ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Posle dva dana za redom prilično kritički intoniranih tekstova o DC-jevim stripovima, red je da napišem i jedan pozitivan osvrt na za mene skoro pa iznenađujuće simpatičan grafički roman naslovljen I Am Not Starfire a koga je DC izdao potkraj prošlog meseca. Urađen od strane vrlo pedigrirane Kanađanke Mariko Tamaki na mestu scenaristkinje i odlične kalifornijske ilustratorke Yoshi Yoshitani, I Am Not Starfire je jedan od onih ,,novih" DC stripova kojima izdavač nastoji da razbije kalup i učaurenost superherojskog stripa i, koristeći prepoznatljive motive i likove, eksperimentiše sa drugačijim pristupima, pa i uđe u teritoriju drugih žanrova.



Već sam na više drugih mesta, čini mi se, potvrdio da ovo smatram ne samo legitimnim već i pozitivnim nastojanjem. Svakako, ja sam star čovek i konzervativan čitalac superherojštine, ali  superherojski strip ima dugačku tradiciju i smatra se de fakto mejnstrimom američkog stripa, a njegova dugovečnost se u velikoj meri mora pripisati njegovoj spremnosti da se sa decenijama menja i prilagođava novoj publici. ,,Sržna" čitalačka populacija, u koju, čovek bi nasumično rekao, spadaju prevashodno gnevni beli muškarci i dečaci na internetu, nije i jedina populacija koja ove stripove čita, često ne i presudna, i to da DC svojim različitim stripovima, pogotovo čestim grafičkim romanima koje u poslednje vreme izdaje a na kojima rade prozni autori je naprosto prirodan proces diversifikacije. Utoliko, I Am Not Starfire je više kao neki polu-indie, queer friendly strip koji biste očekivali da vidite na Boom Box-u nego hardkor superherojština i, neiznenađujuće, to neke ljude dovodi do napada besa.

Štaviše, i pre nego što je strip objavljen, poslednje nedelje Jula, na Goodreadsu i drugim ,,narodnim" platformama krenuli su da se ređaju kečevi a trejler za strip je na JuTjubu zasut negativnim ocenama i komentarima koji su svi kopipejstovani iz standardnih alt right priručnika o tome da se stripovi uništavaju pričama koje se bave ,,identitetom" i da je ovo jasan primer zašto su mange superiorne. Kako je odavno jasno da su Comicsgate i njihovi aktivisti (koji uglavnom poriču da imaju ikakve veze sa tim jer je ova inicijativa zaradila s pravom lošu reputaciju) dobrim delom zavedene, orkerstrirane marionete u rukama malo jačih igrača, takođe je jasno da sa njima nema neke svrhe ni ulaziti u polemike jer su u pitanju botovi SNS kalibra koji doslovno ponavljaju stvari koje im je neko drugi napisao. Greota je, naravno, da jedan topao, simpatičan i duhovit strip nastrada na ovaj način i pre izlaska, ali to je samo znak vremena u kome živimo i ne govori gotovo ništa o njegovom kvalitetu.

U I Am Not Starfire se radi, nagađate ne o samoj Starfire – princezi Koriand'r, kreaciji Georgea Pereza i Marva Wolfmana, dobrodušnoj seks-bombi iz svemira i stalnom članu (Teen) Titana – već o njenoj ćerki, u ovom stripu nazvanoj Mandy, problematičnoj tinejdžerki koja ne voli što joj je majka svetski poznata superheroina, ne voli školu, ne voli ništa što bi normalno voleli ljubitelji Starfire, farba svoju nasleđenu, vatrenocrvenu kosu u crno, oblači se kao buntovni got, druži se sa blaziranom anarhistom Lincolnom čiji su roditelji vijetnamski imigranti u SAD i stidljivo se loži na ortakinju iz razreda. Iako je Mandy, ovako nabrojano, samo skup indie klišea, Tamakijeva i Yoshitanijeva su joj udahnuli stvaran život i karakter i ovo je strip koji priču o odrastanju i sazrevanju odrađuje dostojanstveno, uvažavajući i žanr u kom radi ali i superherojski predložak na kom nastaje.



U čemu je onda problem, pitate vi razložno a ja kažem da ne znam. Stigavši do poslednje strane bio sam vrlo zadovoljan stripom kao jednom feelgood fantazijom o klinki koja stiže do hepienda iako se rukama i nogama borila – kako to već buntovni tinejdžeri rade – ne samo da pobegne što dalje od njega već i da svi drugi priznaju da je hepiend laž koju je izmislio establišment i slutim da je, pored pomenute lezbijske orijentacije protagonistkinje, ,,problem" u tome da je ćerka na Starfire, u kanonskim stripovima ipak malo drugačija. Najprostije rečeno: heteroseksualna je i proverbijalna dobra riba.

Što je besmislen razlog da se iko sekira: Kingdom Come, dakle strip u kome je Mar'i Grayson kreirana kao ćerka Dicka Graysona, Nightwinga i Starfire, ni sam ne spada u kanon – ovo je po zvaničnoj DC-jevoj nomenklaturi paralelni univerzum obeležen kao Zemlja 22 – a i ovaj strip je, kao i većina ovih grafičkih romana koje DC objavljuje ili planira da to uradi, i sam sasvim očigledno ,,out of continuity" i predstavlja varijaciju na poznate teme radije nego ,,nametanje" publici nekakve ,,nove realnosti".

Ovoliko pišem o ovom glupom ,,problemu" jer je u pitanju sjajan primer za to da su glasovi koji se bune protiv nametnutog ,,diverziteta" i ,,identitetskih tema" u superherojskom stripu samo odjeci generalnih mantri o istom stvarima što dolaze iz alt right krugova i nemaju veze sa stvarnim problemima ili čak, stvarnim fenomenima, već se samo prave lutke od slame da se šire strah, nesigurnost i očaj a onda regrutuju mase za svoj, jelte, cilj. Hoću reći, da je voljeni serijal Spider-man Loves Mary Jane, romantična, devojačka priča pripovedana iz perspektive stidljive i zaljubljene MJ Watson iz prve decenije ovog veka nastala danas, skoro sam siguran da bi fasovala slične reakcije.

Elem.

I Am Not Starfire je veoma dopadljiv rad sa Yoshitanijevom koja u potpunosti izbegava superherojske stereotipove i, a što je vrlo osvežavajuće, strip prilagođava svojoj protagonistkinji. Onako kako je Mandy niska, zdepasta i stamena, tako je i crtež u ovom stripu zasnovan na jakim konturama sa veoma malo senčenja, karikiranim, povremeno grubim (povremeno i vrlo suptilnim) fizionomijama te jakom koloru koji izbegava teksturiranje. Naravno, Yoshitanijeva ovo sve koristi majstorski da stripu da karakter i energiju ugođene sa stalno namrgođenom tinejdžerkom koja ima probušen nos i maže crno oko očiju, nadrndanu što joj je majka selebriti i superheroina koju zna ceo svet i što je njen sopstveni odnos sa maltene svima koje poznaje, a svakako sa skoro svima u školi, uvek obeležen ovom činjenicom.

Naravno, Starfire je od svog nastanka tretirana kao praktično ideal ženstvenosti u fizičkom smislu, sa izgledom svemirskog supermodela i sa karakterom koji je bio mešavina ,,ženske" ranjivosti i osećajnosti, ali i superherojske snage, letenja, bacanja lasera iz prstiju itd. U ono vreme je to bio pa i progresivan način da se piše svemirska princeza/ robinja (i Koriand'r je imala i određenu queer ili makar queer-friendly dimenziju). Utoliko, oblikovanje Mandy da bude mala, zdepasta, nadrndana i decidno bez supermoći je vrlo prirodan način da se napiše strip o tinejdžerki koja ne samo da ne može da bude nova i unapređena verzija slavne majke, već to i ne želi i ide direktno uz kurac svetu što samo to od nje očekuje. Naravno, najviše od svih strada sama majka koja od ćerke stalno dobija prkos, inaćenje, prekide komunikacije, pa i odluku da posle srednje škole neće upisivati koledž jer je to puki konformizam i prihvatanje da budete nešto što drugi očekuju od vas umesto da budete ono što jeste. Sama Starfire, naravno, nikada nije završila koledž niti je ZAISTA bila išta drugo osim poznate superheroine (mada je u ranim brojevima Wolfmanovog i Perezovog Teen Titans vidimo kako se slika kao fotomodel, ali najviše iz hobija) i jaz između deteta koje ,,mora" da radi mundane stvari što majka nikada nije morala je prirodno i elegantno oslikan.



Pritom, Mandy je napisana vrlo dobro, kao i ostatak kasta u ovom stripu i I Am Not Starfire, na svu sreću, izbegava ton self-indulgentnog, depresivnog tinejdžera kakav smo, statistički, mogli da očekujemo. Umesto toga, Mandy ima suvi, mračno duhoviti glas, a sinergija crteža i teksta je perfektna da nam prezentuje heroinu koja je ,,negativna" ali simpatična i relatabilna, bez preterivanja bilo u stranu depresivnosti, bilo komičnosti.

Moja najveća briga vezana za I Am Not Starfire je bila to da je strip isprva izgledao kao vrlo korektan indie/ coming-of-age naslov, koji nije imao nikakvog razloga da bude smešten u DC univerzum. Prva polovina strpa ne zahteva da Starfire bude išta više do selebriti, možda TV glumica ili spisateljica, i čitav superherojski sloj je delovao kao puki premaz šminke – nešto slično kritici koju sam uputio inače solidnom naučnofantastičnom stripu Far Sector. Ne da bi me ovo nateralo u juriš na internet ili pridruživanje ekstremnim frakcijama ,,fanova" koji review-bombuju ovo izdanje već nedeljama, ali sebe smatram čovekom koji je u stanju da prepozna kada je nešto samo mehanički – ponekada i samo cinično-maketinški – spoj dva koncepta od kojih ni jedan nije zaista oplemenjen tim spajanjem.



No, Mariko Tamaki uprkos svojim korenima u drugačijem tipu grafičke proze ima već poprilično iskustvo u pisanju propisnih superherojskih stripova, kako u Marvelvu tako i kod DC-ja i I Am Not Starfire se u svojoj kulminaciji uspešno i prilično zabavno žanrovski transformiše da napravi spoj te young adult/ teen literature sa ,,pravom" superherojskom sapunskom operom. Ovo jeste u neku ruku ,,prečica" do hepienda, jer, bez obzira na prirodu iskušenja kroz koje Mandy mora da prođe i pretekne, ona u finalu dobija gotovo idealan ishod sa perfektnom samorealizacijom ali i svim mogućim bonusima koje možete da zamislite u ovavkoj priči. No, može se reći i da Tamakijeva i Yoshotanijeva superherojštinu i supermoći ovde jasno koriste kao ,,bajkovitu" metaforu, računajući da je njihova publika dovoljno inteligentna da razume kako je veliko iskušenje kroz koje Mandy pred finale prolazi i spektakl koji to nosi prevashodno metaforički momenat odrastanja, jedna tačka kristalizacije osobe koja, u stvarnosti i nije tačka već proces, a superheorjski stripovi i služe da nam daju metu prema kojoj treba da idemo radije nego da nas zadovolje dajući nam samo ono što je očigledno dostižno.

Utoliko, I Am Not Starfire je jedan lepo zaokružen narativ koji svu svoju tinejdž-buntovnu energiju i svu svoju superherojsku bajkovitost stavlja u kvalitetan balans tako da na kraju dobijemo podsetnik da stvari nisu savršene, uključujući roditelje, školu, nastavnike, ljude iz škole, simpatije itd., ali da će stvari autentično biti bolje kada se odrastanje prihvati ne samo kao stvar koja se događa već i kao stvar koju radite.

Čemu onda tolika povika i pobuna na internetu, pitate vi i ja ponovo samo mogu da slegnem ramenima. Lezbijski sadržaj ovog stripa je toliko blag i romantičan da je gotovo nezamislivo da u 2021. godini od rođenja Alahovog proroka Ise neko može zaista da se oseća ugroženo – pogotovo kada u drugim superherojskim stripovima imamo gej romanse, gej venčanja, gej klabing i sve što uz njih ide. Ponovo je bezbedno pretpostaviti da ,,borba" protiv ,,kulturnog marksizma" i ,,identitetske politike u superherojskom stripu" naprosto nije autohtoni proces koji potiče iz zajednice, već od spolja uvezena strategija iz centara koji se oslanjaju na neonacističke ideje i pare što kroz više proksija stižu iz budžeta tajnih službi različitih država. U tom smislu, biti glup je legitimno, biti naivan je legitimno, biti tvrdoglav je legitimno ali biti agresivan i aktivno raditi na tome da nekome upropastite posao – ili mentalno zdravlje – pa, to nije legitimno. Čak i najkonzervativniji ljubitelj superherojskog stripa i dalje ima bogatu ponudu na raspolaganju te se napadi na ovaj šarmantni i veoma lepo realizovani grafički roman ne mogu pravdati ni po jednom jedinom osnovu. Uterajte, dakle, kontru, zlonamernima, ako vam se sve ovo što sam napisao dopalo, i priuštite sebi čitanje I Am Not Starfire putem Comixologyja.

Miniserijal Knock Em Dead uvek zanimljivog izdavača Aftershock Comics me je odmah zainteresovao svojim vrlo upečatljivim naslovnim stranicama a, na prelistavanje (makar digitalno) i odličnim crtežom generalno. Italijanski crtač Mattia Monaco bio mi je potpuno nepoznat do izlaska ovog stripa, ali sa ovim stripom je demonstrirao izvrsnu kombinaciju italijanskog i američkog stila ,,realističnog" crteža sa jakim tuševima, odličnim kompozicijama i intenzivnom energijom unesenom na panele. Kolor koji je radio iskusni Matt Milla je dodatno osnažio Monacov crtež, dajući njegovim užurbanim tuševima dodatnu dimenziju eksplozivnosti i atmosfere.



Aftershock Comics je jedna od onih novijih firmi koje su se tokom prethodne decenije nametnule ozbiljnijim pristupom žanrovskom stripu, zaobilazeći superherojštinu, ,,običan" fentezi i licencirane radove i gradeći portfolio na izbacivanju kvalitetnih creator owned serijala sa raznim, ali generalno originalnijim pa i zrelijim interpretacijama fantastičnih ili horor. Pisao sam već o Babyteeth, Unholy Grail, Moth & Whisper ili Jimmy's Bastards, a recentno i o A Walk Through Hell, i Aftershock je za ovih šest godina koliko postoji svakako izborio mesto za sebe na tržištu. Započinjući kao novi, ali ozbiljan izdavač koji nekim poznatim scenaristima nudi dobre uslove rada i solidnu autorsku slobodu, ali i kvalitetnu produkciju i marketing, Aftershock je vremenom strateški izgradio poziciju koja mu dopušta rad i sa manje poznatim autorima a gde će već sama reputacija firme i dobri koncepti biti preporuka sami za sebe.

Konkretno, scenarista Eliot Rahal nije sasvim nepoznato ime – čovek je uradio respektabilnu količinu superherojskih stripova za Valiant ali i, takođe za Afterchock, dosta uspešni Hot Lunch Special – ali svakako nije neko sa aurom zvezde kakvu imaju Garth Ennis ili Donny Cates, no, u pitanju je profesionalac koji je za Knock Em Dead osmislio i interesantan koncept.

Naime, ovo je strip o stand up komičarima i služi istovremeno i kao moralna pouka o tome šta znači talenat a šta znači rad, bez obzira na to u kom polju radite, ali i kao mali sažetak kulture stand up komedije, rada po barovima, važnosti ,,imanja svog ja", tenzija vezanih za audicije za televizijske emisije koje donose stvarni novac i slavu itd. Moram da priznam da me veoma rajcaju priče koje ulaze iza kulisa bilo koje entertejnment industrije a pogotovo one koja se u velikoj meri zasniva na harizmi ljudi što u njoj – ponekad i doslovno – krvare za našu zabavu, pa sam tako pre neku godinu rado čitao strip o profesionalnom američkom rvanju, a Knock Em Dead, koji je sa izlaženjem počeo pred kraj prošle i petom epizodom se završio Aprila ove godine mi je, uz već pomenuti primamljivi crtež delovao kao izvrsna ponuda.

Sažeto rečeno, ovo je neka vrsta životne priče stand up komičara po imenu Pryor Brice – pretpostaviću da je njegovo ime napravljeno kao omaž velikom Richardu Pryoru i pre neku godinu preminulom Patu Briceu – a koji sa sestrom živi u iznajmljenom stanju, trošeći pare koje su ostale iza pokojnih roditelja, odnosno pare od osiguranja koje su brat i sestra dobili nakon što su roditelji poginuli. Ovaj novac Pryoru plaća studije, mada je on mnogo zainteresovaniji za stand up komediju i iz večeri u veče odlazi u lokalne barove i klubove koji pozivaju amatere da okušaju sreću pred publikom tokom pet minuta, nadajući se da uzme neki dinar, ili da makar bude zapažen kako bi svoju pasiju konvertovao u profesionalnu karijeru. Sestra, Ronan, nije ni malo oduševljena njegovim prioritetima u životu jer ona sama krvavo radi u salonu polovnih automobila, za šefa koji je ne poštuje i sa klijentima koji svojski izvoljevaju pa je jedna od prvih scena u stripu svađa između njih dvoje gde ona u Pryora pokušava da utera malo osećaja za stvarnost. No, Pryor je toliko usredsređen na stand up da sestra, priznajući da joj je bratovljeva sreća ipak jako važna, prihvata ovu njegovu životnu opsesiju.



No, Pryor nema uspeha. Njegovi nastupi ne izazivaju mnogo smeha niti ikakvih značajnih reakcija i sedeći u kolima sa kolegom-komičarem koji jedva da ima nešto više uspeha od njega, on dobija i jako važne životne uvide u to da nije dovoljno biti strastven, niti imati dobar tekst – publika želi da vidi i čuje autentičnost, celog, što se kaže, čoveka, čija je umetnost zapravo on sam. No, pre nego što stigne da uopšte reflektuje na ove bombe istine, Pryor će, zajedno sa njihovim autorom pretrpeti saobraćajnu nesreću u kojoj obojica stradaju, osim što Pryor biva na kraju spašen medicinskom intervencijom. No, lekari i sestre kao da primećuju neke neobičnosti u njegovoj fiziologiji...

Knock Em Dead je, suštinski, priča o opasnostima đavolje pogodbe u kojoj, zapravo, sam nečastivi uopšte ne figuriše. Pryor od svoje volje prima duh preminulog kolege u svoju ,,ljušturu" i ovo mu daje neobično važan ,,boost" kad dođe vreme da posle bolovanja ponovo pokuša sa stand upom. Publika reaguje, kapne tu neka para, ali aranžman u kome dve duše dele jedno telo nije idealan za Pryora i on će na posletku u pomoć pozvati profesionalca kako bi se obavio svojevrsni egzorcizam. No, kada nakon njega sa identičnim materijalom sa kojim je pokidao u baru pre nekoliko večeri pokuša nastup pred novom publikom, magija je, nagađate, nestala i Pryor je opet onaj neupečatljivi, neharizmatični komičar koga se niko ne seća pet minuta nakon silaska sa bine. Prvi stvarni greh koga Pryor onda čini je taj da nešto što mu se prvo desilo slučajno reši da sada izvede namerno i u procesu ,,endorcizma" koji će ponovo od njega napraviti duhovitog kralja komedije on iz pakla – mislim, realno – priziva dušu legendarnog Lennyja Brucea.

Bruce je, praktično, otac moderne stand up komedije u SAD, jevrejski fenomen koji je hapšen zbog opscenosti tokom svojih nastupa – a ovo je suđenje na kraju bilo važan kamen-međaš u tretmanu slobode govora u američkoj javnosti – a koji je stand up komediju neraskidivo vezao za nemilosrdnu socijalnu kritiku trasirajući tako put kojim će posle njega ići legende poput Richarda Pryora i Georgea Carlina. No, ovaj momenat prizivanja Brucea u Briceovo telo je i tačan momenat u kome Knock Em Dead kao da gubi ideju o tome o čemu se  ovom stripu zaista radi.

Prisustvo Lennyja Brucea u ovom stripu je u najmanju ruku slabo iskorišćeno i skreće pažnju i na to da zapravo tokom svakog Pryorovog nastupa mi ne čujemo šale već su one predstavljene imaginativnim korišćenjem grafika leterera Taylora Espositoa. Ovo još jednom ukazuje na izvrsnu artističku dimenziju ovog stripa ali i na to da strip o stand up komičarima – ljudima čija je čitava priroda da budu KARAKTERI veći od života – nema u sebi mnogo humora niti dovoljno karaktera.



Prema kraju, strip zapravo pomalo gubi i tu ideju šta zapravo želi da kaže i mada nudi moralnu pouku o tome da se ne treba kititi tuđim perjem i da je uspeh u životu zapravo bezvredan ako ste do njega stigli varajući, ta pouka ne doseže se nekakvim organskim putem. Eliot Rahal, recimo, poslednju epizodu piše iz perspektive petnaest godina kasnije, dajući nam u flešbekovima Pryorovu i Ronaninu životnu priču koja je od njih napravila zvezde šou biznisa ali ovo samo u čitaocu proizvodi svest da bi radije čitao TAJ strip od ovog koji je sklopljen iz malih, uglavnom intimnih epizoda između likova koji jedva da su dobili prostora da prodišu pre nego što su uklonjeni iz scenarija.

Nije da Knock Em Dead nema svoje kvalitete na planu pripovedanja, Monaco radi vrlo efektne montaže koje predstavljaju protok vremena i strip povremeno impresionira načinom na koji pravi rezove i skokove u radnji. Kao što sam već rekao, crtež je vrlo dinamičan i uspeva da postigne odličnu ravnotežu između realistične, slice of life prezentacije i horor-fantastičkih scena, ali i apstraktnih montaža kojima se prikazuju stand up nastupi. Prostori koje Monaco predstavlja su prepuni karaktera – od postera na zidu u Pryorovoj sobi, do različitih logotipa barova u kojima on nastupa – i sami likovi su nacrtani izražajno i sa puno ličnosti.

No, sve to ne može da nadomesti činjenicu da centralno uporište stripa, sam lik Pryora Bricea nema mnogo duha – što jeste u skladu sa temom stripa – ali ni karaktera. Sam lik tvrdi da u sebi nosi strast ali čitalac je ne vidi i to, u kombinaciji sa činjenicom da strip zna otprilike šta hoće da kaže ali jako mnogo meandrira do te svoje poente i bavi se detaljima onda kad je potreban čvršći nastup i jasnija obrada centralne teme, umanjuje njegov kvalitet.

No, i uz ove zamerke, Knock Em Dead je strip zanimljive teme i izvrsnog, energičnog crteža pa je legitimno preporučiti ga – uz izvesne rezerve – radoznalom čitaocu koji u svemu ne traži isključivo savršenstvo i ponekada su mu dovoljni i interesantni elementi. Ako spadate u njih, evo stranice na Comixologyju.

Da ne bismo izgubili priključak sa najuzbudljivijim novim dešavanjima u svetu automobilizma, trkanja i automobilske industrije, podmetnuo sam glavu tamo gde drugi ne bi ni nogu i pročitao četvrti i peti album aktuelnog serijala Michel Vaillant, oba na Engleskom izašla 21. jula tekuće godine. Sestre i braćo, drugarice i drugovi, svašta se tu dešavalo.



Ko je čitao moje prethodne osvrte na aktuelni Michel Vaillant serijal već je upućen u istorijat ovog, slobodno možemo reći, istorijski značajnog stripa, kao i u moja mišljenja o aktuelnim epizodama. Ko to nije čitao, ne mogu da ga baš SASVIM osudim, ali mogu da ponudim linkove kako bismo svi bili, što kažu na Engleskom, na istoj strani. Evo, dakle gde sam pisao o prvom albumu, drugom albumu i o trećem albumu, sve hukćući i brekćući od čuđenja što uopšte čitam strip o temama koje me ni malo ne interesuju i ljudima koje bih u stvarnom životu voleo da sretnem isključivo ako su oni na pešačkom prelazu a ja se u automobilu krećem sa jedno 150 na sat.

Naravno, šalim se, ubilačke fantazije su ipak za mlađe ljude u koje ja sada više ni zvanično ne mogu da se umešam, ali stoji ta komponenta tenzije između činjenice da se Michel Vaillant zaista bavi temama koje su mi na listi prioriteta negde pet mesta ispod lanjskog snega, da se bavi grupom, da ne kažem klasom ljudi sa kojom intenzivno ne osećam nikakvu familijarnost, da je u pitanju rad koji otvoreno slavi simboliku kapitalističke supremacije nad svim drugim konceptima u svemiru, i činjenice da je ovo strip koji ipak uredno čitam iz broja u broj, nikada raspamećen ali uvek uredno zaintrigiran zapletom, odnosom između likova, pitanjem šta će biti dalje.

To ,,dalje" je u najnovije dve epizode prevedene na Engleski, da budemo jasni, veoma dramatično, taman u meri da mi utaži glad za (melo)dramom a sada se već može govoriti i o tome da vidim ,,formulu" koju Philippe Graton, vlasnik ovog brenda i koscenarista serijala, i njegovi stalni saradnici, drugi scenarista Lapière i pouzdani ilustratori Benéteau i Bourgne, koriste da nam serviraju sapunsku operu koja se odvija sporim korakom ali u kojoj ima taman toliko dramatičnih preokreta da se i normalna publika, koja ne izgubi kontrolu nad sobom gledajući karoserije automobila prenesene iz stvarnog života sa zastrašujućom pažnjom – ovde zabavi.

Ove dve epizode su verovatno i izašle zajedno na Engleskom jer su u Europe Comics svesni da se radi o kulminaciji nekoliko elemenata zapleta iz prve tri knjige i da bi bilo možda i surovo prema čitaocu dati mu samo četvrti nastavak, te da bi slabiji sa nama možda potpuno popustili sa živcima čekajući da vide KAKO će se uopšte porodica Vaillant iščupati iz jame u koji je upala na ime dobrohotne ali neobazrive ambicije Michelovog brata Jeana Pierrea.



Da je ovo jedan intenzivno ,,i bogati plaču" intoniran narativ – jeste. No, svakako da je ovoj priči bio potreban potres ovog tipa. U prethodnim smo epizodama gledali stvari poput porodičnih trzavica i skoro-tragedija, sitnih ali ubedljivih bračnih neverstava i industrijske špijunaže, a četvrti album, sugestivno nazvan Collapse, pokazuje razmere problema koji je nagovešten u trećem albumu i što ga je Michel postao svestan vozeći reli trku kojom potvrđuje svoju formu pred povratak u Formulu 1. Collapse praktično daje velikim delom paralelni narativ koji se odvija u isto vreme i pokazuje Jeana Pierrea kako, ne objašnjavajući ni bratu ni ocu šta je naumio, igra rizičan ali potencijalno veoma lukrativan gambit sa vlasništvom, zajmovima i deonicama firme (i to očevim i bratovljevim) u kome, ako se stvari poslože onako kako je on planirao, porodična firma Vaillante na kraju izlazi kao praktično tržišni lider, vlasnik donedavno konkurentske kompanije usredsređene na kupovinu svih najvažnijih novih patenata iz domena auto-industrije, i pruža pipak čak do Kine, podižući čitav potencijal svog biznisa na naredni nivo. Slušajući Jeana Pierrea kako priča o ovome, jasno je zašto se ovom merdžeru pristupa sa ogromnom opreznošću ali i sa puno energije – Vaillante bi dobijanjem vlasništva nad brojnim patentima praktično osvojila čeonu poziciju u pogledu nove tehnologije a što bi je, uz istraživačke i proizvodne kapacitete koje firma već ima, zaista izbacilo za prsa ispred sve ostale konkurencije.

Prvi deo stripa je dakle, boardroom triler u kome Jean Pierre i njegova asistentkinja prolaze kroz stresni proces korporacijskog preuzimanja i ako volite scene u hotelskim lobijima i salama za sastanke gde ljudi pričaju o svojim vizijama a onda znojeći se pažljivo čitaju ugovore kako im neki odmetnuti zarez ne bi porušio čitavu poslovnu imperiju – ovde ćete biti na svom terenu.

Ispostavlja se, naravno, da je sve vrlo lukavo osmišljena klopka koju je konkurent pripremio ne samo pametnim – i pomalo podmuklim – šurovanjem sa bankom, već i ubacivanjem krtice u Vaillante, pa Jean Pierre gotovo umire od straha kada shvata da je upravo kompaniju građenu tokom poslednjih sedamdeset godina, predao gotovo čitavu firmi koja nije samo poslovni rival, već, sada sasvim očigledno, neprijatelj.

U četvrtom albumu se Michel Vaillant lično jedva i pojavljuje a scene vožnje su retke i zapravo se svode na dramatični set pis pred kraj u kome Jean Pierre, ne mogući da izdrži pritisak i sramotu, seda u kola i rešava da se baci u provaliju. Michel uprkos ogromnom naporu koji je napravio, ne uspeva da ga u tome spreči...

,,I bogati plaču" je danas fraza korišćena s razlogom na podsmešljiv način, ali Collapse makar pokazuje uverljive reakcije članova porodice i, u skladu sa realističnim, umivenim tonom ovog serijala, predstavlja nam likove koji čak i kada su sasvim legitimno emotivno stresirani, imaju odrasle, zrele reakcije. Da, čak i kada pokušavaju da izvrše ubistvo. No, Collapse, je, naravno, tek prvi deo priče koja se nastavlja u petom albumu, Resurgence i ovo je na kraju dana jedan vrlo zadovoljavajući diptih.

Pre svega jer je ovo dramatična promena status kvoa za strip koji je do sada bio čvrsto ušančen u korporacijskoj politici i low-stakes drami u kojoj bismo, eventualno, kao posledicu mogli videti pad vrednosti deonica kompanije na berzi. Resurgence, pak, pokazuje kako izgleda krajolik posle neprijateljskog preuzimanja i ovo je sada sapunica sa malo više krvi i mesa, od toga da Jean Pierre leži u komi i na aparatima i ne zna se kada i da li će se probuditi, preko toga da u kompaniji, u pogonima i R&D laboratorijama vlada atmosfera straha i nevjerice, garnirana kontinuitetom davanja otkaza koje dobijaju i inženjeri i obični radnici ako se ikako pobune,* pa do činjenice da je sam Michel, potpuno razočaran u sve napustio i trkanje i Evropu i otišao da vozi kamion u Africi.
*iako se to nigde eksplicitno ne kaže, jasno je da rivalska firma, Leader, nije Vaillante preuzela da bi razvijala njen posao, već da je satre kako bi primarni biznis za koji je Leader zainteresovan – trgovina i licenciranje intelektualne svojine – imao jednog važnog konkurenta manje.



Naravno, sve će to lagano biti ispravljeno i Resurgence jeste jedna priča o istrajavanju, nepredavanju i snazi volje, bla bla bla, ali je pričana dinamično i interesantno. Michel konačno ,,raskida" sa svojom jeste-nije ljubavnicom, koja ga na kraju ispraća rečima ohrabrenja i podrške da bude ono što jeste – najbolji trkač na svetu, a strip formatira veliki deo svoje drame oko takmičenja u Formula E šampionatu, namenjenom električnim vozilima protiv kojih je pater familijas Vaillantovih od početka ovog serijala strastveno govorio. No, kad jaja dođu do guzice, dobra su i električna vozila i Resurgence nam daje vrlo zadovoljavajući car-porn sa mnogo uzbudljivih scena trke i detalja vezanih za ovo takmičenje i sama vozila.

Sam Michel prolazi kroz maltene akcioni podzaplet u Africi – spasavajući život jednom od radnika svojim vozačkim skilovima – i ovo je, naravno, prosvetljenje koje mu je potrebno da bi se vratio u Evropu, vratio porodici kojoj je potreban, prepoznao snagu u sebi koju može da im ponudi i učini familiju ponovo uspešnom.

Dakle, ovo je, kako i očekujemo, jedan vrlo uredan narativ koji ispunjava obećanja iz brojnih podzapleta postavljenih u prve tri knjige, dok istovremeno seje nove koji će, ne sumnjam, doći na isplatu u kasnijim albumima (notabilno, priča oko trke za guvernera Teksasa). Istovremeno, crtež je ovde, pogotovo u Resurgence, prepun izuzetno atraktivnih prizora vozila u pokretu, sa jakom sugestijom, brzine, jedva kontrolisane snage, moći – svega onoga što tradicionalna publika ovog serijala očekuje. Umetanje leteringa zvučnih efekata tokom trka u sam crtež, čime slova postaju organski deo same slike je sjajno i Resurgence je jedan od grafički najuzbudljivijih momenata u serijalu do sada.

Što, ako ste do sada čitali Michela Vaillanta, znači da su Collapse i Resugrence svakako obavezna lektira. I ja, uprkos svojim preferencama, nastavljam tu neobičnu ljubavnu aferu koju imam sa ovim serijalom, pa ćemo se, ako sve bude u redu, ćerati i dalje. Oba albuma možete kupiti u digitalnoj formi ovde.

Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov serijal Beta Ray Bill (sa podnaslovom Argent Star) a koji sam, moram priznati, očekivao sa velikim entuzijazmom još otkada je najavljeno da će autor priče i kompletnog crteža biti izvrsni Daniel Warren Johnson. Johnson nema MNOGO radova za Marvel ali je pažnju na sebe skrenuo izuzetnim naučnofantastičnim radom za Image naslovljenim Extremity a nakon njega i izvrsnom metalskom fantazijom Murder Falcon za koju sam onomad pisao koliko mi je suza u oči prizvala. Johnson je kompletan autor, ali, važnije, neko ko u svoje radove uliva srce i dušu i kod koga nikada nemate sumnje u to ko je zapravo napravio strip koji čitate. Istovremeno, on nije hladni profesionalac kadar da piše i crta sa bezbroj različitih glasova. Mislim, možda i jeste ali njega to ne zanima toliko koliko da u svojim stripovima izbaci iz sebe sirovu emociju i da se izrazi, energično, često brutalno, ali uvek iskreno. Kako je Extremity bio u potpunosti njegov svet i zaplet a Murder Falcon – pored očigledne fantastičke dimenzije – primetnim delom autobiografski rad (Johnsonov muzički metal projekat u stvarnom životu Brooticus deli ime sa bendom koji vidimo u ovom stripu), pitao sam se kako će zapravo njegov prvi autorski rad za Marvel izgledati i da li će imati istu energiju i neposrednost. Johnson pre ovoga jeste uradio samo jedan ,,korporativni" strip kao kompletan autor, a to je bio Wonder Woman: Dead Earth i ovde se pokazalo da Johnson ume da se prilagodi radu u tuđem univerzumu a da ne izgubi sopstveni glas i senzibilitet. Nadao sam se da će Beta Ray Bill biti još bliži njegovim interesovanjima...

     

A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov ,,metal" strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta ,,radničkog" Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još  od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u ,,tuđ" atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno) ali Simonson je klasičnu priču o Toru gotovo odmah začinio uvođenjem sporednog lika, Beta Ray Billa, njegove sopstvene kreacije. U intervjuu na kraju prve epizode Johnsonovog Beta Ray Bill miniserijala, a koji Johnson radi sa Simonsonom, Simonson objašnjava da je ceo zaplet sa Surturom bio nešto na čemu je radio još pre ugovora sa Marvelom a kao pokušaj da osmisli nešto što do tog trenutka nije rađeno u Toru. Otud je iznikao i lik Beta Ray Billa koji, potvrđuje Simonson, uprkos grotesknom izgledu (humanoidni konj?) nikada nije trebalo da bude ,,humoristički" intoniran već, naprotiv, ozbiljan i plemenit lik koji je, za razliku od Tora, do svoje moći stigao uz veliku žrtvu i odricanje.
*jer niko sem Kirbyja nije do danas poneo nadimak ,,Kralj"



Johnsonov miniserijal prepričava Billovo poreklo za nove čitaoce i mislim da je sasvim jasno zašto je ovaj lik blizak njemu, koji uvek navija za ,,underdog" likove i traži u njima snagu najčešće vezanu za njihovu plemenitu, požrtvovanu prirodu što ih goni da pomognu drugima. Tor je svoju moć naprosto nasledio rođenjem i on će uvek biti princ Asgarda, sin Sveoca Odina, neko ko je prirodno na vrhu svake hijerarhije a čiji je alter ego, Donald Blake, ,,običan" smrtni čovek i osmišljen od strane Odina da bi se mladić nekako naučio poniznosti* i neka je vrsta zatvora za njegov ego. Nasuprot tome, Beta Ray Bill je još kao dečak odabran da zaštiti svoju rasu i planetu od Surtura i serijom izuzetno bolnih hirurških procedura nepovratno je promenjen u groteskno ali moćno stvorenje opremljeno ogromnom snagom i inteligentnim, samosvesnim svemirskim brodom, a koje – to stvorenje – uprkos svemu ne uspeva da spase svoj narod.
*mada vredi i podsetiti da se Simonson u svom radu odrekao Blakea i dao Toru drugi alter ego, parodirajući praktično supermenovski trop da očigledni natčovek može da se tek tako umeša među obične ljude samo ako se malo zguri i stavi naočari



Kada se Beta Ray Bill pojavljuje u Asgardu u epizodi 337 originalnog Tora, gotovo je nemoguće izbeći osećaj da Simonson ovde sasvim namerno radi suprotstavljanje (voljenog) lika koji je svoju moć nasledio i često je uzima zdravo za gotovo a prezire svoju ,,ljudsku" formu i nekoga ko je svoju moć dobio uz ogromnu odgovornost i kroz strašnu torturu, usput se odričući svoje ljudskosti, kako bi zaštitio svoj narod, a čak ni to, uprkos srčanom naporu nije uspeo, ostajući da živi sa tim neuspehom, nikada u mogućnosti da makar napusti svoju grotesknu formu i vrati se ,,ljudskom" izgledu. Odina je toliko dirnula Billova sudbina ali i plemenita snaga da ga je praktično odmah konvertovao u svog usvojenog sina* i napravio mu sopstveni borbeni čekić, Stormbreaker, a koji će Billu omogućiti i privremeno vraćanje u ljudsku formu.
*mada znamo kako se TO prvi put završilo...
Sve ovo, naravno ima jednu vagnerovsku, opersku tragičku notu i Johnson svoj strip započinje nakon događaja u recentnim epizodama Tora u kojima je Tor u sukobu sa Billom smrvio Stormbreakera, osuđujući svog usvojenog brata na večno prebivanje u formi ,,konja". Prva epizoda ovog stripa dešava se za vreme King in Black invazije i Bill je ovde postavljen kao branilac Asgarda dok Tor, od nedavno preuzevši titulu Sveoca (dok je Odin, u praktičnom smislu penzionisan), zauzet drugim dužnostima.



Bill jeste heroj i fantastičan borac ali, depresivan i u sebe zagledan, on nikako nije u životnoj formi i kada Fim Fang Foom – ojačan Knullovom simbiotskom ,,magijom" – napadne Asgard, borba ne ide najsjajnije sve dok se niotkud ne pojavi Tor i savlada zmaja. Tokom slavlja koje nastupa nakon pobede, Tor je ponovo voljeni predvodnik asgardske nacije a Bill se verovatno nikada ranije nije više osećao kao puki vršilac dužnosti. Nakon što Gospa Sif sa kojom je obnovio romantičnu vezu bude vidno odbijena činjenicom da je jedini način da njih dvoje imaju seksualni odnos to da se ona navikne na Billovu monstruoznu formu na koju je sada osuđen, plemenitom heroju sve prekipi i on napušta Asgard, krećući u potragu za Odinom.



Johnsonov serijal nije šokantan na ime toga da se otvoreno pokazuje seksualna situacija i to da plemenita Sif tako somatski reaguje na herojev izgled na koji smo se mi već navikli tokom ove četiri decenije, već možda najviše na ime toga da Bill ovde kreće u herojsku potragu vođen naglašeno ličnim motivom. Lik definisan odricanjem i žrtvovanjem za druge ovde kao jedini cilj ima da nađe Odina i natera ga da pronađe novi način da Billu vrati ,,ljudsku" formu kako bi on bio u stanju da se socijalizuje i ima ,,normalne" odnose sa ljudima. Johnson ovo uspeva da izvede tako efikasno da čitalac ne dobija ni prisenak  ideje kako Bill radi nešto sebično – ovo je vrlo očigledno priča o heroju koji se umorio od toga da igra samo ulogu stene o koju će se razbiti pretnje i ima sasvim legitimnu, sasvim ljudsku potrebu za toplinom, dodirom, intimnošću.

To je, naravno, vrlo ,,johnsonovska" tema i to da Bill u ovu potragu kreće sa ekipom ne ni trećepozivaca nego doslovno poslednjepozivaca, proverbijalnih likova izgrebanih sa dna kace (trol Pip i Skurge, za ovu priliku na nekoj vrsti vikend-izlaska iz Valhale gde je smešten nakon pogibije ali je, eto, izmolio Valkire da mu dopuste da bude Billov ,,wingman") i ova herojska potraga počinje vrlo dinamičnom tučom u kafani na svetu za koji je Bill čuo da je Odin možda tamo...

Kada se Odin pojavi, on je tek umorni deda koji bi da zadrži svoju privatnost i provodi penzionerske dane praveći domaće pivo, i Bill još jednom biva suočen sa razočaranjem kada mu se saopšti da nekadašnji Sveotac više nema moć da mu pomogne. Ostaje, kaže Odin, samo jedan, poslednji, najposlednjiji način, a to je da se ode u Muspelheim i tamo pronađe Surturov mač, Nightmare, koji MOŽDA ima u sebi magiju i moć da Billu da ono što želi. Niko, naravno, normalan ne bi odlučio da svojevoljno ode u sam pakao i suoči se sa užasom koji je zatro čitavu njegovu rasu, samo da bi bio u stanju da ga na kraju malo umoči, kažete vi, kao da ne znate kakvi su muškarci. Bill ne samo da odlazi direktno u Muspelheim, nego i njegovi saborci nemaju ni najmanju sumnju da je ovo jedina ispravna stvar koja se može uraditi.



Johnson ovde ne operiše u nekakvim suptilnim kategorijama, to naprosto nije njegov stil. Beta Ray Bill je simbolički emaskuliran i veoma otvoreno ,,blueballovan" te je odlazak u pakao očigledan izbor za njega. Bill je decenijama ikona gikova koji su u ovom liku grotesknog izgleda i plemenita karaktera, te velike unutarnje snage manifestovane u herojskim, požrtvovanim podvizima uvek voleli da vide sebe i Argent Star je fantazija o tome da je posle svega samo pravedno da se misli i na sebe i kao nagrada – posle ogromne borbe – dobije samo ono što obični ljudi imaju već rođenjem. Je li to fer? Jeste. No, kako ovaj strip ide ka finalu tako je i jasno da će Bill na kraju iz njega izaći kao promenjen čovek. Njegov bojni brod, Skuttlebut, jedino konstantno podržavajuće prisustvo u Billovom životu ulaskom u Muspehleim transformiše se na nečekivan način, dobijajući humanoidnu, žensku formu. Metalna, transformišuća žena koja je istovremeno i zaštitnički nastrojena, pokretna materica ali i po potrebi ogromno falusoidno oružje je toliko METAL motiv da se Argent Star do kraja pretvara u vrlo otvoreni – ali ne prostački – wish fulfillment.

Johnson uspeva da ovo sve proda uz dovoljno elemenata dostojanstva da ne dobijemo utisak da čitamo tek podgrejani Image strip iz 1993. godine. Delom je u pitanju ipak dovoljno dobro ispisan dijalog kojim se ,,feminiziranoj" Skuttlebut daje opipljiva humanost a Bill sasvim suptilno i iz drugog plana postaje svestan da je sa sobom uvek imao osobu koja kao i on, nije imala ljudsku formu ali jeste imala ljudsku ,,dušu". Delom, naravno, Johnsonov crtež potpuno preplavljuje čitaoca energijom i emocijom i Argen Star je ubedljiva borba protiv ličnih demona prikazana kao borba protiv ,,pravih" demona.



Ovde je Johnson uvek na svom terenu i Muspelheim je fantazmagorični krajolik nemogućih prizora i izvitoperenih neprijatelja, a borbe kroz koje Bill i njegova mala ekipa prolaze su naprosto fantastične. Johnsonovi likovi se po pravilu najbolje izražavaju kroz akciju i ona čini savršen kontrast mirnijim, emotivnijim momentima rađenim u Mighty Marvel tradiciji sapunske opere. Bill ovde često sedi ili stoji sa pognutom glavom i žalosnim izrazom lica pa su eksplozivni momenti akcije i borbe korektna ,,isplata" i momenti apsolutne katarze za čitaoca. Johnson nema ,,klasičan" superherojski stil crtanja i, tehnički gledano on nije nekakav direktni nastavljač Simonsonovog stila – Simonsonovi crteži su najčešće obeleženi vrlo atraktivnim geometrijskim kompozicijama i čistotom linije, dok je Johnson mnogo ,,amorfniji" i njegov crtež ima više šuma – ali u duhovnom pogledu ovo je apsolutno perfektna reimaginacija Simonsonovih motiva. Muspelheim je mesto hevimetal košmara u kojima se psihološki pritisci kojima smo svi izloženi materijalizuju u formi uznemirujućih humanoidnih i... nehumanoidnih oblika ,,života" – sa sve nagim Surturom koji ima borbu golim rukama sa Billom – a scene akcije su prikaz ne samo epskih već TURBO epskih borbi i poteza u njima, neverovatnih količina energije koje se bacaju po ,,ekranu" sve dok se i sama slika ne iskrivi i distorzira. Johnson je jedan od retkih crtača koji umeju da istovremeno jako ,,saviju" anatomiju svojih likova kako bi borbi dali nestvarnu dimenziju, da divljački menjaju rakurse i elevacije a da očuvaju ,,režiju" scene tako da je jasno šta iz čega sledi i kako borba teče.

Takođe, Johnson radi i sopstveni letering kada su u pitanju zvučni efekti (pored normalnog leteringa za dijaloge koji je radio Joe Sabino) pa su scene borbe vrhunski zaokruženi crteži a gde pouzdani Mike Spicer (koga ovih dana nešto stalno hvalim, ali kad je odličan), a koji već dugo i uspešno sarađuje sa Johnsonom donosi tipično intenzivan i vibrantan kolor.

Argent Star je, dakle, priča koja Beta Ray Billa podvlači kao neku vrstu ,,dublera" za same čitaoce, onako kako ga je Simonson – možda i nesvesno – originalno formatirao, držeći se verno originalnih motiva ali ih unapređujući da se uklope uz moderne frustracije i brige jednog dela čitalaca ovih stripova. Kako je na taj način ovaj miniserijal u dobroj meri wish fulfillment fantazija u kojoj odbačeni heroj trijumfuje protiv zla, ali i pronalazi u svom životu toplinu koje nije bio svestan, to onda i nije strip za svakoga. Ali koji strip to jeste? Beta Ray Bill je meni, starom štovaocu, bio veoma prijatan u ovoj formi i kako Johnson vrlo umešno ostavlja stvari na kraju nedorečenim, pazeći da ne kreira puki, ,,ravni" wish fulfillment i da podseti i čitaoca da je na svakome da prepozna kada mu je pružena šansa i da je iskoristi na najbolji način, jako se nadam da se ovo prodavalo dovoljno dobro da ovaj autor dobije mogućnost za makar još jedan miniserijal o Beta Ray Billu u bliskoj budućnosti, kad je već tekući serijal misaona imenica. A vi, ako vam se ovo čini kao po meri, kliknite ovde da strip kupite na Comixologyju.

Quote from: Meho Krljic on 19-08-2021, 07:01:17
A kako i ne bi! Beta Ray Bill je ultimativni Marvelov ,,metal" strip. Smešten u Torovu orbitu, ali postavljen kao neka vrsta ,,radničkog" Tora, bez plemenitog porekla, a izvanredno plemenite duše, konjoliki svemirski heroj je jedna od najmemorabilnijih kreacija velikog Waltera Simonsona. Simonsonov rad na Toru osamdesetih godina prošlog veka je bio jedan od najveličanstvenijih primera kompletnog autorstva nad Marvelovim stripom još  od Kirbyjevog povratka i uletanja direktno u sumanutu avanturu zvanu Eternals, ali kod Simonsona je iskaz bio posebno potentan jer a) on nije bio Kirby* i b) Tor je već bio izuzetno etabliran lik sa dvadeset godina kontinuiteta i već masom cenjenih priča u tom momentu. Ako je Simonson imao ikakve rezerve oko ulaska u ,,tuđ" atar, to se nije dalo primetiti i njegov proslavljeni rad na Toru počinje serijom slika koje su naprosto spektakularne i obećavaju akciju, avanturu i hevi metal fantaziju na nivou čitavog kosmosa. Borba protiv dijaboličnog Surtura koji je odlučan da skrši Odina i uništi Asgard je i danas jedan od najpotentnijih motiva u Toru (iskorišćen i u Waititijevom filmu, naravno)

Dobar je tekst o Beta Ray Billu, ali suze nesrećnice mi krenu na oči kada god neko spomene nešto slično ovom boldovanom delu. 

Prvo, da bude jasno, Simonson nikad nije slušao metal. Drugo, ja ne slušam metal - slušao sam ga malo u ranim tinejdžerskim godinama i to mi danas dođe kao guilty pleasure -  i čak ga donekle zaobilazim. Ne namerno i svesno, ali senzibilitet mi je postao vrlo stran. Tako da bih verovatno reagovao da sam to primetio u Simonsonovom Thoru. Sve ono što metalce privlači je ionako velikim delom "kulturna aproprijacija". Kao kada bismo rekli da je Vagnerov Prsten Nibelunga pun metalskih slika i simbola. Ili da je Tolkin bio hipik. Zapravo, sve hiperbolične scene i izlive snage koje Simonson koristi, on koristi na osnovu Kirbijevog (i Lijevog) prethodnog rada. "Milijardu milijardi" iliti "billion billion" je fraza kojom je Li (ovaj put bez Kirbija, verovatno) opisao Mangoga. (Uporedimo, recimo, šta Morrison kaže u Final Crisis u vezi moći antiživotne jednačine: Darkseid govori glasom nekoliko milijardi duša. Nekoliko milijardi! Eto šta je Morrison u hijerarhiji bombastičnosti za Kirbija i Lija - patuljak, dame i gospodo! Patuljak!*

E, sad, neki su rekli da se može napraviti analogija stripa sa muzikom mnogo više nego sa drugim medijima, jer ovaj ima određeni ritam i melodiju koji su u srži same forme. Drugi su rekli da je Kirbijev rad u takvom poređenju analogan metalu. To bi bilo već mnogo teže opovrgnuti. Ali Simonson koristi dosta humora u svojim delima, i majstor je kompozicione i grafičke raznovrsnosti, a to nije nešto što bih povezao sa metalom u bukvalnom ili simboličkom smislu. Drugim rečima, sve njegove slike su vrlo promišljene konstrukcije.

Upravo je Johnsonov senzibilitet razlog zašto nikad nisam posvetio dovoljno pažnje njegovom radu. O, cenim ja njega, jer on predstavlja nešto što je volim, pravog "kartunistu" - dakle, čoveka koji i crta i piše strip - i čovek ima vizuelnu imaginaciju, ali to je ona vrsta poštovanja koja voli da se iskazuje sa distance.


Što se tiče Surtura, taj je kod Simonsona bio simbol entropije (ne užasa ili pakla), nužnog dolaska svih stvari do kraja, i tu sudbinu je namerio čitavom kosmosu, ne samo Asgardu, koji bi bio uništen negde usput (da se dođe do Večitog plamena). Naravno da je Marvel to morao kasnije drugačije da tumači, da bi održao neki prividni kontinuitet. Simonsonova genijalnost je bila u tome što je dao savršen smisao Odinovoj ulozi u takvoj postavci stvari - on je bio tu da to spreči, i nikakva žrtva i nikakvo delo nisu bili suviše veliki ili suviše beskrupulozni. Pre njega, Odin je bio suviše moćan, i niko nije znao šta da radi sa njim; posle je postao suviše slab i bedan i u najnovije vreme prisutan možda samo kao podsećanje i simbol porodičnog nasilja.

Ima jedna priča iz nordijskih mitova, kada Baldr umire tako što ga Hoderova strela od imele proburazi. Biva poslat u pakao, a bogovi šalju glasnika koji bi od boginje smrti iskamčio njegov život. Hel se složila da ga pusti ako sva živa bića budu plakala za njim... i tako je i bilo, osim što se jedna stara veštica drala da Smrt treba da zadrži ono što joj pripada. I tako je Baldr ostao mrtav, privremeno (posle Ragnaroka se ponovo pojavljuje). Neki tumači misle da je veštica prerušeni Loki, ali postoji i dublja teorija zavere ovde, koja kaže da je veštica bila prerušeni Odin. "E, to je Odin kakvog sam ja hteo da prikažem", rekao je Simonson jednom, na jednom drevnom forumu.

Ne poričem da njegov angažman na Thoru ima mnoge fanove koji su metalci - na primer, podkast The Lightning and the Storm, posvećen tom delu, ima za voditelja jednog. Ali postoje i alternative i može se delo voleti i čitati ne samo ako niste metalac nego i ako ne volite, ili čak ne podnosite metal.


*moram malo, posebno kada je istina!

Zahvaljujem na dopunama i pojašnjenjima (ionako sam tekst pisao znojeći se, misleći posle svakih par rečenica "Šta li će Ridiculus da kaže") i naravno, "metal" kvalitet Simonsonovog rada je naknadno upisan, od strane nas metalaca, kap što ga danas "prirodno" povezujemo sa vikinškom kulturom generalno. jeste u pitanju kulturna aproprijacija ali su Skandinavci fini pa se ne ljute. A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu. Potrudiću se da uskoro pokrijem i njegov Wonder Woman pa će se tek tu videti šta je metala ubacio u - teoretski- starogrčki mizanscen 

I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru, uz Beta Ray Billa, naravno,skoro da e sam Tor tu bio opravdanje da se ide u duboke disekcije ovih likova.

Quote from: Meho Krljic on 20-08-2021, 07:13:41
A Johnson je, jelte, metalac i ovo mi je bio prirodan ton kojim bih pisao o ovom stripu.

Naravno, to se ne može i ne treba izbeći. Moja primedba se odnosila na "originalne" priče, tj. Thor by Simonson.

Quote
I, da, Simonsonov rad sa Odinom, ali i sa Balderom predstavlja vrhunce njegovog rada na Toru

Balder i Karnilla su možda moj omiljeni deo Thora, u prebogatoj riznici omiljenih scena i likova.

Znaš šta je metal? King Thor. To je Jurgens ubacio i od tada ga svi koriste, a ja ne podnosim tu ideju.

Berserk je na nekoj granici, pretpostavljam. Kao i JoJo's Bizarre Adventures, mada taj strip više naginje žešćem roku.

Da bude jasno, nisam očekivao da u 2021. godini budem prvo nasmejan a onda doveden do suza čitajući strip u kome je glavni junak Marvelov Black Knight, ali baš se to dogodilo. Pre nekoliko nedelja završeni petodelni miniserijal Curse of the Ebony Blade je potvrdio da nema minornih likova već samo nemaštovitih autora koji poslu ponekada, eto, pristupaju kao običnoj tezgi. Sa druge strane, imate i majstore kao što je Si Spurrier koji će čak i tezgi, a Curse of the Ebony Blade to svakako jeste, pristupiti ozbiljno, unoseći se srcem i dušom i ostavljajući u priči delić sebe, dajući nam sirovu i bolnu ljudskost na tacni. A sve to izmešano sa pop-kulturnom reinterpretacijom mitova o Kralju Arturu i Kamelotu. Malo li je?



Spurrier je već pokazao da mu Black Knight, u novoj inkarnaciji, veoma leži pišući tie-in za nedavni krosover King in Black. Dane Whitman, Black Knight svakako ima u sebi dosta spurrierovskih elemenata sa svojim everyman šarmom, ali i depresivnom prirodom, ustezanjem da sebe vidi kao heroja i stalnim samooptuživanjem. U Curse of the Ebony Blade će Spurrier ući dublje u karakter glavnog junaka i centralni konflikt koji se nalazi u koncepciji novog Black Knighta.

Namerno ne kažem ,,centralni konflikt ove priče" jer, mada je ona svakako oblikovana i oko zavere koja traje više od hiljadu godina i u kojoj Mordred, nevoljeni potomak kralja Artura ne može da preboli činjenicu da ga kralj nikada nije simpatisao i da ga je smatrao poslednjom osobom koja bi trebalo da nasledi Kamelot i svu odgovornost što uz to ide, Spurrier uspeva da ove mitološke, istorijske ako hoćete, a svakako epske motive organski uveže sa samim karakterom Black Knighta, odnosno Danea Whitmana i da ,,kletvu oštrice od abonosa" zapravo prikaže kao nešto što bismo mi danas nazvali lošim mentalnim zdravljem.

Black Knight je stari Marvelov lik, osmišljen od strane Roya Thomasa još 1967. godine* da bude saveznik i član Avengersa koji će eksploatisati epske, viteške motive i omogućiti povezivanje sa mističnim elementima mita o Kralju Arturu. Thomas je već uspostavio dualitet prirode ovog lika sa povezivanjem herojske dispozicije ali i kletve vezane za mač koji je Black Knightovo glavno oružje, pa je tako Whitman dobio taj standardni marvelovski kombo junaštva i ranjivosti. Tokom decenija ovaj lik je bio uglavnom povezivan sa Avengersima ali i njihovim spinofovima kao što su Defenders, a tokom svog službovanja u Avengersima Whitman će ostvariti i romantičnu vezu sa Sersi, jednom od nacije Eternalsa koja je i sama u to vreme bila članica Avengersa. Otud će se Black Knight i pojaviti u ovogodišnjem filmu Eternals, a to objašnjava što u par dana imamo preglede stripova o Eternals i o Black Knightu.
*a, naravno, inspirisan još starijim likom koji je nosio isto ime, a pre kojeg je postojao još jedan

Moram da priznam da je Black Knight poslednjih par decenija meni uglavnom delovao kao anahronizam ali da je Marvelova odluka da se pisanje stripova o ovom liku poveri Simonu Spurrieru uspešno kompenzovalo ovaj problem. Iako je Dane Whitman Amerikanac, veza sa kraljem Arturom (čiji je on i doslovno krvni potomak kroz mnogo generacija) dala je Spurrieru opravdanje da ga upliće u ,,britanski" deo Marvelovog univerzuma, ali i da ga piše sa naglašenim britanskim tonom, pa je i Curse of the Ebony Blade strip koji u dobroj meri uspeva da poveže američki superherojski mizanscen i mitološki, mistični svet kralja Artura, čarobnjaka Merlina, prevrljivog, podlog Mordreda i magičnih predmeta iskovanih od crnog metala što kroz vekove određuju sudbine svojih vlasnika.



Crtač na ovom stripu je Sergio Davila, momak iz Barselone sa dosta kilometraže što ju je nabacio radeći za američke izdavače poslednjih desetak godina. Davila je radio i za DC i za IDW i za Dynamite i za Dark Horse, ali reklo bi se da je njegov senzibilitet posebno prilagođen Marvelu. Video sam prikaze ovog stripa na internetu koji ukazuju da je Davila najbliže onome što bi se danas moglo nazvati Marvelovim ,,house" stilom i to je fer ocena njegovog rada. Davila je dinamičan i spektakularan crtač koji je istovremeno i ekonomičan u radu. Curse of the Ebony Blade je stoga uspela i upečatljiva, mada ne sad nešto strašno originalna smeša energične akcije, razdrmanog lejauta, moćnih spleš stranica, ali i dovoljno humanizovanih likova da priča ima i tu ljudsku, emotivnu komponentu koja joj je jako potrebna i zapravo služi da je izdvoji od generalnog šuma Marvelove ,,B" produkcije. Sean Parsons na tušu i Arif Prianto na koloru takođe skladno dopunjuju Davilin rad i Curse of the Ebony Blade izgleda primamljivo i eksplozivno, sa dovoljno prostora da ima scene koje osvajaju začudnošću (uključujući Whitmanovog batlera koji je duhoviti humanoidni jarac), a da istovremeno uspeva da spakuje dosta priče u svojih 120 i kusur strana, balansirajući između psihološkog analiziranja protagoniste i komplikovane, milenijumske zavere koja obuhvata nekoliko mističnih predmeta, putovanje kroz vreme, ubijanje svih Arturovih naslednika kroz istoriju, konačno ambiciju da se vlada svetom.

Kvalitet pripovedanja je presudan u ovom stripu jer on, da budem jasan, ima previše priče za svoj obim. Spurrier i Davila su ovde u pet brojeva spakovali ne samo zaplet već i rad sa likovima koji bi mnogo prirodnije ležao u maksi serijalu od dvanaest brojeva ako ne i u tekućem serijalu u kome bi se sve razvijalo prirodnijim tempom tokom, recimo, dve godine. Ovo, naravno, nije realistična ideja, Black Knight naprosto nije lik sa popularnošću koja bi mu obezbedila tu vrstu istrajnosti i to jeste na neki način gubitak za sve nas jer je Spurrier sa ovih pet brojeva pokazao da postoji potencijal da se sa ovim likom uradi nešto približno onom što je Al Ewing uradio sa Immortal Hulkom – detaljna dekonstrukcija i rekonstrukcija starog lika u kojoj će se u njemu pronaći nove perspektive za motive što smo mislili da su već potpuno obrađeni.

No, kad nema toga, dobar je i miniserijal u kome imamo glavnog junaka što je naprosto psihološki neupotrebljiv na početku. Spurrier savršeno pogađa zeitgeist pokazujući Whitmana kao emotivnu ruinu koja pati od sindroma varalice, koja žudi za ljudskim dodirom – ili makar prepoznavanjem od strane bivših kolega iz Avengersa – ali koja ne ume da pruži ruku i traži pomoć. On je, na kraju krajeva, superherojski veteran što živi u zamku i sam klonira leteće konje kojima jaše u bitku pa pokazivanje drugima da ima sumnje, slabosti, nekakve ljudske emotivne potrebe ne dolazi u obzir. Umesto toga Whitman se preko interneta konektuje sa aplikacijom što je samo jednostavan AI koji sluša ljude sa emotivnim problemima i daje im samo najopštije poruke podrške naglašavajući da njegova svrha nije da pruža terapiju pa čak ni savete već samo da usamljenim ljudima bude poverljivo mesto na kome mogu da se izjadaju.



Naravno, do kraja stripa će se pokazati da ,,poverljivost" kao i sve drugo na internetu nije baš ono što piše u rečniku, a Whitman ulazi u borbe za koje čak ni ne zna zašto ih vodi, nevoljno, čak gubeći život u  jednoj od njih. Ispostavlja se, međutim da, sve dok Crni vitez, krvno vezan za kralja Artura umire držeći crni mač u šaci, on ne može i ostati mrtav.

Ovo je u temelju pomenute zavere u kojoj Mordred juri kroz vreme i nastoji da ubijanjem sebi prokrči put do trona Kamelota, ubeđen da je on taj koji zaslužuje da vlada sada već mitskim kraljevstvom a što će mu dati i moć da bude, veruje on, pravični vladar modernog sveta. Whitman mora da ga zaustavi, ali naš junak kao da više nema nikakve motivacije da se bori, pa čak ni da živi.

U skladu sa modernijim pristupom superherojskim stripovima, a u kojima se dekonstruiše stereotip alfa mužjaka, kontrast Whitmanu čine dve žene. Jedna je Elsa Bloostone, stari Marvelov lik, opasna lovkinja na čudovišta koja ovde služi da pokaže kako ZAPRAVO izgleda arhetip neustrašivog antiheroja koji obavlja posao bez mnogo prigovora. Spurrier nju piše drusno, energično i duhovito i ona u dobroj meri osvežava strip, balansirajući Whitmanovu depresivnost. Druga žena je novi lik, postdiplomska studentkinja ,,mitologije", Jacks, koja će odigrati ključnu ulogu u povezivanju Whitmana sa njegovim nasleđem i prihvatanjem odgovornosti što ide uz ,,radno mesto" (kako ona kaže) Crnog viteza, ukazujući mu da psihološku težinu što uz njega ide Whitman ne mora da nosi sam.

Iako formatiran kao ,,klasična" epska priča o ukletom maču, Curse of the Ebony Blade je zapravo strip o psihologiji heroja/ antiheroja i tome koliko je za ovakve likove važno da imaju utemeljenje u zajednici, da drže stopala na zemlji i ne zaboravljaju da su i najjači među nama ranjivi. Mitološki arhetip o usamljenosti heroja koji je izdignut iznad ,,običnog" sveta i koga taj svet možda ne može ni da razume je primamljiv ali, kako pokazuje ovaj strip, on vodi u solipsizam, u moralni nihilizam gde heroj postaje svoja suprotnost onda kada izgubi iz vida da nije on taj koji definiše šta je zapravo heroizam.

Ono za čim mogu da žalim je što ovaj strip nema više prostora da se posveti ovim svojim motivima. Spurrier je veliki zanatlija i on uspeva da sve ove motive iznijansira i prikaže čitaocu i tezu i kontratezu i dokazni postupak i zaključak, ali broj strana na raspolaganju ga ograničava i ovo je strip koji deo teksta mora da sažima preko ugodne mere, svodeći kompleksne koncepte na često rečenicu ili dve koje su samo iskazi, bez dovoljno mesta da im se daju nijanse, literarnost ili dublja psihološka ubedljivost. U sceni u kojoj Mordred usplahireno viče ,,Ja sam žrtva! Ja sam žrtva!" potpuno je jasno zašto on tako misli, ali bi mnogo efektnije bilo da je lik imao nekoliko tabli da nam prikaže zašto i koliko dugo se oseća kao žrtva (iako je vekovima krvnik) a bez potrebe da uopšte izgovori tu rečenicu.

No, to je, bojim se, realnost industrije koja je ipak prevashodno komercijalno orijentisana sa umetničkim ambicijama što sede malčice u drugom planu. Spurrier svakako demonstrira da u Black Knightu ima mnogo dubine koja je tu pronađena prirodno, deo je samog lika i njegovog komplikovanog mitološkog nasleđa, a preokret u poslednjoj epizodi (koji smo, naravno, očekivali od prve) a koji mu daje potencijal snažnog sazrevanja i napuštanja pubertetlijskih shvatanja ,,herojskog požrtvovanja" što je trebalo da ih odavno preraste obećava zanimljive dalje stripove o Black Knightu. Poslednja epizoda se završava rečenicom ,,Crni vitezovi će se uskoro vratiti" i, evo, nadam se da će film Eternals biti dovoljno uspešan da Spurrier dobije priliku za duži, odmerenije pričani serijal o Daneu Whitmanu i njegovom malom ansamblu – ubedio me je da za ovo ima potencijala. Comixology stranica je ovde.

Pre par nedelja se šestim brojem završila prva priča novog Marvelovog tekućeg serijala Eternals i pravi je trenutak da popričamo o tome šta se sve u njoj dogodilo. A dogodilo se. Marvel je tačno znao u šta ulazi kada je svoj klasični properti dao u ruke Kieronu Gillenu a  Gillen je uradio ono što Gillen radi najbolje – izvrnuo sve naopako i, uz pomoć veličanstvenog Esada Ribića na olovkama i Matthewa Wilsona na koloru kreirao strip koji je veoma cool. A to je Eternalsima, mislim, veoma potrebno u ovom trenutku.



Premijera filma zasnovanog na stripu Eternals zakazana je za 21. Oktobar, taman na drugi dan praznika u slavu oslobođenja Beograda i, ako je nedavno životopisani film Black Widow bio tek laki peting da se probije led i završi ugovor sa Johanssonovom na, pokazaće se, najgori moguć način, Eternals je onaj ,,pravi" hit za ovu godinu, Marvelova tentpole produkcija koja treba da ozvaniči početak četvrte faze MCU filmova kojoj Crna udovica samo tehnički pripada. Svi elementi su tu: raznovrsan, šarolik i zanimljiv glumački ansambl, mlada, Holivudom neiskvarena a atraktivna kineska režiserka na kormilu, pedigre originalnog materijala koji je kreirao sam Kralj Jack Kirby u svojoj, moglo bi se argumentovati, najrazobručenijoj fazi, a koji pruža potencijal za avanturu razmera što bi mogle zaseniti i sam Avengers: Endgame.

Eternals je svakako veliki plotun kojim počinje narednih nekoliko godina našeg života u svetu koji pripada Dizniju, pa je, sasvim namerno sinhronizovano, Marvel ovu godinu započeo pokretanjem novog tekućeg strip-serijala Eternals. Da bi bilo jasno koliko je ovo ,,big deal", treba se setiti da još od originalnog Kirbyjevog rada iz 1976. godine ni jedan serijal Eternalsa nije prebacio dvanaest epizoda.

Jer, da bude jasno, Eternals nikada zapravo nisu bili naročito popularan koncept i danas predstavljaju više neku vrstu ezoterične tajne u koju su upućeni samo posvećeni gikovi nego klasičan superherojski strip glavnog toka gde čak i usputni čitaoci imaju u glavi najosnovnije obrise koncepta. Drugim rečima, Eternalsi nisu ni Spajdermen ni Avengers, ni X-Men ni Fantastična Četvorka, i mada su poslednje četiri decenije povremeno izdavani miniserijali držali plamen makar u tinjajućoj formi tako da Marvelova publika nije zaboravila njihovo postojanje (kao što je, recimo, zaboravila originalni Guardians of the Galaxy ili Roma, Svemirskog viteza), u pitanju nije jasna metafora ili, uopšte, jasna koncepcija. Sa Spajdermenom ili X-Men imate koncepciju koju intuitivno razumete i pamtite srž iako se detalji sa decenijama menjaju dok sa Eternalsima ,,običan" čitalac verovatno ne ume da u jednoj rečenici objasni o čemu se u ovom stripu zapravo radi. Razlog za to je svakako što su Eternals samo delić šire metafore, delić više koncepcije koji je igrom slučaja izbačen u prvi plan i zaklanja celinu.

Kažem ,,igrom slučaja" ali to je samo skraćenica za kombinaciju nešto komplikovanijih okolnosti koje su sedamdesetih godina prošlog veka porodile ovaj strip. Jack Kirby, Kralj američkog stripa se polovinom sedamdesetih vratio u Marvel iz DC-ja. U DC-ju je, naravno, imao punu kreativnu slobodu da radi šta hoće i njegov primarni projekat tamo bila je saga o Četvrtom svetu, grandiozni melanž operetske naučne fantastike i religioznog mita u kome je Kirby uveo sasvim nove koncepte u već solidno komplikovani DC-jev univerzum. Iako se danas smatra jednim od utemeljujućih elemenata modernog DC-ja, i Warner se čak i prsio da napravi film po New Gods stripovima, ovaj koncept se zapravo slabo prodavao i Kirby nije imao priliku da završi svoju priču pre nego što je izlaženje magazina prekinuto.



Sa povratkom u Marvel Kralj će lansirati strip koji je imao slične ambicije o prepakivanju kosmologije i istorije univerzuma i uvođenju koncepcije svemirskih bogova u Marvelove stripove*. No, u refleksiji razlike između DC-ja i Marvela, ovaj je strip imao da se fokusira na planetu Zemlju i, koliko je to izvodljivo kada su vam u centru narativa kosmička božanstva, da koristi nešto prizemljeniji, savremeniji ton. Kirby je iščitao sve što je švajcarski publicista Erich von Däniken napisao o svojim idejama kako je život na zemlji kikstartovan od strane kosmičkih bića – sedamdesetih godina prošlog veka ovo je bilo makar zabavno slušati i sećam se čak i dokumentarnih televizijskih programa ozbiljno posvećenih opovrgavanju Dänikenovih teza i ,,dokaza" – i mada nije sam u njih poverovao, odlučio je da je ovo odlična podloga za njegov novi strip.
*a koji su, da ne zaboravimo, već imali Galactusa, Eternity, Living Tribunal...

Eternals je prvo trebalo da se zove Celestials – jer je upravo ova rasa kosmičkih božanstava u centru Kirbyjeve vizije o univerzumu koji je oblikovan po njihovim zamislima – ali se to uredništvu nije dopadalo. Odlučeno je da će se strip zvati Return of the Gods – što je, da budemo fer, bukvalno i zaplet Kirbyjevog stripa – kako bi se napravila aluzija na Dänikenovu knjigu Chariots of the Gods, pa su čak i štampane rane naslovne strane sa ovim naslovom i fontom koji je namerno podsećao na najpoznatije izdanje te knjige. No, posle DC-jevog signaliziranja da bi ovo moglo da pokvari idilične odnose među dva velika izdavača (DC je u tom trenutku planirao reprinte Kirbyjevih New Gods stripova) naslov je na kraju promenjen u The Eternals.

Kirbyjev strip je sasvim otvoreno išao na Dänikenovštinu, sa prvom epizodom zbog koje bi se danas podizale tužbe za narušavanje intelektualne svojine, ali je vrlo brzo postalo jasno i da je ovo njegov drugi pokušaj da ispiše grandioznu sagu o Novim Bogovima. Ironično ili ne, onako kako New Gods nije uspeo da dođe do svog zaključka, zahvaljujući slaboj prodaji, tako je i The Eternals otkazan posle devetnaest brojeva sa milion linija zapleta koje su započete i ostale da vise nezavršene. Surova istina je da je Kirby zaista bio u naponu imaginacije ali da je njegov dinamični, operetski stil (on je ovde bio i crtač i scenarista i urednik) naprosto već delovao staromodno u eri gde su čitaoci navikli da očekuju ,,zrelije", prizemljenije stripove sa elementima socijalne osvešćenosti i kritike.

Naravno, nije fer reći da je Kirby samo prepisivao New Gods ali sa Marvelovim likovima. The Eternals je imao jedno utemeljenje u ,,realističnom" Marvelovom svetu koje mu je davalo određeni humanistički miris, no, možda je glavni problem sa ovim stripom bilo to koliko je Kirby nastojao da se izrazi kroz akciju. Do te mere, čak, da su zapleti, a bilo ih je mnogo, morali da sede na čekanju da strip prođe kroz dugačke, kompleksne akcione scene koje su znale da potraju... Ako kažemo da se borba Ikarisa i (veštačkog) Hulka protegla na čak tri broja a da isto toliko traje i borba sa Dromedanom, fer je insinuirati da je The Eternals maltene najavljivao mange poput Dragon Ball Z u kojima borbe traju po nekoliko meseci a zapletima su potrebne godine da se pomere.



Kako god bilo, Roy Thomas i Mark Gruenwald će se potruditi da kroz stripove o Toru dovedu neke od Kirbyjevih niti priče do raspleta a ovo nije bilo samo iz poštovanja prema patrijarhu već i priznavanje činjenice da, ma koliko da je originalni The Eternals bio haotičan strip koji je skakao između likova i svoj narativ naizgled kreirao nasumičnim bacanjem kockica, Kirbyjeve ideje, vizija i koncepti su dale drugim, disciplinovanijim (ili samo podložnijim uredničkom radu) autorima osnovu da sa njima mnogo i dobro rade.

No, kako je kod Kirbyja dosta toga delovalo haotično tako su i kasniji radovi (uključujući Petera B. Gillisa iz osamdesetih sa samo dvanaest brojeva gde je poslednja četiri napisao Walter Simonson, miniserijal Neila Gaimana sa Johnom Romitom Juniorom iz 2006. godine, ali i dve godine kasnije započeti ,,tekući serijal" oca i sina Knaupfa ugašen posle svega devet brojeva) morali da se dovijaju kako da od bogatstva materijala naprave koherentne narative. Neiznenađujuće, Eternalsi su pretrpeli brojna retkonovanja u pokušaju da se nađe ta njihova sržna metafora i prirodno mesto u Marvelovom univerzumu, a što je svakako otežano činjenicom da se Kirbyju fućkalo za Marvelov univerzum i uredno uklapanje svog stripa u njegov kontinuitet.

Ono što je Kirby zamislio jeste bilo grandiozno i originalni serijal je uspostavo Celestialse kao rasu nedokučivih kosmičkih božanstava – fantastičnih ,,svemirskih" humanoida u jedinstvenim oklopima/ skafanderima, visine i po 700 metara – što u prolazu zasejava planete po kosmosu životom a milionima godina kasnije se vraća da oceni koliko je koji eksperiment bio uspešan i, ako se presudi da je bio neuspešan, zbriše sav život sa konkretnog sveta. U slučaju planete Zemlje, Celestialsi su kreirali tri distinktne rase ,,ljudi", od kojih smo mi, ,,obični ljudi" naizgled najmanje zanimljiva. Eternalsi su, da bude jasno, rasa skoro savršenih, praktično besmrtnih bića koja imaju moć da mislima kontrolišu materiju na molekularnom nivou a važne istorijske odluke donose spajanjem svojih umova u ,,uni-mind". Nasuprot njima su Deviantsi, bizarna rasa smrtnih i dinamičnih bića od kojih je svako, praktično, druge vrste, sa različitom morfologijom, izgledom, moćima, genetikom...

Kirbyjeva zamisao je nesumnjivo očaravajuća sa kontrastiranjem nepromenljivog i večnog savršenstva (simbolizovanog i u imenima koja Eternalsi nose a koja su inspirisala grčke mitove*) i stalno mutirajućeg, propadljivog ali nikada umirenog haosa. Između ovih ,,bogova" i ,,demona" smešteni su ljudi koji imaju elemente i jednih i drugih i Kirbyjevi naslednici su uložili dosta napora da dođu do konsenzusa šta je ZAPRAVO plan Celestialsa, koje su stvarne uloge Eternalsa i Deviantsa, i jesu li ljudi, kao najslabiji od sve tri originalne zemaljske rase, zapravo najvažniji.
*a što će, opet, u univerzumu gde grčki panteon zaista postoji, kasnije dovesti i do izvesnih trzavica između dve grupe moćnih bića



Gillenov i Ribićev serijal dolazi u trenutku kada je na mnoga od ovih pitanja pronađen ,,zvaničan" odgovor i radi sa paletom motiva koja je urednija od originalnog Kirbyjevog razbarušenog teksta, no, Gillen nije čovek koga zovete ako vas zanima uredan i konzervativan status kvo i njegova priča, makar na osnovu ovih šest brojeva a koji zaokružuju prvi narativni luk, i sama sadrži velike potrese  vezane za ovaj koncept.

Odmah da kažemo, Gillen ni na koji način ne imitira Kirbyja* i ulaže častan napor da približi koncepciju Eternalsa novom čitaocu, hipotetički onom ko se za sve zainteresovao slušajući o filmu koji se priprema, sa pametno urađenim i duhovito ispisanim infograficima nalik na ono što smo videli u njegovom nedavnom Warhammer 40K stripu, pa je njegov i Ribićev Eternals i srazmerno newbie-friendly i ne morate znati sve (ili ništa) o Dreaming Celestialu ili o Gaimanovom retkonu da biste ovde mogli da pratite narativ. Opet, ovo je Marvel a Marvel voli da poveže, uveže i promoviše, pa se ovaj strip i direktno nastavlja na recentne događaje u Avengersima ali i Guardians of the Galaxy, sa Gillenom koji nalazi duhovit ,,meta" način da nas uputi na konkretnu epizodu GotG koju treba da pročitamo.
*jedini kojima je to zaista pošlo za rukom bili su Joe Casey i Tom Scioli na grandioznom omažu Kirbyju nazvanom Gødland

Ključni element zapleta jeste vezan za prvu priču iz Aaronovog Avengersa i rebalansiranje ideja o tome za šta ,,služe" Eternalsi na planeti Zemlji, a za šta ,,služe" sami ljudi u kontekstu univerzuma. Kako su ljudi – sa njihovim potencijalom da spontano izrode superheroje i druga supermoćna bića – od strane Celestialsa zapravo kreirani da budu imunosistem univerzuma koji će spontano reagovati na pretnje poput horde buba koju smo videli u Avengersima – tako su Eternals, tako moćni, savršeni i večiti, zapravo postavljeni na zemlju da budu podrška ljudima, da im pruže zaštitu od pretnji koje bi sistemski mogle da ih zbrišu i obezbede Sunčev sistem od napada što bi ciljano išli na to da unište imunosistem univerzuma.

Ovo su velike ideje, svakako, zavodljive takođe, a Gillen ih tretira veoma pažljivo, dajući Eternalsima jasnu svrhu i modus funkcionisanja, ali svoju prvu priču formatirajući najviše kao porodični ,,murder mystery" narativ.

Jedan od glavnih problema u vezi sa Eternalsima je – naravno – ta njihova savršenost. Kreiranje drame sa rasom praktično neranjivih i besmrtnih bića je relativno teško i sam Kirby je ove svoje postavke u praksi ignorisao pokazujući Eternalse u raznim formama smrtne opasnosti. Kasniji retkoni su se svi na svoje načine dovijali da reše ovaj problem a Gillenova koncepcija je makar interno konzistentna i ima uverljivu naučnofantastičnu energiju. Strip počinje nakon kolektivnog samoubistva Eternalsa koje smo videli u Aaronovim Avengersima, oživljavanjem likova jednog po jednog, a kroz funkcionisanje ,,mašine" koja nam služi i kao sveznajući – i pomalo sarkastični a kako epizode prolaze i sve nervozniji – narator za ovu priču. Mašina je, u ovom slučaju, sama planeta Zemlja i Gillen vrlo pazi na to da posloži svoje metafore tako da se funkcionisanje ekosistema i naše generalne navike da o njima razmišljamo kao o gigantskim organizmima, uklopi u tu ideju da je SVE rezultat inteligentnog dizajna i planetarnog (pa i univerzalnog) inženjeringa od strane Celestialsa i da sistemi, ma koliko nama delovali tajanstveni, nasumično-magični i neprozirni, zapravo operišu u okviru jednog kompleksnog ali logičnog i konzistentnog plana.



Ključni kvalitet Gillenovog i Ribićevog stripa je to da ove visoke koncepcije i kosmičke vizije (a ima toga koliko hoćete, sa lokacijama koje su smeštene ,,između trenutaka u vremenu" ili ,,između šest veštačkih molekula skrivenih ispod južnog pola") ne kidnapuju strip i ovo nije starlinovska ,,svemirska" saga u kojoj likovi uglavnom pričaju u ogromnim infodampovima, a da sa druge strane ni mikrozapleti i akcija ne kreiraju kirbyjevsku disrupciju, potiskujući te grandiozne koncepte duboko u pozadinu dok mi gledamo stranicu za stranicom šibanja između kostimiranih junaka.

Hoću reći, ovo je pažljivo izbalansirana ,,dvorska" drama u kojoj se praktično porodica večnih i jako moćnih bića suočava sa svojom smrtnošću. U Gillenovoj verziji Eternalsa – a koja će se, ako nas iskustvo ičemu uči, verovatno pokazati kao ugođena sa onim što ćemo videti u filmu – ,,besmrtnost" ove rase zasnovana je na sistemu rezurekcija u ,,Mašini" koje podrazumevaju ponovno formiranje tela ako je Eternal bio uništen ili drugačije ubijen* i ,,učitavanje" ličnosti iz poslednjeg bekapa, nešto slično onome uvedenom za mutante u aktuelnom X-Men. No, iako se Eternalsi oživljavaju jedan po jedan nakon kolektivnog samoubistva u Avengersima, Zuras, njihov izabrani predvodnik – i analog grčkog Zevsa – je ponovo ubijen i ne može biti oživljen jer ,,nešto nije u redu sa mašinom".
*ne treba zaboraviti da je Gaimanov strip pokazao da čak i razaranje tela Eternala na atome nije dovoljno da bi se govorilo o ,,smrti" i Gillen se ovde igra sa idejom da su Eternali pre svega koncept ega u kome je fizička forma sekundarna, a što otvara mnoge nove i zanimljive aleje spekulisanja o tome kako uništiti Eternale napadom na sam ego

Gillen vrlo spretno, dakle, masu složenih koncepata ispresavija tako da može da kreira narativ sa srazmerno malim brojem sržnih likova (favoriti čitalaca kao što su Sersi, Sprite – koja je ovde žensko kao što će biti i u filmu – Thena, Phastos, prevrtljivi Druig, ali i, naravno, najlepši i najherojskiji od svih, Ikaris) a koji su onda, bez obzira na svoje skoro bezgranične moći ubačeni u mučnu intrigu i igru mačke i miša sa izdajnikom u svojim redovima koga treba pronaći i neutralisati.

Gillen ovaj zaplet umešno koristi ne samo da čitaoca zabavi kolopletom trilerskih tropa i suludo atraktivnim scenama akcije, već i da uđe dublje u karakterizacije likova i servira nam možda do sada i neprevaziđeno slojevite Eternale koji imaju komplikovane i često naoko sasvim suprotstavljene motivacije, moralne nazore, ekscentričnosti – baš onako kako očekujete od likova koji žive već milion godina a nedavno su otkrili da su neka vrsta bedinerki, spremačica, u najboljem slučaju negovateljica za rasu koja je po svim kriterijumima njima inferiorna.



Naravno, skoro svi likovi pričaju sa onim, za Gillena tipičnim, britanskim ciničnim tonom u glasu i treba imati afiniteta prema dijalozima – ali i monolozima naratora – koji nose tu hladnu, suvu humorističku notu. Moram da priznam da je meni takav Gillen svakako drag ali ako vam je smetalo što u Thoru ili Darth Vaderu koje je on pisao ima povremenih ,,ispada" ovog tipa, u Eternals je to značajno češće pa kalibrišite unapred svoja očekivanja.

Jedan od primetnih napora koje će Gillen ovde uložiti je da Ikarisa preoblikuje u, maltene, alatku, dajući ovom liku namerno plitak, izuzetno utilitaristički karakter. ,,Mašina" Ikarisa opisuje kao ,,strelu", nekoga ko leti pravo i pogađa u metu, ukazujući da je on, za razliku od drugih, slojevitijih Eternalsa poput Sersi ili Thene koje vole da razmišljaju i kreiraju komplikovane planove, praktično živo oružje, sila koja se pojavljuje i rešava stvar i koja će i najkompleksnije koncepte razložiti na najjednostavnije delove a onda među tim najjednostavnijim delovima pronaći onaj koji treba udariti da bi se sve srušilo. Poslednja epizoda prve priče ovo maltene i doslovno prikazuje, a mada strip svakako ima i blago satiričnu komponentu, sprdajući se blagonaklono sa Ikarisom, on mu se ne podsmeva, naprotiv, pokazujući da je ova vrsta jasnoće vizije i fokusiranosti na misiju jednako važan kvalitet kao i nekakava ,,viša", sintetička inteligencija. Gillen se već sa ovakvim idejama igrao u prošlosti – Teon iz kratkovečnog serijala Generation Hope mi prvi pada na pamet – ali je u slučaju Ikarisa ova vrsta fokusiranja lika, čini mi se, vrlo srećan način da se čitaocu pokaže koliko su Eternalsi međusobno različiti.

A ovo je i bitno jer su Eternalsi sve samo ne jedinstveni i Gillen vrlo snažno igra na ideju dvorskih intriga, političkih poteza u pozadini, laži, bodeža u tami, izdaja i dvostrukih izdaja. Možda, naravno, Celestialsi nisu to baš tako planirali, ali već je Kirby pokazao da među Eternalsima kojih ima jedva stotinak, postoje različite frakcije i zapravo različite kulture koje neće uvek na isti način videti prioritete svoje rase ili put do njihovog dosezanja.

Da stvari budu složenije, ovaj strip koristi i oživljenog Thanosa kao glavnog negativca (or is he?), lukavo se nadovezujući na njegov pad u crnu rupu u Guardians of the Galaxy i pokazujući kako ljubavnik same smrti nije nužno gori – bar po efektima svojih činova – od ,,dobrih" likova koji delaju u očaju i najboljoj nameri.

Ne želim da spojlujem šokantni preokret koji strip plasira u šestoj epizodi ali treba reći da se radi o možda najvećem retkonovanju u istoriji Eternalsa i ideji oko koje se već lome koplja po internetu. Gillen daje određene – vrlo sitne – sugestije kuda strip ide tokom priče, pokazujući komplikovanu istoriju odnosa (emotivnih i seksualnih) između nekih Eternalsa i ,,običnih ljudi" pa su saznanje do koga na kraju dolaze i poslednja scena u prestonici Deviantsa, Lemuriji, makar emotivno zarađeni iako verujem da je u pitanju vrlo gorka pilula da se proguta za ljude koji ove stripove čitaju poslednje četiri i po decenije i navikli su na stalne retkone ALI NE OVAKO.



Ako niste jedan od onih čitalaca koji će iz principa biti protiv ideje koju Gillen uvodi pri kraju prve priče, vredi reći i da je njegov i Ribićev Eternals pre svega zabavan strip. Ovde su tempo pripovedanja, ton dijaloga, način sažimanja komplikovanih istorija i retkonovanja postojećih znanja prilično dobro izbalansirani a ansambl lepo podešen da imamo i frivolnu Sprite i ozbiljnog Phastosa, jednostavnog, usredsređenog Ikarisa, antiherojskog Gilgamesha, komplikovanu ali inteligentnu Thenu, prevrtljivu ali možda na kraju dana pozitivnu Sersi itd. Kad na to dođu i obavezne scene borbe u kojima Gillen pravi jasan napor da stvari ,,režira" a Ribić podseća zašto je već deceniju jedan od najcenjenijih crtača sa ovih prostora u Americi, dobijamo zaista lepo zaokružen ,,mejnstrim" superherojski strip.

Naravno, Ribićev crtež nosi veliki deo atraktivnosti priče koja je, svakako, i duhovita i maštovita, i otmeno dramatična, a gde njegov pažljiv rad sa anatomijom donosi velike isplate s obzirom da je ovo strip o ,,savršenim" bićima. Sa godinama se Ribić jako izšlifovao i u drugim elementima pa je određena statičnost koju vezujem za njegov crtež ovde zapravo primenjivana planski i u scenama gde će imati efekat hiperrealnosti – kao da gledate fotografiju napravljenu u jako visokoj definciji, jako brzom kamerom – a scene borbe su mu moćne i dinamične, baš kao i izrazi lica i ,,gluma" likova. Ribić skoro već deset godina ne koristi tuš već radi olovkama i zatim kompjuterski senči crteže tako da oni uvek imaju izvesnu mekoću a koja odlično funkcioniše sa njegovim vrlo pažljivo i uredno rađenim kompozicijama. Matthew Wilson i sam pazi da kolor uskladi sa tom mekoćom crteža i mada je Eternals vrlo mejnstrim-izgledajući strip sa jasnim konturama, atraktivnom anatomijom i urednim lejautom, on ima i određenu artističku dimenziju koja pasuje ovako visokom konceptu. Clayton Cowles ovde radi letering i njegov dizajn titlova za ,,Mašinu" je odličan primer kako možete imati ,,karakteran" a opet vrlo čitak prikaz teksta koji treba da se izdvaja neobičnošću.

Eternals je dakle, u ovoj prvoj priči, strip koji ne samo donosi jaka obećanja – kako su to radili i prethodni serijali o ovim likovima – već i koji, uprkos snažnom retkonovanju, uspeva da bude i jasna i dinamična i vrlo zabavna priča. Gillen nije morao da pripitomi ili zaglupi svoj intelektualni pristup fantastici a istovremeno nije ni morao da mesarski ,,popravlja" Kirbyja, shvatajući koliko mu originalni koncept i ono što je Aaron uradio pre par godina daje slobode da priča svoju priču (mada uvažavam da puritanci smatraju da je baš to uradio). Istovremeno, utisak je da se Ribić ovde veoma zabavlja i strip odiše dinamikom i uzbuđenjem koje će, nadam se, potpomognuto filmom, značiti da ovaj Eternals možda ipak potraje duže nego prethodni pokušaji. Zaslužio je. Serijal možete na Comixologyju pratiti ovde.

Nastavio sam da citam Merkurio Loi-a.... Pokupovao sam sve sto je CK izdala (osim prikvela, ali i to cu uskoro), i moram da kazem da sam poludeo za ovim stripom. Epizoda 6 "Setnja po Rimu" (u nasem izdanju druga epizoda u trecoj knjizi) mi je mozda u 10 najboljih epizoda stripa koje sam citao u proteklih desetak godina. Maestralno.

A ja sam se bavio uglavnom novinskim stripom, kao što su The Heart of Juliet Jones i Mary Perkins on Stage i još neki.

Juliet Jones je standardna sapunica, i ne znam da li bi to ikom ovde bilo zanimljivo, ali zanimala me zbog Drake-ovog crteža, a Stan Drake je bog kada su žene u pitanju. Neal Adams, Sienkiewicz, i Garcia-Lopez bez njega ne bi bili što jesu, a čujem i da je Bryan Hitch uzeo taj strip da bi ga proučavao.

Ali Mary Perkins on Stage... ako to nije jedan od najboljih stripova ikada, ne znam šta jeste. Vodi se kao "sapunica" na nekim mestima, ali zaista nije to. Kada Eddie Campbell, koji  svim stvarima (i stripovima) pronalazi manu, kaže za ovu seriju da je "veličanstvena". Neke nedeljne table spadaju među najbolje koje sam video u istoriji medija, ali neću još da ih postavljam...

I u smislu crteža i u smislu scenarija (likova, zapleta, dijaloga). Treba imati muda pa u Americi sredinom 60-ih uraditi sa Rusima ono što je Leonard Starr uradio u ovom stripu, i to u mejnstrimu.

A gde to ima da se kupi? Postoje li kolekcije? Digitalne?

Classic Comics Press je objavio čitav serijal u 15 tomova, počev od 2006. (Inače, ta kompanija je nastala da bi taj strip bio objavljen, a tek posle su krenuli i sa drugim stvarima: The Heart of Juliet Jones, Big Ben Bolt, Warren Tufts' Lance, The Cisko Kid, itd; na osnovu toga, i druge kompanije su krenule sa projektima restauracije i kolekcije.)

Može da se nađe na Amazonu ili na sajtu izdavača, ali, nažalost, prva 2 toma su out-of-print i sve se nadam da će ih kad-tad ponovo štampati.

Vidim da su uradili i Bena Bolta i Ciska Kida... Šteta što ne rade digitalne verzije kolekcija, u toj verziji bih razmišljao o kupovini nečeg od njihovog autputa. Marfi i Salinas su u popriličnoj meri obeležili moje detinjstvo.

Pročitao sam manga horor-antologiju Venus in the Blind Spot a koja sadrži deset kratkih priča što ih je napisao (ili adaptirao) i nacrtao japanski horor-maestro Junji Ito. Kolekcija je izašla pre skoro tačno godinu dana, prošlog Avgusta, za kalifornijski Viz Media i, mada izdavač tvrdi da ovaj strip možete kupiti i digitalno, fakat je da ga ni jedan od servisa trenutno nema u ponudi i da u ovom trenutku jedino možete kupiti papirno izdanje. Što je sa jedne strane bizarno, ipak smo u trećoj deceniji dvadesetprvog veka i hitamo ka drugoj deceniji zlatnog doba u Srbiji, a sa druge i nekako podobno. Junji Ito je zvezda, ali i neko ko voli dobru misteriju pa je i korektno da zbirka njegovih skorašnjih radova bude na neki način ezoterična i dostupna samo onima koji još veruju u ubijanje drveća da bi se na njihovim samlevenim telima tetovirala umetnost.



Junji Ito svakako trenutno proživljava vrhunac svoje slave u SAD: ovogodišnji je dobitnik je Ajznerove nagrade u klasi ,,najbolji scenarista/ crtač" za ovu kolekciju i grafički roman Remina koji je izašao u Decembru*, a Adult Swim trenutno radi na anime adaptaciji njegovog kapitalnog horor opusa Uzumaki, o kome smo pre nekoliko meseci pisali ovde. Utoliko, Venus in the Blind Spot je vrlo dobro pogođena kolekcija jer ona ne samo da demonstrira njegovu savršenu veštinu u spajanju sasvim svakodnevnog, čak i banalnog, sa bizarnim i užasavajućim, već ima i simpatičnu ličnu dimenziju sa jednom pričom memoarskog karaktera umešanom među dela mašte i strave.
*originalno serijalizovan u Big Comic Spirits još  2005. godine

Viz Media ne objašnjava iz kog su perioda priče sakupljene u Venus in the Blind Spot, ali koliko ja umem da kažem – a daleko od toga da sam ja nekakav autoritet ovde – većina ovih radova je bila objavljivana u vidu individualnih priča u magazinima i ne pripadaju ni jednoj od ranijih kolekcija ovog autora. Izdavač se, s druge strane, potrudio oko opreme ovog izdanja pa, iako Venus in the Blind Spot nema nekakve suplementalne tekstove, u pitanju je vrlo naočito izdanje, sa dosta kolorisanih tabli i nekoliko lepih postera u boji na samom kraju koji podsećaju na Itovu snažnu ekspresivnost i doista bizarnu, neki bi rekli i pomalo izopačenu maštovitost koju majstor pažljivo pretače u impresivne i uznemirujuće grafičke radove.

Uznemirenje je svakako operativna reč i pri čitanju Venus in the Blind Spot jer su ovo priče koje, mada među sobom prilično različite, u dobroj meri imaju povezujući element u vidu tog spajanja svakodnevne, skoro trivijalne stvarnosti savremenog Japana sa uznemirujućim, često neobjašnjivim a uvek zastrašujućim motivima iz fikcije ili mitologije.

Striktno govoreći, mitologija se ovde odnosi na urbanu mitologiju i Ito se ovde uglavnom ne bavi klasičnim folklorom koji je popularan među kolegama (nedavno smo pisali o serijalu PTSD Radio, na primer) već onim savremenim, koji spontano nastaje u velikim urbanim zajednicama i bez obzira na racionalnost i edukovanost modernog društva, širi se kroz populaciju i ima istu moć nad njenom podsvešću kao i ,,pravi" mitovi.



Prva priča u antologiji, nazvana Billions Alone, recimo, spaja fascinaciju urbanog stanovništva serijskim ubicama, pogotovo onim koji imaju nekakav karakterni ,,potpis" i unikatan stil, sa epidemijom usamljenosti među japanskom omladinom ali i odraslim stanovništvom. Reč ,,otaku" – a koja označava ono što bismo mi nazvali gikom, osobu opsesivno usredsređenu na popularnu kulturu, stripove, video igre, anime – zapadnjački ljubitelji japanske popularne kulture smatraju ordenom časti, ali u Japanu je ona nastala kao pežorativ, opisujući nezdravo opsesivne, desocijalizovane mlade (i sve starije) osobe koje ne izlaze iz kuće, ne zanima ih druženje, ali ni škola ni posao, i samo se bave svojim mangama, Gundam figurama, anime serijama itd. Otaku kultura je dobila i svojevrsni preliv plemenitosti u međuvremenu, ali kada se upari sa recentnim trendom da ogroman broj japanskih mladih osoba u dvadesetim godinama nema životnog partnera (niti ikakve romantične/ seksualne aktivnosti), ali ni posao, jasno je zašto se ovde često priča o patologiji.

Billions Alone prikazuje genezu opštenacionalne panike na ime serije ubistava koje izvode nepoznati počinioci, ubijajući svoje žrtve a zatim ih prišivajući jedne za druge najlonom za pecanje, a sve prelomljeno kroz lik dvadesetogodišnjeg momka po imenu Michio koji je poslednjih sedam godina zatvoren u svojoj sobi, ne ide u školu niti želi da nađe posao i vreme provodi gledajući televiziju i slušajući radio. Strip na vrlo malom broju strana hvata finu ravnotežu melanholije i neke vrste intelektualnog snobizma koji karakterišu protagonistu, ali razrešenje ove priče je ekstremno nasilno i mada ne nudi ,,lek" za epidemiju usamljenosti, čak ni, ako ćemo pošteno, ni kritiku iste, ono svakako poziva na uzbunu.

Druge slične priče u zbirci su takođe eksploracije sličnih trendova u japanskom društvu. Naslovna, Venus in the Blind Spot je bizarna naučnofantastična priča o društvu japanskih ufologa koje je osnovao hirurg opsednut misterijama neidentifikovanih letećih objekata, a koje okuplja uglavnom mlade, nerdi muškarce. Sudbina se tako namešta da hirurg ima ćerku, veoma lepu Mariko Shono koja predsedava sastancima udruženja, a u koju su praktično svi članovi tajno zaljubljeni. Jednog dana, pak, protagonist, jedan od članova društva, shvata da ne može da vidi Mariko kada mu priđe na nekoliko metara, kao i da isti problem imaju i svi ostali članovi i sastanci koji slede su neobične farse u kojima učesnici slušaju glas devojke u koju su zaljubljeni, ali ne mogu da je vide sem kada se ona od njih znatno udalji.

Priča ima veoma ,,naučnofantastično" razrešenje sa detaljnim objašnjenjem fenomena selektivnog slepila, ali osnovni sloj ove pripovesti je svakako ta socijalna nelagoda vezana za mlade, nesnalažljive muškarce opsednute plemenitim nerdovskim temama (šta je uopšte više nerdi od potrage za letećim tanjirima?) a koji zapravo u sebi kriju nesazrelu, neutaženu, pa i, pokazaće se, pomalo patološku seksualnu glad koja za mnoge od njih nikad ne dobija način da se kanališe na ,,prirodan" ili makar socijalno najmanje štetan način. Ito priču vodi do neizbežno mračnog finala, dajući nam u punoj meri obe strane medalje, i melanholični, skoro plemeniti element usamljenosti i neutažene žudnje – ono kako gikovi vide sebe – ali i nasilnu, bestijalnu provalu patološki izvitoperenih nagona. Utoliko, ove priče su jednako kritične prema otaku/ nerd populaciji (koja čini Itovu primarnu publiku, naravno), koliko su prema njoj i blagonaklone i pokazuju da je razumeju.



Itov crtež je nešto umireniji, naturalističkiji u ovim pričama u odnosu na ono što ste od njega navikli da gledate ako kao referencu uzimate Uzumaki, ali njegov bizarni, superiorni grafički ekstremizam dolazi do izražaja u pričama The Licking Woman i The Enigma of Umigara Fault. Ova prva je mračna urbana horor legenda o ženi koja na ulicama prilazi ljudima i liže ih nakon čega ovi dobijaju užasne bolesti i umiru i Ito ovde do kraja spaja sasvim ,,obične", zaista svakodnevne prizore i motive sa zastrašujućim body horror slikama i motivima. The Enigma of Umigara Fault je možda i najstrašnija priča u kolekciji na ime svog perfektnog rukovanja motivima koji su izuzetno jednostavni i time imaju neodoljivu moć arhetipa. Košmari koje Ito ovde kreira igrajući na kartu klaustrofobije neverovatno skučenih prostora koja imaju i neobjašnjivu ali sasvim prirodnu, magnetsku privlačnost su zastrašujući već na ime toga da ovde ne postoji ,,spoljnja" pretnja i da je užas vezan prvenstveno za svakog pojedinačnog protagonista individualno. Bukvalno sam se stresao čitajući ovu priču.

Kombinacija klaustrofobije i neodoljivosti skučenih, intimnih prostora je i u priči Human Chair, adaptaciji pripovetke  čuvenog japanskog autora misteriozne proze po imenu Edogawa Rampo. U pitanju je umetnički pseudonim pisca po imenu Tarō Hirai, a koji predstavlja japanski izgovor imena Edgar Allan Poe, koji je opet bio veliki uzor Rampou. Human Chair ima element te ,,primamljive skučenosti" – a koja dalje prerasta u zastrašujuću klaustrofobiju – kakvu pamtimo sa početka Poovog Artura Gordona Pima, ali je sve izmešano sa tipično japanskim, pseudofolklornim pa i elegantno erotskim ali uznemirujućim idejama fetiša, ljubavi, odanosti. Itov crtež ovde prosto šokira ljubavlju sa kojom su predstavljene gotovo nezamislive scene.

Vrlo slično je i sa An Unerathly Love, takođe adaptacijom Rampowe priče koja je otvorenije fetišistička i predstavlja ,,čistiji" horor. Slično, How Love Came to Professor Kirida je adaptacija britanskog pisca Roberta Hichensa i jedina u ovoj kolekciji predstavlja ,,klasičnu" priču o duhovima.



Ito već iza sebe ima opširan autobiografski opus – manga serijal Junji Ito's Cat Diary – ali priča master Umezz and Me je slatka i simpatična crtica koja govori o Itovoj ljubavi ka horor mangama koja je izrasla iz čitanja radova majstora starije generacije i praktično oca horor mange, po imenu Kazuo Umezu. Ito prikazuje ne samo kako je kao klinac gutao Umezuove radove već i momenat u životu kada mu je bilo ponuđeno da sam uradi mangu po Umezuovom scenariju koji je u to vreme bio pretakan u film. Ito je na kraju odustao od ovog projekta jer nije mogao da ga uklopi u tadašnji raspored obaveza i bio, razumljivo, prilično tužan, samo da bi, kada je video film doživeo otkrovenje: njegovo tumačenje Umezuovog predloška je bilo na sasvim drugoj strani od onog što je urađeno u filmu i manga bi, da je napravljena imala vrlo stereotipan horor ukus i delovala zastarelo u odnosu na eleganciju i otmenost filma.

Kolekcija se završava zastrašujućim koktelom folklora i horora koji spaja jako mnogo motiva, od preljube preko ljubomore i patoloških majčinskih nagona, pa do zlostavljanja dece, a da priča Keepsake ipak na kraju ima i svojevrsnu toplinu, iako se završava skoro pretećim ponavljanjem obrasca strasti i nasilja koji smo već videli. Ito i u ovoj priči postiže taj efekat upečatljivog a namerno nedorečenog, uzdržavajući se od toga da čitaocu pruži jasnu ,,pouku" i umesto toga samo majstorski raspoređujući motive i elemente u prostoru i vremenu, za naše razmatranje i refleksiju.

Utoliko, Venus in the Blind Spot je podsećanje na to koliko je ovaj autor oduvek bio eksponent ,,umetničke" obrade horor motiva, sa opsesivnom potragom za strašnim, pretećim i odvratnim u onome što nas okružuje, ali bez želje da nas osuđuje ili stavlja na stub srama. Itov horor nije horor resantimana, prebacivanja i društvene osude – čak i kada sasvim očigledno pokazuje patološke elemente u samoj zajednici ljubitelja žanrovskog štiva kao u nekim od ovih priča – već više podsećanje da smo svi u svemu ovome, i da, na kraju svega ,,milijarde samih" mogu biti same zajedno, deleći iste strahove, istu tugu, melanholiju ali i uzvišenost u svojoj zajedničkoj ranjivosti. I to je, naravno, plemenito. Tvrdo koričenu kolekciju možete potražiti od izdavača.

Pročitao sam svih 16 epizoda Bonelijevog serijala Merkurio Loi, koji je kod nas objavljen u 8 tvrdokoričenih knjiga (izdavač Čarobna knjiga). Ostala mi je samo uvodna, neka vrsta prikvel epizode - objavljene u Bonelijevom serijalu "Priče" (serijal koji se inače sastoji od odvojenih, nepovezanih priča, a nekoliko je novih serijala/mini-serijala, koliko sam shvatio, začeto u ovom izdanju).

Scenarista Merkurio Loia je Alesandro Bilota, kojeg sam zapamtio po odličnom serijalu Dilan Dog: Planeta mrtvih, koji, inače, izlazi jednom godišnje, i dešava se u budućnosti Dilanovog univerzuma, u kojem se desio zombi autbrejk. Gručo je nulti pacijent, a autbrejk se desio upravo zato što Dilan nije imao srca da ga ubije na vreme. Ovako prepričano, Planeta mrtvih deluje jednostavno i strejtforvard, ali Bilota unosi gomilu novih zapleta i detalja u svaku novu epizodu (do sada je izašlo 7, kod nas u izdanju Veselog Četvrtka - od nulte epizode do šeste) tako da je ovo postao jedan od boljih Bonelijevih stripova trenutno.

Dakle, Bilota je postavio serijal Merkurio Loi kao nešto što inače očekujemo od Bonelija - odredjeni istorijski period i likovi koji nas podsećaju na nešto što smo hiljadu puta videli. Vremenski period je 19. vek, radnja se dešava u Rimu, glavni junak je neka vrsta Rimskog Šerloka Holmsa, nekakav samoživi pametnjaković koji rešava svakakve slučajeve. Već u prvoj epizodi nalazimo se in medias res - upoznajemo i Merkurija, i njegovog pomoćnika Otonea, ali i njihovog nemezisa, rimsku verziju Morijartija, izvesnog Tarćizija, kao i još nekoliko epizodnih likova. Merkurio je nestao, njegov pomoćnik traga za njim, tu je i pukovnik policije koji se takodje raspituje.... sve nekako očekivano.... ali i ne baš.

Ono što mi je prvo palo u oči jeste način na koji Bilota vodi radnju, dijaloge, likove - sve je nekako pitko, na prvi pogled se brzo čita, na momente veoma duhovito, dešavaju se stvari koje možda nisu povezane, eto, još likova, još duhovitosti, pa zanimljivih filozofskih opservacija..... A onda sam, negde već na trećoj, četvrtoj epizodi, odlučio da zastanem. Pa malo da se vratim. Pa neke stvari da pročitam ponovo. Svaka epizoda je za sebe, svaka epizoda je jedan savršeni filozofsko-poetski biser. A opet, sve je povezano, i to sve do samog kraja, do te poslednje epizode, koja počinje isto kao prva (isti kadrovi, ali drugi likovi), i donekle razrešava sve dileme likova, svaki karakter ark dovodi do svog kraja, sve linije radnje povezuje, svako seme je proklijalo u neverovatno drvo u toj poslednjoj epizodi.

Iako se crtači smenjuju (strip je u boji, to sam zaboravio da napomenem), vidi se da Bilota ovde vodi glavnu reč - čak mi deluje da piše detaljni scenario sa sve kadrovima, za svaku scenu svake epizode od 90 i kusur strana. Ovo je jedan od najbolje kadriranih stripova koje sam u životu citao - svaka linija dijaloga ima smisla, svaka pauza ili panel bez reči takodje, sve ima savsrenog smisla i sve deluje kao da je na pravom mestu.

Zbunjen sam i u neverici koliko je ovo savršen strip, meni sigurno u samom vrhu stripova koje sam u životu procitao - a procitao sam ih (i citam i dalje) stotine i stotine. I zbunjen sam koliko se malo o ovom stripu priča i piše, ovo je za mene apsolutno remek-delo sedme umetnosti, svakako najbolji Boneli kojeg sam ikada čitao, filozofsko-poetska igra kakvu mnogo bolji strip autori mogu samo da sanjaju.   

Uništavaš me. Sad ovo i ja moram da pročitam a kamo vremena i para? Ali mislim, ovakve pohvale se ne smeju ignorisati.

Uzmi prvu knjigu, pa ćeš videti da li ti odgovara.

Marvel je drugom polovinom prošle godine izdavao miniserijal Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head u jasnoj pripremi terena za televizijsku seriju Falcon & Winter Soldier koja je puštena preko Disney+ platforme proletos. Naravno, daleko smo od vremena gde se smatra da strip-serijal zaista može da utiče na hajp i pripremi publiku da bude maksimalno uspaljena za televizijsku produkciju. Danas živimo u vremenu gde neuporedivo mnogo više ljudi gleda filmove i serije nego što čita stripove, pa i izlazak Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head – a gde je kolekcija, o kojoj danas pišemo, izašla u Januaru – zapravo treba videti više kao podsećanje strip-čitalaca na to da ovi likovi postoje i igranja na hajp oko serije kako bi se prodalo malo stripova.



A što, da bude sasvim jasno, nije ni u kom slučaju neplemenita rabota. Pojavljivanje filmova o Dr Strangeu ili Shang Chiju dalo nam je nove tekuće serijale za oba lika koji su u dobroj meri tavorili na marginama do tog trenutka, smatrani za pomalo i prevaziđene, zastarele koncepte, pa je ulazak u ozbiljnu produkciju sa pažljivo odabranim, pedigriranim autorima učinio dosta na njihovoj vidljivosti i, jelte, ,,brand recognitionu".

Sa Falconom i Winter Soldierom stvari nisu baš tako grandiozne, jer smo dobili samo miniserijal od pet epizoda a urađen od strane srazmerno manje poznatih autora – makar u domenu američkog mejnstrim stripa – ali ovo je, uostalom, i refleksija pozicije ova dva lika u Marvelovom kinematskom univerzumu, te ekonomske logike koju Dizni ovde primenjuje. I Falcon i Winter Soldier su u filmovima bili decidno ,,support" likovi, praktično sajdkikovi za ,,glavne" baje, ili, tačnije, za glavnog baju, Kapetana Ameriku i mada su filmovi sasvim časno i korektno uradili dosta i sa njihovom karakterizacijom i ulogom u zapletu (više za Buckyja nego za Sama, svakako), istina je i da oni nikada nisu bili predviđeni da imaju protagonizam i da je pri kraju treće faze, u Infinity War i Endgame filmovima njihovo prisustvo imalo više ukus utvrđivanja trejdmarka nego što je bilo esencijalno za priču.

Činjenica da su ova dva lika dobila TV seriju je, pak, refleksija upravo toga da ih igraju srazmerno jeftiniji glumci, sa dovoljnom prepoznatljivošću u masi da se iz njih može iscediti ako ne hit-film, ono korektan televizijski sadržaj i serija Falcon& Winter Soldier je imala solidnog uspeha proletos.

Što se stripa tiče, Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je takođe jedna mala, u nekakvom višem smislu marginalna i ne naročito bitna priča, a koja se, opet, čak ni ne šlepuje na obodima nekakvog većeg događaja u Marvelu. Ova low stakes postavka odabrana je upravo jer u ovom slučaju poenta nije na priči već na likovima, i Cut Off One Head je više eksploracija karaktera dvojice iskusnih drugopozivaca i postizanje kvalitetne ,,buddy" hemije, nego što je u pitanju važan ili višeslojan narativ. A meni ponekad baš TO prija.

Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head je napisao irski dramaturg i prozni autor Derek Landy, poznat na ime upešnog književnog fentezi-detektivskog serijala Skullduggery Pleasant namenjenog mlađoj publici. Kao što je često slučaj sa proznim autorima koje Marvel dovodi da pišu stripove, Landy donosi jednu izgrađenu literarnost i kvalitet što se očitava u dinamici i tonu dijaloga, ali on istovremeno i zna kada da ,,zaćuti" i pusti crtača da radi svoj posao. Federico Vicentini, Italijan sa pedigreom izgrađenim u Bonelliju – između ostalog na Dylanu Dogu – se ovde potvrđuje kao vrlo prilagođen dinamičnoj superherojskoj priči prepunoj akcije i, uostalom, on je već uskakao na masu Marvelovih serijala kao crtač za po jednu ili dve epizode pa je ovde pričanje čitave priče od pet nastavaka, uz odličan kolor koji isporučuje Mat Milla i uobičajeno dobar letering Joea Caramagne, pružilo priliku da uživamo u njegovom radu. Vicentini ovde u velikoj meri crta akciju jer je strip pun tuče i atraktivne borbe, ali kako smo rekli da Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head nije u prvom redu nekakva kompleksna priča, već da je naglasak na radu sa likovima, Vicentini je dobro odabran i utoliko što njegovi likovi deluju ekspresivno, ponekad na granici karikature ali retko prelaze u parodiju ili grotesku. Vicentini je, rekao bih, vrlo dobro prilagođen aktuelnom Marvelovom tonu a pogotovo tonu stripa koji stalno osciluje između ozbiljnijeg političkog trilera sa visokim body countom i pomalo frivolne komedije.



Falcon – aka Sam Wilson – je, kažu upućeni, prvi američki superheroj iz afroameričke zajednice, makar u mejnstrim stripovima,  i još jednom treba stisnuti vrtuelnu desnicu Stanu Leeju koji ga je kreirao zajedno sa Geneom Colanom, za to što se otrgao porivu da iskoristi ,,očigledne" motive kakve biste očekivali da budu vezani za afroameričkog superheroja 1969. godine. Kasniji likovi poput Lukea Cagea ili prvog Prowlera (koji je debitovao samo dva meseca posle Falcona u Spajdermenu) su nosili na sebi krst represije i neravnopravnog tretmana afroameričke manjine u SAD, ali Falcon je bio otmeni visokotehnološki superheroj sa veličanstvenim mehaničkim krilima i telepatskom vezom sa pticama, te preteča kasnijih sličnih likova kao što je bio desetak godina kasnije kreirani Black Lightning.

Naravno, Falcon je uveden kao sporedni lik u Kapetanu Americi ali je sa decenijama ostvario solidan protagonizam, pa i delio naslov magazina sa Kapetanom, da bi kasnije, tokom vakta Nicka Spencera na ovom magazinu, i postao Kapetan Amerika – motiv koji smo kasnije videli i u filmu.

Sa svoje strane Winter Soldier je zanimljiva varijacija na klasični lik Buckyja, klinačkog sajdkika Kapetana Amerike iz stripova što su izlazili četrdesetih godina prošlog veka, koji je sa Kapetanom prošao brojna ratišta Evrope i, tvrdilo se, poginuo u slavnom incidentu za koji se dugo mislilo da je odneo život i samog Kapetana. Bucky Barnes je decenijama bio deo poslovice da u stripovima niko ne ostaje mrtav, sem Buckyja, Jasona Todda i strica Bena, ali ga je Ed Brubaker ,,oživeo" za svoj serijal Kapetan Amerika sa početka ovog stoleća, dajući mu mračnu post-WW2 prošlost kao amnezijskog specijalnog ubice za Sovjetski savez i uzbudljiv narativ iskupljenja gde će sam Bucky posle smrti Kapetana Amerike nakon prvog Građanskog rata među superherojima i sam postati ,,zvanični" novi Kapetan Amerika.

Ima tu svakakve simbolike, a Buckyju se posle još svašta dešavalo, mada je nakon Brubakerovog izlaska iz Marvela on uglavnom ražalovan na status drugopozivca i lika koji popunjava prostor u krosoverima. No, Landyjev miniserijal veoma jako igra na kartu toga da su oba protagonista bila ,,zvanični" Kapetan Amerika u različitim momentima i istražuje šta je ,,stvarna" simbolika Kapetana Amerike.



Za potrebe zapleta, Bucky se ponovo bavi wetworks asasinacijama, ali ovog puta u službi supertajne američke službe koja prati aktivnosti terorista na američkoj teritoriji i problem rešava pre nego što izraste u, jelte, PRAVI problem. Našem heroju ovo nije sasvim pravo ali on prihvata da je ovo posao koji je radio većinu svog odraslog života i nalazi utjehu u tome da ga barem sada obavlja za ,,dobre momke". Naravno, niko ne ostaje dovoljno dobar kada mu se ispred nosa mahne sa dovoljno novca ili moći pa Bucky ubrzo, zajedno sa Samom biva upleten u borbu za prevlast u neonacističkoj, terorističkoj organizaciji Hydra čiji je lider, Baron Zemo, ubijen pre par sezona u Punisheru koji je pisao Matt Rosenberg.

Rosenberg je Zemoa pisao sa izvesnim parodičnim prelivom, pokazujući ga više kao frustriranog menadžera što ima posla sa nekompetentnim i nedovoljno motivisanim zaposlenima, pa je on, naravno oživljen za ovu priliku, i u Falcon & Winter Soldier: Cut Off One Head prikazan kao donekle i simpatični zločinac koji sa sobom nosi izvesni šarm old school negativaca sa bizarnim kostimima i teatralnim nastupima. Landy formatira centralni sukob između frakcija u Hydri praktično kao sukob između ,,starih" negativaca koji su tokom decenija provedenih u popkulturnim varijacijama izgubili svoju (naci) ideološku oštricu i njihova pretnja po američki status kvo je apstraktna, i novog soja koji je suštinski amoralan i nema nikakav problem da preleti iz ušuškanog američkog establišmenta u brutalni terorizam koji čak i nema stvarnu ideološku komponentu i samo je gladan moći. Zemo i sam, ubeđujući u jednoj sceni Buckyja i Sama da mu pomognu da porazi svog rivala doslovno kaže da je njegov plan da se povuče u anonimnost i godinama priprema grandiozni plan za dominaciju a što će pozitivcima dati puno vremena da ga pronađu i osujeti, nasuprot njegovoj rivalki koja dela brzo, i bez mnogo planiranja, sejući nesistematičan teror i destrukciju.

Landyjeve metafore se proširuju i na drugoj strani, uvođenjem lika po imenu Natural. Ovaj dvadesetogodišnjak, izrastao u porodici obožavalaca Kapetana Amerike i sam je opsednut Kapetanom koga on vidi prevashodno kao simbol snage što se usmerava na svakoga ko preti Americi. Natural je fantastičan borac prsa u prsa i u jednoj od uvodnih scena uspeva da svojeručno porazi Buckyja i Sama koji ne znaju šta ih je snašlo, ali je i klinački nerd koji im sve vreme govori da od detinjstva ima njihove postere na zidu i potpuno odlepljuje kad oni u borbi primenjuju poteze koje do sada nije video. Natural je vrlo očigledan sažetak dela moderne nerd-populacije, inteligentan i strastven konzument popularne kulture sa, čak, izraženom kreativnom crtom i jakom artikulisanošću u komunikaciji, ali koji je sasvim propustio te neke dublje poruke unutar produkata popularne kulture i uhvatio se za simboliku snage i moći a koja ga je dalje odvela putem alt rajt/ neonacističkih konspiratologa i regrutnih videa. Natural misli da je Hydra danas zapravo kul i hip organizacija likova koji – to doslovno kaže – gledaju iste Jutjubere kao i on i čija je agenda da razgrnu nakupljenu birokratiju koja slabi Ameriku, ne bi li joj pomogli da ponovo bude snažna i u stanju da sebe zaštiti.



Landy je Irac ali njegovo sažimanje trutherske/ trampovske konspiratologije i alt rajt retorike je sasvim na mestu i mada su ovo dosta neposredne, ne odveć suptilne metafore, strip svakako spasava to da su dijalozi pisani životno i sočno, kao i da je narativ teran gotovo neprekidnim scenama akcije. Bucky i Sam imaju dobru buddy dinamiku sa Buckyjem koji je blago depresivan i stalno na ivici da upadne u sociopatski ambis gde će ubijanje postati smisao za sebe, te Samom koji igra ulogu etičkog korektora. Postavljeni naspram Naturala koji deluje kao nezaustavljivi talas nove generacije što stiže da zbriše zastarele, romantične superherojske koncepcije i postavi stvari crno-belo, akcentujući snagu i moć kao ključne dimenzije Kapetana Amerike, njih dvojica u finalu uspevaju da izguraju ne samo tuču u kojoj na kraju pobeđuju na ime iskustva i zrelosti, već i didaktički momenat koji jeste ,,ideološki" ali deluje sasvim prirodno s obzirom da ga iznose dvojica prijatelja i sajdkikova Kapetana Amerike.

Landy i Vicentini zapravo prema finalu stripa unapređuju i pripovedanje i završnica ima nekoliko odlično izvedenih preokreta koji sjajno koriste akcionu inerciju ali i komičnu energiju stripa za kraj koji ništa VELIKO ne rešava ali daje uredni pančlajn na priču za koju se nadam da neće biti poslednja ovog tipa za ova dva junaka.

Vincentinijev crtež je, još jednom da naglasim, energičan i siguran. Njegovo pripovedanje je ekonomično ako već ne spektakularno inventivno, a činjenica da je strip prepun scena borbi daje mu priliku da demonstrira maštovitost. U drugoj epizodi Sam i Bucky prolaze kroz čitav voz – od osam vagona – prepun Hydra operativaca i ovo je tabla za tablom neprekidne tuče. Vicentini ovde blista uspevajući da uglavnom čistoj akciji da dinamiku i atraktivnost koji je spasavaju od monotonije. Naravno, kao predstavnik stare čitalačke garde ja bih voleo da je ova akcija više ,,režirana", po uzoru na klasične superherojske i martial arts stripove, ali Vicentini svakako pruža solidan program, dajući stripu kinetičku energiju koja neretko nedostaje nekim modernim radovima oslonjenim na nekakav viši koncept.

Sve u svemu Falcon& Winter Soldier: Cut Off One Head je pristojan ,,mali" strip o dvojici sajdkikova koji ovde podsećaju da imaju sasvim dovoljno ,,mesa" da budu protagonisti ali i međusobne hemije da poželimo još stripova sa njima dvojicom u glavnim ulogama. Nadajmo se da i Marvel to vidi pa dok ne dođe na red nekakav budući miniserijal ili, što da ne, tekući serijal, kolekciju ovih pet epizoda možete naći ovde.

Prošlog meseca završio se petodelni serijal Spider-man: Spider's Shadow, a koga je napisao meni ozbiljno omiljeni Chip Zdarsky, sa crtežom iskusnog Španca Pasquala Ferryja i kolorima Matta Hollingswortha. Ovako jak lajnap autora zaslužio bi moju pažnju sve i da se ne radi o Spajdermenu, a pogotovo kada znamo da je u pitanju alternativna priča o ovom junaku, koja, ako je verovati Zdarskom, predstavlja ponovno pokretanje Marvelovih What if... pripovesti, ovog puta u formi serije miniserijala.



Zdarsky u pogovoru za prvi broj govori o tome kako je What if... u svojim dosadašnjim inkarnacijama, a počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, bio mesto da se isprobavaju smele ideje koje nikada ne bi mogle da prođu u kanonskom kontinuitetu i time doneo mnogo memorabilnih priča na svet. Pretpostavka je da u ovoj novoj verziji, gde priče neće morati da se zaokruže u okviru jedne jedine epizode, možemo da dobijemo produbljenije varijacije na klasične motive i razrađenija grananja alternativnih kontinuiteta. Ja sam svakako za, mada ne vidim u najavama za naredne mesece ni jedan serijal koji preuzima ovu premisu i radi nešto novo sa starim zapletima. Dobro, možda se Marvelu nikuda ne žuri...

Zdarsky u pomenutom pogovoru govori o idejama koje su u What if... stripovima bile razrađivane a koje su onda čitaocima davale priče ,,kakve nikada nisu mogli ni da zamisle" pa je onda i malo ironično da premisa Spider's Shadow deluje prilično konzervativno. Ovo je priča u kojoj se još jednom vraćamo u osamdesete godine prošlog veka kada je Spajdermen, nakon povratka iz svemira, nosio crni kostim za koji u tom trenutku nije bio svestan da je živo biće. Kao što znamo, u kanonskoj verziji Marvelove istorije, nakon prepoznavanja prave prirode simbiotskog organizma koji je koristio kao kostim a ovaj je njega koristio za neke svoje potrebe, Peter Parker će se osloboditi kostima i vratiti u klasičnu crveno-plavu kombinaciju, a simbiot će, prezren i odbačen, pronaći Eddieja Brocka, čoveka sa veoma snažnom (mada pogrešno usmerenom) mržnjom prema Spajdermenu, da bi zajednički njih dva formirali originalnog Venoma. Naravno, u međuvremenu je mitos o simbiotima i Venomu značajno proširen i kulminirao u recentnom King in Black krosoveru, a Marvel i trenutno izdaje seriju miniserijala iz pera Petera Davida koji nose zajednički naslov ,,Symbiote Spider-man" i smešteni su u period pre nego što je Peter otkrio da je kostim zapravo živ. Hoću da kažem, ovo ostaje prilično popularan element Spajdermen mitologije.

Spider's Shadow je, međutim, priča o tome šta se moglo  dogoditi da Peter Parker, po saznanju da je kostim živ i da potencijalno može da ga navede na neke veoma loše stvari, nije odlučio da ga se ratosilja. Sa jedne strane, ovo je preveniralo nastanak Venoma. Sa druge... pa, Spider's Shadow je pripovest o vrlo, VRLO lošim stvarima koje su se desile kao posledica ove Peterove odluke, donesene, kako priča pokazuje, najpre iz frustracije, osećaja izolovanosti i slabosti. Narušeno mentalno zdravlje je uvek bilo element klasičnih Spajdermen priča, sa glavnim junakom punim kompleksa i sklonim depresivnim epizodama, da ne pominjemo postojanje Mysteria i njegovo indukovanje halucinacija koje su u nekim epizodama mogle biti i jasna metafora za psihotične ispade, pa je otud savršeno prirodno da u Spider's Shadow Zdarsky stvari gura samo mali korak dalje i pokazuje Petera Parkera, Spajdermena, kako u trenutku slabosti pravi izbor koji mu stvari barem na trenutak čini lakšim.



Zdarsky me je pre par godina žestoko protresao svojim miniserijalom Spider-man: Life Story koji je i sam bio svojevrsni What if... sažimajući ličnu istoriju Spajdermena kroz jedan prirodan životni vek i junaka koji stari u stvarnom vremenu. Moram da priznam da sam očekivao slično, pomalo radikalno čitanje Spajdermena i u ovom stripu, ali nisam baš to dobio.

Naime, za razliku od Life Story, Spider's Shadow nema dekonstruktivne namere i njegova spekulativna komponenta je mnogo blaža. Tokom decenija smo mnogo puta čitali o Spajdermenu koji koketira sa tamnom stranom – ovo je lik koji je u dobroj meri definisan svojom usamljenošću i socijalnom izolovanošću (uz, naravno, sve one stripove u kojima to nije tako), korišćenjem tajnog identiteta kao štita od nemilosrednog sveta itd. itd. itd. pa su mnogi scenaristi tokom poslednjih pola veka ispitivali mogućnosti koje pruža Spajdermen što napušta svoj detinji zavet pravdi. Tokom krosovera Civil War iz prve decenije ovog veka imali smo i priču doslovno nazvanu Back in Black u kojoj je Spajdermen ponovo navukao crni kostim, namerno povređivao protvnike  i pretio da će da ubija.

Utoliko, Spider's Shadow uopšte nije tako radikalan po svojim idejama i zapravo, Zdarsky ga i piše kao prilično klasičnu Spajdermen priču iz osamdesetih godina, hvatajući taj pritisak pod kojim se Peter Parker nalazio u ovom periodu, problematičan odnos sa ženama u svom životu – Mary Jane koja mu je u ovom periodu samo prijateljica, Black Cat koja mu je ljubavnica, strina May koja sa njim ne razgovara, ljuta što je prekinuo studiranje – ali i paranoju vezanu za urbani kriminal. Susret sa Hobgoblinom za koga je zločin zabava kao da nešto polomi u glavnom junaku i Spajdermen prestaje da bude puka lopta kinetičke energije koja izbacuje isto onoliko humorističkih dosetki koliko i aperkata tokom borbe sa protivnicima.

Hobgoblin glavom plaća svoje neshvatanje da su se ulozi promenili kada Spajdermen prepozna da sa crnim kostimom ima više moći nego ikada i zaključi da mu ta moć daje i opravdanje, možda i dužnost da određuje ko živi a ko umire kako bi svet bio bolje mesto. U originalnim pričama Fantastična Četvorka, a pogotovo njen lider, Reed Richards, pomažu Spajdermenu da se oslobodi simbiota kada testovi pokažu o čemu se radi, no u Spider's Shadow, Spajdermen se rastaje od Richardsa uz dosta nelagode i govori mu da će sam odlučiti šta da radi sa simbiotskim organizmom.

Ono što on dalje radi je neka vrsta mračnog krstaškog rata protiv zločina u kojem stradaju mnogi klasični Spajdermen-protivnici, poput Scorpiona ili Shockera, a čak i Kingpin prolazi izrazito loše. Izdavač dnevnog lista Daily Bugle, J. Jonah Jameson, naravno, oberučke dočekuje dokaze o tome da je Spajdermen zaista pretnja i ubica, onako kako je on u svojim uvodnicima pisao godinama, drugi superheroji shvataju da je Spajdi sada neko koga moraju uhapsiti i onesposobiti kada ga nađu, a Mary Jane pokušava da prodre do Petera i pronađe u njemu onu dobrotu po kojoj čitaoci klasičnih stripova njega najbolje i pamte.



Prva polovina Spider's Shadow je i zapravo vrlo klišeizirani ,,fall from grace" narativ za glavnog junaka sa sasvim očekivanim preokretima (smrt strine May je, naravno, incident koji ga konačno okreće tamnoj strani) i baš kada sam pomislio da je Zdarsky ovde uložio veoma malo truda, druga polovina stripa je sagrađena oko ideje njegovog osvešćivanja i iskupljenja.

Naravno, ovo nije lako izvesti, ne nakon više od deset osoba ubijenih Spajdermenovim rukama, ali Spider's Shadow je makar zanimljiv i maštovit u ovom svom delu, pokazujući kako J. Jonah Jameson pristupa Sinister Sixu, grupi zločinaca koja se zaklela da zaustavi Spajdermena, a zatim sve odlazi u sasvim neočekivanom pravcu. Do kraja ovog stripa u igru ulaze i Avengersi a pitanje više nije samo ima li Peter u sebi dovoljno snage da se odupre privlačnosti moći koju nosi simbiot, već i koliko je Peterovog karaktera imprintovano na simbiota i šta će ovaj učiniti pokušavajući da protumači Peterove želje da svet bude pravednije i bezbednije mesto.

Do samog kraja ovaj strip ostaje pisan vrlo klasičnim stilom sa polovine osamdesetih, sa sve idealistički predstavljenim superherojima koji se nesebično žrtvuju ali i ingenioznim trikom koji Spajdermen smišlja da porazi simbiota što sada ima pristup svom znanju genija kakav je Reed Richards. Da nije nekih likova koji bivaju permanentno ubijeni, ovo bi mogla biti i zaista klasična epizoda Spajdermena, sa nekim interesantnim, pa i smelim obrtima u karakterizaciji i sasvim pristojnim ispitivanjem psihološke kompleksnosti glavnog junaka. Iako ovde nema mnogo, rekoh već, dekonstrukcije, pa ni izlaženja daleko izvan granica klasične Spajdermenovštine, opet dobijamo jednu vrlo lepu scenu u kojoj Mary Jane Peteru objašnjava da je njegova vrednost upravo u tome što on nije savršen, dakle, da je i on sam žrtva sumnji, afekata, besa, malodušnosti itd. a da ipak na kraju ima moralnu doslednost da učini ono što se smatra pravom stvari. Ovo je dobar način da se podvuče centralna linija ovog karaktera, pogotovo u stripu koji ide u dosta mračne strane sa ubijanjem nekih od bitnih likova.

Sa svoje strane Ferry nije, što se mene, tiče, idealan crtač za Spajdermena. Ne da ovaj strip nije lepo nacrtan i dobro pripovedan, Ferry je suviše dobar autor da bi to bio problem, i Peter mu izgleda SJAJNO, kako u scenama gde je glatko obrijan i apsolutno prenosi onu svežinu koju je imao u vreme kada ga je crtao John Romita stariji, tako i u lamberseksualnim scenama gde ima bradu i izgleda, pa, moćno. No, Ferryjeva sklonost ka tankim, oštrim linijama i kompjuterskom senčenju stripu daje malo statičan izgled, zajedno sa Hollingsworthovim na momente vrlo hladnim kolorom pa iako nije da nisam uživao čitajući ovo, svakako mogu da kažem da mi je nedostajalo malo kinetičnosti i elastičnosti koje se vezuju za Spajdermena, pogotovo onog iz vremena koje ovaj strip predstavlja.

Spider's Shadow, dakle, nije onako snažan iskaz kakav je bio Life Story, ali svakako jeste jedan pristojan, nikako revolucionaran What if...  rad.Tema koju Zdarsky bira nije ni originalna ni preterano smela ali je obrada, urpkos jakoj vernosti mid-80s tonu, na kraju prilično dobra i dosledna u istraživanju psihologije glavnog lika. Sve u svemu, za ljubitelje Spajdermena ovo je bez ikakve sumnje preporučeno štivo a ni ostalima neće škoditi da ga prelistaju. Strip je sa četiri originalno planirane epizode na kraju narastao na svih pet, a ceo serijal možete digitalno kupiti na Comixologyju.

Iskoristio sam poslednjih nekoliko dana da se pobliže upoznam sa trilogijom grafičkih romana obično nazivanom ,,Kill My Mother Trilogy", a koju je između 2014. i 2018. kreirao jedan od najpoznatijih severnoameričkih strip-autora i satiričara, Jules Feiffer.

Feiffer je neka vrsta mitske figure u američkoj popularnoj kulturi, ali i kulturi uopšte i kada ga opisujemo kao strip-autora, to zapravo dotiče samo jedan deo njegove kreativne biografije. Doduše, vrlo važan deo. Rođen 1929. godine u Bronksu, Feiffer je već pre navršenih sedamanest počeo da radi kao asistent možda najvažnijem američkom strip-autoru svih vremena, Willu Eisneru, sa kojim je kasnije radio kultni The Spirit. Sam Eisner Feiffera – koji se sam ,,pozvao" kod njega na razgovor za posao – nije smatrao za posebno dobrog crtača – a i sam Feiffer je za sebe govorio da ne crta dovoljno dobro da bi bio crtač niti piše dovoljno dobro da bi bio pisac pa da je rad u stripu i, kasnije, crtanom filmu, bio način da se ova dva njegova nedovoljna talenta uzajamno podupru – ali je cenio njegov duh, i slično poreklo i detinjstvo koje su imali, pa će Feiffer sa Eisnerom na Spiritu biti neka vrsta kreativnog partnera, sa idejama i, pogotovo, sugestijama u domenu dijaloge koje je stariji autor umeo da usvoji.



Feiffer je posle rata izrastao u vrsnog autora novinskog stripa – a koji su i bili prvi njegov kontakt sa ovom umetničkom formom, u raznim dnevnim listovima koje je uglavnom nezaposleni otac donosio u kuću – i između ostalog pune 42 godine radio strip za njujorški Village Voice. No, kreativna glad ga je vodila u veoma različite strane, pa je Feiffer napisao više od trideset knjiga, pozorišnih i filmskih scenarija, od kojih su neki nagrađivani, a već 1961. godine dobio je Oskara za animirani film Munro koji je sam napisao i nacrtao. 1986. godine je dobio Pulicerovu nagradu za političku karikaturu, 2004. je dobio nagradu Milton Kanif za životno dostignuće od trane Nacionalnog udruženja karikaturista – Kanif i Ajzner su mu, po sopstvenim rečima, i najvažniji strip-uzori – a 2010. godine sličnu nagradu od Američkog udruženja pisaca. Čovek bi pomislio da će se Feiffer mirno penzionisati ili, eventualno, nastaviti da se bavi svojim radom u polju podučavanja, ali čovek bi se prevario.

U dobrom zdravlju i dalje kreativno veoma vitalan, Feiffer je početkom prošle decenije rešio da se oproba u kreiranju grafičkog romana – strip forme koju do tada nije pokušao da uradi a što deluje pomalo i neobično uzevši u obzir da je po sopstvenim rečima, kod novinskog stripa pre svega cenio njegov kapacitet da priča dužu priču, da ne pominjemo da je njegov mentor, Eisner, po mišljenju mnogih teoretičara bio autor koji je i utemeljio formu grafičkog romana.



Bilo kako bilo, Kill My Mother iz 2014. godine (izdanje kuće Liveright) je bio prvi Feifferov rad ovog tipa i došao kao iznenađenje praktično čitavom svetu. Ni oni koji su sa njegovim radom bili upoznati isključivo preko političkih karikatura kao ni oni koji su ga znali pre svega kao ilustratora popularnih dečijih knjiga nisu bili spremni na tvrdo kuvani, razuzdani omaž klasičnoj noir literaturi i filmu, u stripu koji je, pokrivajući period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka ispleo komplikovanu storiju o nekoliko žena uhvaćenih u periodu promena brojnih paradigmi, počev od ekonomske depresije tridesetih pa do perioda Drugog svetskog rata kada je zaposlenost žena u SAD potpuno promenila svoju prirodu i kvalitet.

Kill My Mother, da bude jasno, nije otvoreno politički niti socijalni komentar, ovo je pre svega lična priča o nekoliko neobičnih sudbina, igrokaz koji se pre svega usredsređuje na likove i njihove osobenosti i ekscentričnosti, ali kao i veliki deo (dobre) (mada, kad smo već tu, i loše) žanrovske literature, on te političke i socijalne opservacije i komentare bez greške ima u pozadini i u podtekstu.

Feiffer u Kill My Mother prikazuje svoj osobeni glas i stil pripovedanja koji je razmahan, veoma živ i usredsređen na same likove. Ono što se prvo primećuje je da u ovom stripu nema nikakvog sveznajućeg naratora, nema pojašnjenja i prepričavanja u titlovima, nema sažimanja koja bi ponudio sam autor. Kill My Mother kao jedine nedijegetičke elemente teksta ima samo naslove poglavlja i ukazivanja u kojoj godini se koji deo priče dešava. Svo ostalo pripovedanje stavljeno je u dužnost likovima i oni su veoma raspričani, ali i razigrani. Decenije pisanja dramskih tekstova i rada sa glumcima – makar preko posrednika – se ovaploćuju u Kill My Mother, sa Feifferom koji svojim protagonistima daje često dugačke unutrašnje, ali i spoljašnje monologe, diskusije sa samim sobom, povremeno prave male monodrame, a koje stoje u ravnoteži sa scenama gde likovi pričau jedni sa drugima, napravljenim ponovo praktično u formi scenskih igara.



Feifferovi likovi apsolutno imaju svoj glas i nikako nisu samo megafon za autora, naprotiv, ovaj strip u dobroj meri i jeste istraživanje nekoliko potpuno različitih karaktera, od razmažene ćerke koja maltretira svog najboljeg druga i mašta o tome da ubije majku za koju smatra da nikada nije kod kuće (a idolizuje oca, poginulog policajca), preko uvek pijanog privatnog detektiva i bivšeg najboljeg druga pomenutog oca, a kod koga majka danas radi kao sekretarica, pa do niza ekscentričnih likova iz holivudske orbite. Štaviše, drugi deo stripa, koji se događa tokom Drugog svetskog rata prebacuje težište na Holivud i šou-biznis u širem smislu (jedan od likova sada je scenarista uspešnog radijskog programa, a njen najbolji drug je oficir Američke vojske) i drama dostiže svoj vrhunac baš baveći se holivudskim podmetačinama i smicalicama, uspevajući da usput provuče i prijatnu queer dimenziju a koja nema mnogo veze sa aktuelnim gibanjima u popularnoj kulturi i očigledno je refleksija Feifferovog pogleda na istoriju Holivuda. Naravno, sam Feiffer je u periodu koji opisuje strip, još bio veoma mlad, pa on i sam kaže da je Kill My Mother pre svega trebalo da bude omaž pisanju Dashiela Hammeta i Raymonda Chandlera, ali, i, očigledno, filmovima Johna Houstona i Billyja Wildera sa nimalo prikrivenim prstohvatom ajznerovskog The Spirit začina u celom receptu.

I veličanstve je to omaž, sa opet sasvim osobenim čitanjem noir predložaka, Feifferovim karakterističnim ,,karikiranim" crtežom i jednom praktično fimskom tehnikom režiranja i montiranja scena, a da se opet i koriste tehnike koje može da izvede samo strip (preklapanje ,,zvuka" i naracije u mnogim scenama). Jedna od stvari koju svakako treba unapred prihvatiti je da Feiffer ne koristi ,,klasično" strip pripovedanje, odnosno da su kod njega redosled panela i oblačića na tabli manje standardizovani nego što smo možda navikli, a što uz bučan, često vrlo ,,ižvrljan" crtež i letering koji je na momente nečitak zahvaljujući imitiranju rukopisa može da uplaši čitaoca. No, isplati se potruditi, a ono najbolje tek dolazi.



Kill My Mother je – primljen odlično od strane publike i kritike – bio samo okidač za dalji Feifferov rad na grafičkim romanima pa je dve godine kasnije izašao Cousin Joseph, prikvel za Kill My Mother a koji se bavi policajcem Samom, pomenutim suprugom i ocem protagonistkinja prvog romana, i njegovim poslednjim danima. A ako je prvi roman bio disekcija intimnih i pomalo dekadentnih ličnih istorija, Cousin Joseph je brutalni ,,pandurski" noir, mnogo bliži klasičnim predlošcima po tematici i tonu, i eksploracija nekoliko ljudskih sudbina isprepletanih i povezanih vrlo političkim, vrlo socijalnim motivima primerenim eri u kojoj se priča događa. Cousin Joseph ne škrtari na radu sa likovima, ali je ovo mnogo otvorenije ,,socijalni" narativ, koji se bavi usponom klasne i sindikalne borbe u ranim tridesetim godinama prošlog veka, paranojom vezanom za ,,crvene", ali i senima antisemitizma i radikalnijeg američkog nacionalizma. Feiffer ovde servira i zbilja bizarne, savijene likove koji imaju vrlo upitne navike i interesovanja, ali je u ovoj priči njegovo pripovedanje našlo idealan balans između likova, njihovih subjektivnih (često vrlo pitoresknih) percepcija sveta oko sebe i samog zapleta koji ima jaku sociopolitičku srž pa je dolazak do finala obeležen mešavinom užasa i divljenja na strani čitaoca kada se vidi kako se spajaju opšte i posebno, lično i socijalno.

Sa Cousin Joseph Feiffer je ne samo preciznije postavio zaplet, razradu i rasplet već i još više razigrao svoj jezik i pripovedanje, pa je tako treći i finalni deo trilogije, Ghost Script, iz 2018. godine, praktično počasni krug. U tom trenutku već osamdesetdevetogodišnji Feiffer i sam kaže da mu je inicijalni plan zaista bio da napravi prijatan omaž noir piscima svoje mladosti ali da se stvar otela kontroli i da nije mogao da pobegne od potrebe da ispriča priču koja zaseca vrlo duboko u jednu od neuralgičnih tačaka američke posleratne (unutrašnje) politike.

Naime, ako se Cousin Joseph bavio sindikalizmom, antisemitizmom i američkim nacionalizmom, sve na planu straha od ,,crvene pretnje", Ghost Script koji se događa u ranim pedesetim godinama i koristi likove iz prethodne dve priče je centriran, ponovo, na Holivud i događaje oko njega, ali sa središnjom temom koja se bavi makartijevskim progonima ,,komunista" i Komitetom za ne-američke aktivnosti što je stavljao glumce, scenariste i druge kreativne radnike na crne liste i onemogućavao ih da rade.



Ove teme su, naravno, već mnogo puta obrađivane u popularnoj kulturi, ali Feiffer je čovek tačno tog uzrasta, plus Jevrejin iz siromašne porodice da može sa velikim autoritetom da nam priča ,,kako je zaista bilo" a zatim, korišćenje likova i elemenata zapleta iz prva dva romana mu omogućava da nam da vrlo lične, vrlo snažne pančlajne za nekoliko ljudskih sudbina i uveže ih u širu sliku. Neiznenađujuće, tokom dugačkog vremenskog perioda preko kog se razvijala ova saga, neki likovi su promenili predznak, od negativaca postali pozitivci i obrnuto, a Feiffer je ovde i najsigurniji i najslobodniji u pripovedanju. Njegovi likovi ovde neretko plešu u svojim monolozima i dijalozima, a pokret, stih i muzika, pa i humor su neodvojivi delovi Feiffeorovog osobenog pristupa naraciji.

Nije Feiffer za svakoga, nagađam, pogotovo ne za čitaoca iz naših krajeva koji neće biti unapred upoznat sa njegovim karakterističnim, bučnim crtežom niti će razumeti mnogobrojne reference na stare filmove i prozu od pre osamdeset godina. Takođe, ova trilogija, zbog pomenutih osobenosti crteža i leteringa nije idealna za čitanje u elektronskoj formi – strip i ne postoji na Comixologyju i osuđeni ste na Amazonovo Kindle izdanje ako ste digitalni purist – pa sugerišem da ako ikako možete, kupite ove stripove na papiru. Sam Kill My Mother, podsećam, ne mora biti idealan lakmus-test u smislu da ako vam se on nije sasvim dopao, ostala dva romana imaju pročišćeniju tematiku i sigurniju naraciju. Ali ako vam se JESTE dopao, ostala dva treba da kupite bez razmišljanja. Svakako, Feiffer je sa ove tri knjige sebi upisao još jednu sigurnu recku u karijeri koja, i nakon devedesete, za njega i dalje beskompromisno traje. Pa nek mu je nazdravlje.

Ponekada se čoveku samo čita klasična naučna fantastika, bez nekakvih modernih tematskih obrada, sa staromodnim konceptima i već pomalo i prevaziđenim karakterizacijama. Zašto, pitate vi, zašto se čoveku to ponekada čita? Šta ja znam, možda čovek ima loš dan, možda samo želi da se za trenutak pravi kako sve te decenije nisu prošle i da je ponovo dječak koji se razrogačenih očiju upoznaje sa novotalasnim SF-om i... Čekajte, novotalasnim, kažete vi? Da, da, kad sam pominjao ,,klasičnu" naučnu fantastiku par rečenica iznad, zapravo sam mislio ,,naučnu fantastiku iz šezdesetih i sa početka sedamdesetih koja je uzimala zaista klasične modele a onda ih dekonstruisala".



Biti nostalgičan za dekonstrukcijom je, tehnički, jednako loše kao biti nostalgičan za bilo čim drugim, no, loši ljudi rade loše stvari pa sam tako i ja pre neki dan posegao za grafičkim romanom The Man Who Invented the World, franko-belgijskom saradnjom dva iskusna profesionalca a koju je prošle godine izdao francuski Dargaud. Ove smo je godine, pak, mi koji ne razumemo druge jezike, dobili u Engleskoj verziji i u digitalnoj formi i pored tog zanimljivog naslova želju da rastvorim njene digitalne stranice najpre mi je podstakao taj lepi, zreli crtež što ga je isporučio sjajni Belgijanac Bertrand Marchal. Naravno, Marchal, koji je svoju profesionalnu karijeru započeo devedesetih godina prošlog veka radeći za magazin Spirou, je publici, čini mi se najpoznatiji po serijalu Kenya a koji piše, kao i ovaj strip, francuska scenaristička zvezda Rodolphe.

Rodolphe je, dakako, vrlo prolifični stripadžija i pisac koji je objavljivao sve, od young adult fikcije, preko publicistike (vezane za rokrenrol kulturu, za šedzdesete godine prošlog veka itd.), pa do stripova kojih je do sada, kažu na Europe Comics sajtu, nagruvao već preko 150. Čovek nema ni najmanju nameru da sada stane, posebno što je Kenya veoma popularan serijal (o kome bi stvarno bilo red da ovih dana nešto i napišem...), ali on i Marchal su sa The Man Who Invented the World (aka L'homme qui inventait le monde) napravili simpatičnu tangentu i odradili one-and-done naučnofantastični roman, ili makar novelu, postavljenu na, kako rekoh već, neke klasične, pomalo i staromodne temelje.

Opet, staromodno nije i sinonim za prevaziđeno, pa je The Man Who Invented the World vrlo lep strip, sa Marchalovim raskošnim crtežom i relaksiranom naracijom (obim od preko sedamdeset strana omogućava taj neužurbani tempo iako se u stripu radi o, praktično, smaku sveta koji samo što nije). Ovo je kolorisao Sébastien Bouët, a koji je i stalni kolorista Kenye, pa pričamo o vrlo uhodanoj ekipi i u ovom stripu se to vidi. The Man Who Invented the World je naglašeno lepo nacrtan sa Marchalom koji na prvim tablama – što se dešavaju u svrmiru – kao da blago omažira Mebijusa i pruža nam jedan janjetovljevski pointilistički program sred impresivnih prizora asteroida i zvezda iz kojih šikljaju gejziri usijane plazme. Posle zaista spektakularnog početka strip se i maltene bukvalno ,,prizemljuje" smeštajući nas u pastoralno okruženje modernog, mada zapravo futurističkog, Senegala, u rizort u Dakarskom zalivu gde se od teških misija odmaraju vojni veterani aktuelnog rata. Marchal i Bouët ovde sasvim menjaju brzinu i ton, zamenjujući horizontalne, sinemaskopske kadrove smirenijim lejautom a kolorit upodobljujući sa atmosferom odmora i rekuperacije, dajući nam plavo nebo, zelenu travu i nežnu, daleku pučinu Atlantika.

Marchal ovde svakako ima prilike da se mestimično razigra, prvo crtajući egzotične životinje, dajući nam na momente uzbudljive kadrove koji pokazuju futurističku tehnologiju što podseća da ovo nije baš ovaj naš svet nego svet bliske budućnosti, kasnije u stripu pomerajući mesto radnje u urbanu košnicu Njujorka, pa još kasnije na opustošenu obalu na sasvim drugom kraju sveta i mada The Man Who Invented the World nikada ne napušta taj svoj relaksirani, metodični tempo pripovedanja, on svakako nudi raznovrstan vizuelni program. No, ovo je, prevashodno, strip o likovima pa je i bitno koliko su oni sami uverljivi. Marchal crta svoje dvoje protagonista i pripadajući ansambl androida i vojnog osoblja vrlo ubedljivo, stavljajući u centar priče dvoje ekstremno privlačnih ljudi koji uspevaju da umaknu manekenskoj artificijelnosti i da nam se koliko-toliko nametnu kao ,,pravi" oficiri neke buduće vojske planete Zemlje već godinama uhvaćene u klinč iznurujućeg rata sa neprijateljskom vanzemaljskom civilizacijom. Poručnica Charlene ,,Charlie" Barrymore je kompjuterska stručnjakinja poslata na zasluženi odmor na umjetnom ostrvu u Dakarskom zalivu posle punih šesnaest meseci neprekidnih teških misija za pomenutu vojsku Zemlje, a koja je u ovom rajskom vrtu okružena uglavnom androidima. Jedini ,,pravi" komšija joj je kapetan John Bowman,* veteran svemirskog istraživanja, jedan od ,,navigatora", specijalno utreniranih profesionalaca koji put kroz bezdane dubine kosmosa pronalaze ,,osećajući", praktično sažimanjem senzornih i ekstrasenzornih inputa u jednu ,,apsolutnu" sliku o svom položaju u kosmosu.
*verovatno nije baš POTPUNA slučajnost da ovaj čovek deli prezime sa likom iz Odiseje 2001




Bowman je u priličnom burnoutu i uostalom, na višem je vojnom rangu od Charlie pa je i upućeniji u činjenicu da Zemljani gube rat. Iako nominalno njih dvoje treba da na ovom ostrvu odmaraju i pune baterije kako bi se osveženi vratili ratnom naporu, Bowman se pokazuje kao klasičan troublemaker, neko kome je pun kurac i vojne hijerarhije što nema šanse da dobije rat, i pretvaranja da je sve u redu iako je Zemlja, reklo bi se, svega nekoliko dana udaljena od potpunog uništenja, a povrh svega muče ga i stalni košmari pa on vrlo brzo predlaže svojoj novoj prijateljici da njih dvoje lepo uteknu sa ostrva preko noći i sami sebi nađu zabavu kao na pravom, a ne vojnom letovanju. Charlie pristaje i dvoje umornih vojnika se ponašaju maltene kao srednjoškolci koji su poobegli od kuće, umičući sveprisutnom vojnom nadzoru i provodeći naredne dane bez većeg cilja sem da se zaista odmore, provode, zezaju. Naravno, nešto iskusniji čitalac će vrlo rano u narativu biti svestan signala koji ukazuju kako će se ova priča do kraja izmetnuti. Uostalom, nije da sam naslov stripa ne nosi prilično jak spojler...

Pomenuo sam gore da je The Man Who Invented the World pomalo i staromodna priča i svakako će modernoj čitateljki upasti u oči da, iako je glavna junakinja nominalno Charlie, strip se u velikoj meri, gotovo do fetišizacije vrti oko Bowmana, dajući njemu ne samo centralnu ulogu u narativu (čitavog sveta ne samo stripa) već i sav protagonizam. A što je, jelte, pomalo i ironično jer je Bowman, decidno, čovek koji ne zna šta bi, ispražnjen ne samo od iluzija već i od želja. I mada postoje i određena opravdanja u samom zapletu zašto je to tako, fakat je da se ovde ,,žena" u narativu koristi prevashodno da motiviše od rata i beznađa umornog muškarca. To da strip pri kraju pokazuje da je svestan da je ovo kliše se dalje potire kada se u samom finalu kliše zatim prihvata i kao opravdan. Rodolphe verovatno misli da je ovo priča o trijumfu ljubavi nad ratom, ali ne škodi ovde i malo feminističkog čitanja koje će primetiti jedan karakterološki podređen položaj u kome je Charlie, kao i ne preterano prikrivenu eksploatacijsku dimenziju u čestom prikazivanju protagonistkinje u, jelte, Evinom kostimu, izloženu pomalo i invazivnim pregledima lokalnog vojnog lekara. Ovo je toliko čest element klasičnog franko-belgijskog stripa da ga mi odavde skoro i ne registrujemo, ali kada ovako nešto čitate na Engleskom, bude tu i malo lupanja po čelu.



No, dobro, da su to neke fatalne transgresije – nisu, pa je The Man Who Invented the World pre svega strip čiji zaplet – i rasplet – možemo kritikovati kao već viđen. I sad, ja kažem ,,kritikovati" ali kako sam na početku teksta i pomenuo, ponekada zaista samo želite da pročitate jednu familijarnu, predvidivu starinsku SF priču i The Man Who Invented the World upravo to nudi. U skladu sa novotalasnim predlošcima, ovo je priča o ratu Zemljana sa tuđinima koji su apsolutni ,,drugi" i koje nikada ne vidimo niti išta saznajemo o njihovoj motivaciji. Arahnidni oblik neprijateljskog komandnog (kosmičkog) broda je jasna aluzija na ,,zlatno doba" naučne fantastike kada su insektoidni tuđini bili popularna prečica da se u publici izazove automatsko gađenje i strah, ali ovo nije strip koji se zaista bavi tuđinima. On se prevashodno bavi Bowmanom i njegovom presudnom ulogom kao poslednje linije odbrane ljudske rase od totalne, jelte anihilacije.

I, moram da priznam, kad se dođe do spektakularnog finala za koji nas je relativno spor i metodično pripovedan središnji deo stripa pripremao, Rodolphe i Marchal nekako ne uspevaju da se izdignu iznad stereotipa. Mislim, možda sam na početku mislio da sam upravo stereotip i želeo, ali njihova završnica i finalni preokret posle te završnice su naprosto mininalno maštoviti (pritom sasvim predvidivi) i jednoj priči koja bi pre pedeset godina delovala sveže, ne daju dovoljno modernog premaza da je ja smatram časnim apdejtom klasičnih motiva.

Opet, i ja sam star i ogorčen čovek i svakako je prihvatljiva ideja da će nekom mlađem čitaocu The Man Who Invented the World biti mnogo snažniji u svom spekatakularnom finalu i onom što se nakon njega dogodi. U svakom slučaju, pričamo o lepom stripu sa zrelom ako već ne originalnom pričom i sigurnom, prijemčivom naracijom. Vredi probati, pa evo njegovog Comixology izdanja.

Pročitao sam Jaybird, grafički roman izašao još 2012. godine u rodnoj Finskoj za Egmont, a SAF Comics Ervina Rustamagića je kasnije odradio međunarodno licenciranje, izdavanje i distribuciju. U SAD ovo je 2014. godine izbacio Dark Horse a Comixology verzija od prošle godine, koju sam i čitao, dolazi nam ljubaznošću pomenutog Strip Art Features. Ne da među izdanjima ima neke velike razlike, ovo je u svakoj verziji i u svakom pogledu jedno impresivno pakovanje zamamno lepog crteža i uznemirujuće priče.



Jaybird – ili, u originalu Pikku Närhi – su kreirali braća Jaako i Lauri Ahonen, Jaako u ulozi scenariste, a Lauri se pobrinuo za crtež i kolor. Ovo je debi rad ove dvojice stripadžija, ili makar prvi njihov profesionalni rad, započet i kao master-teza za Laurija, i mada svakako možemo diskutovati o tome da se ovde vide određeni indikatori koji ukazuju da su se momci još uvek učili poslu, pričamo o veoma sigurnom i perfektno zaokruženom stripu koji tačno zna šta hoće i postiže svoj cilj sa velikom ekonomičnošću. Ovo je svakako prepoznato i od strane kritike pa je u Finskoj Jaybird dobio nagradu Finlandia za najbolji strip 2013. godine, a Udruženje dizajnera vizuelne komunikacije Finske ga je proglasilo jednim od najboljih radova 2012. godine. Na festivalu stripova u Lucci (Italija) 2014. godine je strip takođe dobio nagradu a 2015. godine je u SAD bio među nominacijama za Ajznerovu nagradu.

Bezbedno je, dakle reći da je Jaybird, gdegod da se pojavio privukao pažnju i to s pravom. Ovo je strip koji već na prvi pogled osvaja svojim intenzivnim grafičkim identitetom i atmosferom koja je opipljiva, upečatljiva i, s obzirom da se radi o priči u kojoj gotovo da nema dijaloga, imanentno preteća. Je li Jaybird horor strip? Video sam ljude koji ga tako opisuju i, naravno, određene tehnike kadriranja, tamna i preteća gotska kuća u kojoj se čitava priča događa, kao i mračne, čak pomalo bolesne teme koje priča obrađuje, sve kredibilno ukazuju na horor. No, iako možemo govoriti o hororu, Jaybird nije stereotipni žanrovski rad i njegova ambicija nije da u čitaocu izazove samo jezu, tenziju ili gađenje, već i duboki osećaj melanholije, snažne tuge, saosećanja za likove ali i – na kraju – užasnutosti što se ovakve stvari dešavaju. Makar i u priči.

Dark Horse je za potrebe svog marketinga Jaybird opisivao kao ,,Dizni susreće Kafku" a što je jedan od onih krosovera koji vam ne deluju verovatno sve dok na njih ne naletite. Ipak, Jaybird nije nužno kafkijanski intonirana mračna fantazija mada svakako sadrži mnogo teskobe i osećaja bezizlaza koji smo nalazili kod njega – ovo je ipak značajno naglašenije gotski i post-gotski narativ (sa aluzijama na Poovo Izdajničko srce, recimo) sa arhetipovima koji će kasnije biti kooptirani od strane horor žanra i razrešenjem koje je zastrašujuće na sasvim naturalističkoj ravni, za razliku od Kafkinih fantazmagorija.

Jaybird je priča o maloj, plašljivoj ptici – naš prevod bi, pretpostavljam, bio šojka – antropomorfnoj i nacrtanoj sa daleko više detalja nego što bih ja pripisivao klasičnom Dizniju, a koja živi u velikoj, izuzetno mračnoj porodičnoj kući. Kako je najvećim delom pripovedan bez teksta i isključivo kroz slike, ovaj strip nam i najveći deo informacija daje isključivo kroz stvari koje titularni Jaybird vidi. Ovo je, naravno, i pomalo smeo postupak jer – kako kasnije saznajemo, Jaybird je čitav svoj život proveo u ovoj kući i nikada nije izašao napolje, tako da su u ovom okruženju njemu svi predmeti, prostorije, slike na zidovima i komadi nameštaja intimno poznati, dok ih čitalac vidi po prvi put i, u odsustvu teksta, mora da sklopi ideju o kontekstu, zapletu ali i emotivnom stanju glavnog junaka samo na osnovu vizuelnih informacija.



Lauri Ahonen je JAKO dobar crtač i Jaybird eminentno uspeva da bude vizuelno izuzetno jasan i pripovedno efikasan, iako autorov stil podseća maltene na seriju stop-kadrova crtanog filma. Jaybird ima izuzetno malo ,,stripovskih" pomagala u svom pripovedanju – linije nacrtane oko lika da sugerišu njegovo kretanje ili raspoloženje su retkost, a kako ovde uglavnom nema teksta, nema ni mogućnosti da se ,,objasni" šta protagonist radi u bilo kojoj sceni, pa su scene razložene na serije kadrova koji ne samo da kreiraju jasnu sekvencu ,,činova" glavnog junaka već i majstorski pokazuju njegovo raspoloženje, emotivno stanje, misli. Lauri nam često pokazuje zum-kadrove Jaybirdovog lica, dajući svojoj ptici spektar grimasa koje su najvećim delom različite negativne emocije – od straha i zabrinutosti, preko konfuzije pa sve do duboke postiđenosti. Ovo je strip čiji glavni junak zaista intenzivno ,,glumi" i Jaybird podseća na moderni crtani film više nego na klasičan strip u kome je pripovedanje izvedeno kombinacijom slike i teksta.

Taj utisak je svakako još više podvučen jako dekomprimovanim pripovedanjem koje bi MOŽDA bilo i prvi element koji bih doveo pod znak pitanja. Naravno, dekompresija je legitiman pripovedački alat, ali kada se 90% stripa sastoji od scena što bi u ,,normalnom" stripu zauzele jedan panel a ovde su razvučene na po dve strane, sa pokazivanjem svake faze pokreta i čestim smenama plana i kontraplana  da bismo dobili jasniji uvid u atmosferu, ovo sa jedne strane deluje blago maniristički a sa druge i ostavlja utisak veštačkog produžavanja naracije. Opet, nisam voljan da ovakav postupak kritikujem nešto preterano strastveno jer je, rekosmo, Jaybird strip gotovo bez reči i njegova visoka gotska drama svakako profitira od ovakvog pripovedanja, kadrova koji podrazumevaju ekstremna zumiranja i prelazaka u kontraplan gde se na pogled glavnog junaka uzvraća ,,pogledom" predmeta ili mesta na zidu u koje on gleda, kako bi se postigla ona ničeanska nelagoda ambisa koji vam uzvraća zurenje.

Lauri Ahonen nije samo majstor kadriranja i montaže – i sama crtačka tehnika mu je vrlo impresivna, sa izvrsnim radom na teksturama i osvetljenju a što je, opet, za strip koji je sav u atmosferi i emociji što je moramo dobiti ambijentalno a ne kroz tekst – veoma važno. Tekst se onda koristi samo da bi stripu bio pridružen i zaplet koji će finalnom, tragičnom razrešenju dati pravi kontekst. I, moram da kažem, gotovo da mi je žao što Jaybird nije mogao čitav svoj narativ da iznese bez teksta – ili makar što tekst nije predočen u dijegetičkoj formi, kroz pismo ili nekakav dnevnik – a što bi bilo u skladu sa gotskim mizanscenom. Ne da su dijalozi koje ovde vidimo ikako loši, samo mi se čini da bi strip bio još elegantniji da je izbegao da ih uopšte ima.

Elem, Jaybird je dečak koji nikada nije izašao iz kuće. Iz slika na zidu vidimo da mu je otac bio neka vrsta vojnog oficira, sav autoritativan, sa ispravnim leđima i ordenjem na junačkim prsima. Ali oca više nema i iza njega je ostala samo puška sa bajonetom na zidu. A znate šta Čehov kaže za te puške na zidu...



Majka... majka je i dalje tu, i u skladu sa arhetipskim horor i gotik postavkama, ona je nepokretna žena, vezana za krevet a koja svojim sinom gospodari u potpunosti, prizivajući ga sistemom klepetuša koje su raspoređene po čitavoj kući i aktiviraju se povlačenjem pantljike iznad kreveta, ali i višegodišnjim geslajtovanjem kojim je od sina napravila potpuno zavisnu, krivicom i strahom kontrolisanu ruinu od čoveka. Ptice. Whatever.

Mali Jaybird, dakle, nema dodira sa stvarnom realnošću, on živi u paranoičnom košmaru koji je za njega kreirala majka, i ima paničan strah od onog što je spolja, izvan kuće. Njegov jedini ,,prijatelj" u kući je pauk koga se Jaybird prvo plaši da bi kasnije shvatio da se radi o bezopasnom, čak i prijateljski nastrojenom stvoru. Onda jedne večeri – or is it? U kući su prozori prekriveni daskama i uvek deluje da je noć – neko zakuca na zamandaljena glavna vrata kuće...

Jaybird ima kratak i ekonomičan narativ koji zaista želi da ispriča samo jednu priču, bez nabacivanja nepotrebnih slojeva i utoliko je njegovo razrešenje intenzivnije. Tragedija koja se do kraja desi je neizbežna jer Jaybird – lik – na kraju krajeva nije ništa drugo do onog što je od njega napravila majka, dečak koji nije u stanju da procesuje realnost jer nikada nije dobio priliku da vidi kontekst izvan konstrukta koju je za njega isplela majka. Otud završnica priče ima opori ukus što sugeriše da se stvari nisu mogle završiti nikako drugačije i udara čitaoca pravo u stomak.

S druge strane, ne mogu da kažem da sam bio njome i u potpunosti zadovoljan – bez obzira što je tehnički izvedena veoma sigurno, sa poslednjom tablom koja mi je slomila srce – jer ona i pokazuje Jaybirda kao zapravo mentalno još manje zdrave osobe nego što je strip do tada sugerisao. No, i pored ove nesavršenosti, radi se o snažnom delu koje je svu pažnju što je na sebe privuklo i sve nagrade koje je dobilo, u dobroj meri zaslužilo. Svakako preporučujem da pročitate ovaj kratki i impresivni rad dvojice autora što dolaze iz drugačijeg konteksta od onog na koji sam barem ja navikao a što čini njihov strip vidno drugačijim. Evo Comixology stranice.

Pročitao sam vrlo zanimljiv istorijsko-dokumentaristički grafički roman For Justice: The Serge & Beate Klarsfeld Story, koga je početkom ove godine na Engleskom jeziku izdao američki ogranak francuskog strip-izdavača Les Humanoïdes Associés a koji je prethodne godine na Francuskom izašao pod naslovom Beate et Serge Klarsfeld. Ovo je napisao Pascal Bresson, čovek koji je prvi deo svoje strip-karijere uglavnom centrirao oko stripova za decu da bi se poslednjih godina specijalizovao za biografske radove u koje i For Justice spada. Crtač Sylvain Dorange je, pak, poznat po radu na političkoj karikaturi ali i takođe po biografskim radovima (uključujući recentnu biografiju Hedy Lamarr). Ova dva autora su, dakle, vrlo dobar izbor za priču koja na približno dve stotine strana pokriva najveći deo života bračnog para Klarsfeld, dvočlane nemačko-jevrejske ekipe (on francuski Jevrejin, ona Nemica) koja je svoj život posvetila izvođenju nacističkih zločinaca i njihovih kolaboracionista u Francuskoj pred lice, jelte, pravde.



Serge i Beate Klarsfeld nikako nisu nepoznat par, naprotiv, radi se o ljudima koji su u velikoj meri zaslužni za buđenje svesti šire javnosti u osamdesetim godinama prošlog veka o tome da mnogi nacistički zločinci iz drugog svetskog rata nisu bili adekvatno procesuirani. Sam Serge je rođen u Rumuniji u jevrejskoj porodici koja se preselila u Francusku pre Drugog svetskog rata, a što se pokazalo kao fatalno. Francuska je svakako pre rata delovala kao ozbiljna sila, u Evropi cenjena kao jedan od glavnih igrača ali ne samo da je njena kapitulacija pred Nemačkom bila relativno brza već je i marionetski višijevski režim Maršala Petena u punoj meri omogućio nacistima da metodično rade na progonu Jevreja. Ova etnička i religijska grupa je u Francuskoj tokom drugog svetskog rata svedena na jednu trećinu svog predratnog broja, što je svedočanstvo o tome koliko je usred zapadne Evrope holokaust bio ozbiljno sprovođen i da nismo samo mi Sloveni (prevashodno Poljaci, ali svakako i mi sa Nedićevom saradnjom sa okupatorom na pritvaranju Jevreja) bili efikasni kolaboracionisti po ovom pitanju. Serge Klarsfeld, kako i ovaj strip prikazuje, je izgubio oca tokom rata, koji je bio uhapšen u jednoj od akcija i odveden u logor, a mala porodica je bežala po celoj Francuskoj kako majku i decu ne bi zadesila ista sudbina. Strip ne ide u prevelike detalje o tome kako su izgledali logori i koliko se u njima umiralo, ali prosta činjenica da su nacisti u logore slali decu i prosti brojevi koje dobijamo kroz priču daju srazmere monstruoznosti zločina činjenih u ratu.

Naravno, ,,zločin protiv čovečnosti" je posle Drugog svetskog rata formiran kao koncept, upravo da bi se dodala nova pravna – i istorijska – nijansa holokaustu i proces nacističkim vođama u Nirmbergu je bio prvi na kome je ovaj koncept propisno sudski obrađen. No, održana 1945. i 1946. godine ova su suđenja gađala samo najviše slojeve nacističkog režima i trebalo je da posluže kao svojevrsna tačka na Drugi svetski rat, nešto čime će prevashodno Evropa zatvoriti jedan mračan deo svoje istorije, okrenuti novi list i nastaviti dalje.

Hoću reći, ovo je bio prevashodno politički formatiran rad koji je trebalo da utemelji pobedu Saveznika u Drugom svetskom ratu i jasno osudi vrh nacističkog režima, ali ne i temeljito čišćenje pogotovo nemačkog društva od svih koji su isprljali ruke. Životna priča Sergea i Beate Klarsfeld se bavi upravo ovim pomeranjem fokusa sa političkog nivoa na nivo prava i pravde koji se tiče ,,lokalnijih" pitanja. Sergeovo iskustvo iz Drugog svetskog rata kao i smrt oca u logoru su za njega predstavljali snažnu motivaciju da traži vrlo konkretna imena među nemačkim bivšim nacistima ali i među francuskim kolaboracionistima, dok je Beate bila predstavnik mlade, nove nemačke levice, užasnute saznanjima šta je vrh njihove države radio u ratu ali još i više prepoznavanjem da neki uticajni i aktivni nacisti iz tog vremena danas ne samo uživaju ugled u društvu već i zauzimaju čelne pozicije.



Strip u dobroj meri i počinje prikazivanjem čuvene scene koju je Beate napravila 1968. godine udarivši pred kamerama šamarčinu tek ustoličenom nemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kiesingeru, nazvavši ga nacistom i pozivajući ga da se sam povuče sa funkcije. Kiesinger, koji je pobedio na izborima levičarskijeg Brandta je zaista imao ozbiljnu nacističku prošlost i ovaj napad na njega je bila jedna od prvih vidljivijih akcija koje su Klarsfeldovi izveli kako bi skrenuli pažnju na činjenicu da mnogi ljudi koji su imali moć da odlučuju o ljudskim životima tokom rata, i o tu se odgovornost više nego ogrešili, danas žive bez ikakve brige i ponovo osvajaju moćne pozicije u društvu.

No, glavni deo stripa se bavi kasnijim naporima ovog bračnog para da dođe do nekoliko vrlo prominentnih nacističkih oficira i izvede ih pred sud, poglavito za zločine počinjene u Francuskoj. Serge i Beate su se upoznali u Parizu i strip ih pokazuje kao mlade, ideološki veoma strastvene osobe koje posmatraju kako je u Evropi narativ o Drugom svetskom ratu i nacizmu ušao u neke sasvim smirene tokove i ne samo da pravda za mnoge Jevreje pobijene u Holokaustu nikada nije dosegnuta, već se i može govoriti o inkorporiranju nacista u strukture moći.

Iz današnje perspektive kada se aktivizam često svodi na pujdanje internet-svetine da kensluje nepodobne osobe, svakako treba primetiti kako je ostrašćenost Klarsfeldovih koja se vidi i u samom stripu nešto što je i onda među mnogima izazivalo negativne reakcije. Pomisao da nekakvi mladi levičari idu unaokolo, smaraju poštene građane, demonstriraju na ulici, deru se i gnjave svakog u dometu glasa o stvarima koje su se desile pre tri decenije je svakako bila iritantna, ali ključna razlika je, naravno, u tome da su Klarsfeldovi, uz ozbiljna lična odricanja i žrtve (strip prikazuje ekonomske tegobe kroz koje je bračni par sa dvoje dece prolazio baveći se svojim radom) imali pred sobom i jasan, konkretan cilj: prikupljanje dokaza da se ljudi odgovorni za smrt hiljada odraslih Jevreja i njihove dece osude i time uspostavi jasan istorijski stav.

Jedan od ovih ljudi je i čuveni Klaus Barbie, u to vreme odavno u Južnoj Americi gde je živeo pod lažnim imenom i ustupao svoje veštine mučitelja i ,,ispitivača" tamošnjim represivnim režimima. Veliki deo stripa otpada na prikazivanje jako dugačkog i iscrpljujućeg rada koji su Klarsfeldovi uložili prvo u dokazivanje da je čovek o kome pričaju zaista Barbie, zatim u prikupljanje dokaza da se ponovo pokrene postupak protiv njega (nakon što je dvaput osuđen na smrt u odsustvu, ali uz zastarevanje ovih osuda u međuvremenu na ime ukidanja smrtne kazne u Francuskoj) ali i, ključno, pronalaženje svedoka spremnih da potvrde šta je sve Barbie radio u Francuskoj tokom rata i da je bio više nego svestan da je slao ljude u smrt. Strip nikada ne dobija trilerski ton ali svakako postoji jedna prirodna napetost u posmatranju peripetija kroz koje Beate prolazi u Boliviji i Peruu dok se ubeđuje sa zvaničnicima, biva privođena i zastrašivana, a njen muž sedi u Parizu i nada se najboljem. Tokom dugih godina Klarsfeldovi će kreirati i svojevrsnu mrežu saradnika i pomagača i u Južnoj Americi i kod kuće a Serge – inače istoričar po vokaciji – će marljivo raditi na dobijanju diplome pravnog fakulteta i advokatske licence, kako bi mogao direktno da se uključi u suđenja kada ih jednom bude. Na kraju dugogodišnji istrajni pritisak – pogotovo posle pokazivanja da je Barbie uvezan i sa organizovanim kriminalom – daje rezultat i Klaus Barbie biva deportovan iz Bolivije i isporučen Francuskoj 1983. godine, gde mu je četiri godine kasnije, na suđenju koje je pokazalo i njegove veze sa obaveštajnim službama SAD izrečena kazna doživotnog zatvora a koji je izdržavao sve dok nije umro od raka 1991. godine.



For Justice nije posebno ,,fikcionalizovan" rad, ovo je vrlo dokumentaristički strip koji radi inscenacije samo onoliko koliko je potrebno i prikazuje svoje protagoniste sa jednim prilično naturalističkim tonom. Naravno, ima ovde scena koje su ,,porodične" i ljudske a ovo je bitna dimenzija utoliko što su Klarsfeldovi u sedamdesetima već počinjali da budu i meta zastrašivanja od strane nacističkih simpatizera (okupljenih oko grupe ODESSA, a čijih se grafita i ja sećam po Beogradu osamdesetih godina) a kasnije su pokušavani i atentati. Sa druge strane, strip prikazuje Klarsfeldove i u neuspešnim, slabo isplaniranim akcijama u ranijem delu njihove aktivističke karijere, kao što je pokušaj kidnapovanja Kurta Lischke, bivšeg gestapovca kome u Nemačkoj nije suđeno i koji je uživao solidan društveni status, čak radeći i kao sudija. Strip ne pominje saradnju Klarsfeldovih sa Štazijem za koju smo saznali nakon što su otvoreni poverljivi dokumenti istočnonemačkih službi 2012. godine, a što je očigledno pomalo škakljiva tema. S druge druge strane, kako je pogotovo Beate bila vrlo ubeđena i jaka levičarka, nije neko preterano iznenađenje da je familija prihvatila podršku koja je dolazila od strane komunističkih organa, pogotovo upereno protiv zapadnonemačkih političara sa nacističkim prošlostima...

For Justice je izrazito zanimljiv strip uprkos svom sasvim dokumentarističkom, nimalo žanrovskom tonu i crtežu koji je izuzetno funkcionalan, čak i karakteran ali bez ikakvog stripovskog, jelte, glamura, jer se bavi temom koja, nažalost, danas i dalje veoma aktuelna. Možda i aktuelnija nego pre. Klarsfeldovi su i sami u intervjuima izražavali zabrinutost zbog uspona ekstremne desnice i neonacizma u Evropi tokom poslednjih godina, govoreći da se ne osećaju sigurno, a što, s obzirom na njihovu prošlost i ogroman napor u kreiranje Evrope kao prostora u kome nikada neće moći da se ponovi išta slično holokaustu i progonima Jevreja, ima popriličnu težinu.

No, i za nas ovde je ovaj strip podsticaj na razmišljanje uzevši u obzir poslednjih trideset godina istorije regiona, srpsku ulogu u zločinima protiv čovečnosti (i, naravno, ako ste tako raspoloženi, i uloge drugih) i činjenicu da danas na pozicijama Predsednika skupštine i Ministra unutrašnjih poslova imamo bliske saradnike vođa režima koji je ubijao političke protivnike, novinare, i kumovao (ako već ne direktno učestvovao u) genocidnim aktivnostima u regionu. Da ne pominjemo da je Predsednik države blizak saradnik političara pravosnažno osuđenog za ratne zločine. Dok, naravno, ne bi bilo razumno sugerisati da su Slobodan Milošević, Mirjana Marković i Vojislav Šešelj uporedivi po svojim učincima sa nacistima iz vrha Hitlerovog režima, ovde pre svega pričamo o brojevima i manje jasno istesanoj ideologiji, ali je fakat da su u pitanju neke od najmračnijih figura naše recentne prošlosti čiji sajdkikovi, portparoli i kumovi danas sede na najmoćnijim pozicijama u zemlji i da mi to, neko uz više, neko uz manje gunđanja, uglavnom prihvatamo kao ,,normalno" stanje. For Justice je utoliko strip koji ako ništa drugo, služi da nas podseti da se zapitamo jesmo li normalni. Digitalna edicija je na Comixologyju dostupna ovde.

Kada sam pre par nedelja pisao o stripu Beta Ray Bill Daniela Warrena Johnsona, napomenuo sam da mu je ovo drugi rad za velike, korporacijske izdavače a da je prvi bio prošlogodišnji Wonder Woman: Dead Earth za konkurentski DC. Kako o tom stripu do sada nisam pisao a, istini za volju, i suviše retko pišem o Wonder Woman (poslednji put, nažalost, povodom vrlo slabog recentnog filma), plus činjenica da je ovo bio praktično kompletan autorski rad jednog meni vrlo omiljenog strip-kreativca – sve su to, čini mi se dovoljni razlozi da danas napišem mali osvrt na ovaj četvorodelni miniserijal iz prošle godine čija je kolekcija izašla prvog Decembra a čiji su kvaliteti – bezvremeni.



Dobro, malo je to i stvar ukusa, naravno, Johnsonovo baratanje likom, delom i istorijom Wonder Woman ali i ostatka DC univerzuma svakako ne može biti po ukusu svakog čitaoca, ali pod bezvremenošću ovde prevashodno mislim da je u pitanju strip koji se dešava u jednoj potencijalnoj, a svakako alternativnoj budućnosti DC univerzuma koji poznajemo i koji bi se, da je izašao samo nekoliko meseci kasnije, perfektno uklopio u DC-jev Future State ciklus, sav sastavljen od priča koje imaju isti status ,,moguće" budućnosti.

Čitava poenta Future State je utemeljena u radu Scotta Snydera koji je sa krosoverom Dark Nights: Death Metal, kako sam onomad objašnjavao, praktično manifestno rastrgnuo taj fetiš ,,kanona" i ,,glavnog kontinuiteta" DC-jevog univerzuma/ multiverzuma/ omniverzuma, pružajući jednostavan pančlajn koji na kraju krajeva samo na papiru priznaje ono što je već dugo godina istina u praksi: samo mali broj opsesivnih fanova zapravo brine o tome koliko je kontinuitet uredan i može li se SVAKA priča o određenom superheroju (ili univerzumu) dosledno uklopiti uz sve ostale ikada objavljene priče o njemu; ostatak publike pre svega želi dobre priče, a ako su one direktno kontradiktorne nekoj drugoj priči, pa, taj ostatak publike je dovoljno zreo da prepozna neograničenu moć literarne fikcije. Već sam to pominjao ali Snyder se ovim (i ne samo ovim) svrstao direktno uz skut Granta Morrisona (za kog nisam siguran zna li uopšte da Snyder postoji), slaveći REALNOST fikcije na jednom mnogo višem nivou nego što je puko, suvo, često neveselo proveravanje mogu li se dva događaja opisana u stripovima logično zamisliti kao deo jedne životne priče.

Ovo pišem jer Daniel Warren Johnson je na potpuno drugoj strani od scenarista kao što je Morrison ili dva njegova velika nastavljača u DC-ju (Snyder) i Marvelu (Hickman). Ako ove autore prevashodno možemo da svrstamo u konceptualiste, kreativce koji se bave velikim pitanjima vezanim za prirodu univerzuma, postojanja, za odnos između onog što smatramo fikcijom i onog što smatramo realnošću, ali često im ne ide pisanje uverljivih likova ili prirodnih dijaloga među njima, Johnsona ja, naprotiv, doživljavam kao autora sa nogama čvrsto na zemlji koji je pre svega zainteresovan za ljudsko stanje, unutrašnji život likova i njegovo ospoljavanje kroz sukobe sa često nezamislivo ogromnim pretnjama. Kod Johnsona svakako postoji koncept, ali on je za njega zainteresovan pre svega kao način da svoje likove dovede u situacije gde moraju da se napregnu do pucanja, fizički i emotivno, da prevaziđu neke svoje unutarnje brane i realizuju se u akciji koja nosi njihovu suštinu, pa makar ta suština bila bolna, možda čak i donekle sramotna (kao u Beta Ray Billu ali i u Murder Falcon gde je Johnson perfektno svom protagonisti udelio i snagu i ranjivost, i poštenje i stid).



Wonder Woman: Dead Earth je upravo ovakva priča, moguća budućnost planete Zemlje u kojoj se Diana ne seća šta se desilo kada se probudi u svetu što je mnogo decenija udaljen od naše zajedničke budućnosti i što je temeljito razoren. Ovo je postapokaliptična priča u kojoj se isprva čini da Wonder Woman čak i nije obavezan sastojak – narativ na početku prati grupicu mladih osoba iz lokalnog kampa gde žive ostaci preživelih ljudi nakon nuklearnog rata koji je opustošio planetu a koji sada prikupljaju hranu i druge potrepštine, izloženi oštrim vremenskim uslovima i čudovišnim haedra bićima koja se pojavljuju niotkuda i agresivno napadaju preživele. Sama Diana, na koju ova grupica likova naleće je slaba, zbunjena i ne seća se ne samo kako se zatekla tu gde se zatekla, nego bukvalno ne pamti ništa iz poslednjih nekoliko decenija – njena sećanja su, kao i čitaočeva, vezana za ,,doba heroja", vreme kada je bila članica Lige pravde i rame uz rame sa Supermenom i Betmenom štitila planetu od upravo ovakvih katastrofa.

Johnson piše postapokalipsu tipično empatično, pokazujući i loše ljude među preživelima, ali i one dobre, požrtvovane i plemenite. Ovo me je pomalo podsetilo na senzibilitet kultnog Hermannovog Džeremaje a sa kojim Johnson deli i malo crtačkih sličnosti kad malo bolje razmislim, pa mi je strip na početku veoma prijao. Dianin dolazak u kamp, naravno, pokreće dijalektičku promenu i iako se ona ne seća zašto i kako je ovde gde jeste, njena uloga istorijskog zaštitnika ljudske rase ovde se realizuje kroz prevratničku akciju i jako inspirisanje preživelih da i sami delaju. Diana, nakon što svrgne okrutnog vladara male zajednice i povede odbranu kampa protiv napada ogromnih mutiranih haedra čudovišta postaje neka vrsta benevolentnog vođe ali i božanske figure stanovništva kampa i, svesna da je preživljavanje u ovim uslovima za ljude praktično nemoguće, odlučuje da ih sve preseli na ostrvo sa kog potiče. Temiskira je, naravno, istorijski, ekskluzivna lokacija za Amazonke kojima Diana pripada, da ne pominjemo da je muškarcima zabranjen pristup pod bilo kojim uslovima, ali Dianina računica je da stara pravila ne mogu da važe u svetu gde doslovno gledamo kako je ljudska rasa na rubu istrebljenja. Johnson se umešno poziva na prvi Dianin susret sa muškarcem, na samom ostrvu, i kako je u njoj ovaj susret sa bićem po svim kriterijumima inferiornim u odnosu na (polu)božanske Amazonke proizveo duboku ljubav prema ljudskoj rasi, ali strip dobija prilično šokantan preokret kada protagonistkinja stigne do Temiskire i shvati ne samo kako je došlo do ograničenog nuklearnog rata što je razorio ljudsku civilizaciju već i koja je bila njena lična uloga u uništenju sveta.



Ovo nije strip o tome da su superheroji i sami grešni ili da superheroji imaju mračnu stranu – takve smo alternativne budućnosti ionako mnogo čitali (uključujući radove Toma Taylora za DC, poput Injustice ili DCEASED, a čiju verziju za Marvel Australijanac uveliko najavljuje) – već pre svega strip koji implicitno prepoznaje da su superheroji, kao bića prevashodno akcije, onaj proverbijalni čekić koji sve probleme pred sobom vidi kao eksere i da njihova rešenja za probleme zbog toga ne moraju zapravo biti korisna za ljudsku rasu. Ovo jeste neka centralna filozofska linija stripa, ali je ispripovedana kroz vrlo grandiozan, operetski narativ o padu sveta i onom što je bilo posle, sa agresivnim, skoro psihopatskim bogovima i protagonistkinjom koja gubi veru u ljude svega nekoliko strana nakon što je sa suzama u očima objasnila zašto će ih zauvek voleti i smatrati vrednim borbe.

Johnson nije neki suptilni poeta i njegovi narativi su najčešće bučni, prepuni monumentalnih figura i nezamislivo snažne akcije, sa likovima koji se izražavaju plačući ili urlajući pa je i Dead Earth ovako formatiran. No, sam zaplet je intrigantan i služi i da se istraži upravo ona srž samog lika koju u stripovima što se dešavaju u normalnom kontinuitetu često nemamo kada da vidimo. Diana je ovde na ,,mrtvoj Zemlji" (što je možda i nenameran ali meni svakako zanimljiv kontrast sa Morrisonovim pričama o ovoj istoj ženi u ciklusu Wonder Woman Earth One) a ona je i sama napravljena upravo od zemlje, kako ovaj strip na samom početku podseća, pa je u neku ruku pad planete i ljudi u koje se tako zaljubila pre mnogo godina, nešto što ona doživljava mnogo ličnije od nekakvog ,,prosečnog" superheroja. Johnson je stavlja na veoma teška iskušenja, cepajući njenu ličnost maltene na dvoje, terajući je ne samo da objasni kako je moguće da istovremeno veruje u ljude, voli ih, ali i da je od njih umorna i ne veruje im (i ona to i čini) već i da na kraju izabere stranu u ratu – praktično najposlednjijem od svih, u kome se i skoro manifestno bira između ljudskog, ma koliko ono bilo krivo i prevrtljivo i božanskog, ma koliko ono bilo izvitopereno.

Neću spojlovati događaje iz stripa jer neki od preokreta u zapletu imaju jak emotivni impakt, ali ne mogu da ne ukažem da strip pokazuje ne samo kako (i zašto) je Diana ubila Supermena tokom poslednjih časova ,,stare" Zemlje, već i da u finalu priče ona iz njegovog leša čupa kičmeni stub sa lobanjom i koristi ga kao hladno oružje u presudnom poslednjem sukobu.



Johnsonovi stripovi uvek imaju element body horrora, vizuelno ali i konceptualno – u Extremity smo imali amputacije, u Murder Falcon kancer, u Beta Ray Billu je u centru priče dehumanizujuća deformisanost glavnog junaka – ali Johnson nije šok-taktičar i on ove motive upotrebljava da bi svoje likove humanizovao. Otud Dead Earth nije tek još jedna priča u kojoj Supermen biva ubijen zarad malo PR poena već polemika sa idejom da žene (oličene u Amazonkama) možda zaista nikada ne mogu da veruju muškarcima (čak ni kada su ,,super") ali i neka vrsta toplog ponovnog ujedinjenja dvoje starih saveznika (i ljubavnika) posle smrti gde je centrali deo skeleta pokojnog Kal-Ela u Dianinim rukama neka vrsta simbola vraćanja Supermena njegovoj suštini, njegovoj jednostavnoj prirodi gde je čitava svrha njegovog postojanja – čak i posle smrti – da pomogne svojoj usvojenoj planeti da preživi, čak i kada pokušavaju da je ubiju s razlogom besni bogovi.

Ponovo, Johnson nije suptilni detaljista već bučni metalac ali njegovi stripovi nisu ,,glupi" već samo okrenuti primalnim energijama i izražavanju kroz akciju. Otud je i Dead Earth strip što opija crtežom iz kog naprosto šiklja energija. Pomenuti body horror elementi ovde su prisutni ne samo u užasno mutiranim haedra čudovištima već i u liku Barbare Minerve aka Cheetah koja je i sama preživela nuklearni holokaust i dekade oskudice posle njega, ali je okrutnim eksperimentima transformisana u još monstruozniju formu od one na koju smo navikli. Johnson ovde gotovo potpuno ukida erotsku dimenziju ovog lika, pretvarajući Barbaru u maltene čistu bestijalnost, dajući joj jedan doktormoroovski nivo uznemirujućeg ishoda neetičkih vivisekcijskih opita i crtajući je asimetrično, sa zastrašujućom niskom zuba na desnoj strani lica.

No, scene borbe su ono gde strip dobija zaista vagnerovsku dimenziju sa Johnsonom koji je uvek perfektan u prikazivanju ogromnih srazmera a bez gubljenja detalja. Gigantska bića i jedna samo u stripu moguća elastičnost tela i oružja ovim scenama daju i neverovatnu kinetičnost ali i prvorazrednu horor-kinematičnost, ponovo bez naglašavanja eksploatacijskih dimenzija ovakve postavke. Johnson je, da i to ponovim, onaj old school autor koji smatra da akcija nije samo obavezan deo superherojskog stripa, već i esencijalan, da se superherojski strip ovaploćuje i izražava kroz akciju možda više nego kroz išta drugo, pa je i ogroman broj strana u Dead Earth posvećen pažljivo režiranim scenama dinamične akcije i urnebesne borbe koja i pored sve svoje tragične pozadine deluje katarzično i pročišćujuće. Naravno, Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu dopunjuju Johnsona skoro perfektno a autorov lični letering koji se tiče zvučnih efekata je poseban element karaktera ovog stripa.

Johnson je čovek idealan za pričanje ovakvih priča: monumentalnih, spektakularnih i sa puno neizbrisivih žrtava i ireverzibilnih posledica. To ga čini malo nezgodnim za rad u ,,normalnim" superherojskim serijalima (barem na dužnostima scenariste) ali kada mu se da kreativna sloboda, on isporučuje memorabilne, upečatljive emotivne i snažne priče poput Wonder Woman: Dead Earth. Ako vam se čita strip u kome je bitno samo da znate najosnovnije podatke o Wonder Woman, gde je ona svedena na svoju suštinu, pokazujući ne samo svoju snagu već i volju da tu snagu stavi pod (tuđu) kontrolu jer razume i rizike koji uz tu snagu idu, u kome je Supermen ubijen ali je to u redu, i koji je nacrtan i kolorisan SPEKTAKULARNO – Wonder Woman: Dead Earth je za vas i ODMAH pribavite sebi digitalnu kolekciju ovde.

Život ljubitelja stripa se, kad ga malo ciničnije pogledate, sastoji velikim delom od mučnog čekanja. Svakako, kada gledamo unazad i kažemo da je neki legendarni serijal izlazio pet ili deset godina, to zvuči kao epska avantura u kojoj smo svi zajedno živeli u neprestanoj ekstazi svo to vreme, iako je u stvarnosti čak i čekanje od mesec dana da izađe naredna epizoda ponekad neizdrživo dugačko – pogotovo ako ste mlada osoba – a okolnosti se, čini se, stalno udružuju da obezbede mnogo dramatičnije pauze i razmake između brojeva nekog stripa.



Otud sam se odlučio da danas napišem nekoliko redova o serijalu Farmhand Image Comicsa, iako sam potpuno svestan da je ovaj strip ne samo tek na polovini svog planiranog obima – izašlo je petnaest epizoda od najavljenih trideset – već i da je gotovo pretenciozno nagađati kada će se serijal zapravo završiti. Njegov autor – scenarista, crtač i tušer – Rob Guillory i sam kaže da se njegova publika navikla da on radi sporo ali temeljno, no to nije prevelika uteha kada se setimo da je za sada najnovija epizoda izašla još Maja prošle godine (treća kolekcija je došla mesec dana kasnije) i da je u njoj Guillory najavio da će strip ići na pauzu na neodređeno vreme. Objašnjenje da je tri godine bez prestanka radio na ovom projektu je sasvim racionalno, kao što je i priprema za lansiranje televizijske serije bazirane na stripu, a u kojoj Guillory ima centralnu ulogu, no, ovo jeste i svojevrsno sažimanje realnosti koja danas neumitno vreba sve nas što volimo creator owned radove u američkom stripu.

Naravno da čak i superherojski/ korporacijski stripovi kasne i prave pauze, ali oni ovakve stvari uglavnom uspevaju da kompenzuju rotacijama kreativnih timova gde dobijamo redovniji tempo izlaženja u zamenu za manje ličan, manje karakteran ton samog stripa. Na suprotnoj strani spektra su stvari poput, recimo, Seven to Eternity ili, još bolje, Kaijumax, serijali koji imaju mejnstrim produkciju i kvalitet ali i veoma osoben pristup žanrovskim predlošcima, ali čiju osobenost ,,plaćamo" time da njihovo izlaženje više nema nikakav opipljiv raspored već da se nove epizode ili sezone pojavljuju kada autori mogu da ih urade.

Naravno, Kaijumax je ovde ipak uredniji jer njegov autor – koji i sam radi skoro sve na ovom stripu – makar sebe uspeva da utera u koncept sezona koje, kada započnu, izlaze relativno predvidivim tempom, no stoji da se u ovim slučajevima zaista vidi to odsustvo čvršće izdavačke infrastrukture koje bi omogućilo autorima da se skoncentrišu samo na kreaciju dok bi plaćeni profesionalci radili sve drugo i onda bi sistem obezbeđivao i umetnički kvalitet i urednu produkciju. No, taj je voz, čini se, uglavnom prošao pa su i srazmerno ,,hit" serijali poput Sex Criminals ili WicDiv imali pauze i kašnjenja u izlaženju a, recimo, serijal Die, o kome sam nedavno pisao, izlazi DALEKO duže nego što mi se čini razumnim.

Da se vratimo na Farmhand, ovaj je strip startovao sa izlaženjem pred kraj 2018. godine i do polovine 2020. je izbacio petnaest brojeva što zapravo deluje razumno za serijal koga piše, crta i tušira jedan čovek i koji u svakoj epizodi ima nekoliko strana više od američkog standarda. No, kako rekosmo, Guillory kaže i da mu je potreban odmor, kao i da rad na televizijskoj seriji oduzima dosta vremena a naravno da su pare, jelte, na televiziji, više nego u stripu tako da Farmhand, koji je sa svojom trećom celinom, brojevima od 11 do 15 počeo atmosferu opasno da zagreva i doneo čitaocu nekoliko uzbudljivih – mada svakako ne i sasvim neočekivanih – otkrovenja, sada visi negde u vakuumu između Guilloryjevog koncepta za ostatak serijala i realizacije u nekoj nedefinisanoj budućnosti. I to je, ako vam se Farmhand dopao, teška muka.



Ako vam se Farmhand nije dopao vi ste, statistički sasvim verovatno, čudovište, ali svakako ću primetiti da je ovo strip koji uživa u tome da izazove nelagodu, čak jedno sasvim primalno, somatsko gađenje, a da je istovremeno u pitanju i duhovit, pa i topao rad koji, uprkos povremeno do groteske karikiranom grafičkom stilu, da ne pominjem bizarnim (kvazi?)naučnofantastičnim konceptima, odiše i jednim gotovo naturalističkim mirisom.

Rob Guillory je najpoznatiji kao crtač sjajnog Imageovog serijala Chew iz pretprošle i prošle decenije, bizarne, nepredvidive vožnje kroz fantastiku, akciju i naprosto grotesku koju je napisao John Layman a Guillory joj podario izvanredan, upečatljiv grafički karakter. U osvrtu na ovaj serijal napisan pre desetak godina za UPPS, pomenuo sam i ovo: ,,Na svom blogu Guillory veli da kada ga ljudi pitaju kako je došao do svog karakterističnog stila, njemu dođe da se nasmeje jer je baš taj stil bio zaslužan što je godinama imao problem da dobije poslove. Nije da je on neki hiperekstravagantan crtač, ali ipak, činjenica da u svom radu izraženo karikira i stilizuje, kako likove tako i okruženje sigurno je zaslužna za njegovo dosadašnje odsustvo iz američkog strip-mejnstrima (do sada mu je najvisokoprofilniji projekat bio Teddy Scares). No, sa Chew, Guillory konstantno, iz broja u broj isporučuje moćan, eksplozivan crtež u kome je akcija suludo dinamična, humor perfektno toniran, a sve, od vanzemaljskih ambijenata, preko urbanih pustoši pa do ledene egzotike Antarktika odiše energijom i ličnošću. Činjenica da Guillory radi i najveći deo kolorisanja zaslužna je i za sočnost stripa u kojem je ogroman broj scena posvećen tkivima i telesnim fluidima."

Chew je pokupio i dva Ajznera, kao i dve Harvi nagrade a Guillory je za svoj sledeći veliki projekat, Farmhand, odabrao da bude kompletan autor i pokazao da na prethodnom serijalu nije bio tek uspešni realizator Laymanovih ideja. Farmhand je, nećete se iznenaditi, strip u kome se prepoznaje veliki deo bizarne, polukomične, poluhororične nelagode koja je nosila i Chew i ovo nije samo na ime Guilloryjevog superiorno izvitoperenog crteža.

Zaplet i radnja Farmhanda bi se najpre mogle opisati kao jedna smirenija, prizemljenija, nešto humanija varijacija na teme ali prevashodno atmosferu koja je nosila Chew. I ovde imamo na programu bizarnu interakciju između delova prirode u kojoj živimo – i umiremo – a koja daje decidno uznemirujuće rezultate, no Guillory sve pakuje unutar jedne gotovo slice of life priče o porodici gde je muž autor stripova (,,trenutno između projekata"), supruga je puna razumevanja i radi administrativne poslove da prehrani njega i dvoje dece koja idu u školu i prave haos onako kako ga deca u stripovima – a neretko i izvan njih – i inače prave.



Farmhand svakako ima u sebi nečeg autobiografskog jer je Ezekiel Jenkins, glavni junak stripa, ne samo strip-kreator (doduše prevashodno scenarista) već i Afroamerikanac, baš kao i Guillory, i komplikovani odnosi unutar njegove originalne a zatim i nove porodice nisu samo premaz ,,realističnosti" na stripu koji je ekstravagantno fantastički usmeren, već deo njegove srži.

Naime, na početku serijala se Ezekiel sa porodicom seli nazad u mali grad u Luizijani (i Guillory je iz Luizijane), Freetown, u kome je odrastao uz sestru i oca na farmi, a posle dugačkog perioda tokom kog sa ocem nije bio ni u kakvom kontaktu. Tek ćemo mnogo kasnije saznati zašto Ezekiel svom ocu ne veruje i dugo nije želeo da ima išta sa njim, iako između dva muškarca postoji vrlo snažna, neraskidiva spona koja bi se i pored sve frikcije mogla nazvati ljubavlju. Takođe, tek ćemo nešto kasnije shvatiti da Ezekiel povratak u Freetown doživljava kao svojevrsni poraz, napuštanje kreativne karijere i urbanog, modernog života zarad povratka u prošlost – detinjstvo u kome, videli smo, mnogo toga nije išlo kako valja – u kojoj se nalaze okopavanje bašte, pucanje sačmaricom na kojote što dolaze da pokolju živinu, ali i neke traumatičnije epizode.

No, u vremenu koje je proteklo, otac Jedediah je sa Zekeovom sestrom razvio iznenađujuće uspešan biznis i strip ovde ima vrlo dobro pogođenu spekulativnu komponentu sa neobičnim tipom stem ćelija koje Jedediahu omogućavaju da doslovno gaji ljudske organe na drveću i radi zamenu oštećenog tkiva pa i amputiranih delova tela ljudima koji su preživeli nesreće, bez previše invazivne hirurgije. Ili barem tako na početku izgleda.

Guillory svoje likove piše vrlo minuciozno, dajući svakome više slojeva i ne otkrivajući nam sve njihove tajne odmah na početku. Zeke je već i sam komplikovan i nesiguran u svoje životne izore, otac je ćutljiva fasada strogosti i determinisanosti iako kasnije saznajemo da je u pitanju gotovo potpuno ruinirana ličnost, sestra – iako deluje preduzimljivo i energično – ima očigledne sumnje u to je li odabrala pravi životni put s obzirom da joj je šef sopstveni otac i da se nije, tehnički, mrdnula sa farme, a istovremeno je FBI ucenjuje da špijunira sopstvenog oca (i šefa), za uzvrat obećavajući da za sada američka administracija neće dirati Jededeiahov projekat. Tu su i drugi, sporedni, ali, pokazuje se, veoma važni likovi, u vidu aktuelnog gradonačelnika, lokalnog (crnog) pastora, ali i naučnice i bivše Jedediahove koleginice na projektu istraživanja biljaka i stem ćelija, koja se povukla na malo imanje i tamo gaji organsko povrće, čaj itd. Svaki od likova, uključujući Zekeovu decu, ima značajne uloge u narativu i kad god pomislite da je neko od njih tu samo radi komičnog predaha ili davanja stripu autentičnog mirisa Luizijane, prevarićete se. Ovo je fantastički triler sa velikim brojem pokretnih delova od kojih je svaki esencijalan za funkcionisanje celine.

Već činjenica da glavni junaci nose biblijska imena, a da mnogi likovi u stripu imaju prezimena koja asociraju na biljni svet (pastor se preziva Tree, pomenuta bivša naučnica i kandidatkinja za novu gradonačelnicu se preziva Thorne) sugeriše dublje, kompleksnije odnose i slojeve simbolike a Guillory umešno kombinuje elemente ,,mejnstrim" religije ali i folklornih verovanja (hoodoo) kako bi događajima u stripu dao okvir koji ide dalje od pukog fantastičkog trilera.



No, triler svakako dobijamo – dešavanja u ovom stripu se zalaufaju na ime ,,curenja" posebnog semena iz Jededeiahovih postrojenja i efekata koje ovo seme ima na drugi živi svet u Freetownu i oko njega. Farmhand vrlo brzo dobija vrlo snažne body horror prelive a koji su dalje spretno povezani sa egzistencijalnim hororom, demonologijom i religijom. No, strip nikada ne upada u uprošćenu žanrovsku matricu i mada čak i sami likovi povremeno citiraju zombi filmove kao najbližu aproksimaciju za ono što se u nekim momentima događa, Farmhand nikada ne gubi to utemeljenje u porodici i porodičnim odnosima. Ovo je u barem istoj meri smalltown horror/ thriller kakav bi možda napisao Jordan Peele da ima vremena, koliko i groteskni body horror sa ljudima kojima iz tela rastu grane i imaju cveće umesto očiju. Ključno, Guillory postiže idealnu ravnotežu između toga da su bizarne, fantastičke scene u stripu dovoljno prisutne da čitalac bude na ivici sedišta veliki deo vremena, a da likovi ne otupe na sve što se događa. Ta uzemljenost je presudna za imerziju čitaoca, sa likovima koji iako povremeno prolaze kroz set-pisove kao zaista ispale iz akcionih-horor filmova, nikada ne gube tu šokiranost stvarima koje se događaju niti iz vida ispuštaju činjenicu da se čitava drama odigrava u uskom krugu likova koji su porodica ili prijatelji decenijama unatrag.

Guilloryjev crtež je za sve ove godine još više napredovao, najpre u pripovednom smislu, sa izuzetno elegantnom ,,režijom", gotovo filmskim rezovima između scena i pažljivo odmerenim krešendima i pančlajnima koji Farmhandu daju idealnu trilersku dinamiku. Sa druge strane, likovi ga sve vreme drže u naturalističkoj ravni – iako ih Guillory crta karikaturalno, sa tankim telima i udovima i neproporcionalno velikim glavama. Dokaz njegovog majstorstva je to da ovakav pristup ljudskoj anatomiji likove čini izražajnijim i bližim čitaocu i ne svodi ih na ,,neverovatne" crtanofilmovske ,,figurice". Guillory nije sam kolorisao ovaj strip, ali koloristkinja Taylor Wells koja je radila prva dva toma se odlično uklopila u atmosferu stripa forsirajući prelive zelene i plave boje da nam ostavi taj utisak vlažne, biljne atmosfere, a Rico Renzi koji ju je nasledio se za sada veoma dobro snalazi.

Farmhand je strip koji uspeva da pomiri mnoge različite žanrovske elemente: triler i misteriju kakve smo, recimo, voleli u takođe Imageovom serijalu Postal, grotesku i horor koji se ne zasnivaju na skrivanju i sugestiji koliko na umetanju užasnog u svakodnevno, ali i humor vezan velikim delom za Ezekielovu decu i njihovo poimanje događaja koji ih okružuju. U prvom redu je kombinacija tog jako potentnog body horror koncepta i te izuzetno dobro plasirane, naturalističke porodične drame u kojoj likovi deluju stvarno, sa realnim problemima, brigama, manama, vrlinama i potrebama pa Farmhand zbilja pogađa u sam centar, izbacuje čitaoca iz ravnoteže i dočekuje ga mrežom isprepletanih, mutantnih lijana i loza. Ne znam koliko će još godina proći dok ne vidimo i drugih petnaest epizoda i saznamo kako se sve to završava, ali svakako iz sve snage preporučujem do sada izašle brojeve na kupovinu i čitanje.

Krajem prošlog meseca američki Fantagraphics objavio je kolekciju Alberto Breccia's Dracula i kako pričamo o jednom od vizuelno najfascinantnijih  radova najpoznatijeg argentinskog strip-crtača u istoriji, ali i o neobično satiričnom pogledu na gotski horor, osetio sam da je potrebno da ukažem na ovo izdanje, i ispišem reč-dve o njemu. Fantagraphics nastavlja da bude neugasivi svetionik koji anglofonu publiku vodi kroz bespuća stripova što ne spadaju u aktuelni mejnstrim ili što nisu originalno pravljeni na Engleskom jeziku a njihova pod-edicija The Alberto Breccia Library je posle sertifikovanih remek dela kao što su Mort Cinder ili Perramus (o kojima ću pre ili kasnije morati da pišem da bih ikako legitimisao svoje povremeno bavljenje argentinskim stripom) neobično prijatno osvežena izlaskom Dracule.



Alberto Breccia's Dracula je kolekcija pet relativno kratkih radova nastalih u poznijem autorovom periodu, u vreme kada je Breccia već smatran živom legendom i najvažnijim argentinskim strip-crtačem svih vremena (kada je, uostalom, i njegov sin, Enrique, već bio prepoznat kao izvanredan crtač na ime rada na serijalu Alvar Mayor o kome smo pisali ovde). O Albertu Brecciji sam već pisao u okviru osvrta na Eternaut, ali naravno da vredi za nove čitaoce ponoviti nekoliko najbitnijih podataka o ovom autoru.

Rođen u Urugvaju 1919. godine, Breccia je odrastao u Buenos Airesu i četrdesetih godina postao deo talasa strip autora koji su kreirali ono što će kasnije biti nazivano zlatnim dobom argentinskog stripa. Kako smo već pričali, argentinski strip je u to vreme bio pod velikim uticajem i severnoameričkog ali i evropskog stripa, ovo potonje velikim delom na ime prisustva značajnog broja velikih italijanskih autora u samoj Argentini. Venecijanska grupa, u koju je spadao i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na sazrevanje argentinskog stripa, a Breccia je pedesetih godina proglašen njenim počasnim članom na ime svog kvaliteta i senzibiliteta.

Prepoznat kao jedan od najboljih crtača svoje generacije, napravio je dalji logičan korak ka osvajanju autorskog, pa, autoriteta, sarađujući sa Héctorom Germánom Oesterheldom, ključnom scenarističkom, mislilačkom i ideološkom figurom strip-scene onog doba, sa kojim je prvo radio serijal Sherlock Time, zatim ključni rad iz šezdesetih, Mort Cinder a onda, na kraju decenije – posle nekoliko godina odsustva iz industrije na ime ekonomskih pritisaka, tokom kojih je porodicu izdržavao predajući na visokim školama – i dva veoma važna stripa: biografiju Čea Gevare (na kojoj je sarađivao i mladi Enrique Breccia) a zatim rimejk Oesterheldovog Eternauta iz pedesetih godina, urađen u naglašeno artističkom i ekstremno pesimističkom ključu.



Veze sa Oesterheldom koji je bio ubeđeni levičar i Peronista – i na kraju mučen i ubijen sa čitavom svojom porodicom zahvaljujući svom aktivizmu – Brecciji su takođe donele priličnu količinu neželjene pažnje od strane vojne hunte koja je diktatorski vladala Argentinom od polovine sedamdesetih godina. Originalne table biografija Čea Gevare i Evite Peron (takođe rađene sa Oesterheldom) zbog toga danas ne postoje jer su ili izgubljene ili konfiskovane. Ipak, Breccia je sedamdesetih godina imao sreću da je njegov rad prepoznat u Evropi i u SAD, pa je mogao da publikuje u evropskim magazinima i fokusira se na autorski rad bez potrebe da se bavi ,,tuđim" stripovima koji bi platili račune. Ovaj je rad podrazumevao i saradnju sa uglednim scenaristima (Carlos Trillo i drugi), ali i solo-projekte, uključujući strip-adaptacije nekih dela klasične proze.

Dracula spada u ovo potonje jer je u pitanju strip napisan i nacrtan kompletno od strane Breccije, urađen po prepoznatljivom predlošku Brama Stokera, ali i napravljen na jedan duboko ličan način tako da činjenica da se ovo danas prodaje pod naslovom Alberto Breccia's Dracula ima puno opravdanje. Ovo nije, kako se to obično kaže, Drakula vaših dedova i otaca. Ovo je na neki način postmoderni, snažno satirični Drakula koji ide nasuprot većini utemeljenih gotskih arhetipova i svojom intenzivnošću daleko nadilazi bilo kakvu primisao o pukoj adaptaciji postojećeg materijala.

Ove kratke priče o Drakuli, bez teksta i, u kontrastu sa najpoznatijim Breccijinim radovima, bogato kolorisane, izlazile su, naravno, u Evropi. Španski Magazin Comix Internacional (koji je objavljivao i evropske ali i severnoameričke nezavisne radove) je ovo publikovao između Septembra 1984. i Februara 1985. godine, ali vredi napomenuti da je sam rad započet 1983. godine i na neki način koincidirao sa završetkom vojne diktature u Argentini koja se urušila nakon oktobarskih izbora te godine.



Pogovor za ovu kolekciju od strane italijanske autorke Danielle Brolli naglašava da je Breccia u vreme osmišljavanja i začetaka Dracule bio politička meta. Vojna hunta je osećala da joj se bliži istek roka pa iako je Breccia bio prevelika javna figura da bi prosto nestao, nije bio pošteđen šikaniranja i pretnji, uključujući pozive usred noći, pretnje smrću njemu i čitavoj porodici, sav onaj asortiman koji, sa žaljenjem, povremeno prepoznajemo oko sebe i danas.

Utoliko, iako je Breccia u to vreme radio nekoliko stripova sa drugim autorima, Dracula je u neku ruku i njegov lični iskaz i neka vrsta mentalnog procesuiranja perioda potonuća i pada vojne diktature, prelomljena kroz gotski horor transformisan u postmodernu satiru pa i, na momente – vodvilj.

Drakula kojeg Breccia ovde crta je daleko od zavodljivog, magičnog gotskog gospodina koga pamtimo iz klasičnih adaptacija Stokerovog predloška i ovaj strip  u prvom redu karakteriše groteska. Brollijeva ukazuje na sličnosti sa stilom slikara kao što su nemački futuristički slikar i autor grafika George Grosz ili austrijski ekspresionista Oskar Kokoschka, a kompleksnost Breccijinih kompozicija u ovom stripu i korišćenje boje i osvetljenja svakako joj daju za pravo. Naravno, Breccija je pre svega strip-autor pa pored toga dobijamo i snažno i ubedljivo vizuelno pripovedanje koje se ovde odvija bez ikakve pomoći teksta.

Breccijine satirične priče o Drakuli su priče o slabosti i nesigurnosti, o opadanju i pogrešnim procenama. Već u prvoj Drakula biva ponižen od strane američkog superheroja koji je OČIGLEDNO Supermen samo nema amblem na prsima (a ako pogledate skice na kraju kolekcije, videćete da je na njima crtan sa amblemom, koji je na kraju verovatno uklonjen da se izbegnu problemi sa DC-jem), ali i od strane žene koju je odabrao za svoju (seksi) žrtvu. Druga priča je bizarna varijacija na klasični narativ iz Stokerovog romana, da bi kasnije priče varirale Edgara Allana Poea, ali i roman ja sam legenda Richarda Matesona. U Breccijinim verzijama svaki od ovih predložaka biva subvertiran, satirisan, pa povremeno i otvoreno ismejan, sa Drakulom koji je manje ,,legenda" a više izraubovani predstavnik jednog starog, prošlog doba. Ovim se ne želi reći da se stripovi iscrpljuju u prostoj komičnoj dimenziji i zapravo varijacija na Mathesona sadrži izuzetno snažne slike koje aludiraju na političke čistke u Argentini, sa nepreglednim poljima grobova bez imena na spomenicima. Ova priča odlazi daleko unatrag od gotskog horora i prikazuje maltene biblijske (ili makar apokrifne) scene mučenja i dehumanizacije gde ,,pakao na Zemlji" nije puka književna metafora već sublimacija poslednjih godina života u Argentini u kojoj je režim, što je slabiji bio, postajao sve pokvareniji i suroviji.


Breccia ove kratke priče bez teksta priča bez žurbe, dajući čitaocu mnogo vremena da ispituje njegove vrtoglavo kompleksne kompozicije, i pazeći da mu oko kroz njih vodi na inovativne načine, fokusirajući ga na konturu Drakule ili na neki od važnih detalja na njegovom telu (recimo opsceno predimenzionirane usne). Breccijin Drakula nije zastrašujuća figura, koliko je groteskna, kao naduvena, prestarela verzija Bele Lugošija koja tetura kroz krajolik – i zajednicu – što je odavno prevazišla strah od vampira-iz-literature. Kolorni rad je gust, debeo i snažan a Breccia veoma pažljivo koristi osvetljenje da nam slike predstavi, po potrebi, kao dvodimenzionalna ulja na platnu ili kao dugačke, kontrastne kompozicije koje sugerišu prostor i dubinu i uvek se pažljivo usredsređuju na jedan detalj koji čitaoca drži usidrenog i sigurno ga vodi od panela do panela po tabli koja bi, u rukama manje spretnog autora bila samo nerazaznatljivi haos krivih linija i gusto nanesene boje. Iako je tokom sedamdesetih postao poznat kao crtač koji radi čudesne stvari samo olovkom i tušem na belom hameru, Breccia ovde demonstrira jednako siguran rad sa kolorom i Dracula je u najmanju ruku zbog toga esencijalna kolekcija koja pokazuje jedan od poznih radova velikog majstora.

Breccia je Draculu radio nakon Perramusa, stripa koji je možda najreprezentativniji za osećaj represije i bezizlaznosti pod vojnim režimom u Argentini i u poređenju sa njime je svakako u pitanju lakše štivo, sa, čak, žovijalnim elementima. No, iako nema težinu Perramusa niti ambiciju Morta Cindera, Dracula je Breccijino poigravanje sa klasičnim književnim motivima u medijumu kolora i fantastično izvitoperenih slika koje ne treba olako otpisati. Neke od tabli u ovoj kolekciji su najbolji Breccia svih vremena a to je valjda vredno svačije pažnje. Comixology digitalnu kolekciju ima ovde, a Fantagraphics će vam tvrdokoričenu verziju rado prodati na ovom mestu.

Pročitao sam pre par nedelja izašli grafički roman Old Head koji je za Image Comics, posle uspešne kikstarter kampanje, napisao i nacrtao talentovani Kyle Starks, crtač nekih epizoda strip serijala Rick and Morty i, kako kaže jedna od njegovih biografija, scenarista Oni Pressovog miniserijala Dead of Winter u kome pas, bivša televizijska zvezda, ubija zombije u postapokaliptičnom mizanscenu nastalom na osnovu uspešne istoimene igre na tabli. Kyle Starks je do sada imao i jednu nominaciju za Ajznera, kao autor popularnog grafičkog romana koji je omažirao i parodirao akcione filmove osamdesetih godina, Sexcastle. I ovo je izdao Image Comics a više od pola decenije kasnije, Starks je završio svoj novi grafički roman i utisak je da je ponovo pronađen udoban balans žanrova ali i odnos između nekoliko pristupa materijalu.



Old Head je naime još jedan veoma ugodan spoj komedije, parodije, akcije i, u ovom slučaju horora. Starks ima vrlo karakteran crtački stil, sa urednim ali dinamičnim lejautom i energičnim pripovedanjem. Njegovi likovi, iako veoma karikirani – kako i očekujete od nekoga ko zarađuje za hljeb radeći Rick and Morty – imaju dosta karaktera ali i uverljive humanosti a što je značajno za strip koji se bazira na osetljivom spoju preterane, do parodije zaoštrene akcije, intenzivno (ali ne podsmešljivo)parodiranog  horora i jedne slice of life naturalističnosti koja u čitaocu treba da izazove empatiju pa čak i malo melanholije pre nego što ga Starks baci na tobogansku vožnju u kojoj lete glave i ispada se kroz prozore.

Old Head je žargonski izraz koji označava osobu koja je toliko stara (u određenom okruženju, poslovnom i slično) da je malo sumnjivo što je i dalje tu, a što je odgovarajući termin s obzirom na to ko je glavni negativac ove priče. Gledaću da izbegnem spojlere jer je jedan od elemenata šarma Old Head upravo to postepeno otkrivanje da stvari nisu baš onakve kako izgledaju na početku, ali nije da već naslovna strana stripa ne sugeriše veoma snažno u kakav će se ovo narativ izmetnuti.

No, Old Head nas u svoj zaplet uvodi krećući od Kulina Bana i dajući nam naizgled nepotrebno detaljnu biografiju glavnog junaka, bivšeg profesionalnog košarkaša po imenu Nash Gliven. Nash je, u vreme kada čitalac pristigne u radnju stripa već penzionisani basketaš od preko pedeset godina, sa istorijatom igranja u srednjoškolskim, zatim koledž timovima, a na kraju i skoro dve decenije profesionalnog igranja, kome su saigrači dali nadimak Old Head upravo jer je uspeo da se zadrži u timu daleko preko nečeg što je izgledalo kao prirodni rok njegovog trajanja. Nash, naime, nije bio neki veliki košarkaš, naprotiv, u jednoj emotivnoj sceni dijaloga sa dvanaestogodišnjom ćerkom, Nash objašnjava da se oseća kao da je protraćio najveći deo svog života – da je sve vreme čekao taj jedan trenutak u kome će se ,,probiti" ili uraditi nešto po čemu će ga istorija pamtiti, ali da to nikada nije došlo. Ćerka mu kaže da je ipak imao sasvim solidnu karijeru profesionalnog igrača a on na to uzvraća da je najveći deo nje proveo sedeći na klupi za rezerve, da nije bio dobar ni u šutu ni u skokovima, da je njegovo najveće dostignuće da je u jednoj sezoni bio sedmi najbolji odbrambeni igrač...



Iako deluje kao da je Nash sa tim pomiren i da je, kao, sada zreo čovek koji je u stanju da priča o svom životu bez padanja u emotivne bezdane, zapravo nije baš tako. Naprotiv, recimo, kada on ćerki objasni da mu je nadimak tokom najboljih igračkih godina bio ,,The Knife", odnosno ,,nož", jer je bio u stanju da proseče svoj put kroz ma kakvu odbranu da je protivnički tim postavio, ona ga – sa svom iskrenom nedužnošću dvanaestogodišnjakinje – pita da li je to zapravo tačno jer je ona čula da su ga tako zvali pošto mu je šut bio očajan, u smislu da nož ne može da puca. Verovatno ovo bolje zvuči na Engleskom nego na Srpskom, ali poenta je da Nash ni pod stare dane zaista ne može da nađe stvaran mir i svoje mesto u životu – ćerku u stripu on vodi u bakinu provincijsku kuću da je proda, iako nije njegov vikend, jer je, naravno, odavno razveden i, mada je sada zreo i odrastao čovek, on i dalje povremeno upada u tuče i generalno se ponaša nezrelo. Otud i razvod i nelagoda povodom karijere za koju ne oseća da je ikada bila ono što je trebalo da bude, a smrt majke, jednog vrlo čvrstog, utemeljujućeg prisustva u njegovom životu – oca nikada nije upoznao jer je ovaj umro dok je Nash još bio fetus – je neka vrsta poslednjeg udarca za Nasha koji oseća da sada više nema nikakvu orijentaciju u ovom koordinatnom sistemu, jeste, konfuzije. Makar je ćerka duhovito i zrelo stvorenje za svoje godine.

Strip dobija blago komedijaški ton kada se Nash nađe sa pravnim zastupnikom vlasnika velelepnog gotskog zamka na brdu iznad majčinog imanja a koji je već godinama pokušavao da od pokojne žene kupi ovaj komad zemlje i kuću na njemu. Majka je, iz samo njoj znanih razloga decenijama odbijala dobru cenu i Nash i sam kaže da nema pojma ni zašto je tako i da je ona bila dosta ,,privatna" žena koja sa sinom nije delila mnogo toga. Ipak, ona ga je podigla i od njega napravila makar muškarca koji ume da se bori čak i kada su svi izgledi protiv njega.

Ispostavlja se da je kupovina imanja za misterioznog vlasnika zamka (napominjem, gotskog) na brdu nekakav big deal i Nash je i pozvan da sa njegovom ekipom proslavi potpisivanje kupoprodajnog ugovora, a pokaže se da se ta ekipa sastoji od mase dudebro likova koji se svi trude da govore kul žargonom i budu najbolji ortaci sa superminornom košarkaškom zvezdom iz vremena kada su oni još bili klinci.



Ovo nije klasična postavka za vampirski horor, ali Kyle Starks uspeva da mu stvari idealno ,,prorade". U pogovoru za strip Starks objašnjava da je rad na romanu trajao dugo, pogotovo što nije prvo napravljen konačni scenario nego su stvari osmišljavane u hodu a što je zahtevalo i vraćanje i preradu već gotovih tabli, no rezultat je da Old Head ima tu improvizatorsku energiju kojoj Starks teži i da su promene težišta u narativu, pa i promene samog žanra koje se događaju zapravo dobro pogođene. Tako, iako strip nikako nema uredno pripovedanje niti izbalansirane elemente, to mu zapravo daje više karaktera. Naš glavni junak koji se do kraja pretvara u akcionog heroja što mora da porazi zastrašujuću vampirsku pretnju uspeva da bude pravi izbor za ovu priču baš zato što do tog momenta znamo mnogo o njegovoj prošlosti, o njegovoj psihologiji i emocijama. Starks pravi opširne flešbekove kada mu je potrebno da čitaocu da informaciju što će pravilno kontekstualizovati akciju koju gledamo u sadašnjem vremenu, ali njegovo pripovedanje je veoma ekonomično i dinamično i ovo naprosto ne smeta.

Uopšte, Starksove table su jako funkcionalne, sa izvrsno odmerenim tempom odvijanja radnje, pravilno odabranim mestima na kojima će se raditi naglasci (spleš table ispunjene akcijom ili hororom), ali onda i dobro odmerenim momentima dekompresije gde dobijamo kompozicije više panela koje nam daju i karakter i psihološku napetost, pa na kraju i odlično fokusiranu akciju. Finale stripa u kome glavni junak praktično nalazi svoj ,,onaj trenutak" u životu po kome ga niko neće pamtiti, ali je on konačno postao svestan da je ljudsko biće sa velikom, stvarnom vrednošću, je elegantni odjek jednog od flešbekova sa početka, momenta iz Nashove igračke karijere u kome je bio na milimetar od slave i onda je ispustio jer je pokušavao nemoguće.

Old Head je kolorisao Chris Schweizer, crtač i kolorist tri puta nominovan za Ajznera pa je ovo grafički roman koji ima lep balans između Starksovog jednostavnog, karikaturalnog stila crtanja i kolora koji je sveden, do mere da Old Head na momente doživljavate kao crno-beli strip, a da kolori ipak dodaju presudne elemente atmosfere. Ovo je ugodna i topla komedija koja ima tačno onoliku količinu realnosti u sebi da vas pogodi malo ispod pojasa i natera da razmišljate o nekim svojim životnim prekretnicama i moguće propuštenim šansama, a onda i tačno onoliko urnebesne, savršeno nacrtane horor-akcije da bude zabavna. Starksov humor je dobronameran i prijatan čak i kada je zapravo prilično ,,edgy" i Old Head je, na gomili jedan zaista uspeo, prijatan strip koji mogu da preporučim svakome. Comixology stranica je ovde.

Proletos je američki Humanoids – ogranak kultnog francuskog Les Humanoïdes Associés – objavio grafički roman Count, ili, jelte, ,,Grof", naučnofantastičnu varijaciju na ,,najveću priču o osveti svih vremena". Crtač ali i scenarista na ovom stripu je Ibrahim Moustafa, portlandski autor koga najpre znamo kao vrlo nadarenog crtača što je do sada radio za različite američke izdavače – i Marvel i DC, ali i Dark horse, IDW, BOOM!, Dynamite pa i Image, radeći u različitim žanrovima i sa različitim scenaristima. Savage Things za Vertigo, Mother Panic: Gotham AD za Young Animal i James Bond: Solstice za Dynamite su mu do sada radovi najvišeg profila, a ovaj posledni je notabilan jer je na njemu Moustafa bio kompletan autor, radeći i scenario i crtež. Ovo mu je verovatno dalo dovoljnu količinu kredita kod Humanoidsa ali i samopouzdanja da se baci na projekat Count koji je takođe napisao i nacrtao sam, uz kolore Brada Simpsona.



Grof Monte Kristo Aleksandra Dime je zaista jedna od najvećih pop-kulturnih tvorevina napravljenih na temu osvete i u dobroj meri predložak za ogroman broj kasnijih ,,osvetničkih" narativa stvaranih u okviru zapadne popularne kulture. Dima je u vreme kada je započeo rad na ovom serijalu – 1844. godine – već završavao Tri Musketara, svoje možda najpoznatije delo – takođe adaptirano u milion verzija u narednih stoleće i po – a sa narednim romanom je dinamični sadržaj pun mačevanja i akcije poveo u drugom smeru, dajući mu atmosferu intrige i mračniju, možda za nijansu ,,dramskiju" podlogu. Na kraju krajeva, iako obe priče imaju politički bekgraund (Dima je imao... veoma komplikovan odnos sa  Bonapartom i njegovim novim režimom) na koji se onda nasađuje mačevanje i akcija, Grof Monte Kristo je ličniji narativ, sa dubljim zaronom u psihologiju glavnog lika, naglašenijom motivacijom koju on ima i, možda ključno, snažnom transformacijom protagoniste tokom priče a koja je rezonirala sa publikom svih narednih generacija, pokazujući kako mladi, strastveni muškarac kome je učinjena užasna nepravda, postaje ledeni, superiorni anđeo osvete. Dima je, vele, jedan deo ovih motiva već analizirao u svom manje poznatom romanu Georges završenom 1843. godine, a navodno je dobar deo zapleta zasnovan na istinitim događajima, zapisanim od strane arhivara pariske policije i objavljenim 1838. godine. Kako god bilo, Dima je bio veliki romansijer i napisao veoma popularan rad koji danas ima, kako rekosmo, arhetipsku snagu.

Ibrahim Moustafa sam kaže da se nije ropski držao Diminog narativnog predloška i da bi bilo i sasvim pošteno reći da je Count pre svega inspirisan Dimom, radije nego da je njegova direktna adaptacija. Opet, govorimo o grafičkom romanu koji zadržava najveći deo Diminog senzibiliteta, ponovo sa izraženom političkom pozadinom na kojoj nastaje priča a onda i sa centralnim likom koji se tokom narativa snažno transformiše, čak, do mere kada čitalac počinje da se zbilja plaši za njegovu ljudskost. Ta tenzija između osvete kao oruđa ,,objektivne" pravde i osvete koja postaje opsesija i proždire čoveka do mere kada o pravdi postaje izlišno govoriti postojala je i u originalnom predlošku, naravno, ali Moustafa pažljivo odmerava svoj pripovedni postupak tako da nam je naglasi, a da ipak do kraja dobijemo uzbudljivu i zabavnu ,,swashbuckling" avanturu sa sve borbenim robotima, ličnom letačkom opremom, mačevima koji ,,jonizuju okolnu materiju" i time prosecaju kroz maltene svaki materijal itd.



Pošto priču, u najširim crtama, već znamo, Count u dobroj meri zavisi od toga sa koliko maštovitosti Moustafa kreira svet u kome se priča dešava. I ovde imamo vrlo solidne rezultate. Ovo je staromodna, vrlo razgažena spejs opera u kojoj imamo visoku tehnologiju – leteće brodove i holografske projektore ugrađene u ljudske lobanje, pomenute jonizujuće mačeve i uređaje za letenje koji se aktiviraju pritiskom na dugme na junačkim prsima, na šta na leđima izlazi par prozračnih krila – a da je društveno uređenje zastalo na stadijumu koji prethodi eri prosvetiteljstva. Na početku stripa pratimo Samuda Redxana, mladog i energičnog ,,mornara" na jednom od letećih brodova koji prevoze robu za represivni režim što sedi na vrhu klasno vrlo raslojenog društva i održava se tamo venčanjima unutar prilično bliske porodice. Ipak, Redxan je mlad, snažan, pun optimizma, čak i veren za jednu od devojka iz vladajuće familije (iako se njen brat od strica ovome eksplicitno protivi i smatra da bi ona morala da pođe za njega a ne za tog odvratnog plebejca) i kada ga, posle jednog herojskog čina kojim spasava tovar i živote posade unaprede za kapetana broda – a starog kapetana, jednog mrzovoljnog pijanca, ražaluju da mu bude posilni – čini se da je pred Samudom svetla budućnost.

Naravno, ne. Redxan ne samo što je personalni problem za pomenutog brata od strica njegove devojke, Onaxisa, već njegovo postavljanje za kapetana broda ovome kvari i planove koji se tiču švercovanja oružja za jednu od političkih frakcija što su u stalnom klinču, pa dok dlanom o dlan, Samud Redxan postaje žrtva dobro pripremljene podmetačine a zatim i ekspresnog suđenja čiji je ishod još ekspresnije preseljenje do juče uspešnog mladog pomorca na kažnjeničku koloniju DIF.

Naravno, kolonija je zatvor u kome nema nikakvog zakona sem onog što kažu čuvari i Samud tamo mora da učestvuje u borbama na smrt sa drugim osuđenicima (,,svi oni kažu da su nevini, zato se i bore tako žestoko") u okviru okrutnog sistema kojim uprava zatvora održava broj osuđenika na prihvatljivoj razini. Samudu se ipak osmehne sreća pa upozna starog zatvorenika, bivšeg vojnika koji ga ne samo nauči da se bori već i sa njim podeli svoj plan o bekstvu a koji će Samud, nakon što ovaj pogine boreći se u areni, na kraju realizovati sam i, eto na kraju nečeg dobrog, doći u posed ne samo ogromnog bogatstva koje je stari vojnik ukrao pa sakrio, već i inteligentnog, borbi vičnog robota koji mu postaje neka vrsta ličnog telohranitelja. Samud Redxan od te tačke na dalje, lagano smišlja svoju strategiju osvete Onaxisu i njegovim saradnicima, a koja će podrazumevati novi identitet, nimalo štedljivo trošenje bogatstva koje je ,,nasledio", pa i saradnju sa pokretom otpora koji iz potaje rije protiv Onaxisa i njegovog novog, veoma represivnog režima. Čisto da ne bude dosadno, strip ima i podzaplet koji Redxana udružuje sa smelom kapetanicom krijumčarskog broda koja se u njega legitimno ali dostojanstveno zaljubljuje i nudi mu karijeru ispunjenu avanturom i strašću radije nego mračni, nihilistički narativ o osveti koji ima male šanse da se završi dobro. No Redxan je nepokolebljiv i posvećen svom jednom cilju u životu pa dobijamo jedan ugodan dajdžest priče o Konanu i Belit od Crne Obale unutar naučnofantastičnog adaptiranja Diminog predloška a koji tu lepo leži.



Naravno, znajući koliko je obimno originalno delo (Dima ga je pisao dve godine i završio na preko hiljadudvesta strana), jasno je i da je pored dodavanja svojih motiva i ideja, Moustafa mnogo toga morao da izbaci i kondenzuje i Count je zapravo impresivno brz i efikasan. Grafički roman od stodvadeset strana svakako ne bi imao dovoljno prostora za količinu likova (i veza između raznih porodica i frakcija) koje je Dima koristio i Count je, razumljivo, centriran na samog Samuda, prikazujući njegovu transformaciju iz optimističnog, požrtvovanog, energičnog ali nežnog mladića u mračnog, odlučnog, ali i hladnog muškarca koji ne želi ni bogatstvo ni žene ni društveni status osim ako ga oni ne pomeraju dalje na tabli u partiji osvetničkog šaha za koji drugi likovi čak i ne znaju da ga on igra. Count ipak ima nekoliko sasvim funkcionalnih sporednih likova – mahom ženskih – koji služe da se osvetle različiti aspekti Samudove ličnosti a jednu od presudnih uloga igra i robot, ARU, poslednji od svoje vrste (čovečanstvo je tehnologiju kojom je on dizajniran pre dvesta godina u međuvremenu izgubilo) koji uspešno ispunjava pripovednu funkciju podsećanja i čitaoca ali i glavnog lika na značaj časti, lojalnosti i – prijateljstva.

Moustafa, dakle, radi sa vrlo razrađenim predloškom i u njega utovaruje masu naučno/ fantastičnh klišea pa tako Count ima u sebi i malo Star Warsa i malo Dine i malo Konana no, treba dati kredit tamo gde je to zasluženo – Count se vrlo solidno drži kao narativ i iako ovde nema nekakvih preterano vrcavih i karakternih dijaloga, niti ima vremena za preduboko seciranje likova (oni uglavnom imaju jednu dimenziju u funkciji svog mesta u priči), stvari na kraju dobro legnu. Moustafa uspeva da jednu klasičnu priču ispuni sasvim osobenim i sigurno odmerenim sadržajima – recimo ime glavnog junaka je anagram od Zander Dumas a zatvorenik koji Samuda podučava borbi je zasnovan na Willieju, volonteru iz kluba u kome je Moustafa učio brejkdens kad je bio klinac, a koji mu je postao neka vrsta zamene za oca.



Velikim delom, naravno, za pozitivan utisak koji Count ostavlja zaslužno je to što je Moustafa kvalitetan crtač, sa jednim klasičnim, ,,kubertovskim" stilom akcije i pripovedanja. Velika količina narativa diktira dosta agresivan lejaut i dinamično pripovedanje, ali Moustafa nalazi prostora i za duže, dekomprimovane scene akcije koje, prema kraju stripa dobijaju i sasvim spektakularne razmere. Ovo je vrlo lep strip na kraju dana, sa kombinacijom američkog senzibiliteta ali i evropskog pristupa naraciji i to rezultira priličnom svežinom. Glavni junak, kome je posvećeno najviše pažnje se i vizuelno transformiše kroz priču i ovo je takođe vrlo sigurno izveden rad sa fizionomijom ali i držanjem, gestovima i borilačkim kapacitetima lika koji uverljivo pokazuju protok vremena i promenu karaktera. S druge strane, dizajn retro-futurističkog sveta u kome se priča događa je takođe ubedljiv, i okruženje deluje razrađeno, životno, bez preteranog naučnofantastičnog ,,glancanja" a sa dovoljno žanrovskog mirisa da nam je normalno da ljudi lete i mačuju se sa robotima.

Count je prvi Moustafin grafički roman, ali i autorski uradak sa ,,sopstvenim" materijalom. Posle deset godina frilensovanja za različite izdavače, Moustafa je sa Humanoids potpisao ugovor za tri grafička romana i Count je prilično siguran prvi projekat u ovoj saradnji. Iako ne pričamo o, jelte, sasvim originalnoj priči. Moustafin rad sa poznatim predloškom je obeležen razložnom kondenzacijom u pripovedanju, dobro osmišljenim svetom, vrlo sigurnim crtežom koji oživljava i taj svet i karakterizaciju (prevashodno glavnog lika) pa na kraju i tu prekopotrebnu akciju i Count je strip koji se pročita sa zadovoljstvom. Videćemo šta će Moustafa sledeće da uradi za Humanoids a do tada, evo digitalne verzije stripa na Comixologyju.

Pošto je prethodnih nedelja kolega Ridiculus dosta pričao o (američkom) novinskom stripu, tako sam i ja sebe častio čitanjem kolekcije Roy Rogers, King of the Cowboys - The Collected Dailies and Sundays, a koju je pre skoro tačno deset godina objavio Hermes Press, pouzdani američki izdavač solidno specijalizovan za arhivske radove, uključujući reprinte klasičnih novinskih stripova (Fantom, Mandrak, Džoni Hazard, ali i Popaj i Garfild). Uostalom, ponekad samo želite da pročitate klasičan vestern strip i uživate u staromodnom, klasičnom pripovedanju i nekim od najboljih strip crteža ikada privoljenih na papir.



Američki novinski strip je svakako činio značajan deo moje literarne dijete u osetljivim detinjim godinama. Domaće publikacije poput Politikinog zabavnika i Eks Almanaha su solidan deo svoje strip-ponude zasnivale upravo na sakupljanju kaiševa iz novinskog stripa i objavljivanja istih u formi ,,pravih" strip-epizoda. Ben Bolt, Cisko Kid, Rip Kirbi, pomenuti Džoni Hazard su tako bili u stalnoj rotaciji u kući mladoga Mehmeta, a već sedamdesetih i osamdesetih godina su preduzimljivi izdavači kreirali luksuznije ,,knjižarske" kolekcije nekih starijih novinskih klasika, od pre Drugog svetskog rata, pa su moj ukus u velikoj meri formatirali serijali poput Flaša Gordona Aleksa Rejmonda (mada sam i serijal iz pedesetih Maka Reboja a koji je u to vreme publikovala Stripoteka veoma voleo), Fantoma Lija Folka i Fila Dejvisa, Mandraka Lija Folka i Reja Mura, Džima iz Džungle i, naravno možda najvažnijeg stripa u mom životu, Princa Valijanta Harolda Fostera.

Ovi klasični radovi su tokom tridesetih i četrdesetih bili ,,glavni" medijum američkog stripa u smislu obima publike i magazinski strip je morao dobro da se oznoji kako bi pažnju prebacio na svoj teren i ostvario makar uporediv doseg čitalaca. Naravno, danas su stvari obrnute, ali novinski strip još uvek ima svoje mesto u ovom medijumu. Stripovi o Roju Rodžersu o kojima danas pišem su nastajali negde u periodu kada je novinski strip već doživeo svoj vrhunac i krenu da lagano gubi na relevantnosti, od 1950. do 1958. godine. Uprkos naslovu kolekcije, ovo nikako nije i kompletan opus novinskog stripa o Roju Rodžersu, kralju kauboja, ali je s druge strane i prilično lepo da je ovoliko materijala moglo da se prikupi s obzirom da je u ono vreme bila praksa da se originalni crteži bacaju nakon što se fotografišu za izlazak u novinama. Šest punih crno-belih priča sastavljenih od dnevnih kaiševa i četiri kolor priče tabli koje su izlazile Nedeljom daju sasvim lep pregled ovog stripa i uvid u jedno zanimljivo vreme.

Roy Rogers je, iako to nama danas možda i nije očigledno, velika ikona američke popularne kulture i industrije zabave najšireg zahvata, takoreći kulture glavnog toka. Ako ste bili živi i u Sjedinjenim američkim državama četrdesetih godina prošlog veka, Roy Rogers je bio onoliko mejnstrim figura koliko je to uopšte bilo moguće. Rođen kao Leonard Franklin Slye ovaj je momak od skromnog kamiondžije postao uspešni pevač ,,vestern muzike" (a koja nije sasvim isto ono što danas podrazumevamo kada kažemo ,,kantri" mada su dva stila bliska i često su marketirana zajedno) u okviru grupe Sons of the Pioneers gde je prvo svirao gitaru a zatim i pevao i stekao i nadimak Pevajući kauboj. Sons of the Pioneers su bili vrlo popularni i počev od tridesetih godina su se pojavili u više od osamdeset filmova i televizijskih produkcija. Slye, koji je kasnije ime promenio u (za holivudsku slavu skoro pa obavezno) aliterativno Roy Rogers je od polovine tridesetih započeo i solo filmsku karijeru, pojavljujući se prvo kao statista pa epizodista u filmovima u kojima je glumio u tom trenutku popularniji kolega Gene Autry. I Autry i Rogers su tokom svojih karijera dobili nadimak ,,Kauboj koji peva" i izrasli u nacionalne ikone. Autry je posedovao televizijsku stanicu i bejzbol tim u kasnijim godinama a Rogers je utemeljio i danas uspešni lanac restorana brze hrane. Italijanski proizvođač odeće od teksas-platna, Roy Roger's je, 'rimetićete, našao ingeniozan način da se nakači na popularnost legende a da ne mora ništa da plati...



Kako god bilo, Roy Rogers je krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina bio na vrhuncu popularnosti, sa likovima iz njegovih radio-drama, filmova, slikovnica (od kojih su neke objavljivane i u Jugoslaviji, naravno kasnije) i televizijskih serija (uključujući slavnog konja Triggera) koji su bili poznati svakom klincu i svakoj domaćici u SAD i frazama koje su izgovarane na televiziji što su ušle u svakodnevnu rotaciju, pa je sasvim logično bilo i da će po sličnim motivima nastati i novinski strip. Gene Autry je i ovde bio prvi ali je Rogers, može se reći, bio uspešniji, sa serijalima za Dell/ Western koji su prvo išli u magazinima, a od 1949. godine i u dnevnim novinama. Distribuciju je radio u to vreme dominantni King Features Syndicate pa je strip, koji je išao u dnevnim kaiševima i nedeljnim specijalima izlazio sve do 1961. godine i u svojim najboljim godinama (pre 1956, dakle, jer je sa završetkom televizijskog serijala Roy Rogers and Dale Evans opalo i interesovanje raznih izdavača da štampaju strip) procenjuje se da je imao publiku od potencijalno 63 miliona čitalaca!!

Ko je autor Roy Rogersa – makar njegove strip-verzije – je pitanje na koje je već prilično teško odgovoriti. Kako je to često bio slučaj sa novinskim stripovima onog vremena, na ovom propertiju su radile legije crtača i scenarista. Najveći deo stripova u ovoj kolekciji nacrtao je Mike Arens, ali su osim njega Roya Rogersa crtali i John Ushler, Hi Mankin, a u jednoj od najkasnijih inkarnacija i legendarni Alex Toth. Al McKimson koji je potpisivan na ovim stripovima je, po navodima više izvora bio kolektivni identitet nekoliko crtača, urednika i scenarista, a kao ključni scenaristi ovih radova pominju se Al Stoffel, Chuck McKimson, Phil Evans i Carl Falberg. Činjenica da ovde skoro niko danas ne može da se snađe i ponudi sasvim konkluzivne podatke je posledica toga da su u ono vreme stvari rađene brzo, prljavo i bez ideje da se kreira nekakva umetnost koju valja konzervirati za pokolenja.

I, da budemo fer, čitanje ovih stripova ne priziva odmah koncept visoke umetnosti u vokabular, ali opet, radi se o vrlo udobnom i dopadljivom žanrovskom stripu koji, svakako, ima tu stigmu da je nastajao kao postranični projekat monetizacije karijere uspešnog pevača i glumca, te sav zamislivi bagaž vestern mitologije koja je za današnja shvatanja, imala i solidnu količinu rasizma u svojim osnovama, ali je na kraju dana primer kako se strip u ono vreme radio da bude efikasan, karakteran i naprosto – zabavan.

Vestern stripovi su do ovog vremena već bili sasvim utemeljen žanr, sledeći filmske i literarne predloške ali pošto je Roy Rogers bio novinski rad, on je bio prilagođen dnevnom tempu izlaženja. Predgovor za ovu kolekciju ukazuje da je za razliku od urednijih priča koje su karakterisale druge dnevne stripove, kod Roya Rogersa bilo sasvim normalno da nova avantura počne bukvalno na polovini table Nedeljnog stripa a što je podrazumevalo disciplinovano praćenje svakog broja kako biste ispratili ceo narativ.



Senzibilitet ovih stripova je onaj vrlo klasični, tradicionalni vestern, pre vremena refleksija i dekonstrukcija koje će doći (prevashodno na filmu) u šezdesetim godinama, a radnja Roya Rogersa smeštena je u period kada je ,,Divlji zapad" i dalje bio ubedljivo divalj. Iako u ovim stripovima nema MNOGO susreta sa nativnim stanovništvom (samo jedan stvaran ,,Indijanac" se pojavljuje u jednoj od epizoda, dok su drugi, ispostavlja se, belci maskirani u nativno stanovništvo kako bi krivicu za svoja zlodela prebacili na populaciju obližnjeg rezervata), ono gde divljina prebiva je u toj ideji da iako svako mesto ima svog šerifa, i postoje institucije poput sudova, i, jelte, zatvora, velikom delu pravde se na kraju dana pristupa pomoću snažne pesnice i požrtvovanog detektivskog rada ,,običnog" sveta, odnosno talentovanih kauboja poput Rogersa. Sam Rogers, iako ,,kralj kauboja" zapravo se u ovim stripovima uopšte ne bavi kaubojskom profesijom i, po već poznatoj matrici, svoje vreme provodi ispravljajući nepravde u lokalnim zajednicama, ali i u zabačenim mestima blizu granice gde podmukli ljudi druge ljude pljačkaju, varaju, ucenjuju, neretko i muče i ubijaju, a sve zarad materijalnog dobitka.

Rogers je u ovim stripovima predstavljen kao legenda Zapada, čovek čije se ime – ali i fizionomija – dobro znaju širom naselja blizu granice, ali i neko ko je dobar sa svima, i sa lokalnim šerifima, i sa predstavnicima kancelarija za indijanska pitanja, i sa vlasnicima vestern cirkusa, i sa samim nativnim stanovništvom. Rogers je, naravno, oličenje vrline, lepi beli muškarac koji odlično puca, sjajno se bije (i vrlo eksplicitno koristi džudo-tehnike da pobedi krupnije protivnike), ali je i neko ko je prema svakome ljubazan, bar dok se ne pokaže da ovaj naginje kriminalu, neko ko smatra da su žene ravnopravne sa muškarcima (sasvim u skladu sa činjenicom da je na televiziji dugo imao partnerku Dale Evans, a koja će mu biti i treća supruga, čije je ime bilo u samom nazivu serije) ali je istovremeno i džentlmen, konačno neko ko iako precizno puca i odličan je u tuči, mnoge probleme rešava prevashodno primenom intelekta.

Ovo je svakako u skladu sa medijumom u kome su ovi stripovi nastajali – strip kaiš je u pedesetim godinama već očigledno bio inferioran u odnosu na magazinski strip kad se priča o prikazu akcije, naprosto na ime svog formata i kvaliteta štampe, pa iako, naravno, ovaj strip ima ogromnu količinu atraktivnih tuče i opake pucnjave, veliki deo slučajeva u koje se Rogers upliće zahtevaju određeni detektivski rad. U skladu sa tim ,,divljezapadnjačkim" senzibilitetom koji smo gore pominjali, pravda se ovde oslanja na neposredno dostupne dokaze ili iskaze pouzdanih svedoka, pa neretko imamo situacije u kojima sam Rogers, uprkos svojoj zvezdanoj reputaciji, razgnevljenim stanovnicima nekog zabačenog gradića mora da dokazuje da nije on pucao na šerifa ili opljačkao poštansku kočiju. Ovo su zajednice u kojima se strancima po definiciji ne veruje i u kojima se bezbednost zasniva na posedovanju oružja i spremnosti da se (potencijalne) pretnje rešavaju hic et nunc, bez uplitanja institucija i države.

Naravno, to je klasični vestern seting ali ovi stripovi su pisani lakim tonom, bez pokušaja da se bilo propagira ,,pravda granice" u nekakvom konzervativnom ključu, bilo da se ona osuđuje sa nekakvih progresivističkih pozicija. Štaviše, dobar deo ovih stripova ima blago farsične elemente sa često teatralnim zamenama identiteta i dovitljivim taktikama da se nadmudre protivnici a koje podrazumevaju i česta maskiranja, ali i ingeniozne tehnološke izume, konje dresirane da se ponašaju na tačno određen način itd. Iako je, kako rekosmo, gro ovih stripova smešteno u još uvek klasičnu vestern-eru, dakle, reklo bi se u kasni devetnaesti vek, jedna od kasnijih Nedeljnih priča – neobjašnjivo – kao da je smeštena u savremeni period (dakle u pedesete godine prošlog veka) sa prikazivanjem moderne opreme za ronjenje, kamp prikolice pa, u jednom kadru i savremenog automobila.



No, ovaj tonalni izlet ne ruši osnovnu postavku stripa i praktično svaka epizoda ovde je zasnovana na jasno definisanom sukobu (gde, najčešće, neko pokušava da se obogati na tuđ račun, beskrupuloznim i nasilnim metodama) a za čije potrebe se definišu i negativci koji imaju jednostavne ali sasvim razumljive motivacije. Priče osvežava to što neki od likova imaju tajne agende i ne od samog početka jasne lojalnosti i pored nekoliko likova koji se ponavljaju u više priča (meksički dečak Čili koji, naravno, priča na način koji bi danas bio potpuno neprihvatljiv i smatran praktično rasističkom karikaturom, ali i Willie, Rogersov saradnik koji je, po profesiji, nadrilekar i prodavac lažnih ,,magičnih eliksira") ove epizode uspešno kreiraju neke vrlo solidne epizodiste oba pola koji sa Rogersom sjajno sarađuju i daju stripu finu karakternu dimenziju – od mlade, otresite vozačice poštanske kočije, preko njenog saradnika koji je ,,šašavi izumitelj" pa do devojke što radi u vestern-cirkusu i kopača zlata koji pokušava da se oženi preko oglasa, stripovi o Roy Rogersu imaju ugodno pitoresknu galeriju likova koja mu značajno obogaćuje ton.

Slično je i sa jezikom koji je sav naglašeno ,,zapadnjački", prepun sočnih idioma i namerno pogrešno izgovaranih, zapadu prilagođenih reči. Nije za ignorisati ni to da je jedini nativni Amerikanac koji se ovde pojavljuje, Two Shadow iz lokalnog plemena, i pored svog ne sasvim savršenog Engleskog zapravo prikazan kao ne samo preduzimljiva i časna već i obrazovana osoba koja ima snažan karakter, ali i duhovitost i ugodno se spasava stereotipa plemenitog divljaka.

Crtež je... pa... savršen? Dobro, svakako nisam objektivan jer sam zaista odrastao na radovima koje je distribuirao King Features Syndicate i klasičan novinski crtež iz četrdesetih i pedesetih je za mene praktično definicija strip-crteža po sebi, ali ovo je nesumnjivo izvrsno rađen strip koji u međama veoma krutog medijuma i izuzetno niske tehnologije, iz dana u dan i nedelje u nedelju nudi konzistentno lep, čitak, karakteran crtež koji savršeno dočarava vreme i prostor, nudeći ekstremno romantizovanu ali uverljivu verziju ,,Divljeg zapada" i ljudi koji su tamo živeli. Pripovedanje  u ovom medijumu je i samo veoma određeno njegovom svedenošću (sa neretkim ponavljanjima poslednje scene od prethodnog dana) ali Arens i ostali koji su radili stripove u ovoj kolekciji su naprosto fantastični, dajući nam izuzetno jasne narative i atraktivnu akciju u vrhunski ekonomičnoj formi. I sve to sa mnogo šarma.

Roy Rogers, King of the Cowboys - The Collected Dailies and Sundays teško da je strip za svakoga. On je tonalno staromodan, na momente i politički problematičan (pomenuti meksički dečak, mada sa druge strane, strip ima progresivan odnos prema ženskim likovima pa i nativnim Amerikancima onoliko koliko ih se dotiče) i bavi se jednom sasvim izmaštanom verzijom istorije koju danas mnogi smatraju štetnom. Sa druge strane, ovo je izuzetno nacrtan i izvrsno pripovedan avanturistički strip koji ima veliku količinu duha pa i ingenioznosti u svojim pričama. Meni je svakako dragoceno da nam je i posle sedam decenija dostupan ovaj materijal – a koji je lako mogao da potpuno nestane – a ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology kolekciju prodaje ovde.

The Lab je vrlo šarmantan grafički roman izašao krajem Avgusta u okviru inicijative Europe Comics, a originalno, na Francuskom jeziku, kao Le Labo, objavljen za Dargaud ranije ove godine. Autor scenarija za ovaj strip je Hervé Bourhis, nagrađivani francuski scenarista koji je tokom svoje karijere uradio nekoliko dokumentarističko-biografskih stripova (o Bitlsima i o Bande dessinée, recimo) pa je i za ovu priliku solidno napregao svoje biografsko-dokumentarističke veštine. No, The Lab nije dokumentaristički strip i on bi se, strogo tehnički, mogao opisati kao alternativna istorija. Događaji koje on opisuje nisu se desili a likovi koje kroz njega pratimo nisu postojali i kreirani su spajanjem delića postojećih ljudi i žena. No, The Lab je, kako umetnost to već zna da bude, laž kojom se govori istina, jedna vrlo dopadljiv ,,what if..." koji sažima veliki deo ,,tehnološke kulture" sedamdesetih godina prošlog stoleća i pokazuje kako je u jednom momentu Francuska bila na dobrom putu da postane pionir na polju dizajna, proizvodnje i promocije  korišćenja kućnih računara, mrežnih tehnologija, pa i mobilne telefonije.



Naravno, to se nije desilo, a ne dešava se, zaista, ni u samom stripu, ali The Lab pokazuje kako je tehnološki razvoj koji poznajemo, iako neka vrsta istorijske neminovnosti, sa druge strane, rezultat mnogih, često skoro nasumičnih dešavanja koja ni ne moraju imati ikakve veze sa generalnim smerom istorije ili namerama njenih, jelte, protagonista i da krajnji ishod, kada pogledate unatrag, zapravo dolazi kao posledica mase odluka donesenih bez mnogo neophodnih informacija, ali i slučajnih događaja koji su tok dešavanja skrenuli u jednu ili drugu stranu.

The Lab počinje, gde bi drugde do u Kaliforniji 1975. godine prikazujući kako vlasnik male knjižare/ prodavnice časopisa pakuje gomilu magazina o kompjuterima za klijenta koji ih je naručio čak iz Francuske pa mu, jer je to bilo takvo vreme a kompjuteraši su bili bivši hipici, gratis u paket ubacuje i kesicu lokalnog kanabisa. U tom trenutku mu na vrata lupa FBI, ali snalažljivi nerd uspeva da se izvuče iz ovog tesnaca i paket uspešno odlazi na svoje odredište.

Pripovest u ovom romanu zapravo nam se daje kroz dugačak flešbek. Savremena porodica softverskih inženjera gleda da kupi imanje i kuću negde daleko od urbanog grotla Pariza kako bi imala mirno i zdravo okruženje za pokretanje svoje startap firme, i čovek iz agencije za nekretnine im pokazuje napušteno i prilično zapušteno imanje u provinciji a koje je nekada bilo u vlasništvu moćne firme što je drmala tržištem aparata za fotokopiranje. Pored starog zdanja u klasičnom stilu, mladoj familiji pogled privuče praktično porušen drugi kompleks zgrada dalje u velikom dvorištu, sagrađen u mnogo modernijem, pomalo, jelte, new age stilu i na njihovo pitanje šta je ovo predstavljalo i šta se tu događalo, pojavljuje se, na početku stripa neimenovana, starija žena koja je spremna da im ispriča malo poznatu priču staru skoro pola veka. Kako napolju počinje kiša i niko nema pametnija posla, svi će je pomno slušati.

Elem, The Lab je fikcionalizovana ali izuzetno dobro istražena i majstorski sažeta priča o onoj istorijskoj eri pre četiri i po decenije kada se paradigma, jelte, menjala, samo je veoma mali broj ljudi toga bio svestan. A još manji, reklo bi se, to priželjkivao. Kompjuterska tehnologija je polovinom sedamdesetih još uvek shvatana kao domen visoke nauke, visokog inženjeringa, nešto sa isključivo industrijskim aplikacijama (moguće vezanim za svemirski program ili nekakve militarističke projekte) a kompjuteri su, u očima normalnog sveta, i dalje bili mašine veličine ormana, smeštene u posebne prostorije, a kojima su rukovali ljudi u laboratorijskim mantilima. Ovo, naravno, nije odgovaralo istini ni 1975. godine (PLATO sistem je začet već 1960. godine i imao grafičke terminale povezane u mrežu koja je dopirala preko pola globusa, a na ovom sistemu su kreirane mnoge stvari koje danas koristimo, uključujući e-mail, četovanje, pa i igranje video igara u mreži) ali jeste tačno da je čak i kompjuterski obrazovan svet uglavnom pristup ovoj tehnologiji imao u okviru univerziteta i samo pojedinih velikih kompanija.



The Lab nam priča priču o izmišljenoj ali vrlo uverljivo prikazanoj francuskoj  firmi Bercop čiji je glavni posao dizajniranje i prodaja fotokopir aparata i čiji osnivač i direktor, Jacques Marie Bertrand jedan pošten i obrazovan ali i dalje prilično old school biznismen (i bivši pripadnik pokreta otpora u Drugom svetskom ratu) svom sinu, tek propupelom inženjeru, Jeanu Yvesu daje novac i prostorije (pomenute nove zgrade u new age stilu) da vodi sopstveni istraživačko-razvojni projekat. Junior ocu ne govori šta će tamo raditi ali kako je mlad i očigledno željan da pokaže znanje i ambiciju, otac ga pušta da odabere svoje saradnike i bavi se projektom bez obaveze da u prvo vreme o njemu izveštava kompaniju. Pretpostavka je da je u pitanju nekakav revolucionarni koncept koji će tehnologiji fotokopiranja doneti svežu energiju i pomoći firmi da nastavi da raste

Jean Yves, je, pak, zaluđenik za kompjutere i brzo shvatamo da je baš on taj koji je iz daleke i prijateljske Kalifornije naručio masu kompjuterskih magazina. Kada shvati da je u paketu došao i kanabis, pa još dobije priliku da ga popuši zajedno sa atraktivnom ženom poreklom sa Martinika koja se kao i on prilično dosađuje na biznis žurci što joj oboje po obavezi prisustvuju, odjednom ga zadesi epifanija. Mladi inženjer koji je i do tog trenutka maštao o malim kompjuterima što mogu da udobno stanu na pisaći sto i budu koristan, svestran alat za modernog čoveka, kombinovanjem kanabisa i sira bukvalno dobija viziju budućnosti u kojoj vidi sve ono što je nama već poznato, uključujući desktop računare sa monitorima, grafičkim interfejsom i kompjuterskim miševima. Potpuno produvanog mozga, sutra u kancelariji on svom timu predstavlja skicu prototipa koji oni treba da naprave.

Zanimljivost ove fiktivne firme je upravo u tome da se prikazuje kako vođa tima u glavi ima gotov produkt a da je na timu da pronađe način kako da se do njega dođe: programer, elektroničar i dizajner koji čine srž ekipe kreću na posao i kroz mnogo svađe, huktanja i žalbi da rade nemoguće počinju da smišljaju kako da se kola i čipovi spakuju u relativno portabilnu formu, kako da se sistem organizuje i prikaže korisniku grafički, kako da se minijaturizuje tastatura i osmisli alatka za pokazivanje (koju ne zovu miš, mada je, da budemo fer, miš već bio izmišljen i nosio to ime od kasnih šezdesetih). Ovo se događa nasuprot činjenici da gotovo niko drugi izvan ,,laboratorije" zapravo ni ne shvata kome bi bili potrebni kućni računari. Ostali inženjeri u firmi se podsmevaju ovom projektu obavijenom velom tajne, a pogotovo kada se uprkos tajnovitosti pročuje da se radi o kreiranju kućnog kompjutera. Čak i otac, Jacques Marie, počinje da gubi strpljenje i sinu izdaje ozbiljan ultimatum da to što on radi mora da bude korisno za firmu a da se ne vidi kako bi to kompjuter mogao biti.



The Lab prati ne samo previranja unutar Bercorpa, već i generalna gibanja u francuskom društvu, pogotovo u odnosu na podršku koju je država davala razvojnim projektima ovog tipa. Zapravo je jedno od težišta ovog stripa upravo na tome da se pokaže kako Francuska jeste bila na pragu ozbiljnog tehnološkog prodora, sa finansiranjem projekta vezanog za mrežnu tehnologiju CYCLADES u ranim sedamdesetim godinama a koje je dolazilo od strane države kroz Institut za istraživanje informatike i automatike, i podržavalo nekoliko privatnih firmi što su radile na istraživanju i razvoju. CYCLADES se danas smatra vrlo bitnim za razvoj informatike utoliko što je kroz ovaj projekat nastalo nekoliko ključnih uvida i dizajn-rešenja koji se i danas koriste u okviru interneta kakav moderan svet poznaje, ali je projekat prema kraju sedamdesetih izgubio finansijsku podršku i na kraju je prekinut, najviše zahvaljujući konkurentskoj tehnologiji koja je imala podršku francuske Pošte. Radi se o sistemu Minitel koji je završen i lansiran 1982. godine i smatra se prvim pravim onlajn sistemom pre izuma World Wide Weba, ali koji je na kraju bio inferioran u odnosu na ono što su radili Amerikanci, i iako je imao korisnike u petnaestak zemalja (uključujući, recimo, Brazil, Kanadu, Finsku, Nizozemsku, Singapur, pa čak i SAD) nikada se nije pretvorio u zaista mejnstrim fenomen pa je na kraju, posle tri decenije pokušavanja isključen 2012. godine.

The Lab demonstrira koliko je, zapravo, malo falilo da francuska tehnologija i razmišljanje budu u temelju današnje onlajn kulture – i modernog sveta generalno – kondenzujući događaje i osobe iz stvarnog sveta u neksus predstavljen laboratorijom u Bercorpu gde ljudi puše i rade jogu i izmišljaju budućnost što ju je njihov lider video u narkotičkom transu. Demonstracija rane verzije desktop računara i obećanja veze sa drugim računarom pred rukovodstvom firme je na kraju uspešna jer je tim dovoljno pametan da fejkuje kako mašina komunicira sa fotokopir aparatom u realnom vremenu i štampa sliku Brižit Bardo, a u kasnijim epizodama vidimo i prva korišćenja tekstualnih smajlija pa i prototipe mobilnih telefona.

Strip ima i sasvim ljudsku komponentu, pa i blago humoristički ton, predstavljajući svoje protagoniste – sklopljene spajanjem elemenata biografija mnogih stvarnih ličnosti – kao sasvim uverljiva ljudska bića kojima vizija ili posvećenost poslu ne garantuju uvek socijalne veštine ili, generalno, srećan, ispunjen život. Posebno je upadljivo kako Jean Yves praktično sve vreme ignoriše mlađu sestru, Nicole, talentovanu i samouku programerku koja sve vreme pokušava da mu pokaže da i sama ima viziju vezanu za video igre budućnosti, a koja, ispostavlja se, kasnije ima vrlo zanimljivu karijeru. Uverljivost ere u kojoj se priča događa postiže se i lepo odmerenim epizodama jutarnjeg džoginga ali i pokazivanjem u kojoj meri su žene još tada smatrane za tehnološke idiote, te simpatično odrađenim ,,feminističkim" podzapletom.

Bourhisov partner na ovom projektu je izvrsni argentinski crtač Lucas Varela, bivši likovni umetnik i dizajner  koji već skoro deset godina crta stripove za franko-belgijsko tržište. Varela je vrlo raznovrstan autor a njegov stil u ovom stripu je primereno duhovit, sa vrlo karakternim, karikiranim likovima i majstorskim prikazom ere u kojoj se sve događa, kroz lepo pozicionirane detalje i pažnju da se dobiju adekvatne frizure, facijalne malje, moda... Varela je ovo i kolorisao vrlo umereno, dajući svemu jedan patiniran, zaista pomalo starinski izgled a opet vrlo sigurno kanališući tu retrofuturističku dimenziju koju strip poseduje.

The Lab je veoma zanimljiv rad fikcije koja realnost uspeva da sažme i komprimuje tako da rezultujuća priča iako decidno ,,neistinita", zapravo daje  izvrsnu istorijsku lekciju i podstiče čitaoca na dalje istraživanje i popunjavanje rupa u sopstvenom znanju. Oni koji su nam govorili da iz stripova ništa ne može da se nauči kad smo bili klinci (a neretko nam to i danas govore, drznici) svakako ni iz ovoga sami ništa ne bi naučili, ali za nas koji već znamo – ovo je pravo blago umetničkog sažimanja zanimljive istorijske građe. Comixology vam The Lab nudi ovde.

Možda će delovati kao da sjajni indijski strip-scenarista Ram V (puno ime, podsećamo, Ramnarayan Venkatesan) kod mene ima nekakvu protekciju imajući u vidu koliko često pišem o njegovim stripovima publikovanim za različite američke izdavače, ali stvar je zaista samo u tome da je čovek izuzetno talentovan i jako izgrađen pisac (a opet tematski svež i nepotrošen), koji veoma uspešno radi u različitim žanrovima i senzibilitetima. Tako, posle pisanja o These Savage Shores, Grafity's Wall, Blue in Green i The Swamp Thing, a koji su sve potpuno različiti radovi, objavljeni za pregršt izdavača, danas imam to zadovoljstvo da se osvrnem na miniserijal The Many Deaths of Laila Starr, objavljen za BOOM! Studios tokom ovog proleća i leta i još jednu originalnu priču iz pera ovog nadahnutog kreativca.



The Many Deaths of Laila Starr je filozofski strip i ako to zvuči jako pretenciozno, pa možda i malo zastrašujuće – pogotovo ako ste, kao i ja, stariji čovek koji na kraju teškog radnog dana samo želi malo da se opusti uz laku zabavu – odmah vredi napomenuti da je u pitanju i veoma zabavan strip a koji, uzgred, ima i puno duše. Ovo je, i pored naglašene literarnosti teksta – Ram V je ozbiljan stilista iako nije sklon preopterećivanju tabli količinom slova – takođe i veoma ,,vizuelan" strip u kome se najveći deo senzibiliteta posreduje upravo slikama i crtač Filipe Andrade, sjajni Portugalac koji uglavnom radi za Marvel je ovde imao prilike da malo predahne od superherojštine kojom zarađuje za hleb i reklo bi se da mu je veoma prijalo. The Many Deaths of Laila Starr se dešava u Mumbaju tokom nekoliko decenija, protežući se do u našu blisku budućnost i Andrade ima priliku da crta vrlo atraktivnu verziju ovog grada, okupanu jakim svetlom i uronjenu u žive boje. Iako je ovaj strip delimično inspirisan masovnim umiranjem u Indiji i Mumbaju tokom aktuelne pandemije, te mehaničkim, birokratizovanim odgovorom sistema na ovu situaciju, u pitanju je zapravo naglašeno optimistička, pa i duhovna priča. U njoj se život i smrt razmatraju kao opoziti, ali i delovi jednog kontinuuma postojanja, svaki sa svojim jasnim simboličkim vrednostima. U istorijskom periodu u kome se trenutno kao planeta nalazimo, suočeni sa zdravstvenim psihološkim i socijalnim pritiscima kojima pandemija daje samo jedan dodatni, mada važan sloj, pravo je osveženje pročitati umetnički rad koji neraskidivu vezanost života i smrti tretira ovako zrelo, ali ne hladno i cerebralno. The Many Deaths of Laila Starr je emotivan strip koji mi je do svoje pete epizode naterao dosta suza u oči, ali koji je i pored te emotivnosti i uprkos porukama koje šalje – o važnosti onoga što ljudi posle smrti ostavljaju drugim ljudima i čovečanstvu generalno – izbegava upadanje u zamku sentimentalnosti i nekakve nju ejdž poduke. Ovo je možda i važno da naglasim jer se još uvek sećam kako sam pre više od jedne decenije gotovo univerzalno hvaljeni Vertigov Daytripper počastio kritikom da malo zaudara po nju ejdžu – a Ram V je Daytripper pre nekoliko dana na Tviteru naveo kao jedan od uticaja pod kojima je bio pišući scenario za Lailu Starr.

No, drugi uticaji ubrajaju i takve autore kao što je Jose Saramago i, možda najočiglednije, Neil Gaiman, kako solo tako i u kolaboraciji sa Terryjem Pratchettom ali The Many Deaths of Laila Starr, i ovo je važno naglasiti, ima izražen sopstveni glas i ,,poruka" koju šalje ne samo da deluje autentično već je i u potpunosti argumentovana samim ,,radom" unutar ovog stripa a ne nekakvom referencijalnošću na tuđe radove.

The Many Deaths of Laila Starr je prilično smelo konstruisan utoliko što kao osnov svoje priče uzima religioznu postavku u kojoj ,,dokazano" postoje božanstva i zagrobni život besmrtne ljudske duše, ali onda tu postavku tretira kao puki birokratski incident koji omogućava pričanje priče. Sama priča je usredsređena na Lailu Starr i proces njenog sazrevanja tokom dugačkog životnog veka koji se, kako i naslov ukazuje, zapravo odvija kroz nekoliko sukcesivnih života nakon nekoliko Lailinih smrti.



Sve to zvuči kao užasno visok koncept, ali The Many Deaths of Laila Starr je zapravo, kako već rekoh, zabavan strip prilično lakog tona. Pračetovski i gejmenovski uticaji na stranu, sam Ram V postiže da mu tekst u isto vreme ima i jednu svečanu ozbiljnost – na kraju krajeva priča se bavi ozbiljnim, teškim temama – a da istovremeno ima i lakoću, duh pa i duhovitost. Shvatanje da su život i smrt istovremeno i najozbiljnije stvari na svetu ali i stvari koje treba tretirati sa određenim ironijskim (ne i ciničnim) odmakom, da treba prepoznati svoju majušnost u perspektivi vječnosti i univerzuma ali i svoju ogromnu važnost u perspektivi osoba koje su nam najbliskije – ovo su stvari koje Ramov tekst odlično radi, a da ne mora da tim shvatanjem izudara čitaoca po glavi, odlučujući se za fino odmereni, blago poetski a opet žanrovski efikasan rukopis.

Sam zaplet ima gotovo farsičnu energiju na početku sa aktuelnom boginjom smrti kojoj vrhovno božanstvo neimenovanog panteona saopštava da se njeno radno mesto ukida jer se na Zemlji danas rađa osoba koja će proniknuti u tajnu besmrtnosti i, pretpostavka je, dati je čovečanstvu na poklon, time praktično brišući potrebu za jednim božanstvom koje bi se bavilo samo smrću. Ovo je ispisano duhovito, lako i sa dobrohotnim satirisanjem korporativne politike, ali The Many Deaths of Laila Starr nije sprdnja i kada se boginja smrti obre u smrtnom telu na Zemlji, sa imenom Laila Starr i svešću da je upravo ražalovana najgore što iko može da bude ražalovan a na ime jedne kenjkave bebe koja još ne zna (bukvalno) ni gde joj je dupe ni gde joj je glava – njen prvi impuls je da bebu pronađe i ubije. Na kraju krajeva, dojučerašnja boginja smrti je već oduzela tolike živote kroz ljudsku istoriju...

Prva smrt Laile Starr nastupa nekoliko minuta kasnije, pod točkovima kamiona kog nije videla pretrčavajući ulicu a nakon shvatanja da oduzimanje života svojim – sada i samim smrtnim – rukama, nije isto što i apstraktni posao besmrtnog božanstva. Bog života je vraća u telo Laile Starr nekoliko godina kasnije, jer mu je simpatična i ovim počinje priča o Laili i Dariusu, bebi sa početka stripa koga će ona posle svake svoje smrti sretati sa po nekoliko godina – i decenija – dodatih jednom fascinantnom životnom putu.

Ova literarna alatka, gde za protagonistkinju prolaze puki dani dok za predmet njenog interesovanja prolaze ključne decenije, čitave životne ere ispunjene događajima što čoveka iz korena menjaju je praktično genijalna i Ram V je koristi do maksimuma da Dariusu, čoveku koji stari i prolazi kroz životne uspone i padove, podari mnogo karaktera i dubine ali i da Laili, koja ne stari i tehnički je (ako ne i sasvim) besmrtna plastično prikaže koliko je njen ,,život", pogotovo onaj večni na koji je oduvek računala zapravo u poređenju sa njegovim – beznačajan.



Ram V ne specifikuje religiju koja je u temelju ove priče ali pošto je radnja stripa smeštena u Indiju i u pitanju je politeistički panteon, sa jasnim vizuelnim aluzijama na postojeće bogove (ali ne i direktnim prepisivanjem uloga iz samog panteona), moglo bi se argumentovati da njegova satira na božansko (koje se tretira kao birokratizovana korporacija) ima naglašeno indijski miris ali ovo zapravo nije tačno i The Many Deaths of Laila Starr ima senzibilitet vrlo blizak i zapadnom čitaocu – uostalom Laila je sasvim lako mogla da bude puki anđeo i satirična dela u kojima je judeohrišćanski raj prikazivan kao birokratizovano, neveselo mesto svakako nam ne manjkaju (nije li i sam Preacher bio baš to?). Poenta koju pokušavam da podvučem je da ovaj strip koristi satirične elemente ne kao pančlajn već samo koliko mu je potrebno da istakne da je ljudski život ono ,,stvarno" čudo i da bogovi (ili anđeli), ako ih ima, postoje prevashodno da bi to čudo servisirali, ali da nikada neće i sami biti na jednakom nivou čudesnog.

Jasna poruka je ovde upravo ona o ceni, o tome da ljudski život košta, da je deo dijalektičkog procesa kome bogovi – barem kako sami misle – zapravo ne pripadaju i da oni onda ne mogu da prepoznaju cenu, a sa njom im izmiče i sama vrednost.

Ja sada ovo sve sažimam na jednom apstraktnom nivou ali to je zato jer ne želim da prepričavam The Many Deaths of Laila Starr pošto je ovo strip ispunjen izuzetno upečatljivim epizodama koje treba da sami iskusite, bez toga da vam ih neko unapred spojluje. Ram V jako dobro rukuje karakterizacijama, pokazujući Lailu (teoretski superiornu) kao nekoga kome treba mnogo više interakcija sa svetom ljudi da bi uopšte počela da shvata njihove dubine, a sa druge strane pokazujući Dariusa kao nesavršeno, ali jako kompleksno, duboko ljudsko biće čiji je put kroz život ispunjen i gubicima i greškama, ali i uzvišenim, veličanstvenim događajima. Ključno, on je čovek koji čovečanstvu treba da donese besmrtnost, ali strip nam vrlo postepeno – i nikada to zapravo do kraja ne izgovarajući – pokazuje i zašto je ovo nepotrebno i zašto ta besmrtnost, u određenom smislu već postoji.

S druge strane, scenario koristi i mnoge elemente indijske kulture, kako savremene (sa sve odmerenom kritikom kastinskog sistema) tako i tradicionalne, dajući zapadnom čitaocu taj dah druge kulture a bez senzacionalističke egzotičnosti, kreirajući svoje male, mirne set pisove dostojanstveno i odmereno. Vrana koja prenosi duše na onaj svet ili stara kuća koja govori su, ako tako želite da ih vidite, veoma gejmenovski elementi i nema sumnje da je Gaiman izvršio jak uticaj na V-a ali isto tako nema sumnje da V govori svojim glasom i priča svoju priču.

Izbor Filipea Andradea za crtača na ovom stripu bio je ništa manje nego nadahnut. Njegovo kadriranje i tempo pripovedanja su apsolutno savršeni za strip koji treba da pogodi idealnu ravnotežu između naturalističke, svakodnevne atmosfere i uzvišene filozofske parabole, sa puno sjajnih kompozicija i smelim skokovima između slika, pozicija, lokaliteta. Andrade je izuzetan crtač koji nikada ne natrpava kadar i njegove table odišu lakoćom i prostornošću, bez obzira što on često dodaje u njih puno detalja koji oživljavaju mizanscen. Iako sam se u početku pitao da li će Andrade, kao Portugalac moći da iznese autentičnost na koju su nas navikli V-ovi indijski saradnici na drugim stripovima postavljenim u Indiju što ih je ranije radio, već posle par tabli sam se opustio i klimnuo glavom. Andrade zna šta radi.



Sa svoje strane, kolori na kojima mu je asistirala Ines Amaro su tako presudan element atmosfere i – na kraju krajeva i poruke – ovog stripa da ih treba posebno istaći. U poslednjoj epizodi postoji scena u kojoj Laila i Darius sede na obali i gledaju zalazak sunca i to je možda najlepše kolorisan kadar koji sam video u stripovima ove godine. Letering koji je radio Deron Bennett je takođe izuzetan, sa jakim karakterom i jednom ljupkošću u dizajnu, a koji opet ne umanjuju čitljivost.

The Many Deaths of Laila Starr je, ako to možda nisam dovoljno jasno sugerisao, ne samo jedan od najboljih stripova koje sam čitao ove godine već i jedan od onih radova koje možete jednako da pokažete sumnjičavoj publici što misli da su stripovi imanentno nezreo medijum za nedoraslu publiku i da čekate na reakciju kada shvate da su očekivali u najboljem slučaju Paola Koelja a dočekalo ih je nešto mnogo duhovitije, elegantnije i umetnički življe. V ima verovatno najbolju godinu u svojoj karijeri – sasvim zasluženo – a kako mu sada kreće i Venom za Marvel (sa Alom Ewingom, štaviše), nadam se samo da će i dalje imati vremena za ovakve male a veličanstvene projekte. Comixology stranica je ovde a kolekcija je najavljena za Novembar.

I Can Sell You A Body je simpatična i duhovita četvorodelna komedija sa elementima natprirodnog trilera (ili obrnuto?) koju je američki izdavač IDW publikovao od Januara pa do Jula prošle godine. Iz nekih, siguran sam veoma komplikovanih razloga, ova priča dobija kolekciju tek idućeg meseca, dakle, više od godinu dana nakon što se njeno epizodno izlaženje završilo, pa je, pomislio sam, pravi trenutak da skrenem pažnju cenjenoj javnosti na strip koji bi, inače, sasvim moguće proleteo ispod njenog radara.



Scenarista I Can Sell You A Body je Ryan Ferrier, Kanađanin čija strip-karijera dobrim delom podrazumeva letering ali je u pitanju i prilično svestran pisac koji je pažnju na sebe skrenuo autorskim radom D4VE za IDW, a usput je odradio smene i na pisanju stripova kao što su Kong on the Planet of the Apes ili Batman/ Teenage Mutant Ninja Turtles. Iz priloženog se vidi da je Ferrier solidan predstavnik milenijalske generacije strip scenarista odrasle na bogatoj dijeti popularne kulture osamdesetih i devedesetih čije je stupanje u zrelost obeležilo krstarenje divljinama internet humora iz vremena pre nego što se znalo šta je to Fejsbuk. Ferrier je, da bude sasvim jasno, veoma solidan scenarista koji dobro razume arhetipe i stereotipe žanra ili žanrova u kojima radi i mada I Can Sell You A Body nije rad koji puca od originalnosti, svakako je u pitanju pristojno odrađena ,,mala" priča o, jelte, milenijalskim mafijašima, reverznom egzorcizmu, iznenadnoj ljubavi i drugim, kako to kažu učeniji od nas, demonima.

Ferrierov partner u ovom partikularnom zločinu je George Kambadais, crtač koji, sudeći po njegovom tviteru, EKSTREMNO želi da mu Marvel da ugovor da crta Spajdermena (a s obzirom da posle Spencerovog odlaska Amazing Spider-man ponovo prelazi na izlaženje u tempu od triput mesečno, možda mu se želja i ostvari) i koji je do sada uglavnom radio za manje izdavače kao što su Z2 Monkey Brain ili Arcana. I Can Sell You A Body nije superherojski pa ni MNOGO ,,akcioni" strip ali Kambadais ovde demonstrira dinamično pripovedanje, pa čak i pomalo ekscentričan stil sa mnogo crnih površina, ali i puno energije. Svi sastojci za bučnu, dobronamernu komediju sa demonima su tu.

Glavni junak I Can Sell You A Body zove se Denny Little i u pitanju je plavokosi muškarac koji kosu vezuje u rep i snima reklame za svoju agenciju na kraju kojih – po sili zakona – mora da izrecituje ogroman disklejmer što objašnjava da je većina onog što je do tog trenutka reklamirao potpuni bulšit. Mudriji gledaoci to već i znaju jer je Denny – medijum, neko ko, za određenu novčanu svotu pomaže ljudima da stupe u kontakt sa svetom mrtvih i, štaviše, pronađu tamo svoje voljene kako bi sa njima komunicirali i nastavili tamo gde su stali pre njihovog odlaska. Jedna rana scena, u prvoj epizodi pokazuje nam kako devojka kojoj je momak umro prolazi kroz stalne emotivne lomove jer želi da konačno prošlost ostavi iza sebe i okrene se budućnosti ali joj Dennyjev posebni talenat omogućava da ona sa svojim bivšim (?) i dalje održava svojevrsnu emotivnu vezu koja je, vidimo to, ne ispunjava kompletno ali je dovoljno snažna da je spreči u pronalaženju novog muškarca (ili, što da ne, žene) za sebe.

Kako nagađata, Denny je jedan od onih prevrtljivih, slatkorečivih muljatora koji koriste ljudsko sujeverje, a posebno ljudske ranjive emocije što se javljaju kada izgubimo nekog bliskog, da navuče klijente na korišćenje njegovih usluga a onda ih muze koliko igda može, stalno im objašnjavajući da je to što oni rade dobro i emocionalno korisno za njih.



Ovo je naravno klasični žanrovski kliše koga naša publika najbolje zna po liku Vidovite Roske iz Pavićeve Bele Lađe (koja je tu, doduše, iskorišćena kao ,,medijum" za političku satiru), ali sa jednom značajnom razlikom: Denny, zapravo, nije prevarant.

Oh, naravno, on JESTE muljator i neko ko geslajtuje svoje klijente i potpiruje njihove slabosti ne bi li ih držao na udici sve dok imaju da mu plaćaju preskupe seanse, on jeste nedogovorni trošadžija koji i pored gomile para što je izotimao ranjivima i zbunjenima nema ni dinara ušteđevine u banci a svoju sekretaricu, Gladys, jednu stariju i respektabilnu gospođu ne plaća zadnja tri meseca, ali Denny ZAPRAVO zaista ima moć da komunicira sa onim svetom. Štaviše, njegova sposobnost da uđe u svet mrtvih, pronađe tamo konkretne osobe i razgovara sa njima nije samo talenat već i neka vrsta prokletstva jer Denny, vidimo to na više mesta u stripu, trpi i ogroman pritisak sa one strane od mrtvih koji žele da se vrate među žive uz njegovu pomoć, od mrtvih koji ga kritikuju da je profiter i prevarant, od demona koji bi preko njega da uđu u naš svet i naprave haos i Dennyjev život, ono što od njega vidimo, se odvija na pozadini stalne buke koja dolazi iz sveta mrtvih, stalne emotivne iznurenosti koju ovo kod njega kreira.

Utoliko, naravno, Denny je umešno humanizovan lik i mada ne manje namazan i mutan, čitaocu svakako bliži. Što mu, pak, neće mnogo pomoći u pogledu akutnog problema koji ima. Denny je, naime, od lokalnog mafijaškog lika, naslednika porodice Gallo, uzeo dosta para da izvede ,,reverzni egzorcizam", odnosno da pronađe njegovog preminulog oca u svetu mrtvih a zatim pronađe adekvatno telo u koje će ,,utočiti" njegovi ličnost kako bi star mafijaški don ponovo hodao svetom živih. Nagađate, Denny je skoro sve pare potrošio, a nije obavio ovaj posao i kada mu Gallo mlađi pripreti ozbiljnim fizičkim nasiljem i zatraži svoje pare natrag, naš junak postaje svestan da je konačno došao do slepe ulice u krivudanju koje je do tog trenutka činilo njegov život i da se ovog puta verovatno neće izvući.

Kad priča počinje na dnu, kažu, jedini smer u kome se daje može ići je na gore, pa iako je I Can Sell You A Body u principu mračan narativ koji samo uslovno rečeno ima hepi end, on je istovremeno i optimističan i barata onim starim motivom da je ljubav odgovor na sve. U ovom slučaju, radi se o slučajnom susretu sa medicinskom sestrom po imenu Henrietta koja u Dennyjevu kancelariju ušeta kada on već kontemplira o svom skorom nestanku pa onda, saslušavši njen partikularni problem, i čini nekarakteristično velikodušan gest, pomažući mladoj ženi koju i ne poznaje, i sebe time osuđujući na sada već sigurnu propast.

Od ovog trenutka pa na dalje, igrači na tabli su uglavnom postavljeni i I Can Sell You A Body postaje dinamičan akcioni strip koji kombinuje razne žanrovske elemente. Denny i Henrietta su strastveni – pomalo i patološki zaljubljeni – mladi par u bekstvu, za njima idu mafijaši a tu je i tandem policijskih detektiva koji je sve vreme korak ili dva iza onih koje progone a najpre na ime toga da racionalnim pandurima ne pada na pamet da bi stvari koje Denny tvrdi da radi sa mrtvima mogle da budu ,,stvarno" stvarne. Policiji pomaže katolički sveštenik doleteo pravo iz Vatikana, koji tvrdi da zna sve o demonima i egzorcizmu i da je čitav zaplet zapravo delo visokog demona iz pakla koji preko Dennyja pokušava da dođe na Zemlju i tamo napravi haos.



Ovo je tipično ,,milenijalski", ako smem tako da kažem, žanrovski mišmeš u kome scenario slobodno kombinuje elemente starih filmova, televizijskih serija i stripova, sa likovima koji su svesni da se radi o klasičnim žanrovskim motivima i klišeima. Katolički sveštenik je, dakako, oduševljen Amerikom koja je praktično oživljeni '80s bioskop, Denny i Henrietta sami za sebe kažu da su se pretvorili u Telmu i Luiz, a mafijaški sin je bizarno nekompetentan do mere da ga čak i otac sa one strane granice između života i smrti kritikuje i ne želi da ima ništa s njim. Ovo su elementi sasvim pristojne postmoderne komedije, naravno, ali svakako treba i reći da I Can Sell You A Body ne čini sa tim elementima nešto neviđeno nadahnuto.

Hoću reći, živimo u vremenu kada je skoro sva komedija koju čitamo i gledamo referencijalna po svojoj prirodi, kada ne možete da se okrenete levo ili desno na internetu a da ne udarite u neki mem koji referira na drugi mem koji referira na film koji je snimljen po stripu (moguće utemeljenom na nekom delu klasiče literature) i I Can Sell You A Body je naprosto deo ove kulture, bez sad neke posebne energije kojom bi se izdvojio.

U druge kritike svakako ću ubrojiti to da strip ima i viška motiva koji ne budu svi iskorišćeni kako treba, pa i viška zapleta koji do kraja ne bude sav raspleten ili makar ne na način da čitalac kaže da je sve to zajedno bilo nužno da bude deo ove priče. No, I Can Sell You A Body ima šarma i Ferrierovi dijalozi su živi (,,Let's make like a horse dick and hit the road!") a likovi su mu, na kraju dana, vrlo simpatični i teško je za njih ne navijati. Karakterizacija, a pogotovo dijalozi pomenutog vatikanskog sveštenika se, priznajem, opasno približavaju low-effort vicevima gde je, eto, smešno, što neko ne priča dobro jezik koji svi ostali pričaju ali Ferrier nije zloban i njegov sveštenik je napisan kao komična ali delatna, preduzimljiva ličnost kojoj se strip zapravo ne podsmeva.

Sa strane crteža, Kambadais svakako pokazuje vrlo solidan zanatski dijapazon mada se treba navići na te česte upade crnih površina i kontura koje on i prečesto koristi u ovom stripu, pretvarajući nešto što je element atmosfere u pomalo manirističko sredstvo, neretko lišavajući panele detalja koji bi ih oživeli. No, kao i u pogledu scenarija, Kambadaisov crtež ima puno energije (videti scene jurnjave automobilima, recimo) i prilagođen je dobronamernoj komediji koja se vrti oko demona, zagrobnog života i dvoje običnih ljudi što se nalaze u centru orkana a samo su nesavršena, ali draga ljudska bića.

I Can Sell You A Body, dakle, nije neki VELIKI strip, ali jeste šarmantan, dobronameran, pa na kraju, uz sve kritike koje sam izdao, i dobro završen narativ o ljudima što su, na kraju krajeva, ipak zaradili svoju drugu šansu, ma koliko cena bila visoka. Meni je to prijalo, a ovde vam je Comixology stranica gde, u trenutku dok ovo pišem, kolekciju možete priorderovati za značajno manje para nego što koštaju individualni brojevi.

Miniserijal Aftershock Comicsa I Breathed a Body sam naprosto morao da obradim ovom prilikom jer sam nedavno pisao o serijalu I Can Sell You A Body. Iako stripovi nemaju nikakve veze jedan sa drugim (drugi autori, drugi izdavači, druga tema, drugi čak i žanr), sličnost u imenu ali i izvesna srodnost u tretmanu žanrovskih motiva je za mene bila jasan znak da ovo treba predstaviti u takoreći leđa-u-leđa stilu.



Aftershock Comics je jedno od onih sigurnih pribežišta mejnstrim autora američkog stripa da, kada imaju ideje i koncepte što ne mogu da ih obrade kroz superherojske radove za dva velika izdavača, to ostvare u miniserijalima što ih radi ova agilna kuća. Po običaju, Aftershock obezbeđuje dobar kvalitet produkcije i timovi koji rade ove stripove su generalno jaki. Pa je to slučaj i sa I Breathed a Body. Scenarista ovog petodelnog serijala je Zac Thompson, Kanađanin koga ja prevashodno znam po nekim X-Men stripovima te drugim radovima za Marvel iz poslednjih godina (Marvelous X-Men, Yondu) ali i po nezavisnim serijalima kao što su, recimo, Her Infernal Majesty ili The Dregs. Pre I Breathed a Body, Thompson je za Aftershock već uradio grafički roman The Replacer koji je bio urađen u stilu old school horora (po uzoru na Stephena Kinga), a baziran na porodičnoj traumi koju je mladi Zac preživeo kada mu se otac šlogirao. I Breathed a Body je možda manje lična a naglašenije ,,opšta" priča ali spona je svakako ta da je i ovo u dobroj meri horor pripovest, sem što umesto Stephena Kinga možda prvo na pamet pada Cronenberg.

Za takvo nešto potreban je i dobar crtač pa je ovde Thompson imao sreću da radi sa odličnim Andyjem MacDonaldom, iskusnim crtačem koji je uradio mnogo stripova i za Marvel i za DC (uključujući rad na Betmenu, JLA i Wonder Woman, kao i Multiple Man za Marvel, ali i Beauty za Image), a I Breathed a Body mu je debi-rad za Aftershock pa se on i vidno potrudio. Cronenberga sam pomenuo jer ga mnogi (sa dobrim razlogom) povezuju sa body-horror konceptima, a I Breathed a Body je strip kome je u centru disocijacija tela ali i ličnosti kao i istraživanje odnosa pojedinca sa kolektivom, pa i društvom u celini, u ovom slučaju u velikoj meri prikazanim kroz aktivnosti onlajn zajednica koje se sponatno – ili manje spontano – kreiraju oko velikih Internet-selebritija, odnosno influensera.

I Breathed a Body je strip sa ne jednim već nekoliko fascinantnih koncepata i sa vrlo upečatljivim grafičkim identitetom za koji su pored crtača, MacDonalda zaslužni i sjajna koloristkinja Triona Farrell (pamtimo je po dobru sa serijala Weavers)kao i leterer Hassan Otsmane-Elhaou (takođe hvaljen ovde) koji su se oboje vidno potrudili da od stripa naprave vizuelni spektakl. No, valja i reći da je I Breathed a Body i, za moj ukus, strip sa viškom koncepta a manjkom egzekucije, odnosno da ovde neke ključne stvari u narativu ne funkcionišu u dovoljnoj meri da povežu sve ambiciozne linije zapleta koje je Thompson osmislio. U jednom momentu sam bio u napasti da kažem kako bi, s obzirom na priličnu količinu teksta i poveliki broj podzapleta koje ovde vidimo, možda duža forma bila prikladnija za sve što je Kanađanin imao na umu za ovu priču, ali nisam zapravo siguran da je to tačno. Moji problemi sa ovim stripom se zapravo tiču tretmana nekih fundamentalnih elemenata i pitanje je koliko bi ovo bilo unapređeno dodavanjem još, recimo sedam epizoda na postojećih pet.

Možda i bi. Fakat je da I Breathed a Body u svojoj prvoj epizodi uspostavlja ton fokusirajući se na mladog influensera po imenu Mylo Caliban koji je najvrelija zvezda u svetu bliske budućnosti – udaljene proverbijalnih pet minuta od onog gde smo mi sada – a kojim potpuno dominiraju gigantske tehnološke kompanije što su, brišući decenije zakonodavnog (i praktičarskog) progresa u zapadnom svetu, u sopstveni ekosistem zatvorile čitav lanac proizvodnje i distribucije, kako tehnologije tako i ,,sadržaja". Kompanija Mycena je spoj današnjeg Applea, Facebooka i Googlea, gigant kojim rukovodi Mylov otac Bramwell, a koji poseduje i sopstveni mrežni ekosistem Mycenet, i platformu za, jelte, sadržaj, kao i MyCee pametne telefone. Utoliko, firma ima sasvim jasnu i ničim ograničenu poslovnu viziju da pažnju svojih korisnika monopoliše na što je moguće duže vreme, nudeći im ,,sirovog i stvarnog" mladog čoveka koji im se obraća preko svojih strimova prepunih reklama (da ne pominjemo sekundarnu monetizaciju kroz merčandajs a koji se pravi posebno za svaku Mylovu akciju) a koji zahvaljujući vlasništvu firme nad čitavim lancem dostave sadržaja ali i odsustvom ikakve regulative izrasta u jednu od najuticajnijih ličnosti na svetu. Tekstualni deo na kraju prve epizode govori o ugovoru koji je Mylo dobio sa drugom kompanijom koja pravi popularnu onlajn igru (vrlo tanko zamaskirana aluzija na, jelte, Fortnite) a gde se pojavljivao kao božansko prisustvo što je moglo da menja geometriju mapa i jedna od velikih prednosti ovog stripa u odnosu na druge koji se možda bave sličnim temama je kako uverljivo I Breathed a Body predstavlja Myloa i njegov uticaj na svet. Ovo je influenser ekstrapoliran od onoga što imamo u ovom trenutku, ali za koga možemo da poverujemo da postoji, to jest da će uskoro postojati, figura sa maltene božanskim statusom u zajednici što se broji stotinama miliona ,,followera" a koji prate, dele i komentarišu sve što on uradi.



Mylo je u svemu tome istovremeno i izveštačen i sasvim prirodan, jedva izrasli klinac u dvadesetim godinama koji se nalazi u položaju u kakvom ljudska bića nisu mogla da budu do pre samo nekoliko godina i prva epizoda prati i njega ali i mali tim oko njega – angažovan od strane njegovog oca – koji je zapravo ,,napravio" Myloa, dizajnirao mu ličnost i naučio ga šta da priča. Ovo je zanimljiv narativ što prikazuje tenzije između Mylovog karaktera, onako kako ga vide ljudi koji od njega zarađuju i Mylovog karaktera kao mladog čoveka koji surfuje na talasu gotovo patološke slave a koji nikada nije imao priliku da zaista sazri, odrastajući pored ambicioznog oca a bez majke što je umrla na porođaju.

Kvaka 22 kod ovog stripa je što do kraja prve epizode najzanimljiviji lik, sam Mylo, biva uklonjen iz narativa i ostala četiri broja pratimo naučnofantastičnu priču koja se bavi time kako beskrupulozna kompanija čini sve što može da eksploatiše njegovu smrt (prenesenu u lajv strimu) i post-mortem legat, i kako ona time zapravo nastoji da trajno promeni ljudsku kulturu pa i čitav svet.

Tematski, ovo je izuzetno zanimljivo i Thompson postavlja mnogo pravih pitanja o tome kuda će industrija proizvodnje i dostave ,,sadržaja" otići onda kada zaista niko više ne bude mogao da je reguliše, koliko je ,,društvo spektakla" o kome su govorili situacionisti još pre pola veka zapravo danas preuzelo ljudsku kulturu, ali dispergovano kroz stotine i hiljade ,,malih" spekatkla, ,,malih" skandala, ,,malih" tragedija, koje nas prate svuda kuda krenemo posredstvom interneta i prenosivih uređaja od kojih se ne odvajamo. Thompson umešno u sve upliće i kritiku neoliberalnog kapitalizma, ekonomije okrenute prevashodno prema rastu i investitorima, techbro mentaliteta i Silikonske doline, pokazujući i koliko smo mi, ,,obični ljudi" u svemu ovome saučesnici i kako naše ponašanje i emocije mogu biti izmanipulisane da kontinuirano hranimo čudovište.



No, sa druge strane, I Breathed a Body gubitkom harizmatičnog protagoniste (a bez pravog protagonizma) mora da se osloni na mnogo manje zanimljive likove i mada scenario čini lavovske napore da nam prikaže Mylovog oca kao zlu ali kompleksnu ličnost, te saradnicu Anne (aka Zoe... komplikovano je) kao praktično podvojenu ličnost koja sebe pokušava da uveri da nije zla – čak ni kada uživo strimuje prizor kako izgladneli kerovi rastržu leš influensera na komade – i da kreira između njih izvesnu simetriju s obzirom da su u pitanju osobe sa dva različita kraja lanca ekonomske ishrane a koji oboje imaju složen odnos prema svojoj deci, sve to samo donosi dodatne slojeve kompleksnosti u priču kojoj je potrebno više jasnoće i poentiranja a manje dodatnih teza i poetizovane filozofije.

Nije da ja ne volim kad stripovi odlete u poetsku i filozofsku stranu, no I Breathed a Body ima teksta u višku a akcije u manjku i sjajan crtež i grafičko pripovedanje ne uspevaju sasvim da pokriju činjenicu da ovaj narativ dosta šlajfuje u mestu dok se Anne premišlja je li ovo što ona radi moralno, a dok Bramwell glacijalnom sporošću objašnjava svoj demonski plan za preoblikovanje ljudskog društva. Tu su i drugi  likovi, pa sveznajući narator, i strip se malo raspline prema kraju.



Druga je stvar taj višak koncepta – negde od osamdesetih godina je u američkoj naučnoj fantastici, sa usponom ,,slipstrim" podžanra, postalo prilično uobičajeno da se u okviru istog dela mešaju različiti (pod)žanrovski motivi pa je to i u ovom stripu tehnološka i socijalna naučna fantastika mešaju sa ,,biološkom" naučnom fantastikom, sa body horror imaginarijumom i sa mističkom, pa pomalo i religijskom fantastikom. Možda sam ja, naravno, staromodan, pa ne bi mi bilo prvi put, ali iako je fer reći da je ovakve stvari radio i meni dragi William Gibson još osamdesetih, čini mi se da ovaj višak koncepata razvodnjava I Breathed a Body i na kraju dobijamo delo koje ono što hoće da kaže govori na previše nivoa, mešajući socijalnu evoluciju i manipulaciju, hakovanje društvenog razvoja kroz hiperbrzu komunikaciju putem društvenih mreža ali i kroz nasilnu organsku evoluciju zasnovanu na fungalnoj biologiji, a sve to utemeljeno u paganskim legendama i mitovima... Puno tu ima slojeva i strip, koji u temelju ima i te neke ,,ljude" sa roditeljskim instinktima i emocijama, ne uspeva sasvim da se iskobelja iz konceptualnog mišemeša koji je Thompson spravio.

Tako da sam samim narativom tek upola zadovoljan; Thompson ima sjajne ideje i snažne poruke, pa i ubedljiv jezik u dijalozima, ali ovo je i strip kome je urednik – Mike Marts, bivši Marvelov izvršni urednik a danas glavni i odgovorni u Aftershocku – po mom skromnom mišljenju morao da nametne nešto disciplinovaniju pripovednu tehnologiju i odsecanje viškova koncepcije i filozofije.



No, I Breathed a Body je strip koji impresionira vizuelnom dimenzijom. MacDonald nije crtač koga uzimate kada vam treba ,,lep" strip – setimo se šta sam pričao o njegovom Multiple Manu – ali je sjajan za strip koji treba da vas izvede iz zone komfora, kako kvalitetno dinamizovanim pripovedanjem, tako i sa mnogo ljubavi kreiranim scenama vizuelnog horora koji ne treba samo da uplaši ili zgadi već i da fascinira. Kako je jedna od tema stripa ta promena, evolucija čovečanstva, počev od evolucije samih ljudskih tela i organizama tako je i MacDonaldovo kombinovanje ljudskog mesa i fungalnog tkiva, deformisanje i rastezanje tela dok ne prestanu da budu zaista ljudska a čitalac nije siguran jesu li sada više ili manje od ljudskog, apsolutno fascinantno. Strip ima i intenzivnu psihodeličnu komponentu a koja se ne postiže uvek zatrpavanjem slika detaljima i teksturama i MacDonald je vrlo dobar u kadriranju i tempu tokom celog trajanja serijala. Farrellova ovde, naravno, intenzivno dominira moćnim, veoma psihodeličnim kolorom koji crtežu dodaje mnogo atmosfere i karaktera i iako je u pitanju ,,horor" naslov, I Breathed a Body odlikuju sočnost i prijemčivost na grafičkom planu kakvu retko koji sličan strip ima. Letering Hassana Otsmanea-Elhaoua je izrazito smeo, sa mnogo kolornih i drugih intervencija i mada sam ja stara škola koja smatra da je najbolji letering onaj koji ne primećujete, mora se prinzati da je Hassanov dizajn iako glasan, pa pomalo i napadan, na kraju pun pogodak sa idealnom dopunom atmosfere stripa a bez umanjenja čitkosti.

I Breathed a Body je dobio solidne kritike kada je izlazio u seriji i mada za moj ukus ovo nije do kraja uspešan projekat, on je svakako zanimljiv i, pogotovo ako ste mlađi i ugođeniji na modernije pripovedanje nego što sam ja, verujem da ga vredi pročitati zbog fascinantnih tema i dobrih pitanja koja postavlja. Kolekcija je izašla pre svega par dana pa se možete baciti i do Comixologyja i sebi priuštiti čitanje digitalne verzije ovog rada.

Marvel je pre par nedelja u isti dan izdao dva grafička romana namenjena prevashodno deci i mladima a koja sam ja – uprkos tome što predstavljam praktično antipod dece i mladih – potrošio sa mnogo apetita. U pitanju nikako nisu revolucionarni niti inovativni radovi, ali čini mi se da je nerealno da od stripova, pogotovo korporativnih, uvek tražimo revoluciju i inovaciju, kada sebe dobro znamo i znamo da nam je ponekada potreban samo ,,comfort food" u strip-formi. Opet, radi se o vrlo dragim likovima koji su dobili lepe priče i ako ste Marvel Zombie sa partikularnom naklonošću ka ovim protagonistima, njihove nove avanture ne smete zaobići.
[/font]Prva na redu je meni omiljena Ms. Marvel i njen prvi grafički roman, naslovljen Stretched Thin. O Ms. Marvel sam pisao već više puta a njen poslednji tekući serijal, Magnificient Ms. Marvel (opisan pred kraj prošle godine) završio se proletos svojim osamnaestim brojem. Ne sumnjam da će Kamala Khan dobiti novi tekući serijal u dogledno vreme – ovaj je lik svoje mesto u istoriji već izborio a trenutno je aktuelan u drugim medijima, kao što su igra Avengers i televizijska serija u pripremi gde će Kamala biti glavna junakinja – no, dok se to ne desi, mislim da je sasvim dobra odluka povremeno izdavati grafičke romane o njoj, kako joj se strip-prisustvo ne bi svelo samo na pojavljivanje u Championsima i gostovanja u drugim serijalima.Sad, da je ovaj grafički roman radio DC, možda bismo dobili i pomalo pomeren, ko zna, možda čak i radikalan pogled na Ms. Marvel kakvu poznajemo i volimo – videti šta sa pisao o, recimo, I Am Not Starfire – no Marvel se ovde drži formule koja je do sada dobijala, pa je najekscentričnija stvar vezana za Stretched Thin to da je strip napravio kreativni tim kome je ovo praktično prvi rad za Marvel. Nadia Shammas je Palestinka sa adresom u Bruklinu koja je do sada radila uglavnom autorske, nezavisne stripove poput Bliskim Istokom inspirisanog fantastičarskog grafičkog romana Squire ili horor rada Where Black Stars Rise a jedini dosadašnji rad sa tuđim propertijem bio joj je Care Bears za IDW pre dve godine. No, očigledno je da ni sama Nadia ovo ne računa u nekakav ,,pravi" projekat pa se u uvodu za Stretched Thin zahvaljuje svom ocu na svemu što je za nju učinio, ispunjavajući obećanje da će ga pomenuti u svojoj ,,prvoj knjizi".Crtač je Nabi H. Ali, kalifornijski ilustrator tamilskog porekla koji je do sada uglavnom radio knjige za decu i njegov stil, sa jakim, debelim nanosima boje (makar i digitalne) je verovatno najizrazitije originalan element ovog grafičkog romana.Čime hoću da kažem da je Stretched Thin jedna sasvim konzervativna priča o Ms. Marvel, praktično kao da ste uzeli jedan od ,,story arcova" iz originalnog serijala kada je ovaj strip pisala njegova kreatorka G. Willow Wilson, dodali mu crtača koji se malo razlikuje od sjajne reprezentacije što je radila onaj serijal, i sve izdali kao poseban roman. Po tonu, zapletu, ali i ,,mestu" na kome se ovaj strip nalazi u istoriji Kamale Khan, Stretched Thin je bukvalno kao da čitamo nešto iz 2018. godine.Kritičkije nastrojen čitalac od mene bi ovde bez sumnje argumentovano napao Marvel da šlajfuje u mestu i da je Stretched Thin jedna neimaginativna reciklaža poznatih likova i njihovih odnosa, zapleta i raspleta, te da je jedina distinktna crta ovog stripa da su ga radila dva autora do sada nepovezana bilo sa Ms. Marvel, bilo sa samim Marvelom, i da je jedina njegova svrha da pokaže da postoje muslimani u Americi koji umeju da pišu i crtaju stripove (mislim, naravno, pored Saladina Ahmeda i G. Willow Wilson). No, ja imam pozitivnu predrasudu prema Ms. Marvel, ali i nalazim da je korišćenje naširoko voljene muslimanske superheroine, koja danas ima i snažan mejnstrim profil, a da se postigne ta neka ,,reprezentacija" i u industriju puste i novi ljudi iz manjinskih zajednica – sasvim plemenita rabota. Čak i kad strip praktično u korak prati ono što su već uradili prethodni autori. Štaviše, dodaću i da mi kao starom čoveku izrazito prija kada imamo superherojski strip koje ne nastoji da nešto radikalno izmeni u postavci protagonista niti da doda nekakav revolucionaran preokret kontinuitetu, već radi u dobro shvaćenom, omeđenom prostoru i koristi likove kakve poznajemo, sa karakterizacijama kojima verujemo, da ispriča jednu ne previše originalnu, ali toplu, prijatnu priču.Dakle, da, Stretched Thin jeste kao tek još jedna priča iz originalnog serijala Ms. Marvel, a njegova tema je samo to da kada ste tinejdžerski superheroj, a koji ima porodicu i ide u školu, pritom je član Avengersa i još, sasvim prirodno, teži i tome da ima nekakav socijalni život, postaje praktično nemoguće žonglirati između toliko odgovornosti. ,,Stretched thin" je idiom koji u Engleskom jeziku koriste da plastično prikažu da je neko toliko razvučen između odgovornosti da se sav istanjio, a s obzirom da je Kamalina supermoć upravo menjanje proporcija delova svog tela, dobijamo i nekoliko uspelih vizuelnih metafora za ovu njenu raspetost između civilnog i superherojskog života.No, takve teme je obrađivao još originalni Leejev i Ditkov Spajdermen, pa je komparativna prednost Ms. Marvel u tom odličnom ansamblu likova koji je u amanet budućim autorima ostavila G. Willow Wilson, počev od same Kamale čiji karakter ovde autori savršeno hvataju i pokazuju je kao srčanu i tvrdoglavu, požrtvovanu ali ne i zrelu DALEKO preko svog uzrasta, dakle i sklonu greškama i povremeno defetizmu. Nabi H. Ali izuzetno dobro crta sve likove, a pogotovo Kamalu sa njenim prkosnim izrazom lica ali i sasvim iskrenim momentima zapanjenosti kada stvari ne idu onako kako je planirala i njena ekspresivna faca i divlja pakistanska kosa imaju jako mnogo karaktera.Ostali likovi ubrajaju Kamalinu najbližu porodicu, prijatelje iz škole ali i druge superheroje (notabilno Milesa Moralesa i Doreen Green, dakle, Spajdermena i Squirel Girl, ali i Tonyja Starka, tj. Iron Mana) i Stretched Thin veoma uspešno hvata ,,realnost" Kamalinog života sa upečatljivim portretisanjem pakistanske porodice u Nju Džersiju, protagonistkinjom koja i dalje piše onlajn fan fiction o Avengersima iako je sada član ovog tima i svakodnevno sa njima trenira, ali i Kamalinim najboljim prijateljima – Nakiom i Brunom – koji je uzemljuju u zajednici lokalnih tinejdžera praveći sasvim prirodnu sponu između muslimanske i druge dece kakva nam, kako sam i onomad pisao, pokazuje Ameriku kakvu sama sebe voli da vidi ako ne već Ameriku koja je uvek takva.[/font]Ta ubedljivost Kamalinog lika, koji je od samog nastanka bio izrazito ,,stvaran" i realističan, te situacije u porodici ili školi koje deluju kao zaista izvučene iz svakodnevnice vrlo lepo nose i ovaj roman i  mada on ima i ,,klasičan" superherojski zaplet sa novim neprijateljem koga Kamala mora da nadmudri, ovo je podjednako važno za priču kao i način na koji Kamala na kraju uspeva da poveže sve separatne delove svog života i ličnosti i spoji svoju porodicu, prijatelje, pa čak i superheroje u jednu malu ali dragocenu zajednicu što njoj samoj daje stabilnost i snagu.[/font]Ovo je uvek bio strip o željenim rešenjima pre nego o surovoj realnosti pa je i Stretched Thin, pretpostaviću, za mnoge tinejdžere prikaz nečega što nikada neće sami iskusiti: situacije u kojoj se roditeljima što ih stalno kritikuju (a nije da nemaju povoda za to, Kamala ovde pravi dosta klasičnih tinejdžerskih faulova) na kraju pokažete kao zreli a oni vas tako i prepoznaju i počnu da tretiraju maltene kao sebi ravnu, no eskapizam ima mnoge forme i ne treba ga svoditi samo na superherojske tuče. Tih tuča u ovom stripu ima i Ali veoma lepo crta Kamalu u kostimu kako se bori sa džinovskim robotom, ali Stretched Thin je pre svega priča o tome da niko – tinejdžeri pogotovo – ne treba da svoj život zasniva na ideji da je samo onoliko jak koliko tereta može sam da podigne i da je zajednica bliskih osoba ono što svima daje stvarnu snagu da se probijaju kroz život.A što je poruka imanentna ovom serijalu od samog početka i koju Stretched Thin i pored blago didaktičkog tona nekih dijaloga pred kraj, sasvim elegantno ponavlja i umotava u narativ koji je zanimljiv, dramatičan i dinamičan a da nikada ne napušta taj senzibilitet ljudske topline i pozitivne, što kažu u ASMR videima, afirmacije.Možda će to nekom biti isuviše pozitivistički a možda će naprosto slegnuti ramenima i reći da smo to već čitali u originalnom serijalu. Jesmo, svakako, no Stretched Thin je umešno spravljena priča koja mada nema originalnu poentu, tu poentu doseže kroz odličan rad sa odličnim likovima, kroz ubedljiv omladinski narativ i dobro odmeren ,,mali" superherojski zaplet koji na kraju nije važniji od odnosa u porodici Khanovih. Meni je sve to bilo ekstremno simpatično pa kako stripa trenutno nema na Comixologyju, podstičem kupovinu papirne verzije za svakog ko je do sada uživao u Kamalinim avanturama.Drugi roman o kome danas pričamo – koga takođe nema na Comixologyju – je još kraći i svoju priču smešta na jedva nešto više od šezdeset strana. No ovo je šezdesetak strana sjajnog raspoloženja i često veoma uspele komedije, čak i ako ste, kao ja, nominalno odrasla osoba.[/font]Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je novi grafički roman o alternativnoj verziji Spajdermena iz univerzuma 8311 a koji je, ako kojim slučajem to ne znate (i niste gledali Into the Spider Verse) – prase u kostimu Spajdermena što živi u svetu koji je sav naseljen ,,funny animal" likovima koji su opet, svi nekakve životinjske varijacije na klasični Spajdermenov ansambl.[/font]Spider-Ham je nastao kao lik početkom osamdesetih godina, sa jasnim komičnim i parodijskim ambicijama, a stvorili su ga ugledni Marvelovi autori Tom DeFalco, Larry Hama i Mark Armstrong. Rođen kao pauk ali mutiran u svinju kada ga je ujela radioaktivna i pomalo šašava naučnica May Porker – i sama svinja – pauk Peter se transformisao ne samo u drugu vrstu već i u njenog nećaka, kako bi postavka iz originalnog univerzuma bila ispoštovana.Inicijalno uglavnom korišćen za parodične verzije klasičnih Spajdermen narativa (recimo, Kraven's Last Hunt), Spider-Ham je poslednjih desetak godina legitimno učestvovao u multiverzalnim krosoverima unutar narativa o Spajdermenu, a što su ih radili Dan Slott i Christos Gage, pa je, na ime svog simpatičnog karaktera (i svakako Diznijeve želje da prodaje plišane igračke sa njegovim likom) zaradio  i mesto u ansamblu pomenutog animiranog filma. Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je, prema tome, originalna priča o Spider-Hamu nastala na temelju njegovog novostečenog protagonizma* koja iako parodira mnoge elemente Spajdermenovog mitosa zapravo nije parodija ni jednog partikularnog narativa o ,,pravom" Spajdermenu. Ovo se podvlači i time da se ,,pravi" Spajdermen ovde i pojavljuje u jednoj sceni, i strip dva univerzuma tretira kao ravnopravne, štaviše, stavljajući ,,našeg" Spajdija u komično podređeni položaj na kraju susreta.*koji je on umeo da ima i u prošlim epohama, na primer, u kratkovečnom tekućem serijalu iz osamdesetih ali i u nedavnom grafičkom romanu Aporkalypse NowSpider-Ham - Great Power, No Responsibility je komični narativ koji se vrti oko ideje da je glavni junak neka vrsta nepouzdanog naratora, prevashodno za samog sebe, i daje Peteru Porkeru jednu simpatičnu luzersku dimenziju koja na zapravo prilično originalan način varira luzerstvo originalnog Petera Parkera. Zna se da Peter Parker, Spajdermen, istorijski pati od sindroma samozvanca, da često sebe vidi kao otpadnika ne samo iz sveta civila nego i iz zajednice superheroja, da neretko sebi govori da nije dovoljno dobar, sumnja u svoje kapacitete i prikriva tu svoju nesigurnost naglašenim bravadom, provokativnim brbljanjem i neprestanim šalama. Spider-Ham u ovom stripu projektuje sličnu spoljnu personu – ali je razlika u tome da je ,,unutra" sve obrnuto. Peter Porker u ovom stripu sebe zaista vidi kao najjačeg superheroja od svih, kao nekoga koga svi dole i cene, kao neku vrstu superherojskog selebritija i njegovo non-stop hvalisanje i stalne šale nisu vešta kamuflaža nesigurnosti nego puko ospoljavanje njegove sasvim nezrele unutrašnje persone.Steve Foxe, autor knjiga za decu, a koji je scenarista ovog stripa, uspeva da postigne idealnu komičnu ravnotežu između parodije i realnosti tako da nam je Peter Porker ovde zapravo simpatičan i, iako se smejemo NJEMU radije nego uz njega, istovremeno osećamo i empatiju za nekog ko, ispostavlja se, nikome nije previše simpatičan. To je drugi deo te vešte inverzije klasičnih Spajdermen motiva – originalni Spajdermen MISLI da ga drugi vide kao nedovoljno dobrog ili nesimpatičnog osobenjaka, ali susreti sa drugim superherojima ali i gradskim zvaničnicima, pa i civilima pokazuju da Spider-Hama svi ZAISTA tako vide.[/font]No, ovo nije strip koji treba u nama da izazove oporost i tugu. Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je prilično urnebesna komedija o glavnom junaku koji pokušava da unazad trasira sve korake što ih je napravio od jučerašnje ceremonije u gradskoj skupštini jer je negde usput izgubio ključ grada dodeljen mu na toj ceremoniji a za koji je pogrešno shvatio da je predmet što zaista treba da ga odnese sa sobom kući umesto da se sa njim samo slika pred kamerama. Pošto je ovo ,,funny animal" univerzum, ovaj ključ u stvarnosti zaista otključava vrata svih javnih institucija, ali, kažu, i privatnih kuća bogatih građana i iz kancelarije vrlo besnog gradonačelnika snažno insistiraju da ovaj predmet bude vraćen.Naravno, potraga za ključem je samo izgovor za turneju po bizarnom životinjskom Njujorku i upadanje u razne smešne situacije u kojima humoristički sadržaj praktično uvek počiva na ne samo nekompetentnosti glavnog junaka već i njegovoj potpunoj nesvesnosti da je nekompetentan i da svi oko njega prevrću očima na svaku njegovu izjavu ili potez.Ovo bi u nekim drugim rukama možda bio i neprijatan narativ ali Foxe odlično piše humorističku priču za mladu publiku, a kolumbijski crtač (sada u SAD) Shadia Amin ima idealan ,,dečiji" crtež sa velikim kadrovima, jednostavnim i ekspresivnim likovima ali i dinamičnim, energičnim kompozicijama i lejautom i Spider-Ham - Great Power, No Responsibility je vrlo prijatno čitalačko iskustvo čak i kad ste matori.Naravno, u ogromnoj meri pomaže ako ste dovoljno upoznati sa Marvelovim univerzumom pa na osnovu toga imate dodatne potencijale za smeh. Foxe ne ide u neke duboke slojeve ,,lorea", ali solidno koristi životinjsku prirodu likova u ovom stripu za neke gegove koji se sami nameštaju (deskripcija verzije Ant Mana u ovom univerzumu je zlata vredna).[/font]Spider-Ham - Great Power, No Responsibility uspeva da do kraja bude i jednostavna ali korektna ,,trilerska" priča koja do svog zaključka stiže kroz više set pisova vrlo dobro odrađene komedije. Ovim se romanom, mislim, sasvim legitimiše Spider-Ham kao lik koji ima potencijala za još sličnih solo-avantura što neće zavisiti isključivo od krosovera sa ,,pravim" Spajdermenom i nadam se da će Marvel pokazati sluha i mašte i podariti nam još koju.[/font]

Pročitao sam DC-jev miniserijal Infinite Frontier, a koji je u šest urednih (i malo dužih) brojeva išao od Juna do Septembra ove godine (plus jedan uvodni koji je izašao, čini mi se, još u Martu) i posle sam šapatom sebe pitao, sve skanjerajući se da neko ne primeti: ,,Mehmete, zašto to sebi radiš?" A Mehmet je podigao pogled, fiksirao me suznim očima i promuklo prošaptao ,,Nema ko. Nema ko drugi."



Ne želim da ovo bude dramatičnije nego što je potrebno, Infinite Frontier nije uopšte LOŠ strip. Joshua Williamson koji ga je napisao je vrlo cenjen scenarista koji je na Imageu napisao neke odlične stripove kao što su Nailbiter ili Birthright, a poslednjih je godina bio glavni scenarista Flasha, dok je glavni crtač na miniserijalu bio sjajni španski crtač, tušer, ilustrator i slikar Xermanico (aka Alejandro Germanico Benito Gonzalez) i ovo svakako ima dah uzbudljivog mid-season ,,mini-događaja" koji ne prekida kontinuitet da bi se uradio ribut, ali ima sve one dramatične elemente klasične ,,krize", samo spakovane u probavljiv i sasvim pitak paket. Dodatno, pregled internet-reakcija na miniserijal potvrdio je da je većina autora prikaza bila vrlo zadovoljna, pa je sasvim sigurno u pitanju  još jedan od ,,gadan čiča rasteš" momenata u mom životu, ali moram da priznam da je za mene čitanje Infinite Frontier bilo kao žvakanje lanene pločice – tehnički shvatam da mi je ovo potrebno, ali je ukus kao da se hranim furnirom.





Muka je, naravno, što neko ko čita superherojske stripove decenijama sebe ne jednom zatiče u toj situaciji da ,,tehnički shvata" kako je ,,potrebno" da pročita neki strip.  Taj strip mu ne prija – likovi mu nisu zanimljivi ili mu se ne sviđa pripovedački postupak, možda mu se ne dopadaju dijalozi, na kraju krajeva, možda je nacrtan ružno – ali potrebno je da ga pročita jer ako to ne učini, propustiće značajan deo ,,diskursa" a koji sada, u nekim slučajevima, traje i skoro osam decenija.






Već sam više puta pisao kako je za superherojske stripove "kontinuitet" jedna od komparativnih prednosti koje imaju u odnosu na druge dugovečne, sa njima donekle uporedive radove. I neki Bonellijevi serijali izlaze od četrdesetih godina prošlog veka, Michel Vaillant izlazi od pedesetih, Talični Tom od četrdesetih, ali oni nemaju tu ambiciju, a sada već fetiš, da šezdesetogodišnje ili sedamdesetogodišnje istorije svojih likova ispune nezamislivo komplikovanim transformacijama a da opet sve pokušaju da prikažu kao prihvatljivo verovatnu priču spakovanu u okvir ne jednog životnog veka već perioda od možda 5-6 godina u okviru tog životnog veka.




Otud je činjenica da je Supermen koga čitamo u 2021. godini u principu ISTI Supermen koga su čitali adolescenti u tridesetim godinama prošlog stoleća malo veći ,,big deal" od činjenice da se Teks Viler nije mnogo promenio za ovih 75 godina koliko izlazi, jer je Teks smešten u fiksiran istorijski period, dakle, nema potrebu da evoluira sa društvom i tehnologijom, ali i jer Teks nije morao da umre nekoliko puta i bude oživljen sve bizarnijim tehnikama, nije morao da putuje kroz vreme i između univerzuma, niti je univerzum u kome on živi nekoliko puta razoren i ponovo sklopljen ali sada na malo drugačiji način.





Supermenu se ovo, to sa univerzumom, desilo poslednji put krajem prošle godine. A pre toga 2016. godine. A pre toga 2011. godine. A pre toga 2006. godine. A pre toga... shvatate šta hoću da kažem? DC ima sumorno predvidiv tempo ributovanja svojih univerzuma koji se u poslednje vreme ustalio na negde pola decenije i svi ovi ributovi služe, pored toga što izazivaju žagor u fandomu pa malo doprinose boljoj prodaji stripova, da se kontinuitet uredi, da se nekonzistentne niti različitih priča malo prikupe i usmere u istu stranu koliko je moguće, da bude UVERLJIVIJE da sve što se Betmenu desilo u poslednjih osamdeset godina stripova, nekako može da stane u period od 5-6 godina njegovog života, uračunavajući tu i pomenuta putovanja kroz vreme i alternativne univerzume.
 
  Poslednji ribut, Dark Nights: Death Metal od zimus je trebalo da bude tačka na ovakve stvari. On je bio neka vrsta manifesta da kontinuitet ne sme da bude važniji od priča i da dobre priče moraju biti ,,istinite" bez obzira da li se uklapaju u kanonsku istoriju likova. Pisao sam o njemu naširoko na ovom mestu, i mada Death Metal nije meni najomiljeniji strip koji je DC ikada objavio, mislim da je njegova programska orijentacija, ta da se deakcentuju ,,krize", da se sjaše sa fetišizovanja kontinuiteta i kanona i da se pusti pripovedačima da imaju priče koje dišu same za sebe, bila zdrava i preko potrebna. DC je ovim ributom napustio koncept ,,metaverzuma" zarad koncepta ,,omniverzuma", manje autoritarno ,,urednog" skupa alternativnih univerzuma kojih može biti i beskonačno mnogo i kod kojih je ,,sve" moguće.




Infinite Frontier je ono šta je bilo dalje posle Death Metala, ne strip sam za sebe već epoha, period u DC stripovima tokom koga se svi važniji serijali prekomponuju da se prilagode novoj, slobodnijoj realnosti, u kojoj, recimo, i Clark Kent i Jonathan Kent nose ,,titulu" Supermena, a Tim Drake i Damian Wayne titulu Robina, u kojoj je Barbara Gordon malo Oracle a malo Batgirl (pored još dve aktivne Bet-devojke) itd. Ovo deluje kao razumno popuštanje stega osim što je u pitanju sasvim ,,tehnička" razlika koja i dalje zahteva koordinaciju između scenarista i urednika na praktično istom nivou kao i ranije i, čini mi se, umesto da olabavi taj diktat ,,kanona" samo kreira kompleksniji kanon. Ono čemu se ja personalno nadam je da će DC, kao što se već videlo kroz razne grafičke romane što su ih izdavali u poslednje vreme (recimo ovaj), ali uključujući i projekte poput Three Jokers, naprosto biti posvećeniji ideji da ovakvi radovi ne moraju da se drže kanona i da mogu da pričaju priče za koje nije važno ,,kada" se dešavaju u životima protagonista niti da li su ,,stvarno" moguće. U mojoj glavi ovakav pristup bi značio da bismo imali više radova nalik na All-Star Superman, ,,poslednju" priču o Supermenu koju su uradili Frank Quietly i naš bog i spasitelj Grant Morrison, a koju mnogi smatraju najboljim stripom o Supermen ikada napravljenim, a manje stripova koji se bave fetišističkim spajanjem niti zapleta iz epizoda različitih serijala koji su izlazili u razmacima od, recimo, trideset ili pedeset godina.





Da se vratim na predmet današnjeg teksta, Infinite Frontier, miniserijal koji na neki način sažima Infinite Frontier kao epohu, je, neiznenađujuće, ni nalik na All-Star Superman (srećom to se kompenzuje postojanjem sjajnog Superman & The Authority o kome ću pisati čim se završi) a mnogo više nalik na klasičnu ,,krizu", dakle, multiverzalni krosover između različitih supertimova, različitih verzija istih likova itd. a koji se svi bore da od uništenja sačuvaju sve što postoji. Ovde je ipak u pitanju ,,manji" događaj i Infinite Frontier nema onu vrstu artiljerijske pripreme koju su imali Death Metal ili u svoje vreme Final Crisis, ali je u pitanju i, pa, moram da kažem, manje maštovit i za mene manje upečatljiv rad.
 
  Ovi i ovakvi stripovi, ti veliki ,,krizni" događaji koji prekomponuju strukturu univerzuma su, da bude jasno, namenjeni old school publici, ljudima koji PRATE i VREDNUJU kontinuitet, kojima je bitno da li se nešto što je lik rekao u nekoj od epizoda stripa šezdesetih godina uklapa sa onim što govori danas a što zvuči kao plemenita rabota, no, ovo su, kako sam to već na drugom mestu rekao, stripovi u kojima priča nema univerzum* u kome bi trebalo da se događa, već je univerzum sam za sebe priča.
*jednostavnosti radi nek bude jasno da kad god napišem ,,univerzum", to podrazumeva i ,,metaverzum" i ,,omniverzum" i svaku drugu zamislivu varijaciju na ovaj koncept




Što opet može da bude plemenito: tretiranje univerzuma kao narativa je ne samo lepa inverzija činjenice da su strip-univerzumi iznikli kroz narativa a onda im se otrgli, već i jedan, rekao bih, demijurški impuls kod kreativnih osoba, gde autori stripova imaju gotovo božansku moć da čitave svetove – i njihove paralelne verzije – orkestriraju unutar narativa, koristeći ih kao gradivni materijal, akcentovanje, punktuaciju. Kada imamo sreće da ovako nešto rade autori sa interesovanjem za dublju simboličku dimenziju strip-umetnosti, onda dobijamo stvari poput Multiversity ili Flex Mentallo (dobro, ili Final Crisis), ali i Death Metal – metafikcionalne radove koji su stripovi o stripovima, a što je svakako, već gadan fetišizam, ali je makar temeljito ispisan sa analizama raznih slojeva ,,stvarnosti" na kojima stripovi operišu.




Joshua Williamson, iako čoveka volim, meni nikada nije delovao kao ovakav autor, i Infinite Frontier me uopšte nije ubedio u suprotno. Priznajem da sam se nadao da ću u njemu naći tu metafikcionalnu i simboličku komponentu kakvu su u sebi probudili i Scott Snyder tokom Metal-Justice League-Death Metal narativa ili James Tynion IV sa Justice League Dark, ali Infinite Frontier je samo tehnološki impresivno rekombinovanje nekih decenijski prisutnih motiva u DC-jevim stripovima u kome, priznajem, nisam pronašao neke dublje slojeve polemike sa medijumom, niti išta drugo do efikasnog vođenja narativa koji se događa u nekoliko univerzuma u isto vreme, sa likovima iz sasvim različitih era DC-jevog stvaralaštva.




I, mislim, nije ni to za baciti, da se razumemo. Ako ste maštali da čitate strip u kome se likovi iz starog Jutsice Society of America udružuju sa Betmenovim ocem koji je u drugom univerzumu sam postao Betmen, sa crnim Supermenom koji je i predsednik SAD, ali i sa Captain Carrotom, antropomorfnim zecom sa moćima sličnim Supermenovim (sem što se, jelte, ona oslanja na konzumaciju ,,kosmičkih šargarepa", ako to uopšte važi za OVU verziju ovog lika), a svi oni moraju da sarađuju sa oživljenim Royem Harperom, usvojenim, jelte, sinom, Green Arrowa koji je tokom superherojske karijere i više ributovanja univerzuma imao više nadimaka (Speedy, Arsenal, Red Arrow, Lost Arrow, Autumn-son...) a ovde se pretvara i u Black Lantern, sve to na planu multiverzalne zavere koja preti da poremeti status kvo omniverzuma koji samo što je uspostavljen posle Death Metala, pa, onda ste na pravom mestu.
 
 

Infinite Frontier svakako jednu stvar radi dobro, a to je pospremanje kuće i prikazivanje kako, zapravo, ta nova harmonija između ogromnog broja paralelnih univerzuma (i multiverzuma) treba da izgleda, sa sve timom Justice Incarnate koji treba da bdi nad tom harmonijom, rešavajući probleme između univerzuma, te ekipom negativaca koja ima relativno legitiman razlog što pokušava da ovu harmoniju poremeti, no, sam strip je zamene neobično bezukusan, vešto i efikasno ali mehanički sklopljen od tuđih ideja i koncepata i oslonjen na već pomalo izlizane DC-jeve trope.




Hoću da kažem, Williamson piše ekonomične dijaloge a crtači sa kojima radi, prevashodno Xermanico, su dobri pripovedači i Infinite Frontier i pored OGROMNOG ansambla i mnoštva mesta na kojima se dešava, ne deluje ni pretrpano pa ni konfuzno. Naravno, ako ste novi u ovom poslu (poslu čitanja superherojskih i DC-jevih stripova partikularno), valjaće vam malo da držite neki Wiki otvoren da biste se snašli između svih tih paralelnih ,,Zemalja" koje likovi pominju – Earth 0, Earth Omega, Earth 2 itd. – ali Infinite Frontier nije strip gde morate da se vraćate unazad i ponovo čitate već pročitane epizode samo da biste ispratili radnju. Ali ovo je možda i najveći kompliment koji umem da mu uputim.




Sve ostalo u njemu je uredna ali nekako bezkarakterna rekombinacija postojećih motiva i ideja. Justice Incarnate? Kreirao ih je Grant Morrison u daleko superiornijem Mutiversityju. Psycho Pirate i Flash kao presudni kamenčići na kojima počiva postojanje SVEGA, svih univerzuma? Klasičan motiv iz krize koja je porodila sve krize, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza još iz osamdesetih. Thomas Wayne kao Betmen? Flashpoint Geoffa Jonesa, braćo i sestre.




Williamson ništa ovde ne radi loše ili pogrešno, osim što ni ne doprinosi nečim osobenim ili odvažnim toj večitoj rekombinaciji klasičnih motiva. Otud je Infinite Frontier strip koji mi nije bilo neprijatno da pročitam, svaka epizoda je bila korektno nacrtana i ekonomično napisana, ali i koji u meni nije proizveo praktično nikakvo uzbuđenje. Ovo je jedan od onih DOGAĐAJA koji čoveka ne iznerviraju, ali mu se na kraju čini da bi bilo dovoljno i da je samo pročitao sažetak narativa na nekakvom Wikiju jer je estetski užitak u samom stripu u najboljem slučaju skroman. Da bude jasno, Williamson ima pristojne karakterne momente – Alan Grant, stari Green Lantern u ovom stripu, odnosno u njegovom uvodniku pod brojem nula konačno svojoj deci priznaje da je gej, Roy Harper ima legitimne momente konfuzije i odlučnosti itd. – ali oni se pomalo i utope u pozadinsku buku koju proizvodi još jedan superherojski zaplet gde će na kraju velika grupa superheroja morati da se pobije sa, nagađate, Darkseidom. Williamson ovde pruža korektnu igru, ali bez neke inspirisanosti ili ambicije da ubaci svoj glas u decenijsku raspravu o DC-jevim stripovima i Infinite Frontier je, na kraju, tek hronika dešavanja – koja su uglavnom business as usual za superheroje – a ne nekakva metatekstualna polemika sa medijumom kakva bi opravdala taj trope-heavy zaplet. Drugim rečima, da se opet pozovem na Granta Morrisona, mnogo sam puta već rekao da je njegov Final Crisis za mene jedan od njegovih slabijih stripova jer je u njemu prevagnula ta esejistička komponenta polemike i disekcije medijuma nad samim pripovedanjem – ali smo tu dobili makar fascinantan esej. Infinite Frontier je udoban za čitanje, veoma lep za oko, ali u njemu naprosto fali te esejističke ambicije.




Ipak, ne želim da budem negativan samo zato što, eto jedan partikularan strip nije pomerio granice plemenite umetnosti diskutovanja o samom medijumu pa ću reći i da sam zainteresovan da čitam miniserijal Justice League Incarnate koji Williamson počinje da radi od Novembra jer uz fokus na jedan tim, njegovo igranje sa omniverzumom može da donese zanimljiviju priču. O tome ćemo kad dođe vreme, a do tada, ako ste manje džangrizavi nego ja, Infinite Frontier imate za kupovinu ovde.

Pročitao sam grafički roman A for Anonymous – How a Mysterious Hacker Collective Transformed the World, a koji je prošle godine izdao njujorški izdavač – uglavnom ,,pravih" knjiga – Bold Type Books. U pitanju je crno-bela istorija fenomena Anonymousa, nastala na osnovu intervjua koje je sa jednom od prominentnijih figura ovog pokreta uradio New Yorkerov reporter, David Kushner, potpisan ovde i kao scenarista, dok je crtačke dužnosti solidno obavio takođe Njujorčanin, Koren Shadmi.



 
  Shadmi i Kushner su već sarađivali na projektu Rise of the Dungeon Master pre nekoliko godina, takođe grafičkom romanu koji je bio biografski narativ o Garyju Gygaxu, jednom od kreatora Dungeons & Dragons i time jednom od očeva modernih igara na tabli a onda i velikog dela gejmerske kulture koju danas poznajemo. Gejmerima je, pak, David Kushner poznat i kao autor knjige Masters of Doom iz 2003. godine, jednim od ranih primera ozbiljne publicistike koja se bavila video igrama a da se fokusirala na američke teme radije nego na Japan.


Nije preterano reći da danas živimo u svetu koji u dobroj meri oblikuje onlajn kultura. Ako smo pre svega desetak godina podmešljivo šmrktali kada bi se neko usudio da pomene ,,tviter revolucije" i ,,fejsbuk proteste" i odmah posezali za Marksom i Engelsom da pojasnimo istorijske protivrečnosti koje bi dovele do arapskih proleća sve i da niko nije izmislio mobilni telefon i digitalne društvene mreže, danas je legitimno ukazati kako je situacija u kojoj se čitav svet nalazi, u pogledu odgovora na aktuelnu pandemiju, pod presudnim uticajem upravo onlajn diskursa i da bizarna anti/ vakcinalna polemika u kojoj svi učestvujemo, hteli-ne hteli, potvrđuje koliko je decentralizovanost informisanja, a koja je čoveka trebalo da oslobodi pretnji totalitarizma, skrenula mentalnu evoluciju čovečanstva pravo prema onima koji će njime, čovečanstvom, rado manipulisati. Ovde nije ni malo važno da li su, recimo, antivaskeri iskreno zabrinuti aktivisti, ili pokvarenjaci koji šire dezinformacije i paniku iz zabave, ili proverbijalni ruski botovi, kao što nije važno da li su lekari koji pozivaju na imunizaciju na platnom spisku ,,velike farme" ili pričaju ono u šta veruju, ili, čak, ono u šta se razumeju  – važno je da je njihov kolektivni uticaj na ponašanje stanovništva planete očigledno presudan. Čovečanstvo danas gro svojih informacija dobija kroz sisteme koji su sve više automatizovani i sve manje iza njih stoji neko ko ultimativno odgovara, kao što i gro svojih interakcija sa strukturama moći – državne ili korporativne – izvodi kroz iste ovakve sisteme, dizajnirane da olakšaju i izjednače, ali često u praksi demonstrirajući ograničenja i diskriminaciju.


U takvom svetu, haktivizam je, da se razumemo, prirodan (imunološki, rekli bi neki), odgovor čovečanstva, otpor koji je naprosto refleksan, bez obzira je li ispravan, dobro promišljen, korektno usmeren. Ako ljude usmeravate na tehnologiju, ljudi će, makar neki od njih, tu tehnologiju na kraju koristiti i da protestuju protiv percipiranih nepravdi, pa i da pokušaju da ih isprave. Hoće li to uvek biti u skladu sa zakonom? Ovo pitanje bi imalo više smisla da su zakoni u skladu sa realnošću a što, pogotovo sa jako brzim razvojem informatike i onlajn kulture, nije baš uvek zagarantovano.


A for Anonymous je priča o najpoznatijoj haktivističkoj inicijativi, fenomenu Anonymous, za koje su svi čuli, bez obzira da li su uopšte svesni porekla hakerske kulture, da li razlikuju white hat od black hat hakera itd. Anonymous su, možda i ironično, s obzirom na svoju programsku anonimnost, postali mejnstrim fenomen, prepoznatljivo lice onlajn aktivizma koji podrazumeva izvesnu količinu društvene transgresije pa i destruktivnosti i mada verovatno nećete od stotinu nasumično izabranih osoba na bilo kojoj ulici naći baš mnogo onih koji znaju šta je 4Chan ili LulzSec, verovatno je da će mnogo veći procenat prepoznati ,,ime" Anonymous i karakterističnu masku Guyja Fawkesa koja je postala vizuelni simbol ovog decentralizovanog pokreta.



 
  A for Anonymous nastao je od materijala prikupljenog kroz intervjuisanje osobe po imenu Commander X, karijernog hakera i jedne od retkih prepoznatljivih Anonymous figura, makar po tome da su ljudi zapamtili njegov onlajn nadimak. Kushner je Commandera X-a intervjuisao negde na američkom kontinentu u vreme kada je on već bio duže vreme u bekstvu od FBI zbog organizovanja raznih onlajn akcija (prevashodno DDoS napada) ali i zbog propuštanja da se pojavi na sudu iako je bio pod kaucijom. Commander X je, inače, uhapšen proletos posle deceniju izmicanja Federalnim vlastima, pa je danas potvrđeno da se ovaj čovek koji je bežao i po Kanadi i po Meksiku još od zloglasnog napada na servere u Santa Kruzu u Kaliforniji  2010. godine, i koji je ,,zvanično" napustio Anonymous još 2013. godine, zove Chris Doyon (a što je njegov pravni zastupnik 2011. godine na sudu dovodio u pitanje). Njegova biografija kao beskućnika i lutalice koji praktično živi na internetu pristupajući mu preko javnih wifi mreža (ili se kačeći na privatne sa slabom enkripcijom) delimično je, u obrisima, data u A for Anonymous, ali verujem da ćemo se sličnih knjiga, stripova i TV serija tek nagledati, pogotovo jer je i sam Doyon već godinama objavljivao da piše memoare.


Doyonov narativ uokviruje priču o Anonymous i njihovom aktivizmu u A for Anonymous i daje mu jasnu, ako već ne sasvim tačnu, ideološku matricu. Ovaj strip pokazuje korene haktivističke kulture još u osamdesetim godinama sa grupom Cult of the Dead Cow koja je hakovanje – nelegitimno pristupanje tehnologiji i sistemima – spojila sa izvesnom etikom i aktivističkim ambicijama. Sam Commander X govori o Anonymousu ne kao o osobi ili kolektivu već kao o ideji da ljudi imaju pravo da budu slobodni i ovo je dovoljan uokvirujući koncept da obuhvati fenomen koji programski nema ni vođe ni statute (ali ima slogane), ni imena ni lica (ali ima onlajn pseudonime i identične maske), niti ujedinjujući ideologiju. Iako se ,,ravna" struktura Anonymousa i generalna ambicija da se protestuje protiv moćnih i pokvarenih mogu povezati sa anarhističkim konceptima*, sam ovaj strip naglašava da su Anonymous politički sasvim šareni i da se ne može govoriti o poopštavajućoj ideologiji.


*digresija, ali možda potrebna: sama maska Guyja Fawkesa preeuzeta je kao simbol iz filma V for Vendetta a koji je urađen po stripu V for Vendetta velikog Alana Moorea i Davida Lloyda. U njemu, glavni junak je anarhist koji ruši fašistički sistem uspostavljen u postapokaliptičnoj Britaniji, noseći sve vreme na licu Guyja Fawkesa. Guy Fawkes je, pak, sasvim suprotno od modernog shvatanja anarhizma, bio verski fanatik, katolički aktivista koji je planirao atentat na ,,jeretičkog" Kralja Džejmsa kako bi se protestantska vlast u Engleskoj oslabila i jelte, na taj način obezbedio društveni prevrat. Moore je imao svoje razloge što je spojio dve naizgled nespojive ideje i, u prošloj deceniji je imao javnih simpatija za Anonymous. Nisam siguran kako bi danas odgovorio na pitanje šta misli o njima...


Drugim rečima, kako i A for Anonymous pokazuje, Anonymous kao fenomen je fenomen akcije a ne ideologije, rada a ne promišljanja i jedna od najpoštenijih stvari koju ovaj strip radi je i da pokaže koliko ovakve stvari mogu da odu u pogrešnim smerovima. Pored demonstracije da su Anonymous mnogo radili na raskrinkavanju korupcije u – često nasumično izabranim – strukturama moći (od DDoS-ovanja represivnih vlada u Severnoj Africi, do doksovanja ekipe mladih silovatelja koje je štitila lokalna zajednica moćnih roditelja), strip pokazuje i pogrešno usmerene, ustanički energične ali štetne poteze povlačene pod Anonymous ,,firmom", uključujući rat protiv Sonyja u kome su najveću štetu napravili na kraju drugi hakeri, nominalno vođen da se odbrani Playstation 3 haker Geohot, a koji je morao da javno objasni zašto je protiv postupaka Anonymous, ali i doksovanje osobe za koju su Anonymous zaključili da je policajac kriv za smrt crnog tinejdžera iako ta osoba nikada nije ni radila u policiji.


Ovo jeste jedan koliko-toliko izbalansiran prikaz stvari na terenu i mada A for Anonymous ima dosta pozitivističkog tona u svom sažimanju priče o Anonymous, dajući dosta mesta proklamacijama o slobodi i borbi protiv represije i nepravde, on ne prikriva neke od loših stvari do kojih će ničim kontrolisana onlajn moć mladih osoba željnih da se usprotive bilo kom autoritetu dovesti. Tako vidimo akcije protiv Sajentologa i podršku WikiLeaksu, ali i dobijamo sažet kurs o tome zašto je i kako 4Chan kroz ,,memefikaciju" humora oblikovao modernu onlajn kulturu.


No, ovom romanu, ipak, nedostaje ogroman deo priče o tome kako su Anonymous na kraju oblikovali onlajn svet a preko njega i ,,stvarni" svet i ako sam na početku bio sumnjičav da kompleksnost ovog fenomena može da se ispriča na nekih 120 strana koliko ova knjižica sadrži, na kraju sam bio aktivno negativan što A for Anonymous završava stvari ni ne pominjući tektonske promene koje su se desile od 2014. godine na ovamo.


Da se razumemo, mnogo toga A for Anonymous ne pominje, verovatno jer nema prostora. Tako je nastanku foruma 4Chan na kome je Anonymous izrastao u ,,pokret" posvećeno malo prostora i vrlo se malo objašnjava koliko je on zapravo vezan za japansku omladinsku onlajn i andergraund kulturu, a što su neki od presudnih elemenata da se shvate dalji načini na koji se Anonymous razvijao. Danas se nalozi sa anime avatarima na tviteru po automatizmu smatraju provokatorima, botovima i mutivodama a što je sve posledica prelivanja 4Chan kulture na ostatak interneta i (h)aktivizma koji će kroz Gamergate iz 2014. godine za svoje mete odabrati strukture moći na kraju ovaploćene u ženama sa platformama za izražavanje, i ,,social justice warriorima" u koje spada svako ko bi podigao glas protiv diskriminacije.


Kulturni ratovi koje danas gledamo (ili vodimo, ako smo baš toliko zaludni), svi potiču iz ove matrice i ,,kritička rasna teorija" kao tema oko koje se danas lome koplja teško da bi to bila bez uticaja grupa koje su nastale otkidanjem parčića Anonymousa i metastaziranjem u nove kolektive. A for Anonymous ne pominje ni Gamergate, ni 8Chan, ni Wizardchan, ni dečiju pornografiju ni napade na autore video igara i stripova a koji su svi došli kao deo Anonymous-paketa, niti se dotiče Qanona i Donalda Trumpa na mestu predsednika kao ishodišta ove kulture.


Što, da bude jasno, razumem. Nije lako sažeti poslednjih petnaestak godina društvene evolucije koju su oblikovale grupe asocijalnih klinaca, tajne službe zapadnih i istočnih država te sve bezličnije korporacije koristeći internet kao medijum komunikacije, indoktrinacije, dezinformacije, destabilizacije i eksploatacije. Ali knjiga bukvalno u svom podnaslovu obećava da će objasniti kako je ovaj ,,hakerski kolektiv" transformisao svet. Anonymous možda deluju kao delić ove istorije, ali oni su svakako simbolički neobično važan, ali i tehnološki u mnogo smislova presudan njen deo.


Hoću reći, Anonymous nisu ,,izabrali" Donalda Trumpa niti su pobili ljude u džamiji u Christchurchu ali su stajali pored i navijali IZ SVE SNAGE. Ovaj roman, nažalost, nema kapaciteta a možda ni smelosti da se uhvati u koštac sa ovim delom istorije modernog sveta pa je utoliko on svakako nedorečen i daje nam nepotpunu, pa ako ćemo ići malo i đonom, i iskrivljenu sliku.


Opet, kao strip koji bi čitaocu pružio najosnovnije elemente istorije jednog važnog savremenog fenomena, A for Anonymous svakako može da posluži svrsi i da makar pruži temelj za dalje učenje koje će, nadam se, biti inspirisano njegovim čitanjem. Ironično, iako se bavi digitalnom kulturom, i jeste urađen i u digitalnoj formi, A for Anonymous nije dostupan na vodećoj platformi za digitalnu distribuciju stripova, Comixology, pa ako vas je sve ovo zainteresovalo, možete otići do samog izdavača i videti tamo svoje opcije.

Danas na programu imamo dva evropska stripa sa dva različita dela kontinenta, sasvim različita po duhu, senzibilitetu, tehnici i svemu ostalom. Svrha je svakako da se pokaže raznolikost u nečemu što inače okupljamo pod ne naročito korisnim kišobran-terminom ,,evropski strip" a što je opet samo način da se severnoameričkoj publici proda percepcija da kupuju nešto ,,umetničkije" i ,,ozbiljnije", kao da ,,evropski strip" zapravo ne obuhvata sve od Triganskog carstva, preko Koko Bila, pa do Kobre i Ket Klou...






Elem, prvi na jelovniku danas je grafički roman Beneficio, melanholični i besramno predivno nacrtani rad dvojice poljskih umetnika a koji je inicijativa Europe Comics učinila dostupnim angolofonoj publici Aprila prošle godine. Originalni rad je prestižni poljski izdavač timof i cisi wspolnicy izdao još 2018. godine i mada sam u ovim mojim prikazima već predstavljao poljske stripove i imao samo reči snažne hvale za njih, Beneficio je nešto posebno. Mada, da se razumemo, ,,posebno" ne mora da znači i ,,bolje". Zavisi kakve su vam inklinacije.Scenarista ovog stripa je Michał Kalicki, diplomac Akademije lepih umetnosti u Lodju – iako je rođen u Varšavi – i profesionalni scenarista za film i stripove, a ako je u pitanju ista osoba, IMDb navodi i nekoliko televizijskih serija na kojima je radio kao scenarista, a u jednoj je i malo glumio. Kalicki je, sudeći po svemu veoma raznovrstan pisac i Beneficio, sa svojom naglašenom poetskom dimenzijom i melanholičnom meditativnom magijom svakako deluje kao ličan rad, emanacija dubokih promišljanja i jakih, a opet kontrolisanih emocija možda i karakterističnih za severne delove Evrope. No, Beneficiju me nije pre svega privukao lepi tekst.Ne, Beneficiju me je privukao razvratno prelep crtež koga je isporučio Krzysztof Gawronkiewicz.



Ovaj iskusni crtač i dizajner (diplomirao je na Fakultetu grafičke umetnosti ali i na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi) stripove radi još  od osnovne škole koju je pohađao šezdesetih i sedmdesetih godina prošlog veka, učeći se da crta na stripovima o Tarzanu i Koraku (Tarzanovom sinu, dakako), a najpoznatiji rad mu je za sada nezavršeni serijal Burza (odnosno, jelte, Bura na našem) započet još 1991. godine sa scenaristom Maciejem Parowskim a koji govori o alternativnoj istoriji Drugog svetskog rata u kojoj je inicijalni nemački napad na Poljsku bio neuspešan. Sam Gawronkiewicz kao svoj najbolji rad navodi Achtung Zelig iz 2004. godine, grafički roman o holokaustu koji je napisao Krystian Rosenberg i koji je publikovan i u Francuskoj.Gawronkiewicz me je bukvalno na prvu loptu pridobio za čitanje Beneficija, kreirajući sa nekoliko prvih tabli fascinantnu seriju evoluirajućih kompozicija gde svaka naredna slika daje više podataka o prizoru koji gledamo ali i radikalno menja percepciju pa i simboliku onoga što je prikazano.



Gawronkiewicz ovde ne samo da demonstrira vrhunsku tehniku već i jedan izvanredno fin osećaj za stilizaciju, dajući nam slike koje nisu ,,realistične" u onom standardnom smislu i, čak, imaju naglašeno snoliku dimenziju, ali koje odišu jakim naturalizmom.Gawronkiewicz naprosto crta mesta, predmete, ljude i životinje koji nam deluju ,,stvarno" iako su često u pitanju samo obrisi, konture, ravne slike bez ,,realistčnog" senčenja, a sve to kolorisano monohromnim, žutim prelivom koji stripu daje osećaj da se sve odvija pod jakim sunčevim svetlom, gde su senke izbrisane, boje isprane a svet sveden na dvodimenzionalne slike i izuvijane linije.





Beneficio je, kako i autori kažu, neka vrsta kontemplacije o tome koliko je danas svet ,,manji" nego što je bio i da se uz mogućnost kupovine karte koja će vas odvesti na maltene svaku tačku na planeti koju poželite* izgubio onaj element začudnosti, mitopoetičkog shvatanja sveta, te ona dimenzija snevanja koja je životu davala prijatan osećaj beskonačnosti. Utoliko, strip prati neku vrstu odiseje mlade, depresivne žene iz Varšave koja se otiskuje na personalno putovanje a koja je istovremeno ,,fizička" ali i onirička, sa zaranjanjem u sopstvena sećanja, maštarije i snove i kontrastiranjem onog što vidi i oseća sa onim što pamti i zamišlja, ali i onim što ne može da dodirne a što u velikoj meri čini realnost njenog današnjeg života.*isključujući nekih 60-70% površine planete koji su nam iz raznih razloga nedostupniOvo poslednje se tiče pre svega društvenih mreža – facebook se eksplicitno ,,proziva" u jednoj od scena – i parasocijalnih kvaliteta veza koje one obezbeđuju. Iako je strip poetičan i kontemplativan, reklo bi se da je oštrica socijalne kritike , koliko god da je u njemu ima, okrenuta upravo prema ovim konstruktima moderne civilizacije i njihovom, u nekoj dimenziji, otuđujućem kvalitetu.


No, Beneficio nije prevashodno kritičko delo, ono je, rekosmo, intenzivno kontemplativno, sa velikim delom vremena koje se posvećuje posmatranju uglavnom ruralnih i sasvim ,,prirodnih" okruženja i njihovoj poetskoj analizi, ali i sećanjima na detinjstvo i momente provedene u bakinoj kući na selu. Grafički, ovo je jedan od najsjajnijih stripova koje sam čitao u poslednje vreme sa Gawronkiewiczem koji ne popušta ni u jednom trenutku i kombinujući minuciozan rad linijama i tačkicama (na momente silazeći u gotovo čist pointilizam) sa stalno fantastičnim kompozicijama, kreira besprekorno artisitčke ali istovremeno naturalističke prizore.No, ono što me je na prvih nekoliko strana oduševilo, taj moćni sekvencijalni rad i grafičko pripovedanje, uglavnom odsustvuje iz ostatka stripa. Beneficio nema, zaista, ,,priču" pa je i njegova realizacija u krajnjoj liniji serija slika, grafičkih i poetskih, više prenošenje ,,osećanja" nego kreiranje narativa i ako od ovog stripa očekujete pripovedanje, akciju i nekakav literarni zaključak – toga ovde nema. Ovo je poezija, u prozi i u slici i Beneficiju treba prilaziti sa takvim očekivanjima, pa ako vam se to čini prijemčivim, a makar zbog crteža bi trebalo, izvolite.






Drugi strip za danas dolazi iz Francuske i nosi možda i ne toliko ,,francuski" pogled na naučnu fantastiku i postapokalipsu. Elecboy je novi i ambiciozni naučnofantastični serijal originalno izašao u Francuskoj za Dargaud početkom ove godine a na engleskom publikovan još u Martu.Autor ovog stripa, Jaouen Salaün, je u mladosti maštao da postane profesionalni sportista ali je na tavanu naleteo na kutiju punu potpisanih stripova koje su radili Giraud, Giménez, Tanino Liberatore i Paul Gillon i ovo je namah odredilo njegovu sudbinu. Naime sudbinu budućeg crtača i ilustratora. Salaün, rođen 1979. godine je do 2006. godine uglavnom radio ilustracije za dečije knjige da bi od 2006. publikovanjem stripa Nova krenula i njegova strip-karijera sa stripovima koje je do sada radio za najvažnije evropske izdavače (Humanoïdes Associés, Casterman, Dargaud). Elecboy mu je prvi samostalni rad i na kraju prvog albuma – jedino do sada izašlog a koji se u Engleskom prevodu zove Birth – Jaouen naglašava da se radi o nekoj vrsti njegovog životnog projekta. Prve ideje nastale su još 2002. godine (precizno: 26. Decembra između dva obroka) da bi tokom škole i studija nastajali crteži i koncepti a kasnije je usledio, kako kaže autor, ,,nespretni prvi nacrt scenarija". Strip je zaozbiljno počeo da radi posle sedamnaest godina razmišljanja o njemu, na pragu svog četrdesetog rođendana.





I sad, da je Elecboy na kraju, makar u ovom prvom albumu, ispao slabo i neuverljivo, to bi bila surova karmička pošalica. Srećom, nije. Birth ima sve vidljive indikatore dela koje je nastajalo jako dugo vremena, sa pomalo neobičnim tempom pripovedanja i osećajem da u pozadini, ispod priče koju vidimo na ovim stranicama postoji OGROMNA, možda i neizdrživa količina ,,lorea" o svetu u kome se sve događa, kreirana tokom više od decenije pripremanja za pričanje te priče, ali Elecboy za sada deluje intrigantno, pa i prilično sigurno u sebe.Ovo je priča o postapokalipsi, notabilno svetu koji je hiljadu godina udaljen od našeg a u kome neobične kibernetske (?) zveri (?) progone ljude naoružane nečim što podseća na supermoći. Ili je to barem početak ove priče – produžena akciona sekvenca sa kojom nas Birth uvodi u svoje predanje je atraktivna, čak i spektakularna, minuciozno dizajnirana u tome kako izgledaju gradovi, ljudi i antagonisti, ali i naglašeno poetična. No, kada se strip nakon nje nastavi, on dobija jedan dobrodošlo prizemljeniji ton i odmereno pripovedanje.

Priča, za sada, prati zajednicu ljudi koji se više ne mogu sećati sveta kakav je nekada bio (mada jedan od klinaca tvrdi da je njegova baba živela u ,,normalnom" svetu) i koji se bave preživljavanjem što podrazumeva ne samo sakupljanje esencijalnih resursa, uključujući čistu vodu, već i stalnu borbu za održavanje prastarih instalacija kakve njihovo društvo više ne može da proizvede a koje garantuju barem neki nivo bezbednosti i udobnosti ranjivoj populaciji. Ovo nije društvo redukovano na kameno doba ali je dovoljno udaljeno od ,,našeg" vremena da jesu iznikle određene društvene prakse koje bismo danas smatrali varvarskim. Glavni junak stripa, koji je zaista dečak, da ne kažemo tinejdžer, živi sa ocem koga krivi za odsustvo majke i upada u probleme jer stalno blene u devojku čiji je brat sin lokalnog budže. Ovo nisu tek obične budže već skoro pa klasični feudalci-siledžije koji se međusobno pare ne bi li očuvali čistotu krvne linije i drmaju zajednicom bez mnogo obzira za ono što bismo u današnje vreme nazvali ,,ljudska prava".


Elecboy: Birth je strip koji radi jednu stvar, ali nju radi dobro: ovo je postavljanje osnove za buduće priče, oslikavanje sveta u kome su ljudi zglajzali sa vrha lanca ishrane (a  na njemu su sada veštački oblici ,,života") ali im to nije pomoglo da se ujedine već se i dalje klasno i po mnogim drugim osnovama međusobno trvu. Strip takođe postavlja protagoniste, daje im dosta fino odmerene i promišljene lične i porodične istorije i pametno se igra sa njihovom psihologijom, ne otvarajući nam sve karte do pred kraj kada nam pokaže da nekih stvari uopšte nismo ni bili svesni, a koje značajno utiču na ponašanje likova. Ovo je sve urađeno prilično sigurno, i vidi se da je autor dugo živeo sa ovim likovima i promišljao njihove egzistencije.





Što se crteža tiče, Salaün je jako dobar i radi u jednoj skoro tipično evropskoj tradiciji ozbiljno shvaćenog naučnofantastičnog sveta koji ima zreo ton, realistične, uverljive likove, jako promišljen dizajn ali i kvalitetno pripovedanje i odličnu atmosferu. Iako je Salaün Francuz, moram da priznam da me je Elecboy pored neizbežnih asocijacija na Hermanna, možda iznenađujuće pomalo podsetio na Josea Salinasa, zbog tog ozbiljnog kolornog i svetlosnog rada (mada bez Salinasove slikarske ukrućenosti) pa i na fotorealistični stil Britanca Dona Lawrencea. Opet, Salaün ima sopstveni glas i Elecboy ne deluje kao mešap drugih autora već kao autentični iskaz, pogotovo što ovaj autor mnogo radi olovkom ne voli čistu liniju a da su mu konture uvek jasne i definisane.Koliko će ovaj strip biti dobar u daljim nastavcima ćemo tek videti. Birth je obećavajuće prvo poglavlje i postavljanje figura na tablu na osnovu koga sam spreman da serijal pratim dalje. Nadajmo se da će Salaün uspeti da ga pravi prihvatljivim tempom jer se gvožđe, jelte, kuje dok je vruće. Comixology stranica je ovde.

Samo mala ispravka za gornji tekst: na jednom mestu pominje se Jose Luis Salinas a zapravo sam mislio na sasvim drugog autora sa sasvim drugog kontinenta, naime  Vicentea Segrellesa. Omaška se verovatno desila jer sam u drugom skoro pisanom tekstu pominjao Salinasa pa mi se prilepio i ovde. Izvinjenja i sve to.

Pročitao sam odlični naučnofantastični grafički roman Titan koji je na Engleskom jeziku pred kraj prošle godine, u nevreme, izdao Oni-Lion Forge (još uvek se osećam neobično kada ovako nešto otkucam), kao jednu urednu celinu podeljenu u deset urednih poglavlja, i kao zaokružen, pažljivo osmišljen narativ koji ima dovoljno prostora i dubine da proradi i likove ali i svoj sociopolitički komentar. Titan je vrlo dobrodošli blast from the past, jedan prilično klasični naučnofantastični narativ sa grafičkom opremom koja ne duguje gotovo ništa superherojskom mejnstrimu i utemeljen je u mnogo sirovijem, uzbudljivom stilu koji podseća na underground comix radove iz šezdesetih i sedamdesetih. Ovaj spoj prilično radikalne grafičke intonacije i čvrsto pripovedane, klasično literarne naučnofantastične priče pokazao se kao veoma funkcionalan.



Autor stripa Titan je François Vigneault, Kanađanin rođen u SAD, danas nastanjen u Montrealu a koji već godinama radi kao ilustrator za razne novine, a prvi strip-rad mu je 13e Avenue, strip namenjen ,,mladim odraslim osobama" koji je kreirao zajedno sa Geneviève Pettersen. Danas Vigneault radi i tekući serijal Orcs in Space za Oni Press, ali Titan je ono što je privuklo pažnju publike u SAD. Ovaj grafički roman koji je Vigneault sam napisao, nacrtao, kolorisao i leterovao je u Kanadi izašao još 2017. godine za Éditions Pow Pow, naravno na Francuskom jeziku, i bio nominovan za više nagrada, uključujući nagradu Joe Shuster.

Moram priznati da sam prilično impresioniran Vigneaultovim radom na ovom stripu. Radi se sa jedne strane o odlično vođenom narativu koji ima sve one potrebne elemente trilerske proze da bude ,,pravo" žanrovsko delo, a opet ima i jedan nesumnjiv ,,indie" senzibilitet, ne samo u snažnom, pomalo i grubom crtežu već i u povremenim pasažima ,,neme" naracije gde se pripoveda samo crtežom a često su veći vremenski rasponi premošćeni praktično filmskim montažama, odmerenim veoma sigurno. Vigneault je dobar pripovedač, sa naglašeno efikasnim metodom gde nema nikakvih viškova i čitalac se smešta in medias res u svakoj situaciji koja se prikazuje, a da strip opet ima pažljivo odmeren tempo i perfektnu ,,režiju" kako bi čitalac uvek mogao da se orijentiše.

Pomaže što ovo nije isuviše komplikovan narativ. Titan postiže svoju dubinu odabirom ozbiljne teme, njenom pažljivom i doslednom obradom, te radom sa likovima koji kvalitetno rastu i razvijaju se kroz priču, a ne danas popularnim metodom uvođenja mase podzapleta koji stvaraju iluziju dubine. Utoliko, ovo je jedan čehovljevski elegantan roman u kome ni jedna scena nije višak, niti ijedna replika tu stoji samo radi dojma. Likovi su višeslojni, sa različitim aspektima ličnosti koje upoznajemo kroz priču, ali onda dalje svaki od tih aspekata ima značajan uticaj na to kako će se priča dalje odvijati.

Gore sam rekao da je ovo klasični naučnofantastični narativ, ali naučna fantastika sada već ima jako dugačku tradiciju, pa ću pojasniti da je ovo klasični ,,novotalasni" naučnofantastični narativ, priča koja podseća na radove sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka gde su palp jednostavnost predratnog SF-a i naučno-tehnološki pozitivizam zlatnog doba zamenjeni naglašeno kritičkijim stavovima. Posebno mi neki radovi Fredericka Pohla, poput Kapije i Džema deluju kao prirodno poređenje sa Titanom jer je ovde u pitanju priča o radničkoj pobuni na Titanu, najvećem mesecu planete Saturn i tenziji između uprave rudarske firme – koja je sa Zemlje – i genetski prilagođenih rudara koji su rođeni na Titanu.



Protagonista Titana nije radnik, naprotiv, pripada menadžerima. João da Silva je doleteo sa Zemlje da u rudarskoj koloniji preuzme upravljanje procesom proizvodnje nakon što se dotadašnja direktorka teško razbolela. Titan je negostoljubivo, teško okruženje gde Zemljani teško izguraju više od pola godine rada (u ulogama birokrata i bezbednjaka), dok lokalci (koje pogrdno zovu i Trolovima) podmeću grbaču i rade u teškim uslovima čitavog života, svesni da zbog svoje posebne fiziologije, nikada neće biti u stanju da emigriraju na Zemlju, ma koliko pažljivo štedeli pare od plate.

Autor ovde domišljato prikazuje lokalne radnike kao fizički prilagođene poslu sa telima mnogo većim od zemaljskog standarda, visinama od po tri metra i masom od nekoliko stotina kilograma. Ovo se perfektno uklapa sa kulturom rudarske kolonije gde je jezik grub, piju se jaka pića, za zabavu se organizuju turniri u mešovitim borilačkim veštinama, a žene i muškarci su zajedno u oknima i pod tuševima (i u pomenutim turnirima). ,,Titani" su pravi šljakeri, prikazani pošteno a bez ulepšavanja, imanentno nezadovoljni svojim položajem i bundžijski nastrojeni po difoltu.

Stvari ne postaju značajno bolje kada da Silva objasni da napredak tehnologije na Zemlji znači da je ova rudarska kolonija praktično pred zatvaranjem jer koristi zastarelu opremu – na kraju krajeva, stara je čitavo stoleće – i neefikasan radni proces. Erupcija radničkog gneva se sprečava samo time što da Silva krši uobičajenu menadžersku distanciranost i naglašava da je njegov cilj da unapredi efikasnost rada i obezbedi da svi zadrže svoje poslove – jedine koje mogu da imaju na maltene jedinom mestu u Sunčevom sistemu gde mogu da žive.

No, da Silvino rešenje, uvođenje vrlo intruzivnog sistema praćenja odabranog uzorka radnika tokom čitavog radnog dana kako bi se telemetrijski utvrdilo gde se sve mogu kreirati unapređenja procesa ne nailazi na mnogo odobravanja. Ovo nije samo jasna satirična žaoka na vreme u kome već mi danas živimo, već i mesto na kome se pokazuje kontrast sa aktuelnom kulturom na Zemlji – sam da Silva ima u desno oko ugrađenog digitalnog AI asistenta, spravu nazvanu samo ,,I" koja je stalno uključena i beleži ono što on vidi, čuje i govori ali koja je i interfejs sa svim mogućim bazama podataka te uređajima koje da Silva ima autorizaciju da koristi. Kako je stalno ,,uključen" u nekakav eksterni sistem, da Silva je čak i malo iznenađen da radnici na Titanu ne žele da budu pod neprestanim nadzorom sve vreme dok rade.

Razlike između kultura na Zemlji i Titanu – iako je u pitanju ista biološka vrsta, jelte – se podvlače na mnogo načina a ključan je lik rudarke Phoebe Mackintosh, bivše perspektivne ,,mix" borkinje, a danas, iako lojalne radničkim vođama, čini se, jedine osobe na Titanu koja shvata da status kvo nikada neće biti rešenje. Između nje i da Silve se prvo razvije poslovno savezništvo, prvo po nuždi, a ono onda izraste u bliskiji, intimniji odnos.



Strip ovde ne pravi nikakve do sada ne viđene preokrete, ali je pažljivo pozicioniranje likova i postepeno produbljivanje njihovih karakterizacija urađeno savršeno i Titan nam daje toplu, intimnu – pa i erotičnu – ljudsku priču na pozadini narativa o radničkoj revoluciji umotanog u politički triler. Ono što treba jako pohvaliti je kako Vigneault pazi da se ne uplete previše u tehnologiju ustanka, umešno kreirajući samo ključne scene koje nam pokazuju tu marksističku neizbežnost radikalnog društvenog  prevrata na ime nagomilanih protivrečnosti, a da ostavlja prostora da likove oživi, pokaže njihove ,,civilne" strane, da nam zaokružene karakterizacije koje će, u furioznom finalu punom akcije i buke  biti stavljene na probu a čitalac će osetiti pravu emociju za likove i njihovu priču.

Vigneault je odličan crtač sa vrlo ,,indie" stilom jakih, masivnih kontura i grubog senčenja. Najveći deo osvetljenja urađen je kolorom, mada je i ovde na delu minimalizam sa samo jednom bojom koja se koristi u celom stripu. No, iako Vigneaultu kadrovi deluju ,,ravno" i bez dubine zahvaljujući ovoj tehnici, on je vrlo siguran i u prikazu vanzemajskog okruženja, ali i u pripovedanju, zavodeći čitaoca grubim, debelim linijama ali mu zatim servirajući suptilnu naraciju.

Titan je, kao što sam rekao na početku, odličan strip, zaokružen, ekonomičan narativ koji ima jasnu sliku o tome šta hoće da kaže i šta mu je u tom kazivanju neophodno, i u kome ti dobri, višeslojni likovi nisu žrtvovani efikasnom dramsko-trilerskom narativu. Vizuelno upečatljiv, jezički sočan sa sjajnim prevodom na (polomljeni futuristički Engleski), Titan se može pohvaliti i dinamičnim letering-dizajnom (koji, istina je, na momente izaziva konfuziju u pogledu toga ko šta govori) i pričamo o jednom jako lepo zaokruženom projektu. Sebi ga možete pribaviti u digitalnoj formi ovde.

Jedan od, ako se o tome uopšte može govoriti, hitova iz evropske produkcije koji su pokupili dosta dobre volje po objavljivanju na Engleskom jeziku ove godine je svakako proletos objavljeni grafički roman Forget Me Not (aka Ne M'oublie pas) mlade belgijske autorke Alix Garin. Publikovan ranije ove godine na Francuskom za belgijski Le Lombard, ovaj je roman u engleskom prevodu izašao već u Martu ali bih rekao da se o njemu i dalje prilično priča i diskutuje i da je uz Always Never o kome sam letos pisao, u pitanju strip sa najviše pozitivnih reakcija na američkom tržištu od svega evropskog što je ove godine izašlo. Što je u redu jer je u pitanju nesumnjivo uspela i veoma dobro vođena ,,mala" priča o odnosu bake i unuke u kontekstu, nagađate već po naslovu, mentalne bolesti.



Forget Me Not se, očigledno bavi fenomenom Alchajmerove bolesti, jednim od najučestalijih oblika demencije koja ljude pogađa u poznijem životnom dobu. Iako se konvencionalno smatra da je ,,prirodno" da starije osobe budu ,,malo izlapele" radi se pre svega o normalizaciji bolesti koja, po najnovijim podacima (a ovo pišem par dana nakon ovogodišnjeg Svetskog dana Alchajmerove bolesti) pogađa po jednu osobu na svakih 56 sekundi, SVAKOG dana. Alchajmer nazivaju i ,,porodičnom bolešću" jer iako ona pogađa individue i nije, naravno, zarazna, pružanje nege osobi koja od nje boluje često donosi ogromno opterećenje za čitavu porodicu. Ovo je posebno značajno u današnjem razvijenijem svetu gde su multigeneracijska domaćinstva sve ređa i gde pružanje tradicionalne neformalne nege unutar porodice danas nije tako ,,jednostavno", ako je ikada bilo jednostavno, jer i ćerke i snaje* imaju poslove, decu, često žive u drugim delovima grada ili u drugom gradu. Demencija starijeg člana porodice, pogotovo Alchajmer, pored toga što je logistički opterećujuća jer podrazumeva nadzor kako osoba sa ovom dijagnozom ne bi nekud odlutala ili se na drugi način dovela u opasnost, opterećujuća je i na emotivnom planu. Deca koju majke ili očevi često ne prepoznaju, stalni razgovori u kojima objašnjavate starijem članu porodice ko ste i da su njihovi supružnici ili roditelji odavno umrli, emotivni šok koji oni SVAKI PUT doživljavaju kada to čuju od vas a onda naredni emotivni šok kada shvate da su bolesni i da zbog toga zaboravljaju, pa, od toga se ne samo lomi proverbijalno srce, nego se kreira vrlo konkretan sindrom izgorevanja na strani negovatelja a koji onda i povećava rizik od zlostavljanja starije osobe...
*i, dobro, i sinovi i zetovi, ali pošto se u svom poslu dosta bavim pitanjem neformalne nege, mogu sa dosta autoriteta da kažem da je statistički neformalnih negovatelja ZNAČAJNO više u ženskoj populaciji

Ovo je i razlog što se veliki broj obolelih od ove forme demencije na kraju smešta u staračke domove i druge specijalizovane rezidencijalne ustanove, a ovde pričamo o situacijama u kojima treba da se stekne više srećnih okolnosti: da porodica ima sredstava da plaća ovu vrstu nege, kao i da je u kraju u kome živite uopšte dostupna ta vrsta institucionalnog zbrinjavanja. Hoću reći, demencija ne pogađa samo urbanu populaciju a sa situacijom u kojoj se infrastruktura u ruralnim oblastima (ne samo naše) zemlje uglavnom zapušta, bojim se da će primeri kao jedan koji je tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti navela početkom prošle decenije, gde je sin u jednom srpskom selu svako jutro pre nego što ode u polje da radi lancem vezivao dementnu majku za direk u dvorištu kako ona ne bi odlutala od kuće, postati sve češći.



Elem, Forget Me Not se dešava u Belgiji i starija gospođa sa Alchajmerom je na početku ovog stripa smeštena u sasvim pristojnu ustanovu gde se o njoj staraju. Njena unuka, Clémence, studentkinja i glumica na početku priče dobija poruku od majke, doktorke od karijere, da je baka ponovo krenula da beži iz doma.  Clémence i mama dolaze u dom i tamo im zaposleni, prilično nanervirani objašnjavaju da je ovo problem i da se predlaže da se starija gospođa – koju Clémence zove samo ,,baka" tokom čitavog stripa – stavi na adekvatna sredstva za smirenje. Clémence je ovim zgrožena jer je mlada i smatra da je ,,hemijska ludačka košulja" ponižavajuća za ljudska bića. Majka, pak, na kraju pristaje na ovu vrstu terapije, ali dok ona u kancelariji potpisuje dozvolu za ovaj tretman, Clémence zgrabi baku, strpa je u kola i sa njom krene u bezglavo bekstvo.

Trop mentalno obolele osobe koju druga, zdravija ali ne nužno i SASVIM zdrava osoba izvlači iz ustanove i vodi u ludu avanturu je toliko star i dobro razgažen da ga u ovom momentu slobodno možemo zvati klišeom. S druge strane, ne treba smetnuti sa uma ni da je on samo fikcionalizovana varijanta nečega što se i inače radi u praksi, možda ne nužno uz obrise kidnapovanja, kako je to u ovom stripu, ali svakako u uviđanju da je život u instituciji, čak i kada je ona vrlo udobna i dobrohotna, za osobe koje imaju mentalne probleme vrlo često viđen kao život u neslobodi. Jedna drugarica moje žene radi kao asistent u stanovanju-sa-podrškom u Nizozemskoj i mada je ovo neinstitucionalan oblik podrške, dakle, dešava se u zajednici i njeni štićenici tehnički dele stan umesto da žive u rezidencijalnoj ustanovi, njihovi najsrećniji momenti, po njenim rečima su, kada ih ona izvede nekud da voze bicikle ili se šetaju po gradu.

Otud, iako Forget Me Not svakako iza sebe ima dugačak red prethodnika i utemeljitelja (počev od, najmanje, Leta iznad kukavičijeg gnezda, pa kasnije Rain Mana...), ovo je i strip koji uz svu blagu žanrovsku preteranost, zapravo odiše sasvim realističnim, ubedljivim senzibilitetom.

Jednim delom je jer autorka vrlo dobro radi sa likovima. Clémence je mlada devojka čije detinjstvo je bilo obeleženo potpuno odsutnim ocem i velikim delom odsutnom majkom koja je radila na svojoj lekarskoj karijeri i ćerci se posvećivala samo u određenim momentima. Uspomene na pažnju koju je dobijala od bake su stoga za Clémence neizmerno važne. Sama Clémence je kasni milenijal, blago fluidnog seksualnog identiteta (pa, do neke male mere i rodnog) sa očiglednim problemima u pronalaženju svog stvarnog mesta u zajednici i društvu, ali Garinova je piše kao mnogo više od skupa milenijalskih klišea i Clémence, barem meni, deluje kao vrlo proživljen lik, možda u dobroj meri i alter ego autorke.

Delom je to i do pripovednog postupka. Ovo je roman duži od 200 strana i Garinova sebi daje dovoljno prostora da scene mogu da se odigraju prirodnim tempom, bez užurbanosti te da strip time dobije uverljiv patos, bez melodrame i žanrovskih sažimanja. Ovo je pre svega on the road narativ, dok Clémence vozi svoju baku u duboku provinciju kako bi ova ponovo videla svoju kuću iz detinjstva. Nada je da će kuća pomoći starijoj ženi da uspostavi stabilnija sećanja jer Clémence primećuje da kada se ova usredsredi na priču o nečemu što se dešavalo kada je Clémence bila mala, nema grešaka i gubljenja u uspomenama.

Naravno, priroda ove vrste demencije i jeste da su mnoga stara sećanja daleko jasnija i stabilnija od novijih stvari koje treba upamtiti pa Clémence i sama okusi ogromnu količinu frustracije što njena baka stalno priča o tome da moraju što pre da stignu kući jer će se njeni roditelji brinuti, što je ne prepoznaje, ne seća se da ima ni ćerku a kamoli unuku, a sve to između momenata pune lucidnosti u kojima je baka ne samo duhovita već i sasvim asertivna. Ovo je vrlo važan i dobro urađen element priče jer je jedna od, za srpsko društvo pogotovo, najvećih kontroverzi u mentalnom zdravlju upravo to koliko se osobe sa ovom vrstom mentalnih stanja tretiraju kao potpuno nemoćne da odlučuju o bilo čemu što se njih tiče. U srpskoj sudskoj praksi je, nažalost, potpuno oduzimanje tzv. poslovne sposobnosti (a koje podrazumeva da osobu smatraju nesposobnom da raspolaže ne samo imovinom već i sopstvenom slobodom i o njenom kretanju ili smeštaju, kao i imovini odlučuje dodeljeni staratelj) učestala praksa i više od decenije zalaganja raznih pravnika koji ukazuju da je ovo nehumano (pogotovo jer sudije često ni ne prisustvuju veštačenju a dodeljeni staratelji su, takođe često, osobe koje materijalno profitiraju od ovog aranžmana), i da mora biti zamenjeno nijansiranijim pristupom, bi možda uskoro moglo da rezultira izmenama zakonodavstva koje ovo omogućava.



Drugim rečima, to da Forget Me Not prikazuje ,,baku" kao punu osobu bez obzira na demenciju je velika pobeda ovog stripa. Pošto se radi o evropskom stripu koji nema sve one tabue što ih anglofoni strip decenijama uzgaja, Garinova će pored psihologije istraživati i telo starije osobe i čitaocu bez puno reči ali sa mnogo efektnih slika prikazati sve one brige i dileme koje donosi proces starenja i činjenicu da se za starost valja pripremati još od, što kažu u Alanu Fordu, najranije mladosti.

Grafički stil Garinove je naizgled jednostavan ali i jako efektan. Karikaturalni pristup likovima im obezbeđuje veoma ekspresivnu ,,glumu" potrebnu da se posreduju emocije kroz koje svi prolaze a da one ne moraju da se ,,objašnjavaju". U kontrastu sa tim su široki kadrovi eksterijera često lišeni detalja i dubine a koji time imaju jednu ,,beskonačnost" vrlo primerenu stripu koji se dešava najvećim delom na drumu. Pripovedno, Garinova neke od klimaksa priče vešto postavlja u vrlo apstraktne slike (na primer scenu lezbijskog seksa u motelu), ili ih spretno izmešta iz kadra i čitalac vidi samo refleksije tih dešavanja, što se pokazuje kao vrlo  efektno rešenje, pogotovo u klimaksu narativa.

Naravno, strip na kraju mora da nađe literarni izlaz za dilemu koja se u životu jako teško rešava. Avantura je po prirodi stvari konačna forma a u životu se uvek morate pitati šta ćete dalje raditi i kako ćete osobi kojoj je potreban dvadesetčetvoročasovni nadzor osigurati ne samo bezbednost i udobnost već i toplinu za koju nas ovaj strip podseća da joj je najdragocenija. Forget Me Not ne mora da da ovaj odgovor i njegovo razrešenje, mada funkcioniše samo na papiru odiše plemenitim umetničkim emocijama i na kraju krajeva deluje na čitaoca inspirativno a ne didaktički.

Forget Me Not je emotivan, ali prizemljen, realističan strip koji vrlo kompleksnu temu tretira s poštovanjem ali i potrebnom spretnošću da razgrne njene slojeve i svaki pojedinačni element te kompleksnosti tretira sa dužnom pažnjom i poštovanjem. On je i elegantan, smiren ali dinamičan narativ, bez previše reči i sa puno dobrih slika, realističan i bajkovit u potrebnoj meri, duhovit i, naravno, tužan, jako tužan na nekim mestima na koja kad samo pomislim, oči počnu da mi suze. Pričamo dakle o izuzetno uspešnom debi radu veoma mlade belgijske crtačice i scenaristkinje, rođene 1997. godine a  koja je dve godine na njemu radila iz sve snage, paralelno radeći kao ilustrator za agenciju Cartoonbase. Garinova zasluženo dobija lavine pohvala, ali ovakav strip, naravno, i obavezuje i jasno je da će autorka morati da se dobro oznoji da svojim narednim albumom dotakne slavu Forget Me Not. No, do tada ima vremena a SADA možete ovaj sjajni strip na Comixologyju uzeti ovde.

Pročitao sam grafički roman Dog Days (ili u originalu Journees rouges et boulettes bleues), kojeg je pre približno godinu dana objavio američki Humanoids. U origjnalu ovo je objavio La Boîte à Bulles, relativno mladi francuski izdavač (osnovan početkom ovog stoleća) posvećen u dobroj meri biografskom i dokumentarističkom stripu, ali Dog Days nije ni jedno ni drugo i u pitanju je ,,čista" fikcija. No, ovo je fikcija koja odiše vrlo realističnim mirisom, dakle, jedan nežanrovski, što se kaže ,,slice of life" strip koji pleni svojim izvrsnim grafičkim identitetom ali i kvalitetnom vivisekcijom sredovečne, jelte, buržoaske psihologije.



Originalno, ovo je bio strip što je izlazio u nastavcima u magazinu Cheval de Quatre koji sajt Humanoidsa naziva ,,mikropublikacijom" pa je možda fer reći da je bilo u pitanju nešto između fanzina i magazina. U ovoj verziji, iz 2009. godine, crtač je bio Alexis Tuzzolino dok je tušer bio Brice Follet. No, za novu, osveženu verziju publikovanu više od decenije kasnije, u formi albuma, scenaristi Cyprien Mathieu i Rémy Benjamin su preradili scenario i udružili se sa crtačem po imenu Olivier Perret, koji je takođe radio za Cheval de Quatre tako da je ovo što čitamo u izdanju Humanoidsa (ili, ako znate Francuski, u izdanju La Boîte à Bulles) praktično rimejk koji originalni strip prepričava na raskošan način, koristeći nešto ,,filmskiji" lejaut (sa manje kaiševa po strani i manje kadrova u jednom kaišu) i izvrstan kolor a koji u mnogome doprinosi atmosferi vrelog, teškog leta na Francuskom primorju.

Dog Days ima zaplet i dramsku strukturu ali ovo je pre svega strip psihologije i atmosfere i autori donose dobru odluku da jako veliki deo priče ispričaju slikama, dugačkim sekvencama bez dijaloga, pa čak i bez, striktno govoreći, narativa, a koje nas stavljaju u raspoloženje glavnog junaka i dopuštaju nam da osetimo deo egzistencijalne pustoši koja ga razjeda. Ovo, rekosmo, nije ,,žanrovski" rad pa Dog Days nema nekih specijalnih stilizacija i simboličkih scena koje bi nametljivije pokazale o čemu se tu zapravo ,,radi" i jedan od velikih aduta stripa je to da govori o suštinski tamnoj, neveseloj temi a da ne proklizava u melodramatičnost i mračnjaštvo.

Na početku stripa vidimo glavnog junaka, muškarca u četrdesetim godinama po imenu François kako, umotan u zavoje i gips leži u bolničkom krevetu. Ovo je sekvenca koja korektno uspostavlja ne samo ton stripa već nam i sugeriše da se ne radi o žanrovskom delu – François će kroz ovu priču proći i kroz neke mračne momente, ali od početka znamo da mu se neće desiti ništa strašnije od par fraktura i modrica. Iako Dog Days govori i o smrti, na vrlo direktan, skoro klinički način, on ne poseže za ubijanjem svojih protagonista da bi postigao ,,dramatičnost".

Ostatak stripa događa se u flešbeku i pokazuje kako François i njegova dva sina odlaze iz velikog grada na letovanje u malo provincijsko mesto na obali u kome je François kao dečak proveo nekoliko letnjih raspusta. Majka, odnosno supruga, Clara, ostaje kod kuće još dan-dva, da završi neke neodložne poslovne obaveze pa će im se pridružiti.

Ili je bar to plan. Već iz prvog telefonskog razgovora između glavnog junaka i Clare postaje jasno da je ovo par koji jedno drugo danas uglavnom toleriše i to jedva, te da je ideja o odlasku na letovanje došla uglavnom kao nešto što je normalno da porodice nalik njima rade a ne zato što ijedan od supružnika danas uživa u društvu onog drugog.



Claru, eto malog spojlera, do kraja stripa nećemo videti, ali ćemo kroz ponovljene razgovore koje François i ona vode telefonom dobiti stenografski sažetak njihovog odnosa, a koji, priznaćemo i to, više podseća na izveštaj obdukcije. François ima dosta vremena za razmišljanje dok je na letovanju pa povremeno imamo uvid i u njegove meditacije o tome kako je upoznao Claru, kako su njih dvoje od tek ljubavnog para postali supružnici, kako su se pojavila deca...

Sinovi su izvor najvećeg dela ,,akcije" u ovom stripu ali i neprekidnih frustracija za Françoisa. Kevin je tinejdžer kome je sve smorno, koji samo blene u svoj Nintendo DS i odgovara jednosložnim rečima kada mu se obratite, kome je verovatno i pomisao na to da je na letovanju negde u provinciji sa ćaletom i malim bratom postiđujuća. Baptiste je klinac od desetak godina koji ima veselo kučence, Hermionu i koja je izvor njegove najveće sreće ali i straha kada se otrgne i pobegne. François sa njima dvojicom dobija puno frustracija i ostaje mu vrlo malo vremena za nekakav ,,odmor".

Dog Days je u suštini formatiran oko potrage za nestalim kučetom i (kvazi)trilerskog (kvazi)zapleta koji se oko nje razvija, sa vestima na radiju i govorkanjima ljudi u gradu da neko postavlja otrov za pse po ulicama i putevima i da mnogo pasa poslednjih dana nestaje. François je po prirodi stvari, regrutovan od strane mlađeg sina da vodi potragu za psom i ovo njegov odmor pretvara u procesiju razgovora sa lokalnim radnicima u lokalima, policajcima, ali i pitoresknim likovima za koje bi se reklo da nisu sasvim mentalno zdravi. Grupa lovaca koja sedi u kafani i komentariše žene je posebno investirana u nalaženje trovača pasa o kome se priča, i François će se, nenamerno, naći na pogrešnoj strani njihovog gneva...

No, ovaj strip nije Odiseja i on je pre svega jedna meditacija o toj samoći koju sredovečni muškarac kome ništa zaista ne nedostaje u životu oseća kada na trenutak zastane, osvrne se oko sebe i shvati da život u kome igra glavnu ulogu uopšte nije onaj život koji je za sebe planirao ili koji je zamišljao. Letovanje je ovde taj simbolički odmak od ,,stvarnog" života koji Françoisu garantuje momente slobodnog vremena i  samorefleksije što mu tipično nedostaju kada je kod kuće, okružen obavezama i, uostalom, dužan da nosi svoju masku oca i supruga 24 časa dnevno.

Ritam života u malom mestu je drugačiji, a potraga za Hermionom ga dovodi u kontakt i sa različitim ljudima, uključujući ženu (suprugu, majku) koju je poslednji put video pre nekoliko decenija kada je ovde kao tinejdžer bio na letnjem raspustu.




Dog Days nije ,,tragedija" već jedna realistična priča o krizi srednjih godina koju će svi protagonisti, naravno, preživeti, ali čiji odnosi nju neće nužno nadživeti. Ovo nije ni neka priča sa ,,poukom", ona nema zaključak iz koga treba da naučimo šta da radimo ili šta da ne radimo, autori nemaju didaktičke ambicije niti su od stripa nastojali da naprave urednu dramu što će imati razrešenje ili makar lom na kraju.

Umesto toga, Dog Days je majstorski vođena hronika mučnine koju čovek oseća toliko dugo i toliko duboko da je ona postala sastavni deo života, da se na kraju izvan zatupljujućeg žrvnja svakodnevnih obaveza i besomučnog mehaničkog ponavljanja porodičnih i poslovnih obaveza ne vidi ništa drugo. Taj momenat u kome čovek (ili žena, nije ovde François jedini u krizi) zastane, osvrne se oko sebe i shvati da ne vidi nikakav horizont ispred sebe, ništa čemu se može nadati, ne samo ništa lepo već čak ni ništa nepredvidivo, je momenat koji ovaj strip perfektno hvata i pokazuje ga sa ubedljivošću koja – bez obzira što se ne radi o ičem lepom i pozitivnom – čitaoca impresionira.

Scenaristi su ovde napravili izvrsne karakterizacije likova i dijaloge među njima ali je crtač, Olivier Perret onaj koji na kraju trijumfuje savršenim tempom pripovedanja, dugačkim, nemim montažama i scenama koje nas stavljaju u kožu glavnog junaka bez ikakve potrebe da nešto tekstualno objašnjavaju. Perret nam servira onu proverbijalnu seriju polaroida više puta u ovom stripu, prikazujući stilizovano ali time ultra-realistično okruženje francuske provincije, nedužnu emotivnu energiju mlađeg sina (koja postaje strašno iritantna za oca), hladni resantiman starijeg sina, Françoisovu muku koja je, objektivno, sva u njegovoj glavi ali koju, subjektivno ne možemo da ne osetimo kako i nas pritiska sa papira. Kolori, rađeni kombinacijom vodenih boja i kompjutera (radio ih je Rémy Benjamin) su izuzetno topli i ,,prirodni", sa pažljivim prelazima između tonova i savršeno dopunjuju vrlo čist, dinamičan a opet mekan crtački stil Oliviera Perreta.

Dog Days je dakle neka vrsta remek-dela iskazivanja onog što se ne govori i predstavljanja onog o čemu ne volimo ni da razmišljamo, strip koji pazi da ne napravi poentu što bi njegovu pažljivu, višeslojnu analizu svela na samo jednu perspektivu. Ovo je drama bez stvarne drame i bez pravog razrešenja, perpetualna i mučna kao i život koji predstavlja ali i, da se ne lažemo, zbog toga i jednako lepa, samo tu lepotu treba znati videti. Pogledajte i sami, kupovinom digitalne verzije na Comixologyju.

I to je dakle, to. Grant Morrison se zabavnim, optimističkim pa i, zašto ne reći, pomalo žovijalnim četvorodelnim miniserijalom Superman and the Authority oprostio ne samo od rada za DC-jev mejnstrim već i, kako kažu, superherojskog stripa uopšte. Naravno, Morrison je još polovinom devedesetih bio mišljenja da je on prerastao superherojski strip i već tada je bio dovoljna zvezda da zapravo ne mora da ga radi ako ne želi pa ga su ga i Marvel i DC prevarili da se vrati i nastavi da radi sve do danas. Ispostavilo se, jelte, da ga uopšte nije prerastao i da je, zapravo, sa sazrevanjem uspeo na neki način da se približi stvarnom superherojskom mejnstrimu te da su rani radovi na srazmerno opskurnim serijalima tipa Animal man i Doom Patrol, bili tek zagrevanje za ključne stripove koje će Škotlanđanin napisati o Justice League of America, Supermenu, Betmenu, Green Lantern pa i Wonder Woman i Flashu.



I ako je ovo stvarno kraj, prvo, vredi pomisliti da je šteta da Morrison nikada nije pokazao interesovanje da piše strip o Aquamanu ili Martian Manhunteru, kako bi zaokružio rad sa članovima JLA. Drugo, vredi se osvrnuti unazad i reći da je ovo bila zaista moćna vožnja od trideset godina, sa nekim od najboljih stripova koje je DC izdao u ovom periodu a što su ispali iz Morrisonovog pera (i dobro, nekim od manje najboljih, slažemo se). Treće, vredi pročitati Superman and the Authority i videti da je u pitanju jedan od najoptimističkijih, najvedrijih radova o superherojima što ćete ih dotaći ove godine ili uopšte. Morrison se u mnogim svojim stripovima bavio mračnim temama – na kraju krajeva za njegova su vakta ubijeni milioni mutanata u Marvelovom X-Men u činu genocida koji scenaristi već dvadeset godina pokušavaju da nadmaše – ali je fer reći da, čak i kada je pisao vrlo patološki intonirane radove (videti pod Batman & Robin ili Filth, pa čak i Nameless), primarni motiv iza onoga što je radio je bio upravo optimizam, nada, ali i želja da uveri čitaoce da, kako se ono kaže ,,na kraju sve ima da bude u redu a ako još nije u redu, onda još nije kraj". Čak i njegov Batman RIP, priča o, jelte smrti jednog od najvećeg superheroja u istoriji superheroja je počela prkosnom, jasnom proklamacijom: ,,Budalo, Betmen i Robin nikada neće umreti". Slično tome, Njegov i Quietlyjev All-Star Superman je bio priča o Supermenu koji umire i jedna od najtoplijih, najoptimističnijih, najhumanijih pa i najradosnijih superherojskih priča modernog doba. Iako ,,prirodno" naklonjen gotskijim superherojima poput Betmena sa kojim je napravio i prve prave talase u SAD, Morrison je nešto kasnije u svojoj karijeri postao izuzetno fokusiran na Supermena, pišući prvo All-Star, strip o Supermenovom kraju, pa DCNU Action Comics, o Supermenovom početku, i mada je u međuvremenu radio druge DC-jeve ikone, notabilno Wonder Woman i Green Lantern, Supermenu se na posletku vratio za svoj finalni iskaz u ovom univerzumu, možda i u ovom mediju.

Još od kraja devedesetih Morrison zrači gotovo neshvatljivo snažnim optimizmom koji nije posledica samo hedonističkog života ekstazija, plesnih klubova i seksa iz devedesetih već, važnije od toga, mistične epifanije što ju je imao na Tibetu i ako bi se očekivalo da će sa godinama Škot postati ogorčeniji, ciničniji, to se naprosto nije desilo. Njegovi stripovi su iznova i iznova stripovi o nesavršenim, ali duševnim likovima koji na kraju dana spasavaju univerzume jer je dobro uvek jače od zla i pronaći će način. Ova veoma jednostavna osnova za Morrisonov svetonazor je barem jednim delom utemeljena na ideji o postojanju Supermena, najsavršenijeg od svih superheroja čija je supermoć, nagađate, pre svega to da inspiriše druge da budu malo više ,,super".



Ovo je gotovo razoružavajuće naivna polazna tačka za rad, posebno u trećoj deceniji 21. veka kada se čini da sve ide dođavola, i sasvim je fer reći da je lako Morrisonu da se nada najboljem kada je trenutno u najboljoj poziciji što je ikad bio, gde ima sređen, uredan život sa ženom koja ga podržava i voli i sposoban je da se bavi svim svojim interesovanjima i da zgrće pare na ime već postojećih dostignuća, radeći na televizijskim adaptacijama svojih autorskih stripova i birajući koliko i gde želi da se trudi. No, ima nečeg temeljno inspirativnog u Morrisonu u sedmoj deceniji njegovog života, sa optimizmom koji zapravo ne deluje nimalo naivno već kao izrastao iz snažne vere u to da se u ljudima uvek može pronaći ono dobro, pa i najbolje. Kada čitate njegove intervjue, ili stripove, jelte, jasno je da ne pričamo o jednom intelektualcu odvojenom od realnosti, koji diskutuje o nekakvim apstraktnim konceptima dobra i zla. Morrison i danas veoma jasno prepoznaje i socijalne podele u društvu i identitetske barikade na kojima se stoji, i njegov optimizam nije baziran na ignorisanju svega onog lošeg što se u svetu događa već u veri u dijalektiku koja će pomoći da se to loše pobedi.

Utoliko, Supermen u Superman and the Authority je Supermen koji se nalazi na zalasku svojih moći. On više ne može da leti niti da podiže čitave planine iz benča, ima lepe sede vlasi u kosi i svestan je da je njegovo prisustvo na planeti Zemlji promenilo svet ali se razložno i zrelo pita je li ga promenilo dovoljno.

Ovaj Supermen je PRE SVEGA Supermen inspiracije, onaj Supermen koji razume da se neke stvari rešavaju snažnim desnim krošeom ali koji prepoznaje da ima jako mnogo onih sa snažnim desnim krošeom na svetu a da nema mnogo onih sa brend-rekognišnom i kapacitetom za inspirisanje kakve ima on sam. Otud je ovaj Supermen u ovom stripu više mudri, iskusni trener i motivacioni govornik nego MVP koji izgara na terenu i svojeručno kida rezultat. Ovo je Supermen koji shvata da, uz sve svoje dobre strane, on nije i besmrtan i da je stvarna moć koju ima ta da permanentno preoblikuje svet u bolju formu pre nego što ode. To se naravno i uklapa sa trenutnim planovima u DC-ju gde se njegov sin Jonathan Kent danas forsira kao ,,stvarni" Supermen, sa sve biseksualnim identitetom koji je dobio pod upravljačkom palicom Toma Taylora, a na užasavanje dela čitalaca koji, ne šalim se, poslednjih par dana po tviteru imaju male nervne slomove i pišu kako ovo nije ,,njihov" Supermen jer ,,njihov" Supermen liže pičku i voli Lois Lane*. A što na neki način sasvim validira Morrisonov pristup Supermenu kao nekome ko pre svega shvata svoj status kao ikone koja može najviše dobrog da učini ako inspiriše druge da prepoznaju istu strast ka unapređenju sveta.
*tačan citat

Superman and the Authority je, onda, strip pre svega o okupljanju novog tima koji će raditi sa Supermenom – pa i kasnije, bez Supermena – i mada je ,,the Authority" u naslovu, ovo nije ,,stvarno" Wildstormov Authority, odnosno od ovog tima će sa Supermenom doći da rade samo Apollo i Midnighter, Ennisove cinične, gritty verzije Supermena i Betmena. No, stavljanje imena tima u naslov stripa ima važne simboličke implikacije i Morrison se preko ove priče razračunava upravo sa idejom da su gritty stripovi iz devedesetih nekako bili prirodna evolucija klasičnije superherojštine i, stavljajući ove likove u isti tim sa Supermenom, a naspram drugog tima koji se naziva The Authority iako nema veze sa pravim Authorityjem, postiže funkcionalnu sinergiju ,,starog" i ,,novog", nalazeći ravan na kojoj će Supermenov idealizam i optimizam biti kompatibilni sa ubilačkim antiherojstvom Apolla i Midnightera.



Protagonist ovog stripa je zapravo cinični britanski antiheroj, Manchester Black, prvi Supermenov regrut, a koga je Morrison odabrao za ovaj serijal, reklo bi se jer, iz nekog razloga, nije želeo da koristi Johna Constantina (koji je i sam u ovom trenutku u, hm, posebnom položaju u DC-univerzumu), i njegov cinizam i bad boy attitude su u kontrastu sa Supermenovom pomirljivošću, razumevanjem za druge, staloženim stilom predvođenja i inspirisanja drugih. Tim, naravno, ima i nekoliko žena u sastavu i Morrison pravi tipično teatralni set pis sa scenom regrutovanja June Moon aka Sorceress koji podseća na njegove klasične opsesije paralelnim realnostima od kojih su one fiktivne jednako ,,realne" kao i one realne. Strip je, da bude jasno, sa jedne strane prepun morrisonovske ekscentričnosti, sa motivima i idejama od kojih bi drugi napravili dvanaestodelne maksiserijale što ih on izbaci u jednoj rečenici dijaloga i namah zaboravi, ali i sa povremeno intenzivno nadrealističnim scenama u samoj Supermenovoj Tvrđavi samoće koja je sada preimenovana u Supermenovu tvrđavu jer je u pitanju glavni štab njegovog tima. Španski crtač Mikel Janín, koga sam već opasno hvalio za rad na Kingovom Betmenu, ima vrlo lep, jasan i dinamičan stil crtanja i ispostavlja se kao idealan saradnik pogotovo za scene u kojima vidimo enterijere Supermenove tvrđave a koji prizivaju začudnosti ranog Srebrnog doba sa ekstravagantnim nameštajem, gotovo magičnom kriptonskom tehnologijom ali i ukrasima i estetskim elementima koji samog Supermena prikazuju kao osobu što nije samo patološki usredsređena na borbu protiv ,,zla" već koja ima pun spektar ljudskih potreba za lepim u svom okruženju.

Ovo je i jedan od najjednostavnijih Morrisonovih stripova za čitanje u poslednjih deset godina, gde, da se razumemo, podteksta ima u izobilju ali je sama priča dovoljno jasna, sa shvatljivim odnosima i dinamikom između protagonista. Hoću reći, Morrison uspeva da nam ,,proda" ideju da će antiheroji poput Midnightera ili Apolloa pa i praktično superzločinac kao što je Manchester Black svojevoljno i bez zadnjih namera sarađivati sa Supermenom i učestvovati u sukobima koji se njih ,,lično" ne tiču, na ime opšteg dobra koje Supermen zagovara.

Na ime te uverljive hemije između Supermena i njegovog tima onda se veoma lako progutaju ne samo Morrisonove ekscentrične naučnofantastične ideje koje on samo nabacuje dok juri kroz narativ, već i činjenica da se sama priča na kraju svodi na tek dugački intro za ,,pravu" priču koju Morrison neće pričati.



Ovo je zapravo najsimpatičniji deo legata koji Morrison ostavlja DC-ju ovim stripom. Superman and the Authority je na kraju samo priča o okupljanju tima, ono što tipično gledamo u prvih par epizoda novog tekućeg serijala uz implicitno podrazumevano znanje da će ,,pravi" narativ tek uslediti. Ovako je, recimo Brad Meltzer započeo svoj rad na JLA pre nekih deceniju i po. Ali Morrison ovim miniserijalom sasvim manifestno ruši većinu pravila i stereotipa koji superherojski strip održavaju na površini vode ali, na neki način ga i sprečavaju da zaista nauči da pliva.

U njegovom poslednjem stripu  Supermenu, okupljanje tima JE ono što je najzanimljivije jer sam Supermen ne želi niti može da bude ono težište akcije i reakcije koje su od njega napravili drugi* i umesto toga svoju pravu vrednost vidi u svojim idealima, u životu vrline koji praksu spaja sa teorijom a u drugima pronalazi ,,male" Supermene kojima će na kraju biti ,,neophodan" kao ideja i uzor, ne kao baja koji doleće u poslednjem trenutku i svojeručno rešava stvar.
*tj. Geoff Johns

U njegovom poslednjem stripu o Supermenu, Supermen je čovek tehnologije i planiranja, on vozi Super-auto i ima Super-letelicu, ne zato što fetišizuje tehnologiju već jer shvata da moći koje je dobio od zemaljskog Sunca nikada nije trebalo da uzima zdravo za gotovo, da su mu one bile samo privilegija koju je trebalo znati iskoristiti na najbolji način. Otud je Supermen u ovom stripu, iako ne eksplicitno, zapravo i Supermen osoba sa invaliditetom i osoba u poznijem životnom dobu, idealna, ali osnažujuća slika heroja koji ne prestaje da bude heroj onda kada pronalazi tehnološke načine da nadomesti opadajuću snagu, naprotiv, a koji svakako ne prestaje da bude heroj onda kada druge nauči da budu heroji.

Moguće je da ja u svojoj glavi već i mešam Supermena iz ovog stripa i Morrisona u njegovom poslednjem superherojskom uzletu ali to je i zato što Morrison nema nikakav problem sa tim da ovde u Supermenu stavi u usta sasvim lične opservacije, računajući da je posle trideset godina stekao makar to pravo. Njegov Supermen je inspirisan Johnom Kennedyjem i kada mu Manchester Black cinično kaže da je ovaj bio drogeraš koji je jurio fufe, Supermen kaže da ponekada morate da radite sa onim što imate, utemeljujući svoju dobrotu, dakle, ne u idealu, nego u realnosti postepene ali neumoljive evolucije ljudskog duha i vizije društva koje stalno napreduje. Tu je čak i jedna samokritička proklamacija novoj generaciji superheroja koja kaže da Justice League of America nije promenila svet u dovoljnoj meri jer su njeni heroji verovali da su neke borbe već izborene i da se neke pravde i slobode već podrazumevaju pa se njima nisu bavili. U gotovo neverovatnom ali tako očekivanom sinhronicitetu, istog dana kada sam pročitao ovaj Supermenov monolog, Steve Albini, nekada ,,najljući čovek u rokenrolu" je na tviteru maltene identičnim rečima objasnio zašto se nekada, zajedno sa ispisnicima, ponašao kako se ponašao, i doprineo ,,edgelord" kulturi u kojoj danas živimo, verujući da su neki standardi pristojnosti i pravičnosti u društvu dostignuti i da se nikada neće otići ispod njih.



Morrison i tviter su nekada bili dve različite planete, ali ovaj strip prikazuje Morrisona u satiričnom modu sa oštricom britkog mada ne malicioznog humora okrenutom prema nekim modernim, pa i ,,extremely online" trendovima i tropima, od scene u kojoj se doslovno pojavljuju ,,trolovi" koji nasrću na samopoštovanje Natashe Irons, preko besmrtnog naciste (koji je u istom timu sa dvoje crnih osoba), pa sve do briljantnog načina na koji dijalozi u stripu potkače i na komade rastrgnu koncept NFTa. Morrison je iznenađujuće lepo naštelovan na savremeni senzibilitet zapadne, mlade publike sa vrlo inkluzivnom dispozicijom, pokazujući tako levičarima svoje generacije kako se zapravo sazreva, ne zaboravljajući klasne osnove svoje borbe ali ne ostajući slep za manjinske identitete. Utoliko, ovo je očekivano queer-friendly strip, ali u kojem ta queer komponenta nije eksploatisana za woke poene i nema prednost u odnosu na, recimo, koncept superherojske influenserke koja je ovde prikazana sa pozitivnim spinom kao neko ko prolazi kroz pakao depresije i anksioznosti ali shvata svoju moć i odgovornost prema svetu. Ovo su teme koje znatno mlađi autori od Morrisona (Kieron Gillen, recimo) oprezno baštine u svojim radovima, ali Grant je neko ko je do sada apsolutno zaradio privilegiju da može da stvari radi ,,po osećaju", sa samo nekoliko brzih poteza, i da zna da neće pogrešiti.

Superman and the Authority je strip koji će verovatno delu publike biti i razočaranje. Da odmah apstrahujem one koji se naroguše na samu pomisao o gej-superherojima i to da se strip direktno sprda sa najgorim comicsgate klišeima, svakako je legitimno da budete malo zbunjeni što je ovo na kraju samo neka vrta dugačkog introa za nešto što će se dešavati u sasvim drugom magazinu (konkretno u Action Comics) a što neće pisati Morrison, i što Supermen ni čitaocu ni svom timu ne otkriva baš previše o svom planu. I poštujem da to može nekome da zasmeta.

Ali Superman and the Authority je strip koji maltene doslovno predaje štafetu dalje. Ovo je njegova tema u literarnom smislu koliko i njegova svrha u poslovnom smislu. Morrison se nada da je pokazao koliko superherojski stripovi mogu da budu drugačiji, da pobegnu od stalno istih priča (jedna replika se jetko bavi i ,,krizama" koje je Morrison i sam prilično pisao) a da ne pobegnu od svojih temeljnih motiva borbe za dobro, pomaganja slabijima da se sami bore, na kraju prepoznavanja kada je vreme da iz igrača pređete u trenere i inspiratore. I mada je teško pomisliti da će Jonathan Kent zaista ,,zauvek" zameniti Kal-Ela na mestu ,,pravog" Supermena, ovo je bez sumnje veoma lep završetak jedne ere i to proverbijalno predavanje štafete.

A sa druge strane, strip svakako Supermena prikazuje i kao borca, odličnog stratega i mudrog taktičara, divnog muža i nekog sa i dalje jakom desnicom. PLUS scenu u kojoj se Midnighter bori protiv kibernetski ojačane lezbijke koja ga posprdno naziva zastarelim, poredeći njegovu tehnologiju sa ,,kopljem napravljenim od kosti" da bi sa finalnim nokautom stari, ovejani gej antiheroj isporučio i najboji oneliner u celom stripu. Da ne pominjem poslednje Supermenove reči pre nego što on i njegov tim išetaju sa naše planete u kojima se priziva grom, praveći time najdirektniju sponu sa Morrisonovom decenijama starom teorijom da je Hermes božanstvo koje je poslužilo kao predložak za moderne superheroje. Praktično all-inclusive aranžman i Morrisinov briljantni način da ima i jare i pare.

Sve u svemu, odlazak u (superherojsku) penziju kakav se pamti. Mada se ja, naravno, nadam da će biti još prilike da Morrisona vidimo u stripovima a možda i u superherojskim stripovima. Do tada, ovo je još jedna priča o Supermenu koja zaokružuje njegovo razmišljanje o najvećem superheroju svih vremena na izvanredan način i mada nema ni volumen ni isti patos kao All-Star Superman ili Morrisonov rad na Action Comics, dolazi kao njihov najlogičniji zaključak. Comixology stranica je ovde.

Kraj jedne ere.

Tako se to namestilo da su se dva veoma važna superherojska serijala završila u istoj nedelji. O jednom sam pisao juče, peneći od radosti na to kako se Grant Morrison oprostio od superherojstva. Drugi je naša današnja tema, strip o kome sam unazad tri godine govorio samo u superlativu, sve uzgred, govoreći o drugim stripovima, napominjući kako je Immortal Hulk najbolji Marvelov rad u ovom trenutku. Poslednji, pedeseti broj smo čekali skoro pola godine, a njegov izlazak i zaključak jedne zastrašujuće ali fascinantne priče došao je uz sada već neizbežne sive tonove ekstrakurikularnih nesuglasica i raskida. Notabilno, izvanredni crtač Joe Bennett je nakon optužbi za ansisemitizam zbog jednog kadra u broju 43 izdao, jelte, javno izvinjenje i obećao da će se truditi da sve ispravi ali je scenarista Al Ewing kasnije javno saopštio da više neće sarađivati sa njim a i Marvel je ovo ispratio sasvim jasnom porukom da ovo Bennettu nije baš ni prvi put da pravi neugodne prestupe, pa je kompanija istorijski (sasvim opravdano) osetljiva na antisemitizam* objavila da sa njim neće dalje sarađivati.
*koju doduše danas drži korporacija čiji je osnivač bio u izvesnoj meri simpatizer Hitlera...



Žao mi je Bennetta jer je sa ovim stripom pokazao da njegovom artističkom sazrevanju kao da nema kraja i neki od najmemorabilnijih prizora u istoriji Hulka su urađeni baš u Immortal Hulku, ali sa druge strane sam i sam vrteo glavom na njegovu zdušnu podršku fašistoidnom brazilskom predsedniku Bolsonaru (Bennett je, naravno, građanin Brazila, sa imenom Benedito José Nascimento) kroz crteže i objave na internetu koje su intenzivno dehumanizovale Bolsonarove ,,protivnike" (zapravo sirotinju, seksualne manjine itd.).

Je li ovo umanjilo kvalitet Bennettovog rada na Immortal Hulku? Ni malo. Je li umanjilo značaj ovog stripa? Naravno da ne, ako ga posmatramo u izolaciji. Razume se, ne mogu nikom da zamerim ako posle svega odbije da ovaj serijal ikada uzme u ruke imajući u vidu ne Bennettove stavove već njegovo ponašanje kojim je davana podrška praksama što direktno i nimalo apstraktno ugrožavaju, jelte, živote i zdravlje ljudi, ali kao i uvek treba imati na umu da su mnogi umetnici u istoriji umetnosti bili ogavna ljudska bića samo su imali sreću da u to vreme nije postojao Instagram.

Ako smo ovaj obavezni deo uspešno obradili, ja bih sada prešao na sledeću tačku dnevnog reda. Naime na divljenje tome šta su Ewing i Bennett (uz, naravno, masu drugih saradnika, uključujući koloriste, leterere, urednike, druge crtače itd.) napravili tokom četiri godine rada na ovom serijalu. U uvodu za prvu kolekciju Immortal Hulka pre par godina Jeff Lemire je ispisao između ostalog kako mu je Hulk godinama bio posao o kome je fantazirao i za koji je osećao da bi pružio maksimum ali da, nakon pročitanog Ewingovog rada sa ovim likom nema više nikakvu želju da se dotakne Hulka jer jednostavno ne bi imao šta da kaže.

Verujem da su mnogi scenaristi iskusili sličan tobogan emocija, istovremeni koktel ,,what the FUCK" iznenađenja, blage zavisti što se oni nisu setili prvi, a onda iskrenog divljenja što je Ewing otišao dalje, dublje i grublje nego skoro iko u istoriji ovog stripa.



A duga je to istorija – sledeće ćemo godine slaviti šezdeset godina od nastanka lika koji je apdejtovao arhetip Doktora Džekila i Gospodina Hajda za nuklearno doba, zaronio duboko u čovekovu animu i iz nje na površinu izvukao BES. Iako je Hulk, ne zaboravimo, bio jedan od osnivača Avengersa i u svojim najranijim epizodama je Doktor Robert Bruce Banner zapravo imao direktnu kontrolu nad svojom transformacijom, od šezdesetih pa nadalje, pogotovo tokom sedamdesetih, Hulk će biti simbol nekontrolisane, divlje reakcije čovekove pred-intelektualne, animalne prošlosti (suštine?) na sve veća psihološka opterećenja modernog sveta. Ne samo avet nuklearne globalne anihilacije već i hladni rat uopšte su imali odjeka u Hulkovim čestim sukobima sa vojnim jedinicama, koje su stalno unapređivale svoju tehnologiju i eskalirale nivo borbe sa Hulkom, stalno tražeći više novca i podrške, a urbana destrukcija i beg u prošlost simbolisanu ruralnim, često (lažno) arkadijskim ambijentima je bila u skladu sa refleksijama na ubrzanu urbanizaciju koje su bile karakteristične i za aktuelni hipi-pokret.

Hulk će od osamdesetih godina postati i jasnija metafora za mentalnu bolest, kroz rad prevashodno Petera Davida sa dubokim zasecima u socijalne faktore koji je mogu pogoršati, notabilno nasilje u porodici usmereno prema deci, i odbrambene psihološke mehanizme koji će se razviti. U ovom stoleću je ova vrsta pričanja proširena pa i preokrenuta sa osnažujućim narativima koji će Hulka prikazivati kao lidera pa i heroja (House of M, ali notabilno Planet Hulk, pa za njim World War Hulk) da bi Greg Pak dalje Davidovu ideju o multiplim ličnostima unutar Brucea Bannera izvrnuo u dispergovanje ,,identiteta" Hulka na mnogo veći broj individua, kreirajući na posletku koncept ,,hulka" kao posebne klase metaljudskih bića sa povezujućim motivima ali i velikom raznolikošću u ovoj populaciji.

Ewing je u Immortal Hulk nekako uspeo da sve ovo poveže, krećući bukvalno od Leejevog i Kirbyjevog originalnog Hulka iz 1962. godine i dramatičnog pitanja sa naslovne strane prvog broja: ,,Je li on čovek ili monstrum? Ili je oboje?" i tokom pedeset brojeva serijala spajajući elemente različitih era i često naizgled sasvim nekompatibilne motive u jednu celinu koja je redefinisala koncepciju Hulka, ali najviše tako što je kroz narativ nabijen simbolikom uredila ove motive u nešto konzistentno. Ewingov i Bennettov serijal je pronašao način da šezdeset godina kontinuiteta ali i promenljivog senzibiliteta i različitih motiva korišćenih u raznim erama uskladi i prepozna važnost i ulogu i ,,detinjastog Hulka", i ,,divljeg Hulka" iz klasične ere i namazanog ,,Joe Fixit" Hulka koji je radio kao izbacivač u Las Vegasu, i nekontrolisanog ,,đavoljeg Hulka" sa početka ovog veka, ,,profesora Hulka", ,,Hulka krivice"...

Svi ovi aspekti Hulka nisu svedeni prosto na simptome mentalne bolesti, alternativne multiple ličnosti unutar psihe Brucea Bannera i jedno od glavnih ,,oružja" ovog serijala je kako se psihološki i psihijatrijski motivi prirodno povezuju sa simboličkim i arhetipskim, sa dubokim zaranjanjima u mitologiju pa i religiju, ali bez gubljenja fokusa na glavnog junaka koji je, ovako dispergovan u više ličnosti, zapravo najkompleksniji što je ikada bio.



Immortal Hulk započeo je nakon što je Bruce Banner ubijen u krosoveru Civil War II i prvi narativni luk u ovom serijalu istražuje konsekvence shvatanja da Bruce Banner može biti ubijen, ali ne i Hulk. Hulk je na početku ovog stripa preteća, noćna pojava koja nosi sa sobom veliki deo klasičnih horor motiva ali ,,Devil Hulk" koji dominira u ovom delu stripa nije puka ,,negativna" verzija racionalnog i obrazovanog Bannera već slojevitiji, kompleksniji lik, sebičan pa i zloćkast, ali sa vidnim etičkim načelima. Prve epizode Immortal Hulka gotovo da sugerišu da će ovo biti ,,monster of the week" format, sa distinktnim pričama koje Bannera i Hulka vode kroz majstorski ispisane kratke priče sa složenim moralnim poentama, ulascima u unutarnje protivrečnosti malih zajednica i akcentovanjem kontrasta destrukcije i užasa što ih Hulk proizvodi sa zapravo uvek prisutnim etičkim elementom njegovog ponašanja, ali serijal vrlo brzo dobija naglašene simboličke i mitološke dimenzije.

Jungiansko povezivanje psihologije i mitologije se pokazuje kao idealna kombinacija za Hulka. Veliki deo istorije karaktera obeležen je negativnim emocijama, strahom, besom, frustracijom, ali i ,,objektivnim" negativnostima – progonom, gubicima, fizičkim bolom – i kada Ewing i Bennett Hulka odvedu u pakao vrlo rano u svom radu, ovo je praktično prirodno okruženje za njega, ali istovremeno i ubedljiva "fizička" lokacija, prirodna ekstenzija mentalnog stanja Brucea Bannera, i simbolički prostor koji spaja zlostavljanje što ga je kao dete trpeo od oca, gama radijaciju kao nasilni katalizator njegove promene (kletve? blagoslova? Strip daje ubedljive argumente za obe strane) i centralni element posebnosti ,,hulkova", ali i koncept Đavola, kao figure koja stoji ispod svega ostalog, svih slojeva psihe i svih sedimenata deljene simbolike, kao zastrašujuće figure poništavanja svake vrednosti a koja bira za sebe poznato lice. Ovaj Đavo nije strašan jer ima snagu da ništi već jer traži od vas da učestvujete u sopstvenom ništenju.

Marvel, naravno, ima bogatu ergelu dijaboličnih figura koje se redovnije ili manje redovno pojavljuju u ulozi gospodara (ovog ili onog) pakla njihovog univerzuma, ali Ewingov rad, iako uvodi još jedan pakao, i još jednog Đavola zapravo daje svemu istovremeno i ličniju ali i uverljivije opštiju dimenziju sa perfektno odmerenim radom vezanim za psihologiju i simboliku, pakao kao mesto emocija ali i mesto u kome duboki delovi naše psihe i ličnosti dolaze u destruktivni kontakt sa događajima koji su nam obeležili život i oblikovali nas. Pritom, kao disciplinovan vojnik, Ewing uspelo povezuje neke od važećih elemenata Marvelove multiverzalne kosmologije sa suštinom Hulka, postavljajući ovaj lik na neki način skoro u sam centar multiverzuma i njegove istorije (i budućnosti). Da je Ewingu manjkalo filozofske ambicije – nije. Da je imao veštine i discipline da je uobliči u konzistentno snažan ali i zabavan strip je već blagoslov.

Kako je za Bannera i Hulka jedna od definišućih ,,sila" u životu bilo izlaganje gama-radijaciji, Ewing ima i vrlo solidno urađen pseudonaučni temelj ovog stripa koji uspeva da gama zračenju da jednu onostranu, transcendentnu komponentu potrebnu za ozbiljni, simbolički sloj ove priče, a da se ono istovremeno i obilato koristi kao zgodni narativni motiv gde razni likovi imaju sopstveni ,,gama potpis" koji se može registrovati instrumentima itd.



Immortal Hulk je onaj sveti gral superherojskog stripa, barem onako kako ga ja shvatam na početku šeste decenije svog života – tekući serijal koji ima jednu centralnu temu i jasan jedinstven zaplet što ide od prve do poslednje epizode, a da onda u individualnim pričama ima prostora za podzaplete, prirodne celine sa svojim sopstvenim tonom, senzibilitetom i idejama. Kada smo pre dvadeset, trideset pa i više godina hvalili stripove poput Preachera, Y-The Last Man ili, gulp, Watchmen, ovo je bio kvalitet literarnosti i autorske vizije što su ih ovi stripovi imali. Al Ewing je imao privilegiju – sasvim zasluženu, da ne bude zabune – da Immortal Hulk bude autorski serijal od pedeset epizoda koji je od početka do kraja napisao sam, sa jasnom temom, jasnom centralnom idejom i jasnim zapletom i raspletom koji su motiv i koncept Hulka veoma snažno protresli i ostavili na snažnijem mestu nego što je bio dugo godina. Zapravo, kad malo bolje razmislim, u ovom veku smo imali neke od najgorih priča o Hulku (Jeph Loeb) ali i neke pristojne što nisu naročito značajno pomerile iglu na kantaru konverzacije o ovom liku (Mark Waid), ili neke neujednačene (Jason Aaron) koje su se izvukle kada su stvari okrenule na komediju. Peter David i Greg Pak su bili dvojica autora koji su u poslednjih par decenija imali presudne uloge u formiranju mitosa o Hulku, a Paul Jenkins, kao autor koncepta ,,Devil Hulka" je treći scenarista iz ovog stoleća čiji se radovi zajedno sa Davidovim i Pakovim upliću u Ewingovu viziju da bismo dobili nešto što je, očigledno, kolektivni identitet ali i nikada snažniji koncept upravo na ime a ne uprkos kompleksnosti lika i koncepta.

U individualnim pričama u okviru serijala Ewing i Bennett imaju prostora da se pozabave različitim Hulkovima – unutar i izvan samog Bannera – dajući memorabilne uloge klasičnim likovima kao što su Rick Jones i Thunderbolt Ross ali i fascinantnu, osnažujuću i uznemirujuću rolu Betty Ross koja ovde odbija da bude svedena na nešto tako jednostavno ili vulgarno kao što je ,,Bannerova žena". Ewing uvodi neke značajne i umešno pozicionirane nove likove i na strani negativcaca i na strani pozitivaca (novinarka Jackie McGee kao sjajan novi lik u Marvelu a koji će, verovatno, biti brzo ražalovan na nivo jedva iznad statiste), šarajući između narativa koji se bave opsesijom vojno-industrijskog kompleksa Hulkom, invazije iz svemira, ali i Hulkovog pozicioniranja kao simbola društvene revolucije (posebno u podzapletu koji se bavi sukobom sa korporacijom Roxxon) a zatim marketiranja njegove persone. Ovo pritom nije strip koji beži od mejnstrim Marvela i njegovih brojnih istorijskih – i umiljatih – ekscentričnosti pa se ovde u sasvim značajnim ulogama pojavljuju i Avengersi, i Alpha Flight (zatim i Gamma Flight kao njegov ,,hulkovski" spinof koji je dobio i svoj miniserijal što još nije završen, a takođe ga piše Ewing) i Fantastična četvorka i pravo je uživanje videti kako Ewing sa apetitom piše klasične likove poput Pucka, Crushera Creela, Titanije, ili The Thinga, podešavajući strip na temperaturu klasične superherojske free-for-all akcije ili akcione komedije, a da se ne gubi ozbiljan osnovni ton i ta atmosfera užasa koja istrajava od početka do kraja. Na kraju krajeva, ovo je strip u kome u jednom momentu odlazimo i u budućnost u kojoj Hulk svoju ,,World Breaker" personu iz Planet Hulk/ World War Hulk perioda apgrejduje u ,,Breaker of Worlds", kosmički entitet koji metodično i bez samilosti sprovodi projekat destrukcije svega u univerzumu, svake zvezde i solarnog sistema, dok ne preostanu samo hladnoća i mrak.



Metafizički horor koji se ovde umešno provlači stoji u finom kontrastu sa vrlo fizičkim, vrlo visceralnim hororom koji Bennett naprosto fantastično crta. Bennettovo pripovedanje je značajno napredovalo u ovom stripu i on se jako dobro prilagođava promenama dinamike i tona koje scenario nameće, ali je verovatno najupečatljiviji u scenama grotesknih transformacija živih bića, jednog skoro šamanskog (a vrlo death metalskog) uništenja tela kao oznake identiteta i kreiranja novih tela i identiteta iz istog materijala. Hulk je uvek bio strip u kome su forsirani snaga i masa i Bennettovi Hulkovi i njihovi neprijatelji bez sumnje imaju ovu dimenziju (osim Joea Fixita koji je u ovoj verziji najveći deo vremena mršavi, namazani grifter), ali su Ewing i Bennett uveli i tu komponentu košmarnih anatomija i nemogućih biologija koje Brazilac crta sa neverovatnom uverljivošću. Hoću reći, sada kada ga je Marvel kenslovao, Bennett će ako je potrebno sasvim lako naći novi posao kreiranjem omota za albume slamming death metal i goregrind bendova.

Immortal Hulk je, u konačnici, strip koji je uspeo da poveže simboliku i psihologiju sa klasičnom superherojskom akcijom ali i analizu i sintezu istorije lika pa i Marvelovih stripova uopšte sa karakternim radom, dajući nam serijal koji valja čitati mnogo puta i na različitim nivoima zrelosti i poznavanja Marvelove istorije gde ćete svaki put u njemu pronaći novu perspektivu i novi sloj naracije što vam otkriva još neočekivanog, šokantnog, pa i važnog. Superherojski strip danas sve ređe ima serijale ovako konzistentne vizije i kvaliteta preko ovako dugačkog vremenskog perioda i mada se Hulk nastavlja od narednog meseca novim serijalom sa superstar timom u sastavu Donny Cates/ Ryan Ottley, moram da priznam da skoro da ne mogu da zamislim kako se iko usuđuje da odmah posle Ewinga i Bennetta uđe u ovu arenu. No, nadajmo se najboljem a do tada, ko nije čitao Immortal Hulka, Comixology mu ceo serijal uredno nudi ovde.

Pročitao sam sa velikim zanimanjem prve četiri epizode novog Imageovog serijala The Good Asian a koje, tehnički i čine prvu priču što je u trenutku dok ovo kucam, upravo publikovana u kolekciji. U pitanju je kriminalistički noir strip smešten u tridesete godine prošlog veka, u Kaliforniju, sa sve harizmatičnim i svakako problematičnim policijskim inspektorom u glavnoj ulozi. Što bi se reklo, kao da su ga pravili za mene.



Jedan, pak, od glavnih razloga što sam se zainteresovao za ovaj serijal je njegova programska orijentacija da u krimi-noir estetiku uđe sa distinktnim fokusom na Amerikance azijskog porekla, ali i to da ga piše Pornsak Pichetshote, momak koji je imao vrlo solidnu karijeru kao urednik za DC-jev Vertigo (recimo samo da je radio na hitovima poput Daytripper i The Unwritten), da bi sa prelaskom u scenarističke vode zablistao horor-serijalom Infidel za Image. Danas Pornsak radi za televiziju i na tviteru se razložno žali da ni na jednom američkom onlajn servisu ne može da koristi svoje pravo ime jer algoritmi što čuvaju javni moral odmah pretpostavljaju da su prva četiri slova u njegovom imenu tu umetnuta provokacije radi.

Ali to je samo delić muke kroz koju prolazite kada ste Tajlanđanin u Kaliforniji, zar ne? Pornsak je zapravo, po ocu Kinez, po majci Tai, i mada je rođen u SAD, njegovo iskustvo ,,Azijata" u ovoj državi je, ne samo zbog imena bilo drugačije od iskustava njegovih vršnjaka sa manje ,,egzotičnim" imenom i manje ,,azijskom" fizionomijom. Takođe, crtač na ovom serijalu, Alexandre Tefenkgi, a koga je za rad na ovom serijalu preporučio niko drugi do izvanredni Cliff Chiang, je rođen u Džibutiju od majke koja je bila lokalnog porekla i odrastao uz oca Libanca. Tek sa 33 godine je saznao da mu je biološki otac zapravo pola Francuz, pola Vijetnamac. Sa ovakvim etničko-rasnim koktelom u genima, Tefenkgi kaže da maltene gde god u Aziji da ode, ljudi misle da je njihov, da su u Tajlandu računali da je sa juga ostrva, da su mu se u Maleziji policajci obraćali na malajskom a da je u Kambodži, kad je kupovao kartu za Ankgor Vat, žena na biletarnici ukazala da lokalci plaćaju manje nego, jelte turisti. Nastanjen u Belgiji, Tefenkgi je sa Pichetshoteom na ovom stripu ostvario prekomorsku saradnju (i ovo mu je, da ja znam, prvi strip za nekog većeg američkog izdavača) a na koloru ima sjajnog Leeja Loughridgea da mu čuva leđa.

Ovo sve pominjem jer je The Good Asian sve samo ne stereotipni noir strip koji ide tačno utvrđenim redosledom i obilazi sve vaše omiljene trope, samo sa malo više azijskih fizionomija u ansamblu. Umesto toga, The Good Asian je u velikoj meri jedan pokušaj sažetka ,,azijskog iskustva" života u Americi u periodu kada je rasizam još u dobroj meri bio prihvatan kao društvena datost koja se ne propituje na nekom dubokom nivou, sve to umotano u žanrovski korektan zaplet o nestaloj služavki iz bogate kuće prema kojoj je gazda imao neku vrstu romantičnih emocija.

Rasizam prema osobama azijskog porekla u SAD je na neki način prikriveniji od drugih formi rasizma koje se tamo jače prepoznaju i o kojima se češće raspravlja i žešće se kritikuju. Problem sa Azijatima je, pored toga što se svi (istočno)azijski narodi manje-više obuhvataju jednim kišobran-terminom, ,,Azijati", što im se pripisuju brojne ,,rasne" osobine od kojih su neke, naravno, uvredljive (prljavi, svadljivi, imaju malu ćunu, znate već), ali neke su, kao, osnažujuće (vredni su, imaju kapacitet za intelektualni rad viši nego drugi...) a što je i jedno i drugi em statistički problematično, em služi da zapravo zakloni diskriminaciju koju oni često trpe, pogotovo određene grupe među njima. Poslednjih meseci smo svedoci određenog podizanja glasa u zajednici Amerikanaca azijskog porekla, naročito posle masovnog ubistva u salonu za masažu u Atlanti od proletos gde je od osmoro ubijenih šest bilo azijskih žena, ali mera predrasude prema osobama iz istočne Azije koja postoji u američkom društvu se lako i često zaboravlja.



Ovaj strip na nju podseća, kako kroz sam tekst tako i kroz dodatne dokumentarističke informacije koje Pichetshote daje na poslednjim stranama pojedinačnih svesaka a koje daju i hroniku sasvim sistematske diskriminacije osoba azijskog porekla. Pre nekoliko meseci sam pisao o stripu They Call Us Enemy a koji je opisivao tretman Amerikanaca japanskog porekla u SAD tokom Drugog svetskog rata, ali ovo je na neki način bio samo poseban slučaj sasvim opšteg stava u SAD prema osobama iz ovog kraja sveta, sa zakonom već iz 1882. godine koji je zabranio ulazak kineskim ,,radnicima" u SAD jer se već tada smaralo da oni ,,kradu" poslove ,,domicilnom" belom stanovništvu i njegovim proširenjem na sve azijske nacije iz 1917. godine. Kineski (i drugi azijski) imigranti u SAD su, dakle, mogli da u zemlju uđu samo u izuzetnim slučajevima podrobno opisanim legislativom, a uz proceduru proveravanje istinitosti njihovih podataka koja, je, uz interniranje, mogla da traje od nedelju dana pa sve do dve godine.

Strip, zapravo i počinje scenom ispitivanja migranta iz Kine na ostrvu Angel Island, a gde su smeštani imigranti što su u SAD dolazili pacifičkom rutom, gde američki administrativci isleđuju čoveka pitanjima o tome kakve prozore ima na kući nazad u Kini i koliko mu je pijaca daleko od kuće, kako bi uporedili njegov iskaz sa iskazima komšija i agenata koje imaju u Kini i utvrdili da li je ovaj čovek zbilja taj za koga se predstavlja ili neko ko na prevaru pokušava da dospe na američku teritoriju i tamo, jelte, radi i šalje pare natrag familiji u Kinu i pored zabrane...

Pichetshote nije neko ko će nam pružiti idealizovanu, pojednostavljenu, crno-belu sliku gde su Azijati isključivo i samo žrtve diskriminacije obezljuđenog sistema i The Good Asian ulazi u dosta nijansirano prikazivanje kineske i šire azijske zajednice u SAD, njenog igranja po sopstvenim pravilima, njenih etničkih bandi i kriminalnih grupacija, pa i njenih tehnika kako da se zaobiđu restrikcije vlade SAD i zaista na prevaru obezbedi nekakav bolji život za nekoga negde, a kako ovaj strip ima tu noir notu i taj kriminalistički zaplet, čitava ta istorijska i sociopolitička dimenzija je ugodno smeštena uz detektivski narativ.



Štaviše, glavni junak, Edison Hark je idealno odabrana figura da nas vodi kroz ovu priču jer se nalazi na neverovatnom secištu kultura i životnih stilova. Kao kineski dečak koga je usvojio bogati beli kalifornijski industrijalac, i podizao ga uz svoju biološku ćerku i sina, Edison poznaje obe stane medalje. Kao inspektor policijske uprave Havaja, Edison je i neka vrsta egzotične pojave gde god ga u Kaliforniji vide. U tridesetim godinama postojali su ,,kineski policajci" u industriji zabave, najpopularniji od njih svakako Charlie Chan, detektiv prvo iz serije romana a onda i serije filmova (koji su pravljeni od 1925. godine pa sve do početka osamdesetih!) a koji je baziran na stvarnom inspektoru iz Honolulua po imenu Chang Apana. No, Havaji bili jedino mesto u SAD gde ste ih imali u stvarnom životu, dok su prvi američki policajci azijskog etniciteta na kontinentalnom delu države počeli da rade tek 1957. godine. Edison Hark je, dakle, neko ko veoma štrči u Kaliforniji, gde je pozvan da razreši nestanak pomenute devojke i gde ga policijske kolege tretiraju sa različitim odnosima prezira i tolerisanja a gde prodavačice po kineskim radnjama, kada im se legitimiše, insistiraju da skloni tu lažnu značku i odmah napusti objekat jer nisu toliko blesave da veruju da Kinezi rade u policiji.

The Good Asian ima vrlo klasičan noir zaplet, sa interesantnim scenama policijskog isleđivanja i eksplozijama akcije koja ume da bude i vrlo visceralna. Priča o surovosti etničkih gangova u Kineskoj četvrti San Franciska je i deo zapleta i ovde sekirice rade češće nego pištolji, dok Edison pokušava da surfuje na talasu sve većeg haosa, nepoverenja i kontradiktornih motiva različitih likova u ovoj priči.



The Good Asian nije ni sasvim lak za praćenje jer u skladu sa najboljim noir tradicijama, priča ima nekoliko vrlo isprepletanih slojeva, sa sve analizom šire sociopolitičke realnosti, problematizovanjem odnosa u Harkovoj porodici, pojavljivanjem leševa kada je to od najmanje koristi našem protagonisti, iznenadnim promenama u ponašanju nekih od sporednih likova. Hark je pritom prilično kompleksan karakter sa složenim motivacijama i sukobljenim emocijama – od želje da zaštiti ,,svoju" zajednicu, preko stalnog tinjajućeg gneva zbog tretmana na koji bi trebalo da je navikao, do legitimnih erupcija besa što ,,njegovi" ljudi naprosto ne umeju da sebe cene i pomažu jedni drugima.

Ovo je odlično posloženo ali se The Good Asian mora čitati pažljivo i uz vraćanje nazad. Pichetshote ne preteruje sa brojem slova na stranici ali strip ima dosta teksta koji nosi ogromnu količinu informacija i valja imati koncentraciju da se istovremeno prate misli protagoniste i važni dijalozi na ekranu dok navigirate kroz Tefenkgijeve dinamično organizovane strane. I zapravo, kako Pichetshote izbegava da ,,objašnjava" stvari koje su jasne iz samog crteža – odlučujući se možda samo da čitaocu, jednom, na početku, da neku vrstu ,,tutorijala" kako da prati scene u kojima Hark prelazi u ,,detektivski mod" – tako i kasniji delovi stripa mnoge stvari rade ,,prećutno", bez ulaženja u detalje Harkovog misaonog procesa, puštajući Tefenkgija i Loughridgea da kadriranjem i kolorom ukazuju na ono što glavni junak vidi, čuje, shvata, misli i planira da uradi.

Ovo je naravno i prilično rizičan pristup jer je za njega potrebna velika jasnoća crteža i čistota lejauta ali crtač i kolorista ovaj ispit prolaze sa vrlo solidnim ocenama i The Good Asian ima taj uspeli pripovedački jezik u kome se stvari pokazuju umesto da se opisuju a to oslobađa scenaristu da se bavi karakterom glavnog lika.

Naravno, karakter i lika i čitavog stripa u velikoj meri određuju crtež i kolor. Loughridge se ovde odlučuje za vrlo smiren pristup kolorisanju i, za razliku od recimo vrlo kolorno-intenzivnog horor-krimića Old Haunts, The Good Asian ima atmosferu crno-belog noir filma gde se boja koristi uzdržano i za kreiranje napete, teške atmosfere ali bez nametljivih stilizacija i bučnog ,,žanrovskog" vizuelnog jezika. Ovo je odličan kreativni izbor – iako strip čini hermetičnijim na prvi pogled – jer pomaže da se i vrlo visceralne scene, sa mrtvim telima i hladnim oružjima, odrade uzdržanije i na neki način uverljivije. Naravno, Jeff Powell koji je radio dizajn i letering svemu daje konačni vizuelni identitet i The Good Asian se fino smešta uz sada već rastuću produkciju krimi-stripova koje izdaje Image a iz pera likova kao što su Ed Brubaker ili Matt Fraction.

Svakako treba da imate inklinacija ka ovome. U poređenju sa, recimo, radovima pomenutog Eda Brubakera koj su laserski usredsređeni na svoje likove i njihove lične priče, The Good Asian je strip sa možda i previše elemenata zapleta,  previše likova, previše različitih motiva sukobljenih na malom prostoru. No, autori čine lavovski napor da nam pruže kvalitet u svakom od slojeva kojih su se dohvatili i mada, kako rekoh, čitanje zahteva izvesnu koncentraciju i povremena vraćanja unatrag da potvrdite da li ste na pravom putu, The Good Asian na kraju prilično isplaćuje sve napore koje ste u njega uložili. Za potrebe kupovine kolekcije i daljeg praćenja serijala, blagoizvolećete da serijal na Comixologyju pratite ovde.

Pročitao sam grafički roman Angel of Death (aka La Fée Assassine) koji je napisala nova belgijska strip-scenaristkinja i spisateljica Sylvie Roge. Iako je Angel of Death prvi njen publikovan rad, izašao ove godine, a iza njega su usledili još jedan strip, Sur les traces de Max, kao i kolekcija kratkih priča Close Up, radi se zapravo o zreloj, jelte ženi, koja je posle četvrt veka rada u medicini rešila da napusti sigurnu profesiju i posveti se svojoj glavnoj pasiji – pisanju. Rogeova očigledno ima veliku potrebu da svetu nešto kaže i Angel of Death je onoliko glasan i energičan prvi iskaz kakav bilo koji pisac-početnik za sebe može da poželi. Belgijanka takođe nema nikakav zazor od toga da u onome što piše tretira teške teme pa je i Angel of Death jedna izrazito pažljivo konstruisana drama u kojoj se tretiraju pitanja ličnog i porodičnog identiteta ali i zlostavljanja u okviru porodice a koje, možda i pomalo iznenađujuće, u ovoj priči nema onu uobičajenu, žanrovsku formu.



Opet, Angel of Death se može nazvati žanrovskim stripom i mada jeste u pitanju metodična psihološka analiza karaktera i patoloških odnosa unutar male porodice, ona je sa obe strane omeđena prilično trilerskim, možda i horor akcentima koji je, hteli mi to ili ne, formatiraju kao žanrovski proizvod od koga po automatizmu imate izvesna očekivanja. S jedne strane, potvrda da Sylvie Roge nije promašila odabranu profesiju je u tome da njen scenario uspešno isporučuje te stvari koje očekujemo i daje nam pažljivo kreiranu tenziju a zatim eksplozivno njeno oslobađanje u visceralnom krešendu. Sa druge strane, ima određene eksploatacijske crte u tome kako se priča razreši tačno onako kako čitalac očekuje a što, s obzirom na središnji deo koji je rađen metodično, pažljivo i dosta suptilno, dolazi i kao malo razočaranje.

Partner-u-zločinu novopečenoj scenaristkinji je na ovom grafičkom romanu iskusni Olivier Grenson, takođe Belgijanac uzgojen na plemenitoj dijeti Taličnog Toma i Tintina, a koji se profesionalno bavi stripom još  od prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Grenson je radio i sopstvene stripove (humoristički Aldose et Glucose mu je bio prvi publikovan rad) ali i sarađivao sa jakim scenarističkim imenima tamošnje scene, uključujući Jeana Dufauxa, Michela Oleffea pa na kraju i samog Jeana Van Hammea za kojeg je nacrtao poslednji tom uticajne ,,Trinaestice". Grenson ovom stripu donosi potrebnu eleganciju i karakter da se jedna teška priča prenese na ipak dostojanstven način a surovost njenih premisa plasira uverljivo, sa pametno odabranim balansom između realističnosti i stilizacija, ali i između dekomprimovanog ,,filmskog" pripovedanja i tipično stripovski organizovanih tabli.

Angel of Death je, da odmah i to kažemo, pomalo nesretno odabran naziv za anglofonu ediciju ovog albuma, s obzirom da kreira pomalo pogrešna očekivanja i mentalne slike. Originalni francuski naslov bi se pre mogao prevesti kao ,,Vila ubica" a što je i značajno skladnija slika, i koncept bliži onome što se u stripu događa.



Priča počinje na badnji dan 2006. godine u Parizu sa mladom ženom, Fran Duroy koja, s obzirom da njen partner, Thibault, lekar, to veče mora da provede ne dežurstvu, sa žaljenjem sebi govori da nije imala drugog izlaza do da majku i sestru pozove u goste da sa njima provede Božić. Iako na početku stripa ne znamo ništa o likovima, sasvim je jasno da postoji izvesna tenzija između Fran i, u najmanju ruku, majke koju ona najradije ne bi da gleda na najradosniji hrišćanski praznik, ali pošto izbora nema, strip nas kroz dugački dekomprimovani uvod provodi pokazujući nam Franine pripreme za veče.

Ovo je sasvim namerno usporeno otvaranje, sa Grensonom koji nam uspešno dočarava predbožićnu atmosferu kao mešavinu olakšanja što praznici konačno stižu ali i muke što postoje određena socijalna očekivanja vezana za, jelte, ponašanje odraslih osoba, a koja hteli-ne hteli morate ispuniti. Uvod ima malo teksta i dosta slika koje nam i sugerišu unutrašnji život protagonistkinje. Grenson je crta kao vrlo lepu, pomalo i idealizovanu, visoku, vitku plavušu a čije su interne muke i neprijatne, a za Božić i neprimerene emocije u finom kontrastu sa njenom praktično pin-ap fizionomijom. Lik se na ovim prvim stranicama pažljivo humanizuje kroz seriju malih gestova i priprema za proslavu koja je, to biva jasno, najpre socijalna obaveza a tek onda nešto potencijalno uzvišenije.



Rogeova koristi sasvim filmski pristup pripovedanju pa dobijamo i uspešan skok unapred kroz vreme, prikazan iz perspektive Franinog partnera koga policija zove da dođe jer se nešto desilo. Naredni skok prikazuje advokata koji će braniti Fran na budućem suđenju, a posle kadrova gde je kroz Thibaultove oči vidimo isprskanu krvlju u pritvorskoj ćeliji. This escalated quickly, kako se to obično kaže i strip nam jasno pokazuje da se desilo nešto tragično, ali nam onda sledećih sto i kusur strana neće reći šta.

Jer najveći deo priče je zapravo Franin iskaz advokatu koji se bavi njenim detinjstvom, odrastanjem uz sestru-bliznakinju po imenu Tania i teškim odnosom koji su ćerke imale sa majkom. Angel of Death ima možda i malo iznenađujuće strukturiran narativ u kome su scene u ,,sadašnjem" vremenu rezervisane samo za uvod i zaključak, dok se proporcionalno najveći deo stripa odvija u flešbeku na detinjstvo i visceralna, trilerska dimenzija uvoda i zaključka stoje zapravo perpendikularno u odnosu na ,,glavni" deo stripa koji je manje žanrovski, više usmeren na jednu skoro slice of life analizu ne naročito srećnog detinjstva.

Rogeova je zapravo vrlo dobra u metodičnom prikazu odrastanja bliznakinja čija je upućenost jedne na drugu utoliko važnija, snažnija pa i prirodnija, kada se vidi sa kako su hladnom, nezainteresovanom majkom ćerke odrastale. Oca u narativu ima samo u prošlom vremenu – devojčice ga nikada nisu upoznale – i jedna od tekućih misterija njihovog detinjstva je upravo to šta se sa njim zapravo dogodilo i jesu li one išta krive.



Portret majke koja ne samo da se oko ćerki ne trudi sa previše topline, već prema njima pokazuje otvoren resantiman, pa i mestimično čistu zlobu je urađen maestralno. Strip je i vizuelno i tekstualno ubedljiv i u tome kako prikazuje majku potpuno nepodobnu za svoju ulogu – iako se radi o obrazovanoj i vrlo dobro situiranoj ženi – tako i u kreiranju prirodne, ubedljive spone između klinki koje uprkos majčinim na momente i sasvim programskim potezima da ih posvađa, jedna drugoj budu puna podrška i izvor radosti u životu.

Jedini drugi izvor radosti su ujak i ujna, dvoje finih, strpljivih ljudi koji rado provode vreme sa sestričinama i zapravo ih na dugim odmorima i praznicima tretiraju kao sopstvenu decu. Ovo sve je dosta stereotipna postavka, ali je ispisana vrlo ubedljivo. Rogeova pruža sasvim uverljivu psihologiju i devojaka i njihove rodbine, pa naposletku i majke koja je, kasnije to saznajemo, na neki način i sama žrtva, ali u njenom slučaju žrtva sopstvene nesmotrenosti ili pogrešne odluke. Strip ovo poslednje ne razjašnjava niti je to potrebno jer je njegova poenta na drugom mestu – u prikazu zlostavljanja koje traje godinama a koje nije stereotipna žanrovska smeša fizičkog nasilja i scena visoke tenzije. Umesto toga Rogeova kreira suptilan, kompleksan lik zlostavljačice koja decu sistematski unižava, namerno okreće jednu protiv druge, daje im lažne momente nežnosti i pažnje, uživa da im ukaže na to kako su nespretne ili glupe i kako je sama zaslužila nekakvo priznanje što se uopšte stara o deci koja su joj upropastila život. Ovo je mnogo realističnija slika zlostavljačkog odnosa u porodici nego što je za stripove standard i valja je pozdraviti jakim aplauzom.



Slično tome, Grenson vrlo uspešno koristi motiv bliznakinja da se igra sa simetrijama i udvajanjima motiva tokom celog tog dugačkog flešbeka, kreirajući vizuelni narativ koji opet ima savršenu dimenziju atmosfere, prikazujući nam istovremeno i mučne, krivicom ispunjene scene u porodičnom stanu, ali i scene momenata slobode vezane za šetnju gradom bez majke ili odlaske na letovanja sa ujakom i ujnom. Grenson, inače sin inženjera i slikarke* u svojim drugim radovima koristi slično disciplinovan lejaut i organizaciju table i mada mu Angel of Death dopušta nekarakteristično mnogo prostora za ,,kinematizaciju" scena i njihovo razlaganje na brojne međukadrove, verovatno je najupečatljivije to da je ovo strip urađen bez tuširanja, samo olovkom, što mu daje jednu ,,mekšu", pomalo snoliku estetiku. Čak je i kolor veoma sveden, sa mekim, bledim tonovima mahom svetlo smeđe i žućkaste boje a gde su strateški raspoređeni upadi crvenog osvežavajući detalji ali i stalna podsvesna podsećanja na to da nas na kraju stripa čeka nešto strašno.
*ili slikara i inženjerke, nemam ideju!



Moj glavni problem sa Angel of Death je da je to što nas na kraju stripa dočeka nekako najmanje maštovito rešenje, jedan sasvim očekivan pančlajn na priču o višegodišnjem zlostavljanju a koji ne daje dovoljno ,,zarađen" skok u karakterizaciji glavne junakinje. Nije to, da budem sasvim jasan, nimalo loše tehnički izvedeno i Rogeova i Grenson u finalnom poglavlju demonstriraju sasvim kvalitetno pripovedanje, ali ovo je taj momenat u kome Angel of Death ima priliku da se izmakne predvidivom žanrovskom pančlajnu i ispuni obećanje začudnosti koje nam je dao na početku stripa sa kadrovima badnjeg dana u Parizu, crvenim balonima na nebu, kompaktnim, neverovatnim a uverljivim panoramama grada svetlosti na praznik. Ne žalim se ja ovde, da i to bude jasno, što Angel of Death ima turobno finale, već što je strip, naoko, obećavao da će do kraja biti nešto više od potvrde da nasilje, znate već, rađa nasilje.

No, dobro, za prvi rad, mislim da je Sylvie Roge pokazala hvalevrednu tematsku orijentaciju, solidno pripovedanje i kvalitetnu psihološku analizu. Ključno, iako se završava turobno, ovo je strip velikim delom o ljubavi, međusobnoj podršci i lojalnosti dve sestre koji taj odnos prikazuje bez patetike a sa korektnim nivoom bajkovitosti. Uz raspoloženog Grensona, na kraju je ovo, dakle, ispao sasvim pristojan rad. Englesko izdanje je izašlo 21. Septembra a sebi ga u digitalnoj formi, putem Comixologyja možete pribaviti ovde.

Pročitao sam Mademoiselle Baudelaire, ove godine izašli grafički roman o životu slavnog pesnika (Šarla, jelte, Bodlera), ali, za nijansu naglašenije, životu žene koja je inspirisala veliki deo njegove poezije, provodila vreme sa njim, bila mu seksualna opsesija, ali i neka vrsta surogat-majke za čoveka kome je pre svega nedostajao otac.



Mademoiselle Baudelaire je napisao i nacrtao čuveni belgijski strip-autor Bernard Yslaire, ovde, u skladu sa svojom ambicijom da i samog sebe ponovo izmisli za svaki sledeći projekat, potpisan samo kao Yslaire. Aktivan od polovine sedamdesetih godina prošlog veka, Yslaire je prvo bio cenjeni kontributor magazina Spirou da bi osamdesetih godina krenuo da radi albume, od kojih je serijal o Sambrovima, u početku rađen sa scenaristom Balacom, a kasnije samostalno, bio presudan za čitavu njegovu karijeru. Ovaj je strip kod nas izašao pre nekih 14 godina u integralnoj ediciji pokojnog Belog puta, pa možete još jednom da se podsetite šta sam o njemu pisao za Popboks, a i da ga potražite kod preprodavaca jer se radi o jednom od veličanstvenih primera evropskog istorijskog stripa osamdesetih godina prošlog veka.

Yslaire nije samo neko koga pamtimo po stripovima vezanim za istorijske ličnosti i epohe već i prilično propulzivan multimedijalni umetnik koji je, iako je često radio i scenarije za druge crtače, tokom čitave karijere tražio nove načine da upotrebi crtež i ukrsti ga sa drugim izražajnim sredstvima kroz različite medije. Projekat Le Ciel above the Louvre spojio je digitalnu umetnost, klasično slikarstvo i instalacije, a onlajn projekat Mémoires du XXe ciel rađen krajem prošlog stoleća je kasnije adaptiran i u strip naslovljen XX e ciel.com, koji je imao dva alternativna kraja.

Mademoiselle Baudelaire je novi Yslaireov strip posle dosta proteklog vremena i, za promenu, ovo je ,,samo" strip, dakle, ne multimedijalni projekat, ne digitalna instalacija ili turneja po muzejima širom sveta, ne web-događaj već klasičan strip-album izašao proletos za Dupuis a od pre nekoliko nedelja dostupan i na Engleskom jeziku putem digitalne distribucije. Naravno, kako Yslair danas stripove ne radi tek tako, onda je i Mademoiselle Baudelaire prvorazredan događaj u kome jedan od najvećih savremenih evropskih strip autora pronalazi originalan i izrazito upečatljiv način da obradi biografiju jednog od najvećih pesnika devetnaestog veka čiji je rad u ogromnoj meri obeležio ono što nazivamo modernim dobom.

Bodler je, da bude jasno, i tvorac termina ,,modernité", odnosno ,,modernost" a koji je on vezivao za život, ili barem postojanje u eri ubrzane industrijalizacije i urbanizacije ali i neku vrstu obaveze umetnika da iskustvo tog života i postojanja, koje se brzo menja i nestaje, na neki način uvati i ovekoveči.

Bodlera normalan svet danas prevashodno prepoznaje po njegovoj zbirci pesama, Cveće zla, kapitalnom delu koje je sakupilo najveći deo njegove poezije pisane tokom skoro dve decenije i ostvarilo snažan uticaj na čitavu generaciju francuskih poeta (Malarme, Rembo, Verlen...). Naravno, slutim da je danas poznatiji naziv zbirke zbog svog evokativnog imaginarijuma, a da samu poeziju poznaju najpre studenti svetske književnosti pa tako kad god guglam svoj blog na vrhu liste pogodaka prvo izlazi ugledni beogradski restoran, no, za svoje vreme, ova je kolekcija bila svojevrsna literarna bomba, maltene revolucija. Prvo izdanje je ne samo napadano zbog opscenosti i neprihvatljivo eksplicitne ikonografije već je u njemu šest pesama bilo i cenzurisano. Ko je tada mogao da očekuje da će ova zbirka danas biti deo nastavnog programa u trećoj godini srednje škole?



Bodler je, naime, bio praktično etalon dekadencije. Rođen u bogatoj porodici uglednog državnog službenika i kulturne majke, Šarl je vrlo rano ostao bez oca, a što je, kao i majčina preudaja za Žaka Opika, presudno obeležilo njegovu percepciju sveta ali i odredilo njegove opsesije. Odlazak oca i preudaja majke nisu, da ne bude zabune, proizveli socijalni lom u dečakovom životu – očuh je bio veoma ugledan visoki oficir francuske armije a kasnije i ambasador od karijere, a pokojni otac je sinu ostavio bogato nasledstvo koje je značilo da momak, ako ne želi, neće morati da radi ni dana u životu. No, ovo sve je u presudnoj meri izmešalo i pretumbalo emocije u mladom Bodleru i sam strip pokazuje dečaka kako majci otvoreno prebacuje što se ponovo udaje iako ima ,,sina poput mene".

Po zamomčenju Šarl Bolder će u punoj meri pokazati da ga ne interesuje uobičajena životna trajektorija momka iz ugledne gradske porodice i da će se posvetiti životu onog što danas posprdno nazivaju ,,slobodnim umetnikom". Posmatrajući Pariz oko sebe kako buja i munjevito se razvija, sa novim umetničkim i kulturnim pokretima i trendovima maltene svakog dana, Bodler je svoje vreme posvećivao druženju sa kremom gradske umetničke scene i prostitutkama, terevenčenju po lokalima, konzumaciji alkohola i različitih narkotika, diskutovanju o umetnosti, i pisanju.

Strip veoma uspešno hvata taj duh originalne dekadencije, životnog stila koji ni u ono vreme nije doživljavan kao baš socijalno odgovoran ali koji jeste imao auru plemenitosti pa i otmenosti oko sebe. Tek stvorena buržoaska klasa je u dekadentima imala svoje prve možda ne artikulisane kritičare ali svakako ironične, prezirne hroničare koji su, iako objektivno uživajući u svim benefitima kapitala koji je neko drugi nagomilao, neumorno i očajnički tragali za nečim smislenijim u životu, ronili kroz seksualnu perverziju i narkotičke izmaglice, pišući o tome koliko im je u životu teško i koliko je dragocen svaki povremeni, skoro slučajni bljesak lepote u njemu.

Yslaireov strip parisku literarnu i umetničku scenu prikazuje kao galeriju veoma pitoresknih likova koji se izražavaju naglašeno artificijelnim, veoma teatralnim jezikom prepunim referenci i filozofskih opservacija u jednom prećutnom a tekućem ritualu merenja čiji je intelektualni penis veći a otmeni prezir prema zamarajućem svetu intenzivniji. Ovo, naravno, nije najzdraviji način da se provodi vreme čak i kada u okolini nema alkohola, opioida i rafiniranog izbora savremenih polnih bolesti, ali ma koliko bi bilo fer namrštiti se na ovakav izbor životnog stila, treba uvek podsećati i na to da je on bio na kraju dana zaista usmeren na pronalaženje transcendencije u svetu koji je delovao sve više mundano što se više ubrzavao. Sam Bodler je, podseća predgovor Borislava Radovića za domaće izdanje Cveća zla, imao sve šanse da živi drugačijim životom, sa puno razumevanja i strpljenja koje su za njega imali majka i očuh, pa iako je školu na kraju morao da završi polažući privatni ispit – jer je bio izbačen sa koledža odbijajući da nastavniku pokaže ceduljicu kojom su se klinci dopisivali – očuhov uspon u društvu još uvek relativno mlade nove monarhije je značio i da su Šarlu mnoga vrata bila i dalje otvorena i da mu se bez obzira na sve smešila lepa karijera u diplomatiji.



On je to manifestno odbio naglašavajući da su mu književnost i poezija mnogo važnije u životu a onda večeri provodio u latinskoj četvrti Pariza sa pijancima, prostitutkama i drugim pesnicima. Nakon svađe sa očuhom tokom jedne večere kod kuće i šamarčine koju će mladić popiti (a koja će cementirati njegov odnos sa porodicom), odlučeno je da Šarla valja poslati na jedno duže putovanje koje će mu proširiti vidike i odvojiti ga od dekadentnog pariskog društva. Ovaj je put po Indiji zaista proširio Bodlerove vidike i ostavio snažan pečat na njegovu poeziju ali nije imao željeni efekat smirivanja i pripitomljavanja mladog pesnika. Po povratku sa osmomesečne odiseje, dvadesetogodišnjak će sada već moći da raspolaže očevim nasledstvom i živi samostalno, pa je, naglašavajući da je on dendi koji uvek mora da izgleda besprekorno i da u životu pronalazi retke, efemerne momente lepote ili važnosti, za manje od dve godine potrošio polovinu sume od 75.000 franaka koja je u ono vreme bila zaista pravo bogatstvo. Ovo ga nije zaustavilo – pa se zaduživao – a život su mu dalje obeležili pisanje, padovi u epizode malodušnosti i depresije (pa i pokušaj samoubistva), ali i politički angažman kroz pisanje za novine i revolucija 1848. godine u kojoj će se pesnik zateći na barikadama, ratujući protiv režima koji je, za njega, simbolisao njegov omrznuti očuh. Nakon decembarskog puča, Bodler potpuno izlazi iz politike i usredsređuje na pisanje poezije, prevođenje Edgara Alana Poa i život sa svojom muzom Jeanne Duval.

Yslaireov strip, započinjući nakon Šarlove smrti, priča je o Bodleru ali pričana kroz pismo koje Jeanne Duval šalje njegovoj majci nakon pogreba, zahtevajući da joj makar posthumno bude priznata uloga što ju je imala u njegovom životu, pa i pravo na nekakvo nasledstvo. Ovo je donekle kontroverzno jer o Duvalovoj ne postoje univerzalno priznate informacije – neki izvori insistiraju da je ona umrla od sifilisa pet godina pre samog Bodlera,  dok drugi kažu da ga je nadživela i da je poslednji put potvrđeno viđena 1870. godine, tri godine nakon njegove smrti kada je već bila teško oštećenog vida i na štakama kao posledica sifilisa – a koji je, opet, najverovatnije dobila od njega.

Šta god bila prava istina, to i nije presudno za ovaj strip koji je, kako i priliči, neka vrsta poetske biografije što, istina je, ima i svoj dokumentaristički sloj koji je urađen vrlo dobro i pažljivo nam oslikava vreme i mesto na kome su Bodler i Duvalova imali svoj neobični dvodecenijski odnos, ali koji je prepun oniričnih slika i likovnih intepretacija Bodlerovog poetskog imaginarijuma.

Jeanne Duval je bila mešovite rase, poreklom sa Haitija i nakon što ju je video kao statistu u jednoj pozorišnoj predstavi, postala je celoživotna opsesija za pesnika. Živeli su zajedno u više navrata, pa se svađali i tukli i razilazili ali za Bodlera, podjednako opsednutog lepotom i smrću, uzvišenim i onim najnižim, Duvalova će biti na neki način i nedostižna, nikada rešena misterija, žena o kojoj je pisao pesme, a koja je naučila da čita uz njegovu poeziju, žena sa kojom će živeti i spavati a koja mu nikada neće biti tako bliska kao pariske prostitutke što nije prestao da ih posećuje.



Majka je Duvalovu mrzela, tvrdeći da ona njenog sina maltretira bez prestanka i uzima mu novac kako god može, a njena egzotičnost – Bodler ju je nazivao ,,Crnom Venerom" – što je za njega bila izvor nepresušne misterije, opasnosti, vitalnosti jake erotske energije, kod majke i drugih je izazivala i sasvim očekivane rasističke reakcije.

Yslaireov strip nije prvo delo popularne kulture koje u fokus stavlja Jeanne Duval – pisane su već knjige i snimani filmovi gde je ona igrala centralnu ulogu – ali je značajan po tome koliko autor snažno radi na pronalaženju korektnog grafičkog izraza koji bi uhvatio Bodlerove fascinacije strašnim i neodoljivim u isto vreme. Ovaj strip je prepun fantastičnih prizora pariskih ulica i mostova, fascinantnih reprodukcija fasada i unutrašnjosti galerija, ali je njegovo težište pre svega na tom susretu erotike i egzotike, zavođenja i pretnje. Duvalova ovde zbilja dobija tretman Venere sa putenošću i čulnošću što se mešaju sa slikama zveri, monohromnim crtežima na kojima bljeskovi crvene unutrašnjosti ženskog polnog organa nose to zavođenje i tu pretnju.

Yslaire nema ambiciju da priča ,,običnu" biografsku priču i Mademoiselle Baudelaire na svaku faktografsku epizodu (na primer ono kada Bodler priča o Eženu Delakroi kao o najvećem slikaru modernog doba) ubacuje mnogo tabli oniričnih, halucinantnih montaža u kojoj se ljudska seksualnost meša sa primalnim simboličkim slikama što izranjaju iz močvara apsinta, mačkama i anđelima, demonima i zmijama, robovima i robovlasnicima... Yslaireov crtež je ekspresivan, i, u snažnom kontrastu sa njegovim digitalnim istraživanjima, rađen samo olovkom. Kolorisan uzdržano, da se postignu maksimalni efekti strateške upotrebe primarnih nijansi na monohromnim tablama, Mademoiselle Baudelaire je strip koji na prvi pogled deluje grubo, skoro neprijateljski, da bi čitalac zatim bio fasciniran smelim kompozicijama, agresivno simboličkim montažama, ali i veoma uverljivim dokumentarizmom. Yslaireov stil je između realističkog i oniričkog a pripovedanje je pažljiva sinergija teksta i crteža koja mu dopušta lake skokove između vremenskih planova i sažimanje informacija tako da ostane mesta za halucinantne epizode koje predstavljaju – onako kako je Bodler govorio da Delakroa stvara – poeziju u slici.

Mademoiselle Baudelaire je, dakle, vrlo uspešan projekat podsećanja na život jednog od najvažnijih pesnika evropske istorije a kroz prizmu života snažne žene što je bila na svoj način uspešna i nepokolebljiva iako su svi izgledi od samog početka bili protiv nje. Daleko od toga da je ovo feministički narativ, ali Mademoiselle Baudelaire jeste strip koji ukazuje na neizbrisivo važnu ulogu koju je Duvalova imala u životu pesnika i ubedljivo pokazuje nju kao zrelu i potpunu osobu kojoj uloga ,,muze" za slavnog pesnika nije bila definišuća dimenzija ličnosti već samo nešto što je, od svoje volje, radila. Ako Francuski razumete, Mademoiselle Baudelaire vredi kupiti na papiru a za nas ostale za sada mora da bude dovoljno i digitalno izdanje koje Comixology nudi ovde.

Francuski izdavač Dargaud je fino tempirao izlazak albuma Marathon, da koincidira sa godinu dana odlaganim olimpijskim igrama u Tokiju. Poprište događaja ove priče nije, jelte, Maratonsko polje poznato nam iz grčke istorije već olimpijada održana 1928. godine u Amsterdamu, a konkretno, maratonska trka od 42 kilometra koja je na izvestan način imala istorijski značaj i obeležila prelazak evropskog društva u jednu novu epohu.



Ili barem tako stvari postavlja autor ovog grafičkog romana, Francuz Nicolas Debon. Svršeni diplomac Škole lepih umetnosti u Nansiju, koji je potom radio administrativne poslove u domenu kulture, se 1993. godine preselio u Kanadu pa tokom jedne decenije radio vitraže, ali i uzimao večernje časove gde je otkrio da može za život da zarađuje kao ilustrator dečijih knjiga. Ovde je imao solidnog uspeha pa je i po povratku u Francusku bio publikovan od strane severnoameričkih izdavača i tamo dobijao i nagrade (uključujući Horn Book nagradu koju dodeljuje Boston Globe i smatra se prestižnim priznanjem u domenu dečije ilustracije). Pored ilustrovanja dečijih knjiga, Debon će od 2009. godine krenuti da radi i stripove za Dargaud i ovo će za njega biti potpuno drugačija kreativna avenija, sa snažno ekspresivnim, pomalo i eksperimentalnim grafičkim stilom. Njegov četvrti album, Marathon, je izuzetna demonstracija njegovog pristupa istorijskoj epohi koja je od nas udaljena taman toliko da imamo sijaset fotografskog i filmskog materijala što nas na nju asocira, ali je taj materijal urađen srazmerno primitivnom tehnologijom pa nam se čini da su ljudi od pre devedesetak godina nekako ,,stariji" i ,,prostiji" od, recimo, starih Rimljana ili antičkih Grka na koje nas najpre asociraju veoma idealizovane klasične skulpture.

Ovo napominjem jer je Marathon vizuelno apsolutno fascinantan rad, očigledno baziran na fotografskim referencama ali je zatim ovaj pristup poguran do praktično ekstrema. Onako kako smo navikli da fotografije stare gotovo jedan vek budu zrnaste, pomalo razmazane, monohromne i patinirane, tako je i Debonov crtež u ovom stripu gotovo dekonstruktivno usmeren. Kako veliki broj kadrova tablu za tablom samo prikazuje trkače na dugačkoj trci, u raznim stadijumima napora, iznurenosti i borbe sa mentalnim blokadama, tako i Debon mnoge od njih prikazuje kao razmazane figure, haos zgužvanih linija i prljavog osvetljenja*. Radi se, da bude jasno, o odličnom crtaču koji ima jasnu sliku o ljudskoj anatomiji, ali Debona ovde najpre interesuje ,,unutrašnjost" maratonaca, njihov rat sa psihološkim zidovima koje u sebi valja preskočiti ako ikako mislite da dovršite trku što ljudske psihofizičke kapacitete testira do krajnjih granica, a kamoli da u njoj pobedite.
*a što je na kraju krajeva – trik, jer fotografije na kraju albuma snimljene na olimpijadi odlikuje odlična oštrina i velika jasnoća

To je donekle i rizičan pristup, jer je Marathon VEOMA dekomprimovan strip sa nekih 110 strana ,,radnje" koja se bukvalno svodi na ,,prenos", odnosno prepričavanje trke sa Olimpijade u Amsterdamu. Sportski stripovi imaju svoju tradiciju i mnogi od njih su umeli da budu ekstremno popularni (britanski Roy of the Rovers ili japanski Slam Dunk na primer, ili, Tobdžija slavnog Josea Luisa Salinasa i Alfreda Grassija), ali je to uvek bilo na ime kreiranja drame čiji se veliki deo događao izvan sportskih borilišta. Marathon takav luksuz nema i mada se deo trke posmatra iz perspektive novinara koji je prati iz autobusa što je organizator igara obezbedio za predstavnike štampe i koji prati trkače tokom dugačkog događaja, ovo je zaista drama fokusirana najpre na samu trku i gotovo neljudske zahteve koje ova vrsta sportskog nadmetanja stavlja pred svoje učesnike.



No, Debon je prilično uspešan u ovom poduhvatu. Naravno, čitalac mora biti spreman za strip koji ,,priču" drži u pozadini a u prvi plan stavlja grafičku analizu paklenih maratonskih iskušenja. Debonov tekst nije opširan i drži se žurnalističkih impresija koje čitaocima novina treba da predoče svu posebnost ovakvog takmičenja i gotovo transcendentnu, onostranu dimenziju fizičkog napora i psihološkog opterećenja koje ono donosi, ali ovo je svakako efektan pristup jer je uparen sa mnogo nemih tabli koje nas stavljaju u misli i osećanja samih maratonaca, bez ,,objašnjavanja" onog što je dovoljno prikazati.

Tako je čitajući Marathon zbilja moguće na neki način osetiti iskušenja, suočiti se sa sumnjama u sebe, nevericom da je ovako nešto ikako moguće izvesti iako pričamo  o nacionalnim reprezentativcima koji se, pretpostavka je, i inače nadmeću na dugim prugama. Debon pokazuje i mnogo slika tela koja su izložena ekstremnom, produženom naporu, ali i poglede na sat, brza osmatranja okruženja. Trka, koja počinje i završava se na olimpijskom stadionu u Amsterdamu jednim svojim delom prolazi kroz grad, ali se zatim premešta u ruralnu okolinu gde, kako ističe narator, postaje nemoguće ,,meriti" svoj učinak oslanjanjem na prepoznatljive objekte i gde su trkači prepušteni samo unutrašnjem osećaju o tome koliko se može forsirati tempo. Debon neke najupečatljivije ruralne prizore, za razliku od urbanih koji su rađeni iz više perspektive – podražavajući slikanje sa zgrada – postavlja iz donjeg rakursa, izdužujući kadrove koji prikazuju nebo ili poneko drvo što se povija na vetru, potencirajući samoću trkača u ovoj fazi trke kada se grupa već razvukla na više kilometara i ne postoji ni taj neki uzajamno podržavajući duh kolektiva koji se nadmeće.

Još su pre tri i po decenije Iron Maiden pevali o toj usamljenosti trkača na dug staze i Debonov Marathon vrlo impresivno hvata taj duh iskušenja, samoće, monumentalne malodušnosti koja i velike atlete hvata kada se suoče sa ovakvim izazovom – pogotovo sa vetrom koji je u drugoj polovini ove trke maratoncima duvao u lice otežavajući im još više njihov rad.

No, Debonov strip ima i jedan dodatni sloj naracije koji jeste diskretan ali je i presudan da ovo ne bude samo stilska vežba iz analize psihologije trkača dugoprugaša.

Priroda olimpijskih igara kao neke vrste velikog pomiritelja nacija ovde je posebno značajna na ime činjenice da se ova olimpijada održava svega deset godina nakon velike klanice Prvog svetskog rata i  narator u stripu ne propušta da nam ukaže na ovaj istorijski kontekst i činjenicu da se nacije koje su jedna drugu nedavno gledale preko nišana ovde plemenito, sportski nadmeću. Ovo je, recimo, prva olimpijada na kojoj je Nemačka učestvovala nakon poraza u ratu a, interesantno, u ono su vreme Finci bili apsolutni favoriti u trčanju na najduže staze. Podsećanje da je sam maraton simbolički vezan za jedan stari rat nije ni potrebno.



Pošto je autor Francuz, ovo je i značajna olimpijada po tome da je Francuska na njoj do tog momenta osvojila veoma malo medalja (svega dve a nijednu u atletici) i da je Maraton bio neka vrsta poslednje šanse da se reprezentacija vrati kući uzdignute glave. Ono što se možda nije očekivalo je da će na kraju Francuz koji zaista prvi prođe kroz cilj i donese svojoj naciji toliko željeno zlato biti naturalizovani alžirski radnik u fabrici automobila, Ahmed Boughèra El Ouafi, svega 26 sekundi ispred drugoplasiranog Čileanca Manuela Plaze.

Boughèra, rođen u Alžiru za vreme francuske vladavine ovom teritorijom je u ovom stripu spretno iskorišćen kao simbol francuske kolonijalne prošlosti već i time da je u Prvom svetskom ratu bio regrutovan da se bori u Evropi, a da je počeo da se bavi atletikom nakon što je jedan od njegovih oficira primetio da je talentovan za trčanje. Tako je El Ouafi nakon rata na evropsko tlo došao kao sportista i ostvario vrlo solidne rezultate, čak i pobeđujući na nacionalnom maratonu 1924. i 1928. godine, dok je na prethodnim Olimpijskim igrama bio sedmi. Naravno, kako su sportisti tada morali da budu amateri da bi se nadmetali u zvaničnim takmičenjima, tako se i Boughèra izdržavao radeći u Renoovoj fabrici automobila.

Debonov strip ga pokazuje kao jednog od četiri francuska takmičara u maratonu i nekog ko je, uprkos dobrim rezultatima koje je do tada pokazao, bio očigledno u socijalno nižoj poziciji. Ovo je u okviru samog stripa prikazano grafički, suptilno ali nepogrešivo, sugerišući nepravičnost Boughèrinog položaja kako u reprezentaciji tako i u društvu.



A što je perfektan način da se uokviri i ostatak njegovog života, obeleženog nepravdom. Boughèra je posle trijumfa u Amsterdamu imao priliku da proputuje SAD i tamo učestvuje u egzibicionim trkama, ali pošto je za njih bio plaćen, po povratku u Francusku doživotno mu je zabranjeno da se dalje bavi takmičarskim sportom. Iako naizgled plemenita ambicija da se sport i atletika partikularno sačuvaju od koruptivnog uticaja kapitala, ova je praksa i kreirala očigledna ogrešenja o ljude kao što je bio Boughèra, osuđene na tavorenje na dnu društvene lestvice a kojima njihovi talenti i posvećenost sportu nisu mogli biti izvor prihoda za život. Boughèra je sledećih nekoliko decenija proveo spuštajući se u siromaštvo i tek 1956. godine kada je ponovo na maratonu u okviru olimpijskih igara pobedio francuski takmičar rođen u Alžiru, Alain Mimoun, na Mimounovo insistiranje novinari su uspeli da pronađu Boughèru kako živi sa sestrinom porodicom, bez posla nakon povrede koju je pretrpeo radeći i, razume se, bez neke velike perspektive.

Ipak, javnost je od Boughère dobila samo osmehe i zadovoljstvo što ga se neko ipak seća, da bi njegov život bio tragično okončan 1959. godine*, svega tri dana nakon njegovog 61. rođendana, kada je do danas nepoznati napadač ubio njega i njegovu sestru u kafeu u okolini Pariza, po nekim navodima zahvaljujući tome da Boughèra nije hteo da javno podrži rat Alžira za konačno oslobođenje i nezavisnost od Francuske.
*u bizarnom primeru pravljenja greške kada joj je najmanje mesto, strip u inače veoma informativnom tekstu u pogovoru netačno navodi 1969. godinu...

Marathon je, dakle, strip koji sa jedne strane govori o fascinantnom kapacitetu ljudskih bića da nadvladaju gotovo nesagledive prepreke i postignu neverovatne rezultate, potvrđujući da su ljudi, na izvestan način, iznad i izvan prirode, a sa druge strane on pokazuje i da je kontekst u kome ljudi žive na kraju ipak – društvo. I da u društvu nepravda, za razliku od prirode, itekako postoji. Grafički impozantan i razmahan, a narativno sveden i efektan, Marathon je poslastica za oko i dušu. Evo Comixology izdanja za brzo zadovoljenje oba ta organa.

Sa solidnim zakašnjenjem, ali i neužurbano, nekako otmeno, posvetio sam se čitanju Marvelovog serijala Marvels X koji je izlazio prošle godine između Januara i Oktobra, prilično usporen pandemijom. Kako to kod mene obično biva, kad vidim da me neki miniserijal zanima, ja čekam da se on završi pre nego što počnem da ga čitam, ne bih li ga konzumirao u jednom, jelte, zalogaju. No, kad šest epizoda izlazi deset meseci, čovek – ili makar Mehmet – malko pogubi konce, zaboravi šta je sebi obećao i dok se okrenete prošlo je godinu dana. Srećom, dobro stripovi ne zastarevaju kažem ja sa svom mudrošću čoveka od ukusa koji je juče popodne provodio vreme čitajući američki magazin Barker sa polovine četrdesetih godina prošlog veka u kome stripovi prate sumanuta događanja u cirkusu punom stereotipnih debelih žena, četvororukih muškaraca, kepeca sa predimenzioniranim libidom itd.



Ali o Barkeru (i  tom... libidu) ćemo kad dođe vreme,* danas smo tu da progovorimo koju o Marvels X i, kad smo već kod toga da se čovek okrene, a odjednom prošla godina ili nekoliko godina, ko je očekivao da shvati kako je od serijala Earth X prošlo više od dve decenije?
*koje možda neće ni doći – neke stvari možda treba da ostanu zakopane ispod slojeva nagomilane istorije

,,Lažeš, Mehmete", vičete sad vi i vadite crkveni kalendar iz džepa, ali činjenice su neumoljive. Dok su proleća 1999. godine po nama padale NATO bombe i krstareći projektili, u Klintonovoj Americi je izlazio serijal Earth X, mračna, gritty varijacija na klasični Marvelov univerzum. Ovo je bio uspešan projekat cenjenih autora, pa je naredne godine ispraćen nastavkom Universe X da bi trilogiju zaokružio Paradise X iz 2002. i 2003. godine. Marvels X je prikvel za celu tu priču, urađen posle više od dve decenije, sa novim crtačem...

Earth/ Universe/ Paradise X je fascinantan triptih o kome svako malo pomislim da bi valjalo da nešto i napišem a onda se setim da bi za potrebe iole prihvatljivog teksta trebalo da osvežim sećanja, odnosno da sednem i pročitam više od hiljadu strana stripa, i nekako odmah taj projekat odložim za neki nedefinisani period u budućnosti kada ću ,,imati više vremena". Realno, to se nikad neće desiti, ali za potrebe ovog teksta danas, evo u najkraćem o čemu se tu radi:

Alex Ross, legenda američkog stripa, ali prevashodno slikar i ilustrator koga jedni cene jer je superherojskom stripu doneo dimenziju hiperrealizma i time ga učinio ,,ozbiljnijim" a drugi preziru jer slikarski pristup oduzima stripu njegovu dinamičnost bla bla bla, je tokom devedesetih godina prošlog veka bio pozvan da uradi neku vrstu reimaginacije Marvelovog univerzuma od strane magazina Wizard – u to vreme ključne publikacije koja se bavila američkim stripom. Ross je prethodno, 1994. godine sa Kurtom Busiekom uradio miniserijal Marvels za Marvel, a 1996. godine za DC, sa Markom Waidom miniserijal Kingdom Come. Ovaj prvi je bio optimistično prepričavanje istorije Marvelovog univerzuma sa superherojima formatiranim gotovo poput božanstava, a ovaj drugi reimaginacija budućnosti DC univerzuma, koja je bila neka vrsta obračuna sa ,,gritty" estetikom ranih devedesetih i povratka optimizmu i plemenitosti nekakve klasične superherojštine. No, na Wizardov poziv, reimaginacija budućnosti Marvelovog univerzuma je dobila formu pesimističkog, distopijskog teksta o svetu u kome je celo stanovništvo planete dobilo supermoći i raspadu poretka koji je do tada postojao. Ross je ovim člankom podigao dosta prašine pa je 1999. godine u saradnji sa Marvelom objavljen Earth X Sketchbook, sa vizuelno redizajniranim glavnim superherojima ovog sveta, a onda je Marvel rešio da uradi i strip zasnovan na ovim premisama.



Earth X je bio napisan prevashodno od strane Jima Kruegera, sa Rossom koji je dao osnovnu priču i zaplet (a što je isti aranžman kao i u Marvels X), a sva tri dela trilogije nacrtao je John Paul Leon. Iako i sam sklon realističnom stilu crtanja, ovaj Njujorčanin je imao pristup dosta različit od Rossove estetike deifikacije superheroja i bio idealan izbor za strip koji treba da ima ,,realistični", ,,odrasli", ,,zreli" ton a da opet bude ,,žanrovski" mračan. Naravno, ovo nije bila ni prva ni poslednja distopija u Marvelovoj ponudi ali je bila vrlo uticajna, pa se može reći da su i jako uspešni kasniji projekti poput Marvel Zombies (ili, eh, Age of Ultron) bili oslonjeni na Rossov, Kruegerov i Leonov rad, dok je ideja o oslobađanju terinegske izmaglice po celoj površini planete od strane Inhumansa, kako bi se u ,,svima" okinule promene što će doneti supermoći (ili smrt), a koju je baštinio Infinity/ Inhumanity period Marvelovih stripova iz prve polovine prošle decenije,* praktično prepisana iz Earth X.
*nešto detaljnije sam o završetku ovog perioda pisao ovde

Marvels X, već i naslovom donekle sugeriše svoj ton i estetiku. Iako je u pitanju kanonski prikvel za Earth X a koji se bavi prvim danima apokaliptične promene na planeti, dok se ljudi menjaju u supermoćna bića a režimi padaju, prodavnice pljačkaju, a televizijski se voditelji još uvek nervozno drže nekakvih profesionalnih standarda rada, ovo je istovremeno i mračna refleksija optimizma iz Rossovog i Busiekovog Marvels, te analiza toga koliko su heroji zaista definisani svojim moćima i snagom i šta je njihova uloga u svetu u kome praktično svi imaju moći i snagu.

Marvels je meni vrlo drag strip sa Busiekom koji je autoritativno pogodio ton ,,starog" sveta, te neke tradicionalne Amerike iz doba posle Drugog svetskog rata koja je bila ispunjena optimizmom i energijom, a gde su se cela ta koncepcija začudne superherojštine i Rossov raskošni crtež odlično uklopili. Marvels X, srećom, nije nihilistička dekonstrukcija ovog rada (a toga smo ionako imali već dosta, počev od Ruinsa Warrena Ellisa iz 1995. godine koji je bio direktan antipod Marvelsu, mada se može govoriti i o stripovima poput Bullet Points iz 2007. godine koji su uradili J Michael Straczynski i Tommy Lee Edwards, pa i o celom Decimation periodu u X-Men stripovima) već strip koji dosta srećno koristi mizanscen globalne apokalipse i raspada društva da podcrta vrednost heroizma koji je ovde definisan pre svega kao nesebičnost i napor uložen ne samo da se, jelte, spase, i, ako to ne može, da se osveti, već i da se, možda i pre svega, inspiriše.



Marvels X prati dečaka po imenu David Jarrett koji tokom ranih dana apokalipse živi sa bakom i sestrom u Ohaju, u kući čiji su prozori prekriveni zakucanim daskama, čiji su roditelji ubijeni, baka je na samrti a sestra boluje od problema izazvanih terigenskom izmaglicom. Kako je David izmaglicu, kao i svi, udahnuo, malo se razboleo a posle mu bilo bolje i nije razvio nikakve vidne promene (koje se u stripu nazivaju mutacijama iako, naravno, Scott Summers u jedom televizijskom intervjuu umorno naglašava da ovo nema nikakve veze sa mutantima*), on je jedini funkcionalan u kući pa i jedini, mada prestrašen, izlazi napolje kako bi nabavio hranu i pripremao obroke za preživele članove porodice.
*što, naravno, samo podseća na to koliko je ,,mutacija" u Marvelovom univerzumu specifičan pojam koji ne treba poistovećivati sa onim šta ta reč znači u našem svetu

Šta se dalje desi možete i sami da pogodite, tek, David se uskoro zatiče na putu za Njujork. Kako je odrastao uz superherojske stripove i igračke, u svetu u kome su superheroji UVEK nalazili način da prevaziđu i najveća iskušenja stavljena pred planetu, tako je njegov rezon da će se to i sada desiti i da je za njega najbezbednije da bude u gradu u kome se nalaze Kapetan Amerika, Spajdermen, Iron Man itd. Naravno, predpubertetski adolescent, sam na drumu, u svetu gde svaka šuša sad može da digne jugića iz benča i baca lasere iz očiju, to je recept za katastrofu ali Davida kao da čuva samo proviđenje. Do Njujorka ga preveze ljubazni bradati kamiondžija koji, uprkos sveopštem raspadu društva i dalje vozi unaokolo (mada posle shvatamo da to nije baš, jelte, običan kamiondžija), a tamo, prepadnut razmerama destrukcije i nasilja koje vidi čim stupi u grad, David uspeva da pobegne, sakrije, se, sačuva glavu i na kraju nađe zaštitu koju će mu pružiti sam Spajdermen.

Zaplet Marvels X je dobroćudno jednostavan, naivan ali i srceparajući. David sa jedne strane samo želi da zna da će sve nekako na kraju ispasti dobro i raspamećen je što se oko njega nalaze Spajdermen, Daredevil, kasnije i Tor, te mnogi drugi klasični superheroji*, sve ikone koje su za njega tokom kratkog života imale praktično transcendentni značaj a koje ga sada tretiraju kao dragocenost. Jer, sa druge strane, David je, koliko su svi u stanju da kažu, poslednji ,,običan" čovek na planeti, dečak u kome terigenska izmaglica nije okinula nikakvu promenu, nije donela nikakve moći. Iako Spajdermen i Daredevil, sasvim prirodno, u skladu sa svojim herojskim dispozicijama, žele Davida da zaštite, njihova motivacija da ga dovedu u Baxter Building gde je Fantastična četvorka zabarikadirana (jer se smatra da je Reed Richards kriv za ovo što se desilo planeti) nije vođena samo svešću da je ovo bezbedno mesto u gradu koji se raspada, već i nadom da će Richards i trust superherojskih mozgova moći da analizira Davidovu fiziologiju i nekako pronađe ,,lek" za ono što se desilo čovečanstvu.
*Iron Fist, Luke Cage, Nighthawk...

Strip ovde, naravno, postavlja dovoljno filozofskih pitanja za potrebe čitaoca koji ovom pristupa sa prevashodno intelektualne ravni: da li je David gubitnik ili dobitnik terigenske lutrije? Da li je biti jedina osoba bez moći u svetu gde je svako gotovo božanski moćan zapravo prekopotrebni etički podsetnik na to šta je zapravo čovečanstvo kao koncept, te da moći ne čine nikog herojem već samo pomažu da se njegova, kakva god bila, prava priroda ospolji? Konačno, da li svetu uopšte treba izlečenje od ovoga? Beast, koji zajedno sa Richardsom, Hankom Pymom i neizbežnim Bruceom Bannerom radi na traženju naučnog rešenja za ono što se planeti dogodilo u jednom momentu daje hipotezu da je možda u pitanju puko reagovanje zemaljske genetike na neku pretnju koja dolazi a koje niko još nije svestan i da je možda pogrešno raditi protiv darvinističkog refleksa čovečanstva.



A opet, Marvels X svoje težište stavlja pre svega na emocije, na prikaz požrtvovanosti i snage superheroja koje nemaju veze sa njihovim moćima već pre svega sa njihovom voljom, odlukom da budu neko ko će pomagati drugima čak i u (posebno i u) momentima kada su stvari najgore što su ikada bile. Krueger ovo uglavnom odlično piše i mada strip svakako ima određenu količinu ,,ideoloških" momenata gde superheroji Davidu govore da je veoma hrabar iako se ovaj trese od straha, oni su u skladu sa njegovom programskom orijentacijom da superheroje sa jedne strane prikažu zaista kao ikone, a sa druge da ih humanizuju, pokažu ih i kao osobe koje imaju momente sumnje, umora, malodušnosti, ali koje na kraju prevazilaze. Delom jer veruju u sebe, delom jer su pripadnici zajednice koja se, bez obzira na sva trvenja tokom godina, međusobno uvažava i podržava. Ovo je element ,,klasične" Marvelove superherojštine koji je meni lično vrlo dragocen, taj podrazumevani koncept bratstva i sestrinstva između superheroja gde se grbača podmeće ne samo za apstraktno čovečanstvo već za vrlo konkretne ,,kolege" i saborce i gde svi shvataju da se u prelomnim istorijskim momentima samo zajednički može preteći.

Ključni sastojak cele ove formule je svakako crtež. Postići pravilnu ravnotežu između mračnog, distopijskog mizanscena i klasične, optimističke superherojštine je priličan izazov. John Paul Leon je preminuo ranije ove godine, ali je sasvim nevezano za to, valjda i ranije bilo jasno da za Marvel X treba naći crtača nešto drugačijeg senzibiliteta od njegovog. Fantastična je sreća da je to na kraju bio baš Borislav Stanojević aka Well-Bee, Nišlija koji je završio srednju umetničku školu Đorđe Krstić pa posle i Fakultet primenjene umetnosti a koji danas živi i radi u Norveškoj. Stanojević nije primarno superherojski strip-autor, pa čak ni, jelte, strip-autor (u intervjuu za Marvel kaže da su ga profesori aktivno obeshrabrivali od ,,stripovskih" stilizacija) ali je njegov rad za Marvel naprosto savršen. Stanojević u Marvels X ima sve ono što ja volim: čist, disciplinovan lejaut, ,,ozbiljan", realističan stil, mračniju atmosferu ali zatim i veoma lepe stripovske stilizacije. Alexrossovska ,,pozitivistička" naklonost superherojima vrlo dobro je adaptirana na strip koji treba u tmini apokalipse da pokaže taj svetionik nade koji simbolišu šareni kostimi i pitoreskne fizionomije. Stanojević kombinuje klasičan rad sa digitalnim intervencijama i sam je i kolorisao ovaj strip i Marvels X odiše jednom kombinacijom mračne, preteće težine i energične vibrantnosti koja mu odlično stoji. Kako je meni Spajdermen mera svih stvari (u životu, pa i u stripovima) tako sam i gotovo naglas uskliknuo kada sam video da Stanojević radi savršenog rossandruovskog Spajdermena koji je istovremeno i heroj neverovatne moći, ali i nervozni nerd sakriven iza kostima. U ovom trenutku bi jedina ispravna stvar na svetu bila da Marvel kreira poseban Spajdermen serijal samo za Stanojevića (kojeg bi, kad već maštamo, mogao da piše baš i Gerry Conway, šta mu teško kad već može onoliko da tvituje...), ali da bude jasno, i svi ostali likovi su mu sjajni, uključujući monstruozno transformisanog Kravena.

Letering je radio uvek sjajni Cory Petit a naslovne sam Alex Ross pa je Marvels X u vizuelnom smislu prava proslava superhrojske estetike na više nivoa. U sadržajnom, ovo je, pa, dobar strip. Njegova meditacija o nadi u svetu koji se raspada je zapravo odlično odmerena, sa dosta emocije, bez padanja u očaj i nihilizam i sa zapravo odlično smišljenim preokretom na kraju. Možda i najvažnije, ovo je vrlo lako za čitanje čak i ako nikada niste pipnuli Earth X i njegove nastavke. Pre par nedelja sam pisao o DC-jevom Infinite Frontier i gunđao kako taj događaj, iako tehnički više nego korektan, nije za mene učinio gotovo ništa i, možda je ovo samo moja pozitivna predrasuda prema Marvelu na delu, ali imam utisak da je Marvels X daleko zdraviji pristup formuli pravljenja stripa o stripovima, sa autentičnijim emocijama i uverljivijim optimizmom. Pa, evo, pročitajte i sami.