ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Red je da kažemo koju i o manga-serijalu Alice in Borderland koji je Viz Media naprasno počeo da objavljuje na Engleskom prošlog proleća a u kolekcijama koje sadrže po dva toma japanskih kolekcija u pokušaju da se iskoristi hajp oko ovog naslova i što pre stigne do kraja serijala koji je u Japanu imao osamnaest tankōbon kolekcija. Za sada smo, mi koji ne govorimo Japanski, skoro na polovini, sa četiri kolekcije na Engleskom od kojih je poslednja izašla krajem Decembra a naredna, u kojoj će biti japanska deveta i deseta kolekcija, najavljena je za Mart. Solidan tempo, s obzirom na to da je originalno manga krenula da izlazi još 2010. godine i da je završena 2016. No, izbor da se sada krene sa prevodom je nesumnjivo podstaknut uspehom televizijske serije koja od 2020. godine ide na Netfliksu. Druga sezona je puštena u distribuciju 22. Decembra prošle godine i slobodno se može reći da je Alice in Borderland postala prilična senzacija na globalnom nivou. Naravno, pošto smo mi ovde stari, ogorčeni i džangrizavi i KO UOPŠTE IMA VREMENA DA GLEDA TELEVIZIJSKE SERIJE, onda se vraćamo natrag do izvornika i želimo da malo prodiskutujemo mangu od koje je sve to krenulo.



Jer, mislim, naravno da svaka manga sanja o tome da postane anime serija – prave pare se zarađuju samo na taj način i ovo može značiti razliku između života na ivici siromaštva koji je, nažalost, realnost za mnoge mangake, i života medijske zvezde koji dolazi uz uspešnu animiranu seriju. No, Alice in Borderland je posle animiranog miniserijala od tri OVA filma koji su u Japanu primljeni solidno napravila kvantni skok na naredni nivo i ovaplotila se kao IGRANA serija, sa velikim ansamblom privlačnih glumaca i produkcijom koja je zaradila ozbiljne pohvale od strane kritike i solidno gledalačko sledbeništvo širom sveta. To je uspeh kakav postižu samo retke mange.

Ko je uopšte mogao da zamisli da će Alice in Borderland postati toliki hit? Autor ovog stripa, Haro Asō je pre ovog serijala radio samo jedan autorski strip, klasični shonen serijal Hyde & Closer o klincu i njegovom magičnom plišanom medvediću a koji je, serijal, ne klinac, na kraju imao pristojno primljenih sedam tankōbon kolekcija i prevod na Engleski. Kritika je više hvalila Asōvo pisanje nego crtež i to je nešto što svakako mogu da potvrdim i u pogledu Alice in Borderland, a i sam autor je nakon što je završio ovaj serijal 2016. godine odlučio da se više ne bavi crtanjem i njegovi kasniji manga projekti su bili isključivo u domenu pisanja scenarija.

Asō je sa Alice in Borderland postigao vrlo dobar uspeh i već je i sama manga prodala preko milion komada na kraju svog izlaženja. Verujem da je ovde u pitanju kombinacija nekoliko srećno pogođenih elemenata koji su se uklopili u zeitgeist i da je Alice in Borderland, iako zapravo vrlo metodično, pa i malo mehanički sklopljen narativ uspeo da zaintrigira publiku na ime svog komuniciranja direktno sa njenim strahovima, žudnjama, kajanjima.

Jer, tehnički, Alice in Borderland je samo još jedna varijacija na ono što danas zovemo ,,death game" (ili je to bar jedan od žanrovskih tagova koje je serijal dobila na Netfliksu), dakle, triler u kome se grupa ljudi zatiče u situaciji gde mora da igra komplikovane igre zadate od strane nevidljivog, nepoznatog ,,game mastera" kako bi preživela, i možda usput otkrila zašto se to događa baš njoj, šta ljude u grupi zapravo povezuje i kako će se koji od njih menjati da bi opstao.



Iako se na zapadu kao najpoznatiji predstavnik ovog žanrovskog pristupa ističe kanadski film Cube iz 1997. godine, istina je i da je ovo pristup žanru koji je prosto procvetao u Japanu tokom poslednje dve decenije. Fukusakuova ekranizacija Takamijevog romana iz 1999. godine, Battle Royale, svakako predstavlja neku vrstu preteče sa jasno uspostavljenim odlikama podžanra (maštovita, sadistička pravila igre, snažno oslanjanje na karaktere i unutrašnje živote protagonista, podtekst koji se bavi autentičnim društvenim pitanjima) ali smo tokom naredne dve decenije dobili mnogo različitih i maštovitih varijacija, kako u medijumu mange (npr. High-Rise Invasion, As the Gods Will...) i animacije, ali je i u video igrama ovo bilo posebno plodno sa naslovima poput 999, The World Ends With You ili Dagnanronpa koji su postali svojevrsni fenomeni svaki za sebe.

Alice in Borderland je, dakle jedna od varijacija na ovakvu temu, ali je izdavački kapacitet vrlo ugledne kompanije Shogakukan – stare ravno sto godina u ovom trenutku – a koja je ovaj strip izdavala, uparen sa Asōvim promišljenim pisanjem doneo potrebnu težinu ovom naslovu.

Razlog što ovaj serijal ima veliki potencijal da bude popularan i na Zapadu – pored toga što je televizijska serija odradila potrebnu artiljerijsku pripremu – je prosto što se bavi jednim i na zapadu prisutnim generacijskim pitanjem. Svakako, Japan je ovde kao i u mnogim drugim stvarima daleko ispred naše hemisfere, ali Alice in Borderland, mislim, vrlo snažno pogađa u centar za ravnotežu jedne vrlo partikularne populacije – a koja je po prirodi stvari i najupućenija u kupovinu mangi i, uopšte, konzumaciju japanske popularne kulture.

Jer, naime, Alice in Borderland u svom centru ima mlade i besperspektivne ljude ophrvane teškom melanholijom, osećajem potpunog odsustva svrhe i razdvojenošću od društva pa i od ljudske vrste uopšte, a koji, povezani zajedničkim interesovanjima (i, danas, jelte, internetom) tvore svojevrsnu subkulturu. Nekada je ,,otaku" bio pogrdni naziv za japanske mlade ljude koji odbijaju da izađu iz kuće i radije se bave svojim kolekcijama stripova, igračaka, igranjem igara ili gledanjem anime serija nego da idu u školu, pronađu posao ili, jelte, potraže dodir drugog ljudskog bića, ali sa usponom geek kulture u ovom stoleću i na zapadu i na istoku, ,,otaku" je postala na neki način i etiketa kojom se ljudi ponose i koju ističu, podvlačeći da se oni bave posebnim (kvazi)ezoteričnim kulturno-umetničkim produktima radije nego da budu uhvaćeni u žrvanj svakodnevnice koji melje tanane ljudske emocije i svodi osobe na puke učesnike u proizvodnom procesu.



Naravno, suludo je pričati o ezoteriji ako imamo na umu da se radi o klincima koji troše proizvode masovne kulture, ali dobro, klinci imaju svoju posebnu perspektivu iz koje gledaju svet i ZA NJIH je to neka vrsta ezoterije a koja čini da se osećaju psoebnim što znaju više o stripovima i igrama od svojih vršnjaka, kompenzujući na taj način bol koji dolazi uz socijalnu izolaciju.

Otaku predložak je tokom ovih par decenija, nažalost jednim svojim delom dalje evoluirao u pracu incel kulture koja i sama nije započela kao militantni/ samoubilački/ mizogini/ fašistički/ aktivistički kult aktiviran u najgorim rukavcima interneta (i docnije održavan između ostalog i investicijama od strane, kažu, tajnih službi raznih država), već je isprva bila neka vrsta napora da se pruži uzajamna pomoć između mladih muškaraca koji su sebe zatekli izvan glavnih socijalnih tokova i, posebno, lišeni opcija da ostvare emotivnu i fizičku intimnost kojoj svi, jelte, prirodno težimo. Ono što smo nekada posprdno zvali pičkopaćenik transformisano je u internet-kulturu pa i neku vrstu pokreta sa na kraju krajeva patološkim elementima, gde pripadnici jedni druge podržavaju na ime tih ezoteričnih znanja koja ,,normalci" nemaju i učestvuju u ritualnoj kritici i vajkanju na ime sveta normalnih koji ne razume njihovu posebnost i ne prepoznaje njihove superiorne kvalitete.

Alice in Borderland se obraća velikim delom baš takvoj publici i predstavlja realizaciju geekovskih fantazija ali zatim i analitičku kritiku ovih fantazija u jednom zanimljivo postavljenom (kvazi)postapokaliptičnom okruženju.

Naime, glavni junak ovog stripa, Arisu (koji je muško, i njegovo ime samo podseća na to kako Japanci izgovaraju ime Alice) je tinejdžer koji na samom početku serijala vrlo jasno čitaocu izlaže svoju melanholiju i besperspektivnost. On je srednjoškolac bez ambicija i jasne ideje šta bi da radi u životu, sa ocem koji mnogo više ceni njegovog uspešnog, socijalno uklopljenog brata, sa društvom koje mu govori da je na dnu socijalne lestvice, devojkama koje će se radije okrenuti njegovim šarmantnijm vršnjacima i previše slobodnog vremena da u njemu kontemplira o tome kako je neuklopljen u svet.

Kada se Arisu, zajedno sa dva najbliža prijatelja – od kojih je jedan još veći luzer od njega a drugi samo za nijansu socijalno propulzivnija osoba – neobjašnjivo zatekne u alternativnoj verziji Tokija, praznoj i opustošenoj u kojoj morate igrati bizarne igre da bi preživeli, ovo je prilika za gikove, pune nepotrebnog znanja i intelektualnih kapaciteta godinama treniranih da rešavaju kognitivne probleme, da zablistaju. Ili barem tako na početku izgleda.

Igre koje ,,stanovnici" Borderlanda (za koji mnogi sumnjaju da je Tokio u budućnosti iako tehnologija, vozila i zgrade izgledaju savremeno) moraju da igraju isprva deluju kao stupidni kvizovi u kojima se mora biti dovoljno upućen u oštu kulturu da bi se preživelo, ali vrlo brzo postaje jasno da su pravila igre mnogo kompleksnija, da postoji više tipova igara, od kojih neke zahtevaju lateralno razmišljanje, druge fizički napor i izdržljivost, treće i jedno i drugo, a što se ide dalje sve je očiglednije da mnoge igre imaju izraženu socijalnu komponentu gde se igrači direktno nadmeću jedni sa drugima i moraju da budu fizički ili psihološki superiorni da bi preživeli. Borderlands kontroliše nevidljivi, nedokučivi autoritet koji dodeljuje preživelima ,,vize" na po nekoliko dana – u zavisnosti od težine igre koju su preživeli – nakon čijeg isteka će biti automatski ubijeni laserskim hicem ,,s neba", držeći ih tako u stalnoj tenziji i neophodnosti da sami traže igre u opustelom Tokiju kako bi produžili svoju vizu.



Ovo je, naravno, vrlo đavolski zamišljena postavka ali Haro Aso nju koristi ne samo da bi prezentirao čitaocu sve složenije i kreativnije igre već i da bi svoje likove kroz njih stavio na teška moralna, emotivna i psihološka iskušenja.

Glavni junak, Arisu, je onaj na koga se strip najviše usredsređuje i koji najviše ,,raste" kao karakter tokom odvijanja narativa. Njegova percepcija da konačno živi u svetu u kome introvertnost i previše vremena posvećenog razmišljanju o rešavanju fiktivnih problema mogu da budu prednost je zapravo potvrđena i Arisu brzo izrasta u perceptivnog, inteligentnog igrača kome drugi veruju da će problem pred njima sagledati dublje nego iko od njih i iznaći rešenje koje im nikada ne bi palo na pamet.

No, Arisu plaća izuzetno visoku emotivnu cenu u Borderlandu i ovaj strip se u velikoj meri oslanja upravo na tu disekciju čoveka pod pritiskom koji pokušava da učini pravu stvar u nemogućoj situaciji i stalno se lomi između lojalnosti, zaveta koje je dao sebi i drugima, između živih i mrtvih prijatelja kojima mnogo duguje. Strip je i sasvim spreman da prominentne, dobro razrađene druge likove žrtvuje za potrebe daljeg odvijanja radnje i ovo je jedan od onih narativa u kome znate da niko nije bezbedan i da ne postoje žanrovski tropi što će likove spasti od (često strašne) smrti ako im je došao sudnji čas.

Utoliko, iako Asōv crtež nije naročito atraktivan a likovi su raspričani i ne previše suptilni, pogotovo kada govore o svojim osećanjima, Alice in Borderland pleni tom upečatljivom karakternom dimenzijom sa likovima spuštenim u sve kompleksnije situacije koje su, na neki način, refleksija socijalnih odnosa iz stvarnog sveta i oslanjaju se na prepoznavanje hijerarhijskih i drugih struktura u kojima mi, ili bar omladina u Japanu, živimo i patimo.



Pritom, Asō je posle izvesnog vremena očigledno osetio više sigurnosti u potencijal svog koncepta pa pored glavnog narativa postoje i sporedne priče koje su zapravo minijaturne, zaokružene a poučne skaske o likovima koji unutar tih narativa dobiju i pozadinu i priliku da u Borderlandu pokažu šta će učiniti da bi preživeli situacije koje često zatevaju žrtvovanje drugih i to nakon što ste učinikli ogroman napor da osvojite njihovo poverenje.

U tehničkom smislu, iako Alice in Borderland prati tradicionalni pristup sa detaljnim objašnjenjem svake od igara (često i sa ponovnim objašnjenjima na svakih par epizoda, sa sve grafičkim šemama da bi čitalac razumeo) i flešbekovima na prošlosti likova koje otkrivaju njihove dubine i pokazuju neretko ekstremne kontraste između onog što neka osoba ,,jeste" i onog kako se prikazuje u Borderlandu, Asō ovde ne preteruje i ne pravi toliko opširne tangente da biste zaboravili zaplet glavnog dela stripa ili završili u nekom sasvim drugom žanru.

I to su sve njegove prednosti. Naprosto, ovo je serijal koji se od drugih sličnih izdvaja ne toliko različitim pristupom materiji koliko pažljivo odmerenim udelom različitih sastojaka dok se ne dobije narativ koji je intrigantan, emotivno zahtevan a intelektualno provokativan. Završetak četvrte američke kolekcije (odnosno osme japanske) ostavlja nas na kraju jednog dugačkog podzapleta sa posebnom zajednicom i njenom specifičnom kulturom izraslom u Borderlandu (gde su svi stanovnici, ne zaboravimo, nekoliko dana udaljeni od garantovane smrti ako ne igraju redovno igre u kojima imaju dobre šanse da poginu) i igrom koja je pored kompleksne intelektualne dimenzije obezbedila i emotivno rastakanje nekoliko snažnih likova, uključujući samog Arisua.

Sve u svemu, Alice in Borderland nije možda VRHUNSKA manga, ali je u okviru svog podžanra jedan odličan primer kako se nešto što bi moglo biti samo metodično, ,,tehničko" ređanje različitih igračkih koncepata može zaista uspešno pretvoriti u emotivnu, mučnu ali inspirativnu priču o ljudskosti stavljenoj na neverovatna iskušenja. Pa ako to deluje zanimljivo, naredna kolekcija stiže narednog meseca, a i nju i sve dosadašnje možete preko Viza kupiti ovde.

Pročitao sam kolekciju Winter Guard: Operation Snowblind a koja sakuplja četiri dela istoimenog miniserijala plus prikvel epizodu publikovanu kao Widowmakers: Red Guardian And Yelena Belova #1 one shot. Serijal nije baš najsvežiji, izlazio je između Oktobra 2021. i Februara prošle godine i da budem iskren, nije mi bio preterano visoko na listi prioriteta. Opet, kako sam ja ipak osoba sa apsolutno previše slobodnog vremena i apetitom da ga trošim i na stvari koje nikog drugog ne zanimaju, tako je na kraju na red došla i ova kolekcija. I nije me razočarala.



Mada je svakako teško biti razočaran nečim od čega ne očekujete ništa. Da budem iskren, bio sam i malo zapanjen da je neko negde seo i pomislio ,,Znate šta Marvelu sada treba? Serijal o timu ruskih superheroja što rade za režim i baš OPAKO baštine ikonografiju i stereotipe vezane za epohu Sovjetskog saveza, strip u kome će najpoznatije ime biti sporedni lik iz filma o Crnoj udovici od pre par meseci", ali i da je neko u Marvelovom uredništvu na to klimnuo glavom i platio da se takav strip i napravi. No, posle svega je i fer reći da je Winter Guard: Operation Snowblind zapravo pristojan mali strip koji se prirodno nadovezuje na neke od elemenata zapleta Aaroonovog tentpole serijala Avengers (o kome sam pisao ovde) i uzima gomilu pitoresknih ali malo poznatih likova da nam pokaže kakav je, jelte, život sa druge strane proverbijalne gvozdene zavese.

Naravno, ,,gvozdena zavesa" je hladnoratovski termin, neprikladan za aktuelnu epohu saradnje, demokratije i Partnerstva za mir ali ima nečeg ironičnog, pa i zlokobnog u tome da je sa izlaskom poslednjeg broja ovog serijala na istoku Evrope krenuo novi rat u kome je baš Rusija uzela na sebe ulogu agresora na susednu državu kojoj nikakvo formatiranje te agresije kao ,,specijalne vojne operacije" u istorijskom kontekstu verovatno neće previše pomoći. Winter Guard: Operation Snowblind zapravo nije preterano kritičan narativ u odnosu na aktuelni ruski režim – fiktivni ili stvarni – i više se bavi položajem nacionalnih heroja u odnosu na realpolitiku kojoj treba da služe a i dalje ostanu heroji, pa je njegova kritika opštijeg tipa i usmerena na generalnu tenziju između onog što nacionalna ikona treba da predstavlja i onih koji je guraju u prve borbene redove iz pozadine.

Ovaj je serijal napisao Ryan Cady, bruklinski scenarista i pisac horora, a koji ima već vrlo solidnu strip-karijeru, doduše dobrim delom na licenciranim propertijima, ali i sa prstohvatom autorskog rada u portfoliju. Cady se posle radova na stvarima kao što je strip verzija X-Files apgrejdovao da dobaci i do mejnstrima, radeći dosta sitnijih poslova za Marvel i DC, ali je imao i autorski serijal za Image, naučnofantastični horor sa Andreom Muttijem na crtežu, Infinite Dark. Crtačke dužnosti je na Winter Guard: Operation Snowblind vrlo kompetentno odradila mlada meksička autorka Jan Bazaldua, žena koja je do sada za Marvel radila samo sitne tezge na nekim od Star Wars stripova a koje je ovde demonstrirala da je spremna za velike projekte. Uz tandem vrlo solidnih kolorista (Federico Blee i Fernando Sifuentes) i Arianu Maher na leteringu Winter Guard: Operation Snowblind se ovaplotio kao jedan vrlo ubedljiv strip u trenutnom Marvelovom ,,kućnom stilu", bez previše artističkih ekscentričnosti ali sa sigurnim pripovedanjem – i to u vrlo dinamizovanom lejautu kroz koji se oko čitaoca često kreće neuobičajenim putanjama – atraktivnim dizajnom likova i kostima i dobrom, energičnom akcijom. Imajući u vidu da je ovo strip o suštinski nepoznatim likovima, njegova vizuelna dimenzija zaslužuje sve pohvale i za definisanje karaktera i senzibiliteta protagonista i za to kako je priča ispričana.



A nije da je ovo bio nekakav zicer. Winter Guard: Operation Snowblind formalno za protagonistkinju ima Yelenu Belovu aka White Widow, mlađu polazincu sovjetskog/ ruskog tajnog programa proizvođenja superšpijuna i asasina poznatog kao Crvena soba, ali Belova već i sama nema neki veliki brend među aktuelnom Marvelovom publikom, a strip zatim zapravo više vremena posvećuje timu iz naslova, ruskoj državnoj superherojskoj ekipi Winter Guard a koja predstavlja autoritarniji i disfukcionalniji pandan Avengersima.

U Aaronovom serijalu Avengers, sami Avendžersi su se i formalno otcepili od SAD baš da ne bi služili interesima jedne imperijalne sile i operišu kao nadnacionalni, globalni tim. U tom stripu je kontrast između njih i aktuelne verzije Winter Guard već jasno postavljen i Cadyjev i Bazalduin serijal samo umešno razrađuje njegove glavne teze. Ono što se Cadyju valja upisati u uspehe je i to da se ovaj scenario ne oslanja na gostovanja Avengersa i drugih brendiranijih superheroja i nakon uvodne sekvence koja priču uokviruje kao dugačak flešbek i gde figurišu neki poznatiji superheroji, ostatak radnje se bavi isključivo Rusima i prikazuje celu ,,Operaciju snežno slepilo" kao neku vrstu ideološkog sukoba u ruskoj superherojskoj zajednici.

I to je zapravo koncept sa iznenađujuće mnogo vitalnosti u sebi. Naravno, onako kako se i sam Aaron oslanjao na sovjetska klišea u formatiranju Winter Guarda za potrebe njihovog sukoba sa Avengersima, tako i Cady preuzima relativno stereotipne postavke vezane za ovaj tim, ali uspeva da sa ovim stereotipima proradi likove na pravi način i da im prostora da budu KARAKTERI, sa više dimenzija razmišljanja, ponašanja i emocija, ali i sa nekim ekscentričnim osobinama.

Ključan je, naravno, taj motiv etatizma u kome se podrazumeva da superheroji ovog tipa rade za rusku vladu bez pogovora uprkos tome što već na polovini stripa većina pripadnika tima počinje glasno da se propituje je li ono što rade etički ispravno. Winter Guard su, treba da bude jasno, uprkos kontrastiranju sa Avengersima (koji su, rekosmo, nadnacionalni, etički neupitni), zapravo bliži Thunderboltsima (klasičnim, ne onim iz nedavnog serijala), dakle, više tim ekscentrika, otpadnika pa i psihopata kojima je rad za državu ne samo posao od kog žive i možda način da im se oproste gresi već i mogućnost da svoje nasilničke impulse ižive stavljajući ih u službu, makar formalno, opšteg dobra. Cady je vrlo solidan u pisanju a Bazaldua u prikazivanju svojih polupolomljenih, konfliktnih (anti)heroja koji na kraju dana nisu zaštitnici stanovništva ili teritorije koliko zaštitnici sistema ili, gore, režima koji se do kraja razobličava kao sasvim amoralan i usredsređen isključivo na sopstveno samoodržanje.



No, veoma cenim što Cady ovde nije naprosto upotrebio svaki kliše o autoritarnom ruskom duhu i sistemu centriranom na snažnu lidersku figuru – a što je sasvim bilo za očekivati. Winter Guard: Operation Snowblind je zapravo univerzalniji narativ o koruptivnosti sistema koji vrlo eksplicitno prikazuje i lidere drugih sistema – ne samo ,,prirodno" korumpiranog ruskog – kao amoralne, pokvarene i u dosluhu jedne sa drugima u održanju status kvoa koji odgovara moćnoj šačici na vrhu.

Strukturalno, ovo je jedna trilersko-akciona potera u kome je tim nominalno heroja a zapravo profesionalnih ubica i psihopata poslat da privede bivšeg sovjetskog i ruskog heroja, pandana američkom Kapetanu Americi koji je ukrao državne tajne i sa njima može da našteti otadžbini. Scenario se prirodno oslanja na postojanje presedana kao što je sama Black Widow, jedan od najpoznatijih, jelte, prebega iz ,,komunizma" u demokratiju a mada Cady koristi, rekosmo, dosta readymade karakterizacije za svoje protagoniste, one su umešno izmešane jedna sa drugom tako da se ipak ne stvori utisak pričanja svima poznatog vica o Rusima. Štaviše, neke, čak i većinu svojih protagonista strip predstavlja kao suštinski herojske persone koje su zlom istorijskom ironijom u službi sistema koji ne ceni herojstvo već utilitarnost – i mada ovo na površini naravno deluje kao osuđujuć narativ za Ruse/ Sovjete/ komuniste, on je, rekosmo, ispripovedan dovoljno univerzalno da bude sasvim prihvatljiva metafora za bilo koje podneblje.

Cadyjevi dijalozi su solidni i daju nam likove sa karakterima i dubinama a da su i dalje brzi i dovoljno duhoviti. Bazaldua sa svoje strane stripu daje potreban superherojski glamur i eksplozivnu akciju ali likovi u sebi imaju tu finu crtu melanholije i jednog iskonskog umora koja ih oplemenjuje. Dizajn, recimo, Peruna je sjajan, dok Černobog izgleda istinski bolesno.

Winter Guard je toliko malo i retko korišćen tim u Marvelovim stripovima – sete ih se približno na svakih deset godina – da moram da cenim odvažnost autora ali i poverenje koje im je uredništvo ukazalo. Ovo je tim sa vrlo slabim brand recognitionom plus ubačen u novi sopstveni serijal baš u vreme kada zapadnjačka percepcija Rusije doseže najniže grane u ovom stoleću. Uprkos tome, ovo je zabavan strip – sa sve Drakulom u Černobilju, naravno – koji svoje likove poštuje i daje im dostojanstvo uprkos sasvim mračnim perspektivama koje se jedino pred njima vide. Ne bi mi nimalo škodilo da čitam nekakav sličan miniserijal u dogledno vreme a za sada kolekciju možete na Amazonu kupiti ovde.

Da se malo vratim evropskom stripu izabrao sam da pročitam prva tri do sada na Engleskom jeziku izašla (od četiri postojeća) toma serijala Sara Lone a koji je za nas koji razumemo samo imperijalistički Engleski jezik izdao Sumerian Comics. ,,Ko?", pitate sad vi malo zbunjeno i vadite puškice jer se ne sećate da postoji i takav izdavač u SAD, a ja klimam glavom jer prepoznajem vašu konfuziju POŠTO SAM JE I SAM PREŽIVEO. Sara Lone je, naime, serijal za koji biste na prvi, a i na drugi pogled rekli sa skoro stopostotnom sigurnošću da ga je izdao Ablaze, dakle onaj izdavač koji nema baš najjasniju izdavačku politiku ali se ne libi da pogleda šta sve od evropskog stripa nije objavila neka etabliranija firma poput Humanoids ili Europe Comics, pa da to sam publikuje. Fer. No, Sumerian NIJE Ablaze. Sumerian je, zapravo Behemoth Comics pod novim imenom.



E, sad, Behemoth Comics je i sam bio pomalo konfuzna firma nastala praktično kupovinom firme Amigo Comics koja je, iako nije bila sad nešto tržišno dominantna, makar imala prilično određenu i jasnu izdavačku politiku. Behemoth je, a ja sad ovo pričam u tradiciji najboljih amaterskih analitičara, nastao čini se pre svega da se proda nekom sa više keša, pa je njihovo izdavačko delatništvo bilo najviše usredsređeno na razna licenciranja (često su u pitanju bili propertiji iz sveta video igara) i kros-promocije, mnogo više nego na obezbeđivanje kvalitetnog, jelte, autorskog kadra ili, čak i na samu prodaju stripova. No, ova se strategija svakako isplatila jer je Sumerian Records, američki muzički izdavač ,,considered a true lifestyle modern music brand known for both breaking new artists and revitalizing iconic legacy acts" prošlog proleća kupio Behemoth i sada ista firma koja izdaje Smashing Pumpkins, Body Count, Jonathana Davisa, Animals as Leaders, Oceano, Nitu Strauss itd. takođe izdaje i, er, evropske stripove za odrasle.

Sumerian Comics se, pritom, nije nešto potrudio da nam pojasni kada je i kako Sara Lone originalno objavljena niti daje neke podatke o autorima, a povrh svega njihov vebsjat čak ni ne pominje ovaj strip tako da je ovo prilično, kakose to u naše vreme govorilo, kaubojska publikacija i nisam siguran zašto bi neko napravio napor da strip licencira i prevede, zatim objavi i ostavi ga da umre na marginama američkog tržišta bez ikakve promocije i marketinga. Ali dobro, jednom će se sigurno otkriti da je Sumerian Comics masivna operacija pranja novca i sve će doći na svoje mesto.

Da bude jasno, Sara Lone pritom uoopšte nije loš strip. Nije ovo nikako ni ono najbolje što evropski strip ima da ponudi, i ova se tri albuma i mogu koristiti da se ukaže na neke standardne boljke radova koji dolaze iz zapadne Evrope, ali ima on na svojoj strani i mnogo pozitivnih elemenata.

Jedan od njih je svakako crtež koji mami pogled već atraktivnim naslovnim stranama, a kvalitet samih tabli je konzistentno na visokom nivu. I da bude jasno, to što prvi album ima sasvim eksplicitno eotizovanu žensku figuru na svojoj naslovnoj strani je malo i ,,bait and switch" situacija jer strip njome obećava nešto što zapravo uopšte neće isporučiti. Ovo jeste strip ,,za odrasle" jer u njemu ima dosta psovki, seksualnih tema u govoru i, pogotovo u tom prvom albumu, situacija koje se tiču i seksualnog rada, ali ovo decidno NIJE erotski strip i kako albumi odmiču on je sve manje erotski strip.



Da se vratim crtežu: autor crteža i kolora je David Morancho, Španac koji je svoj veliki prodor imao sa stripom Mal Chance: Lola početkom veka objavljivanim za špansko-italijanski Planeta de Agostini. Ovaj je serijal krajem prve decenije stoleća publikovan i na Engleskom kao Red Mantis sa eksplicitnom namerom da bude pretočen u film ali mislim da istoimeni italijanski film iz 2009. godine zapravo nije bio produkt ove poslovne strategije. Morancho je radio i za francuske izdavače (Delcourt, na primer) ali moram da kažem da je greota da čovek ovako velikog talenta najveći deo svog vremena provodi radeći storibordove za kojekakve reklame, jer je ovaj strip u velikoj meri prijemčiv upravo na ime njegovog izvrsnog rada na crtežu i koloru. Sara Lone je sa izlaženjem krenula 2013. godine i bila publikovana u Francuskoj, Belgiji i Španiji pa se nadam da od ovog stripa Morancho može da živi i da ćemo dobiti još njegovog strip rada.

Scenarista Eric Arnoux je, jelte, stariji čovek i radi stripove još od kraja sedamdesetih nakon završavanja prestižne škole za stripadžije u Parizu ESAG. Iako se tokom karijere dosta bavio crtanjem, od osamdesetih je uglavnom zaposlen kao scenarista i objavio je solidan broj radova za izdavače kao što su Glenat, Casterman i Le Lombard. Arnoux je, dakle, stara kajla, čovek sa imenom koje se prepoznaje u industriji i Sara Lone je visokoprofilan projekat za njega, gde je već sa scenarijem za prvi album dobio nagradu na festivalu u Nimu.

No, moram da priznam da je scenario verovatno najslabiji element ovog serijala i da imam dosta rezervi spram toga kako Arnoux vodi priču ali i kako generalno pripoveda.

No da se prvo osvrnemo na ono što je dobro. Sara Lone je intresantan triler koji se bavi rasplitanjem misterije nasilne smrti ribara iz malog priobalnog mesta u Luizijani a što će pokrenuti lanac događaja u kome ćemo, prateći dalji život njegove ćerke, doći i u orbitu ozbiljnih konspiracija na državnom nivou, uključujući tajne planove vezane za neuspelu invaziju američkih snaga na Kubu kao i za atentat na predsednika Kenedija. Ovo je zanimljiva eskalacija zapleta a fokusirana na mladu ženu koja je od grubog oca pobegla čim je mogla, čak u Nju Orleans i, u trenutku kada strip počinje pronalaženjem njegovog tela na plaži, tamo radi kao kabaretska igračica i striptizeta sa umetničkim imenom Sara Lone.

Problem ovog stripa nije u toj ambiciji da se krene od sitnog a završi u najkrupnijem, koliko u tome da deluje kao da se ti prelazi dešavaju na silu, bez jasnog prethodnog plana i, jelte, mape puta. Tako je prvi tom fokusiran na Sarine nedaće vezane za lokalnu njuorleansku mafiju koja drži kabare u kome je ona plesala i koja joj neće dati da se na miru vrati u rodno mesto i sahrani oca, tereteći je za ubistvo vlasnika lokala i krađu njihovog novca. Ovo je mala ali potentna, na nekoliko likova usredsređena priča u kojoj figuriše i tajanstveni, pomalo neprijatni agent Tajne službe što će Sari pomoći da se izbori sa mafijašima ali će zauzvrat vrlo očigledno njome manipulisati zarad nekih svojih budućih interesa. Ovaj narativ je interesantan i intrigantan i pokazuje protagonistkinju kao delatnu osobu, daleko od dame-u-nevolji, ali kojoj je svakako potrebna eksterna pomoć da prođe kroz ova iskušenja. No, sledeći album značajno menja karakterizaciju protagonistkinje i njen odnos sa pokojnim ocem se ovde prikazuje kao dosta drugačiji od onog što je sugerisano prvim albumom, dok se priča pre svega bavi potragom za izgubljenim blagom potopljene španske fregate i sukobima sa lokalnim sindikatom ribara. Sara Lone, drugom rečima, ovde od kriminalističkog trilera prelazi u kombinaciju avanturističkog stripa i socijalne drame, da bi zatim treći album na sve dodao i političku konspiraciju i trening mlade glavne junakinje da postane snajperista na platnom spisku Tajne službe, a što su prilično ekstremni prelazi i ostavljaju čitaoca malčice u konfuziji spram toga koja je zapravo tema ovog stripa. Da ne pominjem da sama protagonistkinja gotovo potpuno gubi karakter i pretvara se samo u fokus radnje, bez nekakve interesantne ličnosti.



Na mikro planu ovo je junački pokušaj rekonstrukcije epohe i običaja od strane dvojice ljudi koji niti su živeli u tom vremenu niti na tom mestu. Naravno da se strip onda pre svega oslanja na film i stare stripove kao na predloške i ovde dobijamo vrlo lep crtež i smelo ali ne uvek savršeno spretno rukovanje motivima kao što su rasna diskriminacija, PTSP vezan za učestvovanje u Drugom svetskom ratu ili mafijaška infiltracija u sindikalne redove. No, ne mogu da kritikujem ambiciju ovog narativa.

Ono što MOGU da kritikujem je Arnouxov način pripovedanja koji podrazumeva velike količine sasvim redundantnog teksta što objašnjava stvari koje su već sasvim očigledne iz samog crteža. Još gore, taj tekst je pisan iz pozicije sveznajućeg naratora i daje nam komentare i objašnjenja što ne korespondiraju sa onim što sami likovi znaju. Ovo je nezgrapno, čitaoca izbacuje iz imerzije i ostavlja utisak da čitate narativ sa anotacijama čiji je autor žudeo da vam objasni sve što zna o ovoj priči, ne brinući kako će vam to uticati na iskustvo čitanja. Svakako ću reći da sam u delovima u kojima se Arnoux uzdržavao od ovakvog pripovedanja daleko više uživao u stripu.

Sara Lone, dakle, nije baš savršena ponuda ali u pitanju je tematski zanimljiva rekonstrukcija epohe sa izvrsnim crtežom i grafičkim pripovedanjem koje će me sasvim sigurno vratiti serijalu i kada izađe četvrti nastavak. A kako bi taj nastavak, u trenutku dok vi ovo čitate, trebalo da je već izašao, svakako preporučujem da posegnete za Sarom Lone makar da vidite kako je to sjajno nacrtano. Amazon serijal na Engleskom jeziku drži ovde.

Upravo je za Image Comics izašla kolekcija prvih pet epizoda (ili prve sezone, ako vam je tako lepše) serijala Public Domain a koji originalno NIJE izlazio za Image. Kakav je sad to nesveti, crnomagijski haos, Mehmete, pitate se sad vi naglas. Veličanstven, veličanstven nesveti, crnomagijski haos, reći ću vam, i na neki način ekstremno primeren temi koju strip obrađuje a koja je, ne samo ekstremno aktuelna u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti već je i prilično jasno i eksplicitno signalizirana već u samom naslovu stripa. Ovo je, dakle, strip o stripovima, ali koji na jedan realističan, ,,dramski" način, obrađuje jednu od već decenijama gorućih tema u američkoj strip industriji: pitanje vlasništva nad proizvodima intelektualnog rada. A koje je, istina je, bilo aktuelno decenijama unatrag ali je danas NIKAD aktuelnije imajući u vidu da poslednjih deset i više godina živimo u periodu ekstremne popularnosti (poznatije i kao ekstremne oplodnje investitorskog kapitala) fimova rađenih na temelju stripova koje su pre pedeset, šezdeset, ama i osamdeset godina radili ljudi ispunjeni strašću ali ne i vizijom da će od črčkarija koje bi oni preko noći napravili kod kuće pa ujutro odneli hamere uredniku da ih vidi biti izgrađene kapitalističke imperije 21. veka.



Jesam li do sada uspeo da pokažem koliko me impresionira Chip Zdarsky? Ako nisam, mislim da je još jednom red da istaknem koliko ovaj Kanađanin danas demonstrira gotovo beskonačan kapacitet da pravi sve od suvog superherojskog mejnstrima, preko intrigantih žanrovskih stripova izvan superherojske sfere pa do, evo, slice-of-life komedije sa ozbiljnom sržnom temom kao što je Public Domain. Činjenica da je Zdarsky trenutno scenarista Daredevila za Marvel i Batmana za DC, da ima još nekoliko projekata koje piše za Image i Comixology ali da je onda imao vremena da za Substack ne samo napiše već i nacrta, koloriše i leteruje Public Domain je naprosto neverovatna. Ali naravno da se ne žalim. Zdarsky je odličan scenarista ali je istovremeno i izvrstan crtač, a što smo onoliko mogli da se uverimo čitajući fantastični Sex Criminals koji je radio sa Mattom Fractionom i njegov povratak u crtačku stolicu za potrebe Public Domain je duboko ispravan događaj, pogotovo što se, da opet naglasimo, radi o stripu koji diskutuje upravo o tome šta je pravično kada pričamo o vlasništvu nad plodovima intelektualnog rada.

I da odmah bude jasno, ,,normalnom" čoveku, dakle, poštenom radniku i seljaku ovo sve može delovati kao bizarna, apstraktna rasprava. Na kraju krajeva, on će posle teškog dana provedenog u fizičkom ili intelektualnom radu na kraju želeti da se opusti ispred televizora i ako na njemu u tom trenutku budu Black Adam ili Spider-man, tim bolje – šareni kostimi, licencirana rok muzika iz vremena koje iz današnje perspektive izgleda sve srećnije, akcija, avantura, humor – radi se o čistoj, jednostavnoj zabavi koja, na prvi pogled uz sebe kud god da krene ne nosi neki naročit balast etičke dileme ili političke odgovornosti.

A opet, upravo u domenu superherojštine, na preseku gde iz stripova – ,,malog" medijuma oslonjenog na kreativnost i veštinu pojedinaca – nastaju filmovi, produkti ogromnih investicija i rada čitavih firmi stoji ona ogoljena, opscena istina kapitalizma: da je kapital značajan u procesu proizvodnje, ali da je kapital bez ljudskog rada BEZNAČAJAN, dakle, nemoćan, impotentan, smešno neplodan. Ovo nije na prvi pogled očigledno jer nas je poslednjih nekoliko decenija sve perfidnije igre brojeva u investicionim kontekstima ubedilo da se novac zapravo sam od sebe uvećava i da je ljudski rad nekakav relikt starih, varvarskih vremena koji što pre treba da uklonimo iz jednačine i uživamo u blagodetima koje će nam doneti automatizacija, veštačka inteligencija, WEB 3.0 i ostale buzz-reči modernog doba, ali naravno da ovo nikada nije bila istina – ni pre stotinu godina ni danas.



Utoliko, Public Domain je strip o represivnoj, kolonizatorskoj prirodi kapitala koji parazitira na stvari bez koje ne može da opstane: ljudskoj kreativnosti i ljudskom radu.

I Public Domain je onda po prirodi stvari opscen strip jer razobličava upravo tu prljavu, perverznu suštinu ovog odnosa, formatirajući sve kao satiričan, duhovit narativ o starom crtaču stripova i njegovim prilično nesrećnim, prilično neuspešnim odraslim sinovima.

Zdarsky je izuzetan u pisanju jedne uverljive, relatabilne komedije koja bi, gotovo sam siguran u narednih nekoliko godina morala da dobije svoju televizijsku verziju jer je u pitanju ne samo priča sa gorućom, aktuelnom temom već i suštinski duhovit i zabavan narativ. Zaplet se bavi starim crtačem stripova po imenu Syd Dallas, a koji je sedamdesetih godina prošlog veka sa scenaristom Jerryjem Jasperom za velikog izdavača po imenu Singular Comics kreirao i radio superherojski serijal Eminent Domain. Četiri i kusur decenija kasnije Eminent Domain je najuspešniji filmski serijal u bioskopima, sa filmovima podeljenim u faze koji se štancuju kao na traci, blaziranim glumcima koji u intervjuima verglaju naučene fraze o tome koliko cene stripovske predloške, čiji su ,,veliki fanovi", i običnim svetom koji ove filmove gleda ali smatra da su smeće i ne pridaje im ikakav kulturološki značaj. Ali ih gleda i na njih troši sumanuto mnogo novca.

Sve funkcioniše, dakle, kako i treba, osim što Sydovi sinovi ne uspevaju da prevaziđu razočaranost činjenicom da je očevo životno delo danas najskuplja filmska franšiza na planeti a da njihov ćale, koga su jedva viđali u detinstvu jer je savijao grbaču nad crtaćom tablom u podrumu po vazdan ne bi li prehranio porodicu, tek počasni gost na premijerama kome medijska kompanija kupi avionsku kartu i da džeparac od par hiljada dolara da uveliča događaj, ali ne deli sa njim profit od filmova jer plodove njegovog rada i kreativnosti poseduje, pa, upravo medijska kompanija a ne čovek koji je stvorio likove i udahnuo im život.

Sve se menja kada se odnekud pojavi parče papira, stari ugovor iz sedamdesetih, koji ukazuje da je Syd, možda, ako se stvari na nekakvom potencijalnom budućem suđenju tako slože, ZAPRAVO vlasnik prava na likove i zaplete iz originalnog stripa...

Public Domain je, dakle, drama koja se bavi pitanjem što je već decenijama neuralgična tačka američke strip-industrije, ali je pričana od strane čoveka koji je trenutno jedan od najuspešnijih autora u toj industriji. Kao neko ko radi i veoma dobro prodavane serijale za dva glavna superherojska izdavača (od kojih će, gotovo neizbežno, neke ideje biti korišćene za buduće fimove i televizijske serije koji donose ,,pravi" novac za razliku od siće što je stripovi eventualno zarade) ali i ko iza sebe ima i izuzetno uspešne creator-owned serijale, Zdarsky je savršeno pozicioniran da ispiše oštru, nemilosrdnu satiričnu kritiku sistema koji ljude na čijem radu doslovno počiva tretira kao zamenjive šrafove. Ovo je pritom jedna sočna, zabavna komedija koja nije kreirana iz pozicije resantimana. Zdarsky je, ponoviću, veoma uspešan autor unutar tog sistema u ovom trenutku, sa jednako uspešnim paralelnim radom izvan sistema  i verovatno je baš i zato u stanju da napravi ovako ubedljiv, urnebesno duhovit a opet realističan narativ u kome su sve nijanse tog ukletog odnosa između autora i korporacije posložene stručno i istražene do u detalj.



Naravno, Zdarsky je jako pažljiv u ovome što piše, neke stvari se zaista pominju samo u prolazu (na primer to kako svi podrazumevaju da je pravi autor stripa scenarista a da su crtači tek puki, maltene robotski izvođači radova) i ostavljaju trag u podsvesti, a pored toga što vrlo metodično i sistemski osvetlji problem, Zdarsky kreira i galeriju izvrsnih likova koji imaju karaktere, interesantne istorije, emocije, te komičku energiju.

Jednako važno, Zdarsky je sjajan crtač upravo za ovakve stripove koji govore o ljudima kao što je on, kreativnim tipovima sa vrlo malo poverenja u sebe kada je u pitanju biznis i stalnim (ne nužno ni pritajenim) sindromom samozvanca, koji se nekako zatiču u tenzičnim situacijama gde se govori o doslovno milijardama dolara koje su na kocki. Ansambl ovog stripa je prikazan sjajno, sa gomilom izražajnih, simpatičnih likova u situacijama čija je komika postignuta samo malo prenaglašenim pozama i grimasama, ali kojima nikada nije oduzeta njihova suštinska humanost. Štaviše, ova prva priča u nečemu za šta se nadam da će biti duži serijal istovremeno je i neka vrsta ,,okupljanja ekipe" i služi da opasno naoštri čitaoca za ono što će biti dalje. Zdarsky možda nije crtač za supeherojsku akciju, ali jeste neko ko sjajno oživljava ,,obične" ljude što imaju puno karakterne dubine i komičke snage, a pripovedanje mu je perfektno sa izuzetnim osećajem za tempo, dramu i bilo komična bilo druga poentiranja. Ekstenzivno korišćenje digitanih efekata u post-produkciji mi ovde takođe nije smetalo jer stripu daje taj ,,televizični" senzibilitet koji mu s pravom pripada. Činjenica da je Public Domain napravio jedan jedini čovek i da je ovo strip OVAKVOG kvaliteta je možda i najbolji argument u diskusiji šta je važnije, rad ili kapital. Možda i presudan argument, jer je ovo strip nastao u slobodno vreme, objavljen putem internet-njuzletera, bez ičije direktne investicije, sem investicije tog slobodnog vremena i krvavog rada njegovog autora.

Da rezimiramo: ne znam kada Zdarsky stiže da spava ali on se poslednjih nekoliko godina nalazi u kreativnom apeksu i konzistentno pravi odlične stripove iz raznih pozicija i sa vrlo različitim temama. Spretan da se uklopi u korporacijsku orijentaciju kada radi Batmana, Spider-mana ili Daredevila, Zdarsky je i razorno iskren i neposredan kada radi creator-owned work a Public Domain je jedno od najuspelijih njegovih preduzeća ovog tipa, začeto na ,,nestandardnoj" platformi kao što je Substack ali dovedeno, praktično kući kroz publikaciju kolekcije za Image koji i dalje predstavlja primer firme što autore prepoznaje i ceni onako kako njihova kreativnost i rad to zaslužuju. Public Domain je savršena demonstracija prezira koji kapital oseća prema radu BAŠ ZATO što zna da je bez njega bezvredan i istovremeno zabavna, duhovita komedija o običnim, malim ljudima koji imaju bogate, zanimljive živote. Ne propustiti, a nadam se skoroj najavi novih epizoda. Amazon strip prodaje ovde.

Pre nekoliko nedelja sam pisao o (za sada) poslednjem tekućem serijalu Blade koji je Marvel izdavao pre, blago nama, više od deceniju i po. Nisam tada nasumično izabrao da se vratim ovom stripu jer je moj prikaz izašao tačno na dan kada je Image Comics izbacio novi strip napravljen od strane ista dva autora, scenariste Marca Guggenheima i crtačke legende Howarda Chaykina. Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je, dakle, izašao polovinom Decembra prošle godine, odmah kao kolekcija (radije nego kao pravi ,,grafički roman") i doneo čovečanstvu još jednu varijaciju na kliše ultramaskulinog, tajnog agenta u službi jedne decidno imperijalističke sile koji pištoljem i neumornom erekcijom krči put kroz naslage zlih muškaraca i žena kako bi na kraju dana ipak spasao svet koji će toga biti i dalje blaženo nesvestan. Treba li nam još jedan ovakav strip? Pa... komplikovano je. No, odmah da kažem, iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller ima dosta upitnih elemenata i nije potpuno siguran sam sa sobom ŠTA je zapravo, meni je čitanje ovog stripa bilo zabavno. Ali ja sam valjda malo i zaljubljen u Chaykina i Guggenheima...



Simon Cross je, ako to već nije jasno iz samog naslova, nešto između omaža i parodije na Jamesa Bonda. Guggenheim u svom predgovoru za ovo izdanje objašnjava da on stripove i svoje televizijske projekte* pre svega radi tako da bi zadovoljio desetogodišnjeg Marca Guggenheima koji još uvek živi u njegovom srcu, dečaka oduševljenog žanrovskom fikcijom, avanturama, akcijom, kome su stereotipni karakteri i pomalo izlizani dijalozi još uvek sveži i uzbudljivi. Utoliko, Simon Cross nije rađen kao ,,pametna" varijacija na džemsbondovski predložak i ovde nema neke ambiciozne dekonstrukcije. Štaviše, jedan od upitnih elemenata ovog stripa je upravo to što on iz početka kao da ukazuje da će se baviti dekonstruktuvnim čitanjem '60s špijunskog trilera i generalne džemsbondačine, ali do kraja zapravo igra negde na ivici i dekonstrukciju kompenzuje obilnim količinama fan-service sadržaja koji sve one stereotipe što ih dekonstrukcija podvlači i, možda, kritikuje, udvojenom snagom ističe kao vrline ovog tipa fikcije.
*ovaj scenarista najpoznatiji je svakako po radu na serijalima Arrow i Legends of Tomorrow, pretačući DC-jeve strip-predloške u uspešnu televiziju

To ne znači da Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller nije zanatski urađen korektno i ovde ima dovoljno energije i dinamike da čitalac bude zavodoljan. U pitanju je strip koji počiva na neuporedivoj sposobnosti Howarda Chaykina da kreira kinematsku akciju ali i likove koji uprkos stilizovanim, decidno ne-realističkim, ikoničkim prikazima, imaju uverljiv unutrašnji život i emocije. Narativ uspeva da bude istovremeno i parodično intoniran sa potkazivanjem džemsbondovskih klišea ali i da ima izvesnu meru melanholije koja dolazi sa odmakom od klasične ere špijunskih trlera i suočavanjem sa realnostima modernog života. A opet, na kraju je ovo vrlo klasičan globtroterski narativ u kome superiorni tajni agent – što pobeđuje i najopasnijeg neprijatelja sa kojim se ikada suočio: penziju – ide po raznim lokacijama na planeti, tamo uz puno muževnog samopouzdanja i kašičicu lude sreće poražava armije zla i na kraju spasava planetu od još jednog sumanutog plana supermoćne, supertajne organizacije sa kojom se suočavao kroz čitavu svoju karijeru.

Guggenheim, naravno ovo kreira i kao dobroćudnu farsu, što zapravo onda podiže očekivanja kod čitaoca u pogledu pomenutih dekonstruktivnih ambicija a koja neće biti sasvim ispunjena. Pomenuti predgovor objašnjava da je Simon Cross bio junak njegovog detinjstva, da originalni strip koji je izdavao Phoenix Comics pre nekoliko decenija, za njega po kvalitetu i značaju  stoji rame uz rame sa saradnjama Claremonta i Byrnea ili Wolfmana i Pereza iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a da je činjenica da je baš Chaykin radio taj originalni strip – sa scenaristom Geoffreyjem Harrisom koji je 2007. godine nesrećno preminuo tokom incidenta vezanog za erotsku asfiksijaciju – i mogućnost da sada sa Chaykinom baš Guggenheim ispiše novu avanturu Simona Crossa ne samo velika čast nego i ispunjenje snova desetogodišnjeg Marca.



Ako ste upravo počeli da se brinete za svoju, jelte, memoriju pamćenja i svom partneru se obratili ozbiljnim tonom kako biste imali jedan važan razgovor o ranom nastupanju dementnih promena, možete da odahnete. Guggenheim nas sve samo dobronamerno geslajtuje. Niti je ikada postojao Phoenix Comics (postojao je britanski strip-magazin za decu, nazvan samo Phoenix ali to nije ovo) niti je, naravno, Chaykin, jedan od najslavnijih crtača u američkom stripu u prethodnih pola veka ikada imao serijal koji smatraju ključnim za njegov opus a za koji vi, nekim slučajem, do danas niste čuli. Guggenheim samo pokušava da fikciju Simona Crossa malo prelije i u stvarni svet, formatirajući ovaj grafički roman kao ,,povratak" voljenog strip-junaka od pre četiri decenije a koji je bio isti kao James Bond samo kulji jer je, jelte, bio Amerikanac. S obzirom da i strip prikazuje Simona Crossa danas, osedelog, ostarelog muškarca koji više ne radi za CIA-u i dane provodi besciljno džogirajući i, u jednom momentu, upražnjavajući seks po navici sa dobrodržećom starijom komšinicom, ali bez emocija i bez osećaja da ovo na neki način potvrđuje njegovu vitalnost – ovo je ispravan format.

Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller i imenom ukazuje da je ovo jedna od onih priča u kojima se tradicionalni arhetip nepobedivog, hipermuževnog heroja-iz-senke potkazuje demonstracijom da svet, zapravo, nastavlja da se okreće a ljudska rasa da preživljava i kada takvi heroji odu u penziju i da je melanholija poznih godina STVARNA čak i za ljude koji su taj svet spasli više no jednom. Cross, dakle, svoje penzionerske dane provodi  u depresivnoj izmaglici samopropitivanja da li je ZAPRAVO ostavio išta pozitivno iza sebe i šta je tačno njegov legat.

Da je ovaj strip radio Jeff Lemire, verovatno bismo dobili jednu elegičnu, sporu dekonstrukciju, ali pošto su ga radili Guggenheim i Chaykin, on vrlo brzo postaje gerijatrijski akcijaš u kome se pitanje Crossovog legata rešava na vrlo jednostavan način: žena sa kojim je imao seks jedne jedine noći na nekakvoj jahti u Tirenskom moru 1988. godine, a koje se on vrlo decidno ni ne seća, saopštava mu da je plod njihovog snošaja, pa, jelte, sada već odrasla žena. Simon Cross, čovek koji nikada nije imao vremena za veze i žene je video isključivo kao alatke u poslu koji obavlja ili, u najboljem slučaju, objekte za razbibrigu, sada shvata da ima odraslu ćerku koja za njega i ne zna a koja je, zgodno, zbog svog naučno-istraživačkog rada na meti tajne i zlokobne organizacije AXIS sa kojom se Cross toliko puta u svojoj karijeri sukobljavao. Vreme je, jasno vam je, da se stari vuk vrati iz penzije, obrije sedu bradu, navuče smoking i razgiba zglobove jer će biti još pesničenja, još pucanja iz vatrenog oružja i iskakanja iz oblakodera u njegovoj bliskoj budućnosti.



Iako Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller, dakle, ima jednu malo pomerenu polaznu tačku, istina je i da se do kraja stripa sve ugodno smesti u prepoznatljiva klišea i taj dekonstruktivni element sa početka prema kraju zapravo postaje znatno manje bitan. Ovo je, ispostavlja se, sasvim običan palpoidni narativ sa glavnim junakom koji i sam shvata da su mu sarkastična dobacivanja protivnicima nakon što ih porazi malo zastarela, ali koji neće ništa radikalno učiniti da promeni format avanture.

I to svakako može da bude razočaranje za pogotovo Chaykinove poštovaoce. Chaykin je jedan od onih autora koji su format pripovesti o muževnim tajnim agentima u službi velikih sila uspešno secirali i subvertirali u svjim sopstvenim serijalima (videti pod American Flagg!, Dominic Fortune, Black Kiss itd. itd. itd.) i njegov rad na Simonu Crossu decidno deluje kao korak unazad, gde se neke teme pokreću, ali se strip zadovoljava time da ih samo pomene, da bi do kraja bio puki džemsbondovski narativ sa isturpijanim serijskim brojem. Ponovo bih da naglasim da je ovo zabavan strip i da njegova ravnoteža između omaža i parodije daje sasvim pristojne rezultate ali da u njemu svakako nema neke prevelike dubine.

Chaykin svakako nije popustio u grafičkom smislu i Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller podseća zašto se radi o jednom od najvoljenijih crtača u SAD poslednjih nekoliko decenija. Da odmah bude jasno i to da ovo nije jedan od njegovih VAŽNIJIH radova, Chaykin ovde ne radi MNOGO više od toga da omažira svoje slavne špijunske serijale, ali strip svakako ima puno zanimljivog karakternog rada i upečatljivih (često i blago parodičnih) akcionih scena. Chaykinov rad sa senčenjem i linijama je i dalje toliko jak da mi nije ni smetao kolor (Yen Nitro) koji bih u nekoj drugj situaciji kritikovao da je suviše hladan i ,,kompjuterski" intoniran. Sa svoje strane, leterer Ken Bruzenak stripu daje jedan naglašeno moderniji dizajn a što se uklapa u temu ,,analognog čoveka u digitalnom svetu" i pristaje tablama gde Chaykin često digitalno zamućuje pozadine kako bi stripu dao ,,filmskiji" senzibilitet.

Too Dead To Die: A Simon Cross Thriller je prijatan, mali strip, čija je ambicija na kraju krajeva prevashodno da zabavi – desetogodišnjeg Marca Guggenheima, a ako može i sve nas ostale. I on to i uspeva. Ovde ne treba tražiti neke žustre polemike sa žanrom niti krvoločnu vivisekciju arhetipa i ti neki blagi parodični i dekonstruktivni elementi su prevashodno začin. Svakako je zadovoljstvo videti sedamdesetdvogodišnjeg Chaykina kako i dalje uživa crtajući heroje četvrtastih vilica i nemirne kose što sprintaju prema kameri spremni da spasu svet koji im na tome nikada neće biti zahvalan. Pa proverite sami, Amazon strip prodaje ovde.

Valjda je jedan od najtužnijih podsetnika na to koliko ste stari i beznadežno izraubovani na emotivnom, duhovnom, fizičkom i svim drugim planovima to kad vidite da dobar deo interneta doživljava kolektivni vrhunac čitajući strip koji je vas ostavio potpuno hladnim, pa čak i malo uvredio svojom relativnom nemaštovitošću i jednim srednjaškim, generičkim čitanjem karaktera i postavljanjem zapleta. Pričamo, dakle, o trenutno aktuelnom, Marvelovom serijalu Ghost Rider koji piše Benjamin Percy i koji izlazi, uz fanfare zadovoljnih internet kritičara, još od Februara prošle godine a do trenutka u kome ovo kucam nanizao je deset brojeva i zaključio svoj drugi narativni luk. Bio sam, kako to kažu u Americi, na ogradi ovih godinu dana pokušavajući da odredim dobar trenutak da nešto napišem o ovom stripu od koga sam očekivao mnogo a on nekako kao da je sve vreme obećavao ama nikako nije uspevao da u potpunosti to što obećava isporuči. Takođe, bio sam prilično ubeđen da će ambiciozno začet tekući serijal sa desetim brojem do koga se dokotrljao prilično na mišiće i bez jasnog usmerenja u svom pripovedanju da objavi svoj kraj – priča bi imala sasvim logične i časne razloge da se ovde završi – ali iz nekog razloga Marvel i dalje investira u ovaj strip pa vidim da najnovije najave pokazuju kako će serijal imati najmanje četrnaest brojeva. Kako? Zašto? Jedno od mogućih objašnjenja je da sam naprosto u krivu i da me moje godine i generalna ogorčenost sprečavaju da uživam u horor-akcionoj ekstravaganci koju nam je Marvel priredio. Drugo objašnjenje, kome ja lično radije inkliniram je naprosto da su svi drugi većinski u krivu, da nemaju ukusa, pali su na jeftin vatromet i šminku i da ima malo ljudi poput mene spremnih da od superherojskog stripa ipak traže sofisticiraniji pristup materijalu. Jel' to deluje suludo? Well, vežite se pošto smo tek krenuli da rulamo po pisti ludila i poletećemo uz ekstremnu predrasudu.



Jedan od sasvim nepravednih razloga što sam ovaj serijal dočekao malčice i na nož je i činjenica da je u pitanju back-to-basics narativ koji u principu resetuje veliki deo onog što se sa likom i konceptom Ghost Ridera radilo poslednjih nekoliko decenija i pretpostavlja da je publika, eto, sve ove godine zapravo žudela da se vrati originalnom Ghost Rideru, Johnnyju Blazeu a koji je poslednjih nekoliko sezona služio kao sporedni lik u Avengersima (kao kralj samog pakla, da bude jasno), a ulogu Ghost Ridera u timu Avengers igrao je novi, mladi, neistrošeni lik, mehaničar i ulični trkač iz Los Anđelesa, Robbie Reyes.

Priznajem da me je Reyes osvojio – do mere da mi je jedan od najomiljenijih likova u igri Midnight Suns koju trenutno gustiram – i da je i uloga koju mu je Jason Aaron dodelio u Avengers Forever narativu kojim dovršava svoje višegodišnje pisanje Avengersa možda jako ambiciozna ali dostojna formata lika koji je, hajde da se kao iznenadimo, zapravo od početka imao više dubine i zanimljiviju karakterizaciju nego Johnny Blaze.

Nije ovo sad pokušaj da se Blaze unizi i baci u blato, ali jeste opservacija da je on bio jedna od prilično standardnih kreacija Roya Thomasa pre tih pedesetak godina kada su ga kreirali. I sad, Thomas je meni izrazito drag autor, pa mi je i njegova postavka za ovaj lik uvek prijala, al da se ne pretvaramo da Blaze nije bio jedan šablonski karakter za svoje vreme i da je njegova diferencija specifika bila pre svega na ime demonske transformacije u ,,duha osvete" sa sve lobanjom u plamenu, nadrkanim motociklom i lančugama, a što je bilo dosta originalno za Marvel onog vremena.

Pola veka kasnije je Ghost Rider, da bude jasno, više koncept nego lik, sa više ljudi koji su nosili ovo ime i igrali ulogu duha osvete i Reyes je, ma koliko to zvučalo ikonoklastički, najzanimljiviji od svih njih. No, Marvel je poslednjih deceniju i kusur sasvim nesumnjivo dokazao da se može imati i jare i pare, da mlađa i starija verzija istog lika mogu deliti isti univerzum i kontinuitet i lepo sarađivati ako je to potrebno (videti pod Spider-man, Ms. Marvel, Nova, Thor pa čak i Hulk) pa ne mogu da im apsolutno ništa zamerim što su pored Reyesa koji trenutno nema sopstveni serijal (i nije sigurno gde će završiti kada se događaj Avengers Assemble konačno privede kraju za par meseci) odlučili da pokrenu tekući serijal Ghost Rider u kome će Johnny Blaze ponovo sedeti na motoru, vitlati lancima i jebati kevu grupama zastrašujuće odvratnih demona.



Pogotovo što je scenarističke dužnosti ovde dobio Benjamin Percy. Percy je poslednjih godina zaposlen prevashodno kao scenarista tekućih serijala o Wolverineu i X-force i mada je tu svakako pružio korektan program, ne mogu da kažem da je i sad nešto, kao, oduševio. Ghost Rider, sa svojom svedenijom koncepcijom čoveka koji luta američkom provincijom i tamo nalazi nepravde koje treba ispraviti zapravo deluje kao strip primereniji Percyjevom senzibilitetu od high-concept wolverinovštine u koju se upetljao, pa i bliži samom Wolverineu od onog što piše preko u mutantskom odeljenju Marvelovih kancelarija.

Crtači na serijalu su Cory Smith i Brent Peeples i mada ne mogu da kažem da Ghost Rider i u jednom trenutku postaje ,,lep" strip, to svakako nikada nije ni bila njegova intencija. Ovo je horor narativ sa dosta akcije pa je i izvesna ružnoća i odbojnost u crtežu naprosto nešto to dolazi uz teritoriju. Možda bih više imao da zamerim to da strip generalno nema nekakvu maštovitu pripovedačku dinamiku a što bi ipak bilo primereno narativu koji se bavi ukletim vozačem motora koji se sukobljava sa stvarima iz samog pakla i transformiše u zapaljeni skelet koji unaokolo mlati lancima (na koje u jednom momentu priveže i motorne testere, radi bolje umetničkog dojma). Otud je ovo korektno izgledajući serijal ali koji mi neće ostaviti neke naročito jake grafičke uspomene u sinapsama. Tušeri su ovde bili pored dvojice navedenih crtača (a uskakao je i David Cutler) i Roberto Poggi i Oren Junior a Bryan Valenza kao kolorist je jedini član ansambla koji ovom stripu garantuje vizuelnu konzistentnost i drži ga na okupu. Letering je radio Travis Lanham.

Najveći problem ovog stripa za moj groš je što u njemu sve deluje dosta izlizano i već viđeno. I to, da bude jasno, govorim uz punu svest da se superherojski stripovi 90% sastoje od recikliranog materijala. Percy ovde zaista ide na Back to Basics pristup, gde će svog protagonistu staviti na motor i poslati na put po provinciji SAD, u herojsku potragu podstaknutu ratom čarobnjaka na Zemlji a koji može da ugrozi čitavo čovečanstvo, a gde će on, onako uzgred rešavati lokalne probleme demonske prirode. Ovo je sasvim korektno uokvirenje za akcioni-horor narativ a to znamo na ime toga što su ga koristili NEBROJENI Marvelovi stripovi do sada, uključujući stare Ghost Ridere, ali i, ako hožemo recentan primer, daleko bolji i maštovitiji Immortal Hulk pre par godina.



Percy ovo naprosto razrađuje mehanički, ubacujući u strip sve ono što očekujemo, od podzapleta koji se tiču tajnih vladinih agenata što treba da sarađuju sa Ghost Riderom, pa do tih nekih lokalnih incidenata u kojima, nećemo se iznenaditi, ume da se naleti i na visokoprofilni kameo jednog Wolverinea. Sve je to očekivano i u egzekuciji urađeno sa minmumom zanatske korektnosti, ali bez ikakvog originalnog, svežeg čitanja već jako poznatih motiva i predložaka.

I svestan sam da je možda i malo neočekivano da se ja žalim na to, iako sam poznat po tome da često uzdišem kako superherojski stripovi ISUVIŠE idu na lomljenje kalupa i promenu temeljnih koncepcija stripa i da priželjkujem serijal koji je samo serija ,,just another day in the office" epizoda za nekog od likova koje volim, ali Percyjev Ghost Rider naprosto deluje generički, sklopljen od readymade delova koji su ležali po folderima naslovljenim sa ,,nerazrađene ideje možda za jednom kad zatrebaju" i ubačenim bez mnogo inspiracije i ljubavi u kazan da se na brzinu prokrčaju i lansiraju u smeru čitaoca.

Postoji jedan element ovog stripa koji je zapravo delovao originalno – barem za Ghost Ridera – a to je njegov početak sa prvih par epizoda koje nam daju dezorijentisanog Johnnyja Blazea koji živi u utopijskom  provincijskom gradiću gde ga svi vole, ima divnu ženu i porodicu i jedan relaksiran, običan svakodnevni život. Naravno, tenzija između onog što znamo da ovaj strip mora da sadrži – demone, prokletstva, nasilje – i onog što nam se na početku pokazuje treba da bude osnovni izvor zabave kod čitaoca ali opet, baš to što znamo šta ovaj strip mora da sadrži nam i ne da da ozbiljno shvatimo ovu eluzivnu utopijsku situaciju koja, naravno, brzo kolabira u doslovno pakao.

No, nakon tog uvoda, Ghost Rider se ustaljuje u jednom on the road narativu koji, da budem sasvim jasan, nije loš ili mučan za čitanje, pa čak ni dosadan, ali koji nimalo inspirisano ne koristi svoju premisu. Kada je Ghost Ridera pisao Jason Aaron pre sada već dosta godina, on je u velikoj meri u ovom stripu propitivao ideje pakla, greha, kazne, pokajanja, osvete. Kod Percyja nema zanimljivog rada sa idejama i on maltene samo kompilira isprobane pristupe i epizode koje su već funkcionisale u nekim prethodnim stripovima da nam podari jednu probavljivu ali suštinski zaboravljivu priču o starom liku koji je, da i ovde budem jasan, zaslužio bolje.

Naravno, možda se sa uvođenjem sledećeg Ghost Ridera (Danny Ketch) a koje nam se najavljuje za naredne epizode ovaj serijal nekako trgne i počne da prebacuje normu. Svakako bih voleo jer ovo do sada je bilo po malo mlitavo i bez sigurnog usmerenja. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.

Pre par meseci sam se žalio na lenje savremene DC-jeve scenariste koji klasičnu Betmenovu antagonistkinju iz Srebrnog doba, Poison Ivy prikazuju kao prosto mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam jednostavno problematičan i zahteva snažan odgovor snaga dobra. Srećom, trenutno imamo u ponudi maksi serijal Poison Ivy koji nam protagonistkinju prikazuje kao, pa, mentalno obolelu osobu čiji je ekološki radikalizam definitivno problematičan ali je problematičan na komplikovan način a sama protagonistkinja je prikazana kompleksno i slojevito. I o tom serijalu koga piše G. Willow Wilson a crta izvrsni Marcio Takara ćemo popričati baš danas, da istaknemo šta je valjalo u prvih osam brojeva i pripremimo vas za završnicu koja sledi u preostala četiri.



Poison Ivy je svakako jedan od najpopularnijih Betmenovih neprijatelja... ako se računa po tome koliko ćete je često videti u stripovima o Betmenu, ali još češće u crtanim filmovima, video igrama i drugom derivativnom materijalu. Iznenađujuće ili ne, ali lik koji je definisan svojim naglašeno erotičnim a otmenim izgledom, sa moćima koje su rastegljive ali vezane za komunikaciju sa i kontrolu vegetacije – što joj daje kompleksni post-hipi ali i veštičiji, nju ejdž šarm – je rado viđen gost u radovima koji vole da znaju da će nečim odmah i snažno uz sebe privezati deo publike koji ne pada na kontinuitet i kompleksne karakterizacije već na fizičku privlačnost i kombinaciju ranjivosti i snage što je Pamela Isley emanira.

No, ako se gleda po broju sopstvenih stripova u kojima je imala delatni suverenitet i nekakve karakterne lukove, pa, doktorka Isley aka Poison Ivy je već decenijama na meti organizovanog bojkota. Idealna kada je potrebno da se na Betmena baci neprijatelj za koga ovaj ne zna da li da ga noakutira, poljubi ili vodi direktno u azil za duševne bolesnike, Isleyjeva je, nažalost onda i tradicionalno korišćena samo u ovakve svrhe, bez dubljeg zalaženja u njenu, ispostaviće se, kompleksnu karakterizaciju i motive koji su, pa sve sem sebični i uskogrudi. Krunski dokaz je svakako i to da je prvi sopstveni serijal ona dobila tek 2016. godine i da je aktuelni strip o kome sada pričamo u startu ograničen na dvanaest epizoda iako bi se reklo da ovde ima materijala i ideja da se to tera mnogo duže i da dobijemo jedan epski tekući serijal nalik, možda, onome što trenutno imamo sa odličnom Catwoman.

G. Willow Wilson svakako ovde ne podbacuje i podseća nas zašto je u pitanju scenaristkinja sa jednim od ključnih serijala u Marvelu u ovom stoleću koji je, pored Runawaysa i, recimo, Milesa Moralesa, legitimisao ideju novih heroja sa ,,starim" imenima. Govorim, naravno, o Ms. Marvel, koju je Wilsonova kreirala i odmah vredi da napomenem da Poison Ivy iz njenog pera nema identičnu energiju inovacije i prevratničke ambicije, odnosno da ovo nikako nije jednako ličan strip kao što je bila Ms. Marvel.

Jer, naravno, ovo se niti dešava u Nju Džersiju niti je jedan od centralnih motiva pripadnost manjinskoj verskoj i etničkoj zajednici u zemlji koja sebe voli da opisuje kao društvo (neograničenih) mogućnosti. Poison Ivy je mnogo ,,klasičniji" superherojski serijal i bavi se značajno tradicionalnijim motivima, istražujući pritom složeni pa i konfliktni karakter protagonistkinje koja je naglašeno radikalna ne samo u stavovima već i, važnije, činovima, i pokušavajući da u ovome pronađe etičke nijanse koje će čitaoca isprovocirati da sam razmisli o ne samo ekološkoj katastrofi u koju čovečanstvo maršira bez zastajanja već i o široj problematici odnosa u društvu koji ovu vrstu valjajuće kataklizme, svima očigledne a skoro nikome dovoljno važne, omogućuju.



Poison Ivy je, u okviru ovih osam epizoda relativno spor, relativno kontemplativan strip u kome akcije ima retko i onda je formatirana kao traumatičan eksces radije nego kao feelgood pančlajn što stiže kao nagrada čitaocu već malo umornom od mudrovanja u monolozima. Njegova protagonistkinja je na putu bez povratka koji nije samo samoubilačka misija na čijem kraju će ona možda naći svrhovitost u koju sve vreme uprkos svojoj ja-sam-odlučna-okorela-superzločinka dispoziciji ona ne veruje do kraja, već i genocidna kampanja namerna da planetu Zemlju očisti od ljudske rase. Pamela Isley ovde, dakle, nije kostimirani supervillain sa ,,jazbinom" i možda armijom pomoćnika već jedna žena koja putuje po Americi u ukradenom kombiju i, pateći od sve češćih i dubljih psihodeličnih halucinacija, širi oko sebe spore gljive koja ulaze u ljudski organizam, tamo bujaju i ljude u smrt vode u stanju blagoslovene, psihodelične euforije.

Ovo je zanimljiv koncept, pogotovo jer vesti poslednjih nedelja govore upravo o opasnostima koje gljivične infestacije (za sada u SAD) mogu da donesu širokim slojevima stanovništva – a moguće trigerovano emitovanjem serije The Last of Us na HBO-u – ali je i suštinski zastrašujući jer nas strip poziva da budemo nemi saputnici na putešestviju koje za cilj doslovno ima istrebljenje čitave ljudske rase.

Veština koju Wilsonova demonstrira se, naravno, pronalazi u tome da smo mi ne samo na suvozačkom sedištu Pamele Isley već i u njenoj glavi i da slušamo misli koje su, pa, sve samo ne zle. Njena eko-logika je zdrava i bez vidnih rupa u rezonovanju a njena melanholična, zaljubljena obraćanja sada udaljenoj (bivšoj...) ljubavi, Harley Quinn su autentična i teraju nas na saosećanje sa Poiosn Ivy iako smo svesni da je njen plan naprosto monstruozan.



Ovo je važno jer čitalac sebe zaista zatiče u situaciji da iako ne može da opravda ono što Isleyjeva radi – ponovimo, ovde se radi o genocidu, ne o pukom terorizmu – može u potpunosti da se stavi u njen emotivni položaj i prepozna logičke skokove kojim je ova došla do ideje da je ovaj plan zapravo jedini ispravan.

Naravno, nije, i jedan od prelomnih elemenata stripa je upravo to da se Isleyjeva na svom putu, koji je po definiciji samotan i ne dopušta joj duže vezivanje za druge ljude – jer ih ona svojom blizinom ubija – dolazi do novih spoznaja i sama sa sobom debatuje o ispravnosti svoje odluke da uništi ljudsku rasu, prepoznajući u njoj, vrlo organski i spontano, kapacitet za dobro i razumno, za empatično i miroljubivo, prepoznajući, a bez neke velike diskurzivne eksplikacije da je u pozadini ekocida koji ljudska rasa izvodi na planeti ne puka ,,ljudska priroda" već njena maligna mutacija u vidu kapitalističkog, eksploatatorskog svetonazora koji nije, uprkos svemu što bi libertarijanci želeli da pomislimo, suština te ljudske prirode.

Dakle, ovo je sasvim pristojan eko-horor iz podžanra ,,zamišljeni superheroj bez maske luta provincijom i upada u male lokalne avanture", značajno bolja demonstracija ovakvog koncepta nego što je, recimo aktuelni Ghost Rider o kome sam pre nekog vremena pisao, a velikim delom na ime toga što je Wilsonova jedan vrlo promišljen autor. Tj. autorka. Najpoznatija po svojoj konverziji u islam i stripovima koji se između ostalog bave mirenjem tradicionalnih religija i savremenog, liberalnog društva, Wilsonova je, zapravo, mnogo širi intelekt i šire zainteresovana spisateljica koja se bavi brojnim savremenim društvenim problemima iz sasvim prepoznatljivo leve perspektive pa ovaj strip u sebi ima i rodne rasprave, ali nikada ne beži daleko od centralne teme koja se bavi savremenim kapitalističkim mentalitetom i ljudskošću koja je unutar sistema za oplodnju kapitala u najmanju ruku ukaljana, u najgorem slučaju potpuno poništena. Ovde ima epizoda koje pokazuju rad korporacija i iznutra, sa svim mrvećim realnostima posla u velikoj, obezljuđenoj firmi, ali i spolja, sa devastacijom prirodne okoline i lokalnim stanovništvom koje u ovakvoj situaciji zapravo pokušava da izvuče neki sitan ćar za sebe.

Utoliko, Pioson Ivy je ovde kao neka seksi verzija Petera Calmusa, obeležena gnevom ali dovoljno snažna da taj (pravični) gnev ne pojede svu njenu empatiju. A tu je i čitav podzaplet sa Green Manom, koji se bavi njenim ,,nadljudskim" poreklom i obrađuje traumatične događaje iz prošlosti koji su, nećete se iznenaditi, proizvod manipulacije naučnika zaraženog velikom dozom toksične muškosti. Wilsonova lepo rukuje ovim sada već generičkim motivom i ne pravi od njega tek ravni feministički pamflet već prikazuje kako je Pamelin odnos sa Jasonom Woodrueom jedna klasična priča o zlostavljanju a koja se završava u trijumfalnom i maštovitom horor-krešendu u kome će ona njega doslovno pojesti.

Moram da kažem da sam se u ovaj strip zaljubio već na prvim stranama kada sam video kako Marcio Takara na crtežu i Arif Prianto na kolorima kreiraju jedan bogat, sočan, višedimenzionalan prikaz ne samo Pamele i njenih misli već sveta oko nje koji neprestano buja i raste. Ovo je, na kraju krajeva strip o ženi koja kontroliše ,,ponašanje" biljnog sveta (mada, da, u pravu ste, gljive nisu biljke, ali rekao bih da spadaju u ,,green" koji u DC-ju oznavača carstvo za sebe) i Takara i Prianto su sjajni u pružanju čitaocu osećaja da se sve vreme nalazi usred nečeg živog, rastućeg, vibrantnog, stalno menjajućeg. Jedna od centralnih tema stripa je svakako taj ciklus žiota u kome ono što umire hrani ono što se rađa pa su Takara i Prianto sjajni u korišćenju kompleksnih tekstura i boja da nam pokažu ove procese na jednom praktično podsvesnom nivou. Naravno Takaru pamtim još od odličnih radova za BOOM! Studios ali i po recentnom, takođe odličnom, radu za Marvel (Captain Marvel, jelte) ali ovde je prevazišao sebe nudeći odlično pripovedanje i tonalni miks meditativnog, melanholičnog on-the-road narativa i psihodeličnog horora. Gostujući crtači (Atagun Ilhan, Brian Level) su takođe vrlo solidni ali Takara ovde drži predavanje. Naravno, moram da istaknem izvanredan letering koji radi Hassan Otsmane-Elhaou još jednom podsećajući da za njega ne važi ona maksima da je najbolji letering onaj koji ne primećujete. Otsmane-Elhaou je u svojim recentnim stripovima izrazito in-your-face sa smelim izborom kolora, fontova i formata ali on nikada ne žrtvuje čitljivost efektima i Poison Ivy je jedan od najfinijih primera njegovog majstorstva.

Ukratko, ovo je vrlo solidan strip koji se nekim savremenim i aktuelnim problemima (ne samo prvog sveta) bavi kroz humanizovanu priču o ženi koja je krenula da počini genocid pa onda shvatila gde greši. Vredi ga ispratiti do kraja pa vam Amazon link nudim ovde.

Pročitao sam AfterShockov miniserijal od pet brojeva, My Date with Monsters, a koji je išao od kraja 2021. godine do Marta prošle i dobio kolekciju u Julu. S obzirom da je u pitanju rad prilično visokoprofilnih autora urađen sa originalnom koncepcijom i svežim idejama, čitanje je uključilo i izvesnu dozu sete imajući u vidu da je AfterShock Comics krajem Decembra prošle godine objavio ulazak u postupak bankrota sa nekih 17 miliona dolara duga i procenom da oko 200 potražilaca čeka u redu da naplati dugove od posrćućeg izdavača.



A što je greota. AfterShock možda nisu vodili ljudi sa NAJJAČIM smislom za biznis na svetu ali su se oni zaduženi za kreativni deo posla jebeno trudili da se firma izdvoji od ostalih izdavača originalnim sadržajima i kvalitetnom produkcijom. Naravno, možda ih je ovo i oteralo u stečaj – rad sa visokoprofilnim autorima ali odustajanje od koncepcije tekućih serijala, krosovera i svega onog drugog što rade izdavači, trudeći se da maksimizuju zaradu, je verovatno na kraju svega bila plemenita ali ekonomski vrlo fražilna koncepcija. Kada imate na rosteru imena kao što su Brian Azzarello, Paul Jenkins, Mark Waid, Cullen Bunn, Garth Ennis itd. koji su svi svoje reputacije izgradili na dugačkim, ikoničkim tekućim serijalima, možda je okretanje formatu miniserijala od 4-5 brojeva posle koga se taj partikularni strip-univerzum napušta i nikad se ponovo ne poseti (sem u izuzecima kao što je recimo meni vrlo solidni Maniac of New York) zaista bilo neka vrsta komercijalnog samoubistva. A možda sve to nema veze nego neko tamo naprosto nije umeo da ishendluje poslovanje i proda kvalitetne miniserijale koje može da čita zahtevnija publika što nema vremena da se upušta u višegodišnji kontinuitet i zanima je interesantan koncept, dobro pripovedanje i jak crtež...

Meni je svakako prijao AferShockov fokus na baš to: stripove koji počnu i završe se unutar 4-5 epizoda i to je prostor u kome se obavi i sva karakterizacija i sva razrada originalne ideje itd. kao, jelte, nekakvi grafički romani ali ipak razdeljeni na epizode. Kako su za ovu firmu radili neki zaista pedigrirani scenaristi i crtači tako sam se uvek rado prihvatao njihovih izdanja, bez obzira što možda nisu uvek bila jednako dobrog kvaliteta. Sa AfterShockom sam barem uvek znao da ću dobiti nešto originalno.

My Date with Monsters  je pravi primer ovakvog pristupa radu jer je u pitanju strip sa originalnom idejom koga su radili vrlo ugledni autori. Scenarista Paul Tobin je čovek sa velikim iskustvom rada u mejnstrim stripovima – pogotovo za Marvel – a koji je potom ostvario i vrlo uspelu nezavisnu karijeru, partikularno sa porodičnim serijalom Bandette koji je crtala njegova žena i koji se zakitio višestrukim Eisner nagradama za digitalni strip. Danas je i uspešan romanopisac a My Date with Monsters mu je osvežavajući povratak creator-owned stripovima nakon nekoliko sezona rada na licenciranim stvarima poput Angry Birds i Plants vs. Zombies.



Sa druge strane stola sedi Andy MacDonald, pedigrirani crtač koji je radio gomilu superherojštine za Marvel i DC i mada ne spada u superstar ešelon, on ima jedan naglašen karakter u svom crtežu a sa My Date with Monsters  svakako je pokazao koliko napreduje i u pogledu urednosti pripovedanja. U poređenju sa recimo, takođe AfterShockovim serijalom I Breathed a Body, koji je MacDonald takođe radio, ovo je disciplinovaniji, manje razbarušen ali ne manje energičan strip. Kolore je radio DJ Chavis a letering, vrlo rutinirano, Taylor Esposito. My Date with Monsters je, bez ikakve sumnje, strip koji u produkcijskom smislu stoji čvrsto kano klisurina i privlači pogled čitaoca svojim kombinovanjem realistične, ,,odrasle" estetike i fantazijskih i horor elemenata.

I sama koncepcija je prijemčiva i originalna. Tobinov scenario je ambiciozan i on se u njemu izrazito potrudio da poveže jednu down-to-earth porodičnu dramu sa elementima komedije i bizarne, delirične elemente fantazije i horora u kojima košmari imaju kapacitet da iz sveta snova, koji bi trebalo da nije, jelte, stvaran, prodru u fizički svet ljudi i tamo tim ljudima nanesu konkretno zlo, uključujući povrede i smrt.

Ako ovo zvuči kao da je u pitanju zaplet nekakve mange, vredi dodati da su i glavni junaci dobrim delom japanskog etniciteta. Risa Himura, protagonistkinja ovog stripa, bivša je naučnica koja je radila na projektu što je od ispitivanja sveta snova i njegovog potencijala da se ovaploti u našem svetu pivotirao u smeru proizvođenja hipnagogičkih oružja gde bi vojska mogla da nanese gubitke neprijatelju napadajući snove njegovih vojnika. Ovaj je projekat implodirao kada se ispostavilo da je svet snova zapravo STVARAN, tj. opipljiv, odnosno da košmarna čudovišta iz podvesti i motologije zaista fizički postoje i da, zahvaljujući eksperimentisanju Himurinog tima, sada imaju način da fizički uđu u naš svet, posredstvom ljudi što imaju košmare.

Himura je već godinama u programu sličnom zaštiti svedoka, ali je i kreirala posebni preparat koji omogućava ljudima da spavaju bez košmara, što sprečava najveći deo intruzija čudovišta, sve dok kompletna populacija svaki put pre pavanja uredno popije po jednu pilulu preparata nazvanog, umirujuće, ,,Blanket". Naravno, incidenti se događaju i postoje posebne vojne jedinice koje reaguju u ovakvim slučajevima.

Ako ovo nije dovoljno ,,koncepta", Himura ima i ćerku koja je jedan od portala za čudovišta. Traumirana znanjem da je trenutno stanje u kome se svet nalazi posledica činjenice da je njen otac, Himurin pokojni muž, majku varao i lagao i zapravo svojeručno zasrao naučno istraživanje koje je pošlo po zlu i proizvelo nesreću za čitav svet, Machi sama ima košmare vrlo opasne po nju samu i okolinu. Risa Himura dobija neočekivanu pomoć od strane čudovišta koje jede druga čudovišta i predstavlja najjaču sponu sa svetom čudovišta koju ona ima, ali i od strane vojske koja pokušava da pronađe idealnog udvarača za nju, sledeći hipotezu da ako majka nađe novu ljubav, ćerka će prestati da ima košmare.

Je li ovo dovoljno komplikovano? Jer ako nije, ima tu i čitav podzaplet sa vojnicima koji se obučavaju da smuvaju Himuru i u njoj podstaknu zaljubljivanje, pa sa Machi koja i sama nalazi dečka i pita se što je njena majka sama i što tvrdi da je muvanje komplikovano kada je njoj to i lako i lepo... My Date with Monsters ima veliku ambiciju da bude strip sa više slojeva i apsolutni višak koncepcije u odnosu na broj strana na raspolaganju.




Jer ovde treba naći mesta i za dugačke scene saspensa horora i akcije u momentima kada izmet lupi o fen i dobijemo jedno izrazito strašno čudovište koje kombinuje indonežanske i japanske folklorne motive i ubija ljude iz očiglednog zadovoljstva i radoznalosti, pa odlaske u svet čudovišta, pa podzaplete sa Himurinim bejbisiterkama, izlascima sa udvaračima, Machinim pokušajima da mami nađe partnera...

Zaista, da je ovo manga, imala bi tokom dugačkog perioda izlaženja mesta za sve te promene tona, duže narativne lukove komedije, drame, horora, akcije, za karakterizaciju različitih sporednih likova... Međutim, ovo je strip od svega pet epizoda standardne severnoameričke dužine i koliko god da su Tobin i MacDonald vešti u kreiranju svake od narativnih epizoda i set pisova, sa vrlo funkcionalnom kombinacijom ekspozitornog (a karakternog) pripovedanja u prvom licu, skakanja na druga mesta da se vidi šta rade drugi likovi i crteža koji je informativan i atraktivan u isto vreme, krajnji utisak je ipak da ovom stripu fali solidan broj strana da bi sve to ,,leglo" na svoje mesto. Ovako kako je, neke se stvari moraju komprimovati, neki podzapleti se završavaju veštački. Najmanje sam zadovoljan otkrićem u minut do dvanaest da odnos između sveta ljudi i sveta čudovišta nije zaista onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, a koje menja perspektivu likova na rat koji vode sa košmarnim monstrumima. Ono je dato kroz ekspozitorni dijalog, bez prikazivanja i time je i efekat koji treba da ima na čitaoca umanjen a efekat koji to otkriće ima na likove deluje veštački i nezarađeno.

Utoliko, My Date with Monsters je primer stripa koji demonstrira zanatske kvalitete autora i ima ambiciozan koncept ali koji je sapet svojim petodelnim formatom i ne uspeva da te ambiciozne ideje dovede do prirodne razrade. Pa otud pričamo i o ne sasvim uspešnom projektu. No, MacDonaldov crtež je ovde vrlo prijatan za oko, sa disciplinovanim ali energičnim pripovedanjem i nekim odličnim dizajn-rešenjima kada su čudovišta u pitanju. Kolori, iako ne naročito živi svakako doprinose postizanju željene atmosfere pa je ovo strip koji je od početka do kraja zanimljiv za čitanje i prijatan za oko uprkos svojim nesavršenostima. Amazon kolekciju prodaje ovde, a AfterShock i u stečaju najavljuje nove stripove (doduše skromno) od kojih je jedan treći Maniac of New York serijal. Pa, hajde, navijamo.

Pre par nedelja se petim brojem završio miniserijal Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores i kao stari Marvelov sledbenik ne mogu da kažem da nisam bio zaveden, iskorišćen (na kraju možda malo i odbačen?) pričom koja je ne samo uglavnom bazirana na dijalozima i karakterizaciji, sa veoma malo akcije, već i koja ide u neke od najranijih perioda Marvelovih stripova (u vreme kada se to još zvalo Timely Comics i prikazivalo superheroje kako jebu kevu nacistima po Evropi) da bi osamdeset godina kasnije izvodilo gorke, trezvene, ali možda malo i optimistične  zaključke o prijateljstvima skovanim u ratu i životima provedenim u stalnom prisećanju tog rata.



Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je napisao Christopher Cantwell, a što me je, priznajem, malo i iznenadilo, Cantwell je sa svojim radom na Iron-manu isposlovao sebi dosta odlične reputacije i dobre volje i mada je deo toga iskoristio da nastavi da radi nekoliko projekata iz strasti poput Hellcat i Gold Goblin serijala, nisam očekivao da se Namor, kralj Atlantide (ili, jelte, bivši kralj, ez d kejs mej bi u ovom stripu) nađe na spisku njemu omiljenih likova iz Zlatnog doba o kome smatra da ima nešto smisleno i značajno da kaže. End jet hir vi ar.

Cantwell je, štaviše, vrlo eksplicitno pojasnio, pogovorom na kraju prog broja koliko su junaci iz Timely Comics serijala značajni u pogledu njegove percepcije super-heroja, citirajući Buisekov i Rossov uticajni serijal Marvels kao varnicu što je zapalila njegovo interesovanje da se vrati decenijama unazad i pozabavi nečim što on izjednačava sa praktično arheološkim radom. Cantwellova teza je da danas, a pogotovo, dodao bih ja, u kontekstu činjenice da većina moderne publike do Marvelovh propertija dolazi putem filma i televizije, percepcija evolucije odnosa između Marvelovih protagonista i njihovih individualnih karakterizacija često isključuje period vezan za Drugi svetski rat u kome su nastali neki od likova što i danas imaju aktivne uloge u Marvelovom univerzumu, uključujući njegovu kinematsku inačicu. Utoliko, nije mi ni potpuno zaumna ideja da je uredništvo odobrilo da se radi Conquered Shores, računajući da je preko, u DC/ Warner taboru projekat Aquaman ispao dosta dobro i da je film sa glavnim junakom koji je kralj Atlantide iz stripa što je začet 1941. godine odradio dobar posao, te da nema stida u tome da se i pod Diznijevim skutom isproba sličan projekat, sa svojim kraljem Atlantide koji je, eto preokreta, dve godinice stariji od Aquamana. (Da se, da prostite na jadnoj igri reči, isproba proverbijalna voda.)

Naime, iako je dosta poznato da je veliki broj Marvelovih likova nastao kao nimalo stidljiva imitacija postojećih DC likova, Namor je jedan od notabilnih izuzetaka, kreacija Billa Everetta, sa poreklom koje je od početka bilo problematično u smislu da moćni podmorski heroj nije zaista bio heroj u svojim prvim inkarnacijama, naprotiv, da su njegova prva strip-pojavljivanja igrala na kartu gnevnog čoveka iz dubina okeana koji ima problem sa ljudima ,,sa površine" i ne stidi se da im to silom pokaže.



Ova karakterizacija nije nikada zaista izbrisana i osamdeset i kusur godina kasnije Namor je nezgodni anti-heroj, pa onda povremeno i čist negativac koji je opterećen snažnim besom (dobrim delom zasnovanim na identitetskoj krizi jer je u pitanju pola Atlantiđanin a pola ,,površinac", kao i Aquaman, uostalom) i osećajem da je njegovo kraljevstvo uvek ugroženo ponašanjem ljudi sa kopna, pa su mnoga Namorova pojavljivanja, uključujući i u najskorije vreme bila karakterisana agresivnim, ratničkim odnosom prema kopnu. Namor je, da se razumemo, omiljeni Marvelov Bad Boy (ne zaboravimo da je u pitanju i neka vrsta grešne simpatije Sue Storm iz Fantastic Four) ali ova persona je donekle i kalup u kome je Namor zatvoren poslednjih decenija i odakle ga vade samo za pojedinalne epizode. Namor the Sub-Mariner: Conquered Shores je Cantwellov pokušaj da uđe ispod, da izvinete, površine, i u Namoru pronađe unutarnji konflikt. Namor, na kraju krajeva, jeste ,,polutan", pola čovek a pola Atlantiđanin koji se na presto Atlantide ispeo ne pomoću šarma i diplomatskih veština već najpre silom i beskrupuloznošću, dokazujući, jelte, da je ,,čistiji" podmorac od čistih Atlantiđana, pa je onda Conquered Shores jedna dugo potrebna introspektivna analiza njegovih motiva ali i pojavnih oblika njegove ličnosti, njegovih, uostalom, postupaka tokom duge istorije, a koji su od Namora napravili ono kako ga drugi ljudi vide, ali ne nužno ono kako on sebe vidi.

Za potrebe ovog stripa narativ je pomeren u (moguću) budućnost u kojoj je najveći deo površne planete Zemlje prekriven vodom i Atlantida je konačno i u praksi ono kako je sebe videla toliko stoleća unazad: vodeća sila na planeti, imperijalna država koja sada zaista vlada inteligentnim životom na Zemlji. Kadrovi koji strip otvaraju, sa rukom Kipa slobode koja još jedino viri iznad površine mora, držeći neugaslu, jelte, baklju u jednom ironičnom demonstriranju da će voda na kraju uvek doakati vatri (sa svim prometejskim, jelte, konotacijama te vatre) postavljaju najveći deo estetike samog stripa. Ovo nije priča o kataklizmi koja nastupa i herojima koji se trude da je spreče. Ovo je priča o kataklizmi koja je došla i prošla, o novom svetu koji je iz nje, khm, izronio i herojima koji se osećaju staro, umorno i sa mnogo gorčine sede i analiziraju sopstvene živote i istorije pitajući se šta zaista znači biti heroj i jesu li to na kraju zaista bili ili, makar, jesu li dorasli slici koju su o njima imali drugi.



Cantwell ovo piše barokno, sa puno monologa i dijaloga, koristeći metaforu o vatri i vodi do njenih krajnjih granica, pa crtač Pasqual Ferry mora da se zaista potrudi da jedan u suštini smiren, kontemplativan narativ nekako ne pretvori u procesiju portreta i glava koje pričaju. Prizori potopljene planete i ostrvcava suve zemlje u sada skoro bekrajnom okeanu svakako pomažu da strip dobije jednu epsku, svečanu postapokaliptičnu atmosferu, pogotovo sa kolorima Matta Hollingswortha (i ,,podvodnim" leteringom Joea Caramagne). Ja nisam preteran ljubitelj Ferryjevog uglastog stila, sa tankim linijama i gotovo kubističkim figurama, ali sa Hollingsworthom na kolorima, ovaj strip svakako dobija dosta karaktera.

A karakter je i u njegovom središtu. Ovo je u velikoj meri analiza Namorove ličnosti i jedno nesputano valjanje u osećaju krivice, promašenosti, ali i nikada zaista pripitomljene sujete i osećaja inferiornosti koji truje čak i najplemenitije momente kraljevske dominacije iz Namorove istorije. Pisan maltene kao nekakav gameofthronsovski polomljeni ep, Conquered Shores nam daje Namora koji se zaista trudi da učini nešto značajno i plemenito na kraju svoje, jelte, karijere, postajući sve više svestan da svet za koji se borio u ovom trenutku zapravo više nema mnogo potrebe za njim. A što je moćno mada zastrašujuće osećanje.

Utliko, prirodno je da se naspram njega stave neki od njegovih najstarijih prijatelja i neprijatelja, od doktora Dooma (i, er, Machine mana), pa do njegovih kolega iz Invadersa, Kapetana Amerike i originalnog Human Torcha. Odnos trojice muškaraca koji su se borili rame uz rame protiv nacista i uprkos sasvim različitom porekli našli zajedničku prirodu u suprotstavljanju zlu, ovde je u centru karakternog rada i, ako ste imalo vezani za klasične Marveove likove, bićete dirnuti.

Strip zaista nema mnogo akcije i više se bavi posledicama društvene nepravde i diskriminacije nego što troši strane na pesničenje, no, kada do pesničenja i dođe, Ferry kreira taj osećaj zaista zastrašujućih sila na delu, bežeći od ispraznog spektakla i dajući akciji meru fatalnosti koja prija ovom stripu.

Old school Marvelovi zombiji će ovde svakako imati čemu da se obraduju, uz kompleksnu politiku Atlantide i napete, uzbudljive odnose između bivših Invadersa, ali čak i ljudi koji ne znaju ko je Jim Hammond (dakle, taj originalni Human Torch) će ovde dobiti jedan solidan naučnofantastični narativ o planeti što je ljudsku rasu ostavila iza sebe i evoluciji koja je istovremeno i društvena koliko i biološka. Lep, mali strip i možda sasvim solidan predložak za budući film. Amazon će kolekciju imati u Maju na ovom mestu, a pojedinačne epizode imate ovde.

Pročitao sam Hendrix – Electric Requiem, jednu impresionističku biografiju Jimija Hendrixa, jednog od svakako najvažnijih rok gitarista u istoriji, jelte, savremene popularne muzike, a, ako pitate ljude moje generacije, i najvećeg gitariste svih vremena, koji je revolucionisao pristup ovom instrumentu, spojio bluz, psihodeliju, hard rok i avangardu u amalgam što će narednih pet decenija proizvoditi prevratničke talase i pozivati čitave nove muzičke žanrove da se kristališu iz primordijalnog haosa.


Hendrix – Electric Requiem je na Engleskom jeziku objavio američki Ablaze Publishing Avgusta prošle godine, da bi tvrdo koričena verzija stigla nekih mesec dana kasnije, početkom Septembra. Ovo je, ipak, evropski strip i koliko mogu da utvrdim, italijanska verzija je izašla još 2016. godine, za Edizioni BD, pod naslovom Jimi Hendrix – Requiem Elettrico, mada je verzija na Španskom jeziku izašla još pet godina ranije, 2011. godine za Ediciones La Cúpula. Autori su Italijani, i originalno je strip izašao 2010. godine u italiji ali ja njoj ne umem da uđem u trag i da vam kažem ko je bio izdavač. No, nije da je to mnogo bitno. Hendrix je umro pre više od pet decenija i na svaki način ova je biografija više hagiografija nego nekakav naučno precizan spisak faktografski proverenih i utvrđenih činjenica. Štaviše, autori u pogovoru vrlo otvoreno i pošteno ukazuju koje su scene potpuno izmišljene i služe više da bi uhvatile duh vremena i svetonazor generacije nego da bi se predstavljale kao istorijska građa. Fer? Fer.Jer, Hendrix je već u vreme kada sam ja počeo da slušam savremenu rok muziku – dakle u ranim osamdesetima, već više od decenije bio počivši ali priča gitaristi koji kao da nije bio sa ovog sveta je dosegla već mirske proporcije. Treba imati na umu: koncept ,,gitarskog heroja" nije zaista postojao pre Hendrixove generacije i vrlo je moguće da, da nije bilo njega, nikada ne bi ni bio kristalizovan. Naravno da su uporedo sa njim stasavali ljudi poput Jimmyja Pagea, Erica Claptona (čovek za koga su krajem šezdesetih po Londonu ispisivali grafite ,,Klepton je Bog"), Petea Townshenda, Ritchieja Blackmorea, nedavnopočivšeg Jeffa Becka, Carlosa Santane, Petera Greenea, pa nešto kasnije Angusa Younga i čitave originalne heavy metal postave iz sedamdesetih, ali vrlo je verovatno da je baš Hendrix bio taj koji je gitaristu u rok bendu izneo na pijedestal obožavanja, oteo poziciju frontmena od pevača kome je ona možda prirodno morala da pripada i pretvorio gitaru u sakralni objekat a njenog operatora u herojsku figuru.Nije, naravno da pre Hendrixa nije bilo revolucionarnih gitarista u još uvek mladoj rok muzici – na kraju krajeva Chuck Berry i gomila crnih električnih bluzera koji su uticali i na njega samog (a onda i na Hendrixa) su donosili u novu muziku zvuke koje niko nikada ranije nije čuo, ali kod Hendrixa je na delu bio vrlo srećan spoj revolucionarne sviračke tehnike i zvučne estetike, sa ekstremno upečatljivim vizuelnim imaginarijumom u kome je muzičar delovao kao uhvaćen usred šamanskog rituala doticanja onostranog, sa sve jakim erotskim konotacijama – uostalom i na omotu ovog strip-albuma je umetnička reimaginacija jedne od najikoničkijih Hendrixovih tehnika – sviranje gitare jezikom.





Dodatni element koji se ne sme zanemariti je svakako i vreme i mesto. Hendrix je imao EKSTREMNO kratku karijeru, sa jedva osam godina profesionalnog bavljenja muzikom i svega četiri zvanična albuma izašla u razmaku od četiri godine. No, pitanje je koliko bi Hendrixova karijera uopšte i postojala da je ostao u SAD na transverzali između Sijetla, Nešvila i Njujorka, svirajući u raznim ritam i bluz bendovima i tezgareći za crkavicu svako veče. Hoću reći, preseljenje u London, gde se formirao njegov prvi bend u kome je bio lider, Jimi Hendrix Experience, je naprosto bilo presudno – ispostavilo se da crni američki muzičar ima manje strukturalno-rasističkih prepreka da se s njima izbori u Ujedinjenom kraljevstvu nego kod kuće, ali i da je atmosfera londonske i, šire, britanske scene što je do tog momenta već godinama uzimala američki predložak rokenrola i sa njim radila neveriovatne stvari bila jako stimulativna i za Hendrixa.
Tri albuma koje će Experience snimiti ostaju do danas neke od najfinijih ploča rok muzike sa još uvek zapanjujućim rasponom zvuka i tehnika koje su spajale tvrdi ritam i bluz, psihodeliju i elektroakustičku avangardu na jedan potpuno organski način.Moram da priznam da je mene slušanje Hendrixa u orgomnoj meri pokvarilo ne samo jer su mnogi metal bendovi koje sam tokom kasnijih mnogo decenija slušao delovali naprosto nedovoljno maštovito (a ja sam ipak zakleti metalac, ako to nije bilo jasno do ovog momenta) već i jer je gomila akademske avangarde koju sam kasnije slušao umela da zazvuči prosto previše konceptualizovano a sa manje uzbudljivim zvučnim rezultatima od onog što je radio Hendrix.Naravno, legendarnosti legende o Hendrixu u mojoj mladosti je svakako doprinelo i to da, u to vreme, videti rok muzičare kako sviraju nije bilo baš tako lako. Danas imamo internet, JuTjub, torente i sve ostale načine da u nekoliko sekundi dođemo do skoro svakog video-zapisa iz istorije čovečanstva, ali u osamdesetima smo imali samo državnu televiziju gde ste, ako ste imali sreće, možda videli 5-6 muzičkih spotova mesečno, te presnimke VHS video kaseta koje ste gledali kod nekoga u gostima. Videti Hendrixa na bini kako svira, zatim lomi gitaru udarajući njom o patos, pa je polije benzinom i zapali je tada bilo jednako kao prisustvovati ezoteričnom ritualu kome tek treba saznati značenje.Italijanski crtač Gianluca Maconi koji je uradio crtež u ovom albumu je vrlo izgrađen i cenjen autor sa dosta solidnom količinom uspešnih radova za italijanske ali i francuske izdavače (Soleil) u svom katalogu, uključujući rad na visokotiražnom serijalu Elves. Njegov crtež je, ako smem to da kažem, vrlo Amerikanizovan, sa čistim linijama, pravilnim panelima i lejautom koji je dinamičan ali nikada natrpan i ostavlja prostora prizorima da dišu – ovo je strip koji meša fantazijsko i dokumentarističko vrlo uspešno a kolori koje je radio Tentacle (pretpostavljam da je u pitanju studio) su snažni i sa forsiranjem nijansi purpurnog, odlično se uklapaju u imaginarijum kreiran Hendrixovim pesmama.Scenario je radio Mattia Colombara o kome ne uspevam da nađem mnogo podataka na internetu. Ovaj mu se album navodi kao prvi internacionalno objavljivani rad ali pretpostavljam da čovek rođen 1974. godine ima u svom siviju i još neki strip pre ili posle ovoga. No, moguće je i da je njegova primarna profesija – proizvodnja vina – zabavnija od pisanja stripova.Kako god bilo, Hendrix – Electric Requiem je strip koji vrlo ozbiljno doživljava Hendrixovu mitološku dimenziju i zapravo je i formatiran kao priča o onome šta se dešava nakon Hendrixove smrti, na prelasku u zagrobni život, a sa pregledom njegovog ovozemaljskog postojanja spakovanim u dugački flešbek.





Ono što je srazmerno neočekivano je da ovaj strip, iako se bavi stvarima koje nisu bile lepe u Hendrixovom životu – rasistička diskriminacija kao najočiglednija – zapravo u prilično širokom luku zaobilazi jednu od značajnih tema koje se nekako ne mogu zaista odvojiti od njegove ličnosti: korišćenje psihoaktivnih supstanci. Ne samo da je Hendrixova muzika bila prožeta psihodeličnim vizijama a nastupi očigledno utemeljeni na iskustvima organizma poguranog daleko preko granica svakodnevnog i banalnog, nego je i njegova smrt – davljenje u sopstvenoj povraćki u dubokom snu – nesumnjivo vezana za kombinaciju alkohola, barbiturata, amfetamina i kanabisa koju je autopsija utvrdila u njegovom organizmu.I, sad, normalno je da ne želite da baš insistirate na tome da je osoba čiju biografiju pravite – kako biste slavili njenu jedinstvenu umetničku viziju – bila godinama praktično na granici samouništenja (pogotovo tokom turneja na kojima su amfetamini bili praktično svakodnevna dijeta), ali autori biraju dosta neobičan okvir za svoju priču o Hendrixovom životu, praveći paralelni fantazijski narativ u kome je on mladi princ Valijant što se bori protiv zmaja. Moram da kažem da se još uvek češkam po glavi na ime ovog izbora motiva s obzirom da fantazijski imaginarijum (pogotovo nešto tako konkretno kao što je princ Valijant) nikada nije preovlađivao u Jimijevom izrazu i da bi nekakav naučnofantastični mizanscen, ako se već moralo ići u ovu stranu, bio primereniji. Autori svakako nastoje da pokažu kako je veliki gitarista celog života bio jedno, jelte, dete, koje se borilo da spasi svoju dušu i to je, razume se, jedno legitimno gledanje na prerano otišlog heroja, ali je, za moj ukus, i previše romantično i ignoriše neke realnosti ne samo Hendrixovog života već i čitave ere rokenrola u kojoj je živeo i koju je vrlo presudno i sam oblikovao.No, ovakav kakav je, ovaj strip nije rđav. Fantazijska dimenzija svakako funkcioniše sama za sebe i ima svoj emotivni naboj iako je generička, dok je dokumentaristički deo stripa urađen uglavnom korektno u svojoj iscepkanosti na fragmente i vremenskim skokovima. Na početku teksta sam pomenuo da je ovo ,,impresionistička" biografija i ovde možemo da budemo zadovoljni što je crtež radio Maconi jer su kasniji delovi albuma u kome ima malo teksta a mnogo rekonstrukcija ikoničnih Jimijevih poza i grimasa vrlo upečatljivi i imaju postersku energiju.Hendrix – Electric Requiem, dakle, možda nije onako kako bih ja uradio biografiju muzičara koji mi ekstremno mnogo znači u životu, ali ima svoje kvalitete. Crtež i kolor su vrlo solidni, kao i letering u engleskom prevodu – radio ga je ugledni Troy Peteri – i ako ste slučajno neko ko do sada nije bio upoznat sa legendom o Hendrixu, ovo svakako nije najgore mesto na kome možete da počnete svoje hodočašće. Amazon vam nudi tvrdo koričenu kolekciju ovde.

Krajem Januara ove godine Europe Comics je izbacio Engleski prevod veoma simpatično nacrtanog albuma Léo in Little Pieces, a koji je za Dargaud izašao u originalu kao Léo en petits morceaux negde tokom 2022. godine. Iznenađujuće malo sam video reakcija na ovaj, recimo, grafički roman, s obzirom da on sadrži mnoge elemente evropskog, pogotovo franko-belgijskog stripa koji umeju da uhvate i angolofonu publiku za, jelte, gušu i očaraju je svojim šarmantnim dahom gorkoslatke romanse, istorijske proze, ali i fokusom na neku vrstu ženskog pisma u okviru te romantične i istorijske koncepcije. Koliko umem da vidim, u trenutku dok ovo kucam ni jedan jedini ,,zvanični" prikaz ovog albuma nije izašao ni na jednom sajtu koji se profesioalno bavi stripom na Engleskom jeziku a što je u najmanju ruku nepravda. Ovo je interesantan i prilično ubedljiv debitantski rad za francusku autorku po imenu Mayana Itoïz i zaslužuje više pažnje. Pa dajmo joj je malo.



Itoïzova inače nije nikakva mladunica, a ovo joj je debi samo u smislu da se radi o prvom kompletno autorskom albumu koji je sama proizvela, radeći i scenario i crtež i kolor. Žena je rođena 1978. godine u Bajoneu, a studirala lepe umetnosti u Tuluzu i kako već to ide sa ljudima koji vole da se bave crtanjem, dobar deo svog života je provela kao nastavnica u školi da bi, jelte, od nečeg mogla da plati račune. No, njena paralelna karijera ilustratorke traje već dugo, sa komercijalnim radom koji se tiče ilustracije knjiga, kancelarijskog materijala itd. U svetu stripa, Mayana već iza sebe ima saradnju sa izdavačima od ugleda kao što su Glenat ili Dargaud a za ove potonje je radila kao ilustrator na uspešnom dečijem serijalu albuma Le Loup en slip (tako je, vuk u gaćama) koji su napisali Wilfrid Lupano i Paul Cauuet. Mayana Itoïz je i jedna od osnivačica udruženja The Ink Link koje smo već pominjali na ovim stranama a u pitanju je asocijacija strip-profesionalaca koji svoj talenat i (kakav, jelte, takav) društveni uticaj koriste da se pozabave nekim van-umetničkim pitanjima iz domena socijalne pravde, humanitarnog aktivizma, očuvanja životne sredine... U svojoj funkciji članice The Ink Link Itoïzova je tokom pandemije sarađivala sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i bila jedan od učesnika strip-projekta Faire face a koji je bio posveta francuskim negovateljima i zdravstvenim radnicima koji su, jelte, što metforički a što stvarno izginuli tokom te iste pandemije.

Žena na svom mestu, dakle, a pritom i sjajna crtačica, te koloristkinja koja je svoj stil, vrlo primeren za dečiju literaturu u slučaju Léo in Little Pieces stavila u službu jedne znatno manje dečije tematike i kreirala jednu, pa, uz rizik da zazvučim veoma klišeizirano, gorkoslatku priču o nekoj vrsti zabranjene, možda i nemoralne ljubavi i životu koji je nastavio da se odvija nakon završetka velike tragedije, ostavljajući svoje, jelte, protagoniste da se pitaju kako bi neki drugi život, bez te tragedije, možda izgledao.

Mayana Itoïz je Léo in Little Pieces zapravo bazirala na životu svoje bake, svakako romansirajući stvarnost u meri u kojoj je to neophodno kako biste proizveli književni (ili stripovski) narativ, ali zasnivajući zaplet ali i estetiku na delićima priče koje je čula u porodici a zatim i na fotografijama koje je familija sačuvala i koje su joj dale inspiraciju i osećaj za to kako ispripovedati storiju kojoj nije mogla sama svedočiti ali koju je u sebi osetila.



Léo in Little Pieces dešava se u nekoliko vremenskih perioda, sa početkom u 1965. godini kada sad već sredovečni nemački par putuje kroz baskijski region Francuske i kada suprug postaje svestan da žena koja ih je primila u kuću/ kafanu u provinciji zapravo JESTE Léo, odnosno Léocadie, mlada Francuskinja koju je poznavao za vreme Drugog svetskog rata kada je u okviru okupacionih trupa vermahta sedeo u ovom delu zemlje i maltretirao lokalno stanovništvo.

Dobro, sad, ,,maltretirao" je jak izraz jer strip i sam pokazuje da su Nemci u ovom delu sveta bili daleko civilizovaniji i pristojniji nego što je bio standard u našim, slovenskim krajevima. No, ne treba sumnjati u to, Nemci su bili okupator a Francuzi vrlo natušteni kada bi videli da lokalne devojčice umeju da padnu na šarm vojničke uniforme i da sa nekim od tih, jelte, okupatora, budu i bez implicitne ili eksplicitne pretnje silom ili ucene. U tom smislu, kada kažem da je Franz ,,poznavao" Léo, tu impliciram i, jelte, biblijski smisao.

Doduše Léo i Franz nisu bili ljubavnici tokom Drugog svetskog rata, jer je ona bila u ljubavi sa njegovim klasićem Felixom. Susret sa sada oženjenim Franzom (i  Léo se udala, i izrodila silnu porodicu), u 1965. godini i raspitivanje o Felixu – a koji je, kaže joj Franz poginuo skoro odmah nakon što su njihovu jedinicu prebacili u Sovjetski savez, kod nje okida jaku plimu uspomena na 1942. godinu.

Najveći deo narativa se i dešava tokom Drugog svetskog rata i prikazuje komplikovan odnos između dve nacije koje su istorijski mnogo ratovale međusobno a gde i pored okupacionog odnosa postoji jasna bliskost između nekih vojnika i nekih civila. Strip se bavi u velikoj meri čistim i nevinim osećanjima mlade devojke koja zna da su i okolnosti i njeni činovi neprirodni ali koja je i, intuitivno makar, svesna da nikada više neće biti mlada i da neki momenti u životu naprosto ne mogu da se ponove. Pozadina njene veze sa Felixom komplikovana je ne samo sve većim gnevom lokalnog stanovništva koje smatra da je to što ona radi po definiciji nemoralno a u ovom kontekstu na granici izdaje, već i razvojem ratne situacije. Konkretno, kako meseci prolaze i relativno miroljubiv odnos između lokalnog stanovništva i okupatorske vojske se komplikuje pritiscima odozgo, potragom za Jevrejima, crnoberzijancima, beguncima iz zarobljeništva. Léo i sama doživljava izvesnu količinu nasilja od strane vojnika da bi na kraju, posle odlaska nemačke vojske bila na meti narodnog gneva i viđena za šišanje do glave kako bi kolaboracionistkinja bila makar simbolički kažnjena i ostrakizovana iz zajednice.



Léo in Little Pieces, međutim, nije NAROČITO dramatičan narativ i veliki deo onoga što bi druge ovakve priče prikazivale kroz dinamične scene sukoba – makar verbalnih – u ovom stripu je internalizovano. Možda više nego u drugim stripovima ovde je čitalac svestan da je ,,kamera" velikim delom narativa fokusirana na samu protagonistkinju, baveći se njenim izgledom i izrazima lica, unutrašnjim životom koji se ospoljava kroz grimase i poze. Ona je rastrzana između strasti i ljubavi koje oseća ali i prkosa koji prirodno dolazi uz sve veću bahatost Nemaca, ona sebe ubeđuje da je Felix drugačiji od ostalih i mada za njega ima samo najnežnije misli, pred drugima demonstrira inat i bunt koji je u jednom trenutku skoro skupo koštaju.

Itoïzova ovo ne radi ni u kakvom akcionom ključu i Léo in Little Pieces je strip koji svoj realistični, slice-of-life pristup kombinuje sa malo reflektivnog, meditativnog senzibiliteta i to mu lepo ide. Događaji se često svode na verbalno objašnjenje onog što se desilo i neme emotivne reakcije likova na spoznaju da je rat, jelte, sranje i da niko ne voli što se u njemu nalazi, bez obzira na to sa koje je strane. Ovde nema ni heroja ali ni stvarnih antagonista i sve je smešteno u jedan period opšte nesreće u kome, paradoksalno, neki mladi ljudi traže svoju sreću.

Mayana Itoïz vrlo uredno pripoveda, koristeći jasan, pažljivo posložen lejaut i dobro odmerene rezove između scena ali i skokove između vremenskih perioda. Njen crtež je pritom, kako rekosmo, primeren dečijoj literaturi, sa simpatičnim mladalačkim likovima, ali je rad ovde artistički sa jakom, neujednačenom bojom i debelim, grubim linijama koje svemu i daju taj ,,detinji" izgled. Opet, sve je to vrlo prijatno za oko, od kolora koji puno doprinosi atmosferi, pa do fizionomija likova. Moj jedini prigovor ide na letering (makar u ovom Engleskom prevodu) gde je odabran font koji imitira pisana slova i time čini čitanje dijaloga nepotrebno napornim.

Léo in Little Pieces je priča bez pravog zaključka, ali ona time čuva autentični dah storije koja je izvučena iz ljudskog života i pokušava da ga sažme, a on se otima. Ovde nema pobednika niti poraženih a pouka je možda i jako jednostavna – okolnosti nas ne pitaju kada da se dogode a mi ne možemo da biramo kada i gde smo se rodili – no, Léo in Little Pieces je tonalno izuzetno dobro odmeren i ostaje uz čitaoca dugo nakon zaklapanja albuma. Europe Comics ga prodaje ovde.

Trenutak je i da kažemo koju o aktuelnom Marvelovom tekućem serijalu She-Hulk koji je sa izlaženjem počeo Januara prošle godine i do sada naređao devet brojeva. Reputacija autorke ali i kvalitet serijala, plus generalne okolnosti vezane za veliku Marvelovu zelenu heroinu sugerišu da bi ovo mogao biti strip koji će izlaziti narednih nekoliko godina pa vam je ovo prilika da se ukrcate na kompoziciju relativno rano i pratite razvoj karijere najboljeg njujorškog advokata među gama-ozračenim superherojima u realnom vremenu.



She-Hulk je zanimljiv lik već i po tome što je, kako legenda kaže, nastala gotovo isključivo da bi Marvel bio siguran da neko drugi neće kreirati heroinu sličnog imena i nakačiti se na popularnost njihovog Hulka, pa je tokom poslednje četiri (i kusur) decenije njena stripovska karijera bila obeležena dahom neobaveznosti i eksperimentalne zabave. Zelena snagatorka je tokom prvih desetak godina postojanja bila članica i Avengersa i Fantastic Four, čisto jer je to bilo apsurdno, a već je John Byrne kasnih osamdesetih i ranih devedesetih ovaj strip pisao (i crtao) kao satiru na superherojskižanr sa čestim rušenjem četvrtog zida.

Činjenica je da su danas u superherojskom poslu izdavači malo skloniji da promisle kako se uklapaju likovi i dela, pa smo poslednjih godina imali dosta primera da stripove sa ženskim protagoniskinjama pišu žene, kako bi se njima dala jedna autentičnija perspektiva. Ovo, naravno, nije garancija KVALITETA stripa ali jeste pozitivna inicijativa u smeru diversifikovanja glasova, svetonazora i iskustava koja se utaču u proizvodnju ove literature, izvlačeći je iz ekskluzivne niše gde je ona namenjena samo svirepim (muškim) gikovima i postavljajući je nešto bliže ,,mejnstrimu" onako kako se on definiše u drugim medijima. Ovo naglašavam jer je aktuelni She-Hulk serijal zapravo osetno bliži ,,chic-lit" estetici nego što biste možda očekivali ako ste se sa She-Hulk upoznali čitajući aktuelni Avengers a gde je ona prikazana najčešće u svojoj divljačkoj, ,,savage" personi.

A naglašavam i zato što su praktično svi najvažniji autori She-Hulk u njenoj istoriji bili muškarci, od Davida Anthonyja Krafta i Byrnea u osamdesetima i devedesetima, preko Petera Davida i Dana Slotta u ovom veku, do najrecentnijeg rada Charlesa Soulea. Jedini notabilan serijal u kome je She-Hulk pisala žena bio je serijal nazvan naprosto Hulk, rađen za vreme smrti ,,pravog" Hulka (Brucea Bannera) a koji je pisala Mariko Tamaki, baveći se istraživanjem traume i posttraumatskog poremećaja, time izmeštajući glavni lik  iz za nju uobičajenog kompleksa advokatske prakse, ekstavagantne avanture i postmodernog humora.

Meni se Tamakin serijal nije naročito dopao jer sam, valjda, star i činilo mi se da autorka (koju inače volim) naprosto ignoriše jake strane ovog lika za račun tematike koju preko njega ne obrađuje posebno spretno, pa mi je aktuelni She-Hulk, dakle ovaj o kome danas pišemo, odmah lepše (i toplije) zaprijao svojim kombinovanjem šašave dayjob rutine njujorške advokatice i srazmerno low-key superherojske akcije. Doduše, vredi da naglasim da je ovo strip koji izuzetno pleni svojim crtežom i da je on, bez obzira na česte smene crtača, jedna od njegovih glavnih atrakcija.



Druga atrakcija je svakako Rainbow Rowell, scenaristkinja koju sam jako hvalio za njen rad na najrecentnijem serijalu Runaways za Marvel. Ova autorka omladinske proze stripove radi u manjem obimu nego neke njene kolege i reklo bi se da bira projekte koji odgovaraju njenim preferencama i interesovanjima. Kako je Runaways bio jako dobar, sa priličnim sam entuzijazmom ušao i u čitanje She-Hulk i verovatno je fer reći da za sada, posle godinu dana i devet brojeva, nije u pitanju strip jednake energije kao Runaways. Što ne znači da je loš već najpre da Rowellova sa She-Hulk namerno ide na jedan introspektivniji, tiši ton i sporije odmotavanje radnje kako bi bilo prostora za dublji karakterni rad i osnaživanje veza među likovima ne bi li u kasnijim epizodama te veze bile u središtu zapleta.

Utoliko, fer je reći i to da se u prvih nekoliko epizoda zapravo ne vidi šta je stvarno zaplet ovog stripa. She-Hulk – a koja je prošle godine dobila i svoju televizijsku seriju za Disney+ – verovatno ne sasvim slučajno u ovom stripovskom izdanju i sama podseća na televizijsku seriju, kreirajući pre svega jedan seting i definišući odnose likova, uz jednostavne, čak naizgled trivijalne mini-zaplete u prvim epizodama a što sve ostavlja utisak da čitamo strip koji nema izraženu centralnu temu i kreiran je pre svega da bi se kroz njega istraživala dualna priroda glavnog lika.



Video sam napise koji su kritikovali početak ovog serijala za prikaz glavne junakinje koja je, nakon vrlo snažne, asertivne uloge u Aaronovim Avengersima (ne zaboravimo da je jedna od priča u tom serijalu bila centrirana na ,,World War She-Hulk" zaplet a za koji se šuška da će biti i u centru budućeg filma o She-Hulk) svedena na advokaticu koja se već dugo nije bavila svojom profesionalnom praksom, pomalo nesigurnu u sebe i socijalno malčice izolovanu po povratku u Njujork, a gde će dobiti šansu za novi početak uz pomoć nekih starih prijatelja (i, možda malo iznenađujuće ali spretno izvedeno, starih neprijatelja). Ovo je i početak novog tekućeg serijala koji treba da privuče novu publiku (televizijsku, između ostalog) i ne poplaši je u startu naslanjanjem na četrdesetogodipnji kontinuitet, mada Rowellova ovde zapravo nije toliko nežna i već od starta uvodi neke likove koje današnja publika, čak i ako čita stripove, neće znati, uz reference na dramatične događaje od pre pune dve decenije kao što je Avengers Disassembled.

Utoliko, fer je reći da karakterizacija koja Jen Walters prikazuje kao ženu što sa sobom nosi i sumnje, nesigurnosti, neizrečene strasti i strahove, kombinovana sa elementima priča koje ćete poznavati samo ako ste Marvel Zombie od ozbiljnijeg staža zapravo nisu toliko ,,newbie friendly" koliko biste očekivali od stripa namenjenog ,,televizijskim skorojevićima" i koji crtaju ovako dobri crtači. Ali meni se, zapravo kod njega upravo to i dopada.

U prvom redu, Rowellova odnose sa likovima stavlja u centar ovog stripa pa je zato i njen dubinskiji rad na analiziranju lika same protagonistkinje važan. Kada se u ovom stripu pojavi Jack of Hearts, ovo nije samo prilično deep cut u Marvelovu istoriju, već i udaranje temelja za ozbiljnije ispisan romantični zaplet koji od kičastog, zašećerenog chic-lita razdvaja upravo taj produbljeniji rad sa likovima i kreiranje autentičnijeg erotskog sadržaja a koji je, opet, sasvim u skladu sa karakterom Jen Walters kako ga Rowellova interpretira. Ovo je značajno jer su, kako sam već rekao, She-Hulk uglavnom do sada pisali muškarci i koristili je često u satirične svrhe a gde je stari zaplet sa traumom koju joj je naneo – bez svesne namere – Jack of Hearts konačno, decenijama kasnije razrešen na jedan zreo način koji i jednom i drugom liku daje volju, asertivnost i kontrolu nad njihovim ako ne sudbinama a ono makar moralnim odlukama i tretira ih kao osobe sa slabostima i strahovima a koje nisu zbog tih slabosti i strahova vrednosno umanjene.

Ovo se na kraju pokazuje i kao glavni deo zapleta, kome pomaže podzaplet gde vidimo dvoje naučnika sa (dosta često korišćenom idejom) da iskoriste krv She-Hulk i njenu posebnu varijantu gama radijacije da sebi daju supermoći. Ponovo, ovo je jedan relativno izlizan koncept zapleta, ali ga Rowellova koristi pre svega da komentariše lik protagonistkinje i uspostavi njenu ,,definitivnu" karakterizaciju u toj kombinaciji snage i kontrole, asertivnosti koja povremeno može da pređe i u blagu oholost i nepažnju, ali i sumnji u sebe koje nisu sputavajuće i predstavljaju normalan proces sazrevanja lika.



Hoću da kažem, meni se ovaj spori strip u kome ima srazmerno malo akcije  a srazmerno mnogo razmišljanja i dijaloga dopao jer koristi tu sporost i dijaloge da radi sa likom dalje i dublje od svojih prethodnika.

Podzapleti sa advokatskom praksom ali i tekućim borilačkim klubom sa Titanijom, starom, jelte, rivalkom She-Hulk su tu da razvedre atmosferu i unesu u strip humor koji je, za sada, lepršav, dobronameran i i sam baziran na ideji da likovi jedni druge poznaju, jedni prema drugima osećaju simpatije – koje ne moraju biti naglas izrečene – i pružaju jedni drugima podršku čak i kad, ili NAROČITO i kad vide da ono drugo nije savršeno ljudsko biće. Ljubitelji ekstravagantnijih sadržaja u She-Hulk će voleti njene kontakte sa drugim likovima iz superherojske zajednice (odličan kameo nekih likova iz Runaways, uključujući legendarnog Doombota) i njenu komunikaciju sa šeficom koja i sama spada u tradicionalnu galeriju njenih neprijatelja.

Na serijalu su se, kako rekoh, izmenjali razni crtači: Roge Antonio ga je započeo, pa je tu bio i Luca Maresca, da bi najrecentnije dve epizode nacrtao Takeshi Miyazawa. Miyazawa je, naravno BOG za koga sam bio presrećan da ga ponovo vidim u Marvelu ali i Antonio i Maresca su izvanredni. Ovaj strip je karakterisan vrlo čistim linijama, lepim, realističnim stilom i urednim lejautom, i sva trojica crtača paze da ne pokvare atmosferu priče koja treba da bude ukorenjena u svakodnevnom i realnom i u kojoj ispadi ,,superherojskog" deluju kao disrupcije a ne puko pravilo žanra. Ovo ne znači da u stripu nema akcije i vizuelnih gegova, naprotiv – sama She-Hulk je džinovsko, impresivno zeleno prisustvo u inače ,,običnom" njujorškom mizanscenu – ali je sve to dobro uklopljeno i daje jedan konzistentan vizuelni jezik i ton. Naravno, kako to često biva, vezivno tkivo ovde obezbeđuje kolorist Rico Renzi koji radi sa svom trojicom crtača i nudi vedre, žive boje bez mnogo gradijenata i obezbeđujući konzistentnost tona, a tu je i Joe Caramagna na leteringu koji kao i uvek obavlja izvanredan posao.

She-Hulk je za sada strip, pa, hajde da kažemo NE za svakoga. On nema urnebesnu ansambl-energiju Rowellinog Runaways a njegov fokus na karakterizaciju i sporo odmotavnje zapleta koji je srazmerno skroman (ovde nema odlazaka u svemir, kataklizmi koje ugrožavaju čitavu planetu i multiverzalnih preklapanja – sve se dešava između nekoliko likova koji imaju prilično svedene ambicije) možda će biti dosadni publici koja želi više akcije i barokniji narativ. I sama scenaristkinja ima jednu istancu rušenja četvrtog zida u devetoj epizodi gde se glavni lik iznebuha obraća čitaocu i besno ga pita da li zaista misli da posle ovoliko vremena ne ume da sledi zaplet. Šokantno? Malo! No, meni se sviđa ovo što Rowellova radi sa likom glavne junakinje, sviđa mi se odsustvo stida u tome da je ovo formatirano kao naglašenije ,,ženski" narativ a izuzetan crtež i kolor obezbeđuju da se sa svakom novom epizodom pun entuzijazma vraćam Jen Walters i čitam je sa uživanjem. Pa ako mislite da biste i vi uživali, evo serijala na Amazonu.

Danas onda pričamo o četiri do sada izašle epizode DC-jevog tekućeg (al videćemo do kada) serijala WildC.A.T.S., pokrenutog potkraj prošle godine, ali iščekivanog, makar od strane jednog dela publike, mnogo duže. Nije mi običaj da ovako rano krećem u prikazivanje nečega što treba da traje a nije, evo, završilo ni svoju prvu priču, ali finale četvrte epizode mi se čini kao prikladan momenat da nešto kažem ne samo zato što je glavni junak, reklo bi se, mrtav, kako nam se saopštava na poslednjoj tabli, već i zato što mislim da je ovo strip koji će lako da se prošvercuje ispod radara interesovanja nekog šireg čitateljstva a greota je da to šire čitateljstvo propusti jedan zabavan, energičan i duhovit, te blago ,,edgy" superherojski strip koji je solidna alternativa DC-jevom trenutnom mejnstrimu opterećenom ambicioznim multiverzalnim događajima.



Neke, pak, starije generacije, ako još čitaju superherojski strip, imaju bez sumnje dosta ugodnih uspomena vezanih za WildC.A.T.S. partikularno i Wildstorm univerzum generalno i ovo je istovremeno i način da se njima skrene pažnja i ohrabri ih se: novi WildC.A.T.S. je onako zabavan i interesantan kako biste to u 2022/3. godini i očekivali. Neću reći da je osećaj kao da tri decenije nisu ni prošle, jer to nije istina; aktuelni WildC.A.T.S. je vrlo programski smešten na sledeći evolutivni stepenik u decenijskom razvoju ovog stripa i nije puka stilska vežba iz nostalgije već sa ljubavlju, velikim simpatijama, ali i modernim (blago) ustaničkim senzibilitetom odrađena ne rekonstrukcija nego rezurekcija nečeg što ste nekada voleli.

Potrebna je mala lekcija iz istorije, ali pošto se za nju donekle i sam DC pobrinuo, nije neophodno da PREVIŠE smaram. No, ja VOLIM da previše smaram, posebno kad to nije neophodno, tako da, vežite se i zgutajte nešto protiv mučnine.

Elem, ovo smo već pričali, ali radi jasnijeg opisivanja konteksta: početkom devedesetih su u američkom superherojskom stripu crtači bili BOGOVI. I to je, da bude jasno, poslednji put da su crtači bili bogovi. Turbulentne devedesete su videle gomilu prebega iz kompanija kao što su Marvel i DC i osnivanje – od strane tih prebega – pomalo i šokantno uspešnih novih kompanija kao to su bili Image Comics ili Valiant Comics koji su Marvelu i DC-ju jedno vreme mogli i otvoreno da se smeju u lice kidajući sa tiražima i uspešnim krosoverom u druge medije. Image Comics je ovde svakako paradigmatična pojava jer se u slučaju ove kuće radilo o grupi crtača što su potkraj osamdesetih i početkom devedesetih Marvelu kreirali milionske tiraže i suverenu vladavinu tržištem i popularnom kulturom generalno, a zatim se, shvatajući da nikada neće imati kontrolu nad likovima koje su sami kreirali, odcijepili od Kuće ideja i osnovali firmu koja, evo, tri decenije kasnije, i dalje u prvi plan stavlja ideju da će kreatori uvek imati vlasništvo i kontrolu nad svojim likovima.

Image je danas nešto manje poznat po superherojštini (mada zapravo u poslednjih par sezona vidimo neku vrstu superherojske renesanse kod ovog izdavača), ali devedesete su u njihovoj produkciji donele novi soj superheroja, ekstremnu ekstrapolaciju već ekstremnije estetike i etike koju su ovi crtači već utemeljili u Marvelu. Imageovi superherojski stripovi su bili nartrpani oružjem i nasiljem, superherojski timovi su radili za korporacije ili vlade i nešto više baštinili svetonazor najamnika nego usamljenih viđilante-pravednika a zapleti su pravljeni tako da budu vitki po pitanju dramaturgije a mesnati po pitanju izgovora da se table natrpaju visceralnim nasiljem.



Wildstorm je bilo ime studija koji je u okviru Imagea kao nezavisnu kompaniju predvodio Jim Lee a i ime univerzuma u kome su se odvijala njegova glavna dva stripa: Stormwatch i WildC.A.T.S. Lee je svoju kompaniju prodao DC-ju još 1999. godine i zapravo je Wildstorm pod DC-jevim patronatom potkraj prošlog i tokom prve decenije ovog veka imao neke od najinteresantnijih superherojskih koncepata na tržištu sa poznijim Stormwatch radovima u kojima je Warren Ellis mogao da pusti na volju svojoj spekulativnoj mašti, poznijim WildC.A.T.S. radovima koje je Joe Casey pretvorio u zanimljiv špijunski triler, a onda i sa spinof serijalom Sleeper gde su Ed Brubaker i Sean Phillips kreirali meni i dalje jedan od najboljih blendova superherojštine i špijunskog noara u istoriji medijuma.

Fakat, je, naravno, da se Wildstorm izdanja pod DC kapom nisu prodavala jednako dobro kao Betmen, čak i kada je skandal-maestro Mark Millar preuzeo Authority i od Stormwatch spinofa u kome su inicijalno Warren Ellis i Bryan Hitch spajali popkulturnu satiru i kinematsku, widescreen disaster-akcionu ekstravagancu napravio neku vrstu sirove političke satire, pa je ovaj imprint prema kraju prve decenije ovog milenijuma prošao kroz seriju mekih ributova i krosovera u naporima da se privuče još čitalaca. Unatoč zdravoj logici, ovo je zapravo proizvelo neke odlične stripove, gde bih pomenuo Stormwatch PHD Christosa Gagea i Douga Mahnkea, pa onda i ceo apokaliptični narativ sukcesivnih DOGAĐAJA (Wildstorm: Revelations, Wildstorm: Armageddon i Number of the Beast) što su bili iznenađujuće dobri i doveli do ,,zatvaranja" ovog univerzuma u Wildstorm: World's End pre nego što će imprint biti zvanično otkazan 2010. godine.

Naravno, ne baš zauvek. Likovi iz Wildstorm univerzuma su se pojavljivali sporadično u DC-jevim mejnstrim stripovima tokom pogotovo DCNU faze, Grifter je tu imao jedan kratak tekući serijal, a onda se sećamo i da je Warren Ellis pre oko pola decenije radio na serijalu The Wild Storm koji je bio low-key ribut ovog univerzuma sa za Ellisa uobičajenim blendom naučnofantastičnog futurizma i superherojske dekonstrukcije. Ovo je, međutim, došlo i prošlo i mada je bilo solidno do samog kraja (ne najmanje zahvaljujući odličnom crtaču Jonu Davisu-Huntu), nije izrodilo dalje stripove koji bi baštinili Leejevo nasleđe, a što je i pomalo iznenađujuće, imajući u vidu visoku poziciju (dakle, poziciju izdavča) koju Lee još uvek zauzima u DC-ju.

Možda su Wildstorm likovi i koncepti naprosto prevaziđeni, reći će neko. Možda u novom DC-ju kojim vladaju Joshua Williamson i Geoff Johns sa meta-zapletima gde spajaju univerzume i bave se istorijom stripa više nego realpolitikom zaista nema mesta za gritty, veoma '90s strip sa pucnjavom i kiborškim ženama?



Možda i nema. DC je krajem prošle godine publikovao Wildstorm 30th Anniversary Special, kolekciju kratkih priča smeštenih u neku verziju Wildstorm univerzuma a koja je, pa, očigledno bila namenjena pre svega OG publici što je devedesetih bila u tinejdž-uzrastu i kojoj će stripovi od po nekoliko strana sa starim likovima i sada već malo staromodnim superherojskim imenima izazvati blagu nostalgičnu erekciju. Bilo je ovde mesta i za  staru gardu pa su se među autorima pojavili i Ellis i Hitch i Gage i Dan Abnett i J. Scott Campbell, pa i sam Jim Lee, a od aktuelne ekipe su se Joshua Williamson, Ed Brisson I Matt Rosenberg okušali na stripovima koje su čitali kad su bili klinci.

Matthew Rosenberg je ovde ključno ime i, verovatno, najveći ljubitelj originalnog Wildstorma među aktuelnim DC-jevim ugovorcima. Nakon što je u Marvelu pokazao da je vrlo kadar da njihove klasične radove poput X-Men i Annihilation preuzme u letu i spretno nastavi, u DC-ju mu je jedan od prvih radova bio prilično low-key serijal o Grifteru u magazinu Batman: Urban Legends. I meni je to bio bez ikakve sumnje najbolji deo tog magazina, a kada sam stigao do kraja priče i video da se najavljuje provratak čitavog Grifterovog WildC.A.T.S. tima, malo sam pišnuo od uzbuđenja i počeo da brojim dane, nedelje i mesece do pojavljivanja prvog broja ovog serijala.

I, evo, četiri broja kasnije nisam ni malo razočaran. Novi WildC.A.T.S. ni slučajno nije nekakav revolucionarni, high-concept rad koji predstavlja prekretnicu u aktuelnoj superherojskoj produkciji (onako kako ga je možda bio zamislio Grant Morrison tokom ekstremno kratkovečnog pokušaja da se ovaj serijal rebutuje 2006. godine), ali jeste primer vrlo rozenbergovski zabavnog stripa koji se zapravo ugodno smešta u aktuelni DC krajolik i profitira na isticanju kontrasta u odnosu na DC-jeve stripove glavnog toka. Neći da kažem da je ovaj WildC.A.T.S. sad nešto izrazito subverzivan – nije – ali on jeste na neki način ugodan odmak od high-concept pretencioznosti i jedna blago pankerska varijacija na koncept superherojskog tima.

Rosenberg se već, kako rekosmo, istakao pisanjem odličnog miniserijala o Grifteru u okviru Batman: Urban Legends, pa je ovaj lik i praktično narator za WildC.A.T.S. na njegovom početku i pomaže da se čitalac smesti unutar konteksta koji mu, statistički, možda i nije odveć poznat. Rosenberg je napravio vidan napor da u okviru ovog ributa u dovoljnoj meri usluži OG čitaoce koji poznaju istoriju Wildstorma i koji će, takođe statistčki najverovatnije, činiti većinu publike ovog naslova, ali i da ovaj serijal bude pristupačan novom čitaocu.

Ovo prvo je obezbeđeno solidnom količinom kameo-pojavljivanja raznih likova iz šire Wildstorm orbite i referencama na prethodne događaje. Uostalom, i sam WildC.A.T.S. tim je ovde prilično veran njegovoj najvoljenijoj inkarnaciji, sa likovima kao što su Grifter, Void, Ladytron, Zealot, te dodacima u vidu drugih Wildstormovih vedeta kao što su Deathblow (koji se i sam ovde vrlo brzo pretvori u žensko) i Fairchild. Ovo je, kad se malo bolje pogleda, tim u kome žene dominiraju što je možda i blago iznenađenje ako se ima u vidu da je originalni Wildstorm/ Image talas bio sve samo ne feministički, ali trideset godina kasnije Rosenberg uspešno reformatira žene što su originalno bile predstavljene samo kao procesija fetiša namenjenih muškoj omladini u ikoničke, snažne likove. Ovaj scenarista već ima vrlo zasluženu reputaciju vezanu za efikasnu i zabavnu karakterizaciju likova – pogotovo kada se radi o antiherojima, videti pod Uncanny X-Men i pogotovo Task Force Z– i ovde mu to ponovo ide lako od ruke sa odličnom dinamikom u timu. WildC.A.T.S. nisu nikakva skupina idealističkih mladih ljudi koji se bore za pravdu, već ekipa okorelih najamnika – mnogi od njih sa izraženim problemima vezanim za mentalno zdravlje – koja radi za korporaciju HALO što tvrdi ali ne baš i dokazuje da radi u korist, jelte, javnog dobra pa su i njihovo koketiranje sa cinizmom i nihilizmom, ali onda i ispadi neobičnog prkosa u odnosu na menadžment, pa i činova otvoreno idealističkog delanja izvor ugodne drame u zapletima koji se bave tajnim operativnim radom na terenu.



Da bude jasno, ,,pravi" superheroji koji znaju za postojanje WildC.A.T.S. ili njegovih članova smatraju ovu grupu praktično terorističkom ćelijom koja dela izvan zakona i prihvatljivih etičkih granica, ali jedna od finih osobenosti ovog stripa je da se on ne oslanja na kameo pojavljivanja DC-jevih vedeta i nisu mu za sada bili potrebni Supermeni, Betmeni i Vondervumeni da zaokruži svoje priče*. Naprotiv, Rosenberg izvodi jedan zgodan trik koji će doneti osmeh na lice starijoj DC publici, pokazujući kako HALO korporacija, svesna da ne može grupu atentatora i kriminalaca da predstavi javnosti kao svoj efikasni najamnički tim, umesto toga kreira lažni tim, Seven Soldiers of Victory koji služi za slikanje a u kome se pojavljuju neki od neočekivanih likova iz Wildstorm istorije, poput, recimo Majestica.
*Mada se u prvoj epizodi pojavljuju Nightwing, Batgirl i Green Arrow i ovo je sjajan momenat u kome se opasni najamnici prilično useravaju u gaće od robinhudovskog kosplejera sa lukom i strelom

Glavna zamerka ovom stripu ide na to da se za sada, posle četiri epizode ne nazire osnovni zaplet, odnosno da Rosenberg više ide na pojedinačne set pisove, scene i karakterne lukove, te kroz njih obrađuje temu koju je sebi zadao. Ovo može da zasmeta čitaocu kome je neophodan jasan centralni zaplet kako bi se za njega uhvatio i to je sasvim fer, mada je fer i setiti se da su neki od najboljih Rosenbergovih stripova (4 Kids Walk Into a Bank ili What's the Furthest Place from Here?) više polagali na atmosferu, worldbuilding, pojedinačne scene i likove nego na insistiranje na urednom zapletu.

Ono što se meni dopada kod Rosenbergovog rada sa WildC.A.T.S. je uspešno postizanje jedne transgresivne atmosfere koja, kako rekoh profitira od kontrasta u odnosu na aktuelni DC-jev senzibilitet. WildC.A.T.S. su ovde gomila neuklopljenih i neuklopljivih najamnika, mentalnih bolesnika i pervertita koja funkcioniše kao tim ne zato što tu iko ima osećaj vojničke odgovornosti ili dužnosti u pogledu zaštite opšteg dobra, već najpre jer sem jedni druge, nemaju nikog drugog. Otud i jedna imanentna buntovnička crta među likovima – naravno, najizraženija kod Griftera koji je apsolutni bad boy šmeker ove ekipe – ali i snažno podržavajući odnosi u timu koji sugerišu dinamiku porodice radije nego puki poslovni odnos. Naravno, ,,superherojski tim nestabilnih antiheroja koji postaju porodica" nije baš, jelte, retkost u današnjem superherojskom krajoliku, ali Rosenbergu ovo izrazito ide od ruke, plus, vešto uklopljena implicirana istorija WildC.A.T.S. i Wildstorm univerzuma svemu daje određenu patinu i strip ne deluje kao puka rekonstrukcija danas popularnog modela, nudeći ,,zarađen" senzibilitet i odnose između likova.



Naravno, jezik i dinamika pripovedanja su ovde vrlo važni i Rosenberg ovde tačno zna šta želi. Likovi svi psuju (naravno uz cenzuru), imaju aktivan (i, jelte, malo nestandardan) seksualni život, a kada ih gledamo na terenu, ovo su dinamične, jako nasilne scene apsolutno očekivanog haosa. Plus, sve je to vrlo ekonomično i duhovito napisano, sa fino odmerenim gegovima i britkim pripovedanjem. WildC.A.T.S. se, kao što vidimo, uglavnom insertuju u aktivne ratne zone, sa ,,deniable ops" zadacima koji podrazumevaju asasinaciju ili ekstrakciju važnih pojedinaca i životi članova tima se vrednuju samo u funkciji izvršenja misije pa je dinamika između operativaca na terenu, redovno u naizgled bezizlaznim situacijama gde se bore za goli život i ljudi sa druge strane radio-veze koji im govore da ne izgube iz vida svrhu misije, a da podrške još jedno vreme neće biti iz tehničkih razloga, vrlo uspešno kreirana i za sada čitaocu daje jake razloge da se sa likovima srodi i navija za njih. Kada Grifter, već u prvoj epizodi ubije naučnika koga je trebalo da dovede natrag u Gotam, u bezbednost (i budući rad za HALO korporaciju, pretpostavlja se), zato što je shvatio da ovaj vrši neetičke eksperimente na laboratorijskim životinjama, ovo je tipično rosenbergovsk punk as fuck momenat kakav nećete videti u ostatku DC-jeve ponude.

Kao što nećete videti ni crtež nalik onome što rade Stephen Segovia na olovkama i tušu i Elmer Santos na koloru. Segovia je daleko od nekakvog glamuroznog crtača kakav bi bili Jim Lee ili Bryan Hitch, njegove anatomske proporcije su često neobične a pozadine uglavnom sa niskim nivoom detalja i namerno zamrljane/ zatamnjene, ali Segovia je SAVRŠEN crtač za strip koji treba da istovremeno i satiriše gritty estetiku ranog Wildstorma, ali i da sasvim gikovski iskreno pokuša da je rekonstruiše, dajući nam visokootanski program na svakoj tabli. Segovijine kompozicije su izrazito dinamične, borba je ekstremno kul i nabijena energijom, a likovi imaju ikoničnost, a da ne gube taj element goofy ljudskosti koji je veoma važan u Rosenbergovim stripovima. Santos preko njegovih olovaka i tuša udara snažan, debeo kolor koji stripu daje jean pank-glam efekat i dodatno dinamizuje panele koji su već puni iskrivljenih uglova kamere i napaljenog leteringa što ga je radio ne mnogo nepoznati ali odlični Ferran Delgado koji se već istakao radeći Marvelov Black Cat.

WildC.A.T.S. za sada ne ide u sasvim jasnu stranu. Rosenberg je u nekim dijalozima pokazao kako je tim u ovaj univerzum došao iz drugog univerzuma, u kome su vampiri osvojili planetu Zemlju, jasno aludirajući na svoj prethodni veliki DC projekat, pa nije isključeno da u nekom budućem momentu vidimo dalji razvoj spone između WildC.A.T.S. i vampira, pogotovo što Demoniti kao glavni negativci u WildC.A.T.S. stripovima ovde deluju manje zanimljivi Rosenbergu nego Betmenov Court of Owls. Možda se na kraju sve spoji u jednu dobro zaokruženu celinu i konačno pokaže kako zapravo WildC.A.T.S. i preko nih ostatak Wildstorm ergele može organski da se integriše u DC univerzum. To bi svakako bio idealan ishod, ali čak i u neidealnoj varijanti, za sada su WildC.A.T.S. izrazito zabavan, blago transgresivan strip koji mogu da lepo čitaju i stariji i mlađi. Pa sugerišem da probate. Amazon serijal ima ovde.

Jedan od događaja u američkom mejnstrim stripu prošle godine, bio je svakako i miniserijal 20th Century Men, a koji se potkraj Februara ove godine okončao svojim šestim nastavkom. Dočekan uz fanfare i opipljivo uzbuđenje na strani kritičara, ovaj Imageov strip je uspeo da kroz svoju komplikovanu priču donese pred čitaoce intrigantnu alternativnoistorijsku postavku i ambicioznu geopolitičku analizu koja će poentirati u kritici što koristi neke od najteže naučenih lekcija tokom hladnog rata da nam kaže nešto i o današnjem vremenu.



A što je vrlo osvežavajuće. Scenarist Deniz Camp je sebi ovde u zadatak stavio jednu izrazito komplikovanu žonglersku tačku da priču priča iz (najmanje) tri perspektive, prikazujući kako svet izgleda u alternativnoj istoriji sklopljenoj od delova hladnog rata i superherojske mitologije, ali tako da se ,,manjinska" perspektiva, odnosno ona što potiče iz trećeg sveta reprezentuje sa nijansama i suptilnostima koje nisu karakteristične za američki mejnstrim strip naše aktuelne povijesne zbiljnosti. Bodrijarov prkosni poklič ,,I'll not be your mirror" je u 20th Century Men realizovan sa značajno više razumevanja kultura koje ne dolaze iz uobičajenih imperijalističkih blokova, a da čitalac opet dobija i scene atraktivne, visceralne akcije koje će ga uvući u kopmpleksnu tematiku i relativno nestandardno pripovedanje.

Deniz Camp je kvalifikovan za ovako nešto ne samo na ime činjenice da je u pitanju vrlo dobar, što se nekad govorilo, literaran pisac čiji tekst ima lepu poetiku i emotivan a dostojanstven ton, već zato i što po poreklu dolazi iz ,,manjinske" populacije. Iako je odrastao na američkom srednjem zapadu, Camp je rođen na Filipinima, kao dete iz tursko-filipinskog braka i mada je do sada napisao srazmerno malo stripova (za Millarworld, Scout, Vault, Red Cabin...), nema sumnje da je pisanje njegova pasija. Čovek je, na kraju krajeva, završio medicinski fakultet, radio u zdravstvu a zatim u politici da bi sve to ostavio iza sebe kako bi mogoa da se bavi pisanjem. Za ovo treba imati respekta, znajući kako u SAD zarađuju lekari a kako strip-scenaristi.

Campov partner na ovom projektu je hrvatski crtač Stipan Morian kojem je ovo prvi profesionalni projekat za američke izdavače, a što se, po kvalitetu rada nikada ne bi reklo. Ovaj Splićanin ne samo da se na ovom stripu pokazao kao izvanredan zanatlija, jednako spretan i sa olovkom i sa tušem i sa kolorom, već je i 20th Century Men snažno obeležen karakterom koji ostaje u čitaocu i nakon što zaklopi poslednju stranicu, sa ubedljivošću i zaokruženošću sveta koji su dvojica kreatora stvorili kakve danas retko srećemo. Letering je radio indijski maestro Aditya Bidikar i kako je ovo strip sa nekoliko distinktnih glasova, i on je imao čime da se iskaže.



Iako ovo nisam video u velikim pohvalama koje je američka kritika dala 20th Century Men, neki su ipak svesni: ovaj strip je na neki način odgovor na Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali ispričan iz druge perspektive. Sličnosti su, kada se malo zagldate svakako tu: oba stripa uzimaju za svoj glavni period vreme vrhunca hladnog rata sa kraja osamdesetih godina (glavni zaplet 20th Century Men dešava se u 1987. godini, to jest onoj u kojoj se Watchmen završio), oba se bave analizom imperijalističkih tendencija velikih sila koje svet umesto trajektorijom progresa i harmoničnog života ljudske rase vode putanjom podela i opasnih sukoba, u oba bivši i umorni superheroji rade ili su radili za državu i moraju u svojoj jedinstvenosti, kontrastiranoj kolektivističkim vrednostima koje su iznenađujuće prisutne i u ,,individualističkoj" Americi, da pronađu etičku srž koja će im pomoći da donesu pravu odluku u prelomnom trenutku što treba da odluči o sudbini sveta.

Naravno, razlike između 20th Century Men i Watchmen su velike, značajne i simboličke. Watchmen je na kraju krajeva pisao britanski anarhista sa platom što dolazi iz Amerike, trudeći se iz petnih žila da iskritikuje američki etnonacionalizam, imperijalistički instinkt i vladavinu kapitala. Sovjetski savez je u ovom stripu figurisao kao pre svega pretnja s onu stranu horizonta, nevidljiva ruka koja kazaljke časovnika sudnjeg dana neumitno – zajedno sa američkom rukom – gura ka ponoći. No, u 20th Century Men perspektive SAD i Sovjetskog saveza su zastupljene ne čak ni ravnomerno – ovde je ostareli sovjetski supervojnik u starom, masivnom borbenom egzoskeletu zapravo najbliže protagonisti što ga ovaj strip ima, sa bivšim američkim supervojnikom iz Drugog svetskog rata a koji je trenutno predsednik SAD kao decidno ,,drugim" imenom na špici. Još važnije, ako je Avganistan u Watchmenu bio samo lozinka za mesto na kome se događaju stvari što mogu dovesti do Trećeg svetskog rata – više označitelj nego, jelte, označeno – u 20th Century Men je Avganistan ne samo poprište dobrog dela događanja u narativu već i mesto značajno na ime svoje istorije, kulture, tradicije, mentaliteta ljudi. Azra, inteligentna i preduzimljiva asistentkija pomenutog ruskog supervojnika, pukovnika Platonova je, postaje to jasno prema kraju, treći ali po važnosti možda i prvi lik ovog stripa, čije delanje i učešće u onome što rade drugi avganistanski likovi zapravo pokazuje "treći put" između američkog džingoističkog imperijalizma što donosi demokratiju i sovjetskog lenjinističkog ekspanzionizma koji donosi, jelte, plansku ekonomiju i socijalizovanu medicinu.



Svakako je jedna od stvari koja fascinira na prvo čitanje 20th Century Men to sa koliko je pažnje za detalj izgrađen ovaj svet. Camp piše opširne tekstualne deskripcije koje, zahvaljujući njegovom talentu za poetizaciju teksta, prenose istu kočičinu esencijalnih informacija tonom kao i samim sadržajem. Svet koji nam 20th Century Men prikazuje je veoma sličan našem i ovo nije alternativa istorija u kojoj je čovek kolonizovao Sunčev sistem ili otkrio tajne besmrtnosti, već onaj u kome se Avganistan kao ,,grobnica carstava" pepoznaje i kao mesto na kome postoji snažna autohtona kultura čija je vitalnost smislena alternativa dvema naizgled neizbežnim silama koje dolaze sa zapada i istoka.

Camp ovo ne idealizuje preko mere dobrog ukusa i prikaz Avganistana krajem osamdesetih uvažava i skokove u kvalitetu života koje su doneli Sovjeti, ali za potrebe metafore, kada u idealizaciju i odlazi, ona je vrlo uspešno kontrastirana sa praktično mitološkim elementima koji sede i u narativu što se centrira na same Sovjete. Strip propituje svrhovitost imperijalističkog ekspanzionizma, traži smisao u kolonizaciji i snažno autoritarno vođenim sistemima, a koji bi na kraju po definiciji morao imati u sebi nečeg transcendentnog jer svi ovi sistemi svoj završni status traže u kraju dijalektike i postizanju nekakvog ,,idealnog" status kvoa.* Campovo postavljanje avganistanskog ,,trećeg puta" kao legitimne alternative imperijalizmu je ubedljivo i, unutar istorijskog konteksta kreiranog za ovaj strip, deluje stvarno.
*današnja mantra o ,,održivom razvoju" koju voze Ujedinjene nacije semantički je pokušaj izmicanja tom kraju dijalektike koji se istorijski pokazuje kao zastrašujući kraj svakog razvoja i neumitni početak opadanja

Naravno, da li bi to funkcionsalo u ,,stvarnom svetu" nije toliko bitno jer pričamo o nečemu što je po definiciji fikcija a što se, dalje, bavi već prošlim istorijskim epohama i daje im jedan spekulativni spin ne da bi nam dalo odgovore šta je ONDA moglo da se uradi drugačije već da bi nas podstaklo da se zapitamo šta to DANAS ne vidimo a što je tu negde, ispred nas, a predstavlja smislenu alternativu spirali propasti u kojoj, čini se, svi živimo.

Na planu samog pripovedanja, pak, 20th Century Men svakako nije strip za laku, uzgrednu zabavu. I kritike koje sam video, a koje su pisali američki kritičari tiču se upravo visoke zahtevnosti Campove naracije, koja je strukturalno kompleksna, sledi nekoliko različitih ritmova za različite likove i, a što je posebno primetno, menja mesto i vreme radnje često i bez najave, ubacujući pred kameru likove čiji značaj ne znamo unapred i ponekada se moramo i vraćati unatrag da bismo sklopili celu priču. Ovo je svakako i element koji dovodi u pitanje preporučivanje ovog stripa bez ikakvih rezervi. Ako je dopušteno da opet potegnem paralelu sa Watchmenom, genije Mooreovog i Gibbonsovog rada je bio između ostalog upravo u tom – ne mogu da naglasim koliko ekstremno – disciplinovanom pripovedanju koje je jako kompleksne teme i karakterizacije spakovalo u pitku, za konzumaciju beznapornu formu. 20th Century Men je, u kontrastu, strip koji od čitaoca zahteva da sam popunjava praznine, da se vraća natrag, da prepozna promene tempa i ritma, uhvati akcente koji možda nisu uvek očigledni, da isprati dugačke epizode poetičnog teksta za koje nismo sigurni da li je bitan zbog informacije ili zbog emocije itd.



Jedna stvar je sigurna, a to je da Stipan Morian, ako je želi, ima svetlu budućnost u američkom stripu. Ovo je, ponoviću njegov debitantski rad za Amerikance ali ja zaista ne znam da li je ovaj čovek do sada nešto objavio i u Hrvatskoj – njegovi tragovi po Internetu pokazuju samo standardni Deviant Art i Artstation program ilustracija i vežbi. Utoliko je šokantnije koliko je Morian ZREO pripovedač koji ne samo da razume kako da složene narative i agresivne tranzicije između scena spakuje na efektne i ekonomične načine već i koji radi perfektnu karakterizaciju, i misli o svakoj pojedinosti, od izraza lica, do nivoa detalja u individualnim scenama, kako bi se istaklo ono što je važno u svakoj od njih. Morianovi kolori su jednako dobri kao njegov crtež, sa očiglednim haljajtima u scenama borbe i destrukcije pred kraj serijala, ali sa generalno izvanrednim radom tokom celog stripa.

20th Century Men je, a ovo je najjednostavniji način na koji mogu da strip  da preporučim, naslov za više od jednog čitanja. Na prvo čitanje bićete opčinjeni kvalitetom crteža i kolora, poetikom teksta, jakom a dostojanstveno plasiranom emocijom, zrelim likovima i mudro upetljanom istorijom i istorijom popularne kulture. A na druge i ona kasnija ćete ulaziti dublje u značenja mnogih elemenata teksta (i crteža), shvatati kako se kulture i sistemi upravljanja društvom koje strip prikazuje postavljaju jedni naspram drugih i zašto se neke stvari odvijaju onakao kako nam je pokazano. Možda ćete, kao i mnogi kritičari, zaključiti da pred sobom imate remek delo, ali čak i da se to ne desi, znaćete da ste pročitali nešto izuzetno i, u trenutnom krajoliku američkog mejnstrim stripa – unikatno. Camp i Morian bez sumnje imaju svetlju budućnost u ovoj industriji, samo ako je žele, a vi ovaj strip  možete u pojedinačnim epizodama putem Amazona kupiti ovde ili čekati kolekciju koja izlazi u Maju.

Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

ALDOBRANDO
Izdvojio bih i ovaj strip album koji sam pazario u Darkwoodu. Jako lepa prica o pomalo ogranicenom sirotanu koga njegov hranilac prevarom upucuje u svet. Tamo Aldobrando dozivljava razne avanture i na kraju kao i u svakoj bajci osvaja princezu. Lep talijanski strip na svakom nivou.

Quote from: Truman on 17-03-2023, 22:30:18
Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

Da, da:

https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/

Quote from: Meho Krljic on 18-03-2023, 05:55:11

Quote from: Truman on 17-03-2023, 22:30:18
Always Never
https://readcomiconline.li/Comic/Always-Never

Dovrsih ovu francusku graficku novelu specificnu po tome sto krece od poslednjeg poglavlja i ide ka prvom. Dakle, prica ide unazad. Lep crtez i ljubavna prica koja se proteze kroz decenije.
Meho, citao li si?

Da, da:

https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/10/procitani-stripovi-always-never/

Lep, poetski prikaz

Preporučujem i ALDOBRANDO, verujem da bi ti se svideo.
p.s. bukmarkovaću tvoj blog, ima svačega zanimljivog

Skoro sve sa bloga imaš i ovde, ali tamo je svakako pretraživanje lakše tako da podržavam.   

CADMUS
https://readcomiconline.li/Comic/Cadmus

Ocekivao sam vise od ove stripoizacije grckog mita o kidnapovanju Europeje. Ako izuzmemo pocetno porodicno stablo grckih bogova koje je vrlo korisno ostatak stripa je slab - zapleta gotovo da nema, ima jedva 25 str, a crtez je korektan ali nista vise od toga. 2/5

I dream of Jeannie
https://readcomiconline.li/Comic/I-Dream-of-Jeannie/Issue-1?id=195611#1

Naleteh na ove dve epizode, privuklo me to sto je star strip. Tipican izdanak 60-ih (pretpostavljam jer nisam nasao nikakve podatke o ovom stripu) gde su zene tu da ugadjaju muskarcima pa tako i Jeannie (zenski Genie). Vreme je da se vratimo Dylan Dog epizodama.

Iz nekog razloga Marvelovi scenaristi već decenijama imaju želju da smeštaju priče o Spider-manu u horor kontekst. Možda je u pitanju imanentna jeza koja čoveka obuzme kada pomisli na arahnide a za neke je, dokazano, u pitanju to da su Spajdermena što ga je pisao J.M. DeMatteis čitali u osetljivim godinama i ostali bespomoćno fiksirani na kombinaciju horora i heroizma koju je ovaj legendarni scenarista tako autoritativno uveo u ovaj strip. Štagod da je u pitanju, horor serijali o omiljenom superheroju izlaze izluđujuće pravilnim tempom, sa, čak, vrlo naglašenim horor-elementima i u samom sržnom Amazing Spider-man serijalu u poslednjih nekoliko godina.



Utoliko, to da je miniserijal Deadly Neighborhood Spider-man jedna naglašeno horor priča sa Spajdermenom u glavnoj ulozi nije sad baš nekakvo iznenađenje kako bi se možda činilo. To da je jedan od scenarista ovog stripa Jaime Luis Gomez poznatiji i kao Taboo, član uspešnog pop sastava Black Eyed Peas je možda za nijansu veće iznenađenje ali Taboo je već pisao za Marvel, i to baš u horor serijalu Werewolf by Night, pa strip o Spajdermenu u kome se mitologija nativnih Amerikanaca meša sa psihodeličnim hororom deluje kao najprirodniji naredni rad za čoveka koji i vuče poreklo od američkih starosedelaca. Njegov partner na scenariju je B. Earl, takođe saradnik na Werewolf by Night a u stvarnom životu čovek koji se bavi razvojem veštačke inteligencije i konsultovanjem vezanim za blokčejn tehnologije. Ako vam sve ovo deluje malčice sumnjivo i čini vam se da je Marvel ovde malo više išao na star-power koji će sam od sebe da reklamira strip a malo manje na obezbeđivanje spisateljske, jelte, ekspertize koja bi ovaj serijal učinila vrednim čitanja, pa, cinični ste. Ali nije da ste baš u krivu. Srećom, crtež i kolor je ovde radio Juan Ferreyra, u svom, koliko mogu da kažem, prvom ozbiljnijem serijalu za Marvel (do sada je uglavnom uskakao za po koji broj) i ovo je ako ništa drugo strip koji ima snažan i prijemčiv vizuelni identitet. Sve dok od njega ne tražite klasičnu spajdermenovsku akciju, naravno.

Ali da se razumemo, ovde nema skoro ničeg klasičnog i mada je Spajdermen i ranije u svojoj karijeri imao bliske susrete sa onostranim, oniričkim i ontološki kompleksnim, po tonu i ambiciji ovaj serijal zaista odudara od svega što mi pada na um, uključujući i najnovije primere Spajdijevog petljanja sa magijom u serijalu Symbiote Spider-man, ali i sada već snažno utemeljeni totemski element njegovog identiteta i njegovu multiverzalnu, er, univerzalnost kroz tzv. ,,Mrežu života i sudbine".

Ovo, dakle, nije Spajdermen naših otaca pa čak ni naše starije braće, već jedan narativ koji planski i sistematski ide na to da eksperimente iz oblasti granične nauke kredibilno poveže sa percepcijom realnosti, kolektivnim nesvesnim, snovima kao svetom simbola, te folklorom i mitologijom kao naporima da se simbolike sistematizuju i daju im se smisleni narativni tokovi. Za potrebe ove priče, autori naspram Spajdermena stavljaju jednog starog Marvelovog ,,onostranog" negativca, Demonskog medveda a koga old school publika pamti iz New Mutantsa sa početka osamdesetih godina. Chris Claremont je tamo napravio svestan napor da zahvati što dublje može u folklor američkih starosedelaca, a imao je Billa Sienkiewicza na crtežu koji je kreirao dizajn i izgled totemskog medveda i učinio ga vanvremenskim.



Odlična vest odmah na početku je da je Juan Ferreyra čovek sa očiglednim apetitom da se igra na terenu oniričkog i onostranog i da strip ne pretvori u puki ,,horor" definisan samo tamnim koloritom i viscerom. Njegov crtež, iako verovatno kroz nekoliko (generacija) posrednika, duguje svoje ishodište i samom Sienkiewiczu, nikako nije puka imitacija stila i tona velikog prethodnika i, naprotiv, nabijen je folklornom energijom i motivima a da opet deluje moderno, žanrovski i ne izgleda kao kopiranje nekakvog naivnog nativnoameričkog slikarstva. Ferreyra definitivno nije crtač koga biste zvali da vam crta ,,realističan" strip sa čistim linijama i jednostavnim pripovedanjem, on, naprotiv, blista u scenama koje zahtevaju bučnu teksturu i komplikovanu, ,,nerealističnu" kompoziciju, te na tablama gde oko čitaoca treba voditi složenom putanjom (videti spiralnu naraciju na početku prve epizode). ,,Obične" scene koje Ferreyra radi u ovom serijalu su uglavnom prihvatljive, bez nekog posebnog estetskog ,,ukusa" ali scene u kojima se dešava stvarna radnja, dakle one u kojima se granice između realnosti tanje, matematika postaje magija a magija matematika, onostrani entiteti prete da prodru u naš svet a ,,naši" se junaci transformišu u prikaze iz psihodeličnih košmara – tu je Ferreyra izvrstan. Ovo je vrlo karakterno rađen crtež, sa samim Spajdermenom koji se izdužuje i pretvara  u još uvek ljudsku ali sada decidno više arahnidsku figuru koja ima višak zglobova, manjak muskulature, uglove tamo gde ih ne očekujete, oči koje gore... I sve ostalo oko njega se transformiše u neku vrstu simboličke, košmarne verzije sebe, sa okvirima panela koji često dobijaju posebne teksture i sugerišu materijal sveta kroz koji se protagonisti kreću.

No, pored Ferreyrinog crteža, ovaj strip ima i dosta teksta i tu se onda pojavljuju brojni problemi.

Da odmah to kažem ovako: ni Taboo ni Earl nisu ni profesionalni ni iskusni scenaristi i mada je sasvim moguće da je pomoćnica urednika Lindsey Cohick ovde uložila i vreme i trud da se njihov scenario uobliči u funkcionalan sekvencijalni narativ, rezultati su i dalje prilično nezgrapni u čisto tehničkom smislu. Ovo je strip sa viškom slova u raspričanim razgovorima protagonista, scenama dijaloga i monologa koje traju predugo i u njima se previše toga objašnjava, do mere kada se čitalac legitimno zapita da li bi ovaj strip bolje funkcionisao kao kratka prozna priča. Scenaristi sasvim očigledno imaju mnogo interesovanja za mnogo različitih tema i uložili su dosta napora da ih sve pomenu, prodsikutuju, pretresu i nekako uključe u ovu priču ali time je ona dobila na masi ali značajno izgubila na planu pripovedanja. Folklor američkih starosedelaca, matematika, psihoanaliza, magija, lavkraftovština, sve se to ovde sve vreme bori za čitaočevu pažnju i strip ima previše motiva, previše, bukvalno, predmeta na koje je čitalac pozvan da obrati pažnju (uključujući komad stene sa ornamentima, ali i paučji logo koji se pojavi na golim prsima Petera Parkera samo da bi posle nestao bez objašnjenja) a koji u konačnom razrešenju nemaju dovoljno jasnu (ili iole jasnu) funkciju. Ovo je primer razbarušenog, nejasnog pripovedanja koje ne zna da fokusira narativ, da odvoji bitno od nebitnog i priču oblikuje oko minimuma esencijalnih motiva, fokalizatora, ali i likova.



Jer, kad već pominjem likove, fer je reći i da Deadly Neighborhood Spider-man naprosto ne ostavlja utisak da čitate strip o Spajdermenu. Sa jedne strane, da damo pohvalu tamo gde je zaslužena, scenaristi se ovde ne oslanjaju na generičku, pomalo izlizanu postavku u kojoj je Spajdi siromašni njujorški mladić kome ništa ne ide u životu i akcenat stavljaju na Petera Parkera, mladog, inteligentnog naučnika koji radi vrlo interesantna istraživanja. Ali tu pohvale uglavnom staju. Ovo je strip u kome Peter Parker naprosto nema ništa od okruženja koje poznajemo, izmešten u Malibu i sa potpuno novim ansamblom karaktera i, kad se to upari sa činjenicom da, kada je u kostimu, ispaljuje veoma slabe geg-replike, dobijamo lik koji samo nosi Spajdermenov kostim ali zapravo nema ništa od njegove karakterizacije i istorije.

I to je, naravno, dodani problem za nekoga ko je ovaj strip u ruke uzeo jer se radi o jednom od najpopularnijih superheroja svih vremena. A što su, statistički gledano, skoro svi čitaoci ovog serijala.

Drugi, mnogo manji deo čitalačke publike je verovatno uzeo da čita Deadly Neighborhood Spider-man na ime svoje ljubavi prema Black Eyed Peas, ali teško mi je da zamislim da će njima, ne računajući jednu scenu u kojoj ansambl ovog stripa peva jednu od pesama Black Eyed peas na GOMILI sukcesivnih panela, ova papazjanija nabacanih folklornih, magijskih, matematičkih i psihoanalitičkih motiva biti mnogo zanimljivija nego nama ostalima. Deadly Neighborhood Spider-man nikako nije najgori strip koji sam pročitao u poslednjih godinu dana, pa čak ni najgori strip o Spajdermenu koji sam čitao u tom periodu ali jeste razočaravajuće nezgrapan i svoje potencijalno interesantne premise i odličan crtež (da ne pominjem nadahnut letering Travisa Lanhama) protraćio je na neubedljivu, nespretnu priču. Ipak, teme su zanimljive a Ferryera pruža crtačko-koloristički vatromet pa svakako možete proveriti kako bi to vama leglo. Amazon ga ima ovde.

Pročitao sam šest do sada na Engleskom jeziku izašlih kolekcija mange Sakamoto Days koje objavljuje Vz Media i, da budem iskren, nisam, ulazeći u ovaj strip znao šta da očekujem. On me je privukao pre svega crtežom, jednim simpatičnim, pomalo goofy komičnim stilom koji danas zapravo nije toliko prisutan u popularnim shonen manga serijalima. Ako otvorite neku od svesaka Kaiju No. 8 ili Chainsaw Man, da ne pominjem Jujutsu Kaisen, videćete moderniji, oštriji stil i ozbiljniji, mračniji ton. Sakamoto Days je u kontrastu sa tim dinamična manga koja svoju komičku nameru sugeriše već u startu i mada je po zapletu i radnji u teoriji bliska nabrojanim naslovima, zapravo je po vizuelnom stilu srodnija radovima kao što je na primer Spy X Family, insistirajući manje na ,,edgy" atmosferi a više na naglašenoj, dobrohotnoj komediji. A što je svakako značajno, imajući u vidu da pričamo o stripu u kome se legendarni plaćeni ubica posle besprekorne karijere povukao u penziju, postao porodičan čovek i omiljeni lik iz komšiluka a sada se mračna prošlost pomalja da mu naplati stare dugove...



Autor ovog serijala, Yuto Suzuki, a koji je pre toga imao samo dva autorska one-shot stripa za Shueishina izdanja, započeo je Sakamoto Days u magazinu Weekly Shonen Jump sa jasnom idejom da uzme jedan klasični motiv iz popularne kulture – i jakuza-fikcije – a onda da komični sadržaj nađe u kontrastu između mračnog, gritty sveta organizovanog kriminala i jedne porodične, zdrave, pristojne svakodnevnice. Utoliko, ovo je strip koji se verovatno najviše može uporediti sa mangom Gokushufudou, odnosno The Way of the Househusband, o penzionisanom jakuzi koji pokušava da bude dobra, jelte, domaćica dok njegova žena radi a likovi iz njegove prošlosti se stalno pojavljuju i ubeđeni su da je za njega ovo samo maska i da je ispod krinke nezaposlenog muškarca koji ujutro ide u nabavku a onda sprema ukusne ručkove svojoj ženi zapravo i dalje mračni kriminalni genije.

Sakamoto Days svakako ima istu ideju u svojoj osnovi: Taro Sakamoto jeste najbolji plaćeni ubica koga je Japanska asocijacija plaćenih ubica ikada imala na platnom spisku, a koji se iz posla povukao kada se zaljubio u svoju sadašnju suprugu Aoi. Ljubav ga je transformisala, njena želja da on više nikada ne ubije nikoga je postala temelj njihove veze i braka i Sakamoto je od opasnog profesionalca postao nežan suprug, brižan otac male Hane i vlasnik i menadžer malog supermarketa u komšiluku. Transformacija je i vizuelno označena njegovom tranzicijom od mršavog, snažnog tipa sa cigaretom u zubima, u podgojenog čikicu koji žvaće mentol-bombone i srče ramen direktno iz kartonske čaše na pauzi za ručak.

No razrada ovog stripa je sasvim različita od Gokushufudou. Sakamoto Days se veoma brzo pokazuje kao ansambl-narativ u kome se oko titularnog junaka okupi zanimljiva ekipa likova što svi dolaze iz neke od sfera organizovanog kriminala i i sami bivaju transformisani njegovim uticajem. Ovo je, utoliko, strip koji zaista najpre mogu da preporučim publici kojoj se dopadaju ton i svetonazor Spy X Family. Iako Sakamoto Days nema jednako visoki koncept i zapleten narativ, njegova je ambicija da razonodi čitaoca kontrastom mračnog i optimističnog ista a napor da se pokaže spontano građenje porodice od strane ljudi koji svi u sebi pronalaze kapacitet za dobro iako pripadaju podzemlju je praktično identičan.

Sam zaplet Sakamoto Days je u početku vrlo jednostavan i zapravo se isprva bazira na gegovima koji bivaju razvijeni u nešto duže epizode. Kako je Taro Sakamoto zaista legendarna figura japanskog podzemlja, tako i to podzemlje ne dopušta da on iz njega išeta bez kazne i šalje mladog ubicu po imenu Shin da ga pogubi, za nauk svim drugim profesionalcima koji pomisle da se ovaj život tek tako napušta. Shin, nekada Sakamotov saradnik, je pritom u stanju da čita misli ljudima iz svoje blizine i kao takav je možda jedini koji može da se nada uspešnoj asasinaciji čoveka sa skoro nadljudskim veštinama.



Naravno, Sakamoto ne samo da Shina porazi gotovo bez napora – u jednoj sceni odbija metak ispaljen iz pištolja tako što na njega ispljune mentol-bombonu – već i njegova demonstracija da je i dalje DALEKO ispred svih drugih ubica, bez obzira na stomačić i miran porodični život, ali i ta mirna, stoička posvećenost ,,dosadnom" životu u gradiću sa ženom, ćerkom i obavezama oko radnje, u Shinu proizvedu potpunu kognitivnu revoluciju. Shin, čija je ambicija do malopre bila samo da ako ikako može i sam postane profesionalni ubica na Sakamotovom nivou, i u tome je nalazio ispunjenje svojih životnih snova ali i ponos, biva potpuno privučen na drugu stranu i postaje Sakamotov saveznik, spreman da žrtvuje i svoju glavu kako bi penzionisani ubica sačuvao svoj mirni, ljupki porodični život.

Naravno, to ne ide tako lako pa na kraju prve priče Shin i Taro prolaze kroz paklenu akcionu scenu u kojoj se bore protiv desetina naoružanih kriminalaca i uspevaju da ih savladaju bez i jednog jedinog ubistva.

No, ,,pravi" ton stripa se uspostavlja nakon ovog akcionog krešenda kada Shin prihvata Tarovu ponudu da počne i sam da radi u prodavnici za platu od 850 yena po satu i zameni uzbudljivi život profesionalnog asasina za celodnevno drndanje sa barkodovima, punjenje rafova, usluživanje mušterija i srkanje ramena iz kartonske čaše na pauzama.



Taro i Shin brzo postaju sjajan duo, neka vrsta majstora i učenika koji imaju česte ,,misije" a koje se odnose na posliće što treba obaviti za Tarovu ženu, pomoć Tarovoj ćerki, nabavke vezane za radnju ali i ponovljene sukobe sa lokalnim kriminalcima a onda i profesionalnim ubicama. Taro više nije na nišanu samo svog bivšeg poslodavca i njegova je glava ucenjena od strane mračne organizacije iz japanskog podzemlja pa se periodično pojavljuju novi plaćenici koji će pokušati da ga skrate za istu i dinamika drame i komedije ovog stripa je naravno u tome da glavni junaci moraju da čine vratolomne napore ne samo da poraze atentatore od kojih neki, u skladu sa pravilima žanra, imaju skoro nadljudske sposobnosti, već i u tome da to izvedu nekako zadržavajući fasadu mirnog, dosadnog porodičnog života, kako se supruga Aoi i ćerka Hana ne bi bezrazložno stresirale a komšije ostale blaženo nesvesne da se oko njih vodi pravi rat.

I ovo je fina dinamika, pogotovo što strip vrlo brzo proširuje svoj ansambl, dodajući u njega prvo mladu kinesku curu Lu Xiaotan a koja je naslednica velikog šefa Trijade, i koja će napustiti to kriminalno okruženje da i sama radi u Sakamotovoj prodavnici, pa onda i snajperistu po imenu Heisuke Mashimo, socijalno rekluzivnog klinca kome je asasinacija jedini posao što ume da radi a papagaj Piisuke, koji mu služi kao spoter, jedini stvarni prijatelj. Tu su i drugi likovi, svi na ovaj ili onaj način vezani za svet profesionalnog kriminala i asasinacija u kojima bez greške Sakamotova smirenost i plemenitost uspevaju da inspirišu kopernikanske obrte i privuku ih na stranu dobra.



Strip u daljem razvoju priče postavlja i kompleksniji zaplet sa nekoliko mračnih organizacija koje stupaju u rat, nekoliko timova (praktično natprirodnih) ubica koji se međusobno sukobljavaju, prikazivanjem tajnog programa eksperimentisanja na deci – a koji je zaslužan za Shinovu telepatiju – i postavljanjem Sakamota i njegove sada proširene porodice u njegov centar. Čak se i ton stripa blago zaoštrava u kasnijim epizodama, prikazujući povremeno patološki izvitoperene, sadističke likove za koje je ubijanje pasija a ne puka profesija.

No, Sakamoto Days nikada ne odlazi predaleko u gekiga smeru i ovo ostaje strip u kome su komedija, drama i akcija u lepom balansu. Možda najvažnije, rad sa likovima i njihovim interakcijama je perfektan. Ovakvi stripovi, barem što se mene tiče žive ili umiru na ime toga koliko su likovi ubedljivi i koliko se iz njihovih odnosa može iščitati kako reaguju na događaje oko sebe i menjaju svoje svetonazore. Yuto Suzuki ovde radi odličan posao i uspeva da žonglira sa velikim brojem likova u Sakamotovoj proširenoj familiji i postigne finu dijalektiku. U prvom redu, njihove transformacije iz ubica i kriminalaca u ljude koji su istinski požrtvovani i dobri su ubedljive, a zatim su tu svi fini začini koji stripu daju komični ton i zabavne epizode – to kako Shin i Lu razvijaju love/ hate odnos brata i sestere, to kako Heisuke sa svojom dudebro personom naprosto biva prirodno prihvaćen od drugih likova, bez osude ili podsmevanja.

Zapravo, ovo je možda i najvažniji element svetonazora ovog stripa: sam Sakamoto je ćutljiv, naizgled sasvim jednostavan čovek, dežmekasti lik sa naočarima, punđom i pocepanim papučama koga ne zanima ništa sem da vodi radnju bez mnogo stresa i bude sa svojom ženom i ćerkom, ali Sakamotova mirnoća i ćutljivost imaju u sebi dimenziju budističkog. On je, uprkos bivšoj karijeri ubice, plemenita, potpuno čista duša čiji je dar drugim dušama upravo to da ih ne osuđuje. Sakamoto će se, naravno, u ovom stripu boriti protiv mnogo mračnih likova, ali njegova borba je uvek u samoodbrani, uvek samo u meri potrebnoj da zaštiti sebe i svoje, i nikada proizvod gneva ili želje da nekog povredi. Sakamoto to ne izgovara ali on očigledno duboko u sebi veruje da u svakome postoji srž dobra koja je samo možda zaprljana događajima tokom života i da se ona može ponovo pronaći jednim bezuslovnim pružanjem ruke onda kada ona druga strana, poražena, očekuje finalnu kaznu.

Suzukijev crtež je EKSTREMNO presudan u komuniciranju ove poente, sa pogotovo radom na glavnom liku koji deluje varljivo jednostavan. Sa jedne strane, ovo je i temelj mnogih komičnih scena u stripu, sa Tarovim izrazima lica i nemuštim reakcijama na događaje oko njega, ali i sa činjenicom da mnogi okoreli kriminalci sa kojima se suočava misle da dežmekasti, kratkovidi lik u papučama protiv njih nema šanse, samo da bi nekoliko trenutaka kasnije zapanjeno sedeli na podu, poraženi neverovatnom demonstracijom snage i veštine. Ali sa druge strane, ovo je i esencijalan element ,,poruke" stripa koji dekonstruiše mačo-arhetipe ne samo zarad komičnog efekta već i pokazuje tu veru u snagu dobra, iskrenosti plemenitosti, požrtvovanja što trijumfuju nad zlim, iskvarenim, lažnim i podmuklim.

Suzuki sjajno radi na samo sa Tarom već i sa svim ostalim likovima, dajući njegovom ansamblu ali i protivnicima jake persone. Naravno, većina njih spada u neke standardne manga i anime kategorije, ali njegov crtež im daje ekstra dimenziju karaktera i čini ih interesantnim. Likovi poput Shina, Lu i Heisukea su, uprkos lako prepoznatljivim tipskim karakteristikama naprosto neodoljivi i snažno ulaze pod kožu čitaocu, a ogroman deo tog šarma otpada na njihove izraze lica, grimase, govor tela i vidljivo pokazivanje emocija.



Sa druge strane, akcija je ovde urnebesna. Jedna od Sakamotovih glavnih osobina je ogromna brzina kojom se on kreće – na nivou, recimo, DC-jevih i Marvelovih superheroja kao što su The Flash ili Quicksilver – i Suzukijev crtež akcionih scena fantastično hvata ovaj njegov kvalitet, ali i generalno nam daje visokoenergetsku a čitku akciju. Heisukeova nadnaravna snajperska talentovanost, ali i Shinovo čitanje misli su takođe maštovito zamišljeni i briljantno predstavljeni (sa ponovljenim gegom u kome čitalac prvo vidi ekstremno nasilnu scenu ubistva a onda shvati da je ovo samo misao koju je Shin pročitao u Sakamotovom umu nakon što je napravio neku brljotinu), sa odličnim tempom ređanja kadrova i perfektnim pančlajnima kako u smislu komike, tako i u smislu akcije ali i tih dramskih poenti o svetosti porodice i međusobnom ispomaganju bližnjih.

Naravno, kako je ovo serijalizovana, dugačka manga, Suzuki radi dosta metodično pa i mehanički na razrađivanju pojedinačnih epizoda i set-pisova i shvatam da to može da bude pomalo problematično za čitaoca koji čeka da se glavni zaplet pomeri unapred dok čita jednu istu ackionu scenu 5-6 epizoda za redom, ali ovo je naprosto deo medijuma u ovom trenutku, i mora se prihvatiti ili makar očekivati.

Iznenadio sam se koliko mi Sakamoto Days prija. Nešto što je isprva delovalo kao maltene čista geg-manga razvilo se u ugodan ansambl-strip sa veoma prijemčivim likovima i relativno predvidivim ali vrlo uslužnim zapletom koji isporučuje potrebne količine humora, akcije i drame u perfektnom odnosu. Suzukijev crtež je izvrstan, dinamičan, karakteran, veoma detaljan kada je to opravdano, a izuzetno fokusiran na efekat kada je to potrebno. Vredi istaći i engleski prevod koji je radila iskusna Camellia Nieh (u svom CV-ju ova gospođa ima i takve legendarne mange kao što su Black Jack i Tezukin MW) i koji uspeva da sačuva vrcavu ekscentričnost originala a da je opet prilagodi anglofonoj publici (videti kako sjajno ispadaju Heisukeove replike). Sve u svemu, ovo je serijal koji, za moj groš, vredi pratiti. U Japanu je Shueisha stigla do desete kolekcije, a Viz Media najavljuje sedmu englesku za April, pa je možete, zajedno sa ostalima kupiti ovde. Naravno, kao što je slučaj i sa mnogim drugim Shueishinim izdanjima, i Sakamoto Days se na Engleskom može u nedeljnim epizodama (u trenutku dok ovo kucam ima ih 108) besplatno čitati onlajn. Pa ga isprobajte, nadam se da ćete uživati.

100 Months
https://www.goodreads.com/book/show/19284247-100-months

100 Months je definitivno one of the kind. Ne mogu reći da tačno razumem o čemu se radi (nešto što liči na ženu vodi bitku protiv raznih monstruma, ima tu neke kosmičke dimenzije). Kadar je takav da imamo nju samu ili nju i još neki element ili samo neki element. Nakon par stranica pomislio sam da je to samo uvod ali onda se ispostavilo da je svih recimo 150 str. tako. Užas i patnja iskaču sa svake stranice. Što se tiče teksta poetski je ali za moj ukus previše tinejdžerski darkerski.

Pošto ne razumem najbolje o čemu se strip radi zamolio bih Mehu da uskoči ako ga je overio.

Nisam čitao, ali vidim da je Nil Gejmen bio oduševljen pa svakako zvuči kao da bi vredelo pogledati. Autor se nažalost ubio pa ne možemo da ga pitamo šta je hteo da kaže 

Snimljen je dokumentarni film "Here's Johnny" o njegovoj borbi sa multiplom sklerozom, koja mu je utvrđena 2000-te.

http://www.halcyonpictures.co.uk/portfolio/kat-mansoor-heres-johnny/

"100 Months" je navodno rađen 10 godina i završen dan pred smrt, koja se dogodila u centru za asistirana samoubistva Dignitas, u Cirihu.

Možda grešim ali pretpostavljam da "100 meseci" bukvalno predstavlja približno vreme koje je autor potrošio dok je radio na stripu, koji svedoči o njegovoj patnji i borbi sa bolešću.

Jako tužno.

Da, mislim da postoji veza.

Danas se bavimo serijalom Ant koji trenutno izlazi za Image Comics. Kako sam već u nekoliko navrata rekao, Image Comics je izdavač koji svoje početke duguje superherojima – njegovi osnivači su svi bili crtači veoma uspešnih superherojskih stripova u Marvelu da bi se onda dogovorno zajednički odcijepili i osnovali kuću u kojoj će moći da rade iste takve stripove ali sa likovima na koje imaju pravo i koji će im, pretpostavka je bila, doneti mnogo više novca i jače pozicije u industriji zabave.



I ovo nije ni bilo netačno. Na kraju krajeva, prvi broj serijala Spawn Todda McFarlanea – današnjeg predsednika Image Comicsa – je prodao rekordan broj kopija a ovaj je serijal (i dalje, tridesetak godina kasnije, vitalan i uspešan) vrlo brzo porodio i bioskopski film. Treba imati na umu da je ovo bilo daleko pre epohe u kojoj danas živimo a u kojoj je normalno gledati superheroje u bioskopu, da ne pominjemo superheroje crne boje kože.

Nisu sve McFarlaneove kolege postigle ekvivalentan uspeh, ali stoji i da su osnovači Image Comics danas uspešni ljudi u svojoj industriji, koji mogu da biraju da rade šta hoće. Jim Lee je, pominjali smo to pre neki dan, čovek na poziciji izdavača DC Comics, Rob Liefeld ima više para nego što može da potroši do kraja života pa se povremeno pojavi sa nekim novim stripom za DC ili Marvel, a Erik Larsen trenutno sedi na mestu šefa finansija u Imageu i natenane i dalje radi svoj serijal Savage Dragon koji, neprekidno, izlazi od 1992. godine.

Savage Dragon i Spawn su među, jelte, retkim serijalima koji podsećaju na legat Image Comicsa – jer ih rade dvojica originalnih Image osnovača i u pitanju su superherojski serijali sa osobenim karakterom koji izlaze od ranih devedesetih. Image se u međuvremenu značajno menjao, evoluirao, sve dok nije izrastao u neku vrstu temeljne institucije američkog stripa, napuštajući originalni superherojski fokus zarad šire vizije creator-owned stripova koji će pokrivati različite žanrovske tematike, bez uredničko-izdavačkog diktata i sa poverenjem da će sami kreatori umeti da se snađu. Utoliko, Image je zadnjih dvadesetak godina firma smeštena – po orijentaciji svojih stripova – negde između Dark Horsea i pokojnog Vertiga, a koju danas najviše prepoznaju po hit-serijalima kao što su The Walking Dead ili Saga, od kojih su oba vrlo žanrovski radovi, ali i vrlo, vrlo kvalitetni serijali, bez ikakve veze sa superherojštinom ali sa velikim potencijalom za penetraciju u mejnstrim kulturu (a koji je, taj potencijal, The Walking Dead, kao što znamo, veoma dobro iskoristio).

No, Image kao da doživljava i svojevrsnu superherojsku renesansu u poslednjih par sezona sa novim serijalima koj superherojske teme eksploatišu na nove načine, oslanjajući se delimično i na dalekoistočne predloške ali sa jednim okom svakako uperenim u televiziju i merkanje neće li se neki od producenata zaleteti sa predugovorom da uhapsi prava na ekranizaciju stripova kao što su Radiant Black ili Rogue Sun.

Ali, i u ovom kontekstu, Ant, o kome danas pričamo je bizarna anomalija ali i dirljiv, sa puno ljubavi od zaborava spasen koncept začet u devedesetima, koji ponosito dalje nosi baklju ne samo ranog Image Comics senzibiliteta već i šire, divlje vizije nezavisne superherojštine devedesetih godina i prve decenije ovog veka.



Kada je polovinom 2021. godine izašao dvanaesti broj serijala Ant bio sam veoma iznenađen a onda i preneražen videvši da naslovna strana ponosito proglašava ovaj strip ,,ganc-novim blokbasterom Erika Larsena". Mislim, Larsen ne samo da nije imao nikakve veze sa kreacijom originalnog serijala (ili isotimenog lika) iz devedesetih nego je Larsen i čovek koji već veoma dugo radi samo i isključivo Savage Dragon, svoj autorski serijal, i to samo i isključivo kada ima vremena, praveći ponekad i višemesečne pauze, što zbog posla, što zbog periodičnih problema sa nalaženjem dalje inspiracije. No, Savage Dragon je Larsenov životni projekat i ovakav pristup odgovara i njemu ali i publici koja ga prati već decenijama.

Otud je bilo prilično iznenađenje videti da je Larsen ne samo napisao i nacrtao poslednji broj serijala Ant koji je Image izdavao između 2005. i 2007. godine, ostavljajući ga nedovršenim, već i da je onda najavio naredni tom ovog serijala, koji će biti svojrvrsno ,,pospremanje kuće" a koji će ponovo on lično raditi, paralelno sa Savage Dragon.

Nije praksa, pogotovo u Image Comics, koji je zasnovan na ideji da kreatori poseduju likove i jedini kontrolišu njihove sudbine, da makar i slabo popularan lik kao što je Ant promeni vlasnika i autora, ali Ant nikada nije bio ,,normalan" strip. A Erik Larsen je uvek imao izražene simpatije i za lik i za njegovog autora, čoveka po imenu Mario Gully.

Gully je jedan od retkih nezavisnih crnih autora superherojskog stripa koji je dobacio do kakvog-takvog mejnstrima, ako se Image Comics može smatrati mejnstrimom (a može). Ant je, iako je sa izlaženjem krenuo tek 2004. godine, nastao kao koncept još devedesetih, kada je Gully, sedeći u zatvoru zbog pokušaja oružane pljačke, i gledajući kroz rešetke, video mrava kako se šeta po zidu. Prizor ovog malog ali snažnog insekta je u Gullyju proizveo svojevrsni satori i zakletvu da će po izlasku iz zatvora on promeniti svoj život.



Mariova ćerka Mercedez Gully poslužila je kao vizuelna inspiracija za crnu superheroinu po imenu Hannah Washington, a u crvenom kostimu mrava, i prvi tom Ant je 2004. godine izlazio za Arcana Studios. Strip je u ovoj inkarnaciji imao samo četiri broja, ali je Gully bio ambiciozan i  kontaktirao Larsena, u to vreme na poziciji izdavača u Imageu. Larsen i Gully su imali dugačke konverzacije vezane za to kako bi Ant mogao da pređe u Imageov univerzum (a što je bilo dosta komplikovano imajući u vidu da je u originalnom stripu Ant bio fiktivni lik koji je avanture imao samo tako što bi Hannah Washington njih crtala u svojoj svesci) i transfer se na kraju dogodio. No, i ovaj serijal je zaustavljen posle jedanaest brojeva, bez dosezanja zaključka. Nije da se u Imageu nisu trudili – Ant je ovde imala krosovere sa Spawnom i Savage Dragonom – ali Gully je imao problem da zaista formuliše temu i glas ovog stripa pa se na jedanaest brojeva serijala na kraju izmenjalo petoro scenarista, svaki sa svojim idejama, unoseći brojne kontradikcije u biografiju ionako amnezijom pogođene Hanne Washington. Gully je na kraju odustao.

Ali ne sasvim. Pre nekoliko godina je Gully nazvao Larsena i pitao ga da li bi bio zainteresovan da od njega otkupi prava na Ant i njen ansambl. Iako ne u stanju da lično nastavi pričanje njene priče, Gully očigledno nije bio spreman da je prepusti zaboravu a Larsen, koji je još za svog vakta kao izdavač pokazao veliko interesovanje za Ant i pružao autoru svaku vrstu podrške je na kraju ne samo pristao da ga otkupi već i seo da sam uradi nastavak ovog stripa (u interesu potpune informacije, valja pomenuti i da je postojao odvojen treći tom Ant koji je izlazio za Big City Comics 2008. godine, nevezan za ono što je izlazilo za Image  ali je bio vrlo neuspešan i brzo prekinut).

I to je ono što sada čitamo. Larsen novi Ant radi od jeseni 2021. godine i, pošto je to Larsen, do sada je izašlo samo šest brojeva. Ali opet, pošto je to Larsen, ovo je strip koji se ne sme propustiti ako volite partikularnu estetiku koju vezujemo za Larsena, ali i rani Image Comics.



Dosadašnjih šest epizoda je, kako rekoh, pre svega bilo usmereno na pospremanje Antinog kontinuiteta, davanje njenom životu jedne konzistentnije priče i teme i, sa šestim brojem izašlim početkom Februara ove godine (i naslovljenim jednim gromoglasnim THE END), Larsen je stigao do kraja priče onako kako je ona mogla da ide da je originalni Gullyjev rad na Image Comicsu bio pisan konzistentnije i sa urednijom vizijom. Dakle, ovo što smo do sada dobili su origin story za superheroinu u Crvenom kostimu i sa moćima mrava, kao i njene rane avanture što smo ih već videli fragmentarno ispričane u stripovima koji su izlazili pre petnaest godina.

Na svojoj strani ovaj strip ponovo ima značajnu minutažu gostovanja likova kao što su Spawn i Savage Dragon, i ako ste old school Image čitalac, teško da vam ovo neće doneti osmeh na lice. No, generalno, mislim da je i prilično obavezno da budete old school poštovalac Image Comicsa generalno i Erika Larsena partikularno da bi Ant pogađao tačno u metu koju je nanišanio.

Da kažemo to ovako: Larsen je naprosto autor koga više zanimaju ton i energija stripa nego kompleksni zapleti i višeslojne karakterizacije. Njegov crtež je veoma osobene snage – a ovde uz kolore na kojima Larsenu pomaže Mike Torris i letering koji radi Jack Morelli, on apsolutno razara – i uklapa se uz priče nabijene akcijom, likovima što ne pričaju previše pre nego što krenu da delaju, moćnim tučama, eksplozijama. Hannah Wahsington u ovih šest brojeva prolazi ne samo inicijaciju koja od mlade, konfuzne crne žene treba da napravi superheroinu već se i susreće sa zaverama koje imaju distinktni miris devedesetih, sa korporacijama koje sarađuju sa demonskim kultovima koji kriminalcima daju supermoći i učestvuje u brojnim akcionim scenama u kojima lete glave i ostali delovi tela. Sve je to vrlo old school, često sa ukusom nestašne viđilante akcije u kojoj se jasno pokazuje da ovo nisu superheroji iz korporativnih stripova i da se etičke dileme karakteristične za Spajdermena ili Betmena ovde tretiraju sa podsmehom.

Ako volite Larsena, Ant, ovako kako ga je on do sada rekonstruisao, je preporuka bez mnogo razmišljanja. Ako ga ne volite, verovatno je da vam se ni ovo neće dopasti. Ovo je strip koji se ne bavi nikakvom ,,novom" dekonstrukcijom superherojštine i zapravo mu je ambicija rekonstruisanje jednog partikularnog estetskog senzibiliteta u kome mlada crna žena sa neverovatnim moćima pronalazi svoje mesto u haotičnom svetu. Pa je i priča takva, haotična, uprkos Larseonovom vidnom naporu da je, koliko je to moguće, kanališe i usmeri na jednu konzistentnu stranu. Za sada svakako mislim da Ant zavređuje pažnju, za ljubitelje Larsenovog rada partikularno, ali pravi test će naravno biti kada se strip sa sedmim brojem nastavi i vidimo kuda će Larsen povesti svoju superheroinu sada kada su njene stare priče ispričane i ima slobodu da krene novim putem. Serijal na Amazonu možete pratiti ovde.

Američki izdavač japanskih stripova, Viz Media je krajem prošlog Oktobra, dakle, veoma strateški tačno pred Halloween po prvi put na Engleskom objavio Black Paradox, grafički roman koji govori o četvoro ljudi što su se putem eponimnog vebsajta upoznali i dogovorili da zajednički izvrše samoubistvo. Ako ste čitali moja recentna pisanja o Itovim radovima objavljenim na zapadu, primetili ste da su uglavnom bile u pitanju kolekcije kraćih priča. No, Ito je takođe i ljubitelj dužih formi i mada Black Paradox ne spada u njegova vrhunska dela, lepo je videti majstora u dužem formatu, u kome likovi imaju prostora za određen razvoj a zaplet je ispunjen bizarnim, neočekivanim preokretima.



Samoubistvo je, naravno, jedna od čestih tema u japanskom hororu. Ono je pančlajn mnogih elemenata moderne japanske kulture, komplikovanih odnosa u društvu koji kombinuju tradicionalne odnose između pripadnika različitih generacija i staleža sa praktično futurističkom savremenom tehnologijom, složene klackalice osećaja časti i straha od bezvrednosti i nedoprinošenja društvu, posledica socijalne izolacije ali i vaspitanja koje podcrtava važnost uklanjanja sebe ispred drugih da im ne smetamo, konačno, svakako i element tradicije koga su savremenije priče o samurajima izdigle na nivo ultimativnog čina heroizma. Suicid je u Japanu više od izolovanog incidenta i česta tema literarnih radova a što nije ni preveliko iznenađenje imajući u vidu da su neki od najvažnijih japanskih modernih pisaca sami sebi oduzeli život. Jedan od likova u Black Paradox, štaviše, eksplicitno pominje da je Ryunosuke Akutagawa – čovek koga mi ovde poznajemo najviše kao autora Rašomona, a koji se smatra ,,ocem japanske kratke priče" – izvršio samoubistvo, a nije se zgoreg setiti ni da je Osamu Dazai, autor romana Ningen Shikkaku o čijoj sam jednoj manga-adaptaciji nedavno pisao, pronađen utopljen u kanalu blizu svog doma, zajedno sa svojom ljubavnicom, Tomie Yamazaki. Ningen Shikkaku je jedan od najuticajnijih romana moderne japanske proze (sa vrlo promminentnom scenom zajedničkog, dogovorenog samoubistva doje likova) i sam Junji Ito je takođe uradio svoju manga-adaptaciju, o kojoj ću uskoro pisati, a važno je, u sklopu čitanja Black Paradoxa imati na umu da postoji teorija kako je Yamazakijeva zapravo naterala Dazaija da se zajedno ubiju i da je on u svojim poslednjim trenucima pokazao ,,opesiju životom".

Naravno, ne treba baš PREVIŠE verovati tračevima starim više od sedamdeset godina, pogotovo kada se ugodno uklapaju uz stereotip fatalne, podmukle žene koja manipuliše muškarcima (ne zaboravimo ni da je naslov jedne od najpoznatijih Itovih Mangi, o podmukloj ženi koja, eh, fatalno manipuliše muškarcima upravo Tomie), ali Black Paradox na samom svom početku upravo se bavi analiziranjem motiva različitih osoba da izvrše samoubistvo i razmatranjem pitanja koliko je pritisak okoline, makar i tih, nem, gotovo neprimetan, značajan u donošenju ove odluke.

Četvoro protagonista ovog stripa se nikada ranije nisu videli i njihov prvi susret je predviđen da bude i poslednji. Kako je manga izašla 2009. godine u Japanu tako je i ideja o vebsajtu na kome se upoznaju depresivne osobe i jedna drugu ohrabruju na samoubistvo u tom momentu bila prilično sveža. U međuvremenu će zapadni imitatori sa 4Chana i njegovih ofšotova od cele te ideje napraviti gadnu papazjaniju sa komplikovanim preplitanjem weebo imitacija onoga što rade kul Japanci i neonacističkih alt-right ideja, ali u Black Paradox imamo posla sa četvoro odraslih, zrelih ljudi koji naprosto nemaju više želju da žive. Ovo su pripadnici srednje klase sa nezavisnim, sopstvenim životima – jedna od dve žene je medicinska sestra koja radi u bolnici, a druga se bavila trgovinom dragim kamenjen, dok je jedan od muškaraca član multidisciplinarnog tima koji se bavi vrlo futurističkom robotikom – ali niko od njih više ne vidi perspektivu za sebe u daljem življenju. Nakon dogovora preko interneta, ovo četvoro ljudi se nalaze po prvi put u ,,meatspaceu", sedaju u kola i kreću izvan grada, u šumu, kako bi tamo pomoću creva upumpali izduvne gasove iz auspuha u kabinu automobila i tako se svi ugušili od ugljen monoksida, odlazeći mirno i bez grča na onaj svet.



Ovaj plan zvuči razumno za ljude koji na putu do šume jedni drugima objašnjavaju svoje motive za samoubistvo. No, već na ovom mestu postaje jasno da se ne radi samo o četvoro depresivaca. Jedino Marusou odnosno Kikuchi*, pomenuta medicinska sestra, deluje kao ,,normalna" osoba koja boluje od depresivnog poremećaja i opisuje svoje stanje kao osećaj duboke beznadežnosti i anksioznosti u vezi svoje budućnosti za koju predviđa seriju užasnih ličnih nesreća.
* likovi u komunikaciji jedni sa drugima koriste imena sa interneta, jer se do tada nisu poznavali u stvarnom životu

No, ostali likovi imaju progresivno sve bizarnije razloge za suicid. Taburo je mladi, dinamični muškarac koji tvrdi da je video svog dvojnika na ulici i da je to znak da će svakako uskoro umreti. Baracchi je mlada žena čija je jedna polovina lica prekrivena velikim belegom koji ima još od rođenja i koja je ubeđena da je njen odraz u ogledalu tera da se ubije, dok je Pii-tan rešio da se ubije kada je njegova istraživačka laboratorija kreirala robota po njegovom liku a koji – barem njemu – deluje kao u svemu bolji i superiorniji u odnosu na ljudski original.

Black Paradox u svom prvom poglavlju pokazuje prvi, neuspešni pokušaj kolektivnog samoubistva četvoro protagonista i kreira jedan vrlo tenzičan, a bizaran, filipdikovski osećaj rastakanja realnosti, proizvodeći egzistencijalni horor što će protagonistima zapravo doneti dilemu oko toga da li zaista žele da umru. Kada se odluče da, ipak, žele i pokušaju po drugi put da izvrše samoubistvo, priča počinje da odlazi u sasvim neočekivanu stranu.

Black Paradox svakako nije jedan od najboljih Itovih radova. U prvom redu je to da crtež na momente deluje pomalo zbrzano kao da majstor nije želeo da gubi vreme na manje važne scene, pa su neki od tranzicionih kadrova,  a koji prikazuju pejsaže ili gradske scene veoma jednostavni i manje upečatljivi od onog na šta nas je Ito navikao. Sa druge strane, čitalac koji u prvom poglavlju i delu drugog poglavlja bude uvučen u bizarni samoubilački pakt četvoro ljudi koji svi deluju kao da predstavljaju po barem jednu mentalnu bolest kroz svoje opsesije, dalje treba da se navikava na to da zaplet odlazi u potpuno drugom smeru i da strip maltene i menja žanr sa ovim zaokretom.



Naravno, neću spojlovati sve što se dalje događa u Black Paradox, ali dovoljno je reći da posle drugog poglavlja ovaj strip prestaje da bude o ljudima koji žele da se ubiju i njihovim razlozima za to – ili razlozima da promisle i promene ovu odluku – i transformiše se u komplikovanu naučnofantastičnu pripovest o otkriću koje menja svet i ljudsko društvo. Egzistencijalni horor u Black Paradox podiže se sa razine individualnih likova – koje kroz dalja poglavlja sve bolje upoznajemo, a i oni bolje upoznaju jedni druge, pa i pokazuju iznenađujuće nove karakterne odlike onako kako se odmičemo od teme suicida – na nivo čitavog ljudskog društva i sveta sa jednom sumornom ali realističnom vizijom budućnosti.

Junji Ito svakako nije čovek kome nedostaje ideja i ambicije i Black Paradox je ispunjen grandioznim vizijama i spreman da diskutuje o tome kako će ljudska rasa reagovati na pojavu nečega što iz temelja menja principe na kojima društvo funkcioniše. Može biti u pitanju otkriće izvora gotovo beskonačne a besplatne energije, vizija raja ili susret sa Bogom, ali Ito spretno drži ovu diskusiju u prostoru omeđenom likovima koje znamo (dodajući, doduše, petog protagonistu, doktora po imenu Suga koji je najpreduzimljiviji mada i, nažalost, najmanje opterećen nekakvom etikom) i uspeva da uprkos velikim skokovima u naraciji zadrži čitaoca uz priču.

Naravno, možda ovo neće važiti za svakog čitaoca – mene je Black Paradox svakako zabavio svojim odbijanjem da se drži jednog senzibiliteta ili žanra i dopala mi se eskalacija iz tenzičnog horora u palpoidnu naučnu fantastiku obilno nadevenu lavkraftovštinom, no, stoji da je ovo priča koja naprosto ignoriše žanrovske formate i ide tamo kuda ona želi. Ito je i u svom najpoznatijem radu, Uzumaki, imao jasnu lavkraftovsku dimenziju ali je do nje, mislim, tamo došao organskijim putem. No, u Black Paradox je upravo to odbijanje da se ide ,,prirodnijim" smerom deo šarma ovog stripa. Uvažavam da neće biti po svačijem ukusu, ali meni se dopalo.

Naravno, Ito je jedan od najboljih crtača u japanskom hororu, pa Black Paradox sadrži ne samo fine, karakterne likove već i veoma memorabilna krešenda vizualnog pripovedanja sa scenama koje ostaju urezane u sećanje između ostalog i zato što dolaze kao kulminacija do tada umirenog, naoko ,,normalnog" stripa o običnim osobama.

Dakle, Black Paradox možda nije najreprezentativniji Itov rad, ali je u pitanju nesumnjivo interesantan i zabavan strip jednog od najvećih majstora savremenog japanskog horora. Podržavam iz sve snage ideju da se sa njim intimnije upoznate. Viz Media vam uslužno nudi linkove za kupovinu na ovom mestu.

Marvel svakako danas dosta polaže na Kapetana Ameriku, verovatno ne i najmanje zbog toga što je ovaj lik u poslednjih deceniju i kusur imao zaista dobro, upečatljivo prisustvo na velikom platnu sa vrlo srećnim kastingom Chrisa Evansa, pa je otud u skorijem periodu dobio i dosta jaku zastupljenost u drugim medijima uključujući sopstenu videoigru ali i prominentne pozicije u ansambl-igrama poput Marvel's Avengers ili Marvel's Midnight Suns. Naravno, u strip-domenu je poslednjih nekoliko godina na programu bio vrlo lepo primljen serijal koji je pisao, kako rekoh kada sam o njemu pisao pre nešto više od dve godine, ,,cenjeni novinar i publicista Ta-Neishi Coates". Iako se radilo o solidnom stripu, sa odličnim crtačima, moram da priznam da istovremeno nisam u njemu našao dovoljno originalnih ideja da bih bio i sasvim oduševljen. No, Marvel je i posle Coatesovog odlaska sa serijala odlučio da zadrži sličan ton i pristup ali i da malo proširi koncepciju pa negde od Maja meseca prošle godine izlaze paralelno dva serijala o kapetanu Americi sa dva kreativna tima koji ih rade, čime se pokrivaju najmanje dve zainteresovane demografije. A što je prilično dovitljivo od strane ovog izdavača, i to ne mislim samo u komercijalnom smislu.



Serijal Captain America: Sentinel of Liberty je onaj namenjen ,,konzervativnijoj" publici. U njemu je protagonist originalni Kapetan Amerika, Steve Rogers i žanrovski je u pitanju sada već kanonizovan ,,uozbiljeni" pristup gde se kombinuju špijunski triler i superherojska akcija, sa mnogo referenci na Drugi svetski rat i borbu protiv nacista i njihovih posleratnih naslednika. U ovom serijalu Steve Rogers se suočava sa novom organizacijom koja pretenduje da vlada čitavim svetom (pošto, jelte, prethodnih deset sa istim takvim ambicijama nisu bile dorasle tim, jelte, ambicijama) ali i saznaje neke šokantne tajne vezane za svoje superherojsko poreklo i ulogu simbola koji nosi na svom štitu.

Sa druge strane, Captain America: Symbol of Truth je namenjen liberalnijem čitaocu*, u smislu da je ovde Kapetan Amerika Sam Wilson, crni superheroj koji je dugi niz godina sarađivao sa Steveom Rogersom u svom identitetu kao Falcon, a koji je već u više navrata preuzimao i identitet Kapetana Amerike. Kako je ovo nešto što očekujemo da se ,,ozvaniči" i na filmu u narednoj fazi MCU produkcija, sasvim je prirodno da će Marvel investirati i u strip sa ovakvom postavkom i obratiti se publici kojoj se dopada ta ,,woke" ideja o crnom Kapetanu Americi. Naravno, pošto sam ja osvedočeni pinko commie faggot, i meni je po definiciji zanimljivo to razvođenje koncepta Kapetana Amerike od ,,the greatest generation" mitologije i ikonografije Drugog svetskog rata i uključivanje manjinskog identiteta u ikoničku herojsku figuru. Naravno, iako ovo Marvel ne radi prvi put (poslednji put je Wilson bio Kapetan Amerika pre nekoliko godina kada je ovaj strip pisao Nick Spencer i to je zapravo, može se argumentovati, bio bolji strip od onog što je isti taj Spencer uradio Steveu Rogersu pripremajući Secret Empire), ovo je i dalje pomalo prevratnička ideja.
*iako drugi serijal nosi reč ,,liberty" u naslovu!

Sentinel of Liberty i Symbol of Truth izlaze paralelno, svakog meseca, i mada su za sada u pitanju odvojeni serijali, koji se dodiruju tek koliko je neophodno da se razume da aranžman sa dvojicom Kapetana Amerika nije znak podeljenosti (jelte) Amerike, nego njene raznovrsnosti i raznolikosti, i mogu se čitati nezavisno jedan od drugog, u narednim mesecima nas čeka krosover pod naslovom Cold War gde će se kreativni timovi udružiti da ispričaju isprepletani narativ koji će obojicu Kapetana imati za protagoniste i zapravo ispitati pa i na iskušenja staviti njihov odnos koji je, barem do sada bio zasnovan ne samo na uzajamnom poštovanju i podržavanju nego i na višedecenijskom prijateljstvu.



O tome ćemo pričati kada dođe vreme, ali baš zato što to vreme samo što nije došlo, danas je momenat da prozborimo po koju o svakom od ova dva serijala i vidimo vrede li oni da se čitaju. Ko nema vremena da čita sve, a nekako je uspeo da dođe do ovog mesta u tekstu, konzumirajući skoro četiri hiljade karaktera, neka sad i odmah čuje: ni jedan od ova dva serijala ne bih opisao kao u ovom trenutku najbolju stvar koju Marvel izdaje, ali oba su na svoj način korektna i zadovoljavaju različite prohteve u čitaocu. Jeste li vi čitalac za ijedan od njih? Čitajte dalje da otkrijete!

Captain America: Sentinel of Liberty je, dale, rekosmo, namenjen ,,konzervativnijem" čitaocu, ne u smislu da se taj zalaže za očuvanje klasnog sistema, promidžbu etnoanacionalističke države i zabranu abortusa, nego više u smislu da je ovo dosta jasan nastavak osamdesetogodišnjeg narativa o američkom supervojniku koji štiti ne samo Ameriku od velikog zla već i ima dovoljno široko srce da se u njegovu umirujuću senku skloni čitav svet. Ovaj serijal pišu zajednički Jackson Lanzing i Collin Kelly, obojica scenaristi sa pristojnim iskustvom, mada ne i u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. No, Lanzing se preko dana bavi marketingom a noću piše za televiziju i stripove je već za DC radio Batman & Robin Eternal i Green Arrow, dok je Kelly zajedno sa njim radio Gotham City Garage za DC, a zajednički su radili i Star Trek Year Five za IDW. Ovo je sada već uigran scenaristički tandem a čiji je zadatak prilično očigledno da nastave ozbiljan, odrastao ton što ga je Coates uspostavio na svom serijalu (i sam manje-više rekonstruišući pristup Eda Brubakera iz prve decenije ovog stoleća), ali uz solidnu dozu ekstravagantne superherojske akcije. Ovo je sada pisanje gotovo po formuli, sa dosta referenci na stare stripove o Kapetanu Americi i jednim skoro incestuoznim senzibilitetom gde se svi ti grandiozni događaji koji menjaju svet (ili makar prete da ga promene) dešavaju u relativno uskom krugu likova koje u ovim stripovima gledamo već doslovno decenijama. No, to upravo čini ovaj serijal ,,konzervativnijim" i ako volite da čitate priče u kojima se već poznati likovi pojavljuju u uobičajenim ulogama, Captain America: Sentinel of Liberty isporučuje.



Nije da ovde nema ničeg novog, kako rekosmo, Steve se ovde sukobljava sa novom organizacijom koja bi da pokori svet i ima interesantnog novog neprijatelja, ali glavni elementi drame su neporecivo ti u kojima likovi i motivi što ih već dugo poznajemo bivaju ,,promešani", pa tako ovaj serijal pronalazi novu, šokantnu ulogu za Buckyja Barnesa odnosno Winter Soldiera, a saznanja o Kapetanovom štitu i tome kako je on napravljen i sa kojom svrhom, su svakako blago šokantna. Utoliko, ovaj strip uspeva da istovremeno bude i ,,just another day in the office" za Stevea Rogersa, ali i da dekonstruiše neke elemente njegovog mitosa za koje mislimo da su nedodirljivi. I, da budem sasvim jasan: ne mislim da je to IDEALNA kombinacija jer u najgorem slučaju dobijamo to da strip strukturalno deluje generički, sa ponavljanjem standardnih elemenata zapleta i senzibiliteta, a da onda ta šokantna otkrića i preokreti mogu da izgledaju kao isforsirane kontroverze da se internet oko njih prepire – kao iz bilježnice Briana Bendisa od pre petnaest godina.

No, da ne budem preoštar, meni se ovaj strip dopada iz nekoliko razloga. Jedan je da scenaristi uspeju da uhvate tu suštinsku plemenitost glavnog lika čija je supermoć ta da druge inspiriše, a što je vrlo spretno hvata u podzapletu sa novim, opasnim neprijateljem prema kome se Steve Rogers postavlja budistički otvorena uma i čista srca. Drugi je da kako prolaze epizode, scenaristi uspevaju da se ubace u udobniji tempo pa i samo pripovedanje i dijalozi postaju bolji i zabavniji, sa okupljanjem novog tima Invadersa kojeg Rogers predvodi kako bi odbranio, jelte, Njujork (a preko njega i svet), a koji ima lepu dinamiku i uspeva da pored svog tog ozbiljnog tona što mu priča stremi, obezbedi malo klasičnog stripovskog goofy šmeka.

Treći razlog je španska ilustratorka Carmen Carnero, već mi poznata sa nekih X-Men stripova, a koja ovde razbija iz sve snage i stripu daje jedan atraktivan, skupi izgled (pogotovo uz kolore Nolana Woodwarda), pomalo asocirajući na aleksrosovski glamur ali sa jednim dinamičnim, eksplozivnim pristupom pripovedanju. Carnerova i Woodward u ovom stripu ugodno spajaju taj ozbiljniji, zreliji ton i ekstravagantnu stripovsku akciju i neću da lažem – prija mi da ga čitam i sa svakom sam epizodom sve više investiran.



Captain America: Symbol of Truth, pak, piše Tochi Onyebuchi, advokat nigerijskog porekla koji je karijeru profesionalnog pravnika posvećenog borbi za ljudska prava zamenio karijerom pisca naučnofantastične proze a sada i strip-scenariste. Da budemo fer, Onyebuchi ima i master iz dramaturgije (ili barem pisanja scenarija), a i kao klinac je gutao Marvelove serijale poput Black Panther i X-Men pa je ovo za njega jedan potpuno prirodan dalji karijerni put, gde je u Marvelu prvo radio Black Panther Legends a sada piše strip o drugom velikom superheroju afričkog porekla.

Da odmah budem iskren, ni ovo nije sad baš idealan strip, makar u samoj egzekuciji. Onyebuchi ima mnogo intrigantnih ideja i koncepata, ali kada pričamo o likovima i realizaciji zapleta, imam utisak da dosta toga još treba da ,,legne". Posebno sam osetljiv na to kako autor piše neke od likova među njima kreira tenzije i konflikte za koje ne osećam da su dovoljno zarađeni.

No, suštinska koncepcija i ambicija ovog serijala je zdrava i meni vrlo bliska. Ovo je Kapetan Amerika koji se ne oslanja na nasleđe Drugog svetskog rata i čija borba za pravdu nije produžetak osamdesetogodišnjeg konflikta sa klasičnim nacistima i njihovim najboljim ortacima. Onyebuchi se ovde bavi aktuelnijim problemima, američkim ali ne samo američkim, hvatajući se pitanja imigracije i eksploatacije migranata, ali i problema moderne Afrike koja pokušava da se oporavi od kolonijalne prošlosti i pronađe put u bolju budućnost na kome neće ponavljati greške što su joj u nasleđe ostavili kolonizatori.

Ovo je vrlo osvežavajući pristup stripovima o Kapetanu Americi i priznajem da je vrlo intrigantno čitati o odnosu tehnološki napredne Wakande prema crnoj dijaspori ili o naporima mlade demokratije u srcu crne Afrike da iskoristi ekspertizu ostalu iza kolonizatora ali da uspostavi jedan istinski ravnopravni poredak u društvu prepunom svežih ožiljaka.



Tim pre me žulja taj rad sa likovima, počev od Sama Wilsona koji na više mesta insistira da je on Kapetan Amerika (a ne nekakav Kapetan Amerika 2 ili štogod slično), kao da pati od sindroma samozvanca pa mora i sebe da ubeđuje u to da je obukao pravi kostim kada je jutros krenuo na posao. Mislim, ne da ću JA sad crnom autoru koji piše o crnom protagonisti sa imenom tradicionalno belog heroja da objašnjavam identitetska pitanja ali, jevem mu mater, može to i suptilnije i šmekerskije da se obavi.

No, Onyebuchiju suptilnost nije prvi prioritet. Sam Wilson i Misty Knight imaju nekakav romantični odnos koji je, pa, da kažem, nezarađen i utisak je da je ovo samo ,,shipping" o kome je autor sanjario kad je kao klinac čitao Marvelove stripove (što je, da budem i ovde jasan, legitimno, ali MORA SUPTILNIJE. I šmekerskije). Samov sukob sa vlastima u Wakandi je isforsiran i mada opet jako zanimljiv kao ideja (o modernoj kolonizaciji), ne i najspretnije izveden. I tako dalje. Joaquín Torres – mladi meksički imigrant koji je u međuvremenu preuzeo identitet Falcona je ovde opet iskorišćen više kao alatka da se dokače neka imigrantska pitanja i da bude žrtveni jarac nego što ima zadovoljavajuću asertivnost itd.

Da ne bude da sad tu ništa ne valja, strip svakako ima zanimljive likove, na primer predsednicu mlade afričke nacije koja je relativno nedavno izašla iz formalno podeljenog sistema, a Onyebuchi uspeva da dosta spretno u narativ ubaci i Nomada, odnosno Iana Rogersa, usvojenog sina Stevea Rogersa iz ,,Dimenzije Z", izmaštanog od strane Ricka Remendera pre desetak godina. Najzanimljiviji element je svakako to da Sam Wilson u ovom stripu operiše uz blagoslov američke administracije ali nekih njenih malo... sivljih delova i da će njegovo samoispitivanje da li on radi prave stvari iz pogrešnih razloga ili pogrešne stvari, verujući u ispravnost razloga biti, verovatno, jedan od temelja ksorovera Cold War.

Svakako je lepo da ovaj serijal crta R.B. Silva, dajući i njemu jedan dinamičan ali uredan lejaut i fini, glamurozni preliv (uz gostovanja Iga Guare), koji dopunjava odliča kolor Jesusa Aburtova. Tu i tamo na crtežu pripomaže Julian Shaw i Captain America: Symbol of Truth ima svoj identitet i lepotu. Joe Caramagna radi letering na oba serijala i to radi vrlo dobro.

Sve u svemu, ni jedan od ova dva stripa mi nije idealan, ali oba su dovoljno zanimljiva da nastavim da ih čitam sa autentičnim interesovanjem. Za sada crtači i koloristi obavljaju vrhunski posao dok scenaristi i dalje traže idealan balans, pa je i jedan  drugi strip sasvim prihvatljivo čitati uz svest da će biti bolji kako priče dalje odmiču. Vidimo se u Cold War, a do tada serijale na Amazonu pratite ovde i ovde.

Ovog Marta se završio desetodelni maksi serijal Han Solo & Chewbacca koji je Marvel malo i razvlačio još od Marta prošle godine, ali kao osvedočeni skoro celoživotni ljubitelj Hana Soloa koji je, kako sam jednom rekao, imao uticaja na razvoj moje ličnosti verovatno koliko i moj biološki otac, pretrpeo sam i te neke male pauze u izlaženju serijala i do zaključka stigao sa dovoljno širokim osmehom na licu. Da odmah kažem da se ne radi o vrhunskom stripu, ali da je za ljubitelje ne samo Zvezdanih ratova već partikularno ova dva lika, ovo nesumnjivo obavezna lektira. (Da napomenem i da je ovo u startu reklamirano kao tekući serijal pa na kraju završilo kao maksi od deset epizoda a što je možda imalo uticaja i na te neke strukturalne problemčiće o kojima nešto niže pričam.)



Otkada je Disney preuzeo vlasništvo nad Star Wars licencom videli smo razmere eksploatacije koje George Lucas nije mogao ni da sanja. Disney je, ako ništa drugo, a ono firma sa možda navećim iskustvom i ekspertizom u profitiranju na inteletualnoj svojini na čitavoj planeti, da ne pominjemo opsceni kapital kojim raspolažu, pa se i relativno slabiji prijem dva druga filma u poslednjoj trilogiji, kao i hit-and-miss uspeh spinof filmova mogu i moraju posmatrati tek kao džombice na putu preko koga Dizni gazi buldožerom i poravnava stazu do svoje svetske dominacije. Tamo gde nije upalio film, upalile su televizijske serije – a ni među njima nije svaka naišla na isti prijem kod svake demografske grupe u publici – za one koji ne divane Disney+ tu su zabavni parkovi, video igre, igračke, posteljina, čaše i drugi merčandajs: Disney možda ima strategiju sačmare i ne stidi se da zabacuje mrežu što šire ali kada imate ovoliko kapitala i licencu za jedan od najpoznatijih popkulturnih univerzuma modernog doba onda na kraju postaje jasno da ,,Star Wars" ODAVNO više ne treba shvatati kao naučnofantastičnu svemirsku operu namenjenu gikovima, sa nekakvom konzistentnom sržnom pričom, već kao koloplet paralelno postojećih narativa (ili samo koncepata) o različitim likovima, a gde su ti narativi po senzilbilitetu i ambicijama namenjeni sasvim različitim potrošačima.

Nije ovo Disney ni slučajno izmislio, George Lucas je sa ovim IP-jem kreirao svoje životno delo baš na ime toga da je shvatio moć razmotavanja licence u različitim smerovima sa različitim demografijama na nišanu,* ali njegova firma naprosto nije imala toliku infrastrukturu da od Star Warsa napravi OVOLIKO paralelnih produkta u isto vreme.
*i konsekventno, kada je pokušao sve te demografije da zadovolji odjednom u prikvel trilogiji, napravio papazjaniju i triling dosta loših filmova

Pošto ovde pričamo o stripovima, onda treba reći i da i u stripovskom mikrokosmosu vredi isto. Nije da tokom epohe u kojoj je licencu za Star Wars stripove držao Dark Horse nije postojala GOMILA serijala koji su izlazili u isto vreme a pričali priče o različitim periodima u Star Wars univerzumu, ali sa prelaskom licence u Marvel ne samo da su se ovih priča dohvatili neki od trenutno najvrelijih autora u američkom mejnstrim stripu nego je i krosover između različitih era postao uređeniji a utisak da pratimo narative koji JESU deo jednog većeg narativa na smislen način se pojačao. Moderna Marvelova era Star Wars stripova nam je dala i neke uspele nove likove (npr. Doctor Aphra), dosta interesantnih priča o klasičnim likovima smeštenih u periode između filmova originalne trilogije (uključujući izdržljive serijale o Darthu Vaderu i sam sržni Star Wars serijal), brzu i efikasnu komunikaciju sa televizijskim sadržajem kao što je npr. Mandalorian, ali i ekstenzivno razrađene novije koncepte kao što je High Republic.



Naravno, kao čoveku u godinama, meni su uvek najzanimljiviji momenti u kojima dobijamo nove priče o klasičnim Star Wars likovima a Han Solo & Chewbacca je serijal urađen sa vrlo uglednim timom u kokpitu i smešten u period između prikvel filma Solo i prvog Star Wars filma, A New Hope, oslanjajući se na magičnu privlačnost vremena u kome je Han bio samo svemirska baraba, spretni krijumčar i prevarant, bez mnogo politike, visoke ideologije i mističko-religijskih koncepata karakterističnih za sržni Star Wars.

David Messina koji je ovo nacrtao je vrlo iskusan italijanski ilustrator i edukator, sa dugačkim tragom u severnoameričkom stripu, od ekstenzivnog rada na licencama kao što su Star Trek, True Blood i Buffy, preko creator-owned radova za Image (3Keys, The Bounce), pa do mejnstrim gigova za DC (Catwoman, Action Comics, Red Hood and the Outlaws) i Marvel (Ultimate Comics Wolverine, Ultimate Spider-man, Wolverine & the X-men, Uncanny X-Men...), pa je ovde dobio priliku da se dokaže na jednom zaista visokoprofilnom radu. Na kolorističkim dužnostima je ovde bio Alex Sinclair a letering je radio Joe Caramagna pa Han Solo & Chewbacca ima jedan vrlo prepoznatljiv moderni Marvelov izgled, sa dosta dinamičnim lejautom, snažnim ali disciplinovanim kolorima i povremeno vrlo upečatljivim leteringom.

Možda je najveće ime ovde Marc Guggenheim na scenarističkim dužnostima a koji je bez sumnje bio i najvažniji faktor u procesu odobravanja ovog serijala za produkciju. Guggenheim, inače jedan od glavnih stožera uspešne televizijske produkcije zasnovane na DC-jevim stripovima, tzv. Arrowerse, je nedavno u nekom intervjuu pričao kako su mu sve kolege govorile da će posle uspele adaptacije klasičnog DC krosovera Crisis on Infinite Earths za televiziju telefon da mu zvoni bez prestanka i da nema koja ga produkcija neće zvati da radi sa njima, a da mu se u stvarnosti niko nije javio. I mada saosećam sa njim, drago mi je da ima vremena da radi stripove jer volim njegov ,,televizijski" senzibilitet prebačen na papir.

U Han Solo & Chewbacca se vrlo eksplicitno oseća taj guggenheimovski šmek, sa čestim scenama koje igraju na komični tajming i gde Messina junački čitaocu prenosi dinamiku i osećaj prizora kroz nekoliko konsekutivnih kadrova što razlažu prizor na kratke vremenske odsečke. Tu su i klasični ,,quippy" dijalozi i mada je fer progunđati da to kod Guggenheima ume da malo pređe i u manirizam, ako postoji properti kome ovakav pristup replikama potpuno prirodno leži onda je to bez sumnje Han Solo & Chewbacca. Harrison Ford je u svojim ulogama Hana Soloa i Indiane Jonesa praktično utemeljio taj arhetp akcionog (anti)heroja koji kroz svoje zgode i (češće) nezgode prolazi velikim delom na sreću i spreman je da i u momentima najveće opasnosti i u najbezizlaznijim situacijama izbacuje duhovite ili cinične replike kako bi gledaocu (ili čitaocu) bilo jasno da je ovo sve jedna dobrohotna avantura i da stvarne opasnosti i drame zapravo nema.





Han Solo & Chewbacca je po svojoj strukturi ,,heist" narativ. Zaplet se bavi krađom jednog artefakta koji ima, pretpostavlja se, veoma veliku vrednost iako niko, do skoro pred sam kraj ne zna zašto je njegova vrednost tolika. No, mesto na kome se on nalazi je vrlo nezgodno, vrlo dobro obezbeđeno i nepristupačno za lopove, provalnike, razbojnike i prevarante, i zato kriminalni boss, Jabba the Hut za ovaj posao angažuje jednog od svojih najboljih mladih frilensera, Hana Soloa. Još bolje, nemoralni Hat je spreman je da plati čak milion kredita jer je u pitanju krađa urne u kojoj se nalaze posmrtni ostaci jednog od najvećih njegovih rivala. Jedino što Han pare mora da časno, po pola, podeli sa osobom koja je Jabbi dala informaciju o urni i njenoj lokaciji. I, oh, ta osoba, za svaki slučaj ide sa Hanom i Čuijem na Koreliju, planetu sa koje Han potiče, jer se urna tamo nalazi, zaključana u sefu u spavaćoj sobi jednog od najuspešnijih biznismena na čitavoj planeti. I, oh, ta OSOBA koja postaje treći član Solove posade je – nasmejaćete se – Greedo. Da, baš onaj insektoliki tip koji blizu početka prvog filma strada od Hanovog blastera nakon što imaju neprijatan razgovor za kafanskim stolom u kantini u Mos Ajsliju. I ako ste jedan od onih kojima je i dalje potreban kanonski dokaz da je Han pucao prvi (kao što i jeste bilo u originalnoj verziji filma pre nego što ju je George Lucas digitalno doterao za reizdanje devedesetih godina), u ovom stripu on Greedu eksplicitno kaže da će pucati prvi u nekoj hipotetičnoj budućoj situaciji gde bi ovaj pokušao da ga nasanka.

Guggenheim je, naravno, old school gikčina, pa je njemu pisanje ovog stripa kao nekakav fan fiction koji smo svi mi iz tih generacija u svojim glavama pisali igrajući se igračkama krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Otud je ovo strip nabijen referencama, likovima i mestima iz originalne trilogije, uključujući i pomenutu kantinu u Mos Ajsliju, Landa Kalrisijana, Koreliju... Važno je napomenuti da se Guggenheim vrlo dosledno drži podalje od ,,velikog narativa" Star Warsa pa ovde nema džedaja ili sita, imperija igra tek sporednu ulogu, porodicu Skywalker nećete ni namirisati i narativ je postavljen unutar sveta profesionalnih kradljivaca, krijumčara, prevaranata, lovaca na ucene itd. Strip pravi jednu jasnu sponu sa nečim ,,izvan" njega, ali radi se o High Republic narativu koji je paralelno aktuelan u drugim Star Wars stripovima i ovo je zgodan i spretno izveden krosover koji obećava i neke buduće zanimljive razvoje.

Što se tiče likova, njihovih glasova i dijaloga, Guggenheim i Messina su ovde uglavnom vrlo uspešni. Po fizionomijama i facijalnoj/ telesnoj glumi, ovde dobijamo uverljivog mladog Hana Soloa, naravno, baziranog na Harrisonu Fordu (nažalost inače savim solidni film Solo sa Aldenom Ehrenreichom je prošao za mene neobjašnjivo loše i Ford ostaje jedini predložak za Hana Soloa u stripovima do daljnjeg), a tekst je, pa ,,quippy" i ,,snappy" i ako volite likove koji stalno ispaljuju onelinere i komentatrišu situacije u kojima se nalaze – a ako volite Hana Soloa onda volite i to – ovde ćete biti na svom terenu.



Strukturalno, Guggenheim je možda nešto manje uspešan sa stripom koji treba da nečim popuni deset epizoda. Ovo scenaristi daje priliku da u heist zaplet ubaci nekoliko preokreta i dok finale stripa svakako uspešno isplaćuje razne uloge koji su do tada u njega utočeni na planu zapleta i uspeva da od Hana napravi čoveka koji zaista u sebi krije srce herojsko, stoji i da je strip prepun podzapleta koji su višak, a ima i možda preveliki ansambl likova. Guggenheim je profesionalac i dobro se snalazi, da se mi razumemo, pa čitalac nikada neće biti zbunjen, ali mislim  da se do desete epizode oseti da je narativ malo opterećen sa nekoliko odvojenih grupa koje se jure oko mekgafina u centru zapleta, rivalskim lopovima, lovcima na ucene, čovekom koji se predstavlja kao Hanov otac... Na sve to dolazi i centralni deo priče u kome Hana Soloa uopšte nema – a zbog kog smo, da se ne lažemo, svi ovde – i fer je reći da je ovaj serijal mogao da bude kraći i da bi profitirao od malo trimovanja.

No, ako se ne radi o idealnom stripu – a ne radi se, da ponovim, ovde ima previše likova i previše podzapleta za jedan u suštini jednostavan zaplet – on je nesumnjivo zabavan. Messina, Sinclair i Caramagna kreiraju vizuelni sadržaj koji je raskošniji i razuzdaniji od originalnih filmova, sa mnogo akcije, ali i tehnologije koja bi zapravo delovala previše napredno u originalnom Star Wars, ali s druge strane mora se i primetiti da ovde ima MNOGO više tuđinskih fizionomija u centralnom kastu i da većina njih deluje ubedljivo, sa pravim karakterima i emocijama, a što je, mislim, vrlo važno za strip koji u samom naslovu ima Čubaku. Kadrovi i lejaut umeju da budu pretrpani za moj ukus, ali to je samo moj ukus pa neću stripu ovo računati u objektivne zamerke...

Sve u svemu, meni je ovo bilo korektno ako ne već izvrsno. Mislim da je za ljude moje generacije (kojoj i Guggenheim pripada, rođen godinu dana pre mene) a koji su sačuvali u sebi ljubav prema stripovima i Star Warsu ovo praktično obavezna lektira jer iako se radi o stripu koji nema velike ambicije po pitanju kanona i priča jednu u suštini nevažnu priču za širi Star Wars narativ, on dosta dobro radi sa likovima (čak i sa novim likovima, iako ih je mnogo) i pruža nam taj ukus B-movie dripačke pustolovine u univerzumu koji volimo, evo četiri i po decenije. Ne bih se bunio da se Guggenheim, Messina i ekipa okupe ponovo i daju nam još jednu ovakvu pričicu, a u međuvremenu, na Amazonu ceo serijal imate ovde.

Kako sam i najavljivao, vreme je da kažemo i koju reč o mangi No Longer Human (Nikad čovek) koju je uradio japanski horor-maestro Junji Ito, objavljujući je u Shogakukanovom magazinu Big Comics Original tokom 2017. i 2018. godine. Strip je odmah i objavljen u tri tankobon kolekcije a na Engleskom jeziku je Viz Media 2019. godine izbacio veoma lepu tvrdo koričenu omnibus kolekciju u jednom tomu. Ova je kolekcija dostupna i u našim knjižarama, ali ovaj strip je prošle godine u prevodu na srpski jezik, takođe u tri kolekcije objavio i domaći izdavač Stalker pod pomalo upitno prevedenim naslovom Nikad čovek. Dakle, opcije za čitanje su ovde brojne a radi se o stripu koji, mislim, svako treba da pročita. Bar jednom u životu.



Pre par meseci pisao sam o prvoj manga-adaptaciji romana Ningen Shikkaku, jednoj od najvažnijih knjiga moderne japanske proze. Usamaru Furuya, autor te prve mange je klasični predložak Osamua Dazaija osavremenio, prebacujući radnju iz predratnog Japana u dvadesetprvi vek, ali zadržavajući istu strukturu, radnju, likove i odstupajući, po sopstvenim rečima, od Dazaijevog gotovo neizdrživo beznadežnog teksta tek na samom kraju koji je, možda, tek nešto blagonakloniji prema protagonisti.

Junji Ito je, naravno, mnogo veća zvezda od Furuye i njegova je adaptacija romanesknog teksta, može se reći, raskošnija ali, iako Ito zadržava originalni mizanscen, zapravo još brutalnija od Dazaijevog predloška. U ovom čitanju Dazaijevog romana delirična dimenzija percepcije sveta na strani glavnog junaka je još izraženija a finale ako je ikako moguće još strašnije od onog kako je Dazai završio svoju knjigu.

Štaviše, Itova manga ima i izvesnu metatekstualnu dimenziju jer ona započinje scenom izvan samog romana, a koja se bavi krajem Dazaijevog života, dvostrukim samoubistvom koje je ovaj počinio zajedno sa Tomie Yamazaki, skačući u kanal Tamagawa gde su se oboje utopili. Ovo samoubistvo je jedno od nekoliko koja su obeležila modernu japansku prozu: Dazaijev veliki uzor i stožerna ličnost savremene japanske proze, Ryūnosuke Akutagawa se 1927. godine ubio uzimanjem prekomerne doze barbiturata, a sepuku koji je Yuko Mishima izvršio 1970. godine nakon neuspelog puča je bio gest kojim je ovaj praktično u stvarnom životu ponovio scenu iz jedne od svojih najpoznatijih priča.

Itovo uvođenje samog Dazaija u adaptaciju njegovog romana je interesantno jer su mnogi smatrali da je Dazai pisao Ningen Shikkaku kao neku vrstu svog testamenta. Uostalom, roman je praktično fikcionalizovana autobiografija velikog pisca, sa promenjenim imenima i određenim detaljima ali sa očuvanim velikim delom stvarnih dešavanja iz Dazaijevog života. Ova pripovest o strahu od ljudi, patološkim, eksploatativnim odnosima sa ženama, adikciji i neuspelom pokušaju samoubistva je u japanski moderni literarni opus ušla silovito baš zato što je u pitanju tekst koji svoj delirični sloj ne crpi iz mašte i božanskog kreativnog nadahnuća već iz stvarnog života i pakla u koji je Dazai sebe postepeno spuštao zloupotrebom alkohola i drugih ljudi.

Junji Ito će zato i neimenovanog naratora koji se pojavljuje u romanu i koji na njegovom kraju prepričava još dve epizode iz života protagoniste po imenu Ōba Yōzō (većina teksta rađena je u prvom licu i predstavlja Yōzōve memoarske zapise), zameniti samim Dazaijem koji se pojavljuje i u finalu mange da vidi Yōzōv žalosni kraj. Ito na ovom mestu ponovo tanji granicu između fikcije i stvarnosti i kreira neočekivan, mučan poslednji udarac za čitaoca, zatvarajući krug pripovedanja na više od jednog načina.





U Itovoj adaptaciji romana, naime, Yōzōvi poslednji dani, nakon napuštanja duševne bolnice u kojoj je tretiran zbog adikcije i psihotičnih epizoda – i gde je i upoznao Dazaija, koji je osetio sponu sa Yōzōm i rešio da napiše roman o njegovom životu – odvijaju se na provincijskom imanju koje mu je od strane starijeg brata dodeljeno nakon smrti oca, da tamo, daleko od ljudi konačno nađe sopstveni mir, ali kada ga Dazai u finalu tamo poseti, da mu, kao što je obećao još u bolnici, donese potpisani primerak prvog toma romana, scena koju zatiče je ironični, poslednji čin plaćanja kazne što ju je Ōba Yōzō višestruko zaslužio još u ranim poglavljima stripa. Poslednja scena u kojoj Yōzō nemo sedi i posmatra nekoliko elemenata koji su se, simbolički, ponavljali kroz čitav narativ i kaže za sebe da ne oseća ni sreću ni nesreću je istovremeno i smirena i zastrašujuća, sugerišući neku vrstu neprekidnog pakla niskog intenziteta koji će, možda, trajati večno.

Itova manga akcentuje nekoliko elemenata prisutnih u originalnom tekstu tako da oni obeleže njegovu adaptaciju. Oslanjanje na dobar izgled na strani protagoniste i uvlačenje žena u seksualne veze u kojima će ih zatim ekonomski (i emotivno) eksploatisati je ovde produbljeno prikazivanjem epizoda seksualnog zlostavljanja koje je Yōzō pretrpeo u detinjstvu ali i komplikovanim, mučnim odnosom sa dve sestre u isto vreme koje će obe zatrudneti sa njim, dok je on još tinejdžer. Itova tehnika tokom ovog dugačkog narativa je da često prikazuje halucinacije i psihotične vizije koje Yōzō ima ne samo u momentima povišene napetosti već, često, i u trenucima kada bi trebalo da bude srećan ili relaksiran i stalno ponavljanje istih vizuelnih motiva daje stripu jednu jasnu liniju koja povezuje događaje iz raznih perioda Yōzōvog života, podvlačeći ključne događaje koji su obeležili njegovu ličnost i dali joj fatalnu dimenziju.

No, Yōzō je, da bude jasno, od početka osuđen na patnju. Kako sam već pisao u osvrtu na prvu No Longer Human mangu, glavni junak ovog narativa je muškarac koji nikada nije prevazišao detinji strah od drugih ljudi i koji do kraja života nije razumeo kako život i ljudsko društvo funkcionišu, stalno krijući svoj strah od drugih ljudi i gradeći komplikovane, naučene obrasce ponašanja da se sakrije; s obzirom da svi u nekoj meri pamtimo da smo se tako osećali kao deca, pre nego što smo počeli da sazrevamo i naučene obrasce ponašanja internalizovali i pretvorili u elemente naših odraslih ličnosti, lako nam je da u Yōzōu prepoznamo sebe kakvi smo mogli da postanemo da nismo imali sreće u nekim presudnim momentima u životu.

Ito suptilno naglašava neke od ovih momenata i uticaja, od pomenutih epizoda seksualnog zlostavljanja, preko distanciranog, strogog oca orijentisanog na svoju političku karijeru i sa malo vremena za brojnu decu, odsutne majke i dojilje koja je za mladog Yōzōa bila jedina figura utehe i topline što ju je poznavao, pa do druga iz škole koji, uprkos svojoj intelektualnoj zaostalosti, jedini prepoznaje da Yōzō ne razume svet oko sebe i da kreira teatralne, ekspresivne epizode u kojima igra klovna pred ostalim đacima i nastavnicima upravo jer se ne usuđuje da ima normalnu svakodnevnu komunikaciju.

No, Yōzō nije neko koga treba da samo sažaljevamo, uprkos obilnim količinama samosažaljenja koje on ima za sebe i uprkos autentičnoj patnji koju vidimo da on prolazi. Yōzō istovremeno pokazuje i izražene psihopatske osobine što se ispoljavaju kada još u tinejdž uzrastu manipuliše ljudima i ženama, okrećući ih jedne protiv drugih i dovodeći neke od njih do samoubistva. Naravno, kako odrasta i postaje socijalno uklopljeniji na ime naučenog ponašanja, Yōzō počinje da nanosi i još više štete svom okruženju. Epizoda sa neuspešnim pokušajem samoubistva u kome njegova tadašnja partnerka umire je u ovoj adaptaciji urađena vrlo ekspanzivno i dobija ogromnu težinu kroz ostatak narativa.



Dazai je u ovaj roman utkao mnoge elemente iz života: on je i sam pred kraj života napustio svoju ženu kako bi provodio vreme sa Tomie Yamazaki, a kao nešto mlađi je bio levičarski aktivista i simpatizer, pa je porodica ovde intervenisala da se spase sramote. U Itovoj adaptaciji romana ove su epizode vrlo ekspanzivne, sa izuzetno suptilnim psihološkim radom. Pogotovo je zastrašujuće impresivan pozni deo mange u kome oženjeni Ōba Yōzō ima vezu sa apotekarkom koja ga snabdeva opijatima i u kome njegova supruga pokazuje patološki nivo lojalnosti mužu.

Vrednost Itovog rada je svakako i u tome što za razliku od Furuyine mange smeštene u savremeni mizanscen, on ima mogućnost da analizira i istorijski kontekst i mentalitetske elemente japanskog društva iz prethodnih decenija a koje se danas često u refleksiji idealizuje. Politička karijera Yōzōvog oca, njegov odnos prema Yōzōvoj supruzi ali i njeno shvatanje požrtvovanosti i odanosti mužu su ovde sa simpatijama ali nemilosrdno secirani kako bi se prikazala njihova važnost za tekuću tragediju u koju se transformisao Yōzōv život.

Naravno, to da je ovo strip smešten u predratni period autoru je dalo i vidnu inspiraciju u grafičkom pogledu i ovo je jedna od najatraktivnijih Itovih mangi ikada urađenih. Ako sam pre neki dan tvrdio kako Black Paradox pokazuje da je neke od scena Ito zbrzao i nije im posvetio mnogo pažnje, No Longer Human je, naprotiv, demonstracija majstora na vrhuncu njegove moći, strip koji se kreće celim putem od estetski impresivnog do groteskno zastrašujućeg. Ito je ovde neužurban, pažljiv, sa puno pažnje za detalj i njegovi likovi su upečatljivi, puni emocija i unutrašnjeg života, gradovi su autentični i prosto se može osetiti ritam njihovog življenja – bilo u rezidencijalnim krajevima, bilo u barovima, bilo u kancelarijama ili četvrtima za prostituciju – a košmari i halucinacije su zastrašujući. Ito će  u nekim scenama delovati kao da ga je inspirisao Roberto Raviola odnosno Magnus, originalni crtač Alana Forda, sa izuzetno čistim linijama, ikoničkim kompozicijama i lepim, karikaturalnim stilom, dok će u drugim odškrinuti prozor da vidimo delić samog pakla.

Na nekim mestima i doslovno, pogotovo u dugačkoj sceni u kojoj Ōba Yōzō halucinira da pada u pakao i pokušava da povrati ,,nesreće" što ga opterećuju čitavog života. No, za moj ukus, scene u apoteci, sa lekovitim i otrovnim biljem su najimpresivnije i predstavljaju nam Yōzōvo mentalno stanje na najneposredniji način.

Ningen Shikkaku je narativ koji svako barem jednom treba da pročita a naša je velika sreća da je roman, prvi put preveden na Engleski 1958. godine, danas dostupan u različitim adaptacijama od kojih neke imamo, kao što vidimo, i na srpskom jeziku. Iako ću ponovo izraziti blagu sumnjičavost u pogledu toga koliko je prevod naslova tačan i hvata poentu narativa, Stalkerov prevod samog teksta je – s obzirom na to koliko je japanski izvornik težak – korektan i preneće čitaocu poetiku i poruku priče. Neću da kažem da sada nemate nikakav izgovor da ovo ne pročitate jer, da se razumemo, radi se o veoma teškom štivu. Ali štivu koje treba imati u svom mentalnom registru jer je ponekada neophodno zagledati se u tamu kako biste se uopšte setili zašto cenite svetlost. Vizova kolekcija ima da se kupi ovde, ili, u Srbiji ovde, a Stalker svoje tri kolekcije na srpskom prodaje preko svoje onlajn prodavnice na ovom mestu.

U Februaru se završio dvanaestodelni maksi serijal The Human Target, jedan od svakako najprestižnijih projekata koje je DC publikovao na svom Black Label imprintu i, u idealnom univerzumu, uzor kako bi ostali Black Label stripovi trebalo da izgledaju. Ne nužno u smislu da je ovo savršen serijal koji je uneo nešto revolucionarno u DC-jev katalog, ali da u smislu ambicije autora a zatim i kvaliteta izvedbe i produkcije. Ovo je strip koji možete da bez mnogo zazora preporučite ljudima koji ne samo da ne čitaju superherojske produkte već i imaju zdravu skepsu usmerenu ka žanrovskim radovima generalno i da od njih dobijete iznenađene, možda i oduševljene reakcije. Tom King je sa ovim serijalom pokazao da dosta uspešno može da balansira između ,,pravog" mejnstrima, dakle, literarnog senzibiliteta namenjenog čitaocu opšteg profila sa jedne strane, i superherojskog mejnstrima sa druge i da kreira narativ koji će delovati transgresivno i jednoj i drugoj publici, pa i pobrati pohvale za to kako je inteligentan i promišljen. Sa svoje strane, crtač i kolorist Greg Smallwood ovim stripom prikazuje svu raskoš svog talenta i imaginativnosti, podsećajući uzgred šta može da se napravi kada imate dovoljno vremena i sredstava da posvećeno radite na jednom jedinom serijalu i dvanaest epizoda crtate nekih petnaest meseci. The Human Target je krenuo u Novembru 2021. godine, praktično u istom trenutku kada se završio Rorshach, drugi sličan projekat Toma Kinga, i jedan od radova kojim je ovaj cenjeni scenarista pokazao gde otprilike on – nakon dugačkog rada na Betmenu – vidi svoju poziciju u DC-ju. Naime baš na toj ivici između superherojštine i žanrovske literature namenjene odraslijoj, zrelijoj publici, sa zapletima koji će se baviti krimi-misterijama i pažljivim, metodičnim karakternim radom.



Uvek mi je interesantno da pročitam strip koji je pisao Tom King mada je istina i da sam što se tiče njegovog DC autputa bio dosta kritički nastrojen. Nakon rada na tekućem Betmenu,  i Rorschach i Batman: Killing Time su mi delovali kao stilske vežbe u kojima je King prorađivao svoje ideje o krimi stripovima sa izraženom noir dimenzijom, ali bez jasne ideje zašto bi oni uopšte bili smešteni su partikularne superherojske univerzume i šta bi želeli da kažu. No, sa The Human Target imam utisak da je ovaj scenarista na kraju imao najviše uspeha, možda zato što je ovo još jedna ljubavna priča slična njegovom tekućem Betmenu, sa dvoje protagonista koji su odrasli ljudi, sa dugačkim kilometražama, što se nađu u nesvakidašnjim okolnostima i puste svojim emocijama na volju, samo sa fino omeđenim formatom od dvanaest epizoda koji (gotovo da) sprečava scenaristu da se raspline onako kako je to povremeno radio na Betmenu. A možda i zato što je predložak u ovom slučaju diktirao klasičniji noir senzibilitet i zahtevao manje superherojskog sadržaja.

Štaviše, malo sam se i iznenadio koliko The Human Target zapravo dosledno sedi usred DC-jevog univerzuma, sa značajnim ulogama koje u ovom narativu igraju likovi poput Lexa Luthora, Guya Gardnera ili Martian Manhuntera, te notabilnim epizodnim pojavljivanjima heroja kao što su Blue Beetle i Booster Gold. No, King ovde dosta srećno igra na kartu ,,realističnije" karakterizacije superherojskih likova a da opet ne beži ni od tipično razobručene maštovitosti  superherojskog stripa, uspevajući da pomiri ,,odrastao", gorkoslatki ton tihe muške tragedije u jednom hemingvejevskom ključu sa šašavim avanturama kostimiranih likova i odlascima na drugi kraj svemira.



The Human Target, istorijski, predstavlja ,,zreliji" soj superherojskog stripa. Lik su kreirali legendarni Len Wein i Carmine Infantino početkom sedamdesetih i dobar deo te i naredne decenije on je služio da igra u kratkim pričama na zadnjim stranama magazina Action Comics i Detective Comics, nudeći maštovite, antiherojske krimi zaplete sa glavnim junakom čiji je posao da pozira maskiran umesto osoba koje znaju da se na njih prirema atentat, rizikujući, za novac, naravno, svoj život kako bi se razotkrili počinioci a meta bila bezbedna. Ovaj koncept je pred kraj osamdesetih – iako u stripovima nikada nije ostvario veliku popularnost – prepoznat kao pogodan za televiziju pa su Danny Bilson (odgovoran i za seriju po The Flashu iz iste ere) i Paul De Meo kreirali sedmodelnu seriju za ABC 1992. godine. Ovo nije bio i poslednji put da The Human Target igra na televiziji, sa Foxovom serijom iz 2010. godine, ali i pojavljivanjem lika u seriji Arrow koja se može smatrati DC-jevim televizijskim mejnstrimom.

No, u stripovima je The Human Target, može se argumentovati, dobio ozbiljniji tretman pred kraj dvadesetog veka kada su Peter Milligan i Edvin Biuković uradili Vertigo miniserijal od četiri epizode koji je porodio i jedan grafički roman a zatim i tekući serijal (crtač je uglavnom bio Javier Pulido) što je potrajao sve do 2005. godine i imao respektabilnu 21 epizodu, tretirajući glavnog lika zrelo i sa svim implikacijama koje je Vertigo imprint podrazumevao.

Naravno, Black Label stripovi treba da u nekom smislu budu produžetak Vertiga drugim sredstvima, ali sa dodatim bonusom da mogu da se dešavaju u superherojskom univerzumu, pa Kingov i Smallwoodov The Human Target koristi ovu postavku iz sve snage i, kako rekoh, izvlači solidan maksimum iz smeštanja jedne smirene, tihe, ,,odrasle" tragedije u univerzum pun kostimiranih likova sa ekstravagantnim moćima.

King, naravno, sve postavlja oko intrigantnog centralnog zapleta. Ovo jeste na neki način postao njegov zaštitni znak poslednjih godina, možda i kao posledica napora da se ovaj scenarista otrese reputacije da je pre svega pisac ,,karaktera", no, za moj groš, The Human Target funkcioniše najpre zato što je rad sa likovima dobar, siguran i zabavan. Fakat je da ovde zapleta, bez obzira na njegovu intrigantnu koncepciju, zapravo nema dovoljno za dvanaest epizoda (koje su pritom još duže od severnoameričkog standarda i prebacuju 30 strana) pa da čak i prema kraju serijala i sam rad sa likovima počinje da malko šlajfuje u mestu i ponavlja već rečeno. No, King je izuzetno metodičan scenarista koji, očigledno, vrlo duboko razmišlja o postavljaju svakog panela na svakoj tabli i šta će on učiniti za ritam pripovedanja, a Smallwood je naprosto raskošan i ima izvrsnu podršku u razobručenom leteringu Claytona Cowlesa, pa The Human Target uprkos blagom gubitku vetra u jedrima u drugoj polovini, uspeva da se doveze do pristaništa uz solidnu količinu dostojanstva i pruži čitaocu u najmanju ruku emotivno zadovoljavajući zaključak.

Recimo odmah i da ovo, iako se dešava u univerzumu u kome svi superheroji koje poznajemo deluju vrlo blisko svojim mejnstrim predlošcima, nije i ,,pravi" DC-jev centralni kontinuitet (tzv. New Earth/ Prime Earth). Na stranu obilna količina seksa kojim glavni likovi ispunjavaju dobar deo vremena, karakterizacije su decidno zaoštrenije u odnosu na mejnstrim, sa mnogo (cenzurisanih) psovki ali i sa pogibijama nekih od važnih likova koje čine značajan element zapleta. No, King dosta srećno igra na kartu prepoznatljivosti i prepoznatljivih karakterizacija likova počev od pomenutog Lexa Luthora koji je amoralni kapitalistički genije, preko nekontrolisanog Guyja Gardnera u ulozi svemirskog policajca koji misli da je bog i batina, pa do likova kao što su Ice i Fire, superheroinama iz striktno trećepozivaške kategorije koje su na ime svoje relativne anonimnosti ovde pogodne za uloge fatalnih žena što kriju mnoge zaprepašćujuće tajne.



Sam Christopher Chance, titularni The Human Target je napisan vrlo dobro, sa za Kinga sada već tipičnim tonom umornog, snažnog muškarca koji u svoje poznije godine ulazi svestan da život koji živi može samo da ga ubije i koji će priliku da ostvari jednu poslednju romansu uhvatiti očajnički sa obe ruke. Chance ima sav antihherojski šmek tipičnog noir protagonista, sa sve filozofskim monolozima i metodičnim pristupom psihološkim nadmudrivanjima i borbi sa vrlo opasnim protivnicima, a da istovremeno ima i ranjeno, bolno srce što tokom ovog stripa dobija priliku da jedan poslednji put zakuca očajnički snažno,  podstaknuto ljubavlju za koju ni ne zna da li je zaslužilo. King je sa ovim stripom, zahvaljujući ipak omeđenom formatu od dvanaest brojeva mogao da romansu između dvoje odraslih i opasnih ljudi što jedno drugom teško priznaju da su se zaljubili ispiše efektnije i ekonomičnije nego što je to moglo u Batmanu, pa je u The Human Target zaista izraženija ta hemingvejevska poetika u kojoj, iako nominalno Chance pokušava da razreši murder mystery zaplet tokom dvanaest dana što ih ima na raspolaganju (od kojih svaki pokriva jedna epizoda), zapravo glavni deo priče otpada na muškarca i ženu koji jedno u drugom uprkos ili možda zahvaljujući komplikovanim okolnostima pod kojim su se upoznali prepoznaju nešto blisko i prelepo i zaljubljuju se kao tinejdžeri.

Otud i veliki deo radnje, pogotovo u drugoj polovini stripa otpada na dugačke scene u kojima Chance i njegova partnerka samo provode vreme zajedno, ne radeći ništa ,,akciono" ili čak uopšte ništa, samo posmatrajući jedno drugo, grleći se i razmišljajući o tome kako je ovo trenutak privremene sreće koji moraju da dobro zapamte jer neće doživeti nešto slično do kraja života. King ovo radi prilično dobro i mada, kako rekoh, u drugoj polovini priče scene malko počinju da se ponavljaju a dekomprimovano pripovedanje postaje napadnije očigledno, Smallwoodov neverovatno evokativni grafički rad mnogo čini na kompenzovanju bilo kakve nervoze na strani čitaoca, a i sam tekst je i dalje dovoljno dobar da ne ispadnemo iz ,,zone". King, dakle, i ovde iz sve snage nastoji da uhvati taj suptilni senzibilitet romantične ljubavi u životnom dobu za koje ona nije karakteristična, a pod uslovima koji su nemogući i vode u tragediju i uspeva mu da svoje likove prikaže kao dostojanstvene i zrele a opet ubedljivo emotivne.

Pomenuti murder mystery zaplet se tiče posla koji Chance radi u prvoj epizodi kada pozira kao Lex Luthor da bi na čistac izvukao snajperistu što pokušava da ga ubije, ali postaje žrtva drugog pokušaja atentata koji je suptilniji i ostavlja ga sa dvanaest dana u kojima ima da otkrije počinioca i njegov motiv. Ovo Chancea vodi krivudavim putem detektivske istrage tokom koje se susreće sa pripadnicima superherojskh timova kao što su Justice League of America i Justice League International i upoznaje se intimnije sa ženom koja će mu osvojiti srce – samo da bismo do kraja priče, kako je to u skladu sa pravilima žanra i red, otkrili da je njena uloga u celoj zaveri zapravo mnogo veća nego što smo naslućivali (mada smo NARAVNO naslućivali, jer je ovo ipak žanrovski rad u svojoj osnovi).



Kako sam rekao, prvi deo priče je zapravo efektniji od drugog, sa Kingom koji svaku epizodu formatira kao zaokružen narativ i fokusira na ponekog od poznatih likova kao što su Maritan Manhunter, Booster Gold ili Blue Beetle. Ovo su vrlo efektno urađene minijature u kojima – pošto nisu TOLIKO minijaturne sa svojih alociranih tridesetak strana – ima prostora i za dubok karakterni rad sa samim protagonistom, zaranjanja u njegovu prošlost i motivaciju da se bavi svojim bizarnim poslom, ali i brojne interesantne igrokaze sa superherojskim likovima. Booster Gold, Blue Beetle pa onda Guy Gardner, svi mejnstrim likovi sa jakim istorijama u DC stripovima ovde igraju interesantne uloge i svaki donosi deo slagalice koji Chancea vodi ka konačnom otkrivanju počinioca i njegovih motiva.

Drugi je deo priče nešto, kako rekosmo, manje efektan, sa individualnim pričama koje imaju višak praznog hoda i ponavljanja romantičnih tropa, a sama poslednja epizoda, iako veoma elegantna u formalnom smislu – jer inteligentno probija limit od dvanaest dana koji je čitalac navikao da vidi kao ,,trvdu" granicu – zapravo još jednom podseća da King insistira na nekakvim ,,žanrovskim" zakjučcima svojih priča u kojima protagonist deli pravdu i kažnjava krivce iako smo do tog zaključka odavno izašli iz tvrde žanrovske teritorije i takvi pančlajni deluju pomalo isforsirano. Makar je u ovom slučaju to manje veštački urađeno nego u Rorschachu...

Opet, čak i ako Kingovo vođenje narativa i pisanje replika počne malo da vas iritira prema kraju tim očiglednijim ponavljanjem istih poenti – a ovo ne mora da se desi, King je, rekoh, vrlo metodičan i pazi na ritam čak i kada radi manirističke stvari – Smallwoodov rad je konzistentno izvanredan i teško je ne uživati u stripu koji ovako izgleda. Smallwood sa jedne strane likove radi perfektno, dajući im ,,odraslu", realističnu estetiku ali onda ih usmeravajući da ,,glume" koliko je potrebno da se dobiju sa jedne strane taj pominjani hemingvejevski, dostojanstveni sentiment, sa druge uverljiv, ,,realističan" superherojski rad, a sa treće čak i momenti efektne vizuelne komedije i farse (notabilno epizoda u kojoj Chance ide u svemir da ilegalno uđe u arhiv Čuvara univerzuma). A onda, kada treba da prikaže supermoći i njihove efekte, Smallwood je naprosto apsurdno izvrstan. Kako je Ice jedan od glavnih likova u ovom stripu, Smallwood konstantno smišlja impresivne načine da prikaže efekte njenog manipulisanja temperaturom okruženja i kreiranja artefakta od leda, dok su momenti sa Guyjom Gardnerom i korišćenjem prstena Zelenih svetiljki da se naprave konstrukti od čvrste svetlosti neki od najboljih koje sam video u superherojskim stripovima poslednjih nekoliko godina. Kada bi tekući Green Lantern serijali imali mogućnost da budu nacrtani ovako, pa to bi bili stripovi čija bi svaka tabla zasluživala ram i mesto na zidu.

The Human Target, dakle, nikako nije savršen strip, ali jeste jedna dobra realizacija Kingovih opsesija spiralnim narativima i romansama u poznom životnom dobu, ali i demonstracija kako se može grafički kreirati strip koji miri superherojsku imaginativnost i umireniji, zreliji ton literature glavnog toka. Iako ne najbolji DC-jev strip koji sam pročitao poslednjih par godina, The Human Target je dostojanstven i može da posluži i kao navlaka za normalnu publiku da se zainteresuje za superherojštinu. U Kingovom korpusu tretiranja DC-jevih superheroja kao ,,odraslih" likova sa zrelijim zapletima, ovaj je svakako jedan od uspelije realizovanih i preporučio bih ga za čitanje i pre Rorschacha i pre Heroes in Crisis. Pa vi vidite. Amazon serijal prodaje ovde.

Početkom godine je njujorški First Second izdao veoma interesantan biografski strip Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard i još jednom potvrdio svoju poziciju kuće specijalizovane za izdavanje grafičkih romana, raznolikog portfolija ali sa povremeno istinskim biserima u ponudi. O First Second sam pisao pre skoro tačno godinudana povodom odličnog grafičkog romana Himawari House, zasnovanog na životnim iskustvima autorke japanskog porekla u potrazi za svojim korenima, a Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je ne samo interesantna već i, rekao bih, preko potrebna biografska nota koja podseća na to koliko naša percepcija istorije ume da bude iskrivljena. Naime, Eugene Bullard je jedan od najvažnijih pilota iz Prvog svetskog rata, a za kojeg nikada niste čuli, već i na ime toga da je u pitanju prvi afroamerički vojni pilot u istoriji vazduhoplovstva. A koji nikada nije leteo za američku avijaciju. Zbunjujuće? Čekajte da pročitate ovaj strip i shvatite kakav je ZAPRAVO život vodio ovaj momak iz Džordžije.



Autori ovog grafičkog romana su ono što čitaocu odmah uliva dozu poverenja. Scenarista Ronald Wimberly je u prvoj deceniji ovog stoleća već na sebe skrenuo pažnju radovima (koje je i sam crtao) za Dark Horse, da bi mi ga njegova kolaboracija za reperom MF Grimmom za Vertigo, Sentences: The Life of MF Grimm stavila na radar. Wimberly je u međuvremenu radio i za Marvel i Image, bio nominovan za nekoliko Ajznera (i kao urednik) i počeo da sarađuje u filmskoj industriji a sa Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je na neki način napravio pun krug i pokazao da mu rad na biografskim narativima i dalje izuzetno ide od ruke.

Crtač je ovde Brahm Revel, Amerikanac koji živi u Barseloni a koga pamtim kao kompletnog autora Oni pressovog serijala Guerillas. Revel je aktivan i u polju animacije, ovde je pored crteža radio i kolor a, kako se ne pominje leterer, pretpostaviću da je radio i letering za Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard. I, priznajem, iako sam na momente imao izvesne sumnje u pogledu toga da li će mi se ovaj roman u potpunosti dopasti na planu dijaloga i tekstualnog pripovedanja, Revelov crtež je konstantno i konzistentno izvrstan, dajući ovoj priči meru dostojanstva i ljudskosti koja je pretvara u poučnu istorijsku lekciju o čoveku koji je vodio prosto neverovatan život.

Ratna avijacija je, naravno, izmišljena u Prvom svetskom ratu i prvi vojni piloti nisu bili, kao danas, osobe sa izuzetno specijalizovanim obrazovanjem. Rani ratni avioni su bili srazmerno jednostavne mašine kojima je bilo srazmerno lako upravljati pa onda možda nije TOLIKO neobično da je Bullard čak i pored povrede koju je pretrpeo kao pripadnik pešadije u Verdenskoj bici bio prihvaćen da uđe u program obuke za pilote Francuske ratne avijacije i leteo na čak dvadeset borbenih misija. Ono što JESTE neobično je da je momak iz Džordžije uopšte bio u poziciji da bude razmatran za pilota u Francuskoj.

Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard počinje u kasnim pedesetima kada Casey, sredovečni, beli nameštenik njujorške marketinške kompanije igrom slučaja biva zaglavljen u liftu sa postarijim crnim liftbojem po imenu Eugene Bullard. Kada se Casey požali Eugeneu da kasni na večeru sa tazbinom koja je došla čak iz Francuske, Bullard ga na Francuskom pita da li on govori taj jezik. Casey se iznenadi da, eto, crni Njujorčanin koji vozi lift govori ovaj jezik i, pošto su dva muškarca zaglavljena na neodređeno vreme između spratova, dobije priliku da vidi orden koji je ovaj dobio od francuske vlade za ratne zasluge, ali i da čuje njegovu neverovatnu životnu priču...



Eugene je bio sedmo dete u porodici sa desetoro dece u američkoj državi Džordžiji, duboko u provinciji gde su oslobođeni robovi dobili priliku da grade svoje živote bez gotovo ikakvih resursa na raspolaganju i sa neprijateljskim ponašanjem većinske belačke zajednice stalno za vratom. Iako je Eugene išao u školu i bio pismen, strip nam pokazuje da mu oca belci progone zbog svađe u koju je upao sa jednim od njih, namerni da ga linčuju. Ovo nije nikakva organizovana akcija kju-kluks-klana već prosto, rulja besnih belaca koji smatraju da je sasvim normalno da crnog čoveka obese o najbliže drvo jer se usudio da se fizički suprotstavi maltretiranju.

Gene kasnije upoznaje belce koji nisu sasvim neprijateljski nastrojeni ka njegovom narodu, ali ovo su, pokazuje se irski Cigani, doputovali preko okeana u potrazi za pitomijim podnebljem. Od njih Eugene sluša o Evropi u kojoj crne ljude ipak ne tretiraju kao životinje i počinje da sanja o boljem životu.

Nakon kratkog perioda života sa Ciganima, mladić uspeva da se ukrca na nemački brod koji ga prevozi do Škotske, odakle će se prebaciti u London. Bullard se tamo izdržavao radeći kao komičar u crnoj slepstik trupi Freedman Pickaninnies, ali i boksujući za novac. Tokom bokserske karijere on će upoznati neke legendarne crne borce kao što je bio Aaron Lister Brown poznatji i kao Dixie Kid na ime svog porekla iz Misurija, ali i legendarni Jack Johnson, Džin iz Galvestona, jedan od najvažnijih boksera iz čitave istorije ovog sporta.

Borba organizovana u Parizu će Bullarda odvesti preko Lamanša na tlo kontinentalne Evrope i on će brzo odlučiti da Pariz učini svojim permanentnim domom na ime, kako u stripu kaže, osećaja da se našao na mestu koje je dugo tražio. Strip, sa svojim akcentovanjem rasne diskriminacije i segregacije u SAD gradi vrlo dobar argument za to da će, kada Prvi svetski rat započne i nemačke trupe krenu da napreduju ka francuskoj teritoriji, Bullard imati sasvim prirodan, patriotski čak, impuls da se učlani u Legiju stranaca i uđe u rat za odbranu svoje nove domovine.

Prvi svetski rat je bio nazvan samo ,,Velikim ratom" ali i ,,Ratom koji će okončati sve ratove" delom na ime toga da je došao posle nekoliko decenija mira u Evropi – na kraju krajeva većina vladara dinastija koje su predvodile najveće nacionalne države bili su u srodstvu – a delom i zbog do tada zaista neviđenih razmera razaranja i ljudskih žrtava koje je delimično omogućio i ubrzani razvoj tehnologije. Ovo je bio rat čiji imaginarijum najčešće podrazumeva mreže rovova iskopanih sa obe strane ,,ničije zemlje" ali i rat u kome je moderno ratovanje praktično izmišljeno, sa ekstenzivnim korišćenjem bojnih otrova, prvom upotrebom pokretnih oklopnih jedinica – dakle, tenkova – ali i borbenih aviona u ratnim dejstvima.



Bullard je, po učlanjenju u Legiju i učestvovanju u prvim borbama bio sa svojom jedinicom priključen pešadiji regularne francuske vojske i sa njom je učestvovao u jednoj od najkrvavijih bitaka dvadesetog veka, onoj na Verdenu, u kojoj je tokom devet meseci borbi poginulo više od sedam stotina hiljada vojnika sa obe strane. Bullard će ovde biti ranjen i za svoje zasluge dobiti pravo na penzionisanje u pozadini, te orden.

No, Bullard nije želeo da sedi u Parizu i pije kafe dok se na istoku i dalje ratuje pa se prijavio u novoformiranu ratnu avijaciju sa željom da bude mitraljezac u avionu ali su ga ubacili u obuku za pilota i on je na kraju, rekosmo, imao dvadesetk borbenih misija i, po sopstvenim rečima, par oborenih neprijateljskih aviona, mada ovo nije i zvanično potvrđeno. Ironija je da, kada su Amerikanci ušli u rat u Evropi i tražili obučene pilota da ih dodaju svojim jedinicama, Bullard nije, uprkos iskustvu, bio prihvaćen jer su odabirani samo beli piloti.

Nakon rata Bullard je, sa nekoliko vojnih odlikovanja živeo u Parizu, svirao bubnjeve u džez postavama i vodio džez klub Le Grand Duc u kome su se pojavljivali Louis Armstrong, Josephine Baker i druga notabilna imena one ere. Kasnije će i Hemingvej upoznati Bullarda, kao vlasnika kluba L' Escadrille i jedan od likova u Sunce se ponovo rađa će biti zasnovan na njemu.

Kada je izbio Drugi svetski rat, Bullard se ponovo prijavio u vojsku, bio ranjen i sklonio se u Španiju 1040. godine da bi se leta te godine vratio u SAD i dalje živeo u Njujorku gotovo potpuno nepoznat i anoniman, na kraju radeći kao liftboj u Rokfeler centru. Ipak, susret u liftu opisan u ovom striipu dovešće do toga da Bullarda intervjuišu u emisiji Today Show na televiziji 1959. godine, dve godine pre nego što će umreti od raka i biti sahranjen uz vojne počasti na parceli posvećenoj francuskim ratnim veteranima na groblju Flushing u Kvinsu.



Wimberlyjev i Revelov strip ne priča čitavu Bullardovu životnu priču i fokusira se pre svega na mladost i period do kraja Prvog svetskog rata. Ovo je svakako razumljivo jer je simbolika crnog muškarca u ratnom avionu na evropskom bojištu bez sumnje ono što u najvećoj meri obeležava Bullardov život ali i čitavu turbulentnu epohu u kojoj je živeo. Wimberly ovo podvlači i ponovljenim motivom priče prepričavane među crnim robovima u Americi i njihvim potomcima, o robovima koji su se suprostavili svojim gospodarima i okrenuli se nazad ka okeanu a onda razvili krila i odleteli natrag u Afriku. U tom smislu, u ovom stripu postoji i mera sentimentalnosti za koju nisam bio siguran da mi sasvim prija u prvoj četvrtini narativa, no Wimberlyjev skript u ostatku priče gubi ovu notu i nudi jedan efektan, ekonomičan biografski ton u kome ima i humora i strave i dostojanstvenosti, a akcenti u pripivedanju su dobro odmereni i padaju na pravim mestima.

Naravno, Revelov crtež je, kako sam već rekao, konstantno i konzistentno fantastičan sa mnogo karaktera ali i savršenim predstavljanjem mesta na kojima je Bullard živeo i radio, načina na koji su se ljudi oblačili, ponašali... Likovi su izvanredno karakterni a akcija, kada je ima, veoma dobro režirana pa borba u rovovima Prvog svetskog rata ima izuzetnu tenziju i osećaj te teskobe i smrti koja svima sve vreme visi nad glavom.

Now Let Me Fly - A Portrait of Eugene Bullard je odličan strip i istorijska lekcija preko potrebna u vremenu u kome živimo gde gunđanje zbog ,,woke terora" preti da u pozadinu potisne činjenicu da nepravde i neravnopravnosti u svim društvima u kojima živimo ima i dalje naprosto nedopustivo previše. Biografija Genea Bullarda, ,,crne lastavice smrti" kako su ga zvali u Francuskoj, je važno podsećanje na skore istorijske događaje i ljude koji su prkosili sadašnjosti kako bi izgradili budućnost. Vrlo vredno čitanja, a Amazon vam strip nudi ovde.

Na red mi je došlo još jedno DC-jevo izdanje urađeno za prestižni Black Label imprint. Suicide Squad: Blaze je bio miniserijal od tri broja (ali od po oko pedeset strana), objavljivan od leta prošle godine, sa kolekcijom koja je izašla Januara ove. Suicide Squad su sada ugledan properti za DC, sa pretprošlogodišnjim uspešnim filmom Jamesa Gunna ali i sa visokobudžetnom videoigrom Suicide Squad: Kill the Justice League čiji je izlazak zakazan za kraj Maja ove godine, pa se na taj način i može objasniti pojavljivanje Suicide Squad miniserijala za Black Label, a koji bi trebalo da je po prirodi stvari isuviše sofisticiran za ovu vrstu stripa.



Naprosto, Suicide Squad stripovi nisu nesuptilni – daleko od toga, Ostranderov originalni strip iz osamdesetih je bio višeslojna antiherojska dekonstrukcija – ali jesu opterećeni jednom prilično opipljivom dozom nihilizma koju treba znati progutati da bi se stiglo do mekšeg, humanijeg jezgra koje smo uglavnom uspevali da prepoznamo u recentnim strip-serijalima što su izlazili tokom poslednjih nekoliko godina. Black Label, kao imprint koji se bavi ,,umetničkijim" ili makar kreativno ambicioznijim superherojskim stripom sa DC-jevim karakterima naprosto nije prirodno mesto za štroku i frikciju koje su sastavni deo gotovo svakog serijala o ovom nestalnom, nestabilnom timu negativaca primoranih da rade za mračnu vladinu agenciju.

No, za Suicide Squad: Blaze je, može se reći, na neki način Black Label malo pomerio svoje granice. Ovde je kreativni tim iz cenjenog John Constantine: Hellblazer (a koji je nasleđe pokojnog imprinta Vertigo preneo u Black Label) dobio mogućnost da proradi koncept Suicide Squad u univerzumu neomeđenom kanonskim kontinuitetom i da ispriča priču koja, sa svojim ekstremima i u koncepcijskoj sferi i u sferi egzekucije zapravo sugeriše ne samo nadgradnju DC-jeve ,,ozbiljnije" istorije koju simbolizuje Vertigo već i nadgradnju ,,druge" DC-jeve recentne istorije ,,ozbiljnijeg" tretmana superherojštine a koja je došla uz kupovinu imprinta Wildstorm krajem prošlog veka.

O Wildstorm sam pisao nešto opširnije povodom aktuelnog serijala WildC.A.T.S. pre nekoliko nedelja, pa ovde neću ići u detaljne eksplikacije. Tek, vredi primetiti da je Suicide Squad: Blaze iako u osnovi superherojski strip sa prepoznatljivim i marketabilnim likovima u svom ansamblu, zapravo koncepcijski daleko ambiciozniji od onog što je za Suicide Squad pravilo, ulazeći sa jedne strane daleko dublje u psihološku analizu likova (barem nekih), a sa druge u kosmološke koncepte koji nisu prirodan sastojak Suicide Squad postavke. Grafički, takođe, Suicide Squad: Blaze ima mnogo više ekspresionističkog od onog što očekujete čak i od Black Label izdanja i podseća da ovakve stvari zapravo nisu bile uobičajen deo superherojskog stripa pre nego što će krajem prošlog i početkom ovog veka između ostalog baš za Wildstorm raditi crtači poput Ashleyja Wooda, Simona Bisleyja, Leeja Bermejoa ili Johna Paula Leona.

Suicide Squad: Blaze je napisao, dakle, Si Spurrier, ovde u svom najmračnijem, najnihilističnijem izdanju, puštajući svom britanskom cinizmu i kroz zube proceđenim psovkama da dođu do izražaja. Spurrier je jedan od meni omiljenih savremenih scenarista, pogotovo kada ima priliku da piše likove koji komentarišu događaje u stripu iz prvog lica, kao što je ovde slučaj. Ima nečeg ličnog i ubedljivog u ovakvom pripovedanju kada ga Spurrier radi. Crtač je Aaron Campbell koji se tesao radeći mnogo licenciranih radova (The Shadow, James Bond, Green Hornet, Sherlock Holmes) pre nego što će zablistati na DC-jevim naslovima, na kolorima je fenomenalni Jordie Bellaire a letering radi sjajni Aditya Bidikar i ovo je zaista opasna postava koja Suicide Squad: Blazeu daje izrazito ekspresivan, snažan vizuelni ton, istovremeno nudeći ,,realistični" crtež sa likovima koji izgledaju kao živi ljudi, ali onda i scene neverovatnih energija i akcije koje prelaze u apstrakciju. S obzirom da i Spurrierov scenario od samog početka sugeriše da priču pripoveda narator koji – još uvek ne znamo kako – uspeva da se postavi izvan nje iako je njen učesnik, asptraktnost do kraja bude opravdana. Kako rekosmo, ovaj se strip bavi nešto ,,filozofskijim" koncepcijama od uobičajenog Suicide Squad narativa i do njegovog kraja na kocki će biti postojanje čitavog univerzuma.



Nije da već na početku nemamo na programu globalnu uzbunu na ime toga što planetom Zemljom hara nekakvo biće koje, po svemu sudeći, ima sve moći Supermena ali ni trunku njegove moralne vrline. Neko – ili nešto – čini se nasumično ubija ljude na svim meridijanima, slećući iz visina i mučeći ih na najstrašnije načine, a što izaziva nemalu količinu nelagode među političarima koji shvataju da su do sada naprosto imali samo mnogo sreće sa metaljudskim jedinkama. Ubica kome niko ne ume da smisli ni ime očigledno nije old school negativac koga zanima pljačkanje banke ili makar kovanje plana da zavlada svetom, već biće, reklo bi se, čistog instinkta koje ubija jer mu to donosi neku vrstu ispunjenja i niko ga u tome ne može zaustaviti.

Psihopatska, dakle, verzija Supermena je scenario kog se svi plaše pa američka vlada ovde aktivira tzv. ,,Blaze" protokol za Task Force X – black ops tim koga kolonijalno zovu Suicide Squad – a koji podrazumeva regrutovanje NOVIH članova iz populacije osuđenika u američkim zatvorima i davanje ovim ljudima eksperimentalnog tretmana što treba da u njima proizvede supermoći za koje se svi nadaju da će biti dovoljne da zaustave planetarnu pošast, ali uz kontraindikaciju da im je očekivani životni vek sada u najboljem slučaju još tri meseca.

Spurrier ovde mora da balansira između nekoliko motiva: sa jedne strane treba kredibilno pokazati zašto Justice League nije u stanju da pronađe i neutrališe ubicu, a sa druge da nam uvede novi ansambl likova važnih za priču, tako da će prepoznatljivi članovi Suicide Squad (Harley Quinn, Captain Boomerang, Peacemaker, King Shark...) na kraju imati samo sporedne uloge. I ovo je osetljiv čin održavanja ravnoteže koji nije uvek podjednako uspešan. Realpolitička postavka ovog sveta i zaoštrena verzija Amande Waller – administratorke ovog tima i jedne od najzajebanijih kučki koje je DC-jev multiverzum ikad imao – su fina podloga za priču, ali utisak je da ovaj strip zapravo ima i previše likova. Sa jedne strane, jasno je zašto, teoretski, Harley Quinn ili King Shark moraju da budu u ovoj priči – ovo su likovi sa velikog ekrana koje prepoznaje široka publika i predstavljaju sponu sa onim poznatim u narativu koji se bavi nečim potpuno novim – ali cela ta ,,legacy" postava tima Suicide Squad na kraju malko opterećuje priču i skreće pažnju sa centralnog narativa i likova na koje zapravo treba da obraćamo pažnju.



Otud postoji i mali disbalans u tome kako čitalac percipira karaktere. Sa jedne strane su pitoreskni, ikonički likovi, često korišćeni za komični predah,* a sa druge su novi likovi koji su stvarni protagonisti ovog stripa, obični ljudi stavljeni u neverovatne okolnosti, u kojima treba da prepoznamo svu složenost ljudskog stanja.
*sa različitim uspehom – imam utisak da ponavljani geg sa King Sharkom koji pred svaku misiju moli da ga puste da pozove majku na kraju dobije vrlo slabu isplatu koja troši mnogo strana a ne dodaje ništa narativu

Spurrier je, naravno, vrlo dobar u pisanju humanizovanih, emotivno komplikovanih likova, čak i kad su u pitanju, jelte, osuđenici, ili, još gore, ljudi koji su sami svesni da su oličenje mediokritetstva a treba da izigravaju heroje, pa je otud možda i šteta što ovi likovi moraju da dele prostor sa ikoničkim antiherojima i negativcima koji su onda po prirodi stvari svedeni na jednu dimenziju. Možda bi Suicide Squad: Blaze bolje funkcionisao da nije morao da ima ,,prave" Suicide Squad likove u postavi.

Sam tekst je dobar. Spurrier je majstor pisanja sočnog, karakternog jezika koji dosta toga kaže i još više implicira a da ne zauzima previše prostora. Suicide Squad: Blaze nije njegov najbolji rad u ovom smislu ali jeste vrlo solidan, pogotovo uz Bidikarov letering koji korišćenjem raznih trikova (uključujući promenljivu veličinu fonta) izvlači na površinu mnoge suptilnosti replika. I onda, iako strip možda i presporo razvija svoj zaplet, sa previše prostora koji mora da posveti legacy likovima, njegova izgradnja centralne teze i dramatična otkrića i razrešenja u poslednjoj epizodi imaju finu emotivnu i filozofsku težinu i zadovoljiće makar delimično Vertigo/ Wildstorm ljubitelja u vama.

Sa druge strane, Campbell i Bellaire kreiraju jedan impresivan, jako teksturiran svet koji je po prirodi stvari umotan u tamnije tonove, ali baš zato su i bljeskovi jake svetlosti – sve češći prema kraju narativa – tako efektni. Ovo, da bude jasno, nije strip koji će superherojsku akciju predstaviti kao seriju dobro režiranih borilačkih scena. Čitava poenta ovog stripa je da su na delu i energije i emocije koje daleko prevazilaze uobičajena ljudska merila i onda i crtež hvata upravo ovu njegovu dimenziju nudeći iskrivljene ljudske fizionomije, izgrebane površine tabli, izvitoperena tela, zaslepljujuće bljeskove svetlosti. Moćno je to i samo treba biti spreman na to da nećete uvek i na svakoj tabli moći da kažete šta tačno vidite.

Suicide Squad: Blaze je dakle, strip sa ambicijom da DC-jev Black Label pogura u ekstremnijem smeru, zadržavajući još uvek jednu nogu u tradicionalnom superherojskom konceptu. Ovo je plemenit naum i tu nemam šta da zamerim, ali svakako treba primetiti da ta tenzija između tradicije i inoviranja dolazi uz balast koji sprečava Suicide Squad: Blaze da bude onako moćan iskaz kako njegovo upečatljivo finale sa svojim metatekstualnim/ multiverzalnim dimenzijama zaslužuje. No, pričamo o stripu koji ima smelosti da ide glavom tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i meni je teško da ga ne volim zbog toga. A i zbog raznih drugih dobrih elemenata koje sam iznad nabrojao. Svakako ga uzmite u razmatranje, a Amazon kolekciju prodaje ovde.

Samo sam svratio da kažem kako sam juče pročitao Neprijatelja naroda i da sam se vrlo obradovao kada sam shvatio da ste vi pisac pogovora, druže Meho. Fenomenalan tekst, uživao sam u njemu isto koliko i u stripu.

Oh, shit. Moram da se setim da odem da to uzmem. Hvala na podsećanju, druže neomeđeni!

Služimo narodu, druže Meho.
Zbilja je za pohvalu što se Vagabund trudi da obogati stripove koje prodaje dodatnim materijalima. I Bibliomula iz Kordobe, isto vrlo vrlo odličan strip, osim francuskog dodatka ima i tekst domaćeg stručnjaka o uništavanju knjiga kroz istoriju. Žao mi je što sam, senilan kakav sam, već zaboravio čovekovo ime, pa ne mogu da ga ovde prenesem, ali ovakve stvari stvarno pokazuju da je izdavaču stalo do onoga što objavljuje.

Pa, Aca je vrlo posvećen čovek.  Kroz ovaj moj tekst je prošao sa lupom i dosta ga ispravio.

Kako svako malo, pišući o Spajdermenu ukazujem da mnogi savremeni scenaristi koji pišu o Spajdiju (uključujući aktuelnog Amazing Spider-man scenaristu Zeba Wellsa, njegovog prethodnika Nicka Spencera, ali i ljude koji su pisali recentni Deadly Neighborhood Spider-man) to rade pod očigledno velikim uticajem horor-tona što ga je u stripove o Čoveku-pauku osamdesetih godina prošlog veka na velika vrata uveo J.M. DeMatteis, onda je nekako kosmička pravda da smo u 2022. i 2023. godini dobili priliku da pročitamo novi miniserijal o Spajdermenu a koji je napisao baš DeMatteis. Šezdesetdevetogodišnja legenda superherojskog stripa (i crtanih filmova, naravno) je za ovu priliku odabrala da se pozabavi svojom verovatno najpoznatijom pričom o Spajdermenu i podari joj novi nastavak pa je Spider-Man: The Lost Hunt, petodelni serijal koji se završio pred kraj Marta jedno lepo iznenađenje za staru čitalačku gardu i popunjavanje do sada nepoznatih delova Marvelove istorije novim, smislenim poglavljem.



Štaviše, moglo bi se ustvrditi da je taj element dopune istorije likova koje poznajemo decenijama unazad i najuspeliji element ovog miniserijala, dok je sama priča, iako svakako korektna, manje upečatljiv deo paketa. No, ovo je velikim delom i na ime toga da je DeMatteisov uticaj na žanr generalno ali na stripove o Spajdermenu partikularno bio toliki tokom protekle tri i po decenije da su priče ovog tipa i senzibiliteta postale deo stalnog programa kod Spajdermena pa je time i njegovo ponovno (a nije mu, da se razumemo, ni prvo) vraćanje starom zapletu manje efektno nego što je bila originalna priča Kraven's Last Hunt iz 1987. godine od koje je sve krenulo.

DeMatteis je, naravno, jedan od ne bez razloga najcenjenijih scenarista u poslednjih pola stoleća superherojske istorije. Bivši rok-novinar, vrlo načitan, zainteresovan i za psihologiju ali i za duhovnost, DeMatteis se u osamdesetima izdvojio osobenim horor-pristupom superherojštini koja se manje oslanjala na gotske trope do tada preovlađujuće u superherojskom stripu što bi koketirao sa hororom, a više zasnovana na psihološkim analizama trauma i njihovih dugogodišnjih posledica. Njegova ideja o superheroju koji je sahranjen i koji izlazi iz sopstvenog groba bila je odbijana nekoliko puta za redom, prvo od strane Marvela (gde je to originalno trebalo da bude Wonder Man), pa od strane DC-ja kojima nije odgovaralo da imaju takav narativ o Betmenu objavljen blizu Mooreovog i Bollandovog The Killing Joke. Na kraju je ova priča ipak zaživela u Marvelu a Spajdermenovo venčanje sa Mary Jane Watson je poslužilo DeMatteisu kao odličan motiv da na njemu zasnuje emotivno težište narativa o Spajdermenu koga lovac Kraven konačno ubija i sahranjuje. Ovaj narativ je, nažalost, publikovan kao krosover između tri u tom trenutku tekuća magazina o Spajdermenu, što nije najsrećnije rešenje, pogotovo jer priča nema mnogo veze sa bilo čim što se tada dešavalo u ovim stripovima, ali je njen impakt svejedno bio veliki, sa sjajnim crtežom Mikea Zecka i citatima Williama Blakea koji su horor storiji u kojoj Spajdermen biva poražen i ubijen (a zatim vaskrsnut od strane čoveka koji ga je ubio) dali poetski gravitas tipičan za DeMatteisa.

Kraven's Last Hunt se pokazao kao vrlo uticajan na Spajdermen-stripove pa su kasnije rađeni brojni nastavci, prvi od kojih su opet uradili DeMattesis i Zeck. Nastavci i remiksi ovog stripa su uobičajeni i u  savremenim narativima o Spajdermenu, pa je veoma veliki deo Spencerovog rada na Amazing Spider-man od pre par godina otpao na vrlo opširnu (i zapravo preopširnu) rekonstrukciju/ obradu/ nastavak Kraven's Last Hunt. No, sa Spider-Man: The Lost Hunt DeMatteis pokazuje da on sam nije rekao poslednju reč o ovoj priči i pruža nam interesantno međupoglavlje koje je, kako rekoh, najzanimljivije po tome što nam daje uvid u prošlost lovca Kravena iz vremena pre nego što se nazivao lovcem Kravenom i ovo je jedna ugodno operski intonirana tragedija-u-više-činova koja časno i sa osećajem dopunjava sada već šestodecenijsku istoriju stripova o Spajdermenu.



Ovo je nacrtao Brazilac Eder Messias uz upade drugih crtača kao što su Belardino Brabo, koji je i glavni tušer na ovom serijalu pored Waynea Fauchera, pa su tu bili i Brent Peeples, Marguerite Sauvage, Travel Foreman i Kyle Hotz, i koloriste kao što su Neeraj Menon, Java Tartaglia i Cris Peter. Letering je radio Joe Caramagna, i kao uvek uspeo da čitanje mnogo monologa iz glava mnogo ljudi bude intuitivno i beznaporno. Obično nije sjajan znak kada je glavni crtač nepoznat a na crtežu je pored njega radila i masa ljudi ali Spider-Man: The Lost Hunt ima lep crtež koji u narativnom smislu, dakle, po tempu i dinamici, vrlo uspelo omažira radove iz kasnih osamdesetih i devedesetih, neke od kojih je pisao i sam DeMatteis, a estetski je ugodno spojio psihodelični horor i tu stilizovanu, egzotičnu dimenziju priče koja se oslanja na klasične palp trope o vrhunskim lovcima i divljim, udaljenim zemljama, ali ih onda stavlja usred priče koja ima jaku urbanu crtu i bavi se brakom što je u krizi.

Vremenski i lokacijski, ovo je postaljeno u period nakon što je ,,naš" Spajdi zaključio da on nije pravi Spajdermen već njegov klon, pa potom i izgubio moći, te su se on i trudna supruga Mary Jane preselili u Portland da bi tamo, daleko od urbane košnice Njujorka imali novi početak. Iako je Saga o kloniranju iz devedesetih godina prošlog veka s pravom smatrana jednim od najgorih primera superherojskog ekscesa i ropske podređenosti kreativnog dela firme što je grcao u nemilosrdnom stisku marketinškog odeljenja, volim mnoge manje priče smeštene u ovaj period (na primer Niciezin Spider-Man: The Final Adventure ili DeMatteisov Lost Years), pa je to slučaj i sa Spider-Man: The Lost Hunt.

U osnovi, ovo je velikim delom priča koja podcrtava istu poentu koju je istivcao i Kraven's Last Hunt: razliku između bestijalnog i humanog u čoveku. Mnogi ljudi (a skoro uvek muškarci) bestijalno brkaju sa snažnim a humano sa slabim, i Spider-Man: The Lost Hunt je simbolikom i psighologiziranjem nabijena analiza njihovog kontrasta. Peter Parker je ovde psihološki na vrlo niskim granama uprkos tome što mu u životu zapravo sve ide odlično: sa mladom, divnom ženom je u novom gradu, oboje imaju zanimljive, inspirativne poslove u okviru sistema obrazovanja, čekaju svoje prvo dete a gubitak moći pauka znači i da Peter zapravo ima vremena za porodicu jer ne juri svaki čas da se pošiba sa nekakvim superzločincem koji pravi ršum po gradu... Peter je svestan da bi trebalo da oseća sreću, ali gubitak moći on, kako vreme prolazi, doživljava sve teže, izjednačujući ga u nekom trenutku sa praktično hednikepom i osećajući sve one komplikovane kombinacije stida, besa, nemoći i samoprezira koje idu uz to. DeMatteis, pak, ne stavlja samo Petera u centar priče i ovde Mary Jane dobija veliki prostor za sopstveni unutrašnji život pa je kontrast misli i postupaka dvoje supružnika koji pokušavaju da prebrode bračnu krizu (a za koju je, da bude jasno, samo ON odgovoran) interesantan i umešno iskorišćen.

No, ovde postoji i treći lik čijim mislima imamo pristup i ovde zaplet dobija svoju sponu sa Kraven's Last Hunt.



Pokojnog Kravena ovde nema u priči, osim što je on sve vreme tu, kako u flešbekovima, tako i u dijalozima. Veliki lovac ruskog porekla i poremećene psihologije što je fetišizovala alfa-mužjaštvo, koji je sebi, nakon trenutka nominalno velikog trijumfa oduzeo život tragična je pseudoočinska figura za čoveka po imenu Gregor koji u ovom stripu želi da uradi ono što Kraven na kraju nije uradio dosledno: ne samo da ubije Spajdermena, već da potpuno uništi ono što on predstavlja, a to je neka vrsta avatara za PRINCIP pauka na Zemlji.

Totemski motivi ovog tipa su bili veliki deo stripova o Spajdermenu početkom ovog veka kada ga je pisao J. Michael Straczynski, ali nema nikakve sumnje u to da je DeMatteis postavio temelje za takvo pripovedanje pa je u Spider-Man: The Lost Hunt njegovo ulaženje u totemsku simboliku i diskutovanje o tome koliko u Spajdermenu ima čoveka a koliko pauka zanimljivo i dobro izvedeno. Gregor je, ispostavlja se, sklon sličnoj psihološkoj torturi koju je primenjivao njegov idol i mentor, Kraven, koristeći iste metode i motive, ali Peter Parker je u ovoj priči zreliji nego što je bio i njegova spoznaja o tome kako svojom voljom kontroliše sopstveni identitet i samopercepciju je duboko zadovoljavajuća da joj se svedoči, pogotovo u psihodeličnom crtežu sekvence koju je uradio Kyle Hotz.

No, ovo je, može se argumentovati, tek varijacija na već poznati (i više puta varirani) narativ iz Kraven's Last Hunt, pa je odlično što Spider-Man: The Lost Hunt na sve dodaje i jedan dugačak flešbek, na koji otpada gotovo cela četvrta epizoda a koji se bavi istorijom jednog od likova i poreklom lovca Kravena. U nekoj normalnoj situaciji bio bih verovatno kritički nastrojen ka činjenici da petina jednog stripa otpada na flašbek i pričanje stare priče, ali mislim da četvrta epizoda vidno oplemenjuje Spider-Man: The Lost Hunt pružajući jednu opersku, tragičnu naraciju o jakim osobama koje ipak nisu toliko jake da nikada ne načine ni jednu grešku, a način na koji DeMatteis vezuje događaje što ih znamo iz Kraven's Last Hunt (i njegovih nastavaka) sa istorijom i politikom Wakande je majstorski, i smešta poznati narativ u jedan sada širi kontekst koji mu ništa ne oduzima a dodaje mu opipljiv patos i tragičku težinu.

Utoliko, kada dođe do neizbežnog finalnog sukoba u petoj epizodi i njegovog vrlo očekivano operetskog zaključka, čitalac je već kupljen i ne smeta mu sva ta povišena, cheesy estetika pa nije nerealno da, ako ste kao ja, stariji čitalac Spajdermena – i sa ne uvek potpunom kontrolom nad svim svojim žlezdama – pustite i koju suzicu.

Spider-Man: The Lost Hunt je lepo nacrtan, pažljivo ispisan strip koji koristi dobro poznati predložak da uđe još malo dublje u psihologije svojih likova ali i doda odlično osmišljeno novo istorijsko poglavlje staroj sagi. Nije strip za svakoga, naravno, jer se bavi starim temama i govori pomalo starinskim tonom, ali za ljubitelje Spajdermena od malo jačeg staža, ovo je vredan pa možda i za čitanje obavezan miniserijal. Amazon ga ima ovde.

Čita vam se nešto mračno, sirovo, krvavo i okultno? Došao vam takav dan? Mogu li onda da preporučim Revolvers, miniserijal od četiri broja koga je Top Cow/ Image Comics izdavao od Oktobra prošle do Ferbruara ove godine, pomažući vama srodnim bolesnicima – u koje, moram da na osnovu simptoma pretpostavim, i sam spadam – da počešu jedan vrlo partikularni svrab?



Polovinom Marta je izašla i kolekcija i to je bio momenat u kome sam se dohvatio ovog stripa a što je mogao da mi sasvim proleti ispod radara na ime meni relativno nepoznatih autora ali i činjenice da Image Comics svoja Top Cow izdanja ne reklamira naročito energično. Možda se računa da ovaj Imprint Marca Silvestrija i Matta Hawkinsa, koji još uvek ima meru nezavisnosti u Imageu, ima i odgovornost da samog sebe reklamira, a što je fer. Silvestri i Hawkins  ne samo da biraju šta će da izdaju i Hawkins je i potpisan kao jedan od urednika ovog stripa, već je i Top Cow još pre više od petnaest godina bio jedan od prvih ozbiljnijih studija koji su se fokusirali na digitalnu onlajn distribuciju svojih stripova.

Enivej, guslam ovoliko o činjenici da je Revolvers izašao za Top Cow najpre zbog toga što je ovo po estetici i senzibilitetu strip kao izmišljen upravo za Top Cow. Pričamo o kombinaciji hard boiled policijskog eksploatacijskog trilera i gritty egzistencijalne horor drame sa hektolitrima prolivene krvi i telesnim disocijacijama koje sugerišu i jednu metafizičku nelagodu što treba da se probije kroz pokolj. Drugačije rečeno, Revolvers je praktično omaž nekim klasičnim Top Cow serijalima, poglavito radovima poput Darkness i Witchblade pa ako ste u devedesetim godinama i početkom ovog veka gravitirali ovim i ovakvim stripovima, Revolvers verovatno zaslužuje vašu pažnju.

Ti meni nepoznati autori koje sam pomenio nikako nisu i neiskusni. Scenarista John Zuur Platten je prekaljeni profesionalac industrije zabave čija biografija na zadnjim stranama ove kolekcije veli da je isporučio ,,više od osamdeset naslova". Ovde ne pričamo samo o stripovima i zapravo najveći deo njegovog spisateljskog rada je u domenu video igara. Platten je skoro trideset godina aktivan u ovoj industriji, gravitirajući nešto jače ka horor naslovima i licenciranim igrama, pa je radio na scenarijima za svašta, od Jurassic World Evolution, preko Apache Air Assault i Ghostbusters, do nešto poznatijih stvari kao što su F.E.A.R. 2, Fear Effect Sedna, te Vin Dieselovi projekti  i Chronicles of Riddick: Escape from Butcher Bay/ Assault on dark Athena i Wheelman. Njegovi drugi radovi obuhvataju skromniji rad na televiziji i filmu ali mu je jedna od vodećih kreativnih rola u igri Pokemon GO verovatno najvažnija tačka u CV-ju. Ističe da je njegova knjiga o pisanju za videoigre korišćena kao nastavno sredstvo na više od hiljadu univerziteta diljem planete. I, mislim, rispekt, naravno.

Crtač Christian DiBari je takođe aktivniji u drugim industrijama, sa radovima za videoigre, ali i industriju igračaka, no, u stripovima on ima svakako već solidnu reputaciju, uključujući rad za DC i Marvel (uglavnom na naslovnim stranama), Top Cow, BOOM! i Image gde je bio crtač na dosta uspešnom serijalu Hoax Hunters. DiBarijev prljavi, mračni stil savršeno dopunjava britanski kolorist Simon Gough, čovek sa reputacijom na DC-ju, IDW-u, Imageu koji trenutno ima i sopstveni koloplet horor stripova za Scout Comics, a letering je radio veteran Troy Peteri koji predstavlja jasnu sponu sa Top Cow legatom s obzirom da je radio serijale poput Withcblade i Cyberforce za ovaj imprint.



I to se, da bude jasno, sve vidi. Revolvers izgleda kao klasičan Top Cow horor-akcijaš, sa namrštenim, mračnim likovima u pretećim pozama, puno pucnjave i kombinovanjem urbanog, prljavog mizanscena sa onostranim prizorima što dolaze iz neke od verzija pakla.

Ili ne BAŠ pakla. Jedan od osnovnih problema koje Revolvers ima je što je u pitanju serijal koji započinje kao klasični gritty eksploatacijski osvetnički pandurski akcijaš, ali vrlo brzo počne da komplikuje svoju postavku i transformiše se u natprirodnu horor dramu u kojoj je glavni junak mrtav još od prvog poglavlja, ali je i dalje u akciji, nosi oružje koje i samo ima natprirodna svojstva – mada, da budem iskren, do kraja stripa nisam shvatio tačno koja su to svojstva – i zatvoren je u nekoj vrsti ,,onog sveta" koji ima elemente limba i pakla gde mrtvi i dalje imaju uvid u svet živih ali ne i jasan način da sa njim interaguju, a istovremeno mrtvi međusobno imaju složene odnose koji se zasnivaju na tome ko se o koga ogrešio na ovom svetu itd.

Platten je ovo zakomplikovao možda i preko mere prihvatljivog. Revolvers iz naslova se odnosi na cikličnu prirodu tog mesta iza smrti koje je, pak, na neki način spojeno sa Detroitom i gde pokojnici jedni sa drugima ratuju u nekoj vrsti strukturiranih, nasilnih igara, kako bi bili pobednici ciklusa koji se, čini se, ponavljaju večno. S obzirom na Plattenovu ekspertizu iz oblasti videoigara, pomislio sam da će Revovlers od druge epizode na dalje da se transformiše u nekakav Battle Royale u stripu, ali ni to se zaista ne dešava. Motivi iz prve epizode u kojoj glavni junak, Hampton Wales, inspektor detroitske policije iz odeljenja za ubistva, u maniru tradicionalnih noir antiheroja meditira o propasti grada koji je nekada bio industrijski centar Amerike (,,from Mo Town to No Town", kaže u jednom od monologa) se dosledno prorađuju sve do poslednje i Revolvers zaista do kraja ispada jedna gritty policijska priča o prljavim, korumpiranim pandurima na platnom spisku lokalnih dilera droge i jednom poštenom policajcu koji skupo plaća svoju odluku da ne prihvati mito.



Ovo je stereotipna ali potentna osnovna potka za priču i Platten u prvoj epizodi kompetentno vodi narativ, nudeći nam umornog, rezigniranog glavnog (anti)junaka koji je ,,dobar policajac ali manje dobar čovek". Wales drži jaku moralnu poziciju da nikada neće uzeti mito i zbog ovoga ga kritikuju ne samo kolege koje su sve na platnom spisku mafije već i sama supruga koja smatra da je on budaletina sa izmišljenim etičkim kodeksom. On nju, naravno, onda i vara, što sa prostitutkama, što sa doktorkom koja i sama traži malo fizičke i emotivne bliskosti koju nema kod kuće. Wales jedini stvarni smisao uspeva da nađe u poslu ali naravno do kraja prve epizode jedno opasno hapšenje koje on i kolega imaju zakazano za taj dan polazi po zlu i strip se pretvara u horor-akcijaš u kome oživljeni leševi idu unaokolo sa raznesenim glavama i traže osvetu.

Narativ je komplikovan i na momente nejasan sa konceptom ,,revolvera" koji je do kraja nedovoljno obrazložen ali, čini se i ne sasvim potreban. Walesova želja da, makar i posle smrti, učini NEŠTO ispravno i zaštiti nedužne je jasna, čista i humana a to što će usput otkriti da gotovo niko nije nedužan, ali ni čist ni human je u skladu sa žanrovskim konvencijama. Naravno, ko voli noir stil pisanja sa naratorom koji vrlo sočno pripoveda priču i koristi česte jake stilske figure ovde će dodatno uživati. Ko ne voli, teško da će u Revolversu naći strip za sebe.

Ja, da se razumemo, volim, pa iako je ovaj serijal možda zaista previše zakomplikovao svoj centralni motiv, jesam uživao u Walesovoj transformaciji iz snuždenog, bezvoljnog policajca u neku vrstu pravdoljubivog anđela osvete (sa sve krilima, tako je). U istoj meri mi je prijao i crtež koji nikada ne rizikuje da bude proglašen lepim ali je pripovedanje efikasno i dinamično, a likovi, i pored jednostavnosti, karakterni. Mislim, njihov je karakter i sam jednostavan, plitak, jednodimenzionalan, ali je izražen i daje ovom stripu ukus i miris potrebne da ga pravilno iskonzumiramo. DiBari svakako voli da crta upečatljive horor scene pa nekoliko tabli u ovom stripu vrede da se zapamte.

Revolvers je, dakle, rad namenjen pre svega onima koji znaju šta traže i takvi će u njemu naći svoj fiks natprirodne krimi eksploatacije koja dosta filozofira ali to što filozofira nije naročito duboko. Sebe u takve ubrajam pa sam ovaj strip sasvim rado potrošio. Ostali neka se ne zaleću bez zaštitne opreme. Amazon kolekciju ima ovde.

Završila se prva priča u serijalu Damn Them All, a koji BOOM! Studios izdaje od prošlog Oktobra, i, imajući u vidu da je ovo trebalo da bude kompletan strip – inicijalno zamišljen kao miniserijal od šest epizoda – a da je u međuvremenu, na ime popularnosti i, pretpostaviću, kvaliteta transformisan u tekući serijal, pravi je trenutak da ovde prozborimo koju. BOOM! nije naročito poznat po tome da izdaje tekuće serijale i pored Mighty Morphin Power Rangers, a koji na svojoj strani, pored kvaliteta, imaju i tu popularnu, dugovečnu licencu, njihovi tekući serijali su uglavnom nastali od miniserijala koji su pokazali visok kvalitet i popularnost kod publike (npr. Something is Killing the Children o kome sam se ja onomad tako lepo izrazio). Kako je Damn Them All već sa prva dva broja rasprodao čitav tiraž i doštampavao još kopija da se zadovolji žeđ tržišta za gajričijevski intoniranim okultnim horor stripom, i kako iza njega stoje neki vrlo ugledni autori, i ovaj je serijal sada uvršćen među one kojima BOOM! poklanja dosta poverenja.



Autor scenarija je ovde pouzdani britanski frilenser Si Spurrier koga ja periodično hvalim sa dobrim razlozima. Iako Spurrier ima i vrlo pristojnu istoriju pisanja superherojskih stripova za dva najveća izdavča u SAD, poslednjih je godina posvetio ozbiljniju pažnju autorskim radovima i mada ništa od toga nije još dobilo nekakvu dalju realizaciju u vidu filma ili televizijske serije – a što je, ne sumnjam uvek makar tajni cilj – fakat je da smo mi, čitaoci stripova imali privilegiju da čitamo nekoliko jako dobrih serijala. Jedan od njih je bio fantazijski, komični a malo i ozbiljni strip Coda (takođe za BOOM!), pa je tu bio naučnofantastični Alienated ali i fantastični (i fantastično fantazijski) Step by Bloody Step. Bukvalno je svaki od ovih stripova mogao da postane televizijska serija na ime svog kvaliteta ali i originalnog karaktera i to što ni jedan (još) nije je možda samo signal da živimo u fundamentalno nepravičnom univerzumu. A možda je i indikator da je Spurrier više pisac nego biznismen. Što je, opet, za nas, čitaoce stripova, srećna okolnost. Spurrier je neka, dakle, vrsta anti-Marka Millara, koji svoje stripove eksplicitno pravi da budu televizija i u njih ulaže samo neophodni minimum resursa u periodu realizacije, a onda maksimum energije u njihovu promociju. Spurrierovi stripovi su, naprotiv, uvek nadeveni ličnim, karakternim i vidi se da           čovek u njih uliva srce i dušu.

Sve ovo naglašavam, iako nemam pojma da li Spurrier ZAISTA pokušava da svoje stripove transformiše u televizijske serije, jer Damn Them All je prvi njegov autorski strip gde imam utisak da je scenarista pomislio kako je dosta korporacijama davao materijal da od njega prave produkte za sekundarnu monetizaciju i da je red da i on uzme malo od njih i zaradi neki dinar. Moguće je da je  ovaj potez inspirisan uspehom serijala Doctor Aphra koji je Spurrier radio u Marvelu i predstavlja jedan retko originalan doprinos modernom Star Wars mitosu, pa je onda možda Spurrier možda malo seo, osvrnuo se oko sebe i pomislio ,,čekaj, a što ne bih ja sad napravio strip isti kao onaj Hellblazer od pre nekoliko godina i obrnuo neki keš, kad već DC ne zna šta je dobro za njega?" I tako je nastao Damn Them All.

Mislim, možda ne BAŠ tako ali fakat je da je nakon gašenja Vertiga i pokretanja imprinta The Sandman Universe, DC dosta ozbiljno krenuo sa novim Hellblazerom gde je Spurrier bio scenarista a Aaron Campbell crtač i da je John Constantine: Hellblazer bio priličan hit kod publike (zgodno je kada Englez, jelte, piše Engleza) samo da bi posle dvanaest brojeva bio otkazan, usred haosa koji je izazvala pandemija COVID-19.



Damn Them All je, dakle, napor da se napravi nešto VRLO slično, samo što će ovog puta autori imati punu kreativnu kontrolu nad materijalom i za sada je ovaj serijal, sa završetkom te svoje prve priče pokazao sve jake (i dobro, sve slabe) strane koje dolaze uz okultni horor strip smešten u savremenu Englesku i okruženje blisko organizovanom kriminalu.

Crtač na ovom stripu je Charlie Adlard, britanska crtačka, jelte, institucija, najpoznatija po preuzimanju serijala The Walking Dead od Tonyja Moorea sa sedmim brojem i crtanja svih preostalih epizoda sve do završnog stodevedesettrećeg broja. The Walking Dead je bio crno-beli strip pa je ovde sjajno videti Adlardov crtež uparen sa vrlo moody kolorima Sofie Dodgson kako kreira sumornu, ali realističnu atmosferu moderne Velike Britanije, u kojoj se pojavljivanja demona iz, jelte, drugog sveta imaju videti kao zaista fantastični događaji. Leterer Jim Campbell je ovde imao pune ruke posla već na ime toga da je ovo strip prepun teksta (iako nema zvučnih efekata) koji je trebalo ugodno i prirodno smestiti uz evokativan crtež.

Spurrier se ovde od samog početka smešta u vrlo prepoznatljiv mod rada. Damn Them All iz prvog lica priča glavna junakinja, Ellie ,,Bloody El" Hawthorne, žena od tridesetak godina sa solidnim iskustvom u okultnom i magijskom, a koja se izdržava radeći kao magijski konsultant za lokalne mafijaše. Pošto je ovo Engleska, mafijaši su, jelte, negde na transverzali između filmova Guyja Ritchieja i Only Fools and Horses a Ellie je jezičava, cinična, perpetualno narogušena žena kojoj samo fali ,,takav je posao, ni ja ga ne volim" majica da zaokruži njen lik.

Poenta Ellienog poznavanja magije je da magija ima cenu. Često vrlo visoku, često zapravo skuplju od onog što se nadate da njenim korišćenjem dobijete. Elliein stric Alfie Hawthorne je na početku stripa, jelte, mrtav, a Ellie na njegovoj sahrani, izgubljena u svojim mislima čitaocu daje potreban bekgraund da bi razumeo koordinate između kojih će se ovaj strip kretati. Čika Alfie je bio ,,najbolji jebeni okultista koga je ova zemlja ikada imala" a njegov opis bavljenja magijom, koji je preneo na svoju bratanicu je razoružavajuće jednostavan: ,,Bavljenje magijom je kao kad toneš u živi pesak: što više znaš o tome, to manje radiš".

Magija i okultno u ovom stripu vezani su prevashodno za prizivanje demona, bića opisivanih u raznim okultnim knjigama iz prošlih stoleća, i štaviše često se između tabli stripa umeću stranice čistog teksta koji je pisao Stric Alfie ostavljajući svojim hipotetičnim naslednicima (a što je na kraju, ispalo je, samo Ellie) opservacije i uputstva vezana za pojedinalne demone, sa sve opisima toga koje su im moći, kolikim legijama sitnijih demona komanduju i kakvog su karaktera. Naravno, Alfiejev tekst je sočan, pun kolokvijalnog jezika, psovki i vrlo ličnih primedbi i Spurrier kroz ove segmente ali i kroz monološko pripovedanje od strane protagonistkinje zaista uspelo prodaje taj senzibilitet uličnog, radničkog i seljačkog okultizma gde se magiji ne pripisuju prevelika religijska i filozofska značenja i gde je ona pre svega igra volje i dovitljivosti između demona koji imaju sve potrebne podsticaje da ljudima naškode jer ih ovi zloupotrebljavaju i ljudi koji ih prizivaju u želji da ih iskoriste za neke svoje ciljeve i izbegnu da ih demoni na mestu ubiju. Strip pritom ima i vrlo zdravu, autentičnu komponentnu klasne kritike koju smo navikli da dobijamo od Spurriera i ona mu odlično leži.



Damn Them All time zaista kvalitetno posreduje taj feeling ranog Vertigo perioda sa okultnim stripovima koje su pisali Englezi (Hellblazer ali i Sandman, naravno) i, apdejtovan za trideset godina gajričijevskog i srodnog britanskog gangsterskog žanrovskog rada, čitaocu pruža izuzetno moćan worldbuilding, jezik i generalni kontekst u kome će se priča odvijati. Ovo on radi daleko uspešnije nego pomenuti Mark Millar sa svojim The Magic Order. Naravno, Adlard je crtač koji tu atmosferu stripa u kome se vrlo banalni, svakodnevni mizanscen sa sitnim mafijašima koji vise po pabovima i seru o tome da su opasne face kombinuje sa zapanjujućim emanacijama onostranog u scenama prizivanja demona, radi savršeno, posebno sa kolorima Sofie Dodgson, nudeći čitaocu svet koji deluje vrlo STVARNO a zatim ga psihotički ali uredno dekonstruišući. Dodgsonova posebno pažljivo radi sa samim demonima koji uglavnom ne izgledaju onako kako biste očekivali. Ovde nema klasične heavy metal ikonografije (sem u nekoliko notabilnih slučajeva) i demoni su često banalne, ponekada i malo komične prikaze osvetljene iznutra vrlo snažnom a mekom belom svetlošću koja sugeriše njihovo poreklo sa onog sveta. Naravno, ONAJ svet nije puki pakao i zapravo zaplet ovog stripa pokazuje da onaj svet nikada nije ni bio pakao, sve dok se nešto nije dogodilo i gurnulo ga, možda nepovratno, u smeru pakla.

E, sad, zaplet... Ne znam koliko je ovo posledica činjenice da je posle par brojeva Damn Them All apgrejdovan iz miniserijala u tekući strip pa je Spurrier umetao elemente zapleta i motive koji će biti razrađeni tek u budućim epizodama, ali ono što počinje kao relativno jednostavna priča o Ellie koja pokušava da utvrdi zašto joj je stric mrtav i mafijaša zainteresovanih da demone stave pod svoju kotnrolu po svaku cenu brzo eksplodira u iznenađujuće kompleksnu i bučnu priču o prodoru demonskog u naš svet i ratu između gomile mafijaških figura od kojih svaka odjednom ima sopstvenog demona na uzdi. Ovde postoji jedna eksplicitno (mislim, sam strip je u tekstu pominje) pokemonska dimenzija, sa demonima koji su imenovani, opisani, imaju distinktne karatere, i mogu da zamislim da će naredne epizode Damn Them All da se u dobroj meri oslanjaju na bliže upoznavanje sa raznim pripadnicima tog paklenog ansambla, ali ovo pomalo i opterećuje ovaj sržni narativ koji je najjači kada se fokusira na odsutnog strica Alfieja, njegove pouke što ih je ostavio Ellie i njenom otkrivanju da je stric bio i nešto veća bitanga nego što ga ona na početku stripa nama prikazuje.

Utoliko, Damn Them All zateva i malo koncentracije da se isprati priča sa iznenađujuće mnogo (ljudskih i demonskih) likova koji svi imaju svoje (često suprotstavljene) agende i izražene karaktere i taj jednostavni zaplet sa početka se razvija u složenu priču gde nije uvek očigledno zašto likovi rade ono što rade.



No, svakako je karakterizacija same Ellie, na koju se strip u dobroj meri oslanja, dobro pogođena i radi mnogo da iznese Damn Them All. Ellie nije samo ,,ženski John Constantine" ali nema sumnje da u njoj ima mnogo njegovog DNK. Ona je cinična, sarkastična, često odluke donosi motivisana lenjošću i odsustvom volje da se bavi problemom koji je pred njom, ali istovremeno ima i element jdne fundamentalne ljudske čestitosti i, mada radi za mafiju, do kraja stripa je vidimo kako pokušava da uradi proverbijalnu pravu stvar, naročito kada shvati da demoni, zapravo nisu ono što svi misle da jesu.

Ovo postepeno otkrivanje prirode demonskog sveta i njegovih pravila je takođe odlično urađeno, sa opipljivim osećajem da sva ,,pravila" i ,,zakonitosti" okultizma i demonologije koja ljudi koriste da stave nečiste sile pod svoju kontrou nisu zapravo ni tvrda ni nepromenljiva i da je magija, kad se malo bolje pogleda, stvar dogovora, trgovine i kompromisa između dve strane koje jedna drugoj ne veruju i na keca će raskinuti ugovor ako im se učini da su na moćnijoj poziciji. Scene u kojima vidimo kako likovi navigiraju kompleksna pravila ugovora uspostavljenih između ljudi i demona i uspevaju da nemoguće učine mogućim su vrlo uspele i predstavljaju hajlajte stripa, pogotovo jer se ovde primeti da i sam Spurrier shvata da je magija u žanrovskoj fikciji često frustrirajuće nedovoljno jasna u domenu svojih pravila (često se svodeći na readymade deus ex machina rešenja) pa je njegovo utemeljenje nekih fundamentalnih pravila i eksplicitno usvajanje ideje da većina pravila zapravo važe samo dok neko ne odluči da ih prekrši vrlo inteligentan literarni postupak.

Damn Them All je strip koji zaslužuje svačiju pažnju i ako se nalazite igde na rasponu između ljubitelja hardboiled krimi fikcije i prljave okultističke fantaije, treba ovo da čitate. Glavna junakinja, da vam bude lakše, svuda sa sobom nosi veliki, opasni čekić, osvežavajuće jednostavnu i efikasnu alatku u svetu sastavljenom od ugovora koji su najčešće puke igre reči između ljudi i demona i koji će biti kršeni prvom zgodnom prilikom. Vrlo me zanima kuda će strip ići dalje a na Amazonu ga možete pratiti ovde.

Svako od nas se ponekog jutra probudi i, možda pomalo namrgođeno pomisli kako mu se baš čita neki strip o profesionalnim ubicama, ali kako bi bilo idealno kada bi bar jedan od tih profesionalnih ubica sebe izdvajao od konkurencije ekscentričnim stajlingom baziranim na stvaralaštvu belgijskog slikara Renea Magrita, a da je drugi profesionalni ubica jedanaestogodišnja devojčica. Nažalost, kažete vi sebi, ni ovog puta nemam sreće, mašta mi je isuviše bujna za ovaj turobni univerzum, pa jasno je da takav strip naprosto ne po...

CANDY & CIGARETTES, dame i gospodo, CANDY & CIGARETTES je Kodanshin serijal koji je bio publikovan između 2017. i 2021. godine u magazinu nazvanom, vrlo uslužno, Young Magazine (a zatim u njegovom nasledniku, Monthly Young Magazine) a koji od prošlog Oktobra na engleskom jeziku objavljuje Seven Seas Entertainment. Originalna manga je do kraja svog puta nanizala respektabilnih jedanaest tankōbon kolekcija, dok je Seven Seas do sada stigao do treće, sa četvrtom koja izlazi, sada, u Maju, te je idealan trenutak da se upoznamo sa jednom od najdrskije izvrsno nacrtanih mangi koje sam čitao poslednjih nekoliko meseci.



Tomonori Inoue, autor ovog serijala prethodno je postigao vrlo solidan uspeh sa serijalom Coppelion, stripom koji je umešno spojio neke omiljene japanske popkulturne trope (Tokio uništen u nuklearnom akcidentu, tri tinejdžerke koje su genetskim inženjeringom učinjene otpornim na radijaciju, a koje japansko Ministarstvo odbrane tamo šalje da istraže misteriozni signal upomoć) i ne samo imao čak 26 kolekcija do kraja svog izlaženja 2012. godine već je i adaptiran u anime, doduše završen posle prve sezone. Inoue je sa ovim stripom osvojio priličnu popularnost pa je, recimo, poslednje poglavlje crtano uživo, pred publikom na Vantan Akademiji u Osaki. Najnoviji Inoueov rad, Manatsu no Grey Goo išao je prošle godine i završio se posle četrdeset poglavlja – njegovi stripovi, prometićemo, postaju sve kraći i kraći – i takođe se fokusirao na tri srednjoškolke koje moraju da prežive lokalizovanu postapokaliptičnu situaciju i moj je utisak da je ovde Inoue pokušao da ide na sigurno, odnosno da ponovi koncept koji ga je dobro poslužio sa Coppelion, nakon eksperimenta sa CANDY & CIGARETTES.

Jer, CANDY & CIGARETTES je, kako ga Seven Seas Entertainment klasifikuje, ,,neo-noir revenge thriller", jedna moderna, urbana, gritty priča o organizovanom kriminalu i korupciji u društvu koja ga čini mogućim, te o mračnoj, off the books vladinoj agenciji što operiše sa štabom u skromnoj knjižari u centru Tokija, a koja se sa nedodirljivim kriminalcima i kvarnim političarima razračunava na najjednostavniji način: targetiranim asasinacijama.

Narano, Inoue u ovu klasičnu postavku ubacuje ekscentričan tvist, a ključ je u imenu serijala. Slatkiši i cigarete iz naslova se odnose na dvoje protagnista koji ne bi mogli da budu nekompatibilniji duo pa i da ih je pravio neki AI bot treniran isključivo na starim nemim filmovima Stanlija i Olija puštanim unazad, i mada to u startu sugeriše prilično komičnu koncepciju za serijal, CANDY & CIGARETTES zapravo ima i mračnu, uznemirujuću osnovu na kojoj se gradi centralna misterija zapleta u kome su svi likovi, za sada se čini, povezani na dubljem nivu nego što je isprva vidljivo.



No, da bude jasno, CANDY & CIGARETTES ima sasvim dovoljno zdrave komedije u sebi – pogotovo u prvoj kolekciji – da se ovo čita u momentima kada ste raspoloženi samo za razbibrigu. Inoue je izvanredan crtač i njegov dar za razuzdane akcione scene i karakterizaciju likova je vrhunski, te pretvara svaki akcioni set pis u ovom serijalu u pravi praznik za oči. Štaviše, i sam svestan da mu je ovo najjača strana, autor otvara prvu epizodu CANDY & CIGARETTES in medias res, prikazujući glavnog junaka, postarijeg, sedog gospodina po imenu Hiraga Raizou kako, odeven u kombinezon nastojnika i naoružan samo metlom beži niz hodnik izmičući se kiši metaka, dok u sebi misli ,,Ovo je suton mog života a ovako ga provodim. Prestar sam za ovo sranje.", samo da bi posle reza videli kako je Raizou, nakon karijere provedene u tokijskoj policiji – u jedinici za zaštitu ličnosti – penzionisan, da bi zatim našao posao u lokalnoj bakalnici ne bi li nekako pomogao svojoj ćerki i njenoj porodici. Kada ćerkin sin, Hiragin unuk, Shouta dobije dijagnozu retke vrste encefalitisa (izmišljene za potrebe ovog stripa) od koje svako malo utone u san i time je nesposoban za normalan život, stari, penzionisani policajac se zaklinje da će naći posao koji se bolje plaća ne bi li unuk mogao da priušti najbolji dostupni bolnički tretman. Kako to sudbina već ume da uredi, očajni junak luta gradom zagledajući oglase za posao polepljene po zidovima i naleće na plakat koji traži vrlo specijalizovane kadrove (upućene u borilačke veštine, rukovanje oružjem itd.) sa obećanom platom od čak milion jena mesečno (a što je približno 10.000 dolara). Iako Agencija SS ne deluje naročito ozbiljno, s obzirom da se svodi na mladu ženu koja sedi u knjižari i osnovnoškolsku klinkicu koja bezvoljno čisti knjige od prašine, novac deluje stvarno pa Hiraga prihvata posao za koji mu kažu da se sastoji od ,,čišćenja".

Naravno, već na prvom zadatku postaje jasno da se čišćenje odnosi na uklanjanje leševa i tragova ubistva nakon asasinacija, ali PRAVI šok koji Hiraga doživljava je kada shvati da je njegov partner u ovom poslu upravo školarica koju je poslednji put video u knjižari sa Praškom u ruci – jedanaestogodišnja Suzukaze Miharu. Kraće rečeno: ona ih ubija, on uklanja tela.

Istočnoazijska popularna fikcija a japanska pogotovo je opsednuta pričama o profesionalnim ubicama – od psihodeličnih akcionih filmskih trilera iz šezdesetih godina prošlog veka pa do savremenih shonen mangi namenjenih osnovnoškolcima i sa toplom, ljudskom pričom u svojoj srži – a CANDY & CIGARETTES se trudi ovaj ,,žanr" zaoštri do krajnjih granica u nekim elementima. Utoliko, vredi istaći i da, iako je po crtežu i toj kombinaciji komedije i akcije ovo na prvi pogled klasična shonen manga, dakle, strip za klince, Kodansha ga je objavljivala u seinen magazinu koji podrazumeva ipak nešto stariju omladinu. Iskreno, ne vidim naročito veliku razliku u tonu između ovoga, Sakamoto Days i Chaisaw Man, ali moguće je da je ,,seinen" dimenzija ovog stripa najpre na ime toga da je Suzukaze Miharu, jelte, jedanaestogodišnja devojčica koja preko dana ide u osnovnu školu i kasnije se rve sa domaćim zadacima, a onda uveče ide i bez ikakvog oklevanja ubija mete na koje ju je usmerila Kinume, menadžerka agencije, mlada žena nekada zaposlena u Ministarstvu finansija a danas zadužena za uklanjanje korumpiranih činovnika čije bi izvođenje na sud i institucionalno uklanjanje sa pozicije na kojoj nanose štetu japanskom društvu bilo skupo, komplikovano ili nemoguće.



CANDY & CIGARETTES svakako ima jedno mračno jezgro ispod svoje fasade akcione komedije. Ova priča pokazuje spone visokorangiranih političara sa organizovanim kriminalom i ne ulazi ni u kakve etičke diskusije oko toga je li njihovo uklanjanje atentatima pravi način za rešavanje problema. Sama Kinume, Raizouova i Miharuina šefica je na prvi pogled efikasna, uspešna mlada žena koja vodi jedan komplikovan posao sa ledenom preciznošću, ali, naravno, kako se priča odvija ne samo da i ona dobija scene u komičnom tonu već se i razotkriva da je njena povezanost sa poslom – i bivšim nameštenjem u vladi – mnogo ličnije prirode od pukog tajnog rada u javnom interesu i da su ovde u igri zbrkane, komplikovane emocije za koje su zaslužni korumpirani, pokvareni muškarci.

Naravno, devojčica-asasin Suzukaze Miharu je u samom srcu tame ovog stripa i autor ovde dosta uspešno balansira između komedije, eksploatacije i psihološke vivisekcije. Miharu je zabavan, prirodno komičan lik (jer, osim što je skoro natprirodno efikasan ubica, ona je psihološki, prosto, klinka od jedanaest godina), koji nam je intuitivno simpatičan i vrlo prirodno za nju navijamo u akcionim scenama gde vidimo kako se suočava sa muškarcima i po četiri puta težim i većim od nje same, ali koja nas i prepada kada joj uhvatimo prazan, bezosećajan pogled i dobijemo kratke, za sada još uvek ne potpuno razjašnjene flešbekove na prošlost. Miharu je, to znamo, izgubila oba roditelja u dirigovanom atentatu i ima i ličnu motivaciju da ubija korumpirane vladine službenike i njihove krimi-saradnike, ali još uvek ne znamo tačno KAKO je od deteta koje je jedva preživelo masakr svoje porodice postala savršena mašina za ubijanje i KOLIKO je psihološki oštećena u procesu.

Iznenađujuće, ali kako strip ide napred, tako se sam Hiraga Raizou pokazuje sve više kao posmatrač a sve manje kao učesnik radnje. Ovo će se možda menjati u narednim kolekcijama, naravno, ali strip prema trećoj kolekciji postaje fokusiraniji na scene u kojima je Miharu nosilac radnje dok Raizou u njima učestvuje sa neke udaljene lokacije. Nije Raizou POTPUNO uklonjen iz akcije, da ne bude zabune, i njegova spona sa tokijskom policijom bude značajan element zapleta u kasnijim epizodama, ali autor ga proporcionalno više koristi kao nekoga ko sa strane prati ono što ,,na terenu" radi devojčica Miharu i čitalac ovde zapravo dobija identifikaciju ne sa akcionim herojem već sa likom koji proživljava zastrašujući spektar emocija svestan da ne može da presudno utiče na ishod radnje u čijem je centru jedno dete.

I ovo je zanimljiva dinamika, pogotovo jer autor dosta pažljivo postavlja relaciju između dvoje protagonista u osetljivu tačku balansa između odnosa dvoje saradnika u gritty krimiću i odnosa starog očuha i vrlo mlade usvojene ćerke. Raizou je predstavljen kao iskusan i zapravo suptilan lik, sa samo daškom klasične mačo-persone potrebne za neo-noir seting, a Miharu sa svojom ispražnjenošću od emocija i odlučnošću da se osveti za smrt svojih roditelja u čitaocu – kao i u njenom partneru – izaziva jednake doze zaštitničkih impulsa i zgroženosti, pa i straha.



Psihološka dimenzija CANDY & CIGARETTES je, dakle, zanimljiva, a pogotovo jer je postavljena na pozadinu visokooktanskog akcionog trilera u kome nakon nekoliko izuzetnih set pisova postavljenih u Japan, dalja priča biva preseljana u Evropu. Inoue veli da je od početka planirao da strip ima tu dimenziju globtroterskog akcijaša, pa je u trećem tomu glavna atrakcija susret sa napuljskom mafijom i to usred vrlo osetljivog sastanka koji njen novi šef – mlad, lud i kao ispao iz neke buduće sezone Južnog vetra – ima sa predstavnicima srpske krimi-zajednice. Srbi, da vam kažem, ovde ne prolaze sjajno jer ne samo da njihov predvodnik završi sa prerezanim grkljanom pre nego što sastanak i počne nego ga Inoue, neobjašnjivo, crta sa polucilindrom na glavi. No, fakat je da ovo proširenje polja delovanja u stripu za sada deluje osvežavajuće, sa prilikom da Inoue pokaže kako mu ide crtanje mediteranske urbane arhitekture i uđe u nove, dinamične podzaplete , a da se ne ode predaleko od centralnog zapleta i fokusa na sržnu dramu likova.

Naravno, možda će se u dolazećim kolekcijama priča previše razvodnjiti, nije da se takve stvari ne dešavaju u mangama, ali za sada CANDY & CIGARETTES vrlo solidno drži svoj kurs. I kako rekoh, ovo je jedan od najbolje crtanih serijala koje sam čitao u poslednje vreme, sa jednom skoro američkom dinamikom u organizaciji tabli a skoro franko-belgijskom izražajnošću likova. Inoue je ovde vrlo efikasan u pripovedanju i ne preteruje sa dekompresijama, likovi su mu vrlo ekspresivni a bez preterivanja u smeru karikature, teksta nema previše a akcija je DRSKO urnebesna, pa je CANDY & CIGARETTES pravo zadovoljstvo i samo listati. Sa svojim produbljivanjem psihologije likova i postepenim otkrivanjem njihovih prošlosti i povezanosti, on je i zadovoljavajuće intrigantan triler koji svojoj akciji daje finu podlogu saspensa. Za sada sam zadovoljan ovim serijalom pa, ako biste i vi da se zadovoljavate (i pritom NE mislim na česte panty-shotove jedanaestogodišnjeg deteta koje nam Inoue u žalosnoj tradiciji seinen mange obilato stavlja na raspolaganje u akcionim scenama), Amazon serial prodaje ovde.

Fantagraphics nastavlja sa objavljivanjem radova najvećeg aregntinskog strip-crtača a mi nastavljamo da o tim radovima pišemo. Poštena podela posla. Evita: The Life and Work of Eva Perón izašao je polovinom Marta ove godine za prestižnog američkog izdavača, tačno godinu dana posle izdavanja biografije Ernesta ,,Chea" Guevare (a koji je uradio uglavnom isti kreativni tim i o kome sam pisao ovde) i iako se radi o stripu starom pola veka, on se prvi put nalazi pred anglofonom publikom u ovoj formi. Mada je u pitanju novo izdanje u ediciji The Alberto Breccia Library, fer je reći i da je do ovog momenta Alberto Breccija već bio malo i umoran od silne političke pažnje koju je na njega skretala saradnja sa Héctorom Germánom Oesterheldom, naročito nakon zaplene celokupnog materijala vezanog za njihov prethodni strip o Cheu, pa da je verovatno žudeo za povratkom u neki ,,umetničkiji" strip, nalik Mortu Cinderu, njegovoj najpoznatijoj saradnji sa Oesterheldom i možda najpoznatijem argentinskom stripu svih vremena na ostatku planete.



No, nije mu to bilo suđeno. Oesterheld je bio izuzetno podstaknut na politički izraz na ime vojne diktature koja je u to vreme bila na snazi u Argentini, ali i političkog, aktivističkog angažmana njegovih ćerki, pa je rimejk njegovog najvećeg strip-hita, Eternauta iz pedesetih godina, ali ovog puta sa Albertom Brecciom na crtačkim dužnostima bio obeležen mnogo mračnijim tonom a zatim i cenzurom od strane urednika magazina Gente te brzim otkazivanjem daljeg izlaženja. Detaljno sam o Eternautu i njegovom rimejku pisao ovde.

Činjenica da su dva praktično najveća imena u argentinskom stripu bila izložena ovakvom tretmanu u rimejku najvoljenjeg stripa čitavog kontinenta trebalo je da bude dovoljan signal da ne valja dalje gurati prst u oko režimu, ali Oesterheld se nije dao umiriti pa je ponovo okupio ekipu sa biografije o Cheu, da uradi još jednu biografiju velike latinoameričke i argentinske figure. Ovo je sa jedne strane trebalo da bude još jedan jasan i snažan iskaz vezan za socijalističke ideje, a sa druge i izrazito patriotsko štivo, sa izuzetno naglašenim ponosom na ime onog što je Argentina predstavljala ne samo u regionalnim već i u svetskim okvirima za vreme peronističkog režima pedesetih godina, no, naravno da se ni takvo nešto nije moglo dopadati vojnoj hunti koja je u tom trenutku vladala Argentinom. Na kraju krajeva, i sam Juan Perón je svrgnut sa vlasti vojnim pučem 21. Septembra 1955. godine a njegova će stranka biti stavljena van zakona od strane vladajućeg režima pa je Oesterheldova želja da kreira strip-biografiju njegove druge (za mnoge i najvažnije) žene, veoma aktivne u javnom životu tokom Perónovog prvog službovanja na mestu predsednika države, nosila sa sobom jasan rizik.

Izašao 1970. godine, bez obeležja izdavača pa čak i bez imena štamparije, strip Vida y obra de Eva Perón: Una Historia Gráfica (Život i rad Eve Peron: Crtana istorija) je svejedno odmah, kao i prošlogodišnja biografija Chea Guevare, od strane režima okarakterisan kao nepoželjan i nakon što se prvi tiraž pojavio na ulici, mašinerija se obrušila na njega svom snagom. Alberto Breccia kaže da nije prodata ni jedna jedina kopija a originali su pronađeni, zaplenjeni i uništeni kako bi se sprečilo dalje štampanje. Da bude jasno, čak i verzija koja jeste bila štampana u startu je bila cenzurisana ili, ako hoćete, razblažena. Oesterheld je napisao samo sinopsis dok je finalni scenario napisao Luis Alberto Murray koji ga je učinio manje ,,političkim" ne bi li umilostivio budne državne službenike.



Ovo, kao što vidimo, nije pomoglo, a Oesterheld je tokom sedamdesetih pisao još radikalnije političke stripove i dolazio u koliziju sa narednim režimima. Ironično, nakon smrti Juana Peróna 1974. godine, tokom njegovog trećeg predsedničkog mandata, a u vreme kada je Peronizam ponovo postao neka vrsta mejnstrim ideologije u Argentini, doduše uz jaka koketiranja sa desnicom, njegova treća supruga, Isabel Perón (odnosno Maria Estela Martinez) koja ga je nasledila na predsedničkoj poziciji je predvodila administraciju što je izdavače koji su Oesterhelda publikovali promptno zatvarala, da bi naredna vojna hunta scenaristu konačno uhapsila i, bez suđenja, veruje se, pogubila, zajedno sa njegovim ćerkama.

Strip koji danas možemo da pročitamo na Engleskom nije onaj isti strip što je 1970. godine bio zaplenjivan i progonjen. Oesterheldov originalni scenario je pronađen u studiju Alberta Breccije početkom ovog veka, dugo nakon što su i Oesterheld i Breccia bili preminuli, a Javier Doeyo, koji ga je našao je 2022. godine objavio adaptiranu, crno-belu verziju stripa (original su kolorisali Breccijina najstarija ćerka, Cristina Breccia i Nestor Berninzoni) sa umetnutim Breccijinim tekstom. Ovo je i razlog što je Fantagraphicsovo izdanje crno-belo, ali i što se u njemu pominju događaji koji su nastupili nakon izlaska originalnog stripa.

Naravno, vrlo je upitno koliko je ova verzija stripa verna Oesterheldovom scenariju a koliko je tu Doyeo imao sopstvenih inputa, ali teško da ćemo to ikada znati. Ono što je nesporno je da je Evita: The Life and Work of Eva Perón pisan strastvenim, vrlo angažovanim, emotivnim tonom; Oesterheld je u životu napisao mnogo žanrovskih stripova ali je za biografije velikih argentinskih figura usvojio jedan vrlo ličan, vrlo impresionistički ton. U slučaju Chea Guevare Breccije su i sami u crtežu pratili ovu vrstu izraza, ali sa Evitom, sasvim moguće i pokušavajući da strip učine prihvatljivijim za režim, uradili su crtež u dokumentarističkom stilu, bazirajući se na fotografijama i poznatim filmskim beleškama iz političkog života Argentine i njene prve dame za koju je veliki deo prostog naroda verovao da je na njegovoj strani.

Naravno, debate traju i danas. Eva Perón se često povezuje sa optužbama da je režim koji je predvodio njen suprug bio fašistički a što ima veze sa njenom posetom Španiji 1947. godine u vreme kada se najveći deo Evrope klonio Francovog otvoreno fašističkog režima a ovaj režim Eviti dao najviše odlikovanje*. Ono što, pak treba imati na umu je da je prvi mandat Juana Peróna bio obeležen najotvorenijim suprotstavljanjem antisemitizmu u novijoj argentinskoj istoriji. Moguće je, svakako, govoriti o populističkoj dimenziji njegovog režima i Evinoj značajnoj ulozi u tom populizmu ali ovo je svakako mesto na kome upravo ovaj strip pomaže da se stvari stave u kontekst.
*sigurno nije pomoglo ni pružanje utočišta nekim od vrhovnika fašističkog režima NDH, uključujući samog Pavelića



Naime, treba biti svestan činjenice da Eva Perón uživa gotovo mitološki status za veliki deo populacije latinske Amerike – sa elementima simbolike Device Marije, dakako – a koji je dalje ojačan time kako je vojna diktatura nakon svrgnuća Juana Peróna 1955. godine sakrivala njeno telo a zatim ga i iznela iz zemlje (i sahranila u Italiji pod lažnim imenom). Dodatno, mjuzikl Andrewa Lloyda Webera iz 1978. godine i kasniji film sa Madonnom snimljen po njemu su, sa svojim pesničkim slobodama u prepričavanju života Eve Perón učinili mnogo na konfuziji između stvarnosti i mašte. Ovo su sve stvari koje doprinose MITU o Evi Perón, jednako kao što su i priče o tome da je imala nakit – da citiram ovdašnju dnevnu novinu Blic – ,,Vredan kao sedamnaest fudbalskih stadiona" i posebnu sobu za parfeme. Ono što je činjenica je da je Eva Perón imala ogroman uticaj na politiku koju je vodio režim njenog muža a da sama nije nikada imala zvaničnu poziciju u administraciji. Kao predvodnica fondacije koju su Perónovi protivnici optuživali da uzima novac iz državnog budžeta i prenosi ga na privatne račune u Švajcarskoj, ona je zapravo bila na pramcu pokreta koji se vrlo konkretno, i prilično efektno bavio ispravljanjem velikog broja socijalnih nepravdi u argentinskom društvu. Ovo je bio prvi period u istoriji Argentine u kome su siromašni dobijali pomoć u robi i novcu, talentovani stipendije, a fondacija je gradila bolnice, kuće, slala decu na more... Ogromni skokovi napravljeni su u pogledu socijalne i zdravstvene zaštite a država je po prvi put sarađivala sa radničkim sindikatima i velikim biznisom da se deo profita kreiranog kroz privredu prerasporedi na siromašnije slojeve stanovništva.



Je li Eva Perón nosila skupu odeću i nakit? Svakako. Da li su neke firme bile primorane da daju donacije? Bez sumnje. Ali ovaj strip vrlo plastično prikazuje da je obožavanje koje je Evita dobila već za života od širokih slojeva populiacije – a koje će još eskalirati nakon njene smrti – bilo bazirano na merljivim promenama u kvalitetu života koje su ti, jelte, slojevi osetili. Vredi podsetitit da je Perónov prvi mandat bio obeležen nacionalizacijom mnogih ključnih infrastrukturnih kapaciteta koje su držali Evropljani do tog momenta, i da su značajna sredstva korišćena da se kvalitet života ne samo nižih klasa poboljša. Zdravstvena zaštita je u ovom periodu po prvi put postala dostupna potpuno novim profesijama (bankarima i metalcima, recimo) a jedan vrlo direktan efekat Evitinog aktivizma bilo je davanje prava glasa ženama 1947. godine, po prvi put u argentinskoj istoriji.

Evita: The Life and Work of Eva Perón pritom sa velikim ponosom u tekstu ističe i koliko je Argentina u vreme Evitine turneje po Evropi 1947. godine obećala pomoći u robi i novcu zapadnoevropskim državama koje su se još oporavljale od pustošenja Drugog svetskog rata. I tada je smatrano da je odlazak u Španiju kontroverzan a deljenje novčanica od po sto pezeta siromašnima na ulici danas bismo svakako doživljavali kao neukusan, populistički marketinški trik, no zato je i značajno čitati ovaj strip i videti koji su KONKRETNI i MERLJIVI efekti uticaja Eve Perón na socijalnu politiku i pravdu u Argentini bili za njenog života.

Hoću da kažem, a bez previše uvijanja: Eva Perón je sa proteklim decenijama postala i neka vrsta uzora za populiste raznih boja čije najnovije verzije gledamo poslednjih meseci po srpskom instagramu kako, tvrdeći da koriste ,,sopstvena sredstva" dele novac ili robnu pomoć narodu u jednom blatantnom marketingu u službi vladajućeg režima. Za razliku od Eve Perón ovo su, nažalost, sve ljudi sa zvaničnim radnim mestima u strukturama vlasti, a čiji je režim uprkos gromoglasnoj propagandi uneo u najboljem slučaju samo veoma male promene u domenu najkritičnijih socijalnih i demografskih indikatora. Na primer, uspeh u pogledu rizika od siromaštva čija se stopa vrlo sporo smanjuje uprkos gromoglasnom deljenju novca šakom i kapom, pogotovo tokom pandemjskog perioda, svakako se može dovesti u pitanje činjenicom da opšta kupovna moć stanovništva značajno opada, a da ne pominjem depopulaciju. Naravno da se Evi Perón i režimu uz koji je bila može mnogo toga zameriti a da je njena praksa rada od po dvadeset sati dnevno danas preuzeta na marketinškom nivou od strane, ponovo, režimlija sa razih nivoa (ali sve do nivoa, jelte, prvog čoveka naše države) sa urednim, ciničnim objavama koliko se radi a koliko još TREBA da se radi, ali Eva Perón se maltene doslovno ubila, a svakako umrla radeći a argentinsko društvo, iako oprhvano brojnim kasnijim pučevima i diktaturama nije zaboravilo važne, STVARNE promene koje su pod njenim uticajem transformisale neke njegove fundamente. Mi vrlo malo takvih stvari možemo da primetimo u Srbiji a ovaj strip je, utoliko, dragocen delom i kao dokument, ali velikim delom i kao sentiment koji će pokazati razliku između suvog populizma i stvarnog savezništva sa narodom. Pa, eto, pročitajte. Fantagraphics ga nudi na ovom mestu.

Pre nekoliko dana izašla je kolekcija za DC-jev miniserijal The Jurassic League a koji je izlazio serijalizovano od Maja do Oktobra prošle godine. Kako se radi o jednom tako prirodno uzbudljivom a tako nepravedno retko korišćenom konceptu – spoj superheroja i dinosaurusa – red je da ukažemo zainteresovanima a koji su ga možda, zabavljeni DC-jevim bombastičnim događajima i krosoverima, nehotično i propustili. Fakat je da je ovo zapravo bilo i dosta jako reklamirano od strane DC-ja, pogotovo jer se radi o stripu za praktično decu, a što je verovatno i posledica pedigrea autorskog tima.



Naime, ovo su zajedno napisali Daniel Warren Johnson i Juan Gedeon od kojih je ovaj drugi nacrtao i najveći deo materijala, dok je Johnson radio naslovne stranice. Na crtežu su još uskakali da pomognu i Rafael Garres, koji je nacrtao celu treću epizodu, te Jon Mikel koji je pomagao na četvrtoj. Kolore je radio Mike Spicer a letering Ferran Delgado i The Jurassic League je već od prvih najava plenio svojim vizuelnim karakterom, nudeći razuzdanu praistorijsku verziju klasčnih DC-jevih superheroja i rađanje reptilske verzije Lige pravde u srcu konflikta koji preti da razori čitavu planetu.

Daniel Warren Johnson mi je, ako se neko seća, jedan od omiljenih likova u savremenom američkom stripu, čovek koji nije zainteresovan da priča tuđe priče i čak i kada radi korporacijske stripove, u njih unosi veliku meru ličnog. Johnsnonov trejdmark su jake, sirove ljudske emocije uparene sa neizdrživo moćnim crtežom i zapravo je The Jurassic League prilika da malčice vidimo i njegovu drugu stranu, strip koji iako i dalje ima taj operski, dramatični emotivni naboj, očiglednije nadeven i komičnim podtekstom, a koji, uostalom, Johnson i nije nacrtao.

No, Juan Gedeon je bez sumnje bio čovek na pravom mestu za ovakav strip. Ovaj Argentinac je do sada već radio za Marvel (Ghost Racers i Venom) pa je posle jednog rada za Skybound/ Image (Horizon) za DC crtao Teen Titans, Doom Patrol i Death Metal: Multiverse's End i njegov visoko stilizovani, kinetički, jako dinamični crtež je idealno ugođen sa onim što bismo po definiciji očekivali od stripa sa kojim je povezan Johnson.

Sam Johnson je objasnio da su Gedeon i on shvatili da obojica vole stripove (i crtane filmove itd.) sa dinosaurusima i da on lično voli Ligu pravde ali da ih više voli kao dinosauruse. Ideja o kreiranju narativa u kome će popularni DC-jevi superheroji biti predstavljeni kao dinosaurusi u svetu koji je čitav, jelte, ,,jurski" onda verovatno došla kroz razmenu skica i dizajn-ideja za pojedinačne likove, a kada su dvojica autora došla sa pičom kod Katie Kubert, DC-jeve više urednice, ona je, citiram ,,znala da imamo nešto posebno".

E, sad, treba ovde malo i zauzdati očekivanja i emociju jer The Jurassic League je strip koji je vrlo simpatičan i vrlo simpatično nacrtan, ali koji u kranjoj analizi zapravo ne nadilazi svoj inicijalni koncept i tu simpatičnost. Drugačije rečeno, ovo je jedna vrlo standardna priča o alternativnoj verziji Lige pravde gde se heroji upoznaju kroz borbu protiv (alternativne verzije) Darkseida i shvate da ih ujedinjuje ta žudnja za pravdom i prirodan impuls da štite slabije od sebe, a to što su glavni junaci svi dinosaurusi ne menja previše na standardnosti samog narativa. Gedeon i Johnson ovde, hoću reći, nisu istupili predaleko od nečeg što biste videli u nekom savremenom crtanom filmu rađenom po DC-jevim stripovima, a svakako ne nude strip koji bi crtanofilmovski senzibilitet izdigao na tako visok nivo kao što je, recimo, bio recentni Justice League Infinity.



No, to ne znači da The Jurassic League nije zabavan i mestimično i simpatično pametan strip. U prvom redu, grafička oprema je razuzdano dopadljiva. Gedeon radi jako dinamičan lejaut a Spicerovi kolori su moćni i vibrantni i ma koliko da sam se unapred vajkao što Johnsonovog vcrteža ovde nema u samom stripu, već posle prvih par tabli sam se opustio i uživao u onome što je ponuđeno. Gedeon ima vrlo sličnu energiju Johnsonu, sa telima koja su savitljiva, elastična, nabijena snagom i pokretom i sa akcijom koja je urnebesna i mada ne ZAISTA visceralna (jer ovo je ipak strip namenjen mlađoj publici), a ono bez sumnje eksplozivna, puna te dramatične superherojske masivnosti koja je i Johsnonov zaštitni znak. Onda na to dođe Delgadov letering, perfektno uklopljen sa dinamikom crteža i kolora, sa atraktivnim zvučnim efektima ali i sjajnim dizajnom oblačića i titlova.

Naravno, primarna atrakcija je dizajn samih likova, i ovde su Gedeon i Johnson metodično i sistematski razmišljali kako da svakog od DC-jevih prvopozivaca uklopi sa dinosaurusom koji će prirodno sugerisati njihov sržni karakter. Wonder Woman je tako dizajnirana kao triceratops, jer se time sugeriše njena snaga i čvrstina, a Supermen je brahiosaurus, dobroćudni biljojed koji ipak impresionira svojom veličinom i snagom. Džoker je dilofosaurus, dizajniran po uzoru na Ledgerov lik iz Nolanovog filma, a Betmen je fantastično uspešan kao alosaurus, spajajući preteći senzibilitet vezan za njegove aspekte šišmiša sa mesožderskom, predatorskom prirodom ovog guštera.

The Jurassic League zapravo priča dosta kompleksan narativ, što nije Johsnonova specijalnost. Njegovi su stripovi do sada većinski bili vezani za likove koji treba da pređu put od tačke A do tačke B, prevaziđu teška iskušenja na tom putu i čitaocu predoče svoju sirovu, često ranjenu ljudskost. Ovde na programu imamo drugačiji zaplet, sa više likova koji se na početku ne poznaju, sa više negativaca koji rade odvojeno ali, posle se ispostavi, za istog GLAVNOG negativca i poenta narativa je u tome da se vide pojedinačne karakterizacije heroja koji prepoznaju heroizam jedni u drugima i onda postaju, jelte, Liga.



Sve je to urađeno zanatski vrlo pristojno, ali istovremeno Johnsonov i Gedeonov scenario naprosto ne ide dalje od obilazaka opštih mesta. Kako je već i u kritici prve epizode primetio autor prikaza na AIPT, ovaj strip se uglavnom bavi isticanjem svoje premise a koja je vidljiva već sa naslovne strane.

Hoću reći, kada se stavi na stranu to da su ovo dinosaurusi a ne ,,ljudi", The Jurassic League je vrlo klasičan, bazičan DC-jev superherojski narativ kakvih smo do sada pročitali i pogledali jako mnogo i u kome zapravo, kada malo oguglate na to kako su imena likova i lokaliteta promenjena da se uklope uz ,,jursku" tematiku (Jokerzard, Wonderdon, Growltham City, Metraaaghpolis, Darkyloseid), nema naročito mnogo veze što su ovo sve dinosaurusi. Strip mestimično radi neke zanimljive stvari sa svojom postavkom, recimo Supermenov/ Supersaurov odnos sa nativnom zajednicom je zanimljivo podvučen time da je on dinosaurus poslat na ovu planetu sa drugog, umirućeg sveta a da ga je podigla zajednica primitivnih ljudi* čijim se on oseća pripadnikom i zapravo mu treba dosta ubeđivanja da shvati da njegova moć zaslužuje da se njom štiti čitav svet. Tu je i ljudsko dete koje unaokolo prati Batsaura i koje nikada ne postaje ,,zvanični" Robin a u vezi sa kojim scenario dotiče neke mračne strane Betmenovog mitosa na dosta spretan način.
*ovde se, naravno, ignoriše biološka činjenica da dinosaurusi i ljudi nikada nisu delili itsu epohu, ali to je umetnička sloboda koju smo lako spremni da dopustimo na ime imanentne zabavnosti kontrasta između ljudi i dinosaurusa tako čestog u popularnoj kulturi

Naravno, sa druge strane je tu i činjenica da u promišljanje ovog sveta i društva nije uloženo BAŠ MNOGO napora i da pored antropomorfnih vidimo i ,,normalne" dinosauruse – a da se strip ovim kontrastom ne bavi, baš kao ni kontrastom između tehnologija koje imaju  na raspolaganju ljudi i gmizavci.

Drugim rečima, The Jurassic League ima značajno veći potencijal kao koncept nego što je ovim stripom ispitano i nekoliko zanimljivih tema koje su ovde pokrenute, izvan standardne priče o superherojima, su mogle da se istražuju duže, detaljnije i ekstenzivnije.

Ali to svakako nismo dobili u ovom stripu. Ono što jesmo dobili je konzistentno moćan, zabavan grafički program sa ikoničkim likovima koji su ovde učinjeni još ikoničkijim, atraktivnim scenama akcije i izvrsnom sinergijom između dizajna, kompozicija, kolora i leteringa. Na ovom nivou The Jurassic League funkcioniše veoma dobro, na mnogim tablama kanališući sirovu, usijanu energiju koju danas očekujem, ne, ZAHTEVAM od Johsnonovih stripova pa je onda lakše i tolerisati za mene iznenađujuće nemaštovit, mada apsolutno korektno vođen narativ. U svakom slučaju, ovo vredi pročitati pa ako ste vredna osoba, izvolite do Amazona.

Pročitao sam pre deset godina na Engleskom jeziku objavljenu mangu The Strange Tale of Panorama Island (u originalu Panorama-tō Kitan) koju je publikovao kalifonijski Last Gasp, jedna od onih kuća koju ne interesuje nekakav ,,komercijalni" umetnički rad i koja se specijalizuje za fotomonografije, knjige poezije, kontrakulturu i umetnički strip. Veoma odgovarajuće mesto da se na njemu objavi jedan od grafički najimpresivnijih stripova koje je nacrtao kultni japanski autor Suehiro Maruo.



O Maruou sam pisao pre oko deceniju i po za leskovački ,,časopis za Balkan" Think Tank, koji više ne izlazi niti se ovaj konkretni broj može naći onlajn, ali sam ja tekst, evo, sačuvao od zaborava. Ne znam da li sam petnaestak godina kasnije i dalje jedini koji je na Srpskom jeziku pokušao da kaže nešto o ovom autoru i nadam se da nisam jer je Maruo neka vrsta nacionalnog blaga i čovek koji vredi da bude pominjan u istom dahu sa slavnim mangakama iz domena horora ili, generalno, uznemirujućih predela uma, kao što su Junji Ito i Kazuo Umezu. U vreme kada sam pisao o njemu prevod kolekcije Ultra Gash Inferno je i dalje bila najaktuelnija stvar publikovana na Engleskom jeziku od strane ovog autora (izašla 2001. godine) a u međuvremenu se situacija nije naročito unapredila. Maruo je i dalje aktivan autor, sa aktuelnim serijalom An Gura koji publikuje seinen magazin Comic Beam, ali je koliko ja mogu da kažem The Strange Tale of Panorama Island za sada najsvežija stvar koju anglofona publika može da vidi. U nešto su boljem položaju frankofoni i hispanofoni čitaoci, ali ostaje da je Maruo žalosno slabo zastupljen na zapadu uprkos veoma prominentnim saradnjama sa visokoprofilnim umetnicima kao što su John Zorn (za čijih je nekoliko albuma uradio omote) ili Leonard Koen (čije je dve knjige ilustrovao još devedesetih godina prošlog veka).

The Strange Tale of Panorama Island je makar ovovekovni rad, takođe objavljivan u magazinu Comic Beam 2008. godine kao raskošan ali zapravo kompaktan rad od osam poglavlja koja adaptiraju novelu istog imena što ju je 1926. godine u magazinu Shinseinen objavio jedan od najvažnijih japanskih autora misteriozne i saspens proze Hirai Tarō, mnogo MNOGO poznatiji pod svojim umetničkim imenom Edogawa Ranpo (ili Edogawa Rampo, kako se takođe može transkribovati njegovo ime a što The Strange Tale of Panorama Island i čini).



Ko god da je čitao neka moja pisanja o japanskom stripu ili filmu zna da je Ranpo svoje ime kreirao tako što je uzeo ime svog omiljenog zapadnog autora misteriozne i saspens proze, Edgara Allana Poea i onda ga samo transkribovao u hiragana pismo onako kako ga Japanci izgovaraju. Ranpo je kolosalna figura japanske popularne proze, autor koji je uticaje Poea, Chestertona ili Conana Doylea kanalisao u masivni opus kratkih priča, novela i romana, radeći detektivsku, horor i misterioznu prozu, proslavivši se kao autor za decu ali i ostavivši iza sebe nekoliko bitnih radova u žanru erotske groteske (ero guro nansensu). Ranpo je danas neizbežno prisustvo u vaskolikoj popularnoj kulturi Japana sa neprebrojnim omažima koje neprekidno dobija od strane tako prestižnih IP-jeva kao što su igrački serijal Persona ili ugledna manga Detective Conan.

Ranpoa sam pominjao pretprošle godine kada sam pisao o filmu Blind Beast, ekranizaciji jednog od njegovih najpoznatijih ero guro radova iz 1931. godine, ali Panorama-tō Kitan je pet godina starija i manje poznata novela koja je i jedan od najranijih njegovih radova prevođenih na zapadu.

Suehiro Maruo je, naravno, idealan autor za adaptaciju ovakvih Ranpovih dela, i The Strange Tale of Panorama Island je samo prvo koje je uradio, napravivši posle njega i strip po kratkoj priči Imomushi (odnosno Gusenica) iz 1929. godine ali on još nije preveden na neki od jezika kojima se ja služim. No, činjenica je da je već i The Strange Tale of Panorama Island prilčan izazov za zapadnog čitaoca a što oslikava i podatak da je ovo objavio Last Gasp a ne neki od uobičajenih manga izdavača koji mlate pare predstavljajući japanske stripove severnoameričkoj i generalno anglofonoj publici. Maruovi stripovi, sa svojim horor senzibilitetom i grotesknim interesovanjima svakako privlače pažnju jedne manje populacije, ali The Strange Tale of Panorama Island je notabilan upravo po tome što u ovom stripu horor i groteska, mada prisutni, nisu onoliko potencirani kako bi očekivao čitalac navučen na Ultra Gash Inferno i spreman da se povalja u krvi, izmetu i ostalim telesnim fluidima.



Umesto toga The Strange Tale of Panorama Island je priča koja se odlikuje pre svega osećajem začudnosti, u čijem je centru svakako sumanuta ali i na nei način plemenita ambicija glavnog lika da prevaziđe okvire svakodnevnog, možda čak i stvarnog, i zakorači u predeo večnog, neopisivog, nedokučivog ali onog što je uvek na dohvat ruke čoveku spremnom da istražuje, makar u tom istraživanju nestalo sve ono što ga ljudskim čini.

Ranpovi ero guro radovi su se često bavili ovakvim motivima. Blind Beast (odnosno Mōjū) je bio roman upravo o napuštanju ,,standardnog" oslanjanja na čulo vida i pronalaženju novog univerzuma značenja u čulu dodira, a priča iz 1925. godine, Ningen Isu (odnosno Ljudska stolica – o stripu koji je Junji Ito radio po ovoj priči sam pisao ovde) je superiorno uznemirujuća maštarija o čoveku koji se krije u stolici da bi bio svojim telom što bliže ženi koja mu se dopada.

No, The Strange Tale of Panorama Island je mnogo grandioznija po viziji i ovo je verovatno zaslužno i za činjenicu da ova novela nikada nije ekranizovana. Pričamo o produkciji koja bi zahtevala ne samo ekscentrično skupu scenografiju i kostime već i da sve te pare budu ulupane u nešto što bi zatim moralo da ima hardkor pornografski senzibilitet kako bi pravilno prenelo Ranpovu viziju.



Srećo, Suehiro Maruo je UPRAVO autor dorastao ovakvom izazovu a magazin Comic Beam, uprkos svom skromnom tiražu od 20-25.000 ima vernu publiku odanu njegovoj alternativnoj prirodi pa je svako od poglavlja ovog stripa urađeno sa neverovanom ljubavlju i nivoom detalja nekarakterističnim za mange koje prodaju milionske tiraže.

The Strange Tale of Panorama Island se događa u eri Shōwa – u koju su i inače najčešće smešteni Maruovi stripovi – mada zapravo počinje smrću prethodnog japanskog cara i završetkom ere Taishō krajem 1926. godine,* a o kojima protagonista, siromašni romanopisac Hitomi Hirosuke saznaje iz novina dok leži na podu svog skromnog iznajmljenog stana budeći se iz popodnevne dremke zbog buke vatrometa za koji se čini da ga je ipak samo sanjao.

*naravno, kako je originalna novela izašla Oktobra iste te godine, ovde je Maruo malo pomerio stvari kako bi ušao u svoj omiljeni period japanske istorije. A onda to koristi i da protagonista napravi podsmešljiv komentar vezan za samoubistvo koje je izvršio jedan od najvažnijih japanskih pisaca moderne ere, Ryūnosuke Akutagawa, 1927. godine, najverovatnije kako bi podvukao odanost glavnog junaka žanrovskoj prozi.

Hirosuke je i inače sanjar – a što valjda vredi za svakog poštenog pisca – mada mu to ne pomaže da proda više svojih rukopisa. Kada mu donese sinopsis svog narendog romana u kome protagonista nasledi veliki novac a onda izgradi na ostrvu raj na zemlji za sebe i sebi slične, urednik mu kaže da bi trebalo da se malo mane svojih utopijskih fantazija po uzoru na Poea i da piše o nečemu što bolje poznaje, na primer o lokalnim četvrtima crvenih fenjera.



Hirosuke se, međutim, sve više usredsređuje na svoju fantaziju o ostrvu koje bi bilo pažljivo projektovan maltene doslovno rajski vrt prepun čudesa i uživanja a kada sazna da mu je stari prijatelj sa koledža umro, u njegovoj glavi se javlja bizaran plan. Naime, pokojnik, Genzaburo Komoda, naslednik izuzetno bogate porodice industrijalaca je u mladosti toliko ličio na Hirosukea da su ih često mešali. Svestan da su slično i starili – bez obzira na Komodin život u bogatstvu i izobilju – a da postoje primeri ljudi koji su zbog problema sa perifernim nervnim sistemom padali u katalepsiju, bili sahranjivani pa posle oživljavali, Hirosuke odlučuje da inscenira sopstveno samoubistvo a zatim tajno ode na drugi kraj Japana, iskopa Komodino telo iz groba (postoji tu čitava drama u vezi sa tim da nisu slučajno kremirali nesrećnika), navuče njegovu pogrebnu odeću i pojavi se pred zbunjenom porodicom, tvrdeći da nije bio zaista mrtav.

Ovo je poremećen plan i Maruo vrlo detaljno prikazuje Hirosukeov metodični pad niz sumanuti lanac odluka pogotovo kada vidi da pokojnik ima veštački zub koji on mora da ugradi umesto svog zdravog u sopstvenu vilicu, ali igranje na moć porodice Komoda i oduševljenje što će naslednika posle svega ponovo videti živog uspeva da izgladi brojne nemoguće ili neosledne detalje u vezi sa Hirosukeovom pričom. On se malo pravi i da mu je mozak blago oštećen zbog katalepsične kome u kojoj je bio pa time objašnjava da se ne seća imena i lica saradnika i rodbine, a najveći problem je Genzaburova udovica, Chiyoko koju je i najteže prevariti.



Chiyoko postaje i meta Hirosukeove seksualne žudnje, ali zapravo njegov plan nikada nije bio puko uživanje u ukradenom životu na visokoj nozi i nakon što se malo snađe u novoj ulozi vrlo asertivno krene u nametanje nove investicije porodičnog kapitala. Insisitrajući da nova era podrazumeva industriju zabave i usluga i da se mora pobeći od pukog ulaganja u tešku industriju i poljoprivredu, Hirosuke uprkos priličnoj količini skepse pa i otvorenog suprotstavljanja među osoboljem porodične firme i rodbinom uspeva da progura svoj plan o zabavnom parku na obližnjem ostrvu.

Linija između Hirosukeovog i Genzaburovog identiteta se sve više tanji što projekat više napreduje i kada Hirosuke kaže da gradi ovo sve da bi ostavio iza sebe trag na Zemlji, ovo više nije samo lukavi izgovor već čista i iskrena žudnja kojoj je predao ceo svoj život. Zabavni park više nije puki turistički projekat već grandiozna vizija prepuna optičkih iluzija, egzotične arhitekture i futurističkih ideja kao što je podvodni tunel od stakla kojim se sa kontinenta stiže do ostrva. Hirosukeov raj na zemlji košta nezamislivo mnogo ali on je i spomenik ljudskoj viziji i snazi da se prevaziđe onio što se vidi i dosegne ono što se ne vidi. Dovitljive igre sa perspektivom u objektima koji su sagrađeni pomažu da se ostrvo vizuelno transformiše tako da izgleda mnogo veće nego što jeste, kao i da kretanje po njemu ostavlja utisak stupanja u novi svet. Naravno, ne škodi ni što je Hirosuke zaposlio trupe i trupe umetnika, plesača, akrobata i drugih cirkuskih artista (uključujući one sa grotesknim izgledom i ponašanjem) da nasele i ožive ovaj prostor.

The Strange Tale of Panorama Island nema klasičan pripovedni tok pa tako ni klasičan zaključak, iako se likovi do kraja transformišu. Ovo je pre svega narativ o viziji koja je perverzna ali veličanstveno perverzna i drskost građenja raja na zemlji je očigledna a opet zavodljiva. Hirosuke ni u svojim očima nije klasičan heroj, ali jeste neko ko  pobeđuje ljudske i božije zakone i na neki način stavlja sebe na onu stranu dobra i zla. Njegov raj ima u sebi i nasilja, ali ono je ritualizovano u činu žrtvovanja, a ovo je takođe i raj putenosti i čulnih užitaka, perpetualna orgija neverovatnih prizora i zvukova, najfinijih pića, i egzotične hrane, nesputanog, razvratnog seksa.



Naravno, Maruo je ovo uradio sa svom pažnjom i usredsređenošću na najsitnije detalje koji su za njega karakteristični ali ovo je naratov koji i pored horor elemenata nije zaista fokusiran na stravično i jezivo. Maruo se ovde bavi kreiranjem vizije rajskog vrta koji eksplodira pred našim očima  sa drskošću kakvu imaju samo projekti ljudi što su se svesno odrekli božanskog u svom životu i rešili da ga zamene nečim neposrednijim. Otud je i Maruov dizajn Hirosukeovog raja neopisivo grandiozan, prepun smele, atraktivne arhitekture, bogatih, pažljivo oblikovanih vrtova, gigantskih statua, moćnih vodenih kaskada, mašina ,,iz snova, koje ne proizvode ništa", egzotičnog cveća i životinja. Kroz njega šetaju nage žene i muškarci i upuštaju se u seks gdegod da im padne na pamet, sa kim god da požele. Maruo se pokazuje kao majstor kreiranja atmosfere i odmerenog, pažljivog pripovedanja, pružajući čitaocu stranice i stranice postepenog utapanja u prizore ostrva sve dok ovaj ne pomisli kako je naprosto nefer što smo umesto TOG sveta osuđeni na ovaj. Naravno, finale sa omiljenim detektivom Edogawe Ranpoa, Kogorom Akechijem koji prozire Hirosukeovu priču i sa kišom krvi koja zasipa ostrvo ne treba prepričavati već videti.

I generalno, Maruo sa ovim stripom kreira neke od najgrandioznijih prizora koje sam ikada video u mangi. Medijum i inače orijentisan pre svega na rad sa linijama, ali i usredsređen na brzo čitanje ovde je svesno i planski doveden na sasvim drugu ravan, sa ogromnim nivoom detalja na maltene svakoj tabli ali sa elegantnim kompozicijama tako da one nikada ne deluju natrpano i opterećeno. Maruo ovde impresionira na svakom planu, od geometrijskih kompozicija koje možete proučavati satima pa do elemenata ljudske anatomije koji su savršeni i savršeno postavljeni u slike. The Strange Tale of Panorama Island je u tom smislu apsolutno remek-delo i obavezno štivo za svakoga ko je makar iz radoznalosti pročitao ijednu mangu. Ranpova groteskna ali zavodljiva vizija je sa Maruom dobila dostojnog izvođača, a ovaj strip možete kupiti na Amazonu na ovom mestu.

Čitajući šta razni američki sajtovi posvećeni superherojskim stripovima pišu o na Spajdermena centriranom krosoveru Dark Web koji je išao od kraja prošle godine pa do Februara ove, vrteo sam glavom u nevjerici i bukvalno* se pitao da li ovi ljudi i ja čitamo iste stripove, NE, da li živimo na istoj planeti! Neobuzdani izlivi oduševljenja, dizanje kvaliteta scenarija i karakterizacije u nebesa, pohvale za ton uprkos njegovom potpuno nekontrolisanom meandriranju između internet-humora i šekspirovske tragedije – tamo gde su ovi ljudi uspeli da vide ,,jedan od najuzbudljivijih događaja u recentnom sećanju" ja sam video samo na mišiće isforsiran, generički krosover koji je u najboljem slučaju dosegao nivo pospremanja kuće, a u najgorem, pa, ponovio neke od najgorih odluka koje su u Marvelu ikada napravljene u vezi sa Spajdermenom, ali i posegao za nekim rešenjima koja su naprosto toksična za superherojske stripove i doprinose daljoj eroziji njihovog kvaliteta
*figurativno bukvalno



Čujte, potpuno sam svestan da imam skoro pedesetdve godine i da je sasvim prirodno, očekivano, možda i neizbežno da se pretvorim u reakcionarnu, ogorčenu ljušturu nekadašnjeg čoveka koja gunđa na skoro sve što pročita i nakucava kilometarska objašnjenja zašto su u njegovo vreme superherojski stripovi bili sveži, maštoviti i pametni a danas su generički, klišeizirani i glupi, ali uz sve to moram da u očajanju primetim da ako je OVO standard kvaliteta koji danas kritičari (ili makar neplaćeni pisci prikaza po američkim sajtovima) smatraju ne prihvatljivim nego poželjnim za Spajdermenove krosovere i događaje, onda dajte da gasimo Spajdermena i da se nadamo da će Hickmanov ribut Ultimate univerzuma uneti malo razuma u ovo ludilo.

Da bude jasno, ja sam od početka nove faze magazina Amazing Spider-man Aprila prošle godine imao prilično mrzovoljnu reakciju na sržni serijal o mom najomiljenijem strip-junaku. Iako sam prvo pretrpeo napad optimizma što će posle konzorcijuma koji je pisao razočaravajući Amazing Spider-man Beyond, serijal biti poveren na staranje prilično pouzdanom scenaristi Zebu Wellsu, sa selekcijom vrlo dobrih crtača uz njegove bokove, već sam početak njegovog rada me je ohladio ne na sobnu nego na subarktičku temperaturu.

Zaustavite me ako ste ovo već čuli ranije* ali od svih stvari koje mogu da me iznerviraju u vezi sa Spajdermenom i njegovim tretmanom posebno mi na kurac ide kada autori i urednici odluče da je najbolji način da se uđe u srž ovog lika to da mu se oduzme svaki tračak sreće koji je imao ili mogao da ima i da ga se pretvori u depresivnu ruinu sa kojom je neprijatno deliti isti panel u stripu, ČIJI JE STRIP NEPRIJATNO ČITATI. Svakako, klasični Spajdi je uvek imao elemente depresivnsoti, osećaja socijalne izolovanosti i sindroma samozvanca, ali, evo, da vas iznenadim sve novostima od pre pola veka, magija stripova koje su pisali Stan Lee, Gerry Conway, Len Wein i kolege je bila u tome da je glavni junak uvek u sebi nalazio snagu, odlučnost i inspiraciju da prevaziđe sumnje, depresivnu letargiju i strah od drugih ljudi, prepozna vrednost podrške svog socijalnog okruženja (rodbine, prijatelja, ljubavnica) i kroz činove heroizma vaspostavi svoj ,,stvarni" identitet dobrog, požrtvovanog čoveka koji može da napravi grešku ali će učiniti sve što može da je ispravi, pa makar morao celu Zemlju da prevrne.
*šalim se, ko mene može da zaustavi kad krenem da penim od pravednog besa? Isti onaj koji može da zaustavi Juggernauta kada se zatrči, dakle niko, eto ko!



Zeb Wells kao da odmah na početku stripa smišljeno i metodično radi sve da poništi svaku od ovih pozitivnih stvari u Spajdermen stripovima. Ako je prethodeći rad Nicka Spencera na Amazing Spider-man (detaljno seciran ovde) bio opterećen inflacijom događaja i preraspisanošću tamo gde bi nam daleko više godila ekonomičnost, on se makar držao sržne Spider-man matrice i pružao svom protagonisti razloge za optimizam čak i u trenucima najveće nesreće. Ne zaboravimo koliko je big deal bilo to što su Peter Parker i Mary Jane Watson u ovom stripu ponovo postali par.

E, pa, Wells započinje svoj serijal pokazujući nam da, šest meseci kasnije, Pter i MJ ne samo da nisu zajedno nego je ona udata za drugog čoveka i ima dvoje dece  sa njim, maloletne, ali definitivno starije od šest meseci. Kako? Zašto? Ovo ćete saznati samo ako čitate aktuelne brojeve Amazing Spider-man jer se Wells posle dvadeset i kusur epizoda konačno smilovao da nas uputi u tu misteriju.

No, u međuvremenu, Peter Parker je ruina od čoveka, u dugovima i u svađi sa svima koji su mu bliski, bez drage ili druga. Makar je zaposlen, radeći u Oscorpu, kod Normana Osborna, nekada svog arhineprijatelja (dok je ovaj patio od psihoze i bio Green Goblin) a sada, nakon magične rekonstrukcije ličnosti tužnog sredovečnog bogataša koji shvata koliko je patnje naneo i drugima i sebi i svojoj porodici i pokušava da se iskupi pružajući Peteru – čiji tajni idenitet zna – ne samo priliku da radi u cutting edge industrijskom R&D-ju, nego i logističku podršku za njegove Spajdermen avanture. Tako je, narode, ovde ponovo na meniju imamo hi-tech Spajdermena sa futurističkom opremom, novim kostimom, autonomnim dron-pomoćnikom i slušalicom u uhu. Valjda je Wells zaključio da je ovo bilo dobro tokom Beyond ere pa da će biti dobro i beyond the beyond, ako tako mogu da kažem.

Osim što je ovo sasvim u neskladu sa delom priča koje ovaj serijal želi da ispriča. Prvih par narativnih lukova, recimo, tiču se vrlo gritty rata između njujorških bandi predvođenih superzločincima (Tombstone, Rose, Hammerhead, ta neka ekipa) u kome Spajdermen pokušava da minimizuje žrtve i apeluje na razum ljudi koji nisu tek obične psihopate već, jelte, psihopate na kub, sa kostimima, maskama i superzločinačkim nadimcima i to mu spektakularno ne polazi za rukom. Ne samo da ovde nema ni trunke hi-tech dimenzije koja će posle toga biti na silu uvedena u narativ nego Wells ovde Spajdermena postavlja kao dobronamernu ali naivnu figuru što će iz najboljih namera biti praktično saučesnik u zločinačkom poduhvatu. I dok taj noir(ish) pristup nije stopostotno neprimeren Spajdermenu, to da serijal počinje sa protagonistom koji je poražen, polomljen i bezvoljan a onda nam pokazuje kako ga nasankaju da ispadne i glup, jebiga braćo, malo je to mnogo. Gotovo čitav prethodni serijal ovaj Spajdermen je proveo u komi / bolničkom krevetu dok se u njegovom kostimu po Njujorku bacakao njegov klon, Ben Reily, pa nije sad neki PREVELIKI hubris nadati se da novi serijal neće odmah da krene da gazi po glavnom junaku.



Ali naravno da hoće. Peter Parker ovde ne samo da nema sreće u ljubavi, u svađi je sa svim svojim prijateljima, a privatni izvršitelji ga jure zbog silnih dugova nego i kao Spajdermen pravi dramatične greške i u svoj već ogroman kompleks krivice ugrađuje nove blokove.

Wells je, da ne bude zabune, dobar i iskusan scenarista (prvi put je pisao Spajdermena još pre dvadesetak godina) koga Marvel danas vrlo ceni, poveravajući mu i ozbiljne televizijske poslove (pisao je She-Hulk: Attorney at Law, a glavni je scenarista na za narednu godinu najavljenom animiranom serijalu Marvel Zombies), pa nije da u ovom stripu ništa ne valja, pogotovo kada se pređe u drugi narativni luk, sa obilaskom nekih klasičnih Spajdermenovih negativaca iz Sinister Six. Wells je i stariji od većine ljudi koji danas pišu Spajdermena pa umesto da imitira eru u kojoj su ga pisali J.M. DeMatteis ili Peter David, on se oslanja na nešto starije radove iz pera Conwayja, Billa Mantloa i Rogera Sterna. Što je meni, da bude jasno, sasvim blisko i drago. To da Spajdermen i Black Cat obnavljaju svoju romansu je takođe prihvatljivo makar kao završni čin rehabilitacije lika koji je pre nekoliko godia bio vrlo loše korišćen u stripovima o Spajdermenu.

Ali, nažalost, uz ono dobro, stiže i ono loše. Sećate se Hobgoblina? Varijacije na Green Goblina koju je izmaštao Roger Stern početkom osamdesetih? Pa, nadam se da se ne samo sećate već i da ga aktivno volite, jer Wellsov Amazing Spider-man donosi apsolutu inflaciju ,,goblinskih" likova, i uopšte, negativaca sa Halloween tematikom. Norman Osborn ovde postaje Gold Goblin i dobija svoj posebni serijal koji piše Cristopher Cantwell (a koji, serijal, za sada nije TAKO rđav), ali onda i neki likovi koji nikada nisu imali kostime ili supermoći, pa, dobijaju kostime... ili supermoći... ili oboje.

I ovo ste već ranije čuli od mene, ali, evo, da se ponovo kaže, jedna od najgorih stvari koje scenaristi superherojskih stripova rade je da uzmu ,,civilni" deo ansambla nekog stripa, a koji treba da utemelji priču u ,,stvarnom", u svakodnevnom, u ,,realnom", a onda mu da supermoći. Ovo, NARAVNO, može da bude zanimljiv preokret u stripu koji može da ga podnese, na primer u novovalnim Image radovima kao što je Radiant Black, ali u stripovima koji idu decenijama kao što su Supermen ili Spajdermen, gde je element tradicije prilično značajan, ovakvi potezi naprosto razaraju sržnu estetiku i ton i deluju kao puka šok-taktika.

Hoću da kažem, kada smo u Renew Your Vows čitali priču smeštenu u alternativni univerzum gde i Spajdermen i Mary Jane, i njihovo dete imaju supermoći – to je bila interesantna i inspirativna varijacija na osnovnu potku a koje je odlilčno funkcionisala jer je u pitanju alternativni univerzum. Kada u ,,osnovnom" univerzumu vidimo da Mary Jane ima supermoći, eh, to samo dalje erodira osećaj da čitamo priču u kojoj ima stvarnih likova sa stvarnim životnim problemima a što je uvek bio važan element Spajdermena.



No, dobro, Wells za sada makar Mary Jane piše dobro i njen tajanstveni brak sa misterioznim Paulom je, jelte, donekle intrigantan.

No, Dark Web, krosover između magazina Amazing Spider-man, Venom i Gold Goblin (sa dodatim miniserijalima ili one shotovima za X-Men, Mary Jane & Black Cat i Ms. Marvel) me je, moram priznati, prilično sneveselio kako sadržajem tako i konsekvencama. Ovo je DOGAĐAJ koji, da bude jasno sa drugim elementima zapleta koje je Wells razrađivao u ovom serijalu jedva da ima ikakve veze, a i sa Spajdermenom ima premalo veze da bi opravdao oasamnaest epizoda stripa što ih treba pročitati da bi se bilo u toku.

Odakle uopšte da krenem? Pa hajde, možda od toga da ovde, uprkos imenu, nema nikakve mreže, ni mračne ni svetle i da je naslov krosoveru dat verovatno pre svega da bi se opravdalo centriranje priče na Spajdermena iako je ovo suštinski X-Men događaj u kome on figuriše preko veze. Stoga, ako ste ovde došli pre svega da biste čitali o Spadjermenu i zapravo nemate previše znanja o ,,deep loreu" vezanom za mutante i događaje koji su oblikovali njihovu istoriju pre četrdesetak godina, niti pratite aktuelne događaje u X-Men stripovima, možda ćete se osećati malo pogubljeno pitajući se ko je Madelyne Pryor, zašto ona vlada Limbom i kakve to sve ima veze sa Spajdermenom.

Veza je nađena preko... uh... kloniranja. Madelyne Pryor je, jelte, klon Jean Grey, jedne od najvoljenijih članica X-Men a Ben Reily je klon Spajdermena i onda je neko na nekom Marvelovom brejnstormingu odlučio da nema ničeg prirodnijeg do da se njih dvoje udruže i organizuju opšti napad demona iz Limba na Njujork.

Šta?

ŠTA?

Znam, i meni je sve to besmisleno i nategnuto. Madelyne Pryor se eksplicitno obavezala prema X-Men da neće raditi nikakve agresivne činove koji bi mogli da im naškode, u zamenu za suverenitet Limba, pa je regrutovanje Bena Reilyja da u njeno ime predvodi demonski rat protiv Njujorka u kome je sada glavni štab X-Men (na drvetu u Central Parku, naravno) nekako suviše semantički sutpilna distinkcija da bi ikog zavarala.



I znam, znam, ovde je zapravo šokantniji – i gluplji – deo to da je Ben Reily nekakvim zastrašujućim spisateljskim vratolomijama doveden u poziciju da predvodi demonsku armiju i napada Njujork. Marvel već izvesno vreme jako zloupotrebljava lik Bena Reilyja i umesto da ga prikažu kao konfliktnog antiheroja (sve moći i sećanja Petera Parkera, ali i u ovom slučaju dosta opravdan problem sa sindromom samozvanca, identitetom, pronalaženjem svog mesta pod suncem itd.) oni nalaze nove načine da od njega naprave bona fide zločinca. Zašto? Zašto, pobogu? Ovo nije analiza moguče alternativne istorije u kojoj je Peter Parker/ Spajdermen mogao pokleknuti pred svojim najgorim psihološkim impuslima i postati zločinac (toga smo ionako dobili u izobilju drugde) nego puko preokretanje predznaka i pretvaranje jednog interesantnog, višeslojnog lika u zaravnjenog superkriminalca. Dan Slott ga je tokom svoje zavere o kloniranju pretvorio u Šakala i to je već bilo nepodnošljivo, a onda smo naivno smatrali da je Amazing Spider-man Beyond priča o Reilyjevom iskupljenju i nijansirana studija karaktera osobe koja je uvek na osetljivom mestu, korak od očaja i lomljenja ali sa junačkim srcem i ambicijom da se dokaže kao heroj.

Naravno, onda je Beyond Reilyju doslovno oteo sećanja i sveo ga na subhumanu ne-ličnost ophrvanu (pogrešno utemeljenom) željom da se osveti Peteru Parkeru i onda smo dobili šta smo dobili. Od Scarlet Spidera dobili smo kostimiranog negativca po imenu Chasm (primetimo da su ovde paučji totemski elementi sasvim napušteni), a njegova devojka, Elizabeth i sama je dobila (demonske) moći i postala kostimirana prestupnica, Hallow's Eve. Koja sada ima svoj serijal pa će možda neko jednom nešto valjano napraviti sa njom iako je za moj groš Dark Web najgora odskočna daska koju je iko mogao da joj da. Svakako, spajanje Bena Reilyja sa Madelyne Pryor ima logike utoliko što su u pitanju dva klona dvoje voljenih heroja iti klonovi pate od decenijskih kriza identiteta, ali Dark Web vrloslabo radi sa samim Reilyjevim likom.

Da bude jasno, Dark Web je strip sa povremeno duhovitim momentima i demon koji je odlučio da bude demonska verzija Spajdermena (invertujući ime svog idola u Rek-Rap kako bi sledio svoju naopaku logku i postao heroj) je simpatično smešan, ali ovo i pokazuje da pričamo o krosoveru koji hoće da bude i ozbiljan i tragičan sa jedne a onda i frivolan i naivno maštovit sa druge. Invazija demona na Njujork se ostvaruje i kroz oživljavanje neživih stvari pa Njujorčane napadaju kante za smeće sa zubima, ljudožderski hot-dog štandovi i monstruozni autobusi. Ume ovo da bude dobro nacrtano, ali taj goofy senzibilitet nikako ne ide uz ozbiljniji ton koji se tiče odnosa Petera i Bena, pa čak ni odnosa X-Men i Madelyne (mada se u X-Men miniserijalu Gerry Duggan bolje snalazi i između ostalog nam pokazuje kako Madelyne sprečava Cyclopsa da otvori oči kačeći mu pred lice nekoliko tek rođenih štenaca).



A tek kako Venom loše prolazi! Iz nekog razloga sav kompleksni kosmološki i vremeplovni rad i duboka karakterizacija što su ih Al Ewing i Ram V uložili u ovaj serijal bivaju demontirani tokom ovog krosovera sa resetovanjem Eddieja Brocka na fabrička podešavanja i vraćanjem u igru ,,glupog" Venoma koji želi da ubije Spajdermena i jede ljudske mozgove. Ewing i V su ove epizode makar dobro napisali i zainteresovan sam da nastavim sa čitanjem Venoma, ali, mislim... čemu je dođavola služilo sve ovo u poslednjih godinu i po dana ako smo se efektivno vratili u 1986. godinu?

Dakle, neki likovi su upropašćeni (Reily), nekima je oduzeta asertivnost i stvari im se događaju (Parker) a neki su premotani na početak (Brock) i ovde je zaista samo deo narativa koji se tiče odnosa X-Men i Madelyne Pryor bio uopšte vredan ulaska u ceo DOGAĐAJ. Već rekoh da mi je Gold Goblin za sada čitljiv strip, ali ovaj strip bi verovatno i bolje prošao da nije morao da bude nakačen na ovako bučan krosover već sa drugom epizodom.

I naravno, nemoguće je ovde ne ispustiti mali groktaj frustriranosti na sam koncept. Demonska invazija na Njujork? Mislim... je li moglo to malo maštovitije, rođaci? U Marvelovom univerzumu to sada zovu prosto ,,utorak popodne", jebem mu miša, i Wellsovo planiranje i postavljanje igrača na scenu nije doprinelo previše tome da čitalac tokom ovog krosovera ikako oseti da se ovde dešava nešto novo, originalno i do sada neviđeno – naprotiv, čak i likovi u samom stripu prave reference na Inferno, događaj iz X-Men stripova sa kraja osamdesetih čija je ovo, da se razumemo, samo repriza.

Sad, ja zvučim besno i ogorčeno, ali stoji i da je Dark Web ponudio neke, kako već rekoh, duhovite momente – uspelije nego momente patosa – da je razrešenje odnosa između Madelyne Pryor i X-Men zadovoljavajuće i da je njen karakter dobio nijansiran tretman kakav ona (posle dugo vremena) zaslužuje (za razliku od Reilyja koji je osakaćen) (butt seriously, čak je i dizajn njegovog kostima regresirao od generičkog ka apsurdno glupavom), te da su ovde radili neki jako dobri crtači. Wells je i inače za svoj Amazing Spider-man dobio teškaše kao što su John Romita Junior i Ed McGuinnes i taj strip, ako ništa drugo, IZGLEDA sjajno, a na različitim delovima Dark Web su radili McGuinnes, Adam Kubert, Rod Reis, naravno, Bryan Hitch (i manje poznati ali izvrsni Vincenzo Carratu u Mary jane & Black Cat) i makar u grafičkom smislu ovde Marvel nije štedeo, dajući ovom krosoveru preliv luksuza i ukus spektakla.



Ali moram da kažem da to naprosto nije dovoljno. Ovo je strip kome Spajdermen nije bio potreban – jedini zanimljiv i po kontinuititet koristan element vezan je za odnos Madelyne Pryor i X-Men, dok je Spajdermen ovde uvučen u okruženje koje mu nije prirodno, nije u skladu sa tonom i senzibilitetom serijala do ovog trenutka i njegova priča ovde zapravo nema nikakvo razrešenje. Odnos između njega i Bena Reilyja ostaje na identičnoj poziciji na kojoj je bio i pre Dark Web (Reily ga iracionalno mrzi, Peteru je žao zbog toga) samo što je Reily još dodatno uteran u kliše jednodimenzionalnog negativca sposobnog za samo jednu emociju i jednu motivaciju, a i Venom je ponovo glup i detinjast. Pa jebem mu mater, ako su TO ishodi koji nam je Dark Web doneo onda mi je legitimno žao što je Nick Spencer pobegao iz Marvela daleko pre vremena. Njegov Amazing Spider-man je trpeo od inflacije spektakla i događaja ali je makar poštovao likove i trudio se da ih na kraju ostavi na dostojanstvenom mestu.

Nakon Dark Web nastavljen je redovan program u Amazing Spider-man, a kad kažem ,,redovan program", mislim ,,i dalje divlje oscilacije u tonu i senzibilitetu". Zeb Wells nesumnjivo ima nekakav veliki plan na umu – nije on baš za džabe uništio vezu Petera Parkera i Mary Jane a nju udao i dao joj potomstvo već na samom početku – i ovaj se plan razmotava u trenutno aktuelnim epizodama što ih crta John Romita jr. a koji je Marvel najavio gromoglasnim ,,ovo je narativni luk koji ste čekali" na naslovnoj strani broja 21, ali tom broju 21 su prethodile dve sasvim humorističke epizode koje uopšte nije napisao Wells već Joe Kelly i koje, mada simpatične i sasvim primerene nekakvom fiktivnom Marvel Team-Up serijalu kada bi tako nešto danas izlazilo, nemaju skoro nikakve veze sa Wellsovom pričom. Razumem, naravno, da sumanuti dvonedeljni tempo za ovaj magazin kreira ogroman pritisak na pre svega crtače ali i na ostale učesnike u kreativnom procesu, ali KO IH JE TERAO DA IDU NA DVONEDELJNI TEMPO, A?

Voleo bih da je Spajdermen, dakle, uredniji, sporiji, promišljeniji i manje okrenut šok-taktikama. Wells je odličan scenarista a JRJR je ponovo u odličnoj formi no, plašim se da će na kraju sve to biti smandrljano i žrtva ,,good enough" filozofije. Budite ovde kada sledeći put budem pisao o Spajdermenu, biće spektakl. A Dark Web kolekciju možete na Amazonu naći na ovom mestu.

Sa zadovoljstvom sam pročitao desetodelni Marvelov serijal Strange a koji su Jed Mackay i Marcelo Ferreira radili od Marta prošle pa do Januara ove godine, dajući jednom generalno skrajnutom i na epizodne uloge osuđenom liku retku instancu protagonizma. Takođe, iako se sa jedne strane, može argumentovati da je Strange nastao kao strip sa samo jednom svrhom – da vrati Doctora Strangea među žive – i da je kao takav definisam svojom funkcijom i nema neku naročitu estetsku vrednost, sa druge je ovo Mackayju dalo mogućnost da priču uspešno fokusira i čitaoca provede kroz mistično-akciono-romantičnu ekstravagancu bez vučenja nogu po podu i gubljenja vremena.



Mackay je scenarista koji mi je postao jako drag poslednjih nekoliko godina, na ime više svojih kvaliteta, uključujući finu kombinaciju humora, drame i akcije, lepo napisane akcione scene, dobro rukovanje likovima iz Marvelove B i C ponude (na primer), ali jedna od njegovih najboljih osobina je to što ima jako lep osećaj za to koliko teksta može da stane na stranicu stripa a da to ne optereti proces čitanja. Pisanje miniserijala The Death of Doctor Strange je pokazalo i da ta njegova ekonomičnost teksta može lepo da funkcioniše i u slučajevima kada se podrazumeva da će tekst biti (kičasto) kićen i (barokno) bogat jer imamo posla sa situacijama i likovima gde se svaki čas zazivaju stvorenja, božanstva i demoni iz drugih dimenzija, pominju se kompleksni magijski rituali, moćne amajlije i imena čini. Nema verovatno ničeg što mi brže oduzme volju za čitanjem i natera na preskakanje dijaloga od stripa koji svoj world building radi tako što nas zasipa referencama na bogove, ravni postojanja, dimenzije, stovrenja, mađije itd. koji, navodno, postoje tamo negde, ali nemaju zaista neke direktne veze sa dešavanjima koja su trenutno pred nama. Mackay je uspeo da njegov The Death of Doctor Strange, dakle, strip o smrti vrhovnog čarobnjaka čitave ravni postojanja i invaziji neprijatelja sa drugih ravni posle njegove smrti, bude blagosloveno neopterećen ovakvim ekscescima i fino usredsređen na whodunit misteriju.

Strange je, dakle, direktan nastavak The Death of Doctor Strange, proverbijalni ,,šta je bilo posle" strip u kome Strangeova žena po imenu Clea* preuzima plašt, titulu, posao i odgovornost vrhovnog čarobnjaka od svog pokojnog supruga i odmah u prvoj epizodi pokazuje da će stvari biti znatno drugačije sad kad je ona u vozačkom sedištu.
*inače humanoidno biće iz ,,mračne dimenzije", ali, u suštini jedna poštena ŽENA

Notabilno, Clea je vrhovna čarobnica i svoje matične (dakle mračne) dimenzije a koja je daleko surovije mesto nego ova naša. Uvedena još od strane Stevea Ditka i Stana Leeja u stripove o Doctoru Strangeu šezdesetih godina prošlog veka, Clea je iz puke erotske motivacije za Stephena Strangea brzo transofrmisana u moćnu čarobnicu čija je bliska rodbinska veza sa Strangeovim arhineprijateljem, Dormammuom, tiranskim teokratom mračne dimenzije poslužila za podvlačenje njene imanentne vrline.

Naravno, ta je vrlina na probi kada Clea preuzme Stephenovo radno mesto u ovom serijalu a što će pripadnici ,,Kartela Blasfemije", okultno-kriminalističke organizacije sa vojnom taktikom i opremom što spaja balističko naoružanje i demonske rituale, osetiti na svojoj koži kada krenu u osvajanje teritorije u njujorškom okultnom andergraundu. Godinama unazad pripremajući se na sukob sa Doctorom Strangeom pripadnici kartela u prvoj epizodi bivaju doslovno masakrirani kada se susretnu sa njegovom naslednicom koja nema apsolutno nikakve moralne dileme u vezi sa tim da li ljude koji ubijaju civile treba tu sad nešto kao štedeti. Ferreira crta neke dinamične scene u kojima unaokolo lete i delovi ljudskih tela kada Clea Strange izgubi živce. A, mislim, nema ona MNOGO živaca na raspolaganju, muž joj je mrtav, majka joj je monstrum koji je podstiče da podjarmi čitavu ovu ravan i vlada njome željeznom rukom, a kafa na Zemlji nije po njenom ukusu.



I ovde smo, mislim, vrlo srećno izbegli metak. U nekom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Jason Aaron) ovo bi bio strip o terminalno besnoj čarobnici sa ubilačkom nagonom i autori bi insistirali na stalnom kontrastiranju nje i Doctora Strangea kroz scene sve većeg pokolja. U nekom drugom alternativnom scenariju (recimo da ga je pisao Brian Michael Bendis) ovo bi bio okultno-gangsterski strip koji bi nespretno pokušavao da izmeša trope palpoidnog krimi trilera i palpoidnog okultnog horora i dobili bismo smešu neodređenog ukusa i boje. No, Mackay je, rekosmo, vrlo fokusiran na svoj centralni motiv i protagonistkinja već u prvoj epizodi jasno stavlja do znanja čitaocima ali i vernom ađutantnu Wongu (koga je isto nasledila od muža i koji služi da nas usidri u ovom svetu, s obzirom da je protagonistkinja sa onog) da nju ovo radno mesto zapravo interesuje samo utoliko da sa njega može da poradi na vraćanju Stephena Strangea iz mrtvih među žive. Ovo je njena motivacija i jedini cilj prema kome radi, a sve ostalo što se usput događa su samo prepreke na putu do ponovnog ujedinjenja sa čovekom koga voli.

Mackay se ovde umešno poigrava sa očekivanjima publike. Na kraju krajeva, ovo su superherojski stripovi u kojima retko ko ostaje mrtav* i sami likovi ovo eksplicitno prepoznaju, no, kako je Strange ipak poseban, pa i jedinstven čovek u ovoj ravni postojanja, tako i (personifikovana) Smrt ima vrlo posebne uslove pod kojima će da razmotri mogućnost da ga vrati među žive. Ovo Cleu šalje na zapravo ne suviše komplikovanu misiju utrvđivanja šta to zapravo Kartel Blasfemije radi i koliko je zapravo blasfemično** njihovo korišćenje duša mrtvih kao resursa da kreiraju svoje demonske robove.
*pogotovo ako trenutno ima uspešnu bioskopsku franšizu
**mnogo; odgovor je ,,mnogo blasfemično"

I pored apsolutnog horor-spektakla koji Ferreira baca na table prepune borbe, komadanja demonskih tela, naoštrenih magijskih sečiva i vrcajuće ektoplazme, Strange je strip koji uspešno izbegava inflaciju motiva. Clea već u prvoj epizodi sreće misterioznog muškarca sa zlatnom maskom na licu i velikom kosom u rukama a koji je ,,vrhovni čarobnjak domaje smrti" no, ovaj lik ima važnu i smislenu ulogu u narativu a gomilanje ,,vrhovnih čarobnjaka", demona i onostranih prijatelja i neprijatelja ne postaje problem jer se narativ vrlo čvrsto drži centralnog sukoba u kome svako ima svoju ulogu, uključujući šankericu u ,,baru bez vrata", njujorškoj kafani gde vise okultni i izvandimenzoni likovi i u kojoj Wong sakuplja esencijalne informacije za njegovu i Cleinu misiju.



Mackay ima neke ekstravagantne a funkcionalne ideje za svoj Kartle Blasfemije, uspevajući da spoji palpoidni zli plan o korišćenju duša umrlih sa ovozemaljskim zlom u vidu umreženih kompjutera koji rade na kopanju kriptovaluta, postižući jedan simpatičan satirični gol iz kornera dok u prvom planu ide operetska ljubavna drama gde će se na kraju Clea i Stephen Strange spojiti u jedno i jedinstveno biće (nikako po prvi put u svojim životima) ne bi li porazili vođu klana i zombifikovani leš jednog od najmoćnijih likova iz Marvelovih stripova. Ferreira ovde radi neke od najboljih tabli u ovom stripu nudeći ikoničke prizorre ,,dvostrukog" bića, u svojevrsnoj kulminaciji dizajn-ideja i simbolika koje je do tog mesta u ovom stripu koristio.

I generalno, Strange je dinamično nacrtan strip, sa kompozicijama koje su, u skladu sa karakterom protagonistkinje, nestabilne, eksplozivne, pune ikoničkih kadriranja odozdo i brutalnih efekata crnih i crnjih magija. Tušeri (Roberto Poggi i Don Ho) paze da se vrlo dinamiče kompozicije i kadriranja ne pretvore u vizuelnu kakofoniju, stručno podcrtavajući glavne elemente svake scene a kolore je radio Java Tartaglia (uz asistenciju koju je pružio Felipe Sobreiro) i pokazao kako se dobro snalazi prelazeći između ,,normalnih" scena na Menhetnu i intenzivno bizarnih scena sudara ovo- i onozemaljskog. Jednu epizodu crtao je i Lee Garbett (koji je nacrtao ceo The Death of Doctor Strange) i napravio lep, smiren prelaz između dva dela priče, a letering je opet potpisao Cory Petit postižući odličnu ravnotežu između informativnog i estetskog.

Strange je, sa svojih deset epizoda, imao prostora i za simpatična kameo-pojavljivanja likova koji nisu nužno deo sržnog ansambla Doctora Strangea, od Doctora Dooma preko Black Widow pa do Moon Knighta (koga Mackay uspešno piše već oko dve godine), ali tempo ovog stripa zapravo nikada ne biva umiren niti je i u jednom momentu postojao utisak da nas priča odvlači od centralnog zapleta. Mackay umesto toga koristi prostor na raspolaganju za ekstenzivno režirane scene borbe gde se maštovito koriste razni tipovi magija a Clein karakter proseca put kroz šutku i usmerava se pravo prema glavnoj nagradi: ponovnom ujedinjenju sa Stephenom.

Naravno da smo od prve strane znali da će se strip završiti sa Stephenom Strangeom opet među živima i sa najavom novog tekućeg Doctor Strange serijala. Prvi broj je izašao krajem Marta, sa Pasqualom Ferryjem na olovkama i Mackayjem i dalje na mestu scenariste. Mackay je sada već apsolutno dokazao da ume da radi tekuće serijale sa pričama isplaniranim na rok i od dve godine a kako uskoro kreće i njegov Avengers, rekao bih da kanadski scenarista proživljava svoje zvezdane trenutke, i to sasvim zasluženo. Čitajte Doctora Strangea, a sam Strange, ovako vitak i zabavan, vredi pročitati čak i ako niste čitali The Death of Doctor Strange. Maykayjeva pažnja da mu priče budu jasno postavljene, sa dovoljnim brojem motiva i informacija da se prate bez nekakvih spoljnih znanja je još jedan od njegovih velikih kvaliteta, pa se Strange može pročitati čak i ako ne znate ko su Dormammu, Umar ili, uh, Sentry (er... spojler?) i imate samo maglovitu svest o tome šta je (bio) S.H.I.E.L.D. pre nego što je rasformiran na ime katastrofe koju znamo kao Secret Empire. Ovo je superherojski strip u svojoj skoro idealnoj formi, atraktivan, dinamičan i bučan, operetski emotivan, a duhovit i nepretenciozan iako se bavi kršenjem barijera između ravni postojanja i ljubavlju koja transcendira smrt. Amazon kolekcije ima ovde.

Joe Hill's Rain je miniserijal Image Comicsa koji je izlazio proleća prošle godine, da bi kolekcija izašla prošlog Oktobra. Pala mi je šaka pre nekoliko dana i pošto sa Hillom imam generalno vrlo lepa iskustva u stripu, a on je u svom predgovoru jako nahvalio autore koji su uradili strip-adaptaciju njegove novele, pročitao sam je sa apetitom. I nisam se pokajao.



Naravno, odmah ovde treba podesiti svoja očekivanja. Joe Hill's Rain sa svojih pet epizoda nema ni ambiciju ni prostora da bude epski, kompleksan narativ kakav je bio Locke & Key, Hillov ključni strip-rad napravljen u tandemu sa Gabrielom Rodriguezom, a po kome je kasnije snimljena i prilično uspešna (mada meni prilično slaba) televizijska serija. Ovo je jedna srazmerno mala priča, fokusirana na nekoliko likova i jedan spekulativni motiv koji predstavlja snažnu metaforu i od nje ne treba očekivati višeslojni dark fantasy kakav nam je dao Locke & Key. Ono što Joe Hill's Rain pruža su dobar jezik, interesantan ansambl likova i prilično zastrašujuća slika jedne možda ne SASVIM moguće ali prilično uverljive apokalipse. I to apokalipse koja čak i ne traži da se desi u nekoj velikoj budućnosti, za koju, naprotiv, čitajući ovaj strip lako poverujemo da može da nas zadesi već koliko sutra. Možda i danas. Koliko je topla bila ova zima – nakon obećanja teške i hladne sezone ispunjene iskušenjima – kažu jedna od najtoplijih otkad se organizovano prate vremenski uslovi, toliko je lako poverovati da živimo u dobu zaista ozbiljnih klimatskih promena.

Hill u svom predgovoru, doduše, vrlo jasno, vrlo nedvosmisleno ističe da mrzi kada pisci pišu prozu ,,sa porukom" pa još posle objašnjavaju koja je to poruka bila. Iako se i taj njegov predgovor donekle može videti kao objašnjavanje koja je poruka u korenu novele Rain, opraštamo mu jer i sam strip ispunjava ono što Hill ističe kao mnogo važniji prioritet: pisanje kvalitetne proze sa likovima koji zažive, reklo bi se, nezavisno od pisca i situacijama koje su životne, ubedljive i često ni ne mogu da imaju jasnu, jednoznačnu ,,poruku". ,,Tema" se ovde provlači u pozadini i kroz kontekst a pošto je Joe Hill sin svoga, jelte, oca (Stephena Kinga, ako postoji još neko ko toga nije svestan), onda ovde tema koje se provlače kroz kontekst zapravo ima više i one se organski prepliću. Kao i King, i Hill je sklon multiplim smerovima seciranja društvenih, jelte, protivrečnosti u svojoj prozi, sa omiljenim pristupom koji podrazumeva male gradove i multidimenzionalni prikaz njihovih zajednica sa svim njihovim bagažima raznih predrasuda, identitetskih i političkih orijentacija, psiholoških oštećenja koja se nadovezuju na opštije socijalne fenomene. Hill je u ovome dobar koliko i njegov otac i Rain je jedna fina pokazna vežba kako se to radi.

Novela Rain je objavljena 2017. godine kao deo kolekcije Strange Weather u kojoj se nije svaka od novela direktno bavila vremenskim, jelte, fenomenima. Zapravo, Rain se, između četiri novele u ovoj knjizi jedina može zaista čitati i kao metafora za klimatske promene. Hill u predgovoru za strip i sam kaže da ga frustriraju ljudi koji poriču sve nagomilane dokaze o potencijalno katastrofalnoj (po ljudski rod u najmanju ruku) promeni klime koja nam se dešava pred očima i da se 2016. godine pitao da li bi kiša eksera sa neba bila dovoljan dokaz da ih ubedi. Ne preterano iznenađujuće, novela Rain se gotovo doslovno bavi padanjem eksera sa neba – koji su ovde zapravo oštri kristali nastali komplikovanim ali plauzibilnim procesom koji se može pripisati zagađenju – i masovnim pogibijama ljudi i životinja, te daljim rastakanjem zajednice, kao posledica ovakvih nepogoda.



Adaptaciju scenarija je za ovaj strip uradio David M. Booher, jedan sada već fino etabliran scenarista koji mene uvek kada mu vidim sliku malo trgne svojom sličnošću sa uglednim austrijskim porno glumcem po imenu Mick Blue ali i podsećanjem na činjenicu da je u pitanju pravnik koji umesto da zarađuje nepristojne pare baveći se advokaturom – piše stripove. Boohera smo pominjali prošle godine povodom stripa Killer Queens a on pored stripa (Canto, All-New Firefly...) sada već ozbiljno radi na nekoliko filmskih projekata koji su u razvoju. Booher ovde, naravno, nije imao previše posla oko replika i najveći deo dijaloga i naracije iz prvog lica prepisan je direktno od Hilla, čuvajući karakteran, upečatljiv tekst novele, pa se njegova ekspertiza odnosila pre svega na formatiranje naracije za potrebe kreiranja pet standardnih epizoda američkog stripa.

Crtež je, pak radila sjajna Britanka Zoe Thorogood, žena koja radi neke sopstvene stripove  (na primer autobiografski It's Lonely at the Centre of the Earth), a koja je za Image već radila delove nekih serijala (npr. odlični Haha) i kojoj se, na snovu ovog stripa može predskazati svetla budućnost u američkoj industriji. Thorogoodova ima sa jedne strane vrlo ,,dizajnerski" pristup sa velikom pažnjom koju obraća teksturama i šarama koje predstavljaju različite materijale i predmete, a sa druge veoma lepo pripoveda, nudeći upečatljive, lepe a karakterne likove  i jednu ubedljivu (post)apokalipsu smeštenu u inače banalan prigradski mizanscen. Na kolorima je dopunjava Chris O'Halloran, inventivno i autoritativno kreirajući atmosfere, dok je letering i dizajn kolekcije izvrsno odradio Shawn Lee. Veoma cenim kada leterer ume da uklopi veliku količinu teksta uz crtež a da to ne deluje pretrpano, a Lee dobija i bonus poene na korišćenje italik fonta koji je istovremeno veoma čitak.

Joe Hill's Rain koristi onaj stari literarni trk, pokazujući mladi, zaljubljeni par u trenutku najveće sreće (zajedničko useljenje) koji onda koincidira sa kataklizmom koja menja svet, ali ovo nije narativ koji osvaja originalnošću svoje postavke već kvalitetom likova, dobrim dijalozima, uverljivošću tog ljudskog konteksta na čijoj se pozadini dešava nezamislivo velika katastrofa.



No, sledeći trik koji Hill čini da privuče pažnju je to da je mladi par o kome se radi – ženski. Hill nije gej osoba (ali Booher jeste), no lezbijski sadržaj ovog stripa je vrlo prirodno i neisforsirano ispisan. Glavna junakinja, koja je i narator gubi svoju partnerku vrlo rano u priči, ali čitava pripovest vrti se oko njene gorkoslatke refleksije na vreme koje su proveli zajedno i na ono što im je oduzeto i ovo veoma dobro funkcioniše. Joe Hill's Rain jeste narativ o velikoj nesreći, ali je centriran na priču o individualnom, ličnom, relatabilnom gubitku koji čitalac usvaja prirodno, bez nametanja emocija od strane naratorke. Ovo je za mene možda najvažniji element ove priče, sa protagonistkinjom koja je karakterna osoba, delatna i asertivna (voli i da se potuče), a opet i empatična, a da sa druge stane nije završila kao nekakav woke kliše ili lik koji nas nametljivo ucenjuje svojim bolom i gubitkom.

I ostali likovi su zanimljivi, kako to u Kingovoj porodici obično bude, a zaplet ima u sebi ugodnu meru herojske potrage koja ne narušava dostojanstveni, tragički ton priče. Ovo nije avanturistički niti akcioni strip, i uplivi avanturističkog i akcionog žanra su tu da ga dinamizuju ali ne da preuzmu primat, pa ovo do kraja ostaje jedna ,,realna priča" sa eventualno blago podignutom obrvom sa moje strane negde kod razrešenja gde se pokaže da u svemu postoji i jedan trilerski podzaplet. No, on ne kvari celinu previše a svakako čitaocu može da posluži da malo lakše prihvati razmere katastrofe koja se desila, kod kakvih svi intuitivno traže krivca kako bi imali gde da usmere mržnju i svemu nekako daju neki smisao.

Thorogoodova, O'Halloran i Lee opremaju ovaj strip veoma lepim grafičkim nameštajem. Iako je ovo adaptacija proznog dela, ima ovde scena koje su ,,čisto" stripovske, sa malo ili nimalo teksta ili sa slikama koje su simboličke i ne predstavljaju ,,stvarnost" onoliko koliko je sažimaju u jednom moćnom prizoru. Ovo čini Joe Hill's Rain projektom za sebe, ne pukom adaptacijom proznog predloška već ,,opravdanim" nezavisnim umetničkim radom koji vredi iskusiti čak i ako ste čitali originalnu novelu. Amazon kolekciju prodaje ovde.

Danas se bavimo reinkarnacijom jednog od najuticajnijih francuskih stripova u istoriji ne samo stripa već popularne kulture uopšte. The Incal: Dying Star je drugi u nizu grafičkih romana najavljenih za ovu godinu kojim se univerzum Inkala ambiciozno (i agresivno) proširuje, mada ćemo još videti i da li se produbljuje.  Sasvim neiznenađujuće, imajući u vidu napor industrije da kreira još jednu multimedijalnu megafranšizu, ovog puta su na zadatku britanski i američki autori. The Incal: Dying Star je prošle nedelje izdao Humanoids, kao drugi od tri najavljena albuma za ovu godinu. O ovim projektima se priča još od kraja 2021. godine sa vrlo jasnim i neprikrivenim željama da se put Inkala od stripa za koji su svi (u anglofonom svetu) čuli ali ga je malo njih i čitalo do megauspešnog holivudskog filma pređe postepeno ali žustrim korakom. Otud je i izbor autora za ova tri albuma demonstracija potrage za kvalitetom ali i maštovitošću koji treba da budu dostojni francuskih originalnih predložaka. The Incal: Dying Star je produkt britanskog tandema, mada i Dan Watters i Jon Davis-Hunt danas rade prevashodno u američkom stripu, dok su ostala dva albuma radili Amerikanci i Kanađani: Kill Wofhead je napisao Brandon Thomas a nacrtao Pete Woods, dok su Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci, radili Mark Russell i Yanick Paquette. Mark Waid, urednik američkog Humanoids je ovde vrlo pažljivo birao autore i, siguran sam, imao mogućnost da im ponudi ne samo solidne honorare već i dovoljno vremena da finalni produkti budu dostojni legata Inkala ali i budu prepoznati od strane – pre svega američke – publike kao luksuzne, visokokvalitetne vizije futurističkog naučnofantastičnog univerzuma što ima kapacitet i dubinu za beskrajne priče i avanture.



Hoću da kažem, ovde se ne pravi nikakva mistifikacija oko toga da novi Inkal stripovi treba da budu prevashodno individualne priče i vizije svojih autora. Sam film koji je trenutno u pripremi, a koji će režirati Taika Waititi sasvim očigledno neće biti verna adaptacija originalnih strip-avantura Johna Difoola. U izjavi koji je Alejandro Jodorowsky dao povodom The Incal: Dying Star doslovno se kaže: ,,Da danas imam 40 godina poludeo bih na predlog da iko sem mene radi filmsku adaptaciju Inkala. Ali nemam četrdeset godina nego devedesettri. Ovo će biti Waititijev Inkal a ne Inkal Jodorowskog". Jodorowsky je, naravno, i zainteresovan da vidi šta će Waititi uraditi sa njegovim predloškom a slično, vele, važi i za stripove koji praktično relansiraju ceo univerzum.

Sasvim je, naravno, jasno da Holivud ovde prevashodno stoji na čelu napora da se od Inkala napravi nešto veliko. Superherojski filmski talas tokom poslednjih petnaest godina je u tolikoj meri uzdrmao investicione i kreativne prakse da je zanimljivo gledati industriju kako na sve strane poseže za predlošcima koji bi mogli imati kapaciteta za multimedijalnu eksploataciju i građenje ogromnih franšiza. Star Wars je ovde svakako imao malu prednost na ime, jelte, minulog rada, ali Igra prestola, The Walking Dead, Dina, pa i Blade Runner su propertiji koji svi u različitoj meri demonstriraju taj napor da se ulaganjem velikih sredstava i angažovanjem dokazanih figura iz kreativne industrije razvije univerzum što će smisleno spajati različite medije i u svakom od njih nuditi smislen, jelte, sadržaj.

Naravno da nisu svi univerzumi kreirani jednaki – neki, poput Avatara uspevaju da budu neizbežni deo zeitgeista uprkos tome što James Cameron dosta pažljivo dozira kreacije u ovoj franšizi, dok drugi, poput Assassin's Creed, uprkos ogromnom investicionom naporu u medijima video igara, stripa i filma i dalje, čini se, bivaju percipirani kao drugorazredni pokušaj. U tom svetlu svakako može da se i promisli koliko je zapravo Inkal pogodna osnova da se na njoj gradi novo holivudsko multimedijalno carstvo.



Naravno, Waititi je maštovit i kreativan autor a scenario za film jeste radio i Jodorowsky, ali ne treba ni zaboraviti da su dosadašnji pokušaji transformisanja naučne fantastike sa korenima u francuskom stripu u holivudske filmove bili srazmerno neuspešni. Nije da su Bessonovi Peti Element i Valerijan prošli neprimećeno ali ovo ne samo da nisu bili sjajni filmovi* nego i iz njih naprosto nije iznikla ona vrsta sekundarne eksploatacije koja je danas neophodna da bi se nešto smatralo uspešnim radom. Primera radi, The Last of Us je svakako bila cenjena igra na Playstationu, ali tek sa njenom transformacijom u izuzetno dobro primljenu HBO seriju može se govoriti o tome da je Sony uspešno napravio tranziciju u mejnstrim kulturu.
*Besson je i bio tužen od strane urednika Metal Hurlanta za kršenje autorskih prava, upravo vezano za to da se Peti element oslanjao na Inkal, ali, kako kaže Jodorowsky, tužba je propala jer je sam Moebius sarađivao sa bessonom na ovom filmu.

Utoliko, Inkal je, strogo gledano, zapravo vrlo slab kandidat za mejnstrim franšizu. Kao što je bio slučaj i sa drugim serijalima koje su Jodorowsky i Moebius radili u stripu, Inkal je vrlo namerno formatiran da prati dinamiku i vratolomni tempo akcionog, pustolovnog stripa. Prva epizoda Inkala, uostalom, pokazuje nam Johna Difoola na naslovnoj strani kako besomučno juri udesno, a već druga tabla je spleš-strana na kojoj on pada sa neverovatne visine u grotlo vrlo ,,tehnološkog", vrlo užurbanog grada, nakon što je premlaćen i bačen sa mosta od strane maskiranih ljudi u zelenoj odeći. Ovaj in-medias-res pristup je jedan od definišućih elemenata celog serijala – u nastavku Posle Inkala već prva tabla prikazuje Difoola kako pada, dok jedino prikvel, Pre Inkala, koji je crtao Zoran Janjetov ima za nijansu mirniji početak sa nešto ekspozicije – i Inkal na sebe intencionalno navlači masku akcione avanture, koristeći njene trope da čitaoca drži na vrhu talasa adrenalina, dok zaranja u vrlo kompleksnu filozofsku tematiku sasvim nestandardnu i za akcione naučnofantastične filmove čiju estetiku strip nominalno usvaja, ali i za većinu Metal Hurlant sabraće.

Inkal je sa izlaženjem krenuo u pomenutom francuskom magazinu 1981. godine i, ne zaboravimo, Moebius je tada imao više od četrdeset a Jodorowsky više od pedeset godina i obojica su iza sebe imali ekstremno uspešne i bogate kreativne karijere. Njihov rad, kako u stripu (Moebius) tako i na filmu, teatru i performansima (Jodo), bio je do vrha nabijen dubokom simbolikom i radikalnim, avangardnim prepakivanjem same prirode medija u kojima su radili. Inkal je utoliko bio maltene pokušaj da, nakon neuspešnog rada na filmskoj adaptaciji Dine koja nikada nije ugledala svetlo dana, dvojica autora uđu u mejnstrim i ponude maltene ,,normalnu", brzu, energičnu naučnofantastičnu akciju.



I neke njihove kasnije kolaboracije su imale sličnu ambiciju (prevashodno Ludača svetog srca iz 1992. godine), oslanjajući se na vratolomni tempo, akciju i skatolšoki humor, a što je stajalo u opoziciji sa cerebralnijim radovima pput Anđeoskih kandži iz 1994. Utoliko, iako je pogotovo Moebius imao istoriju rada i na sasvim mejnstrim stripovima (Poručnik Bluberi, pre svega), Inkal jeste predstavljao na određeni način iskorak iz očekivanog. U neku ruku on je bio urednija verzija Moebiusove Hermetične garaže – stripa improvizovanog bez unapred pripremljenog scenarija, crtanog nakon večeri provedenih u izlascima u grad i konzumiranju alkohola i narkotika – i prijemčiviji format da u njega Jodorowsky upakuje svoje opsesije apstraktnom simbolikom koje su bile u središtu njegovih filmova poput El Topo ili Sveta gora.

No, uz sve to na umu – Inkal je bio DALEKO od ,,normalnog" akcionog stripa, sa normalnim glavnim junakom ili čak antiherojem. John Difool je, za početak, bio baziran na liku Lude iz tarota, a njegove ,,avanture" su bile delom kompleksna socijalna satira a delom zaranjanje duboko u jungianske simbolike i istraživanje prirode ljudskosti i ljudskog društva.

Što, neće vas MNOGO iznenaditi, nije naročito prisutno u The Incal: Dying Star. Da odmah kažem, mislim da su Watters i Davis-Hunt idealni autori za ovakav strip, ali da ovaj strip ništa ne dobija time što je nominalno vezan za ,,Žodoverzum". Watters je sa svojim serijalom za Image Comics, Coffin Bound veoma snažno demonstrirao da jeste autor koji ume da kreira neverovatne a i dalje razumljive, simbolikom nabijene svetove u kojima su socijalna satira, akcioni i horor tropi i bizarna komedija sklopljeni na neočekivano funkcionalne načine. Sa svoje strane Davis-Hunt je crtač izuzetne čistote linije – a što je praktično neophodno kada radite strip čiji je originator bio Moebius – ali i snažne mašte u kompozicijama i rakursima. Dodatno, njegovo bogato iskustvo u industriji video-igara možda nije na odmet kada pravite strip koji treba da potpiri vatru multimedijalnosti...

Dakle, The Incal: Dying Star je strip koji, da budemo banalno jasni, nema nikakve stvarne veze sa Inkalom. Naravno, Jodorowsky je nakon Inkala uradio masu drugih serijala (Metabaroni, Tehnopape itd.) koji ni sami nisu bili ,,nastavci" Inkala, ali jesu na neki način sa njim bili povezani, no The Incal: Dying Star nema nikakvu eksplicitnu potrebu da bude prepoznat kao deo Žodoverzuma ili užeg Inkal-univerzuma. Ovo je naučnofatastični strip nešto bliži podžanru spejs-opere nego što su bili originalni Inkali, ispunjen začudnošću i maštovitim konceptima i decidno namenjen odraslima na ime grafičkog nasilja ali i koncepata koji se u njemu pominju i diskutuju. Ali on nije i zaista okrenut simboličkom na način na koji su to bili Inkal ili raniji Moebiusovi i Jodovi radovi i zapravo je u pitanju bizarna, tužna a opet snažna ljubavna priča o nemogućem, neverovatnom paru sa različitih krajeva univerzuma, razdvojenom milenijumima koji, uprkos postojanju u dva vrlo izopačena istorijska i socijalna konteksta pronađe jedno u drugom onaj najčistiji molekul ljubavi kao humanizujućeg agensa, a koji, nećemo to poricati, čini i značajan deo ,,poruke" Inkala.



No, ako The Incal: Dying Star stiže na isto mesto na koje su stizale i avanture Johna Difoola, on to čini drastično različitim putem. Ovaj strip prati dvoje protagonista. Jedno je sveštenica kulta sa kraja univerzuma, gde su zvezde uglavnom pogašene a kult slavi smrt i propadanje, propovedajući imperativ apsolutnog nedelanja čak i kada je nečiji život ugrožen, jer su život i smrt lažne distinkcije, a ,,propadanje i crvi" su jedina vrednost. Drugo je dekadentni kosmički pirat koji je živo hiljadama godina ranije a koji, pogođen retkom mutacijom što njegov organizam transformiše u guštera, traži retke lekove za koje se tvrdi da mu mogu pomoći da se izleči.

Watters i Davis-Hunt su ovde imali prostora da vrlo pažljivo postave svoje likove i njihov odnos, započet neverovatnom slučajnošću (i, dobro, neobičnim tehnomagijskim instrumentom čija muzika transcendira vreme i prostor) deluje ubedljivo. Dvoje ljudi koji ne bi trebalo da imaju ni jednu jedinu dodirnu tačku – on narcisoidan, tašt, navikao da uzima sve što poželi, uz solidan prezir za ljudski život, ona smerna, posvećena propadanju, asketski ustrojena – vrlo prirodno pronalaze zajednički jezik i njihov kratki susret DRAMATIČNO menja način na koji oboje posmatraju život, smrt i njihovo mesto u univerzumu. Veliki deo stripa onda će otpasti na očajničke napore da se njih dvoje ponovo spoje, i njegov strah da će ona, bez njegove ,,muške" intervencije, biti ubijena.

Taj strah, da bude jasno, ne da nije neosnovan, nego strip ima izrazitu trilersku tenziju dok posmatramo dešavanja razdvojena sa ko zna koliko hiljada godina, a čitalac je vrlo uspelo zaverenički uvučen u prezirne emocije koje oba protagonista imaju spram svojih društava i žustro navija da ,,naši" pobede iako je svestan da se ovde u ime ljubavi čine i, pa, teška zverstva.

Strp je pun maštovitog imaginarijuma, i u svojim koncepcijama – mač koji putem prolivene krvi daje onom ko ga koristi mgučnost da oseti misli onog čija je krv – i u grafičkoj ikonografiji. Muški protagonist je okružen holografskim reimaginacijama njegove odavno poginule posade, a koje, te reimaginacije, funkcionišu oslonjene na veštačku inteligenciju što emulira ličnosti mrtvih gusara ali tako da su i one same svesne da su mašinske rekonstrukcije koje svaki put kada budu prizvane iz ništavila iznova moraju da proživljavaju šok saznanja da su zapravo ne-žive, veštačke kreacije što uprkos tome imaju i karakter i žudnje i kajanja. Susret sa političkim vođom planetoida Petro, na koji je centriran veliki deo narativa, daje nam košmarnu ali fascinantnu tehnološko-biološku konstrukciju u kojoj čovek više nije čovek ali ni mašina nije puki alat i ne može se sa sigurnošći reći gde jedno prestaje a drugo počinje, a kada Davis-Hunt crta akcione scene mačevanja i iskakanja kroz prozore vrtoglavo visokih tornjeva ovo su izuzetno kadrirani prizori, izuzetno pažljivo zamrznuti trenuci u vremenu koji sažimaju i akcente u pripovedanju ali i samu estetiku stripa. Davis-Hunt ovde radi na sasvim novoj razinu u odnosu na svoje prethodne stripove, dopuštajući sebi dekomprimovane table jednostavnih a moćnih kompozicija i rad sa detaljima koji savršeno balansira sa srazmerno praznim pozadinama. Kolori su mu ovde, to je sigurno, bolji nego ikada, a letering Troya Peterija je istovremeno i sam maštovit ali i estetski veoma uredan.

Hoću da kažem, ovo je ODLIČAN strip.

Ali ne i naročito ubedljiv Inkal.



Što, da se razumemo, može da bude njegova prednost u pogledu privlačenja čitalaca koji nemaju prethodnih iskustava sa Jodorowskym i njegovim opusom. Posmatran individualno, The Incal: Dying Star nudi zaokruženu i jasnu priču čije smeštanje u ekscentrični univerzum u kome je, čini se, sve moguće, ne smeta u praćenju priče i razumevanju njenog emotivnog jezgra. Ovde nema semantičkog šuma i gomilanja imena lokaliteta, tehnoloških konstrukata ili važnih istorijskih ili mitoloških ličnosti. Watters dobro pazi da sve što se pomene ima jasnu funkciju u narativu i ništa što je on ovde napisao nije puki ukras ili world building šire franšize. Dobr deo stripa otpada i na satirilni humor i ovo je vrlo pažljivo plasirano, tako da se stvari ne odvedu u smeru puke komedije a da se opet čitaocu obešenjački namigne i podseti ga se da će sve na kraju biti dobro.

Slično tome, Davis-Hunt sebi nije dopustio da ga maštovitost povuče u smeru kreiranja puke egzotike. Ovde, naravno, ima dece sa rogovima i bizarnih robota i ljudi obučenih u moderne reimaginacije odeće iz 17. veka, ali univerzum na kraju svega ima jednu zaokrućenost i uverljivost koje su neophodne da bismo ga kupili kao pravo mesto sa pravim ljudima koji imaju prave emocije, a koje su u centru ove priče.

Naravno, u centru priča koje su radili Jodorowsky i Moebius nikada nije bila puka emocija, ma koliko je veličanstvenom Watters i Davis-Hunt učinili. Inkali su u osamdesetima bili stripovi koji su, uprkos svom naginjanju ka žanrovskom mejnstrimu, bili zapravo silovite dekonstrukcije žanra i kada su se bavili emocijama, to je bilo unutar jedne opštije, apstraktnije diskusije o tome šta sve podrazumeva ljudsko iskustvo, ne dopuštajući svojim likovima da budu tek, jelte, zaljubljeni, ma koliko to lepo bilo.

Utoliko, The Incal: Dying Star jeste odličan strip da nekoga ko nikada nije čitao Inkal zaintrigira, ali ga ne može, ponavljam, ne može pripremiti za ono što Inkal jeste. Je li to važno? Slutim da nije jer nekako ne mogu da zamislim da će Waititijev film biti jednako dekonstruktivan u donosu na žanr kao što su bili originalni stripovi. Tako da će The Incal: Dying Star možda biti sasvim adekvatna priprema. Priznajem da Russellov i Paquetteov Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci još nisam pročitao, plašeći sa da ova dvojica naprosto nisu tandem koji može da adekvatno prilagodi Inkal novom vremenu. Ni sada nisam siguran u to, ali nakon kvaliteta koji je The Incal: Dying Star ponudio, spreman sam da probam. A vi ovaj strip možete kupiti na ovom mestu.