate da jurite po blogovima što ih održavaju požrtvovani heroji sa dubokim znanjem i artikulisanim izrazom kakve ,,zvanični" sajtovi danas nemaju

Što, opet, ne mogu da zamerim njemu lično – čovek radi ono što u tom trenutku želi da radi i ti stripovi se, nošeni njegovom zvezdaškom reputacijom (koja po pravilu podrazumeva izvrsne crtače i ostale profesionalce sa kojima radi, te moćnu produkciju), uglavnom prodaju* – ali mogu da zamerim urednicima koji već dugo, predugo, ne rade svoj posao i ne izvlače iz Bendisa ono što on radi najbolje: karakterne, fokusirane stripove u kojima se zaplet i psihološki portreti likova uspelo udružuju da kreiraju memorabilne, ,,stvarne" ili makar upečatljive priče koje imaju ukus drugih medija – literature, pa i filma i televizije, ali ostaju tvrdo u domenu superherojskog stripa.
*mada je Legion zapravo imao jako niske tiraže s obzirom na tim koji ga je pravio ali i na DC-jeve lavovske marketinške napore, sa sve Bendisom koji je gostovao na NBC-ju kod Setha Mayersa da izreklamira ovaj magazin

U tom smislu, pišući o Bendisovom radu na Supermenu bio sam, mislim, više pozitivan nego negativan jer je, bez obzira na sve probleme koje je ,,moderni" Bendis doneo i u ove stripove, ovo ipak bila priča fokusirana na lik i scenarista je uspeo da iz njega izvuče neke memorabilne momente. No, kada je 2019. godine najavljeno da će Bendis ponovo oživeti Legion of Super-Heroes, priznajem da sam se malo uhvatio za glavu. Bendis je svoju reputaciju u Marvelu stekao radeći na likove tvrdo usredsređene stripove o street-level herojima poput Daredevila i Spider-mana, ali ju je onda, nažalost višestruko uvećao preuzimajući Avengers i praveći od tog stripa raspričanu, nefokusiranu sapunsku operu koja je više pažnje privlačila šokantnim odlukama da se ubije ovaj ili onaj lik nego kvalitetom priča. Nažalost, ovo se prodavalo i Bendis će sa godinama raditi gomilu različitih Avengers serijala (i svi su bili slabi na izluđujuće taznovrsne načine), da bi kasnije preuzeo i X-Men, pa onda Guardians of the Galaxy, pokazujući izuzetno plastično zašto mu stripovi o timovima naprosto ne leže. Legion of Super-Heroes je tim sa opsceno velikim brojem članova i ulazeći u čitanje Bendisovog rada sam se, pokazaće se s pravom, pribojavao kakofonije koju će ovo proizvesti.



Ja čak i ne spadam u Legion of Super-Heroes nostalgičare koji su se, verujem, sa najavom novog Legion of Super-Heroes serijala u Bendisovoj izvedbi osetili kao da im duša pada u nekakav htonski bezdan. No, ne morate biti diehard fan Legije pa da shvatite zašto scenarista kome su i dalje najbolji stripovi oni što ih je napisao o konfliktnim street level likovima na ivici antiheroja (uključujući prilično zaboravljeni kratki serijal o Moon Knightu) nije najbolji izbor za strip koji je etalon optimističke, futurističke naučne fantastike, sa ogromnim ansamblom i platnom razvučenim preko cele galaksije.

Iako je Legion of Super-Heroes nastao pre televizijske serije Zvezdane staze, legitimno je reći da on na neki način predstavlja njen pandan u superherojskom stripu. Prvo pojavljivanje Legion of Super-Heroes u stripovima vezano je za Superboyja koji je te davne 1958. godine naleteo na gomilu tinejdžerskih superheroja iz tridesetog veka a zatim proveo sledeće godine u zajedničkim avanturama sa njima, ostvarujući popularnost koja se u jednom trenutku merila i sa samim magazinima o Supermenu. Strip o tinejdžerima sa različitih planeta koji svi imaju tematske moći i simpatična silver age imena (Lightning Lad, Invisible Kid, Colossal Boy, Star Boy, Triplicate Girl, Chameleon Boy, Phantom Girl, Ultra Boy, Bouncing Boy, Sun Boy, Saturn Girl itd.) i u utopijskoj budućnosti se bore za očuvanje te utopije i saveza Ujedinjenih planeta, radeći nezavisno od ali paralelno sa naporima ,,zvanične" Naučne policije – taj je strip, sasvim prirodno bio popularan među mladom publikom.

Mladi su bili i autori i za ovaj se strip vezuje i poznati kuriozitet da je budući Marvelov glavni urednik Jim Shooter poslao priču DC-ju koju je napisao sa svega 14 godina i da je ona objavljena kao jedna od epizoda Legije, inicirajući time Shooterovu profesionalnu karijeru.

Shooter će se Legiji vratiti skoro tačno četrdeset godina kasnije, polovinom pretprošle decenije, simbolišući u neku ruku i to da je DC do tog momenta prilično izgubio viziju šta da radi sa ovim naslovom i kako da ga učini relevantnim za modernu publiku. No, vredi reći i to da je Legija najvećim delom bila žrtva DC-jevog konstantnog ributovanja univerzuma i potrebe da se ponovo kreće iz početka, više nego što su autori koju su je radili bili slabi.



Naprotiv, Legion of Super-Heroes je kroz decenije imao masu voljenih perioda. Paul Levitz je  pisao ovaj strip sedamdesetih i osamdesetih – do prvog velikog ributa DC-jevog multiverzuma u Crisis on Infinite Earths – i sa crtačem Keithom Giffenom uspostavio ono što se danas smatra ,,modernim" tonom stripa, sa dužim pričama i epskim zapletima, uključujući ,,The Great Darkness Saga" kojim je Darkseid ustoličen kao jedan od najvećih negativaca u DC-ju. Kasnije će strip raditi Giffen, da bi serijal bio rebutovan za novu publiku posle krosovera Zero Hour a Tom Peyer i Mark Waid su osavremenili poreklo Legije i dali starim pričama novi, moderniji ton (nešto poput pristupa koji je par godina kasnije Marvel primenio u Ultimate liniji). Njih dvojicu su nasledili Dan Abnett i Andy Lanning i njihova ekspertiza za pisanje masivnih kosmičkih opera je ovde kreirala verovatno poslednji naširoko voljen Legion of Super-Heroes period.

Strip jeste izlazio u ovom veku, ponovo sa Markom Waidom na čelu, kasnije sa Jimom Shooterom za volanom (u to vreme su napravljene i dve sezone umereno neuspešne televizijske serije namenjene prevashodno klincima), a i tokom DCNU perioda je strip izlazio u različitim formama, ali nije ostvario dovoljno uspeha. Tako da je Bendisovo interesovanje za properti koji već godinama kao da ne zna svoje mesto bilo moguće tumačiti i kao sasvim plemenitu ambiciju da se upari superstar energija cenjenog scenariste sa legatom stripa koji je mnogim ljudima njegovog uzrasta ostao u fantastičnoj uspomeni na ime Levitzovih i Giffenovih radova.

Činjenica da je sam serijal Legion of Super-Heroes pod Bendisom i Sookom izgurao samo dvanaest brojeva dovoljno svedoči koliko je ovo bilo na kraju neuspešno. No, pošto je sa Bendisom danas sve komplikovano, ovo je, rekosmo, zapravo serijal od šesnaest brojeva.

Naime, krajem 2019. godine izbačena su dva broja miniserijala Legion of Super-Heroes: Millenium kao najava za dolazeći tekući serijal o Legion of Super-Heroes. Uz podršku velikog broja crtača od kojih je svaki radio po stranu ili dve, Bendis je ovde ispisao neku vrstu nove ,,istorije budućnosti" DC univerzuma, ili makar narednih hiljadu godina iste, uzimajući za fokus priče neobičan život lika po imenu Rose Forrest. Poznatija kao Rose and Thorn, ova žena je jedan stari (i praktično zaboravljeni) DC lik notabilan po tome da se radi o osobi sa podeljenom ličnošću gde sama Rose živi užasan, nepovezan život koji joj praktično upropaštava njen alter ego Thorn, psihotična antiherojski nastrojena viđilante-žena koja, kad god se pojavi, pravi haos boreći se protiv ,,zla", bez brige o tome da li će Rose kasnije zbog toga imati problema. Bendis uzima Forrestovu (koja je zapravo druga verzija ovog lika, početkom sedamdesetih apdejtovani koncept iz kasnih četrdesetih godina prošlog veka) i kroz prikaz njenog dugačkog života oslikava različite ere što slede nakon 21. veka i različite događaje značajne u pogledu osnivanja buduće Legije superheroja.



Ovo je sasvim solidan uokvirujući narativ za Bendisov ribut Legije – uz izuzetan crtež mase autora, naravno – i kada se scenarista usredsređuje na jedan lik odjednom se setite koliko on ume energično i upečatljivo da piše. Naravno, Rose tokom svega dva broja nema mnogo vremena da razvije karakter kakvi su imali drugi Bendisovi likovi i ostaje plića i zasnovanija na pukim kul i ,,snarki" replikama nego što bi bilo idealno ali ovaj uvod za Legion of Super-Heroes mi je, priznajem, pomalo razgoreo glad i interesovanje za ono što će uslediti.

No predvidivo, ono što jeste usledilo tokom 2020. godine u dvanaest brojeva Legion of Super-Heroes je, pa... haos. Rose, kao lik koji nas je doveo u ovu priču biva promptno ražalovana na status epizodistkinje, sa povremenim upadanjima u kadar da ispali još nekoliko tih, jelte, snarki replika, a centralni lik kroz čiju vizuru upoznajemo Bendisovu verziju Legije, 31. stoleća i Ujedinjenih planeta je Jon Kent, aktuelni Superboy i, jelte, sin ,,pravog" Supermena.

Bendis je, naravno, kroz svoj rad u magazinu Superman uradio potrebne pripreme za ovo: Jon Kent je korišćenjem, jelte, svemirske magije i pseudonauke na brzinu odrastao i postao tinejdžer, a zatim je odigrao presudnu ulogu u utemeljenju United Planets inicijative – koju sam, čini mi se, onomad uporedio sa svemirskim Ujedinjenim nacijama – da bi se u tom stripu on permanentno preselio u 31. vek, da tamo sa Legionarima iskusi sva čudesa utopijske budućnosti.

Ovim je Bendis vratio neke od originalnih motiva stripa u centar, notabilno prisustvo Superboyja i njegovu važnu ulogu u Legijinim avanturama,* a čitaocu je dao poznat i relatabilan lik iz 21. veka da mu služi kao alter ego u budućnosti koja je začudna, zbunjujuća i iznenađujuća sa Jona koliko i za samog čitaoca, pogotovo ako nema mnogo prethodnog znanja o Legion of Super-Heroes.
*a što u mnogim periodima ovog stripa nije bilo dopušteno od strane uredništva jer se nije uklapalo sa kontinuitetom kojeg je originalni Superboy uvek bio vrlo nezgodan element

Naravno, ovo je istovremeno i ribut, pa su mnogi elementi sveta u kome Legija operiše novi i Bendis ovde intenzivno ide na energiju specifično DC-jevog brenda naučne fantastike i futurizma, sa, recimo, novom planetom Zemljom sagrađenom od ostataka stare Zemlje koja je, reklo bi se, eksplodirala, ali i novim Kriptonom, pa i čitavom planetom koja sada nosi ime Gotam. Predsednica Ujedinjenih planeta, Brande, nosi isto prezime kao Roland Brande, sponzor osnivanja Legije u devedesetim godinama, mada ne igra istu ulogu, ali su makar likovi koji su osnovali Legiju manje-više isti. Bendis i Sook uvode i svoje likove, naravno, ali je makar osnovna postava ovde udobno familijarna sa triom u sastavu Cosmic Boy, Lightning  Lad i Saturn Girl koji je bio prvi zametak kasnije pan-galaktičke inicijative.



Bendis troši zapravo dosta vremena da nam pokaže kako je tačno ova Legija osnovana, sa kojim idejama i na koji način ona sarađuje sa Predsednicom Brande i Naučnom policijom, a ova se informacija čitaocu daje kroz virtualne prezentacije pripremljene za Jona Kenta, koje su stalno presecane uzbunama, krizama i akcijom. Prvih nekoliko epizoda su time vrlo užurbane, sa masom likova čije karaktere treba da prepoznamo (i, možda, uporedimo sa njihovim starim verzijama), nekoliko različitih frakcija koje prete stabilnosti Ujedinjenih planeta i samoj Legiji (naravno neke od njih su porodično vezane za neke članove Legije), Jonovim naslućivanjem da je on u budućnost doveden ne samo da bude slavljeni selebriti iz 21. veka koji je inspirisao nastanak Legije i Ujedinjenih planeta, ali i upitanošću da li predsednica Brande igra za isti tim – i ovde su intriga, akcija i komedija spojene na obećavajući način.

Naravno, najveći deo šarma i dobrog osećaja koji je u meni izazvao ovaj strip otpada na crtež Ryana Sooka koji je ne samo tehnički impresivan već u punoj meri primeren atmosferi futurističkog optimizma  i pozitivne tinejdžerske energije što su u temelju ove priče. Sook se majstorski snašao sa ogromnim ansamblom, dajući nam odlične nove verzije klasičnih likova – Saturn Girl sa svojom lažnom pixie-cut frizurom, Monster Boy sa svojim različitim formama od kojih je svaka pravo zadovoljstvo za videti, uzvišen, skoro apstraktan izgled White Witch i kraljevska aura Mon-Ela... – ali i kreirajući kostime koji su intenzivno upečatljivi u tome da spajaju u sebi karakter i gizdavost sa jedne ali i funkcionalnost sa druge. Ovo nisu sprejem naneseni, ultra-skinny spandeks kostimi stare škole već radna odela i uniforme koje deluju primereno ,,svemirski" i futuristički, sugerišući nove tehnologije i materijale.

Naravno, Bendis se po pravilu iživljava u svojim ansambl-stripovima, sa čestim scenama u kojima treba nacrtati i po nekoliko desetina likova a kada se tome pribroji kompleksna arhitektura Nove Zemlje, gotovo je neverovatno sa kakvim nivoom detalja i osećajem za kompoziciju Sook radi ovaj strip, ne puštajući kvalitet da padne ni u jednom trenutku. Naravno, on sa sobom ima samo vrhunske saradnike, između ostalog Wadea Von Grawbadgera na tušu,  Jordieja Bellairea na sjajnim kolorima i Davea Sharpea na leteringu koji je ovde verovatno radio prekovremeno ne samo na ime ogromne količine dijaloga već i na insistiranju na panelima sa imenima i osnovnim podacima za svakog od likova koji, dijegetički, lebde iza članova Legije kako bi Superboy (i preko proksija, čitalac) lakše popamtio svačija imena. Sook i ekipa uradili su deset od dvanaest epizoda ovog stripa (sa još dve koje je nacrtao ansambl od preko 40 crtača u ekstravagantnoj demonstraciji DC-jeve uredničke koordinacije) i mada verujem da su pljuvali krv, Legion of Super-Heroes je na kraju IZVANREDNO lep strip koji svoj svet daleke, optimističke budućnosti prikazuje na najuzbudljiviji način. Kao bonus, kada su akcione scene svedene na pojedinačne likove, Sook briljira sa moćnim kompozicijama i opipljivom energijom, a fizionomije i facijalna gluma likova su sve jako simpatične pa je Legion of Super-Heroes strip koji mi nikada nije bilo neprijatno da čitam i vreme provedeno uz ovaj ansambl mi je ostavilo makar lepe vizuelne uspomene.

No, kad pričamo o, jelte, priči i pripovedanju, Legion of Super-Heroes nažalost, posle izvesnog vremena demonstrira sve one slabe Bendisove strane koje opterećuju njegove stripove sada već značajno više od jedne decenije  i pretvaraju inicijalno primamljive koncepte u skoro nepodnošljivo, psihološki opterećujuće štivo što na kraju čitate više po dužnosti nego iz zadovoljstva.



Brojne su zamerke koje imam na ovaj serijal, ali dve osnovne se, ponovo sasvim neiznenađujuće, odnose na priču i na metod pripovedanja.

Bendis već godinama ne priča dobre priče već samo smišlja koncepte koje onda maltene metodom automatskog pisanja pretače u scenarije prepune teksta. Ako su mu dijalozi hrskavi i upečatljivi i ima dobrog crtača, ovo na kraju makar na prvi pogled deluje impresivno u dovoljnoj meri da se publika zavara. Sve to važi za Legion of Super-Heroes koji, kako epizode odmiču pokazuje da zapravo nema zaplet. Bendis je ovde u najboljem slučaju smislio, koncept, ili temu, a u najgorem možda samo osećaj koji želi da strip ostavi – taj optimistički, energični dah superherojskog futurizma koji je zaštitni znak ,,klasične" Legije – i posle nekoliko epizoda postaje jasno da ovde imamo samo skup podzapleta i mini-lukova vezanih za pojedine od likova, ali ne i stvaran zaplet. Naravno, inicijalno je Legion of Super-Heroes trebalo da bude tekući serijal – taj sam utisak svakako imao kada je najavljen – pa je slaba prodaja nagnala DC da ga transformiše u maksi od dvanaest epizoda i možda bi veći broj epizoda pomogao da se niti priče povežu na smisleniji način ali mislim da ovde Bendisu dajem suviše kredita. Njegov rad na Supermenu koji je izbrojao više od pedeset epizoda kada se ubroje oba serijala je bio opterećen istim nabacivanjem podzapleta i zapleta koji će, možda, kasnije da se isplate pa se to uglavnom nije dogodilo. A dok je kod Supermena radio da malim ansamblom i mogao da detaljnije operiše na likovima, Legion of Super-Heroes je strip sa tridesetak protagonista koji, čini se, svi pričaju u isto vreme a ni jedan od njih ne dobija zadovoljavajući rad sa karakterom.

I, sad, skup podzapleta ne čini zaplet, ali čak ni u okviru samih podzapleta Bendis ne postiže ikakvu zanimljivu dinamiku između obećanja i ispunjenja. Strip skače od teme do teme i od lika do lika (a držeći se, većinom svega 5-6 istih likova, time negirajući jednu važnu karakteristiku Legije), nesposoban da nam pruži isplatu ni na jednom mestu i ovo je takođe stara Bendisova boljka. Na primer, prvi narativni luk u ovom stripu bavi se srazmerno dramatičnom idejom da banda tuđinskih kriminalaca predvođena ,,demonskim gangsterom" pokušava da se dočepa originalnog Aquamanovog trozupca jer je on – iz nekog razloga – neka vrsta oružja sudnjeg dana. No, kada se trozubac aktivira – slučajno – on Novoj Zemlji vrati njene okeane i ni trozubac ni okeani do kraja serijala više nemaju nikakvu ulogu, ni tehničku ni metaforičku, ostajući kao landarav, nezavršen koncept iza kog je MOŽDA bilo nečeg dubljeg.

Najbliže zapletu što strip ima je odnos Legije i Skupštine Ujedinjenih planeta, odnosno Predsednice Brande koja je, saznajemo kroz mukotrpno prepričavanje u nekoliko epizoda, garantovala Legiji potpunu autonomiju u rešavanju kosmičkih problema kada je ova osnovana, ali danas očekuje da tinejdžeri pokažu makar malo diplomatskog osećaja u rešavanju složenih galaktičkih pitanja i da ne idu unaokolo rušeći režime i hapseći lidere nacija zato što ih njihov mladalački osećaj pravde vodi tim putem. Ovo je SASVIM legitimno, čak primamljivo kao tema, ali, nagađate, ne materijalizuje se u formi zapleta. Delom jer Bendis očigledno nema volje da piše uredne ,,mape puta" za svoje stripove i verovatno su mu pičevi svedeni na ,,A onda Bouncing Boy svima jebe kevu i  Ryan crta spleš stranice sa po pedeset likova koji svi lete i svuda pucaju laseri i BOOOOOM!", ali delom možda i jer je bio prinuđen da strip završi u dvanaest brojeva.



No, najvećim delom ovo je jer Legion of Super-Heroes na kraju krajeva deluje neubedljivo zbog brojnih nekonzistencija između tona i priče – strip pokušava da nas ubedi da postoje stvarne tenzije između Predsednice i Legije, kao i složene političke istorije između različitih planeta, ali u pripovedanju sve se svodi na crtanofilmovski ,,lako ćemo" pristup svakom problemu i prosto je nemoguće verovati da se ovde radi o univerzumu u kome actually postoje zakoni, administracije, tvrda društvena pravila. Legija Bukvalno ide sa planete na planetu i hapsi koga stigne bez obzira ima li nekakav potvrđeni autoritet da to radi, Skupština Ujedinjenih planeta kao nešto glasa a Predsednica kao nešto preti, ali ovo je svemir bez nekakvih opipljivih konsekvenci ili makar utiska da u svemu postoji nekakvo pravilo po kome on funkcioniše.

Ovo jednako važi i na mikro nivou i likovi su svi odreda maloumnici koji se stalno iznova iznenađuju posledicama svojih (i tuđih) postupaka i razvojem situacija koje su sami kreirali. Postoji tanka linija između toga da likove pišete kao lakomislene ali dobrohotne tinejdžere i toga da svi, reklo bi se, pate od oštećenja mozga a Bendis je prelazi već negde u trećoj epizodi. Naravno, Superboy lično, koji je pre Bendisa pisan sa više slojevitosti i dubine, ovde je maltene idiot koji doslovno do osme epizode ne kapira zašto se lik sa nimalo nejasnim imenom, Mon-El, ponaša kao da njih dvojica imaju nekakvu vezu iako ga nikada ranije nije video. Na drugom mestu, imamo epizodu u kojoj Superboy dovodi i svog najboljeg druga, Damiana Waynea iz 21. veka u 31. da bi i njemu pokazao čudesa budućnosti ali i da bi iskoristio njegovu detektivsku ekspertizu za rešavanje slučaja na kome Legija radi. No ostali likovi se ponašaju kao da će ovaj potez porušiti čitav univerzum (posebno kada Wayne čuje za Planetu Gotam) i promptno mu izbrišu sećanja i vrate ga kući u okviru iste epizode. Ovo se dalje, do kraja serijala, ni jednom više ne pominje niti ikada saznajemo zašto je Gotam posebna planeta.

Slično, strip uvodi novog Doktora Fatea u 31. veku, koji je član ove Legije (a što je prvi put u njenoj istoriji, ako se ne varam, a veći autoriteti od mene to potvrđuju), te Gold Lantern, varijaciju na Green Lantern, koja dolazi uz sopstvene ,,zlatne" Čuvare svemira ali oba lika dobijaju veoma malo vreme ,,pred kamerom" i štagod da je bio plan u vezi sa razvojem njihovih ličnosti i otkrivanjem njihovih istorija – ako ga je bilo – on se nikada ne realizuje. Fate čak i biva ubijen u jednoj epizodi (posle mu odmah bude bolje) a nešto što bi bio zapravo BIG DEAL u nekom odgovornijem narativu ovde je samo jeftin šok-efekat koji zaboravite posle pola strane pošto se okolo događa još dvadeset istih takvih ,,šokantnih" momenata.



Bendis ima smelosti i da pred kraj serijala sugeriše Legionarima da stiže ,,The Great Darkness" što je, jelte, referenca na legendarnu priču iz osamdesetih i pomenuto uspostavljanje Kirbyjevog Darkseida kao praktično anti-boga DC univerzuma, samo da bi u narednoj epizodi maltene doslovno rekao ,,a, ne, zeznuli smo se, izgleda da nema ništa od Great Darknessa." Možda jednog dana dobijemo uvid u to kako je ovaj serijal ispisao čekove koje njegov skromni dvanaestodelni život nikada nije mogao da unovči a opet, možda i ne...

Finale je svakako najgore u ovom smislu sa vađenjem Rogola Zaara iz malog džepa u minut do dvanaest da posluži kao finalni boss za Legionare. Bendis misli da time majstorski spaja svoj zaplet iz Supermena sa ovim stripom, ali ovo kreira pregršt problema na svim zamislivim nivoima, od činjenice da Zaar ne pripada ovom stripu niti ijednom od podzapleta koje smo dosada videli, preko toga da je on i u samom Supermenu bio intenzivno ravan lik bez karaktera i intrige, pa do činjenice da ni sam Bendis ne objašnjava kako je Zaar svojevremeno uništio planetu Kripton, opterećujući finale neodređenošću i nedorečenošću koje slabe ionako šantav narativ.

Ako ste imali problem sa odsustvom zapleta, pa, pripovedački metod će vas jednako sekirati: Bendisova pripovedna tehnika se ovde ponovo oslanja na pisanje ogromnih količina dijaloga. Sa jedne strane, preopširni titlovi u Supermenu ni sami nisu bili najsrećnije rešenje i Bendis je svakako na ime dijaloga koji su podsećali na dinamiku televizije i izgradio svoje ime u stripu, ali kako je bilo u Avengersima (pa posle u Guardians of the Galaxy, a slutim da je isto i u aktuelnom Justice League koji se još nisam naterao da čitam), tako je i ovde: SVI Bendisovi likovi zvuče identično, sa istim manirizmima u govoru, istom dinamikom, zastajanjima, digresijama i začinima koji zaista malo izgube na snazi kad ih pišete isto dvadeset godina. Kada u jednoj sceni imate pet, šest ili deset likova koji pričaju u isto vreme i svi zvuče isto i svi opterećuju dijaloge istim manirizmima, dinamikama, zastajanjima, digresijama i začinima, kreira se gotovo neizdrživ šum. Gledajući svoje beleške rađene tokom čitanja serijala vidim da sam napisao da Bendisov Legion of Super-Heroes zvuči kao da gledate tri epizode Friendsa u isto vreme, odvrnute na najjače i ovo, da bude jasno, čak i ako ste, za razliku od mene, ljubitelj Friendsa, nije kompliment.




Uz ovo ide i druga stara Bendisova boljka a to je pisanje akcionih scena sa desetinama protagonista u kojima nema ni primisli o pažljivom režiranju akcije, obraćanju pažnje na koreografiju likova, uzimanju u obzir njihovih moći, slabosti, karaktera itd. Sve Bendisove masovne scene borbe poslednjih petnaest godina kao da imaju isto copy-paste uputstvo za crtača: ,,SVE EKSPLODIRA, BRATE, SVE LETI SVE VREME, ONO, LASERI, TRAGOVI RAKETNIH MOTORA, HAOS, LUDILO, UDRI SAMO, PUSTI MAŠTI NA VOLJU" i mada je Sook, rekosmo, napravio ČUDO na ovom stripu, ne mogu da ne primetim kako ovakav pristup akciji naprosto nije idealan i da samo troši prostor bez stvarnog pripovedanja.



Koliko je Sook bio presudan za ipak donekle pozitivne impresije koje mi je ostavio Legion of Super-Heroes svedoče i dve epizode urađene u Future State inicijativi. Ovde je crtač bio izvrsni Kanađanin Riley Rosmo, ali njegov hiperdeformisani stil u radu sa likovima i stakato pripovedanje sa iskrivljenim panelima samo podcrtavaju Bendisovo meandriranje sa zapletom, siromaštvo ideja i manirističko pisanje dijaloga. Future State: Legion of Super-Heroes se pritom dešava u sumornoj, praktično apokaliptičnoj budućnosti pa nema ono što mi je prijalo u sržnom serijalu, taj lepo plasirani duh futurističkog optimizma, a razrešenje je toliko nezarađeno i smandrljano na par strana da se plašim za Bendisovu reputaciju.

Uz, dakle, sve kritike koje sam izrekao, reći ću i da Legion of Super-Heroes treba pročitati – ako ste ljubitelj ovog tima svakako, mada ćete verovatno biti i intenzivnije razočarani kad vidite kao Bendis olako i neodgovorno povremeno rukuje materijalom – pre svega jer rad Ryana Sooka i tušera, koloriste i leterera pokazuje da postoji uverljiv način da se kreira moderan Legion of Super-Heroes magazin koji će imati pravu atmosferu i energiju, a da je svemu ipak potreban disciplinovaniji i odgovorniji scenarista od Bendisa. Comixology stranica je ovde.