ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

TEKSAS KID Igora Kordeja i Darka Macana, nastao je po Macanovoj prozi uz određena proširenja koja je Kordej izvršio, i reč je o vrhunskom graphic novel u kom pre svega Kordej pokazuje da je izuzetan crtač i na neki način ovo ostavlja kao svoje testamentarno delo.
Daleko od toga priželjkujem da iza ovoga Kordej ne nacrta ništa značajno, ali TEKSAS KID je zaista domet pred kojim svako ko čita stripove mora stati mirno. Macanov predložak nosi u sebi klasičnu postmodernu koncepciju. Imamo autora koji se susreće sa svojim likom, i taj lik je otelotvorenje autorove traume, i kroz mogućnost da se iznese sa svojom projekcijom traume autor je razrešava.
Macan ne pravi od ovoga neku grantmorrisonovsku egzibiciju. Naprotiv, njegova intervencija sa stripskim junakom koji naprosto oživi u stvarnosti vlastitog autora i njene porodice, dat je vrlo vešto - i stripski. U elipsi. Junak se pojavio i tu je. Nema mistifikacije, nema odugovlačenja, on je naprosto tu i postaje bitan pokretač radnje ali ne i antagonista - sukob je čvrsto vezan za likove autora i njegovog sina.
Ovo je priča o traumi, kreaciji, očevima i sinovima, porodici. I mogućnosti jednog klišetiziranog vestern stripa da u tome svome bude katalizator ali i ilustracija problematike.
TEKSAS KID je delo zrelih autora koji u ovom izdanju iznose pred nas ono najbolje što imaju.

Pošto previše Deadpoola nikada nije ZAISTA previše Deadpoola, Marvel je polovinom Novembra objavio a ja sam pročitao Deadpool: Seven Slaughters, dopadljivu antologiju kratkih priča o Deadpoolu koje su nacrtali i napisali neki cenjeni savremeni autori. Uključujući Roba Liefelda. Koji nije savremen u konvencionalnom značenju te reči a fer je reći da se i epitet ,,cenjen" na njega ne može danas tako lako primenjivati. Oh hau d majti hev folen. No da je autor – jeste. Liefeld  je jedan od dva čoveka koji su Deadpoola kreirali i uvek je simpatično videti kako se veteran superherojskog stripa vraća svom čedu i uporediti kako njegova vizija stoji naspram onoga što rade moderniji, jelte, AUTORI.



Marvel je ovu antologiju reklamirao rečima ,,Sedam ubistava u sedam dana! Dobrodošli u nedelju dana života Wadea Wilsona, najboljeg plaćenika kog je Marvel ikada imao (evo, pitajte njega)!" i mada smo već navikli da nas korporacije lažu u lice svakako nije zgoreg primetiti kako: 1. Ovde Deadpool ipak počini više od sedam ubistava i drugih krvnih delikata, pogotovo ako se računaju i pripadnici drugih rasa pored ljudskih 2. Ovo nije zaista praćenje Deadpoolovog života tokom sedam dana. Istina je, priča ima sedam i druga se zove ,,Tuesday", verovatno jer je samo Justina Ireland do kraja pročitala mejl u kome je urednica, iskusna Ellie Pyle, objašnjavala koncept ove antologije. Deadpool: Seven Slaughters naprosto predstavlja kolekciju sedam Deadpoolovih ,,poslova" koji bi, teoretski MOGLI da se dešavaju u sedam konsekutivnih dana, ali među njima ne postoji zaista nikakav čvrst povezujući koncept koji bi sugerisao da je u pitanju tipična ili atipična nedelja za Marvelovog antiheroja. Ono što sve ove priče rade, a to ih zapravo povezuje, je da pokazuju Deadpoola kao plaćenika koji – i pored glasne i stalne priče o tome da su pare najvažnije i da se poslu u zube ne gleda – ima komplikovan set etičkih standarda koji ga usmerava putanjom vijugavog slaloma kroz neke uistinu mračne i moralno sumnjive situacije. Deadpool, jedan od najomiljenijih Marvelovih karaktera poslednjih godina, svoju popularnost duguje između ostalog i tome da čitalac često u njemu prepoznaje SVOJU traumu, SVOJ napor da gleda svoja posla i ne bavi se VELIKIM pitanjima i ispravljanjem krivih Drina, a onda mu Deadpool sugeriše i da u svakome postoji rezervoar snage koji će ga izvući iz malodušnosti, naterati ga da prevaziđe ako ne i da zaboravi traumu, i da učini, koliko je to u njegovoj moći, pravu stvar.



Tako prva priča u ovoj antologiji, Possibilities – scenario je uradio Cullen Bunn, nacrtao je Phillip Sevy a kolore isporučio Guru-eFX – diskutuje multiverzum, danas izuzetno čest koncept u popularnoj kulturi ne kao nekakvu visokoparnu filozofsku koncepciju već kao ultimativni eskapistički potencijal u kome svako može da zamisli verziju sebe koja je uspešnija, srećnija, cenjenija nego što smo mi. Deadpool je, znamo to, generalno prikazivan kao šarmantno narcisoidna pričalica kojoj je ,,reklamiranje" samog sebe zapravo odbrambeni mehanizam od sveta koji ga je zgazio i gotovo uništio. U ovoj priči Levy dobija da nacrta nekoliko tabli koje prikazuju alternativne Deadpoole iz drugih univerzuma i ovo ne samo da izgleda odlično nego i crtač uspešno prikazuje svu tu razliku, sve te potencijale drugih svetova u kojima je Deadpool mogao da bude srećniji nego ovaj koga znamo – samo da bi Wade na kraju vrlo profesionalno, vrlo ODGOVORNO ostavio maštarije iza sebe i – obavio posao. Bunn ovde piše mračan ali duhovit kraj i uspešno hvata tragiku Deadpoolovog postojanja koja se podrazumeva i o njoj se ne diskutuje.

Druga priča, pomenuti Tuesday ima crtež Grega Landa i, ehhhh, s obzirom da je u pitanju priča gde se Deadpool bori protiv kiborga dizajniranih da izgledaju kao bikini modeli, imamo svakako pravog čoveka na pravom mestu. Jay Leisten je radio tuš a Frank D'Armata kolore i ovo je glamurozno i dinamično u meri u kojoj to očekujete. Scenario Justine Ireland je u principu jedna sasvim funkcionalna, mehanički sklopljena priča o plaćeniku koji u minut do dvanaest pokazuje da ima etičke standarde i mada je ovih desetak strana nedovoljno za neku ozbiljniju diskusiju o moralu, Landov crtež zapravo uspešno plasira emotivni pančlajn finala.



Liefeld je sledeći na redu. Priču Lady Anime je on nacrtao i tuširao, kolore je odradio Romulo Fajardo Junior, a Liefeldovu priču je u scenario pretočio Chad Bowers. Sasvim funkcionalan tim, ako smem da kažem i pogotovo Fajardov kolor vrlo lepo sedi uz Liefeldov crtež, narolito jer je ovo priča sva u akciji, sa vrlo malo nekakve filozofije. Naravno, Bowers je morao da nekako zaradi platu, pa tu ima dosta teksta, sa neprekidnim dijalogom dok se Deadpool i titularna Lady Anime bore, ali taj je dijalog makar sasvim solidan. E, sad, što se Liefeldovog crteža tiče, a to je, da se razumemo, glavna atrakcija za ljude koji Liefelda i dalje vole, imam dobre i loše vesti. Dobre su da je tri i po decenije nizvodno Liefeld sasvim svestan da se ljudi i dalje sprdaju na račun toga da on ne ume da crta stopala, pa ova priča ima MNOGO stopala. Ne u nekom fetišističkom ključu, nego su ta stopala organski deo kompozicija, atraktivnih skokova i kung-fu poteza koje gledamo. Za razliku od drugih crtača u ovoj antologiji kojima je ovih deset tabli verovatno bio dodatni posao što su ga na silu uglavili u čitav vikend rada bez spavanja, između svojih regualrnh obaveza, Liefeld je svoj strip mogao da crta natenane i vidi se tu pažnja za detalj, maštovitost u kompozicijama i lejautu tabli, a kada pomenuta ,,Gospođa Anime" ode u ,,Full Anime" smeru, odnosno pretvori se u kawaii figuricu sa velikom glavom, pa, to je SUPERSLATKO.  Liefeld pravi i simpatičan omaž našem omiljenom manga serijalu (Sakamoto Days, naravno) a što nisam očekivao i prijatno me je iznenadilo.

Loša vest je da Liefeld i dalje naprosto ne ume – i nemojte da se ovde prepiremo da nije imao vremena ili da ga je mrzelo, ČOVEK NE UME – da nacrta neke najjednostavnije stvari kao što je, na primer, slika u kojoj imamo portret lika sa pištoljem iz kojeg ovaj ispaljuje hitac. Pomislili biste da nekad najplaćeniji crtač na svetu koji je doslovno postao milioner crtajući likove kako ispaljuju hice iz vatrenog oružja ovo može da radi u snu, ali ova priča ima ne jednu već najmanje tri slike u kojima su položaj delova tela, način držanja predmeta, perspektiva i kadriranje takvi da pomislite da je ovo pravio neki pijan AI...



Cody Ziglar je napisao narednu priču, Walking Papers, i ovo je jedan omaž Deadpoolu iz vremena kada ga je pisao Daniel Way, sa dva seta odvojenih glasova koji imaju unutrašnje monologe pored Deadpoolovog pričanja naglas. Ovo znači da su table NATRPANE titlovima – Joe Sabino koji je leterovao celu antologiju se ovde naradio za sve pare ali je, naravno, pružio prvorazredan dizajn – i pripovedanje se skoro polomi pod tolikom količinom teksta. A bilo bi šteta jer je ovo nacrtala Federica Mancin i njen crtež, sa kolorima koje je radio Bryan Valenza ima pravilan omjer gritty akcije na ivici horora i  glamura za koji je zaslužno gostovanje Domino u ovoj priči. Domino je tu i da Deadpoolu ukaže kako radi za pogrešne ljude tokom ovog posla što je, jelte, prilično nategnuto imajući u vidu da on jeste mentalno bolestan čovek* ali nije slep. Tako da je pančlajn priče moralno zadovoljavajući ali ne baš zarađen. 

*mada je Wayjev serijal pokazao da unutrašnji glasovi zapravo nisu bili simptom mentalne bolesti već da je Deadpool imao doslovnog uljeza u svojim mislima



Malo sam se iznenadio da nema ni traga ni glasa Joeu Kellyju u ovoj antologiji, imajući u vidu koliko je on zaslužan za karakterizaciju Deadpoola kog volimo i poznajemo, pa za priču No Spider Blues u kojoj se analizira Deadpoolova ogromna i blago uznemirujuća ljubav prema Spajdermenu scenario piše Steve Foxe. Ovo je humoristička, psihodelična komedija sa Deadpoolom što je preuzeo ugovor kojim se obavezuje da klijentu donese ,,glavu čoveka-pauka" a, naravno, ne pada mu na pamet da ubije svog idola. Deadpoolovo rešenje za ovu nemoguću dilemu – pokvariti svoju, jelte, plaćeničku reputaciju, ili ubiti jednog od najvoljenijih heroja na svetu – je tipično bizarno i podrazumeva presvlačenje u ženski veš, i odlazak u limbo da tamo pronađe Bena Reillyja – Spajdermenovog klona što tamo okajava grehe, sećate se, čitali smo Dark Web, zajedno, i plakali od muke – i NJEGA skrati za glavu, time tehnički ispunajvajući uslove ugovora. Gerardo Sandoval koji ovo crta se dobro zabavlja, nudeći prvorazredni demonski pokolj u jarkim bojama koje je isporučio Dono Sanchez-Almara, a njegova varijanta Reilleyjevog, inače užasnog, kostima je prilično duhovito urađena. I, oh, Deadpool je, čini mi se, jedini lik u Marvelovom univerzumu koji koristi Reilleyjevo novo partizansko ime, ,,Chasm", a što je samo po sebi urnebesno, čak i pre nego što vidite Deadpoola u Scarlet Spider kostimu. Zabavan mali (s)trip.



OK, nema Joea Kellyja, nema ni Gerryja Duggana, dakle, fale najjača imena, ali tu je treće najjače ime vezano za Deadpoola, Gail Simone. Njena priča, Tunnel of Love je topla ljudska skaska koja se događa u njujorškoj kanalizaciji, sa užasom inspirisanim filmom The Thing Johna Carpentera koji tamo vreba i koji može biti zaustavljen samo korišćenjem opscene količine municije – od koje će stradati malo i naši jer Deadpool sebi navlači bokserice na glavu da ne gleda užas u koji puca. No, toplost i ljudskost dolaze na ime korišćenja nekih likova koje je Simoneova kreirala u vreme kada je pisala Domino i Deadpool ovde demonstrira kapacitet za neironično divljenje drugim osobama, koje nije pisano u humorističkom ključu već onako, iskreno, kako od Gail i očekujete. Crtež je radio njen partner sa Domino, Španac David Baldeon i ovo ni slučajno nije jedan od njegovih elegantnijih radova, naprotiv. Baldeon u fullu uleće u splatter-horror mod rada, nudeći prljave, zbrljane kompozicije, a zagasiti kolori koje je opet radio Dono Sanchez-Almara svemu dodaju taj miris kanalizacije i poludelog tkiva koje mora biti po svaku cenu uništeno.



Finalnu priču napisao je Marc Guggenheim jer valjda naprosto voli Deadpoola, ali možda je bitnije da je ovo nacrtao Whilce Portacio, sa kolorima koje je dao odlični Arif Prianto. Guggenheimov skript je geg razvučen na deset strana o tome da se Deadpool na prvi pogled zaljubljuje u asasinku koja je poslata da ga ubije i podastire se pred njom iako ona ne samo da, jelte, želi da ga ubije, već i prilično eksplicitno smatra njegovo udvaranje ljigavim, no iskusni scenarista ovde ima dva-tri solidna vica i dovoljno je mudar da se skloni sa puta kada filipinska legenda krene da crta. Portacio je, zbog zdravstvenih problema, poslednjih godina mnogo manje aktivan nego što bi bilo poželjno – doduše, čovek je već u sedmoj deceniji života – ali je pozitivna strana toga da je ova kratka priča nacrtana SJAJNO. Portaciov klasični ,,Image" stil crtanja je ovde pročišćen, i mada su kompozicije bučne a likovi – pogotovo Deadpool – ekspresivni preko granice karikature, pripovedanje je uglavnom jasno, britko i zabavno. Ovo je još jedan strip u kome se Deadpool bori protiv ne-ljudskih protivnika koji pritom imaju ,,healing factor" pa se spremite na splatter-core verziju komične romanse.

Sve u svemu? Ko voli Deadpoola ovde će imati par stripova vrednih da se vide. Ko ga ne voli, nek ga zaobiđe jer je kratki format ovih priča dovoljan da se samo podvuku neke istine o plaćeniku-pričalici, ne i da se o njima opširno diskutuje. Ko ne poznaje Deadpoola, pa, ovo verovatno nije idealno mesto da se s njim upozna, ali makar ćete energiju i generalni njegov vajb dobiti u skoro letaloj dozi. Amazon kolekciju prodaje ovde.

Ako čovek ne obraća pažnju može da mu se desi da neoprezno zaokrene iza ćoška i *PAF* sudari se sa još jednim grafičkim romanom koji se bavi alternativnom verzijom Supermenove mladosti, adolescencije i zamomčivanja. ,,Zar nisam jedan isti ovakav strip sa ruralnom pastoralom i novomilenijumskim verzijama starih likova čitao prošle nedelje", zapitaćete se možda naglas podižući se sa zemlje i otresajući prašinu sa šešira, a DC će podići kažiprst visoko u vazduh i zadovoljno vam reći ,,A, ne, ne, ne, u OVOM stripu Supermen JEBE".



OK, vulgaran sam. Moja žena često zbog toga očajava i savetuje mi da posetim psihijatra jer je ubeđena da imam neku formu Turetovog sindroma. Pritom, da budemo fer, Supermen u stripu o kome danas govorimo nema vidljiv snošaj. Čak zapravo ni impliciran. Intiman je sa ženom, to da. Ali ovo su maloletnici pa je tako žena zapravo devojka a i on nije Supermen, čak ni Superboj već samo Clark Kent, mladi i dobro vaspitani usvojeni sin časnog farmerskog para Kent koji, uprkos svesti o tome koliku moć krije njegovo nadljudsko telo, ima sasvim ljudske emocije, dileme i kapacitet da pravi greške. Hoću da kažem, intimnosti o kojima pričamo se MOŽDA svode na koji poljubac i privatavanje u mraku, na kraju krajeva ovo je strip u kome glavni junak eksplicitno reaguje na prizor svog vršnjaka koji srkne gutljaj skupog vina iz čaše. ,,Underage drinking" njega trigeruje u tolikoj meri da je pomisao na ,,underage sex" najdalje što je moguće od svetonazora ovog stripa. Iako se on u dobroj meri vrti i oko mladalačkih seksualnih tenzija i toskičnih postupaka koji mogu da izrone iz tih tenzija ako se one ne kanališu zdravo.

Superman: The Harvests of Youth je, dakle, još jedan od onih DC-jevih časnih napora da stare, u ovom slučaju osamdesetpet godina stare, moliću lepo, likove približi mladoj publici. Ovo je ko zna koji po redu njihov grafički roman namenjen young adult čitaocima – u koje danas legitimno spada generacija Z rođena u ovom stoleću – sa reimaginacijom Supermenove mladosti i njenim prilagođavanjem senzibilitetu današnje omladine. To, NARAVNO znači ne samo da je ova priča o Supermenu ,,woke" – već sam mnogo puta naglašavao da je, uz par notabilnih izuzetaka, superherojski strip skoro po definiciji ,,woke" i namenjen publici koja sebe smatra progresivniijom – već da se ona konkretno (možda i suviše konkretno) bavi partikularnim temama koje pogađaju današnju omladinu. Ili, da budemo precizniji, temama za koje tridesetsedmogodišnji scenarista misli da muče današnje šesnaestogodišnjake.

Puno je žuči već prosuto na temu toga da stripove koji treba da se bave mladim osobama, budu usredsređene na teme važne mladim osobama, i ovaplote se kao štivo koje će čitati mlade osobe (uvek važna demografija koja obezbeđuje izdavačima budućnost) – pišu sredovečne osobe koje nemaju zapravo direktnog uvida u život današnje omladine. Dva velika superherojska izdavača su u međuvremenu svaki na svoj način obnarodovali da im je bitna ,,reprezentacija" pa poslednjih godina zaista dobijamo više novih glasova koji pišu njihove stripove tako da se u njima predstave perspektive raznih subpopulacija u generalnom stanovništvu i to je, mislim prava stvar, bez obzira da li su ti stripovi uvek dobri. Ali nije da imaju šesnaestogodišnjake među scenaristima...

Pošto je gej i biseksualni identitet danas relativno dobro prihvaćen u kulturi glavnog toka, tako imamo i nekoliko prominentnih gej i biseksualnih scenarista u današnjem superherojskom stripu, a među njima je jedan od najistaknutijih Sina Grace, kalifornijski scenarista i crtač koji je pre nekoliko godina uspostavio neku vrstu za dosezanje visokog standarda pisanjem serijala Iceman za Marvel u kome se titularni superheroj, član originalne X-Men postave iz šezdesetih, bavi, između ostalog, svojom seksualnošću i naporima da makar njegovi roditelji prihvate da im je sin gej muškarac i da je to okej. Iceman je bio vrlo solidan superherojski strip u kome je ta identitetska tema obrađena organski, paralelno uz standardni superherojski program ali je Grace kasnije imao dosta javan i neprijatan razlaz sa Marvelom gde je on na svom Tumblru napisao da mu firma nije dala nikakvu podršku kada je trpeo napade onlajn i da je njihova podrška manjinskim seksualnim i rodnim orijentacijama najpre bila simboličkog tipa.



Grace verovatno neće ponovo raditi za Marvel u skorije vreme, ali mu je DC zato dao šansu da ne samo napiše već i nacrta Superman: The Harvests of Youth, jednu modernu reimaginaciju Supermenovih tinejdž godina u kojoj je, čini se, ovaj imao solidnu kreativnu slobodu i odrešene ruke. No, da odmah bude jasno, ovo NIJE strip o gej Supermenu ili o gej bilo čemu. Superman: The Harvests of Youth se bavi modernom omladinom i ima obrise ,,identitetske politike" u svom narativu ali ovo je vrlo mejnstrim priča u kojoj se, između ostalog Supermen zaljubljuje u školsku drugaricu i sa njom jedno vreme, jelte, izlazi. Ako ste od one konzervativnije publike čiji stav prema Supermenu sažima onaj skromno viralni tvit od pre dve godine nastao kao reakcija na serijal Superman Son of Kal-El (znate ono ,,THIS is NOT MY SUPERMAN! My Superman eats PUSSY and fucks GIRLS. He doesn't SUCK COCK. This is Joe Biden's fault"), budite sigurni da Superman: The Harvests of Youth ne sadrži nikakve indikacije da je OVAJ Supermen biseksualan.

Superman: The Harvests of Youth je, rekoh, nalik na neke stripove koje smo već čitali, utoliko da ovde nema kostima, nema superherojskih imena, nema nikakve naznake da se strip dešava u univerzumu koji se razlikuje od našeg. Jedina, jelte, anomalija je to da je Clark Kent dete sa zvezda koje ima velike moći ali čije ga vaspitanje, što ga je dobio od časne seljačke kanzaške porodice, čini onim proverbijalnim ,,boy scout" momkom koji ima razumevanja za sve oko sebe, svakom želi i pokušava da pomogne, nepravda ga boli a pravda mu je svetinja. Sina Grace se zapravo dosta smelo poigrava ovom idejom i pokazuje da samo to što mladi Clark ima želju, volju i snagu da ljudima pomaže ne znači da razume kakva im je pomoć potrebna. Jedan od centralnih delova zapleta je to da njegva devojka u ovom stripu, Amy, a čiji brat na početku stripa izvrši samoubistvo, ima utisak da nju Clark tretira kao problem koji treba rešiti, oštećenu osobu koju treba popraviti, radije nego kao ravnopravnog partnera kome samo treba dati prostora. Ovo je jedna solidno nijansirana epizoda u kojoj scenarista uspešno pokazuje nedostatke ,,muškog" proaktivnog pogleda na svet čak i kada taj pogled dolazi iz perspektive najčistije duše i najbolje namere.

Nije sve drugo ovde hendlovano tako spretno a Superman: The Harvests of Youth je natrpan političkim pitanjima do mere kada postaje jasno koliko je Grace duboko razmišljao o paradigmatičnom ruralnom setingu Smolvila koji pamtimo iz starih stripova o Superboju i kako bi on izgledao danas, ne samo u post-Riverdale eri, već i u eri pametnih telefona, društvenih mreža, robotike i veštačke inteligencije koje zadiru i u život zajednica na selu. Ovde, dakle, imamo i veliku koroporaciju koja otvara novi R&D kampus u Smolvilu, a gde će se dizajnirati i testirati roboti, uz dovođenje svojih radnika čime firma transformiše zajednicu po svojim zamislima, a gde starosedeoci imaju utisak da su izguravani iz sopstvenog zavičaja. Imamo sina šefa te korporacije – naravno Lexa Luthora – tinejdžera koji učestvuje na školskoj debati sa tezom da afirmativna akcija u školstvu nije poželjna i da ona slabi društvo. Imamo, konačno, momka koji pripada krugu najbiližih Clarkovih prijatelja koga putem interneta radikalizuju pripadnici ekstremističkih grupa sa incel kodifikacijom i koji će prema kraju stripa iz besa, očaja, osećaja da ni od koga nema podršku, počiniti i delo koje bi se moglo opisati kao terorističko.



Supermena nema MNOGO u ovom stripu. Rekosmo već da se reč Supermen nikada ne izgovara jer još nije izmišljena, ali i Clark većinu stvari rešava razgovorom i momenti kada koristi svoje supermoći su tu, zapravo, više da bi se ovaj strip jasnije vezao za mitos o Supermenu nego što one zaista pasuju uz Down-to-Earth dramu koju Grace piše. Spetktakla svakako nema, Grace je eksplicitno išao na nostalgični ruralni osećaj (inspirisan albumom Folklore Taylor Swift) pa je tako i kulminacija narativa sa borbom protiv agresivnih robota vidno apartna u odnosu na ton i ambicije ovog romana. No, ovo je verovatno bilo neophodno da se strip poveže sa tradicionalnijom publikom Supermena.

No, to je i razlog što ovaj strip ni u jednom trenutku ne pronalazi svoju pravu radnu temperaturu i često deluje pomalo razapeto između Graceove želje da se detaljno pozabavi egzistencijalnim izazovima savremene omladine i potrebe da sve to do kraja bude priča o, jelte, Supermenu koga kolektivno znamo i volimo duže od osam decenija. No, za čitaoca koji očekuje da vidi stare likove u novim verzijama, tu je još i gomila novih likova koji su, eto, Supermenovi najbolji prijatelji (i romantični partneri) i očekuje se da u njih imamo emotivnu investiciju a što ne ide baš tako lako. Jedan od njih čak i zna da Clark ima supermoći, što znači da mu je posebno blizak ali naravno da on za čitaoca stare škole ne može da ima istu težinu kao Lana Lang ili Lex Luthor.

S druge strane, Grace te neke političke i egzistencijalne teme ne obrađuje uvek sa dovoljnom posvećenošću. Primera radi, Lexova argumentacija protiv afirmativne akcije nije nikada prikazana čitaocu i umesto toga dobijamo Clarkovu opservaciju da su argumenti slabi i da ih je lako pobiti, a što deluje kao prilično kukavičko izvlačenje. No, centralni motiv, sa pomenutim Clarkovim prijateljem, bivšim skejterom koji posle povrede mora da promeni stil života i zatičemo ga kako sve jače tone u dubine "incel interneta", je pogotovo smušeno odrađen. Grace ovde pokušava da nam pokaže konfuznog mladog čoveka čije razočaranje u životne okolnosti poprima formu besa prema ženama, a podsticanog od strane zloćudnih internet-likova, ali ono što dobijamo je pre opšta konfuzija, sa liberalnim korišćenjem reči ,,slut" i kada to ima i kada nema smisla, ali i sa potpuno zbunjujućim narativom o ,,pick up artistima" koji me navodi da pomislim da Grace ne razume šta su PUA zaista i kojoj, jelte sferi interneta pripadaju.

Dobro, dakle, ovo nije savršen strip, ali je emotivan i svakako pogađa taj nostalgični, ruralni ton kome je Grace težio. Njegovo grafičko pripovedanje nije uvek savršeno – i neke scene su time manje jasne nego što bi bilo idealno – ali likovi i njihove karakterizacije jesu jako dobro pogođeni a kolori Crisa Petera svemu daju zlataste i purpurne prelive koji jako dobro komuniciraju atmosferu što ju je Grace tražio.

Nisam ,,young adult" osoba, nisam rođen u ovom milenijumu i ne pripadam generaciji Z, ali čitam supermena duže od četrdeset godina i zapravo sam jako zainteresovan za teme – političke i egzistencijalne – kojima se Grace bavi u ovom stripu. Mislim da je on posao odradio delimično uspešno, pre svega u domenu prikazivanja glavnog lika kao humanog upravo zato što ima kapacitet da greši, sumnja u sebe i da ga more nedoumice kao i sve nas, dok je baratanje političkim materijalom nešto manje spretno i možda je zahtevalo više uredničke podrške. No, ja sam star čovek sa izvitoperenim ukusom i izopačenim svetonazorom pa je sasvim moguće da će vama, ako ste bliži ciljnoj grupi ovog stripa Superman: The Harvests of Youth biti mnogo uspeliji rad. Amazon vam kolekciju, izašlu početkom Oktobra, nudi ovde.

Čitajući kolekciju serijala Know Your Station a koja je izašla krajem Septembra za BOOM! Studios podsetio sam se kako je pisanje protagonista koji su antiheroji a pritom i vrlo nesavršena ljudska bića u kojima uprkos svemu prepoznajemo i sebe i ljudskost samu – jedna ipak ozbiljna veština. Otkada je strip-autorima malo došlo iz dupeta u glavu da postoje i žene, ali i da žene u stripu ne treba da budu samo erotski ukras za čitaoca muškog pola, vidan je napor da se kreiraju protagonistkinje priča što će se otrgnuti ,,muškom pogledu" i stereotipnim karakterizacijama žene, no česta zamka u koju se upada je ta da protagonistkinje sasvim prođu kroz stadijum ,,nesavršenog" i završe u ,,nesimpatičnom". Moglo bi se reći da je protagonistkinja koja je konfrontativna i čini da se čitalac oseća neprijatno neka vrsta feminističkog napora da se taj isti čitalac izvede iz njegove zone komfora i pogleda svet drugim očima, ali naravno da je meni, starom i umornom, najefektnije kada mi se politički sadržaj servira uz protagonistkinju sa kojom mogu da se identifikujem. Otud sam vrlo brzo, već na prvoj tabli na kojoj se ona pojavljuje, osetio snažnu bliskost sa Elise, anti-junakinjom stripa Know Your Station, koja na toj tabli grli klozetsku šolju uz vrlo izmučen izraz lica ali pritom – sasvim neuverljivo – tvrdi da može da ustane i da stoji na svojim nogama bez ičije pomoći. Ko od nas nikada nije bio u takvoj situaciji je, pretpostaviću, srećna, kompletna i ispunjena osoba ali mi ostali ćemo sa razumevanjem klimati glavom dok nas autorke stripa budu vodile dalje kroz tablu i dijalog Elise sa ,,brodskim AI-jem", St Brigid gde će AI vrlo patronistički insistirati da će jedna injekcija futurističkog stimulansa pod nazivom Blue da reši većinu Elisinih akutnih problema, da je osovi na noge i da joj omogući da krene u novi radni dan. Elise se nećka jer je svesna da je adikcija na korporativni stimulans njen PRAVI problem, ali čim igla probije njenu kožu a Blue uleti u krvotok, žena se preporodi i krene da rešava tekuća pitanja na kosmičkoj stanici Last Resort.



Know Your Station je, dakle, tvrdi naučnofantastični narativ o svemirskoj stanici na kojoj žive ljudi umakli sa Zemlje devastirane klimatskim promenama a koji u svoj centar stavlja manipulativnu veštačku inteligenciju što ljudima treba da služi a u stvari ih drogira, laže, navodi na drastične postupke pa na kraju i ubija? Pa... da... da. Pretpostavljam da bi ovaj sinopsis mogao da se i tako složi ali Know Your Station zapravo samo koristi poznati, dobro razrađeni format iz decenija prošlih za oštri, satirični narativ koji se bavi decidno novim, savremenim temama. Veštačka inteligencija koja je dosegla samosvest i odlučuje o tome da li ljudi treba da žive ili umru je, naravno, u ovom trenutku jedan praktično kliše naučne fantastike, sa uzorima u Ellisonovoj kratkoj priči I Have No Mouth, and I Must Scream, ali naravno i u Kubrickovom i Clarkeovom filmu 2001: A Space Odyssey, a koji su oboje svet ugledali 1968. godine. Iako ispunjena revolucionarnom, optimističkom energijom, ta je godina zapadnoj kulturi donela i te mračne vizije futurističke tehnologije što ljudskost smatra za nesavršenu, nepoželjnu anomaliju u poretku stvari a Kubrick je još odozgo posolio praveći od superkompjutera po imenu HAL jasnu aluziju na u to vreme već snažni IBM, sugerišući da će korporativni kapitalizam u sadejstvu sa visokom tehnologijom biti, jelte, problem.

Know Your Station je, naravno, svestan ovih (i mnogih drugih) žanrovskih preteča i narativ se, jasno, upravo bazira na poigravanju sa očekivanjima čitaoca koji ih je takođe svestan, i odlascima u strane koje će vas iznenaditi. Ovo je takođe kritika korporativnog kapitalizma, ali primerena vremenu prekarnog rada, tehnofeudalizma i automatizacije rada koja kreira disruptivne potrese u tkivu ljudskog društva.



Know Your Station je izlazio od kraja prošle godine pa do Aprila ove, sa pet epizoda britko pisanog teksta i murder mystery zapletom koji dosta brzim korakom izleće sa šina i pretvara se u ne baš farsu ali svakako satirično intoniranu storiju u kojoj pratimo protagonistkinju u čije dužnosti spada održavanje bezbednosti na pomenutoj kosmičkoj stanici, ali gde je ona taj posao zapravo dobila sasvim slučajno, bez potrebnih kvalifikacija pa čak i bez ikakvog poverenja u sebe da bi mogla da ga radi.

Know Your Station napisala je Sarah Gailey, nebinarna spisateljica naučne fantastike iz Kalifornije i autorka alternativnoistorijske novele River of Teeth koja je 2017. i naredne godine bila u izboru za Huga, Nebulu i Locust nagradu, i mada nije dobila ni jednu, 2018. se ipak zakitila Hugom za najboljeg ,,fan-pisca". Gailey je do sada napisala tri romana a od prošle godine radi i stripove, sa debijem na Buffy the Vampire Slayer (i nedavnim pokretanjem Marvelovog White Widow), dok joj je Know Your Station creator-owned debi. Naravno, čim počnete da ga čitate, jasno vam je da je ovo strip koji je napisala osoba sa ekspertizom iz proze jer je on vrlo raspisan i likovi izražavaju značajno više karaktera kroz dijaloge nego što je standard za američki strip. Naravno, ovo plaćamo i jednim srazmerno sporim tempom odvijanja radnje ali i brojnim tablama na kojima likovi ne rade ništa posebno sem što pričaju. No, crtačica, takođe nebinarna, Liana Kangas, a o kojoj smo nedavno pričali na ime serijal Trve Kvlt za IDW, je tu da spase stvar i, zapravo, kako je i Trve Kvlt bio strip sa mnogo teksta i izraženim satiričnim tonom, fer je reći da se Kangas vrlo solidno snalazi sa scenaristima koji akcenat stavljaju na protagoniste koji se pre svega izražavaju tekstom.

Naravno, narativne tehnike su značajno različite iznmeđu dva serijala – Know Your Station za početak nema pripovedanje iz prvog lica poput Trve Kvlt i sve tekstualne informacije koje čitalac treba da dobije, dobijaju se organski, kroz dijalog protagonistkinje i drugih likova – a ovde izrazito pomaže što je pomenuta veštačka inteligencija St Brigid prisutna svuda pa se dijalozi mogu odvijati bez ikakvih lokacijskih ograničenja. Takođe, ovde nema ,,filmskog" pripovedanja i dekomprimovanih montaža i Know Your Station karakteriše kombinacija satiričnog humora u izrazima i pozama protagonista sa psihodeličnim svemirskim koloritom koji je obezbedila Irkinja Rebecca Nalty, ali i maštovitim leteringom za koji je zaslužna Cardinal Rae. Know Your Station je vrlo ugodno estetizovan strip, gde crtež, kolorit i dizajn podsećaju na modne skice i ilustracije radije nego na detektivski noir narativ koji ovo nominalno treba da bude i taj kontrast radi u njegovu korist. Gailey ovde, rekosmo, vrlo namerno ide na presretanje očekivanja na strani čitaoca – izgrađena kroz konzumiranje žanrovskog materijala – i već i protagonistkinju postavlja kao nekog ko je svestan da se upliće u klišea krimi-romana a zna da niti ima potrebnu ekspertizu niti mentalni sklop da se time bavi.



Trik je, naravno u tome da se ,,murder mystery" što stoji u centru narativa u tradiciji žanra rešava od strane istražitelja koji ne mora biti entuzijastično investiran u slučaj, ali će do kraja naći motivaciju da izgura istragu i – možda – dosegne pravdu, ali da Elise ne samo od početka strahuje od toga da ubistva koja se dešavaju čini upravo ona sama, u deliričnim epizodama izazvanim kombinacijom stresa i narkotika, već i da je pitanje pravde ovde VEOMA zakomplikovano.

Naime, Last Resort je kosmička stanica koju su za sebe izgradili korporativni bogataši da zapale sa Zemlje koja je urnisana klimatskim promenama, ali njihove korporacije i dalje kontrolišu život na Zemlji i izrabljuju stanovništvo koje je tamo ostalo i – sada možda jače nego i pre – suštinski robuje korporacijama. Svo ,,tehničko" osoblje koje radi na stanici je takođe tretirano kao gotovo ropska radna snaga i strip vrlo uverljivo, uz odmerena satirična preterivanja pokazuje tu za naše vreme karakterističnu klasnu raslojenost, u kojoj najviša klasa sebe uljujkuje u bajke o sopstvenoj vrhunskoj snalažljivosti i libertarijanskim principima uređivanja društva kao ,,prirodno pravednim" a svi ostali grcaju u borbi da prežive.

Utoliko, Know Your Station je i pripovest o preokretanju narativa, o osveti koja je neminovna i koju oligarsi ne mogu izbeći, ali umotana u zabavni, satirični kvazi-noir narativ. Strip dosta spretno prodiskutuje razne teme i mada je sve rađen u povišenom, satiričnom tonu, poente vezane za anksioznost modernog života koju produkuju ekonomska nestabilnost i destruktivno ponašanje onih sa najviše kapitala u društvu su pogođene dobro i prorađene uverljivo. Know Your Station uspeva da ne pomene ni tviter ni NFT ni kriptovalute, niti išta slično što bi bilo direktno uletanje u dnevne i dnevnopolitičke reference, a da opet bude aktuelan i da poente koje pravi budu sasvim jasne, pa i primenjive na naš život. Dobro, svakako, ubijanje milijardera nije nužno rešenje koje će doneti ikakvu opipljivu društvenu promenu, ali u okviru ovog stripa ono je estetizovano i opet doprinosi tim jasnim poentama u kojima se klasna borba transformiše iz političke kategorije u maltene biološku.

Know Your Station je duhovit ali i uznemirujuć rad – posebno jer su neka od ubistava VRLO grafička i ovde zapravo ta estetizacija u kombinaciji crteža i kolora doprinosi da strip ne doživimo kao eksploatativni horor – koji neće biti za svakoga i nekoga će verovatno i aktivno nervirati svojom raspričanošću i veoma malim udelom akcije. No, ovo je i jedna vrlo lepo izvedena vežba iz negativne utopije koja, u okvirima svog zadatog sveta i narativa nalazi zapravo zanimljivo revolucionarno rešenje a koje spaja marksizam i feminizam, ali i visoku tehnologiju i umetnost. Meni je to predstavljalo zadovoljstvo da čitam pa ako vam sve to deluje kao interesantna ponuda, kolekciju možete sa Amazona sebi naručiti ovde.

Krajem Oktobra izašla je kolekcija Marevelovog ovogodišnjeg petodelnog miniserijala Cosmic Ghost Rider: Duel Identities i ako do sada niste imali prilike da čitate stripove u kojima je glavni junak bio kosmički, jelte, duh osvete, na kosmičkom motociklu, pa... ovo je svakako najgore mesto da se na njemu započne. No, kako sam ja slab i star čovek i nemam potrebnu snagu da vas zaustavim, onda makar mogu da vam dam malo konteksta i usmerim vas na pravu stranu.



Trik sa Cosmic Ghost Riderom je što on nije klasičan Ghost Rider – ne samo u smislu da njegov motor  vozi i u vakuumu i bestežinskom stanju i da je deo njegovog kostima, jelte, kosmonaustki skafander, već i da je u pitanju – Punisher. Kada su pre nekoliko godina Donny Cates i Geoff Shaw kreirali ovaj lik, to je bila neka vrsta iznenađenja za čitaoce, sa ostarelim Frankom Castleom* koji je poginuo u borbi sa Thanosom, duša mu potom završila u paklu, a onda je njen osvetnički žar bio toliko jak da je dobio drugu šansu da kazni Thanosa, potpisao ugovor sa Mefistom i vratio se među žive, samo da bi zatekao Zemlju devastiranu Thanosovim pustošenjem. Dalja istorija ovog Ghost Ridera je zapravo epska, sa saradnjom sa prvo Galactusom a kasnije i samim Thanosom, da bi u miniserijalu Baby Thanos Must Die Frank sarađivao sa Odinom i bio nagrađen mestom u Valhali ali ga je nemirni duh vodio dalje ka ispravljanju nepravdi pa je, koristeći putovanje kroz vreme, odlučio da pronađe Thanosa u vreme kada je ovaj bio beba i presudi mu pre nego što ovaj stigne da izraste u meganegativca kakvog poznajemo i, khm, volimo.
*a koji je, koga zanimaju te nomenklature, ne onaj ,,pravi" Frank Castle iz mejnstrim univerzuma već ,,Francis Castle" iz nekog paralelnog univerzuma što još nema zvaničnu Marvelovu brojčanu oznaku

E, sad, Marvelovi stripovi nisu baš toliko hardcore da bi u njima ubijanje beba bilo legitiman literarni motiv, iako se, naravno, svako malo scenaristi poigravaju sa tim – uključujući nedavno Old Man Logana koji razmišlja o ubijanju bebe-Hulka – pa je i u Baby Thanos Must Die na kraju Castle odlučio da ipak pokuša da izmeni istoriju na drugi način, a kasnije njegove avanture su takođe bile vezane za putovanje kroz vreme, i mešanje u događaje iz prošlosti (uključujući jedan kratak krosover sa Aaronovim Avengersima).

No, ovogodišnji serijal, Duel Identities ide drugim putem. Ovo je pisala Stephanie Phillips, iskusna američka scenaristkinja o kojoj smo već pisali, a crtali su prvo Juann Cabal dve epizode a zatim Guiu Vilanova, poslednje tri, i ovo je jedna, pa, drugačija priča o kosmičkom Ghost Rideru, neka vrsta istraživanja njegovog karaktera i aspekata koji ga čine onim što jeste nakon toliko vekova besmrtnosti, ali i slanja Castlea u (zasluženu? Svakako priželjkivanu!) penziju.

Jedan od ključnih momenata u Cosmic Ghost Rideru u vreme kada ga je pisao Donny Cates je bilo što je scenarista bio sasvim svestan da će ovo funkcionisati ako se usvoji jedan gotovo parodični, gotovo fan fiction, ,,what if" ugao gledanja na glavnog lika. Kao ikona urbanog viđilantizma i mračni, brutalni antiheroj čiji je modus operandi po pravilu stajao perpendikularno u odnosu na normalno superherojsko operisanje, Castle je u svojim stripovima neka vrsta produkta vremena i mesta i refleksija cajtgajsta punog urbanih tenzija i neugodnog odnosa sa institucijama pravde i sile u modernom društvu. Ako ga izmestite u svemir i date mu istovremeno moći (i uloge) Ghost Ridera i Srebrnog letača, onda u njemu ne ostaje baš mnogo originalnog Punishera i Catesovi stripvoi su svesno išli na pomalo apsurdistički spektakl koji ovakva postavka podrazumeva.



Phillipsova, pak, pravi zaokret i njen strip je mogao da se zove i Old Man Castle jer je Frank Castle u njemu star, umoran čovek koga više ne zanimaju osvete, kažnjavanja i jurnjava po kosmičkim prostranstvima u potrazi za lošim osobama koje treba privesti kosmičkoj, jelte, pravdi. Umesto toga, on je obični, ćutljivi osedeli muškarac sa moćnim brkovima koji radi kao ispomoć u kafeu na nekakvoj zabitoj planeti, gleda svoja posla i služi kao sporedni lik u porodičnoj drami koja se odvija između oca, vlasnika lokala, i ćerke, energične mlade žene koja zna da je napolju čitav ogromni svemir i kune svoju sudbinu što ju je vezala za komad kamena bogu iza leđa. Ovaj neprijatni ali ipak stabilni status kvo remeti se kada se pojavi maskirani jahač koji traži glavu Franka Castlea zbog grehova koje je počinio u nekom, za njega, jelte, prošlom životu.

Duel Identities je isprva kodifikovan kao svemirski vestern, ali već pri kraju prve epizode a definitivno sa drugom, scenario ubacuje u mnogo višu brzinu i strip se pretvara u spejs operu u kojoj se razni kosmički lokaliteti nižu kao na traci, a pripadnici raznih civilizacija imaju svoje različite agende u kojima ovako ili onako figuriše Frank. Stvari još više komplikuje to što se, iako je sam Frank penzionisan i ne želi da koristi paklene i kosmičke moći koje ima, ispostavlja da se negde po kosmosu ipak muva najmanje jedan drugi kosmički Ghost Rider za koga niko isprva nije siguran ko bi to mogao da bude.

Phillpsova u ovom stripu nastoji da ispita različite aspekte karaktera čoveka koji je na Zemlji bio brutalni urbani osvetnik, a zatim, nakon smrti i vaskrsenja saradnik i zatočnik nekih od najmoćnijih entiteta u kosmosu. Kad se ovako postavi, jasno je da je u pitanju lik koji je izašao iz glave Donnyja Catesa, no Phillipsova se više bavi psihološkim nego spiritualnim aspektima ličnosti Franka Castlea i njen strip ima decidno drugačiji ton. Sam zaplet nije originalan i već je viđen u superherojskom medijumu, ali pripovedanje je urađeno u ključu brze, sve dinamičnije svemirske avanture sa upadanjem u crne rupe,  galerijom raznobojnih likova i, uh... dosta humora?



Pretpostavljam da je ovo bio način da Phillipsova i sama pokaže da je svesna imanentne apsurdnosti lika sa kojim radi, u kome su originalni psihološki aspekti ali i motivi Punishera skoro potpuno prekriveni Ghost Rider/ Silver Surfer kodifikacijom, no u Duel Identities postoji jedan vidan nesklad između prve epizode koja usvaja ozbiljan, gritty western ton i sporo pripovedanje, da bi već od druge a definitivno od treće strip prešao u modus akcione komedije. Skoro da je utisak da je Phillisova tajno želela da piše Guardians of the Galaxy pa kad to nije moglo, ponudila je prerađen pič za Cosmic Ghost Ridera.

I, sad, ,,Marvelova akciona komedija u svemiru" je sasvim solidan predlog što se mene tiče, i Duel Identities je na planu tempa i dinamike radnje do kraja sasvim probavljiv rad – ne najbolji koji je Phillipsova napisala, ali sasvim čitljiv. Posebno mi je prijalo kada je Cabala na crtežu zamenio Vilanova čiji je stil mesnatiji, teži, sa više detalja, debljim linijama i likovima koji su ekspresivniji, pa je sve to prilagođenije toj promeni u tonu same priče. Kolore je za prve četiri epizode radio Espren Grundetjen koji i sam kao da ubaci u višu brzinu kada crtež preuzme Vilanova, dajući tablama više težine i enegije  - u kontrastu sa elegantnijim, smirenijim izgledom prvih par epizoda – a poslednju je u sličnom modusu uradio KJ Diaz. Letering je radio iskusni Travis Lanham i strip izgleda baš kako treba – pristojno, zabavno i bez nekog velikog iskakanja iz Marvelovog kućnog formata.

Ono što stoji je da je lik Franka Castlea ovde do kraja maltene potpuno sveden na parodiju. Phillipsova ga pretvara u džangrizavog matorca iz viceva koji na iznenađenja reaguje šokiranim izrazima lica a rešenja su mu obično zasnovana na malo razmišljanja a puno zlovoljne akcije i dok je to sasvim, rekosmo, probavljivo, moj utisak je da se neka stvarna analiza njegovog karaktera – i identiteta koji se nalazi u samom naslovu kolekcije – nije zaista desila i da strip nije naročito adekvatno istražio svoje motive. A što čini i dodatno nepotrebnom zamenu glavnog lika na kraju poslednje, pete epizode, gde dobijamo kosmičkog Ghost Ridera nove generacije u jednoj ničim zarađenoj, mehanički izvedenoj ,,predaji štafete". Opet, ovo je pitak, lepo nacrtan akcioni strip koji vas neće previše angažovati ali ni umoriti, pa ako volite Cosmic Ghost Ridera, možete da mu date šansu. Evo linka za kolekciju.

Pravo je čudo da poslednjih par dana nisam imao celonoćne košmare jer sam preko dana sa posvećenošću bona fide adikta čitao i do kraja pročitao sve četiri kolekcije klasične horor mange Orochi a koju je američki Viz Media na Engleskom jeziku po prvi put objavio u kompletu u četiri toma, između proleća prošle i proleća ove godine. Orochi: The Perfect Edition izašao je, dakle, kako u digitalnoj formi tako i u četiri tvrdo koričene knjige i ovo je na neki način i iskupljenje za činjenicu da je isti američki izdavač prvi tom kolekcije ovog serijala objavio još pre dve decenije – 2002. godine – a onda, iz meni nepoznatih razloga sedeo na ostatku materijala i vrteo palčeve duže od dvadeset godina.



Nije da se moralo čekati da strip dovrši svoje izlaženje u originalu: originalne epizode Orochi su napisane, nacrtane i objavljene – više od 1200 strana, sve u svemu , bez kompjutera, bez fotošopa i digitalnog kopipejstovanja  – šampionskim tempom između Juna 1969. i Avgusta 1970. godine u japanskom magazinu Weekly Shōnen Sunday izdavača Shogakukan, da bi prva tura tankobon kolekcija izašla već 1971. godine u šest knjiga. Kasnije, serijal je prepakovan u četiri knjige koje je Shogakukan 2005. godine izdao kao ,,deluks" ediciju i pretpostavljam da je Vizov ,,Perfect Edition" praktično isto to, samo sa prevodom na engleski i leteringom koji između ostalog menja logotipe na radnjama, slova u knjigama, pa čak u nekim momentima prikazuje japansku decu kako uče da pišu latinicu iako je iz konteksta jasno da se muče da nabubaju kanđi ili 'kana ideograme. Ko se ovde nadao nekom suplementalnom materijalu, intervjuima, makar detaljnijoj biografiji autora, u najmanju ruku uredničkom uvodniku koji bi pojasnio ne samo zašto Orochi na Engleskom u integralnoj formi vidimo tek sada, i zašt Orochi uopšte vredi da se objavi na Engleskom pola veka nakon svog nastanka, pa, taj nek ostane optimist ali ovog puta nismo dobili ni nekakvu solidnu stativu. Kolekcije imaju biografiju autora od četiri rečenice na svojim zadnjim stranama i to je sve. A to je premalo, ne samo za ,,savršeno izdanje" bilo koje mange, nego svakako za autora kao što je Kazuo Umezz.

Kazuo Umezz (ili Kazuo Umezu, kako se alternativno radi transkripcija njegovog imena, a mi ćemo se jednostavnosti radi držati one koju je za ovu priliku koristio Viz Media) je, jelte, samo najvažniji autor horor mange u istoriji. Otac horor mange? Da, na neki način i to, sa pionirskim, ekstremno uticajnim radom tokom šezdesetih godina prošlog veka gde je neviniji shojo stil mangi, dakle, onih namenjenih maloj deci, ukrstio sa tematikom strave i užasa. Junji Ito, verovatno najpoznatiji autor horor mange na planeti, Umezza smatra svojim najvećim uzorom i svojevremeno se gotovo raspao od tuge što nije uspeo da napiše scenario za film koji je adaptirao jedan od Umezzovih stripova, samo da bi nakon gledanja filma priznao da bi njegov scenario bio MNOGO stereotipniji i da je sudbina na posletku sve ipak lepo uredila.

Kazuo Umezz je kao dete slušao oca kako mu pred spavanje priča lokalne legende i bajke a majka ga je  podsticala da crta pa je u njegovom kasnijem manga radu spoj folklornog, urbanog i savremenog porodio ono po čemu se i danas veliki broj horor mangi prepoznaje. Umezz je već sa osamnaest godina imao prvi profesionalno objavljen strip a horor će ostati jedno od najvažnijih interesovanja u njegovom radu sve do sredine devedesetih kada je na polovini sedme decenije života morao da se penzioniše zbog hronične upale tetiva. Nakon penzionisanja, već slavni autor postao je neka vrsta javne ličnosti koja snima muzičke albume, često se pojavljuje na televiziji i generalno živi svoj ,,best life". Umezz je još sa nama, sa krepkih 87 godina i kako je 2018. godine dobio nagradu za životno delo na festivalu Angoulême International Comics Festival u Francuskoj, ovo ga je podstaklo da se vrati grafičkim umetnostima, ovog puta u formi slikarstva, sa serijom od 101 platna po motivima sopstvene naučnofantastične mange My Name Is Shingo koja je uradio i koja su izlagana u Japanu prošle godine.



Ako ste za Umezza čuli, to je najverovatnije na ime njegovog serijala Hyōryū Kyōshitsu (The Drifting Classroom) iz ranih sedamdesetih, a koji je kasnije adaptiran na filmu i televiziji i predstavlja neku vrstu ranog vrhunca Umezzovih interesovanja ali i sposobnosti da ekstremno neugodne teme (u stripu se radi o deci kojoj se događaj užasne stvari) upari sa realističnim pripovedanjem i pomenutim grafičkim stilom koji sugeriše da se i radi o stripu za decu.

Orochi, je pak, stariji strip od Hyōryū Kyōshitsu, manje dramaturški uredan, ali PREPUN za Umezza karakterističnih kombinacija folklora i modernog života i istraživanja patološkog u međuljudskim odnosima, vrlo često između odraslih osoba i dece.

Orochi je, to znaju i ljudi koji japansku kulturu poznaju tek površno, ime osmoglavog zmaja iz šinto mitologije, ali u ovom stripu to je samo ime devojke koja ima nespecifikovane natprirodne moći i koja služi kao neka vrsta svedoka za priče koje inače nisu međusobno povezane. Serijal se, dakle, sastoji od devet dugačkih priča koje povezuje samo prisustvo titularne devojke, a koja, opet, u njima igra najčešće pasivnu ulogu sa tek ponekom intervencijom u momentima kada se narativ lomi i već tekuća tragedija preti da preraste u nešto još gore. Objašnjenja ko je i šta je Orochi nema; iz konteksta se može videti da ona živi stolećima, besmrtna je i spava jednom u stotinu godina a njene moći uključuju čitanje misli pa i neku vrstu telekineze, mada su one nedovoljno konzistentne i u najmanje jednom primeru i samu protagonistkinju zateknu svojom manifestacijom.

No, ovo nije toliko bitno jer Orochi igra, rekosmo, ulogu pre svega voajera. Ne u nekom negativnom smislu, ona je, to se iznova i iznova vidi, motivisana empatijom i iskrenom željom da se nađe deci ili ženama koji prolaze kroz teške momente u svojim životima, ali Orochi nije svemoćna uprkos svojim godinama i iskustvu (a koji se ne naslućuju iz njene tinejdžerske fizionomije) i magiji koju kontroliše. Protagonistkinja će tako i sama biti iznenađena preokretima u pričama koje prati iz prikrajka, često praveći netačne pretpostavke o motivacijama likova i onome što bi dalje mogli da urade.



Ovo ne čini samu protagonistkinju ,,dubljom" – jer njena funkcija zaista jeste da samo uokviri priče koje se neretko dešavaju decenijama u kontinuitetu – ali daje čitaocu dodatni sloj identifikacije sa nekim ko, kao i on, posmatra zastrašujuće, često patološke situacije kako postaju sve gore i gore dok na kraju ne budu razrešene nečim brutalnim.

Orochi nije manga eksploatacije, pa čak ni naglašenog telesnog horora – iako se već prva priča bavi dvema sestrama sa patološkim strahom da će poružneti nakon navršene osamnaeste godine a druga preminulim muškarcem koji ustaje iz groba i sa čijeg skeleta otpada tkivo dok on planira osvetu protiv svoje supruge koja se u međuvremenu preudala. Ovo su pre svega priče o odnosima među ljudima i Umezz vrlo često kreće od jedne jasno definisane socijalne situacije i pokazuje kako ona u tim odnosima proizvede patološke efekte. U nekim pričama to je siromaštvo iz koga dalje nastaju ljudi što su, čak i kada pokazuju jaku volju i požrtvovanje u ostatku života, a čime se izvlače iz socijalne izolacije, njime fatalno obeleženi. No, u drugima je, suprotno, život u bogatstvu taj koji uzrokuje socijalnu izolaciju, u jednom primeru na ime dekadencije koja razdvaja protagoniste od društva i nameće im sumanute standarde ženske lepote, u drugim primerima život u visokom staležu uništava živote dece koja su konstantno terorisana imperativom da moraju da budu briljantna u svemu, da uče i ne ugađaju sebi igrajući se, kako se ugled porodice ne bi narušio pred zavidljivim pogledima ostatka sveta.

Umezz se na drugim mestima bavi traumama zaostalim posle Drugog svestskog rata i strahotama koje su prolazili gladni, slabo opremljeni, suštinski zapušteni vojnici imperijalne armije na udaljenijim teritorijama, u ovom slučaju na Gvadalkanalu i, ponovo, iako ova priča kao jedan od najvažnijih motiva ima kanibalizam, njena prava tema je pre svega odnos oca i sina, sinovljeva sumnja u oca i njegovu dobrotu, koja se dalje pretvara u patološki strah od sopstvenog roditelja.



Autor je ovde, čini se, inspirisan gotskom prozom koliko i folklornim pričama i u više zapleta ponavlja prepoznatljive motive izolovanog života malih porodica u bogatim kućama gde se rastakanje dešava iznutra, tipično pre svega na ime ljubomore, sebičnosti, nepoverenja, ali onda neke epizode imaju elemente modernijih kriminalističkih priča iz dvadesetog veka. Tako je jedna od njih triler o slepoj devojci koja jedina zna da nije njen otac počinio ubistvo kolege za koje je optužen i koja igra superiorno napetu igru sa stvarnim ubicom što se u njenoj kući pojavljuje da uništi dokaze.

Ovaj narativ u sebi nema gotovo ničeg natrprirodnog, baš kao ni dugačka priča o dečaku koji odrasta u senci očeve smrti u saobraćajnoj nesreći za koju opet samo on zna počinioca – ali mu niko ne veruje. Ova je priča upečatljiva ne samo na ime portreta deteta koje izrasta na patološki način nego i jer je smešteno u mizanscen eksplozije nove industrije zabave koju su omogućili elektronski mediji, prevashodno televizija, sa popularnim pevačem koji za nedelju dana proda deset hiljada primeraka svog novog singla i koga na jednom mestu opisuju kao ,,popularnijeg od Beatlesa".



Ali to i jeste poenta Umezzovog rada: natprirodno je kod njega alat a ne svrha sebi, njegovi narativi nisu priče o onostranom i neshvatljivom već baš naprotiv, disekcije nečeg što se dešava danas, među nama, kao posledica nepoverenja, straha, ljubomore, sebičnosti i drugih negativnosti koje nam truju živote, a koje, opet opstaju jer im društva i zajednice dopuštaju da bujaju i lome nas.

Ima nečeg hičkokovskog u tome kako Umezz sporim tempom kreira imerzivne zaplete sa likovima koji do kraja priče budu intenzivno izmenjeni, često sa preokretima u pripovedanju koje niste mogli predvideti – baš kao ni sama Orochi. Umezz je ovim stripom tek stvarao moderni japanski manga-horor izraz pa je i fer reći da nije ni imao readymade žanrovska rešenja da njih iskoristi kada ne zna šta bi, te je, bez obzira na povremene pomalo isforsirane preokrete i padove u tempu, Orochi uglavnom izuzetno imerzivno štivo.

Naravno, kako je ovo objavljivano kao nedeljna manga, tempo je spor, na momente i razvučen sa čestim dekomprimovanjme scena na mnogo sukcesivnih panela koji samo pokazuju šokiran ili zgrožen izraz lica nekog od likova ali opet, Umezz je sjajan, veoma karakteran crtač koga je zadovoljstvo gledati čak i kada scenu ponavlja i rasteže radi jačeg efekta. Pritom, realističnost likova – koji su često obična deca, domaćice u tradicionalnim nošnjama, ali onda i lepe bogate žene ili uspešni muškarci – ali i okruženja, uglavnom japanskih urbanih prizora posleratne obnove koja je u šezdesetima ušla u visoku brzinu, priče utemeljuje u nečem opipljivom, stvarnom, i čini edgaralanpoovske zaplete i hičkokovske razrade upečatljivijim. Tako onda i poslednja priča u kolekciji, Blood, sa svim svirepostima koje sadrži na kraju jednu naspram druge postavlja dve slike života: jednog koji ne želi da se okonča i sebično se smatra vrednijim od drugih i drugog koji se okončava i čija je poslednja misao ta da nije uspeo da se izvini za nedužnu laž koja je sve pokrenula. Majstorstvo Kazua Umezza bilo je, na posletku, u tome da je uprkos svoj gotskoj drami i žanrovskim alatima koje je koristio, svaka od ovih priča bez greške doticala ono zajedničko u svima nama, ne ispuštajući nas ni jednog momenta sa udice i pokazujući nam kakvi smo, da su se okolnosti samo malo drugačije postavile, baš MI mogli da budemo. A to je jedan od najdragocenijih kapaciteta umetnosti, ma kog žanra bila. Pa pročitajte Orochi, valja će vam. Viz Media ga prodaje ovde.

Titan Comics je novi serijal Conan the Barbarian počeo da objavljuje početkom Avgusta i onda nagazio takav tempo da smo pre kraja Novembra pročitali petu epizodu, završivši prvu priču i načevši drugu. Titan je firma koja dosta radi sa licenciranim propertijima – veliki deo njihovog aktuelnog strip-kataloga su adaptacije videoigara i filmova: Bloodborne, Blade Runner, Dead by Daylight, Sea of Thieves, Afro Samurai itd. – i to da su, nakon što je Marvel odlučio da ne obnovi licencu za Konana i ona se vratila firmi Heroic Signatures, odmah uleteli sa svojom ponudom nije samo demonstracija dobrog poslovnog njuha već i, usudiću se da na osnovu kvaliteta prvih pet epizoda pretpostavim, stvarne želje da se svetu ponudi najautentičniji moguć strip o Konanu Varvarinu.



Hoću da kažem, meni se recentni Marvelov Konan prilično dopadao, ali ovo je, na kraju krajeva, bio maltene lični projekat Jasona Aarona. Iako su drugi scenaristi radili nešto ovih stripova, bilo je sasvim očigledno da jedini koji tu ima plan, program, ambiciju, viziju i energiju da sve to izgura jeste baš (sad već bivši) Marvelov supestar ekskluzivac čiji je rad sa ovim likom bio vođen željom da se Konanov život proširi izvan do sada poznatih granica i omiljenom fiktivnom varvarinu podari sloboda koju mu dosadašnje pripovetke i stripovi (dobro i filmovi, crtani filmovi itd.) nisu dali.

Titanov Conan the Barbarian eksplicitno nema ovakvu ambiciju i ovo je strip koji u najvećoj mogućoj meri emulira starog Marvelovog Konana iz sedamdesetih, onog kog je pisao Roy Thomas a crtali prvo Barry Windsor Smith pa John Buscema, smeštajući nove Konanove pustolovine striktno između onih koje već znamo, bez želje da se ode s onu stranu Konanovog kraljevanja Akvilonijom ili na bilo koji način doda nešto supstancijalno novo u poznati Simerijančev kanon.

Naravno da pričamo o enciklopedijskom primeru konzervativnog pristupa licenciranom propertiju, ali, Konan je jedan od onih koncepata kod kojih mi se čini da je to opravdano. Howardove priče, pa kasnije Thomasovi stripovi imaju jednu jednostavnost što se graniči sa savršenošću u svojim zapletima i motivima, a sa druge su strane postavljeni u dobro opisani, uverljivi fiktivni svet sa kulturama, nacijama, religijama, pa i geografijama i istorijama koje su često bile i ignorisane od strane scenarista koji su Konana u ovom veku pisali za Dark Horse. Sa izuzetkom Tima Thrumana koji je ubedljivo rekonstruisao Howardov svet i Thomasov pristup pripovedanju, dobar deo Dark Horse stripova o Konanu koji nisu bili eksplicitno utemeljeni na postojećim Howardovim pričama naprosto nisu ostavljali utisak da čitate Konana i, uključujući i kada su bili dobri, mogli su biti i o bilo kom drugom fiktivnom varvarinu. A što važi i za evropske stripove objavjivane pod naslovom Cimmerian, o kojima sam takođe pisao.

Jim Zub je bio jedan od scenarista koji su Konana radili tokom recentnog Marvelovog povratka ovom liku, preuzimajući tekući serijal od Aarona kada je ovaj ispričao svoju priču i njegova zanatska ekspertiza je tamo bila fino prikazana, mada u senci Aaronovog veikog narativa. No, u Heroic Signatures, kompaniji koja radi produkciju ovog stripa za Titan Comics su ispravno prepoznali da je Zub idealan čovek za ono što oni žele pa je njegov rad na ovom serijalu za klasu iznad toga što je radio u Marvelu. Što je donekle podsećanje šta dobijate kada izdavač ima ozbiljnu viziju a urednik (Matt. Murray) nije samo figura koja podseća na dedlajne.



Ovaj Conan the Barbarian je, barem za sada, jedan od najboljih Zubovih radova koje sam čitao i svakako primeren njegovoj izjavi da je čekao čitavog života da ga piše. Prva priča, smeštena u Konanove rane dvadesete godine, tokom njegovog povratka u Simeriju nakon prvog dugačkog odlaska od kuće i upadanja u brojne avanture, te karijera lopova i najamnog vojnika, odiše jednom izuzetno autentičnom aromom koja nije samo stvar pažljivog nabrajanja imena lokaliteta, događaja (ali i Konanovih saplemenika) koje znamo iz prethodne literature već i tempa pripovedanja, tona teksta, količine teksta na tabli. Zub veoma dobro razume da su stari Marvelovi stripovi o Konanu funkcionisali kao perfektna simbioza Thomasove epske (i palpi) naracije u titlovima i Busceminog (i Smithovog, naravno) atraktivnog grafizma ali i besprekornog pripovedanja, pa je ne samo podesio svoj ,,glas" i količinu teksta na iste frekvencije već i ubedio Murrayja da za prvu priču uzme crtača po imenu Rob(erto) de la Torre, Španca koji je već dosta radio za Marvel ali koji je, sudeći po ovom stripu ROĐEN da crta Konana.

Hoću reći, ja sam veoma voleo crtež Mahmuda Asrara na Aaronovim stripovima o Konanu ali de la Torre je onaj proverbijalni ,,in a legue of his own" umetnik koji je Buscemu praktično vaskrsao. Ne pričamo samo o jednom elementu: de la Torre nije, recimo, samo skinuo Busceminu karakterizaciju ili samo tempo pripovedanja, njegov rad na Conan the Barbarian je jedna kompletna rekonstrukcija svega, prilagođena scenariju koji ide ipak nešto relaksiranijim tempom nego što su bili oni od pre pedeset godina, ali tako da to deluje apsolutno autentično. Real talk: da ste mi podmetnuli bilo koju tablu ovog stripa i rekli da se radi o Busceminom crtežu samo sa novim kolorom, ne bih ni trepnuo i naprotiv, mumlao bih nešto o tome da je Buscema, eto, još pre pola veka dosegao savršenstvo a da niko posle njega tome nije uspeo da priđe.

I ispao bih gluperda, očigledno, jer je Rob de la Torre upravo toliko dobar a koloristi sa kojima radi su obavili neverovatan posao. U prvoj epizodi to je prekaljeni Jose Villarubia koji perfektno emulira četvorokolornu šemu iz ranih sedamdesetih, nudeći taj dodatni pečat autentičnosti de la Torreovom crtežu – samo bez razmazivanja koje je tada umelo da se desi kada bi se ploče u štampariji pomerile – a posle njega kolore preuzima Dean White koji nešto difuznijim svetlom i mrvicu širim spektrom boje stripu kao da dodaje još jednu dimenziju.

Zaista prosto ne mogu da prehvalim to kako strip izgleda. De la Torreove kompozicije su fantastične a tempo naracije praktično savršen. Ovde se tačno zna kada se scena borbe ima razbiti na manje panele da bismo dobili utisak kinematske akcije, kada je potreban samo jedan visoki, vertikalno organizovani panel da se sugeriše monumentalnost scene, a kada dobijamo tipično buscemijansku kompoziciju sa gomilom tela uhvaćenih u jednom trenutku dinamičnosti, sa individualnim karakterizacijama za svakog od njih i razdvajanjem naracije po planovima u okviru te jedne slike.



I sve drugo je prefektno: Konan je monumentalno, varvarsko prisustvo na svim slikama gde se pojavljuje, uključujući kada su tu i drugi Simerijanci, akcija je visceralna i krvava bez zadrške, ženski lik (znate da mora postojati ženski lik koji Konanu parira snagom i odlučnošću) je idealan spoj grubosti i erotizma, a neprijatelji su taman onoliko bestijalni da ne osećamo nikakvu krivicu kada ih Konan tamani a taman su onoliko ljudskosti sačuvali da se stresemo na pomisao da smo ovo možda mogli biti mi.

Zubov scenario sve ovo uredno slaže u četiri epizode koje, naglašavam još jednom, ne izmišljaju ništa supstancijalno novo ali se potpuno organski smeštaju između priča o Konanu koje smo već čitali. Pastiš je ružna reč i zaista mislim da ono što Zub radi pre treba opisati kao nastavak jedne dobre tradicije, sa odmah prepoznatljivim karakterizacijama ne samo Konana već i likova koje prvi put vidimo ali se oni glatko smeštaju u arhetipove kakve očekujete od ove priče. Naprosto, Howardov koncept je tako čist i potetan a egekucija iz vremena Marvela od pre pedeset godina je bila tako dobra da je ovo samo najprirodniji nastavak ,,klasičnog" Konana koji deluje sveže, relevantno, sa ponavljanjem generalnih poenti koje su ovi stripovi pravili pre pola veka (a Howardove priče još četiri decenije ranije) ali tako da one zvuče glasno, važno, vredne da se ponovo naprave. Ovde se dobri ljudi od loših razlikuju pre svega po tome da makar u nekim trenucima pokazuju kapacitet za empatiju, nesebičnost i požrtvovanost i jedan mali element zapleta – vrh piktskog koplja koji Konan nosi sa sobom a njegova družbenica smatra da ono po pravdi pripada njoj – služi kao katalizator transformacije u kojoj su glavni likovi promenjeni. I onda, pored svog supernaturalnog pokolja koji ispunjava najveći deo stranica ovog stripa, njegova je priča na kraju utemeljena u ljudskosti sa kojom se mi, čitaoci stripa, decidno ne-varvari po profesiji odmah, prirodno identifikujemo.

Drugačije rečeno, ovo je, da se ispravim, najbolji Zubov strip koji sam do sada čitao i, s obzirom da je ovaj sada već iskusni profesionalac u moju svest ušetao radeći licencirane fantazijske stripove po Pathfinder propertiju, zaista deluje uverljivo da mu je sve to bila duga, komplikovana igra da sebe dovede u poziciju da piše Konana.



I on to za sada radi fantastično. Peta epizoda, početak nove priče donosi i novi grafički tim i mada Doug Braithwaite ne pokušava da vaskrsne Buscemu na isti način, kombinacija njegovog detaljnog crteža, atmosferičnog kolora Diega Rodrigueza i smeštanja priče u dekadentni Šadizar, sa njegovim uskim, neosvetljenim uličicama i hramovima podignutim perverzm božanstvima radi JAKO dobro a Zub, postavljajući narativ u kasniji period Konanovog života, nakon upoznavanja, romanse i rastanka sa Belit nam daje protagonistu koji nije samo namrgođen i mamuran već u jednom trenutku i legitimno uplašen, što se neverovatno prirodno uklapa u priču. Pritom, naracija, koja pominje razne kulture, kultove, religije, božanstva je opet tako pažljivo rađena da Zubov tekst i Braithwaiteov crtež rade simbiotski savršeno i daju nam osećaj da smo ušetali u svet u kome ljudi ŽIVE (i dosta i umiru) a ne na scenu lepih kulisa. Naravno i letering veterana Richarda Starkinga izuzetno doprinosi zadovoljstvu čitanja.

Ako to do sada nije bilo jasno, mislim da je novi Conan the Barbarian izvrstan. Ovo je strip koji će zadovoljiti sve vaše porive za varvarskom akcijom smeštenom u ubedljivi, savršeno oslikani svet nakon pada Atlantide, ali vam dati i likove koje ćete odmah prepoznati i voleti kao rodbinu bez koje ne možete  ma koliko ponekada bila zajebana. Ne propustiti. Amazon serijal prodaje ovde.

Pošto ste još umorni od slavlja i grogi od hrane i pića koje ste neodgovorno uneli u organizam kao da ima šta da se slavi i kao da ste nekim neobjašnjivim procesom postali godinu dana mlađi a ne stariji, sigurno će vam prijati priča o stripu u kome se ljudsko neodgovorno pustošenje životne sredine sažima u metaforu o čudovištu što izlazi iz mora i kažnjava čovečanstvo tako što... er... agresivno defecira po ljudima i... uh... čekajte da proverim... tako što... jebe zgrade i autobuse? Šta je ovo, ko objavljuje ovakve bljuvotine  ZA IME SVETA? Neko mi je podmetnuo fanzin, jel' to? Ovo je neki fan... a, ne, čekajte, ovo je publikovao Image Comics, a pravili su ga ljudi koje ste obožavali kada su u Marvelu radili Despicable Deadpoola? Oh...



Gerry Duggan, Marvelov big gun, koji trenutno pilotira X-Men brodom a već se dokazao vrlo cenjenim radovima na Deadpoolu i raznim drugim serijalima se tokom pandemijskog pomora udružio sa Scottom Koblishom, a sa kojim je, da ponovimo, radio vrlo solidni Despicable Deadpool za Marvel i, koristeći Substackovu inicijativu da unapred plaća rad na originalnim serijalima dokazanih strip-profesionalaca, izudarao kratki, eksplozivni serijal od tri nastavka u kome Godzila, ali pod drugim imenom, pravi ršum po američkom pacifičkom priobalju a samo nekada osramoćeni naučnik koji je radio na tajnom vojnom projektu može da ga zaustavi tako što će ući u veliko robotsko, jelte, oružje, koje se povezuje direktno na njegov nervni sistem i, ne hajući za arhitekturu koja će nastradati u titanskom sukobu, primeniti sve vrste borilačkih veština kako bi orijaško čudovište vratio u okean kome pripada.

Jasno je da je The Giant Kokju neka vrsta kratke, slatke američke parodije na tipične japanske (crtane i igrane)  filmove  i stripove o čudovištima i džinovskim robotima, Godzille, Ultramane, Gundame i Evangelione, a ako ste malo trepnuli, ponovo pročitali naslov ovog stripa i promrmljali ,,ovako se ne piše reč 'kaiju'", moram da vas informišem da ste u pravu i da je ono na šta ste prvo pomislili takođe tačno. ,,Cock" je jedan od najraširenijih vulgarnih termina za muški polni organ u Engleskom jeziku a ,,Kokju" je samo Dugganov i Koblishov način da ovu reč stave u naslov stripa a da Image Comics, koji je, po običaju, bio zadužen za štampana izdanja (što su izlazila prošlog proleća) i kolekciju (koja je publikovana u Oktobru) ne dobije napad puritanizma i krene da objašnjava da neke stvari ipak nisu za naslovne strane stripova. ,,Pa to čitaju i deca", poteglo bi se nesumnjivo tokom zajapurene argumentacije, ali The Giant Kokju možda i jeste namenjen deci jer svoju rezigniranu poruku o ljudskoj nebrizi za jedinu planetu koja može da održi ljudski život špikuju ogromnom količinom sasvim juvenilnog humora. Skatološki prizori izmeta pretvorenog u smrtonosno oružje i agresivnog korišćenja ogromne erekcije (dodatno okićene rožnatim bodljama) nisu nužno nešto čemu će se samo deca smejati ali možete biti sigurni da će ona da se tome najslađe smeju.

Mi ostali, pa zavisno od preferenci, možda budemo i šokirani, možda i blago postiđeni što gledamo ovakve prizore u nominalno mejnstrim stripu koji objavljuje ugledan američki izdavač, napravljenom od strane autora koji inače rade vrlo glavnotokovske stripove (pored Koblisha i Duggana ovde imamo Hi-Fija na koloru i Joea Sabina na leteringu, dakle pričamo o ljudima koji regularno proizvode standardni superherojski strip). Jedno je sigurno: The Giant Kokju nije ni esencijalno štivo, niti, u okviru svoje šire tematike vezane za klimatske promene i ljudsku kurobolju za okoliš (jer valjda će se buduće generacije već nekako snaći PA KO JE IKADA NAMA POMOGAO), pruža neku suptilnu satiru. Godzila, kao readymade metafora za kataklizmične posledice koje tehnološki progres proizvodi u ,,prirodi" sasvim lepo se uklapa – nakon inicijalnog vezivanja za nuklearnu energiju i njenu ratnu primenu u formi atmoske bombe – i uz ovu klimatsku katastrofu koja nastupa dovoljno sporo da većina nas ne oseća hitnost, i dosta je poslednjih godina napravljeno filmova, stripova i drugih umetničkih uradaka koji su pokušali da nas trgnu i probude upravo kreirajući fiktivnu ,,brzu katastrofu", a koja je jasno vezana za promenu klime, kako bi nas nekako podstakli na akciju.



Duggan i Koblish ovde ne dodaju bogznakako originalan pogled na ovu perspektivu, ako se, naravno, izuzme taj skatološko-erotski kontekst. Hoću reći, njihova se satira, strogo uzev sastoji samo iz ponavljanja standardnih kaiju i tokutatsu tropa i dodavanja na njih specifičnih ,,novih" satiričnih žaoki koje se odnose na teme popularne na, recimo pokojnom tviteru. Elon Musk? Naravno, Elon Musk, mada mu se ime, za svaki slučaj ne pominje – ipak je to jedan osvetoljubiv, pakostan čovek postao*– a dokači se u prolazu i, recimo, kvalitet javnog prevoza u američkim gradovima i to kako administracija o njemu ne vodi računa, nadajući se da će neliberalni kapitalisti nekim čudim ispuniti svoja obećanja kako će sve to na kraju da ispegla nevidljiva pesnaja tržišta.
*mislim kad tviter od korisnika napravi zlurade, večito besne ljudke ruine, u šta smo zaboga mislili da će mutirati njegov već lošim mutacijama skloni novi vlasnik...

No, sve je to uglavnom drive-by satirisanje, bez ambicije da se preduboko diskutuje o problemima. Težište stripa je na apsolutno spektakularnoj destrukciji kojoj Kokju podvrgava San Francisko i Bej Ejriju, jednom katarzičnom prikazu gubljenja ljudskih života, povremeno i doslovno izgubljenih na vrhu, jelte, čudovišnog kurca i apokaliptičnoj predstavi kojoj morate da se smejete jer shvatate da je ovo na kraju krajeva način da nam priroda kaže da smo se, bogami, mnogo zaigrali i da mora da se naprave izvesne korekcije u ekosistemu.

Dugganov scenario onda dodaje so u živu ranu pokazujući kako pomenuti požrtvovani naučnik ulazi u fizički sukob sa Kokjuom i, kada shvati da čak ni vrhunac ljudske tehnološke misli ne može da se nosi sa sirovom, razjarenom silom prirode, odlučuje se na makar umanjenje štete time što će svu preostalu energiju usmeriti na barem uništavanje džinovskih genitalija. To na kraju... ne ispadne onako kako se on nadao.



The Giant Kokju je gigantski ,,fak ju" ljudskoj rasi, priznanje da je poslednji trenutak zapravo već prošao a da smo ga mi propustili zabavljeni doom-scrollovanjem po društvenim mrežama i postavljanjem najglupljih mogućih pitanja ChatGPT-ju i da je najbolje čemu možemo da se nadamo da će kraj makar biti ovako spektakularan kao u ovom stripu (a ne depresivan, siv i samotan kao u McCarthyjevom Putu, recimo). Silovitost korišćenja seksualnih metafora – pogotovo što i ljudi, podstaknuti Kokjuovim feromonima, dobiju snažan poriv za seksom uprkos kataklizmi oko njih – je naravno i način da se u svu tu crnu priču ulije malo vitalnosti čak i ako ona nema mnogo smisla. Seks je, naprosto, toliko jak koncept da i u momentima kada je sve izgubljeno, deluje kao da je on svrhovit, možda i svet.

No, ne bih da zvuči kao da je The Giant Kokju pametniji strip nego što jeste. Ovo je brza, sirova fantazija o tome kako ljudska rasa dobija zasluženu kaznu, umereno smešna i uglavnom prvoloptaška, primerenija, zaista, nekom fanzinu nego mejnstrim publikaciji.

No, nivo produkcije je takav da ovo svakako spada u atraktivnija Imageova izdanja protekle godine. Koblish je potpuno pušten s lanca u ovom stripu i energija njegovih kompozicija ali i lejauta čitavih tabli je razorna, sa impozantnim titularnim monstrumom koji je često kadriran odozdo, te njegovim nasilničkim erekcijama i polkretima karlicom kojima Koblish zbilja daje dimenziju* apokaliptične kazne. Hi-Fijevi kolori su primereno snažni i u Koblishov bučni crtež, često na ivici haosa ulivaju malo vizuelnog reda, a što važi i za pažljivo dizajniran letering.
*heh, dimenziju

The Giant Kokju nije strip koji ,,ne smete propustiti", niti pametna, suptilna satira, ponajmanje kreativna, transformativna parodija na kaiju žanr. I sami Duggan I Koblish na kraju kolekcije dodaju najavu da će u 2024. godini raditi nešto pametnije, tizujući tekući serijal za Image (koji je, doduše, u regularnoj verziji treće epizode najavljivan za 2023. godinu ali... najbolji planovi miševa i ljudi, jelte...). No, o tome ćemo kada dođe vreme. A za sada, The Giant Kokju je detinjasto bučan i oduševljen što može da prikazuje toksični izmet i bodljikave kurčeve a da ipak bude sa prave strane političke debate o promeni klime i to mu je dovoljno. Ako je i vama, izvolite po kolekciju ovde.

Marvelov serijal Red Goblin je verovatno za mene najviše zbunjujući strip koji Kuća ideja izdaje u ovom trenutku. Sa jedne strane, potpuno mi je nejasno kako je Marvel uoošte došao na ideju da ovako nešto treba da postoji, ko je seo i uradio istraživanje tržišta i vratio se sa rezultatima: ,,Šefe, narod VAPI za spinof serijalom spinof serijala vezanog za najgluplji Spajdermen krosover u recentnoj istoriji MORAMO DA URGENTNO DELAMO", a onda sa druge doslovno ne razumem ko ovo kupuje i zašto ljudi u prikazima govore o ,,sleeper hit" serijalu za 2023. godinu koji je sa svakoim brojem sve uzbudljiviji. Odmah da kažem, meni je Red Goblin sasvim pitak i čitljiv strip i to što će možda delovati kao da ga u ostatku teksta uglavnom kritikujem je jer sam naprosto nepristrasan, objektivan sudija, osoba budistički izdignuta iznad promenljivih ljudskih ćudi i nestalnih raspoloženja, jednom rečju duša od čoveka koja ume i da uživa u stvarima što ih prepoznaje kao, oh, pa, smeće?



Dobro, ,,smeće" je prejak termin, a pogotovo kada se Red Goblin stavi u kontekst aktuelnog trenutka u Marvelu gde Spajdermen, najbliži rođak ovog stripa, trenutno prolazi kroz jednu od najmučnijih faza u svom glavnom magazinu, Amazing Spider-man, i gde je tiho gunđanje čitalaca sad već verovatno prešlo u tihe molitve (sa sve brzom molbom za oprost zbog grešnosti) da se Zebu Wellsu nešto dogodi, NE MORA MNOGO, SAMO DA BUDE SPREČEN DA DALJE PIŠE OVAJ STRIP I UNIŠTAVA ONO MALO DOBRE VOLJE KOJU SMO USPELI SA SAČUVAMO. Kad se uporedi sa Wellsovim Amazing Spider-man, sa kojim je simbiotski* vezan, Red Goblin ne deluje uopšte kao loš strip. Ne deluje ni kao dobar, da se mi razumemo, ali deluje kao strip sa ritmom, energijom, likovima koji nisu baš slojeviti i višedimenzionalni ali su makar karakterni i, kako već gore rekoh, pitak je. Nagađam da je njegova popularnost, makar u meri u kojoj se spinof spinofa može prepoznati kao popularan – jedan komentar na redditu sažeto kaže ,,For a book that shouldn't exist it's surprisingly great and worth a look" – delimično i rezultat izazivanja nostalgičnih flešbekova kod čitalaca koji su tokom devedesetih čitali Marvelove stripove (i partikularno Spajdermena), a bili su u osetljivom uzrastu kada se formiraju ličnost i ukus. Jer, Red Goblin ima vrlo '90s look and feel sa horor-inspirisanim crtežom i kolorom i atmosferom koja je gotovo uniformno mračna, negativna, pesimistična. Naravno, i taj sržni motiv u kome imamo antiheroja koji je vrlo tangencijalno, preko nekoliko proksija vezan za Spajdermena a negativci koji se pojavljuju su iskopani iz više vremenskih perioda, uključujući kasne osamdesete, sve to još više pojačava utisak retro-stilske vežbe.
*heh!

Britanski scenarista Alex Paknadel koji stoji iza ovog serijala je meni sasvim draga osoba i mada imam utisak da ga Marvel koristi isključivo za serijale trećerazredne važnosti (uključujući njihove ,,unlimited" stripove), on ima sad već ozbiljnu karijeru u američkom stripu sa radovima za DC, BOOM! Studios i Titan Comics (gde je radio na Assassins Creed stripovima). Ni jedan njegov strip koji je do sada uradio nije bio nekakav veliki hit, ali Paknadel ima radnu etiku i isporučuje robu. Red Goblin ga prikazuje i kao scenaristu koji na momente pravi plemenit napor da mu tekst pokaže izvesnu aromu, karakter, a što opet ovom serijalu daje malo tog '90s mirisa. Ako volite palpoidne monologe u prvom licu koji idu uz scene divljačke akcije i horora, Paknadel je vaš čovek.



Crtač je ovde primarno bila Meksikanka Jan Bazaldua a koju sam štedro pohvalio početkom godine za miniserijal Winter Guard. Ona u ovom trenutku doživljava zasluženih pet minuta slave u Marvelu sa radom na novom Captain Marvelu i na Immortal Thoru, pa je i posle šest brojeva prestala da crta Red Goblin i štafetu predala prvo Rafaelu Pimentelu a onda je crtež preuzeo Christopher Campana koji će serijal da doveze do desetog broja gde se sve, ako se nešto dramatično u međuvremenu ne promeni, završava. Ovo su uglavnom manje poznati crtači koji tek načinju svoje karijere u Marvelu i mada su svi kompetentni, ostaje utisak da je Red Goblin prilično ružan strip, već po svojoj prirodi. Ovo je na kraju krajeva priča koja se u velikoj meri dešava u kanalizacijama, u glavnoj ulozi je dečak čiji je simbiotski partner uzvitlana bura crvenog vanzemaljskog mesa prepuna loših, nekontrolisanih, predatorskih emocija, a glavni negativac je doslovno leš izašao iz svog groba koji će u kasnijim epizodama komentarisati da mu ni ,,goblin formula" ne pomaže da zaustavi degradaciju tkiva. Što bi rekli pametni ljudi – u jednom sasvim drugom kontekstu, doduše – Welcome to Mexico, Asshole.

No, da budem na trenutak ozbiljan, mislim da je glavni element ,,ružnoće" ovog stripa kolor Davida Curiela koji je ostao na serijalu i nakon smene crtača a koji crtežima što su rađeni u omažima ,,X-tremnog" '90s stila daje preliv zagasitih, mrtvačkih boja. Ovo Red Goblinu, inače nadevenom eksplozivnom akcijom (vidite kakav je letering Travisa Lanhama, za ime sveta), oduzima dosta energije i čini ga vizuelno neprijemčivim. Ako ću da cepidlačim, A ZATO ME VALJDA I PLAĆATE TOLIKE PARE, dodaću i da je Bazaldua već u startu propustila da glavnim junacima ovog stripa – koji su deca – da malo karaktera u fizionomijama i facijalnim ekspresijama pa je do kraja stripa (ili makar do devete epizode, koliko ih je izašlo u trenutku kad ovo pišem, prigodno jedan dan nakon Noći veštica u kojoj sam tu devetu epizodu pročitao) utisak da klinac sa kojim imamo posla tek placeholder skica koju će za konačnu verziju stripa crtačica zameniti nečim memorabilnijim.

Enivej. Red Goblin je strip u kome unuk Normana Oborna, sin pokojnog Harryja Osborna, vrlo maloletni, praktično predpubertetski Normie Osoborn, preuzima identitet Red Goblina, a koji je pre nekoliko godina, kada je Dan Slott završavao svoj rad na Amazing Spider-manu pripadao Normanu Osbornu.

Za stare ljubitelje Spajdermena (u koje spadam) a koji možda nisu BAŠ NAJPAŽLJIVIJE pratili sve preokrete u ovim stripovima poslednjih pola decenije (nažalost... ja sam ih BAŠ ispratio), aktuelni Red Goblin je kao nekakav nasilnički mešap motiva, identiteta, imena i zapleta koje oni maglovito prepoznaju ali je sasvim nejasno kako su ušiveni u isti strip. Naravno, posle Dark Weba o kome smo onomad pisali, aktuelni kontinuitet Spajdermena je još bizarnije ispunjen ambicioznim spinof-idejama pa je Norman Osborn sada Gold Goblin – i radi za ,,naše" – Venoma imamo najmanje dvojicu (Eddie Brock, nedavno resetovan na fabrička ,,BRRRRAINS" podešavanja, i njegov sin Dylan), Normanova snaja, Liz, je Misery, a Normanov unuk, Lizin sin je sada novi Red Goblin tako što mu je Dylan Brock dao parčence svog simbiota a u kome ima i malo ostatka Carnagea pa je ,,Rascal", kako ga Normie zove crveni simbiot detinjastog karaktera i komplikovanog odnosa sa svojim domaćinom.



Priznajte da ste malo trepnuli nakon prethodne rečenice. Možda i podrignuli, stavili ruku na stomak i pomislili da morate da zdravije jedete jer, evo, neka kiselina vas napada. Elem, spoj ,,goblinskih" motiva sa ,,venomskim" motivima je prva prepreka koju taj neki hipotetički stari fan (vi!) treba da pregura da bi pravilno ušao u ovaj strip jer Red Goblin ne mari mnogo za stara pravila i uvodi gomilu novih, svojih, a onda tek treba i ući u detaljčiće i nijanse kao što je da Normie i Rascal nisu ,,bonded", odnosno da njih dvojica još uvek ne čine ,,stvarno" novi entitet već da je svaka Normiejeva transformacija u Red Goblina jedno natezanje sa Rascalom oko toga ko će da ,,vozi" i šta će se dešavati u tipično eksplozivnim scenama akcije.

Paknadel ovde svakako ima zanimljivu osnovu. Super/ antiheroj sa vanzemaljskim simbiotskim moćima a koji je istovremeno dete je originalni način posmatranja ,,venomskih" motiva i Normie kroz ovih devet epizoda što su do sada izašle postepeno shvata da je Rascal neka vrsta kognitivnog plastelina, da nema ličnost – sem pregršti instinkta – i da je sve što od ličnosti dobio, dobio od njega. Rascal je zatvoren u Normieju najveći deo vremena, ali ima pristup njegovim sećanjima i emocijama i poput životinje – Normie ga poredi sa štenetom – lako se uplaši i impulsivno reagije, često tako da zaštiti Normieja od percipiranih pretnji. A kada ste simbiot sa legatom Carnagea, to može da podrazumeva i rastavljanje percipirane pretnje na krvave, mokre froncle.

Normie, naravno, upada u masu zajebanih situacija tokom stripa – tako to ide kada ste naslednik tehno-milijunaša koji je pritom bio jedan od najpoznatijih superzločinaca u Americi – i njegovi pokušaji da čini dobro u njima su uvek na iskušenjima zahvaljujući zavodljivoj, adiktivnoj moći koju mu daju simbiotske moći. Red Goblin je ovde pozitivac, da, ali samo zahvaljujući detetu koje posmatra dedu, shvata koliko je ovaj imao šansi da postane časna osoba, i čini sve što može da ne ponovi njegove greške.

Paknadel tu, dakle, ima sasvim pristojne ideje, ali u realizaciji je ograničen objektivnim i subjektivnim faktorima. U subjektivne, mislim, spada to da je Normie naprosto PRETERANO zreo za svoje godine (kojih ima, možda deset ili jedanaest) i da su njegove monološke ruminacije o usudu porodice Osborn i iskušenjima da se prepusti zveri u sebi naprosto neuverljive za njegov uzrast. Paknadel je ovde verovatno vagao da li da Normieja piše kao ,,pravo" dete i odlučio da bi to bilo previše opterećujuće za strip koji treba da se bavi temama porodičnog legata nasilja i otrzanja naučenom ponašanju, ali mislim da bi strip izrazito profitirao da je Normiejeve palpi unutarnje monologe mogao da spakuje u nekakav memoarski format gde bi ih čitalac dobijao kao refleksije odraslog Normieja na događaje iz svog detinjstva. Naravno, teško da Marvel zna šta namerava da radi sa Normiejem nakon kraja ovog serijala, pa je ta varijanta verovatno isto morala da otpadne.



Objektivni problem je, pak, to što Paknadel, koji piše spinof spinofa, nema pristup nekim jačim likovima. Spajdermen koji se ovde pojavljuje, naravno, nije Peter Parker i mada ja obožavam Milesa Moralesa a Paknadel ga odlično piše, on naprosto nema ni istoriju ni sponu sa Goblinima i Venomima koja bi rezonirala sa temama ovog stripa. Norman Osborn je, da se razumemo, jak, JAK lik i on čini svaku scenu u kojoj se pojavljuje uzbudljivom, ali na suprotnoj strani stoji glavi negativac u liku Phila Uricha koji, ako je to ikako moguće, ima JOŠ MANJE personalitija nego u devedesetima, a onda je tu i ceo ,,Goblin Nation", gomila sa dna kace izgrebanih negativaca bez identiteta i karaktera koji su izmaštani da služe kao topovsko meso u jednom od tipično prepumpanih DOGAĐAJA koje je Dan Slott izbacivao kao na traci u svoje vreme. Kada se u jednom momentu pojavi Crossbones kao, jelte, opasni plaćeni ubica – i  promptno bude poražen od strane deteta koje nema nikakve moći* – svesni smo da čitamo strip koji niko i nigde nije zamislio kao NAREDNI VELIKI MARVELOV IP, nego, jelte, tezgicu da se nekako preživi do prvog.
*a što je, OK, prilično cool

No, uz sve izrečeno, da se vratim na početak i kažem: Red Goblin je pitak. On je objektivno strip namenjen jednoj skromnoj tržišnoj niši, sa likovima koji su bar tri stepena udaljeni od onog što mejnstrim publika prepoznaje i voli, a onda sa jednostavnim, grubim radom sa tim likovima čije će rekombinovanje sudbina i moći biti interesantno samo opsesivnim Spajdermen fanovima. A opet, veliki broj opsesivnih Spajdermen fanova biće besan što, evo, skoro ceo ,,civilni" kast koji vezujemo za njega sada ima supermoći, pa ni Mary Jane ni Liz Osborne ni, evo, maleni Normie Osborne više nisu deo ,,pravog" života Petera Parkera, nego i sami imaju superherojske alijase i avanture. Pa da ga jebem. No, ako ste nekako uspeli da se smestite na poziciju da znate ko su svi ovi likovi i investirani ste u njihove sudbine, a ne smeta vam što su svi oni sada kostimirani i X-tremni – Red Goblin je strip za vas.

A malo je i za mene, očigledno. Nisam ga mrzeo i ako se sa desetom epizodom, koja obećava sukob Red Goblina i (Dylanovog) Venoma završi iole smisleno, neću čak biti ni sasvim protiv ideje da za par godina dobijemo novi serijal. Slomili su me, očigledno. A da slome i vas, evo linka za serijal na Amazonu.

Murderworld je Marvelov miniserijal koji je izlazio  od polovine Novembra prošle godine pa do proleća ove, sa kolekcijom koja je onda usledila u Junu, i u pitanju je priča fokusirana pre svega na koncept ,,ubilačkog zabavnog parka" koji je delo superiornog zločinačkog genija po imenu Arcade. Naravno, pošto Arcade nije baš toliko popularan lik u Marvelovoj ergeli, ovaj je serijal, umesto da bude normalno numerisan od jedan do pet u prvi plan stavio poznate i popularne likove koje Marvelova publika voli pa se tako epizode redom zovu: MURDERWORLD: AVENGERS, MURDERWORLD: SPIDER-MAN, MURDERWORLD: WOLVERINE, MURDERWORLD: MOON KNIGHT i MURDERWORLD: GAME OVER. Zvuči kao ozbiljan krosover između od nekih istorijski i trenutno najpopularnijih Marvelovih junaka? Pa, zvuči, ali znate kako je i Jelena Karleuša onomad rekla pokojnom Minimaksu: ,,Mićo, vi ste stara kurva" a ako iko zna šta je kurvakluk, u smislu da vam se u izlogu pokaže jedno, a onda u radnji, kad ste već spustili pantalone i uhvatili se za dršku, iznese nešto sasvim drugo, to je Marvel, ,,kuća ideja". U ovom slučaju, na primer, ideja je da se na naslovne strane i  nazive epizoda stave ti neki Wolverini i Spajdermeni i Mun Najtovi, a onda da unutra njih NEMA. Ili ne baš onako kako ste zamišljali.



Murderworld su pisali Jim Zub i Ray Fawkes, dva sada već prilično izdrilovana, iskusna strip autora koji su radili i sa nekim izbiljnim IP-jevima u katalozima korporativnih izdavača. Fawkes je, doduše, više aktivan kao crtač, ali je u svojoj karijeri cepao i Betmena, i Justice League Dark i Black Hammer i Wolverines pa i Constantinea, a Zuba Marvelova publika već vrlo dobro poznaje na ime njegovih radova na Championsima, Conanu, te Uncanny Avengersima ali i nedavnim, prilično pristojnim Thunderboltsima. E, sad, dvojica scenarista koji žive na različitim kontinentima, to se još i da podneti ali naravno, ovo je i ona vrsta ,,krosovera" gde svaku epizodu crta drugi crtač i osetljiviji među nama su uvek u riziku da im užitak bude poremećen drastičnim razlikama između stilova, karakterizacija, pripovednih postupaka od epizode do epizode. Murdeworld je, zadovoljstvo mi je da prijavim, ovde imao dosta sreće pa su crtači kao što su Jethro Morales, Farid karami, Carlos Nieto, Luca Pizzari, Netho Diaz i Lorenzo Tammetta i koloristi Matt Milla i Chris Sotomayor isporučili uglavnom harmoničan vizuelni program, bez nekakvih velikih individualnih iskakanja i egzibicija, ali za strip koji kroz likove prolazi kao Slavica Đukić Dejanović kroz svoju kolekciju cipela, brzo, oštro i bez osvrtanja, i koji mora da ima mnogo brutalne, krvoločne akcije, mislim da smo ovde prošli izuzetno solidno i dobili možda ne NAGLAŠENO aktraktivan ali veoma funkcionalan produkcijski nivo. Letering je onda za sve uradio Cory Petit zaokružujući dizajn-pristup i Murderworld nikako nema izgled i karakter neke PREMIJUM krosover ponude kakvu bi Marvel oglašavao kao sezonski događaj ali nema apsolutno ničega da se stidi na planu izgleda.

A nema ni na planu priče. Zapravo, uprkos tome što Zuba cenim i od njega očekujem jedan podrazumevani nivo kvaliteta, malo sam se brinuo kako će serijal bez stvarnog glavnog junaka i koji nas je apsolutno bezočno slagao u vezi gostovanja tih velikih Marvelovih likova u svojoj priči, zapravo izgledati kada krenemo da ga čitamo. A ispalo je da su Zub, Fawkes i njihovi mađioničari na grafičkim dužnostima napravili jedan sasvim pitak i zabavan pastiš Battle Royale koncepta i, iako su ga bazirali na potrošnim likovima od kojih ni jedan, brzo shvatamo, nije bezbedan, uspeli da ispričaju dinamičnu, zanimljivu priču i stignu i do nekog zaključka koji rezonira sa cajtgajstom. Nije to malo.



Jer, mislim, Murderoworld kao koncept i Arcade kao lik su sve samo ne moderni i usklađeni sa nekakvim temama koje popularna kultura rado baštini u trećoj deceniji 21. veka. Lik i koncept osmislio je Archie Goodwin krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kreirajući ,,tematskog" negativca za 66. broj magazina Marvel Team-Up i bez neke velike ambicije da Arcade, zločinački genije koji kreira arhitektonske ubilačke komplekse bazirane na arkadama sa fliperima i zabavnim parkovima postane nekakva institucija u Marvelu. No, kada Chris Claremont uveo Arcadea u mejnstrim, stavljajući ga u jednu epizodu Uncanny X-Men, ovo mu je dalo dovoljnu legitimaciju da potraje i do danas, četiri decenije nizvodno. Cheesy, staromodni superzločinac koji ubija za novac ali na neopisivo komplikovane, pa i neopisivo skupe načine je meni uvek delovao kao svojevrsna parodija na neke Betmenove negativce, ali se Arcade ipak održao u Marvelu pojavljujući se povremeno tu i tamo, da ga ne zaboravimo. Suviše karikiran da bi imao mnogo karaktera van psihopatske opsesije igrama i ubijanjem, a svakako suviše jednodimenzionalan da bi imao protagonizam, Arcade zapravo najbolje radi kada ga scenaristi koriste kao podlogu da se na nju projektuju nekakve savremene društvene patologije koje mogu biti dovedene u vezu sa društvom, jelte, spektakla.

I ovaj serijal je vrlo srećno podešen na baš pravu frekvenciju. Ideja ovog stripa nije da će Arcade kidnapovati neke od poznatih superheroja i propustiti ih kroz ubilačku šibu napravljenu od elektromehaničkih sklopova, holograma i robota – što je uglavnom zaplet svih stripova u kojima se on pojavljuje – već da će se dve stotine NORMALNIH ljudi, bez supermoći i nekakve futurističke opreme, dobrovoljno prijaviti na Arcadeov konkurs raspisan na Dark Webu i učestvovati u nekoj vrsti krvožednog reality show programa gde od dvesta učesnika preživljava samo jedan. Ali taj jedan dobija ne samo ogromnu novčanu nagradu koja iz korena menja život, već i nov identitet, sa sve željenom plastičnom hirurgijom, kako bi, sada kao bogataš, mogao da započne potpuno nesputano i iz početka.

Zub i Fawkes spretno priređuju Reality Show format Marvelovom univerzumu, pokazujući da u veštim rukama ne morate smišljati čitav odvojeni univerzum pay per view fetiša (Mojoverse, naravno), i da je Arcade prirodni šoumen i konferansje koji će zabavnim komentarima u realnom vremenu osvežavati plaćeni internet-strim i pokolju na ekranu davati jedan razigrani, nestašni kontekst.



Ovo je, naravno, vrlo prikladno za lik koji je generalno narcisoidni psihopata i ima smisla da će uživati u tome da ima publiku širom planete, a Zub i Fawkes su pravilno odlučili da jeste bolji izbor da on dobije određeni protagonizam nego da se koriste već dosta izlizanim tehnikama prikazivanja komentara gledalaca u čet-prozorima. Ovime je Arcade dobio centralnu ulogu i služi i kao povezno tkivo između epizoda u kojima se ,,pravi" glavni junaci zapravo smenjuju.

Kako već rekosmo, svako ko je očekivao da će glavni junaci biti Avengersi, Spider-man, Moon Knight itd. će se bez sumnje malo iznenaditi kad vidi da je jedini ,,pravi" superheroj koji se pojavljuje u ovom serijalu Black Widow i to isključivo u ulozi frustrirane agentkinje snaga reda koja pokušava da ulovi Arcadea i zaustavi njegov krvoločni reality show samo da bi uvek bila korak iza kriminalnog genija i njegove ekipe dobro plaćenih, nemoralnih tehničara i realizatora. Black Widow, ruku na srce, nije MNOGO bitna za ovaj strip i maltene doslovno služi samo da bi čitalac imao utisak da prati bar jednu dobru osobu u narativu. Jer, ostali protagonisti su uglavnom poreklom sa pogrešne strane zakona ili makar morala i njihovo učešće u Murderworldu je način da prekinu veze sa svojim starim životom i iznova započnu sa novim licem i punim džepovima. Scenaristi svakako ulažu pristojnu meru truda u portretisanje ovih likova pa se ovde ne radi o pukoj galeriji psihopata. Neki od njih su karijerni kriminalci, tu je jedna uspešna ali zlosrećna MMA borkinja, čovek koji je zbog svojih loših odluka upropastio svoju porodicu, agentkinja Hidre koja se infiltrirala da bi smrsila konce Arcadeu, čak i jedan internet-influenser u ranim dvadesetim koji misli da ga je Arcade pozvao da radi ,,dokumentarac" o celom događaju. Svaki od ovih likova dobija dovoljno vremena ,,pred kamerom" da shvatimo njihove motivacije ali Zub i Fawkes ne opterećuju narativ sa PREVIŠE njihovih unutarnjih monologa i shvataju da je ključ u pravom balansu između uverljivih (žanrovski uverljivih, naravno) karakterizacija i maštovitih set pisova sa ubilačkim testovima koje Arcade smišlja i komentariše dok takmičari ginu na spektakularne načine.

Ovo je, da bude jasno, vrlo krvoločan strip, sa velikim body-countom, ali crtači vrlo elegantno uspevaju da izbegnu murder-porn senzibilitet, istovremeno nedvosmisleno sugerišući da je baš to ono što Arcadeova publika plaća da bi gledala.



Šta je onda sa tim superherojima iz naslova pojedinačnih epizoda? Pa, ispostavlja se da je Arcade između ostalog začinio svoj program robotima, tzv. LMD – Lide Model Decoy automatima iz Marvelove tradicije koji su gotovo nerazaznatljivi od pravih ljudi i programirani da imitiraju i stil borbe superheroja po kojima su modelovani pa tako ovde dobijamo ubilačke verzije Spajdermena, ali i jednog vrlo ubedljivog robotskog Wolverinea itd. Jeftin način da imate u stripu sav vizuelni vatromet vezan za scene u kojima Wolverine ili Moon Knight MASAKRIRAJU učesnike takmičenja a da ne morate da se mučite oko pisanja njihovih dijaloga i izmišljanja razloga što su tu.

A vatrometa ima. Rekoh već da je ovo radila gomila crtača ali – svi su dobri. Murderworld nema nekakav specijalan zasebni karakter ali je odrađen veoma kvalitetno u duhu aktuelnog Marvelovog ,,house style" pristupa i s obzirom da je strip nabijen akcijom i krvoprolićem, pruža čitaocu mnogo atraktivnih momenata.

Zub i Fawkes znaju i kako da ga završe, aterirajući u poslednjoj epizodi sa poučnom porukom o našoj aktuelnoj opčinjenosti reality programima i jednom imanentnom dehumanizacijom njihovih učesnika bez obzira na sve ,,human interest" momente što su im sastavni deo, ali i ostavljajući odšrkinuta vrata za nekakav eventualni nastavak. Murderworld je na kraju bio vrlo ugodno čitalačko iskustvo i demonstracija da nema ni potrošenih likova ni koncepata već samo scenarista koji treba da se potrude. Crtači i koloristi su ovde takođe zablistali pa svakom ko želi da vidi malo krvopljusne akcije unutar Marvelovog univerzuma, neopterećene standardnim superherojskim programom ali i dalje uverljivo unutar međa žanra, može da uzme kolekciju i nauživa se.

Pre izvesnog vremena od kuma sam dobio tvrdo koričenu kolekciju argentinskog serijala Perramus, a koji je izdao jedan od najvrednijih izdavača na ovim prostorima, zagrebačka Fibra. Kako ja to obično kažem, tvrdo koričene, jako prošivene kolekcije na mat papiru su jedini način da se stripovi čitaju... ili bi bar tako bilo u idealnom kosmosu. Naravno, Perramus sam već pre toga iskusio kroz Fantagraphicsovo izdanje na Engleskom jeziku, a koje je izašlo u pozno proleće 2020. godine, taman kad se pandemija pošteno razmahala, i nekih godinu dana pre nego što je izašla Fibrina verzija. Obe kolekcije su fantastičnog kvaliteta i nećete pogrešiti uzimajući bilo koju od njih, prateći lične preference, mada hrvatska verzija ima na svojoj strani to da je dosta jeftinija u našim knjižarama (a sadrži iste suplementne materijale kao i američko izdanje), kao i prevod koji poetični tekst Juana Sasturaina povremeno transformiše u sočne balkanske psovke kakve Engleski jezik prosto ne može da dosegne.



Perramus je strip koji svako treba da pročita i zato je pomalo i neoprostivo da se u kompletnoj formi na Engleskom i na našem jeziku pojavio tek u trećoj deceniji dvadesetprvog veka, pune tri i po decenije nakon što je počeo da izlazi u Argentini 1985. godine i tri decenije nakon što se četvrtim tomom završio 1989. Imajući u vidu da je ovo crtao Alberto Breccia, bespogovorno najvažniji crtač argentinskog i južnoameričkog stripa, dobro poznat i izvan granica svog kontinenta, odsustvo Perramusa iz života anglofone i balkanske publike tokom tolikih decenija je tim više zabrinjavajuće. Možemo da prihvatimo da su Amerikanci tradicionalno malo spori kad treba da pogledaju preko plota i vide šta rade komšije, ali u vreme kada je Perramus izlazio u Argentini i odmah potom u zapadnoj Evropi Breccia je već bio uveliko poznat domaćoj publici na ime izlaženja Morta Cindera u Stripoteci i šteta je da nismo imali priliku da ranije pročitamo čitav Perramus na jeziku koji poznajemo.

Srećom, i Fantagraphics i Fibra su firme koje vode ljudi sa enciklopedijskim poznavanjem stripa što zahvata šire od američkog i franko-belgijskog mejnstrima, ali i sa posvećenošću da metodično, iz godine u godinu objavljuju naslove koji se odavno smatraju kamenovima-međašima medijuma, u edicijama koje svojim kvalitetom obezbeđuju postojanost i trajnost. I Fantagraphicsova izdanja iz Breccia Library serijala i Fibrine knjige iz edicije Orca su veličanstveni fizički predmeti koje ćete moći da predate u nasleđe generacijama što dolaze, sigurni da će – sem u slučaju katastrofalne poplave ili požara – oni preživeti i dugo nakon što današnje digitalne stripove izjede bitrot.

Perramus je komad istorije ali i pre svega zabavan, na momente urnebesan strip čiji sadržaj i suština izvrsno sažimaju duh argentinskog stripa, čak i iz perioda koji je sa skoro pune četiri decenije bio razdvojen od onog što se smatralo njegovim zlatnim dobom. Perramus se danas ne pominje u istom dahu sa Eternautom (čiji je rimejk iz 1969. godine crtao takođe Alberto Breccia), sa biografskim stripovima o Čeu Gevari i Evi Peron (i jedan i drugi je, takođe, potpisao Breccia, mada ne uvek kao jedini crtač), svakako ne sa Mortom Cinderom (a koji je sledeći Breccijin strip o kome ću pisati), koji se svi smatraju vrhuncima argentnske i latinoameričke strip-umetnosti, ali ovo je najviše zato što je on nastajao kasnije, dobrim delom u doba kada je Argentina već bila demokratska zemlja i njegova oštra socijalna i politička satira su bile značajno prepoznatljivije i razumljivije za starije Argentince (i Latinoamerikance), dok je publika sa drugih podneblja verovatno u Perramusu videla pre svega halucinantni avanturistički narativ prepun bizarnosti, zaključno sa takmičenjem u merenju veličine kurčeva kome predsedava Frank Sinatra lično.



O Brecciji smo već dovoljno pisali u meri da je nepotrebno da još jednom detaljno prolazimo kroz njegovu biografiju. Dovoljno je da kažemo da je do početka izlaženja Perramusa, slavni crtač već iza sebe imao stripove za koje se smatralo da su najvažniji ikada napravljeni na južnoameričkom kontinentu (nabrojani u prethodnom pasusu) i da je period najsvežije diktature u Argentini (1976-1983.) provodio uglavnom ne praveći mnogo buke. Na kraju krajeva, ta je diktatura, pored trideset hiljada drugih nestalih osoba odnela i Héctora Germána Oesterhelda, jednog od najvažnijih strip-scenarista koje je kontinent ikada imao i čoveka čija su umetnička ali i politička inspiracija vodile Breccijinu ruku kroz gore nabrojane stripove. Oesterheld je zbog svojih uverenja, i aktivizma, stradao, a Breccia je uhljeblje našao radeći za evropske izdavače, dok je njegov sin u ovom periodu radio izvanredni ali mnogo više poetski nego politički serijal Alvar Mayor. 

Alberto Breccia je i za radove o Cheu i Evi Peron insistirao da je politička orijentacija bila prevashodno Oesterheldova ruka na delu i da je on ove stripove više radio kao ,,posao" a manje kao iskaz, no onda je došao Perramus i iz njega je provalilo.

Scenarista Juan Sasturain je bio učitelj u školi do početka diktature 1976. godine da bi se od tog momenta prebacio na pisanje, radeći između ostalog knjige za decu, detektivske romane i poeziju. Pisao je i dosta publicističkog materijala, a za nas je pogotovo bitno to da se bavio pisanjem o stripu, između ostalog analizirajući Oesterheldov opus, ali pisao je i za novine pa kasnije radio i uspešne scenarije za televiziju... Perramus mu je jedan od najprepoznatljivijih i najbitnijih radova, strip koji počinje da izlazi u poslednjoj godini diktature i koji u svoj centar stavlja čoveka koji, bežeći od noćnog prepada kojim policija preglasne političke aktiviste odvodi u nepoznatom pravcu, bira da bude potpuno zaboravljen kako bi se spasao. Cena toga je da će i sam zaboraviti sebe i nastaviti da živi kao čovek bez imena, nazvan Perramus samo zato što je to logo ušiven u postavu kaputa koji nosi.

Prva knjiga Perramusa, Plašt zaborava, je i najmračniji deo stripa, sa jasnim refleksijama na nesigurnost u kojoj su građani Argentine živeli ali i sa jasnim postavljanjem ove nesigurnosti i argentinske ,,sklonosti" ka diktaturi u međunarodni kontekst. Još je sa rimejkom Eternauta Breccia bio umešan u strip koji pokazuje da ,,kolektivni zapad" tretira Južnu Ameriku kao resurs i mesto kome se ne sme dopustiti previše slobode, pa i po cenu velikog gubitka ljudskih života, i Perramus je strip koji će latinoameričke diktature ismevati ali pokazujući i kako su one deo svetskog poretka u kome je brutalne režime na kontinentu zapravo odabrao neko drugi, ko na tom kontinentu ne živi.

No, Perramus je nastavio da izlazi i posle odlaska diktature i trajao i nakon ponovnog uspostavljanja demokratije i druga, treća i četvrta knjiga imaju nešto vedriji ton, pogotovo poslednja koja je najrazuzdaniji avanturistički zaplet koji se simbolički bavi vraćanjem osmeha Južnoj Americi kroz sumanutu potragu za zubima izvađenim iz lobanje odavnog preminulog Carlosa Gardela, veoma poznatog argentinskog pevača, kompozitora, glumca i stožerne ličnosti argentinskog tanga. Ko šalje Perramusa i njegov tim u ovu potragu? Pa lično Gabriel Garcia Marques, saveznik u borbi za uspostavljanje slobodne i srećne Južne Amerike ali ne saveznik do te mere da svom terenskom timu neće uskratiti mnoge dragocene informacije kako bi njihova potraga bila komplikovanija i time njegovom sledećem romanu dala složeniji zaplet.



Marques je samo jedna od ličnosti iz stvarnog života koje se pojavljuju u Perramusu, vrlo jasno transformisan u svoju  satiričniju verziju. Iako je u centru narativa čovek bez identiteta i imena (kako su drugi primetili: u čistkama koje je sprovodio diktatorski režim ljudi su izgubili živote i iza njih su ostala samo imena, dok protagonist, zahvlajujući svom kukavičluku zadržava život ali gubi ime), drugi likovi su često jasne aluzije na postojeće ljude ili imenom i prezimenom baš ti ljudi. Pomenuli smo Franka Sinatru, ali i nedavnopočivši crni mag američke spoljne politike, Henry Kissinger ima vrlo prominentnu negativnu ulogu (pod pseudonimom) u ovom stripu, pokazujući patronistički (i imperijalistički) odnos SAD prema južnim susedima, jedan od glavnih Perramusovih saradnika je crni kasapin iz Urugvaja, a koji je očigledna aluzija na samog Alberta Brecciju (rođenog u Urugvaju i sa radom u kasapnici kao prvim plaćenim poslom u životu), a čovek koji Perramusovoj grupici otpadnika i begunaca od raznih režima zapravo daje formu tima i šalje ih na svrhovite misije je Jorge Luis Borges lično.

Perramus je urnebesna, intenzivno latinoamerička kombinacija sociopolitičke kritike i satire, skatološkog humora, avanturističke akcije, oniričke simbolike, poezije. Ovakav strip teško da je mogao i da nastane igde drugde sem u Argentini, mestu na kome se i dalje smatralo da je spoj energične, kinematske akcije i kompleksne političke kritike, sa često sirovim humorom i crtežom neretko deformisanim do nečitljivosti naprosto dobar komercijalni predlog koji će publika odrasla na stripovima iz šezdestih i sedamdesetih rado čitati u nastavcima. Izlazeći u magazinu Fierro, Perramus je brzo pronašao put i do zapadnoevropskih izdavača pa će uskoro dobiti izdanja u Francuskoj i Italiji, to dobiti nagradu Amnesty Internationala 1989. godine. I mada ovo potencira političku dimenziju stripa, važno je prepoznati da ona nikada neće zaseniti njegovu umetničku, ili ako više volite, estetsku dimenziju.



Breccia je ovde već bio prošao većinu faza eksperimentisanja sa različitim materijalima, kolažima, korišćenjem fotografija i Perramus je, mada često skoro neproziran za oko čitaoca koji i sam mora da sebe oduči od uobičajenog načina na koji čita stripove (onako kako je Breccia odučio sebe od ,,običnog" crtanja kada je krenuo u eksperimente), strip strahovite dinamike. On naravno nema ni trunku fotorealizma koji je krasio Chea ili Evu Peron, ali za razliku od Morta Cindera ili Eternauta 1969 koji su i sami, mada intenzivno hermetični, još uvek držali sponu sa realizmom, Breccia je ovde sa obe noge uleteo u domen grotesknog.

Ne nužno u negativnom, skurilnom smislu. Njegovi likovi su razigrano deformisani, pretvoreni u dinamične karikature koje često prepoznajete pre po teksturi nego po konturi. Naravno, Breccia je, kad hoće, izuzetan crtač i njegovi Mr. Whitesnow (Kissingerov alter ego) ili Borges su ekspresivne, vrlo karakterne karikature stvarnih ljudi. Ali je zato sam protagonist, Perramus, jedna intencionalno bezizražajna, od kartaktera i identiteta ispražnjena figura. Strip njemu njegov kukavičluk, dakle, ne oprašta, ali mu daje priliku da se do kraja za njega iskupi i Perramusova kontura i tekstura do kraja balade poprimaju odlike junaka iz detektivske ili avanturističke fikcije. No, i on i njegovi saradnici (Washington Sosa aka Canelones i ,,Neprijatelj") su deformisani, skoro dekonstruisani likovi koji kroz priču jure sa strahovitom energijom, nikada ne dobijajući čistotu crta lica i ekspresije kao ,,stvarni" likovi koje je Breccia privoleo ovom stripu, ali ostajući bez greške njegovo kucajuće srce, predstavnici zaista ,,stvarnih" (iako fikcionalnih) ljudi iz latinske Amerike koji će proseći kroz političke spletke i imperijalističke igrarije da kontinentu vrate osmeh na lice.



Breccia je, tvrdi Sasturain, od njega zapravo tražio da napiše scenario za avanturistički strip koji bi ovaj mogao da proda Italijanima, Francuzima i Špancima, ali je Perramus spontano mutirao od mračne skaske o gubitku ljudskog pod diktaturom – vojnici i oficiri su gotovo bez ostatka crtani tako da imaju mrtvačke glave umesto pravih lica – u avanturu u kojoj Južna Amerika postaje bolja nego što je ikada bila, pronalazeći put iz intenzivnih poniženja prema strasti i emociji koja će je terati da glavu drži podignutu ponosito i nepokolebljivo.

Nije to ni lak put i autori ovde nikako nisu nežni prema sunarodnicima i komšijama. Njihov fiktivni grad, Santa Maria je zapravo šifra za Buenos Aires (koji je originalno, u šesnaestom veku osnovan kao Santa Maria del Buen Aire) ali i predstavlja njegovu snoliku rekonstrukciju s one strane simboličkog ogledala. Ovaj grad je ponižen i intenzivno urnisan na početku stripa samo da bi borbom za njegovu dušu u drugoj knjizi protagonist i njegova ekipa krenuli u simboličku rekonstrukciju čitave Južne Amerike. Ostrvo koje živi od izvoza guana je verovatno najmanje suptilna metafora koju Perramus koristi, ali rečenica poput ,,govna nisu problem, govna su rešenje" je savršen sažetak ispiranja mozga kojim su poslušnici čikaške škole latinsku Ameriku generalno ali i Aregtninu partikularno strmeknuli u ponor neoliberalizma u sedamdesetim godinama prošlog veka.

U ovom stripu, pak, ne samo što će latinska Amerika sebi povratiti osmeh, već će i taj osmeh njoj vratiti pre svega umetnici, pisci: proverbijalni Borges i Marques. U stvarnom životu, naravno, Borges je umro 1986. godine i pred kraj života se uglavnom držao podalje od politike. U Perramusu on je mastermajnd iza operacije rekonstrukcije duha Argentine i celog kontinenta, politički eksplicitan i, možda, hrabriji  nego što je bio u poslednjim godinama života. No, Perramus je komplikovan spoj osude i optimizma, nostalgije za budućnošću koja se nikada nije desila ali i podsećanje na istorije koje mnogi nisu naučili, mesto na kome se sreću komedija, avanturistički strip, represivna politička drama i skatologija, ali i mesto na kome će Borges konačno dobiti Nobelovu nagradu za književnost koji u našoj vremenskoj liniji nikada nije dočekao.

Nakon čitanja Perramusa osećaćete se kao da ste sišli sa tobogana koji vas je provozao kroz decenije istorije, ispravljajući pritom nepravde, lečeći poniženja i doslovno pokazujući da nije stvar u tome kome je veći nego koliko ste sposobni da ga u odsudnom trenutku, jelte, upotrebite. Ovo je veličanstven strip i jedna od Breccijinih najintenzivnijih grafičkih avantura. Ko je još nije čitao dobrodošao je da ode do najbliže knjižare (recimo ove), naruči strip direktno od Fibre ili od Fantagraphicsa. Nećete, se, naravno, vratiti

Kao neko ko je imao tu nesreću da mu se ne dopadne gotovo univerzalno voljeni i relativno rani rad uglednog autora, uvek imam tremu kada se pojavi novi grafički roman Daniela Clowesa. ,,Da li ću i ovog puta ispasti sa koloseka i biti na sasvim drugoj frekvenciji od ostatka sveta", zapitam se. ,,Hoće li Clowesova magija i ovog puta da me promaši?"



Možda je taj strah i neosnovan. Ghost World, Clowesov veliki hit iz 1997. godine, treći po redu za autora, a prvi koji je probio granice stripovskog geta i putem Miramaxovog filma napravio od Clowesa neku vrstu mejnstrim ikone makar za određenu generaciju, je mene u tehničkom smislu impresionirao ali njegov melanholični realizam i odsustvo neke jače drame koja bi pravdala sav taj jad protagonista su me žuljali. Fakat je i da sam ja bio značajno mlađi kada sam ga čitao, možda nenaštimovan na Clowesov nesumnjivo majstorski prikazan, suptilni suburbani ennui, da sam u stripu tražio radikalniji socijalni komentar koji mu nikada nije bio ambicija pa sam zato bio razočaran. No, stoji da je sve što je Clowes uradio nakon Ghost World, a što sam imao prilike da čitam, kod mene naišlo na izrazito pozitivan respons i da njegova pozicija kao jednog od najvažnijih severnoameričkih autora nezavisnih grafičkih romana poslednjih dvadeset godina nije ugrožena u nekom mom ličnom panteonu.

Sigurno je pomoglo i što je dobar deo onog što je Clowes radio kasnije bio stilski i tonalo drugačiji – i od Ghost World i međusobno – i da se ovaj talentovani čovek nikada nije dao uhvatiti u zamku manirizma i ponavljanja jednih te istih ideja, zapleta, ali ni atmosfera i senzibiliteta. Ako kod, na primer, Jeffa Lemirea manje-više uvek znate šta da očekujete makar u ravni atmosfere i emocije koje će njegovi creator owned radovi prenositi, kod Clowes uvek znate da ćete biti iznenađeni i da će svaki naredni rad biti – možda i radikalno – drugačiji od prethodnog.

Clowes je naprosto, čini se, uspeo da sebe postavi u poziciju gde mu proizvodnja stripa nije nasušna egzistencijalna potreba gde bi on gladovao u slučaju da ne objavi ništa jedno vreme, pa je kadar da svaki sledeći strip bazira na autentičnoj inspiraciji i, a što je valjda jednako važno, potrebi da nešto KAŽE.

Otud je i grafički roman o kome danas pričamo, Monica, neka vrsta Clowesovog povratka na scenu, s obzirom na to da sedam godina nije ništa objavljivao, ali i strip koji se razlikuje od najveće većine onog što se trenutno objavljuje na severnoameričkom kotinentu time što umesto da žanr koristi da govori umesto njega, koristi žanr da nešto KAŽE. To što Monica govori nije ni jednoznačno pa čak ni lako za tumačenje i sažimanje, ali energija ove priče doslovno ima ukus, miris i vrelinu ,,velikog američkog romana" i predstavlja, barem u očima ovog blago okasnelog ljubitelja Daniela Clowesa, jedan od njegovih najfinijih radova. Ako ne i najbolji.



U mnogo navrata sam već ukazivao kako crtači i scenaristi koji inače pružaju korektne, zanatski zadovoljavajuće radove unutar mesečnih serijala, umeju da se prosto drsko levelapuju jednom kada se izvuku iz žrvnja mesečne serijalizacije. Odjednom dobijamo promišljene višelojne priče sa kompleksnim narativima i dubokim simbolikama, ali i crteže, lejaut i kolore koji su na kreativno sasvim desetom nivou u odnosu na mesečni produkt. Clowes je, možda, ekstreman primer za ovo jer je između njegovog prethodnog grafičkog romana, Patience i Monice prošlo sedam godina (mada je sam strip rađen tokom pet godina), ali je istovremeno i izvrstan primer jer je Monica strip čiji je grafički identitet istovremeno toliko intenzivan a toliko minuciozan da je samo prelistavanje ovog Fantagraphicsovog rada neka vrsta kratkog kursa iz nove američke istorije i istorije (makar dela) američkog stripa iz druge polovine dvadesetog veka. Clowes je svoje ranije grafičke romane prvo objavljivao u serijalizovanom formatu u magazinu Eightball i mada Monica nije u tehničkom smislu tako nastajala, ona je svakako podeljena na jasno odvojene celine (njih devet) a ovo su istovremeno i poglavlja u biografskoj priči o ženi po imenu Monica, ali i zasebni stripovi rađeni u različitim žanrovskim formatima, povremeno sa iznenađujuće velikim razlikama u tonu i motivima. Na wikipediji se u nekom momentu pominje kako su Clowesa umeli da porede sa Davidom Lynchom na ime specifične kombinacije ,,kiča i groteske", ali je Clowesov stil uvek bio specifičan za njega i nikada nisam video, sem tehničke, nikakvu sličnost u tonu ili namerama između dva autora. No, stoji da je i dobar deo Lynchovog opusa bio neka vrsta pokušaja da se Amerika opiše i sažme kroz njene ekscentričnosti, bljeskove u podsvesti koje je teško verbalizovati ali koji predstavljaju značajan a neizgovoren deo deljene kulture i ovoga sam se setio čitajući Monicu koja se bavi sličnim stvarima.

Monica tako počinje kratkim poglavljem koje se celo sastoji od razgovora što ga vode dva pripadnika američke vojske na službi u Vijetnamskom ratu i Clowes kroz ekstremno sočan dijalog pretresa čitav onaj generacijski strah o tome da dok oni krvare za demokratiju u jugoističnoj Aziji, njihove devojke kod kuće daju pičke hipicima i na neki način izdaju čitav američki san. Već drugo poglavlje će pokazati situaciju iz drugog ugla i Ameriku sa kraja šezdesetih u kovitlacu seksualne revolucije, pop-art mode, psihodeličnih droga i Monica, koja se rađa u ovom poglavlju postaje narator ovog stripa, šetajući se slobodno uz i niz vremensku liniju i pokušavajući da pronađe neki smisao u svom životu sastavljenom iz niza bizarnih epizoda.

Retki su stripovi koji se uopšte usuđuju da imaju protagonistkinju koja se ni ne pojavljuje u prvom poglavlju, u drugom je beba što je majka gura u kolicima gunđajući što kontraceptivna sredstva koja je koristila nisu dala rezultat, a u poslednjem je stara, sedokosa žena koja pokušava da misteriju iz svoje mladosti reši na jedan dirljivo očajnički način, i da nekako čitav raspon njenog života bude prikazan u narativu koji decidno odbija da bude žanrovski ali i motivski određen. Hoću da kažem, Monica je mogla da bude samo niska nepovezanih pripovesti, sa različitim protagonistima koji upadaju u bizarne situacije i da bude objavljena kao antologija koju bi ljudi hvalili na ime ideja, motiva, duha, energije, ali Clowes je sasvim namerno – i metodično – sve ove priče povezao u biografiju žene koja, iako očigledno nije ,,stvarna", uspeva vrlo intenzivno da trasira put američke kulture kroz mnoge skrivene rukavce.



Teško je, da odmah kažemo, reći ima li Monica jednu i jednoznačnu ,,poruku", centralni motiv kojim strip treba da se bavi i pančlajn kojim poentira. Magično realistično finale – a koje se naslanja na element magičnog realizma iz jednog od prethodnih poglavlja – sugeriše da nije tako i da se autor odlučuje da samo svojoj heroini da snoliku završnicu koju bismo mogli da čitamo kao gorkoslatki hepiend, samo da nije tog poslednjeg panela koji na fantastično perverzan način preokreće čitav narativ i sasvim namerno ruši sve što smo mislili da smo nekako razumeli u ovoj halucinantnoj priči. Skoro da ne mogu da se setim ni jednog stripa koji sa takvim autoritetom i spretnošću vodi čitaoca do finala nizom stranputica i namerno izuvijanih stazica i u trenutku kada ovaj misli da je konačno počeo da povezuje niti motiva i zapelta u nešto iole koherentno, ima hrabrosti da mu izvuče tepih ispod nogu, a da to ne deluje kao jeftin anti-pančlajn već kao izazov da strip ponovo čitate iz početka i u njemu tražite druga značenja za stvari koje ste već pročitali ali koje možda sada imaju sasvim novi kontekst da ih odredi.

Pokušati da se dedukcijom pronađu Clowesovi ,,stvarni" motivi i značenja ovog stripa su išli i u smeru skeniranja njegovog privatnog života i traženja paralela u ovoj biografiji – na kraju krajeva Clowes je slavu stekao pišući o ženama generacije iks koje se nelagodno osećaju u svojoj dodeljenoj društvenoj ulozi, pa kada vidimo još jednu takvu, teorije se same od sebe ispliću, pogotovo što je Monica i delom pripovest o devojčici koju majka ne želi da podiže i predaje je drugima na staranje, a što bi MOGAO biti eho Clowesovog ličnog životnog iskustva vezanog za to da je njegova sopstvena majka njega predala babi i dedi kada je napunio pet godina. No, autor je eksplicitno rekao da mu je i samom palo na pamet da će ljudi tako čitati ovaj deo Monice i naglasio da ne postoji ni jedan jedini detalj u ovom stripu koji se može povezati sa događajima u njegovom životu, iako je svakako posegao za sopstvenim emocijama kada je pisao o iskustvu odrastanja bez majke.

No, Clowes, to bi trebalo da do sada znamo, nije memoarski strip autor, a što je česta pojava kod klasičnih andergraund stripadžija u Severnoj Americi (Pekar, Crumb, Head itd. ali i Clowesov ispisnik Chester Brown sa svojim docnijim radovima) ali i velikog broja današnjih nezavisnih autora o nekima od kojih sam i ja pisao. Clowes ne piše o svojim doživljajima, pa čak ni o doživljajima ljudi koje poznaje, a koje bi pokušao da predstavi kao nekakav poopštavajući narativ. Clowes čak nije ni na talasnoj dužini jednog Charlesa Burnsa (nekoliko godina starijeg i zvanično priopadnika baby boomer generacije za razliku od Clowesa koji je rani džen ekser) iako zahvatanje u bizarno, podsvesno i onostrano svakako možete pronaći kod obojice. Burnsov Black Hole je i pored svog onostranog koje je sadržao, imao jasnu memoarsku dimenziju koja naprosto ne postoji u Monici.

Jer, Monica je, kao i većina Clowesovog rada, ,,postomdernije" postavljena. Ona za svoju osnovu uzima literaturu a ne život i ovde je to i jasno sugerisano različitim žanrovskim aromama u različitim poglavljima, sa naklonima ratnom stripu, romansi, biografskom striipu, pa onda različitim žanrovskim formama horora i palpa. U jednom poglavlju imamo melanholičnu i dirljivu priču o duhovima, u drugom zastrašujću lavkraftovsku halucinaciju, u trećem neku vrstu detektivskog procedurala. Kultovi, tipično američkog mirisa, sa komplikovanim pravilima, naučnofantastičnim osnovama za svoja religijska verovanja, ispiranjem mozga i eksploatativnim praksama prema svojim članovima (pogotovo članicama) zapremaju jedan značajan deo narativa i sasvim je fer ako čitaocu ili kritičaru ovo bude jedan od pamtljivijih momenata, gde može da namiriše socijalnu kritiku koja bi bila usmerena prema sajentolozima ili nekim manjim, lokalnijim kultistima.



Ali naravno, to je ZAISTA samo jedan od elemenata američke kulture sa kojima se Clowes ovde igra. Drugi će Monicu prepoznati kao prevashdno narativ o ženi koja čitavog života pokušava da popuni prazninu koja je ostala iza odsutne majke i ovo je takođe sasvim legitimno čitanje sve dok ne mislimo da je to nužno i jedino čime se strip bavi. Ponovo, Clowes se bavi pre svega literaturom (odnosno fikcijom, gde možemo ubrojati i film i strip i poeziju itd.) radije nego stvarnim svetom i Monica je PRE SVEGA serija žanrovskih disekcija u kojima se žanrovski motivi prepoznaju, analiziraju, neretko duhovito obrađuju (ili ako hoćete, blagonaklono ismevaju) da bi na kraju ,,poruka" ako je baš neophodna bila i to da su životne priče nesvodive na žanrovsku fikciju. Da će zbog svojih tropa i pravila, zbog očekivanja publike i radnih navika autora žanrovska fikcija uvek biti doslednija sebi nego životu, često šaljući poruku koji smo naučili da onda posmatramo kao životno pravilo iako ona to nije.

Monica je zato narativ koji pravila prepoznaje, identifikuje, čini vidljivim a onda uživa u tome da ih ne samo prekrši već naprosto napusti. Način na koji se život protagonistkinje razvija ,,nemoguć" je ne samo u stvarnom svetu već i u literaturi, ovde nema očekivanog žanrovskog ređanja motiva, postavki i razrešenja i Clowes u svakom poglavlju prevazilazi žanr, ne zato što ga ne voli – pa pogledajte kako on ovo crta!!!! – već zato što ne želi da čitaoca po zaklapanju stripa ostavi sa nečim poznatim u glavi, što bi ovaj lako smestio u već pripremljenu mentalnu fioku i bio zadovoljan što je sve ,,razumeo". Naprotiv, Monica je jedan od najfinijih primera ,,rada nerazumevanja", korišćenja poznatog da nam se ukaže na nepoznato i kreiranja konfuzije u čitaocu koja će biti podsticaj za kognitivni napor kako bi konačna forma ovog stripa bila rezultat združenog delanja autora i čitaoca.

I ako to sad zvuči kao da pokušavam da kažem da bi Monica mogla da znači bilo šta što vi poželite, fer, ali ne pokušavam to da kažem. Monica ima vrlo STVARNE elemente. Bol i agonija koje likovi osećaju – ovo je na kraju krajeva strip Daniela Clowesa, znate da likovi moraju da pate iznutra – su vrlo opipljivi, nimalo umanjeni time što su likovi, sa Monicom na čelu, očigledni žanrovski konstrukti. Sama Monica, vrlo brzo to prepoznajemo, uprkos sigurnom memoarskom zapisu kojim nas iz prvog lica vodi kroz decenije narativa i deluje kao da govori sa pozicije iskustva, znanja, stečene mudrosti, nije samo nepouzdani narator, ona je vozilo potrebno čitaocu da prođe kroz ovu istoriju ali ne i neko ko zaista uči i uverljivo sazreva onako kako bi literatura želela da verujemo da ljudi sazrevaju. Štaviše, činjenica da Monica sa godinama ostaje naivna ali i da ima sasvim razlilčita interesovanja i motivacije je čini stvarnijom od prosečnog lika iz fikcije i prikazuje ogoljenu ljudskost u mnogo ranjivijem svetlu nego što je prosek.

Ali Monica uprkos svojoj fiksaciji na majku i spoznaju da nikada nije uspela da je se oslobodi, možda i najstrašnije od svega, nije čak ni protagonistkinja ovog narativa. Ili makar nije VAŽAN lik. A što je poslednji, bolni preokret koga postajete svesni tek na kraju. Monica je neko kome se stvari događaju, ko pred kraj svog života shvata da nije posebna a onda se i čitalac priseća da se ni početno a ni druga poglavlja ne vrte nužno oko nje već oko ljudi koji su povezani sa širim narativom čiji pančlajn dobijamo tek na poslednjem panelu u stripu. Monica je time jedan od najtragičnijih likova koje je Clowes do sada stvorio – uprkos tome što je dobar deo njenog biografskog stripa duhovit, satiričan, na momente sasvm razigran – jer ako po inerciji nju prihvatimo kao neku vrstu duhovnog dvojnika čitaoca u svetu stripa onda njena konfuzija, njen celoživotni osećaj nedostajanja, njeno lutanje i, ključno, njene transformacije u sasvim druge osobe tokom godina i decenija, pa onda na kraju i to odsustvo protagonizma, postaju metafora za naš život. A to je zastrašujuće teško progutati. No baš zbog toga je dragoceno da imamo ovakve stripove koji će nas opčiniti začudnim, nasmejati bizarnim, uplašiti grotesknim i naterati da mislimo. Fantagraphics ovaj strip, verovatno najbolji koji je izašao tokom 2023. godine, prodaje ovde.

Pokretanje novog Green Arrow serijala koji je DC počeo da publikuje u Aprilu prošle godine je za mene bio jedan od onih momenata kada vam se raspoloženje u sekundi drastično popravi jer dugo odsutni omiljeni superheroj dobija novi serijal, pa makar i samo kratež od šest brojeva, da bi se u sledećoj sekundi strmoglavilo prema tvrdom patosu nakon što vidite ime scenariste potpisanog na koricama. ,,Da li Joshua Williamson ima nešto protiv mene LIČNO?" zapitao sam se sasvim razumno i ni malo paranoidno. ,,Prvo je mrljavio sa Superman/ Batman, onda je upropastio Deathstrokea, a sada", mislio sam dok su mi na čelu izlazile graške ledenog znoja, ,,sada je došao po Green Arrowa." Zar ti nije drago, Mehmete, pitate vi sad zlurado, što je u ovom trenutku Nightwing još uvek bezbedno parkiran u dvorištu Toma Taylora? Sigurno mu se neće ništa loše dogoditi... za sada.



Ne da tu ima garancije. Williamsonovo pisanje Nightwinga unutar događaja Dark Crisis on Infinite Earths je već bilo dosta grubo i bez suptilnosti i karakternog rada koji je individualnom serijalu o ovom superheroju dao Tom Taylor, a to da je Green Arrow bio jedini član Lige pravde koji se nije vratio svojim, jelte, najmilijima posle smrti koju je ceo tim pretrpeo u Dark Crisis je jedino moglo biti čitano kao zlokobna najava budućih iskušenja.

Iskušenja su tu. Za titularnog superheroja sa lukom i strelom ali i za čitaoca. Da bude jasno, svestan sam da Williamson ima veliku fan-bazu i da dobar deo (od mene znatno mlađih) DC-jevih čitalaca reaguje pozitivno na novi Green Arrow, ali već čitanje prve epizode od inicijalno planiranih šest me je ispunilo svom zamislivom energijom starog, džangrizavog čoveka koji okreće svaku stranicu sa izrazom lica kao da guta živog puža golaća a taj puž golać mu se pritom prethodno israo u papuče.

No, da probamo da ne budemo negativni već od samog početka,* videti novi Green Arrow serijal nakon što je njegova poslednja inkarnacija posle pedeset brojeva završena 2019. godine je svakako lepo. Ovaj je heroj zapravo ostvario popularnost daleko preko onog što bi mu njegova stripovska istorija garantovala na ime uspešne televizijske karijere pa je i DC-ju trebalo dosta dugo da digne ruke od njegovog stripa. To da je Williamson odlučio da iskoristi svoj sada nemali uticaj u DC-ju i dobije zeleno svetlo za miniserijal kome je izdavač je već posle prve epizode – videvši prodaju – odobrio transformaciju u maksi serijal od dvanaest brojeva, to su dobre i lepe stvari. Williamson svakako nije seo da piše Green Arrow zato što je to stvar prestiža – bezbedno je reći da DC ne mari mnogo za ovog heroja poslednjih godina – i njegove pripreme za ovaj scenario, koje su se sastojale od čitanja velikog dela postojećeg opusa o šmekeru u zelenom, su zagarantovale visoku gustinu referenci i direktnih citata nekih važnih delova biografije Olivera Queena u ovom stripu.
*mada smo za to, posle trista reči, već debelo zakasnili



No, što bi rekli mangupi, Williamson gonna Williamson i mada njegov Green Arrow, srećom, nije takva kršina kakav je bio Deathstroke Inc. (u međuvremenu predat na staranje Edu Brissonu a onda humano uspavan), ovo istovremeno nije ni Green Arrow kakvom sam se nadao ili kakav bih uopšte želeo da čitam. Svakako, imati Seana Izaaksea na olovkama je lepa stvar koja obezbeđuje ovom stripu spektakl i energiju – a čemu neizmerno doprinosi i kolor koji radi Romulo Fajardo Jr – ali kod Williamsona se poslednjih par godina SVE pretvorilo u spektakl i scenarista koji je nekada umeo da postavi saspens i da nas zaintrigira likovima što iskaču iz standardnih formata je u poslednje vreme poznatiji po posezanju za readymade rešenjima, prostoj karakterizaciji i verglanju koncepata koji stripu treba da daju dimenziju epskog iako ono što se u stripu događa zapravo deluje tanušno, prvoloptaški, neubedljivo, najgore od svega – nezanimljivo.

Evo, na primer, ova priča, a koja se, kako nas uslužno obaveštava naslov kolekcije što izlazi u Martu, zove Reunion, počinje sa Oliverom Queenom, titularnim zelenim, jelte, strelcem, kako se budi na plaži što je zapljuskuje okean, ali, čim malo digne pogled vidi se da to nije ni jedan od okeana koje poznajemo na planeti Zemlji i naš junak uz mnogo rezignacije, pa i malo eksplicitnog besa shvata da je PONOVO izgubljen na morskoj lokaciji daleko od svega i svakog koga poznaje i zaklinje se da će nekako pronaći put do svoje porodice iako ne zna ni na kom se mestu u univerzumu nalazi. Williamsonu je ovo način da napravi jasnu referencu na ono što je danas zvanični, kanonski ,,oridžin" Green Arrowa i njegovu avanturu na tropskom ostrvu gde je od razmaženog bogataša postao viđilante sa lukom i strelom SAMO SVE TO SPEKTAKULARNIJE, ali meni, kao čitaocu koji ove stvari čitam decenijama, ovakav ulazak u priču izaziva samo mrgođenje i pomisao da su moderni scenaristi, ali Williamson pogotovo, izgleda nesposobni da napišu priču koja će uzeti poznati lik, sa poznatim karakterom a onda ga smestiti u nove okolnosti koje su oni sami izmaštali, i umesto toga smatrati da je vrhunac modernog superherojskog stripa kada citirate klasične superherojske stripove. Na ovom mestu je legitimno pitati se da li će Green Arrow u ovom stripu ponovo umreti, jer je to bio takođe jedan od definišućih događaja u njegovoj biografiji i, mislim, naravno da hoće. I to čak nije i neki veliki spojler jer se njegova ,,smrt" i ,,vaskrsenje" ovde dešavaju u rasponu od dve table pa optužba da Williamson samo reciklira najvažnije bullet pointe sa Wikipedije i ni ne razmišlja o tome da bi ovakvi događaji u nečijoj biografiji (makar i fiktivnoj) trebalo da ipak imaju neku težinu kao dobija sve više argumenata.

But wait, it gets worse. Green Arrow: Reunion je, pokazuje se par strana nakon uvoda, zapravo ansambl-strip. Njegova tema je ,,porodica" i rijunion iz naslova se zapravo odnosi na Olliejeve pokušaje da preko svemira nekako dođe do svoje porodice iako deluje kao da se neka vrlo sudbinska sila protiv toga zaverila. Ovo znači da ćemo solidan broj stranica provesti čitajući ne o Oliveru već o Royju Harperu, Connoru Hawkey, Dini Lance i Lian Harper i, mislim, ovo ne i bio toliko strašan predlog kada bi Williamson samo ulagao malo više energije u rad sa likovima.

No, on je ne ulaže. Ovo je priča u kojoj se radnja odvija tako vratolomno, lokacije se tako brzo menjaju, a jedna spektakularna scena stiže drugu da likovi stižu maltene da izgovore samo ekspozitorne rečenice. Oliver je praktično jedini koji dobija malo prostora za karakterizaciju (u prevodu, uspeva da pokaže vdve emocije) dok su svi ostali nameštaj, a podzapleti koje Williamson ubacuje služe uglavnom da se naprave spone sa drugim stvarima koje se trenutno događaju u DC univerzumu i nisu bitne za osnovnu priču. Drugim rečima, Peacemaker, Peacewrecker, Amanda Waller – niko od njih nije važan za osnovni zaplet ovog stripa i mada ih je uvek lepo videti, njihovo prisustvo samo doprinosi utisku da je Williamson podzaplete ovde ubacivao lopatom i da centralni narativ trpi zbog toga.



Mada, da bude jasno on trpi i inače. Green Arrow: Reunion je možda i ogledni primer za moderni superherojski strip čije je pripovedanje zasnovano na kombinaciji konstantnog ,,iznenađivanja" čitaoca ali i konstantnog podsećanja tog istog čitaoca da nema čime da bude iznenađen jer scenarista doslovno samo reciklira stare zaplete i likove. Reći da je ovaj strip teško pratiti jer se glavni junaci svakih par strana teleportuju (protiv svoje volje) na druge lokacije u svemiru, susreću svoje verzije iz raznih vremenskih perioda, dobijaju kriptične poruke iz budućnosti, upliću se u lokalne priče na planetama na kojima neće ostati dovoljno dugo da mi vidimo rasplet, susreću DRUGE verzije svojih starih prijatelja pa se sa njima bore, sve to reći znači i dati Williamsonu previše kredita. Green Arrow: Reunion nije kompleksan pa čak ni komplikovan strip. On samo pokušava da svoju veoma jednostavnu ideju – Oliver Queen je nekada bio avanturista a sada je porodičan čovek ali porodicu je teško okpiti na jednom mestu kada su svi u njoj superheroji – ispriča na tako bučan način da se ostavi utisak dubine.

Priznajem da kod mene to nije profunkcionisalo na najbolji način. Počev od karakterizacije glavnog junaka koga Williamson svodi na antiheroja usijane glave čiji je modus operandi da ga mrzi da mnogo razmišlja i radije će stvari rešavati akcijom ma kako ona nepromišljena bila, pa preko lapidarnog preletanja preko društava, civilizacija, likova i zapleta na drugim planetama koje vidimo samo u prolazu i površno, sve do ,,šokantnog" otkrića ko to u stvari stoji iza nečega što deluje kao kletva koja sprečava Oliverovu porodicu da se okupi na jednom mestu – sve to je površno, na prvu loptu, predvidivo, klišeizirano i bez stvarne energije. Taj ,,tajanstveni" zločinac koji stoji u pozadini cele priče? Verovatno ste pogodili o kome se radi bar nekoliko strana pre nego što nam ga strip otkrije ne samo zato što Green Arrow i nema neku veliku galeriju neprijatelja nego i zato što Williamson naprosto ni ne pokušava da radi išta drugo do da reciklira istoriju glavnog lika i pretvara se da on to na neki način nju komentariše sa modernim senzilbilitetom.



No, s obzirom na to koliko je glavni lik ovde pojednostavljen, svaki komentar deluje zlonamerno. Kada Oliver Queen u jednom momentu ima unutrašnji monolog i kaže da je Dinah njemu u životu jako važna jer je između ostalog pomogla da bude malo manje svinja* nego što bi inače bio, ovo je ničim podržan iskaz, baš kao i prethodni njegov iskaz da je Dinah ,,najbolja". Williamson nema ni vremena ni interesovanja da likove vidimo kroz njihove radnje i umesto toga nam daje prečice do njihove karakterizacije. Ona je ,,najbolja", on je, eto, svinja, ali se trudi, a sve to saznajemo iz dve rečenice ekspozitornih monologa.
*konkretni termin je cenzurisan ali iz konteksta bi se reklo da je ,,asshole"

A mislim, nije da nemamo obiman korpus stripova u kojima smo videli zašto je ona najbolja, zašto je on simpatični bogataš sa kompleksom niže vrednosti, a koji pokušava, zaista se trudi, da svetu pomogne nesebičnim žrtvovanjem za slabije od sebe. Kada je pre Williamsona ovaj strip pisao Benjamin Percy on je vratio Green Arrowu njegovo intersovanje za rešavanje društvenih nepravdi (štaviše eksplicitno ga nazivajući ,,borcem za socijalnu pravdu" što se mora poštovati znajući koliki je to red fleg za alt rajt budaletine koje se prave da im je stalo do superherojskog stripa) i imam utisak da je bio MNOGO bliži srži karaktera ovog lika, makar po tematskim fokusima njegovog stripa. Williamsonov Green Arrow je tek nekakav opšti ,,matori" superheroj koji nema stvarne supermoći i vreme provodi u kontemplaciji kako bi voleo da sedi negde okružen svojom porodicom i njegove aktivnosti u ovom stripu su izvan toga suštinski besciljne. Sem par simboličnih, drive by mešanja u tuđa posla na tuđim planetama, Green Arrow ovde nije superheroj koji se bavi ičijim problemom sem svojim sopstvenim i to Green Arrow: Reunion čini neobično nezanimljivom pričom, posebno kada Williamson krene da ubacuje putovanja kroz vreme i verzije likova iz paralelnih univerzuma.



Da bude jasno, nije sve u ovom stripu toliko loše koliko deluje na osnovu gore ispisanog. Williamsonov scenario je makar konzistentan u praćenju te svoje teme i stariji čitaoci će svakako biti zantrigirani kada vide da se u jednom od set pisova pojavljuje Parallax, tako da je ovo čitljivo, ako već ne SJAJNO. Scena gde se Peacemaker i Speedy takmiče u pogađanju mete je duhovito ispisana i nacrtana. Plus, Izaakseov crtež generalno, sa Fajardovim kolorima, radi dosta toga da strip koji se dešava na naprosto PREVIŠE lokacija drži na okupu i učini vizuelno konzistentnim i prijemčivim. Kostimi su dobro dizajnirani, akcija je svakako spektakularna, a kada u kasnijim epizodama na crtežu gostuju Phil Hester i Trevor Hairsine, sa stilovima koji se dosta razlikuju od Izaakseovog, to je opravdano tim skakanjme između vremenskih tokova i različitih verzija likova. Troy Peteri na leteringu takođe sve solidno drži na okupu.

No, Williamson u ovom trenutku naprosto nema u sebi PRIČU koja ne bi podrazumevala multiverzum, vremeplovljenje i prepričavanje starih stripova, ostavljajući maleni originalni deo zapleta Green Arrow: Reunion da se koprca u cunamiju reciklaže, proste, grube karakterizacije i jalovog, ali makar lepo šljaštećeg spektakla. S obzirom da je Reunion sa šestom epizodom zaokružio kompletan originalni zaplet, pitam se šta će strip DALJE raditi kada krene u sedmu epizodu i nadalje, s obzirom na šuškanja da ovo može da preraste i u tekući serijal. Više bih voleo da ga vodi neko drugi a ne Williamson, naravno, ali je svakako za sada lepo da je on Green Arrowa makar vratio u rotaciju. Kolekcija, rekosmo, stiže u Martu i možete je kupiti ovde, a serijal možete pratiti ovde.

Sad će to da izgleda kao mazohizam, ali mene neka kombinacija osećaja dužnosti i još uvek neumrle radoznalosti podstiče da čitam većinu company crossover DOGAĐAJA koje objavljuju dve velike superherojske kuće, iako gotovo po pravilu o njima kasnije pišem sa ogorčenošću kao da sam hteo da pojedem knedlu sa šljivama a nekom čudnom igrom sudbine zagrizao u snežnu grudvu u koju je neko prethodno umotao konjsku balegu. Ponekad stvari nisu tako loše, a ponekad mi čitanje takvog stripa oduzme i životnu radost i motivaciju da uzmem sledeći superherojski strip u ruke. Ali ponekada nisu tako loše i drama, vodvilj, i, mada retko, unikatni filozofski uvidi, umeju da me podsete na osobenosti superherojskog žanra a koji je jedini format gde možete dobiti na istom mestu ovoliku količinu kiča i kompleksnog promišljanja ljudskog stanja upakovanih u modernu, mutirajuću mitologiju.



E, sad, s obzirom da sam se pre par meseci bez mnogo zadrške istovario po Dark Crisis on Infinite Earths i, uprkos poodmaklim godinama i pozi odmerenog veterana čitanja superherojskog stripa koga ništa više ne može posebno da iznenadi, fejlovao u tome da nađem išta lepo što bih rekao o ovom DRAMATIČNOM DC-jevom krosoveru (ako na stranu stavim lep crtež stavljen u službu užasnog scenarija), zaista će delovati kao mazohizam kad kažem da sam onda pročitao ne samo svih šest delova narednog DC-jevog krosovera*, urađenog za polusezonu 2023. godine, a koji je napisao isti scenarista, nego da sam onda disciplinovano pročitao i sve povezane dvodelne miniserijale a kojih je bilo ravno dvadeset. Sve u svemu potrošio sam 4-5 večeri svog života da isprocesujem pedesetak epizoda superherojskog stripa, znajući unapred da centralni događaj piše scenarista od koga skoro da sam sasvim digao ruke i da su male šanse da mi se tu nešto dopadne. I izašao sam na drugu stranu... neozleđen? Čak i umereno zabavljen. Ispostavlja se da je strip koji je napravljen potpuno mehanički, kao puka marketinška nužda da DC ima čime u drugoj polovini godine označi NOVU epohu u istoriji svog univerzuma naslovljenu sa Dawn of DC, na kraju porodio više zabave i *GULP* koherentnije pripovedanje od Dark Crisis on Infinite Earths i možda i potvrdio onu izraubovanu poslovicu da je manje ponekada više.
*dobro bio je i Lazarus Planet u međuvremenu...

Da se razumemo, Knight Terrors, jer naravno da pričamo o ovom krosoveru koji je izlazio između Jula i Septembra prošle godine, je u meni izazvao neočekivani pozitivno somatski respons onog trenutka kada sam u najavama video da će njegov centralni protagonista biti ne jedno od svetog trojstva DC-jevih superheroja, niti neki od Titana koji su pripremani za NAREDNI DC-jev krosover, pa čak ni likovi iz prve ili druge postave Lige pravde (znate već, Aquaman, kome je film krenuo u bioskope par meseci kasnije, ili Green Arrow čiji je aktuelni strip uzeo da piše isti scenarista kao i Knight Terrors, ili, evo Hawkman, kad smo ga već imali u prošlogodišnjem filmu o Black Adamu) već jedan srazmerno skrajnut old school lik za koga ja imam nesrazmerno mnogo ljubavi na ime čitanja stripova iz  šezdesetih i sedamdesetih: Deadman.



Ima više razloga što sam kao dete zavoleo Deadmana, jedan je svakako taj preelegantni dizajn kostima a za koji je bio odgovoran veliki Carmine Infantino, ali onda je tu bila i čitava ta ideja da je u pitanju superheroj koji je mrtav, praktično je duh, i praktično niko i ne zna da on postoji a on ipak sedi ovde među nama, u svetu živih, stalno nešto melanholično dumajući o tome kako je njemu život sasečen u korenu (Boston Brand je bio cirkuski artist na trapezu koga je atentator ubio iz puške usred predstave a publika je mislila da je sve to deo te iste predstave, jer, da, DC je krajem šezdesetih znao da se dobre ideje VALJAJU reciklirati što više) i nikada neće osetiti ljudsku toplinu, a ipak se cima oko toga da pomaže ljudima svojim posebnim duhovskim moćima. Bila je kasnije jedna epizoda u Brave & the Bold, crtao ju je NAJVEĆI Jim Aparo, u kojoj Deadman poseda Betmena, kako bi rešio komplikovan, jelte, kriminalni slučaj (koliko komplikovan uopšte može da bude kada se postavi i reši unutar dvadeset strana, jelte) ali onda shvati da kroz život Brucea Waynea ponovo ima iskustva te ljudske topline i jednostavne lepote ŽIVLJENJA i posle mu je teško da napusti toplo ljudsko telo i krizira i na kraju je dostojanstven i tužan i JEBEM MU MATER NE PRAVE DANAS TAKVE STRIPOVE, NE UMEJU.

Enivej, kada sam video da će Deadman biti glavni junak Knight Terrors, malčice sam se odobrovoljio pa i zainteresovao, a i čitava horor-postavka ovog događaja mi je delovala kao zapravo bolje ugođena sa partikularnim spisateljskim veštinama Joshue Williamsona nego uobičajeni multiverzalni drek na koji me je navikao poslednjih par godina.

Znam, u nekoliko poslednjih prikaza sam vrlo kritički pisao o Williamsonu i naprosto imam utisak da on ovo što radi radi što mora i da je ideja o tome da je multiverzum i motiv i zaplet i rešenje i preokret i sve u stripovima koje on radi za DC poslednjih nekoliko godina njemu zapravo nametnuta i Knight Terrors je lepo podsećanje da je u pitanju čovek koji je pre sad već dosta vremena pažnju strip-publike na sebe skrenuo izvrsnim horor-serijalom za Image Comics, Nailbiter. Knight Terrors ni slučajno ne spada u isti podžanr horora kao Nailbiter (koji je bio small-town-suspense priča o poremećenom serijskom ubici i doslovno grizaču noktiju) i ovo je mnogo grandiozniji narativ u kom će Sandman i Robin u jednom trenutku da se biju sa otelotvorenim košmarima što izgledaju kao demoni napravljeni od nekog satanskog plastelina, ali Williamson je ovde ZNAČAJNO više fokusiran i jasniji u pripovedanju i slanju te neke PORUKE nego što je bio u bilo kom od DC stripova iz poslednje 2-3 godine a o kojima sam pisao.

E, sad, Knight Terrors je jedan, rekoh, vrlo mehanički sklopljen narativ u kome opasan negativac traga za predmetom koji će mu omogućiti totalnu dominaciju nad STVARNOŠĆU u svim njenim pojavnim oblicima, a što ubraja i snove, a grupica trećepozivaških superheroja mora da mu izađe na crtu jer su svi ostali u žešćem nokdaunu i da, boreći se protiv pomenutih košmara od satanskog plastelina, ali i protiv stalno, čini se, menjajućih pravila po kojima STVARNOST sada funkcioniše, nađu taj predmet pre njega i, uz ozbiljne žrtve i srčanost, u minut do dvanaest spasu ceo svet. No, Knight Terrors ovaj templejt uspeva da iznese sa značajno više elegancije nego što je bio slučaj u recentnom pamćenju i tu sad ima nekoliko faktora što su presudno doprineli.



Prvi je svakako to da je Williamson ovde bio rasterećen od dužnosti da ovo bude strip koji ponovo ispisuje istoriju DC univerzuma od nule. Sitni retkoni i popunjavanja praznina se ne mogu izbeći, naravno, ali ovo je strip koji uzima neke vrlo stare likove a onda *GULP* radi sa njima, dakle, trudi se oko njihove karakterizacije i ulaže vreme i prostor u to da pokaže kako se oni odnose prema situaciji u kojoj su se našli i kako na nju reaguju, pa i kako će na kraju njome biti promenjeni. Williamson sve priča iz Deadmanove perspektive, dajući mu na počecima epizoda momente rušenja četvrtog zida gde će se on obraćati direktno čitaocu i imati kratke, efektne refleksije na svoj, život i, uh, post-život i naprosto je prijatno u glavnoj ulozi imati lik koji jako dugo nije korišćen za glavnu ulogu u bilo čemu a koji ima MNOGO potencijala i koga scenarista očigledno voli i poštuje.

Deadman je moj personalni favorit, to smo već apsolvirali, ali to da je Knight Terrors poslužio da se u DC-jev glani kontinuitet vrati Wesley Dodds, ORIGINALNI Sandman, lik koga je legendarni Gardner Fox kreirao (zajedno sa crtačem Bertom Christmanom) još 1939. godine i da taj Sandman sada ima i svoj serijal, pa, to je jedna lepa stvar. Nije da je Dodds skroz zaboravljen lik – popularnost Gaimanove verzije Sandmana zaslužna je i za njegovo povremeno pojavljivanje u krosoverima – ali sa Knight Terrors je dobio protagonizam koji odavno nije imao.

Drugi faktor su crtači. Knight Terrors je strip koji se čitav događa u košmarima – neki od njih su produkt lucidnog sanjanja glavnog negativca, neki su samo privatni košmari likova koje je pokrenuo taj negativac – i u uvodnoj epizodi: Knight Terrors: First Blood smo na olovkama dobili Howarda Portera i kunem se da on nikada nije bio razulareniji i bolji. Porter, naravno, ima istoriju rada na važnim stripovima, kao što je bio Morrisonov Justice League of America, ali je uobičajena teza da je taj strip valjao zbog scenarija a ne zbog crteža. U First Blood Porter istrčava na teren u takvoj formi da je ovo prosto bezobrazan strip u tome kako groteskni horor spaja sa superherojštinom i to sve radi TAČNO kako treba.

Onda su u glavnom delu serijala crtež preuzeli Giuseppe Camuncoli, Stefano Nesi i Caspar Wijngaard sa kolorima koje su dali Wingaard i Frank Martin (Troy Peteri na izopačenom i krvavo sočnom leteringu) i ovo je jedna fantastična vodviljska smeša horora i akcije, košmara i spektakla, teatra i masakra koja na momente izgleda i ,,lepo" ili makar estetski ubedljivo ali pre svega ima energiju groteske i noćne more. Za finalnu epizodu: Night's End, Porter se vraća u akciju a uz njega stiže i Trevor Hairsine, sa kolorima koji je radio Rain Beredo i to je baš onako eksplozivno finale kakvo je bilo potrebno jednom gritty, prljavom superherojskom stripu u kome sav uobičajeni superherojski spektakl treba da bude isporučen kroz goofy horor primeren nekim starijim vremenima.



Treći faktor, da se vratimo na Williamsona, je da je ovo jedna jasna, i solidno vođena priča gde se jedinstvo vremena i mesta poštuje mnogo više nego u njegovim recentnim krosoverima. Zaplet je svakako bombastičan: novi supermoćni zločinac, Insomnia, je stekao sposobnost da ne samo kontroliše ljudske košmare već i da celu planetu u istom trenutku baci u san i, kao da ovo nije dovoljno loše samo po sebi, svi u isto vreme sanjaju svoje najgore more, a on to koristi da nađe mekgafinski ,,čarobni predmet" što ga je njegov rival skrio u NEČIJEM košmaru a koji će mu dati JOŠ VIŠE moći. Deadman je, zahvaljujući činjenici da nije, tehnički gledano, čak ni živ, jedini koji je (nešto manje tehnički) i dalje na nogama i on neće da dopusti da mu takva sitnica što je sada nematerijalni duh stane na put u spasavanju planete od Insomnie.

Deadman će za potrebe svoje misije prvo posednuti Betmena i dobar deo stripa provoditi vozeći telo jednog od ključnih DC-jevih superheroja koje će se pritom sve vreme boriti protiv njega i nametnutog sna, a onda otići i doslovno iz groba dići Wesleyja Doddsa, računajući da nema jačeg saveznika koga možete da stavite na svoju stranu kada se borite protiv neprijatelja koji kontroliše snove. Dodds je, naravno, superheroj stare škole, stasao u vreme kada su tvrde pesnice, gas maska i pištolj sa uspavljujućim gasom bili sve što vam treba da na kraju dana trijumfujete protov svakog zla i njegov pristup problemu je osvežavajuće jednostavan.

I strip onda, uprkos svim uobičajenim komplikacijama i referencama na stare događaje i likove iz drugih stripova koji se ovde ne pojavljuju, i sam deluje jednostavno. Ovo su dva lika na misiji (tri, ako računamo Betmena, koji većinu događaja prespava, a posle se tu pojavi i Robin, i naravno, u finalu dobijamo grupnu tuču sa većinom Lige pravde u prvim redovima ali i sa prominentnim pozicijama koje zauzimaju takvi šmekeri kao što su Detective Chimp i Robotman) koja je zajebana, i pravilo službe se menja svakih nekoliko minuta, ali koji imaju jasan cilj i rade logične stvari da ga dosegnu. I to lepo funkcioniše. Uz sav standardni vatromet i spektakl i sedamnaest preokreta u zadnji čas, Knight Terrors ostavlja utisak jedne (dovoljno) koherentne priče čiji je posebni šarm to da je sebi dala sasvim razumnu slobodu da bude razbarušena, razuzdana, pomalo i neodgovorna, oslanjajući se na logiku sna i primamljivost strave koju možete iskusiti u košmarima a da posle buđenja znate da ste bezbedni.

Nije ovo, da bude jasno, sad kao najbolji superherojski strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana pa ni najbolji krosover u recentnom pamćenju, ali jeste jedan, eh, pa, zaista, MALI, na likove dovoljno fokusiran narativ čija pretenzija nije da rekomponuje prirodu i strukturu univerzuma već da jednu standardnu postavku o moćnom negativcu i underdog herojima odradi sa šarmom koji garantuju istinski poluzaboravljeni i nikada zaista popularni likovi što ovde uleću glavom tamo gde drugi ne bi ni kopačkom i drže neprijatelja na distanci dok se naši ne pregrupišu i dobro još jednom trijumfuje. Neki od nas zbog ovakvih stvari vole suprherojske stripove. Toliko je jednostavno.



But wait, there's more. Pored, dakle, centralnog serijala koji možete čitati kao zasebnu celinu (napominjem da se prva i poslednja epzoda zovu First Blood i Night's End i da nisu numerisane kao ostale četiri) i nikada ne dotaći ni jedan od tie-in stripova, tu je, rekosmo, još ravno dvadeset dvodelnih miniserijala usredsređenih na pojedinačne likove i evo mikroprikaza za svaki od njih kako biste umeli da se razaberete u svemu ovome i odlučili koji od njih će vam biti interesantni za čitanje jednom kad odvojite ceo vikend za ovu ekstravagancu.

Action Comics je zapravo strpao dve priče u svoja dva broja. U jednoj Leah Williams piše Power Girl izgubljenu u svojim snovima i ako volite Power Girl, svakako, ovo je vredno da se pogleda. Ako ne, crtao je Vasco Georgiev a on je odličan. U drugom delu Phillip Kennedy Johnson, dakle, aktuelni scenarista Action Comics piše priču o Supermenovoj ,,dodatnoj" porodici (Conner Kent, Kenan Kong itd.) a koji prolaze kroz vrlo visceralni horor scenario. Ovo na prvu loptu više vuče na Shazam! nego na Supermena ali Kennedy radi potreban minimum karakterizacije a crtež (Mico Suayan i Fico Ossio) SPEKTAKULARNO meša realistični superherojski glamur i BRUTALAN biomehanički horor.

Angel Breaker je priča o jednom od najnovijih likova u DC-ju, njeno prvo pojavljivanje je bilo u Maju 2022. godine, a radi se i inače o liku iz duboke pozadine, pa je ovo verovatno način da mu se da malo mesta pod reflektorima u okviru DOGAĐAJA (naravno, autor lika je Joshua Williamson pa je tu malo radila i protekcija). No, i ako ne znate ništa o Anđeliji, Tim Seely je napisao sasvim korektan black ops narativ koji se ne događa u košmarima već u stvarnom svetu a crtež je obezbedio japanski majstor kawakakkoii stila Acky Bright i, eto, probajte.

Batman je, naravno, pisao sam Williamson i mada je ovo sasvim predvidivo stohiljadito vraćanje na formativne traume i kopanje po nesigurnostima u karakteru najtvrđeg DC-jevog superheroja (ne zaboravimo da se sve ovo događa dok Betmenovo usnulo telo pokreće Deadman i da će Betmen, preko u glavnom serijalu biti VRLO besan kad vidi da ga je ovaj bez pitanja iskoristio kao prevozno sredstvo), Williamson je sve to vrlo časno ispisao a Gullem March daje savršen odnos horor-kodifikacije i betmenovske superherojske elegancije. Slatko je.

Black Adama je napisao i nacrtao Jeremy Haun i ovo je strip iznenađujuće lišen filozofije. Haun je verovatno bio svestan da se nadovezuje na dvanaestodelni maksi serijal o ovom liku koji je pisao Christopher Priest i koji je ceo bio posvećen dubinskom analiziranju njegove ličnosti, motivacija, formativnih trauma itd. i da on u dve epizode nema šanse da postigne išta slično po zahvatu i ambiciji, pa se odlučio za jednu sasvim korektnu akcionu priču u kojoj Teth Adam sve predvidive prepreke koje ga teraju da sumnja u sebe i prirodu realnosti prevazilazi uz puno zlovolje i glasnog urlanja.



Catwoman je pisala Tini Howard, aktuelna scenaristkinja tekućeg serijala, ali umesto neo-noir krimića ovo je više psihodelična priča koja se bavi nekim porodičnim neuralgijama u životu Seline Kyle, prevrće po njenoj prošlosti i postajanju super(anti)herojkom, sa mnogo preispitivanja i introspekcije, te jednim prilično alternativnim, vrlo ,,ženskim" pogledom na to kako su se Betmen i Ketvumen zaljubili. Urnebesno bučan crtež Leile Leiz na okupu drže odlični kolori Marrise Louise i ovo svakako vredi da se pročita.

Detective Comics pruža jedan od najboljih programa u ovom pregledu. Umesto Rama V je na scenarističkim dužnostima jedini čovek koji može da ga u hororu i zreloj, odrasloj melanholiji kredibilno dostigne, briljantni Britanac Dan Watters a crtež je delo izvanrednog Italijana Riccarda Federicija (sa kolorima Brada Andersona, a gde Federicijeve olovke BLISTAJU). Federicijev dizajn interdimenzionih ,,sveštenika" je jedna od najkošmarnijih i najimpresivnijih stvari koje ćete videti bilo gde u Knight Terrors, a to je samo jedna od fantastičnih stvari koje je nacrtao, uključujući telo Jima Gordona koje se doslovno raspada na komadiće kad god ovaj napravi neki nagliji pokret. Sama priča je primereno košmarna i Gordona stavlja u noćnu moru koja deluje realnije od ostalih jer nije vezana nužno samo za neku njegovu traumu već se tiče pokušaja troje moćnih ljudi da svaki na svoj način spase Gotam. Sjajno.

The Flash je napisao Alex Paknadel i u njemu Barry Allen pokušava da spase život Wallyja Westa što ga je nesmotreno pustio da se bori sa mnogo moćnijim neprijateljem (Gorilla Grodd, naravno) a ovaj se sam nabo na koplje, i to stalnim vraćanjem kroz vreme i pokušajima da svaki sledeći put bude brži. Ovo je vrlo VRLO klasična, da ne kažem izlizana postavka (ne najmanje jer je prošlogodišnji film o Flashu imao isti motiv) i, uopšte, tu su Barry i Wally, tu je Jay, tu je Grodd i tu je Reverse Flash, pa je fer reći da se Paknadel drži oprobane formule ali crtež (Daniel Bayliss i Tom Derenick) toliko snažno prodaje sve deformisanijeg, sve MONSTRUOZNIJEG Barryja da je ovo jedna vrlo uspešna stilska vežba.

Green Lantern nam daje Hala Jordana koji prolazi kroz seriju košmarnih situacija vezanih za roditelje, prave i metaforičke, samo da bi još jednom potvrdio da je on toliko samouverena (neki bi rekli daleko preterano narcisoidna) osoba da ga suočavanje sa traumama iz prošlosti skoro ni malo ne dotiče. Jordanov stav je ovde da je bilo što je bilo, da preispitivanje prošlosti nema svrhu i da on samo gleda u budućnost, a što je vrlo u skladu sa likom koji je svojevremeno praktično poništio kompletnu svoju ličnost da bi spasao svemir, uveren do poslednjeg atoma da će na kraju po prirodi stvari biti vraćen na fabrička podešavanja i prepoznat kao heroj (i bio je). Jeremy Adams ovo piše vrlo korektno ali glavni deo obroka je raskošan crtež Eduarda Pansice, tuš Julia Ferreire i kolor Luisa Guerrera.



Harley Quinn je pisala (opet) Tini Howard i ovo je, za moj ukus, bolji od njena dva rada u Knight Terrors. Quinnova je, naravno, lik čija mentalna bolest inspiriše scenariste da lome kalup i pišu fantazmagorične scene (ili samo da pravdaju nekonzistencije u karakteru, jelte, ,,ludilom") ali Howardova ovde tu glavnu temu ,,košmara" koristi da pošalje protagonistkinju na suludu vožnju kroz nekoliko alternativnih univerzuma gde se, u finom izvrtanju logike čitavog krosovera, pokazuje da su Quinnini košmari zapravo ispunjenja njenih želja a da ona ne ume da se postavi u životu kada su joj želje ispunjene. Crtež Haydena Shermana je primereno maštovit i razuzdan a kolori Trione Farrell se praktično prelivaju sa stranice.

Nightwing donosi povratak u standardnije ,,košmarnu" teritoriju sa protagonistom koji se budi u, jelte, azilu za duševne bolesnike Arkham, zatvoren sa svim svojim ljutim neprijateljima, ali od strane nekih od njih i hvaljen na ime toga što je, kako mu kažu, svojim rukama ubio Betmena. Nightwing, razumljivo, u ovo odbija da poveruje i slede dve epizode krvave borbe da izdađe iz ogromne institucije pune mentalno poremećenih zločinaca i ništa boljih čuvara u društvu jednog od Betmenovih najstarijih neprijatelja. Becky Cloonan i Michael W. Conrad su ovo napisali korektno, ako već ne sad nešto supermaštovito, ali ekstremno dinamičan (i mangom dosta inspirisan) crtež sjajnog Italijana Daniela Di Nicuoloa, sa kolorima Adriana Lucasa radi dosta na tome da ovo bude prijatno iskustvo.

Poison Ivy je pisala G. Willow Willson (za koju sam tek pre neki dan utvrdio da joj je G. u imenu skraćeno od Gwendolyn i da ona to krije jer ju je malo blam koliko joj je fantasy nerd keva bila u vreme kad ju je rodila), dakle autorka vrlo dobrog tekućeg serijala o ovoj junakinji i njena ideja ovde je, naravno, da košmar za večitu otpadnicu od ljudskog društva i rase mora biti predstavljen u formi savršene američke subrurbije sa prelepim malim porodičnim kućama, savršenim travnjacima, komšijama koje roštiljaju i njenom devojkom Harley koja joj sprema slatkiše svakog dana. Odlični Turčin (odavno preseljen u Njujork) Atagün İlhan ovo crta sa fantastičnim osećajem za horor-satiru (mislim, kad vidite Betmena i Catwoman kao komšije, a ona u drugom stanju PRESEĆIĆETE SE) a Mark Morales na tušu i Arif Prianto na kolorima zaokružuju psihodelični horor ugođaj za sve pare.



Punchline ima zaplet koji jedva da sam zapamtio (pisao Danny Lore), ali je on poslužio kao predložak za scene intenzivne akcije gde se titularna antiherojka bori sa Mecha-Batgirl košmarom i to su Lucas Meyers i Alex Guimaraes fenomenalno nacrtali i kolorisali pa samo zbog toga vredi da se vidi.

Ravager je zapala u dužnost Edu Brissonu, valjda mu ostala ugovorna obaveza posle preuzimanja Deathstrokea od Williamsona i on ovde piše jednu vrlo standardnu priču o protagonistkinji koja mora prvo da prepzna da je u košmaru, onda da shvati da u njemu ne važe ista pravila kao ,,napolju", onda da shvati koja pravila važe i onda da pobegne i porazi najgore čudovište snagom svoje spoznaje. Kliše, ali kliše koji radi posao a Dexter Soy crta dovoljno mračan i visceralan akcioni horor da ovo bude sasvim okej.

Robin je zapravo team up između Tima Drakea i Jasona Todda i scenarista Kenny Porter koristi smeštanje ova dva lika u deljeni košmar da proradi njihove sumnje u sebe, traume koje su od njih napravile to što su danas itd. i sve je to onako by numbers, ali je i vešto zanatski odrađeno a kulminira time da oba lika kredibilno prevazilaze svoja ograničenja i udružuju se da košmare uspešno poraze a što mene uvek bez greške razneži. Jason Todd koji javno priznaje da je malo tvrdoglava budala, ooooh, pa kome to može da ne bude seksi? Pogotovo kad je ovo nacrtao Miguel Mendonca a kolorisao Adriano Lucas i to sve pršti od spektakla i energije!



Shazam! je pisao Mark Waid a nacrtao, nestašno i razigrano, Roger Cruz i, uprkos srazmerno visokoj popularnosti Billyja Batsona u ovom trenutku, na ime dva Shazam! filma, ovde je glavni lik Mary Bromfield odnosno Mary Marvel. Woke! Enivej, priča je ovde standardni prolazak kroz sumnje u sebe i suočavaje sa svojim strahovima kroz košmare što podsvest izvlače na videlo, ali Waid je možda jedini od scenarista u celoj ovoj gomili tie-inova koji se potrudio da mu priča zaista deluje kao da sledi logiku sna a onda je Cruz to odlično nacrtao.

Superman je pisao, naravno, Joshua Williamson i ovo je sasvim solidna potvrda one teze da se stripovi o heroju koga praktično ništa ne može da ugrozi i dalje mogu nabiti finom količinom drame na ime njegove, vrlo proživljene, uverljive brihe za druge koji su uhvaćeni u zastrašujućim košmarima a nemaju ni njegovu fizičku ni mentalnu otpornost. Pored Supermena tu je i rođaka Kara, posle se pojavljuje i supruga Lois, priča se spretno bavi nekim poznatim delovima njihve istorije koje onda dramatično menja pred našim očima, a heroj ovog stripa je crtač Tom Reilly koji savršeno menja ton i stil i izavredno dinamično priča jednu fantazmagoričnu ali u realnom utemeljenu storiju. Plus kolori Nathana Fairbairna, PLUS kameo gostovanje Aquamana i gospođe mu – sjajno!



Joker je, plašim se, samo pokazao koliko sam bespomoćno uključen na istu frekevenciju na kojoj radi mozak Matthewa Rosenberga. Rosenberg je sebe poslednjih par godina uspostavio kao ,,THE" scenaristu kad je Joker u pitanju i ovde dve (produžene) epizode su brutalna crna komedija o Džokeru koji (misli da) je ubio Betmena (više slučajno nego namerno) i nakon toga nije siguran šta bi počeo sa sobom. Najlogičniji smer je da se zaposli u Wayne Enterprises, jer je ubeđen da će tamo moći da manipuliše ogromnim količinama novca i zloupotrebljava tajne razvojne programe naoružanja za vojsku, ali ga njegove mentalna bolest brzo skrene sa tračnica i ove dve epizode se pretvaraju u uspešnu korporativnu satiru. Meni je ovo – ne moram ni da kažem – URNEBESNO smešno, sa Rosenbergom koji uspešno koristi sve klišee koje pamtite iz Američkog psiha ili Borilačkog kluba ili Wall Streeta ili Wolf of Wall Streeta za efektnu komediju a crtač Stefano Raffaele i kolorista Romulo Fajardo Junior se ekstremno dobro zabavljaju.

Titans je pisao Andrew Constant a nacrtao Scott Godlewski i mada je sve to zanatski korektno, nema ovde neke preterano velike ideje.Svi Titani moraju da prevaziđu sumnje u sebe i traumatične uspomene, a što se skoro ni na koji način ne razlikuje od onoga kako oni i inače provode vreme u svojim stripovima. Jedna originalna ideja koju Constant ima je, pak, suviše nategnuta da bi zbog nje ovaj strip bio SJAJAN ali je čitljiv.



Wonder Woman je zapravo ansambl-strip i u njemu imamo povratak Justice League Dark na scenu. Zatanna nije tu jer je ona jedna od retkih heroina koje su uspele da ostanu budne, pa tako Diana, John Constantine i Detective Chimp lutaju kroz košmare, suočavaju se sa sumnjama itd. Super je to nacrtano, Juan Ferreyra je ovde potpuno pušten s lanca i rođen je za stripove koji ovako mešaju košmare i javu, mitove i simbolike, a scenario Josie Campbell je okej.

Konačno, Zatanna, pisao ju je Dennis Culver i bio jedini od svih scenarista u tie-in epizodama da uredno ponudi rekapitulaciju događaja iz glavnog serijala, za slučaj da čitalac voli Zatannu i uzeo je da čita ovaj strip bez predzanja. Culver se i fino snalazi u stripu koji se događa na javi ali predstavlja praktično borbu čarobnjaka, a Španac David Baldeon na crtežu apsolutno briljira. Oh, i ovo je team-up strip u kome se Zatanna udružuje sa Robotmanom iz Doom Patrol i onda oni spontano izmisle bojni poklič HEX AND VIOLENCE.

Na ovoj stranici na Amazonu naći ćete većinu ovih stripova u kolekcijama.

Sa jedne strane, w0rldtr33, prošlogodišnji Imageov naučnofantastični triler-hit, je podsećanje na to koliko su ovakvi stripovi sada postali zanat i rade se sa prilično jasnim nadama (ako ne i eksplicitnim ambicijama) da će se od njih praviti televizija. Sa druge, ovo je, uprkos toj izraženoj ,,zanatskoj" dimenziji jedan DOBAR strip, sa jasnom i interesantnom premisom, zabavnim i intrigantnim ansamblom likova, upečatljivim vizuelnim identitetom i pripovedanjem koje se vidno trudi da čitaoca vozi kroz priču različitim brzinama i intenzitetima. w0rldtr33 je možda pre svega odlično produciran produkt – kako nas je Image Comics već navikao – napravljen tako da i ljude koji ne čitaju stripove privuče upadljivim vizuelnim rešenjima i pamtljivim dizajnom, a da ih onda zadrži uz sebe stručno održavanom vatrom trilerske tenzije sa nestašnim amplitudama praktično horor intenziteta, uz sve to ipak pokušavajući da kaže i nešto pošteno, časno i na kraju krajeva važno o aktuelnom trenutku istorije u kojem se kao vrsta nalazimo. James Tynion IV, kao kapetan ovog broda zaista još jednom podseća da se nije bez razloga probio u najvišu ligu američkih strip-scenarista i apgrejdovao svoj status iz zamenskog Betmen-scenariste u nekoga ko se bavi temama što su nam pred očima maltene od trenutka kada ih ujutro otvorimo.



Pre godinu i po dana sam pisao o Department of Truth, takođe Imageovom serijalu u kome se Tynion junački dohvatio konspiratologije kao jednog od fenomena koji fatalno obeležavaju poslednjih nekoliko godina ,,postistinite" ere istorije i ovo je ispao vrlo dobar strip čija je trilerska karoserija imala dovoljno prostora za detaljne i intrigantne analize tog fenomena pa i zauzimanje određenog moralnog stanovišta, što pogotovo treba pozdraviti. Sa w0rldtr33 Tynion i nova ekipa saradnika (u kojoj se ponavlja samo fantastični leterer Aditya Bidikar) dohvatili su se jedne zaprao srodne teme koju bismo sažeto mogli da nazovemo ,,kultura internet edgelorda" a koja je, opet, po svemu sudeći, i srazmerno blisko povezana sa teorijama zavere tako što one zajedno predstavljaju i neku vrstu specijalnog rata koji po internetu vode razne tajne službe (zapadni zvori obično ukazuju na Ruse al nemoj da bude da su baš samo Rusi)... Svakako je potvrđeno da su mnoga ,,edgy" mesta na internetu, započeta kao okupljališta mladih napaljenih muškaraca koji će jedni druge pokušavati da šokiraju što eksplicitnijim, što ODVRATNIJIM slikama, snimcima i konceptima, u nekoj vrsti dubioznog obreda sazrevanja, ostvarila sponu sa savremenim fašističkim ideologijama i bila instrumentalizovana od strane sponzora iz duboke pozadine. w0rldtr33 ima ,,naučnofantastičniju" osnovnu potku i ne bavi se direktno ni alt rajtom niti ruskim, saudijskim, kineskim, ili američkim tajnim službama koje radikalizuju omladinu preko interneta, ali uspeva da prenese veliki deo zabrinutosti koju ljudi srednje generacije (starija svega ovoga nije dovoljno ni svesna) osećaju u odnosu na to šta mladi sve danas mogu da susretnu na internetu i kako to na njih može da utiče.

Taj generacijski jaz je zapravo eksplicitno u središtu zapleta w0rldtr33 i služi i kao lakše uvođenje čitaoca u tematiku korišćenjem jednog poznatog žanrovskog tropa: grupa sada sredovečnih ljudi koji se nisu videli decenijama mora da se ponovo okupi kako bi se suprotstavili zlu što su mislili da su ga pobedili kada su bili deca. Najpoznatiji primer ovog žanrovskog formata je verovatno It Stephena Kinga, mada se u stripovima, partikularno Imageovim stripovima možemo podsetiti Gillenovog serijala Die. Ono što je pomalo šokantno – u smislu ,,zaboga, zar smo već TOLIKO matori?" reakcije – je da je Die baratao sa 1991. godinom kao tim periodom ,,mladosti", dok w0rldtr33 flešbekove u kojima se dešava prvi susret ove grupe sa tim nečim zlokobnim i zastrašujućim smešta u1999. godinu. Kako se glavni deo priče, ,,sadašnjost", odvija u 2024. godini, pomisao da nas od 1999. razdvaja skoro punih četvrt veka je malo zastrašujuća.



Pogotovo što je u tih četvrt veka evolucija ljudske kulture išla STRELOVITOM brzinom. Istina je da danas nemamo leteće automobile, personalne mlazne rance i turističke kolonije na Mesecu, ali 1999. godine su mobilni telefoni još uvek bili stvar prestiža ili biznis-potrebe i običan svet ih je imao u toliko malom procentu da se sećam svog kolege kome su stizali SMSovi od potpunog neznanca koji mu je objasnio da šalje poruke svima kojima se broj završava na iste cifre kako bi se sa njima upoznao, a internet je i pored širenja infrastrukture i uspostavljanja nekih servisa koje i danas koristimo bio još dosta godina udaljen od opšte proliferacije, društvenih mreža i prebacivanja socijalnog života dobrog dela planete na mrežu, ali i prepoznavanja kapaciteta da se putem njega kritično utiče na javno mnjenje od strane velikog broja manje ili više zloćudnih igrača.

1999. godine je seme onog što će nekoliko sezona kasnije biti prepoznato kao ,,internet edgelord" ponašanje (a zatim i subkultura) bilo zasejano od strane sajta Something Awful i njihovog foruma, koji nisu bili prvi da se bave ,,edgy" tematikom (George Ouzounian aka Maddox je svoj sajt, The Best Web Page in the Universe, započeo još 1997. godine) ali jesu bili prvi prepoznati od strane nešto šire zajednice (ne isključivo ali većinski) mladih muškaraca kao mesto na kome se mogu isprobavati granice onog što je smatrano socijalno prihvatljivim ponašanje i osvojiti izvesna (u to vreme ograničena ali kasnije sve šira) slava i prepoznatljivost na ime kreativnog kršenja tih granica. Neki danas jako kvalitetni ,,content creatori", poput Slowbeefa ili Boba Mackeyja su praktično stasali na forumu Something Awful, a kada je ovo mesto postalo suviše ,,komercijalno" da bi se prihvatale sve smelije igre izazivanja šoka, gađenja i straha kod drugh korisnika, sa radom su krenule lokacije na ivici dark weba, prvo 4Chan a zatim i njegovi sve mračniji ofšotovi poput 8Chan, Wizardchan itd, gde je tipično svaki od njih osnivan od strane izbeglica sa prethodnog nakon što bi njihovo ponašanje postalo isuviše radikalno za domaćina te lokacije.

Kako rekosmo, ova su mesta postepeno i relativno sistematski kooptirana od strane modernih fašista i neki od incidenata vezanih za masovna ubistva sa direktnim sponama sa ovakvim zajednicama su imali i jasna fašistička obeležja (notabilno pokolj u Krajstčerču na Novom Zelandu), ali je osnovni senzibilitet ovakvih grupa građen na temeljima (vremenom sve više izvitoperene) ljubavi prema japanskoj popularnoj kulturi, hororu, video igrama i brutalnoj satiri. ,,Edgelord" ponašanje je u prvo vreme podrazumevalo samo umetanje slika sa snuff ili sličnim sadržajem u normalne konverzacije (uključujući seksualno nasilje, telesne deformitete, dečiju pornografiju, mučenja, egzekucije itd.) gde je čitava generacija adolescenata i mladih odraslih osoba praktično svakodnevno bila izlagana prizorima koje su njihova starija braća i očevi mogli da vide samo retko i incidentno, posredstvom razmene opskurnih VHS kaseta, ali je sa vremenom, pogotovo uz ,,aktivističku" prirodu 4Chana i sa njim povezanog anonymous pokreta ovo počelo da se preliva i u sferu ,,stvarnog" života gde bi ,,anonimci" imali i organizovane akcije kojima su svoje mete, kolektivno odabrane kao ,,zaslužne", koordiniranim naporima pokušavali da navedu na samoubistvo.



w0rldtr33, slično nekim notabilnim radovima iz žanra naučne/ fantastike svu ovu ljudsku zlobu pokušava da izvuče izvan ljudi i smesti je u nešto eksterno, nešto što nije nužno ,,prirodni" deo ljudskog karaktera i samo se hrani njegovim najslabijim stranama. King u It ili Colin Wilson u Mind Parasites su pripisivali ovakve agende tuđinskim bićima koja zapremaju prostor izvan onog nama poznatog, dok Tynion, u skladu sa temom, sugeriše, mada poizdaleka, da je ovde taj prostor – kiberprostor.

Ideja o ,,zlom internetu", ili makar delu interneta koji vreba ispod interneta koji poznajemo, nije ni naročito egzotična kada se uzme u obzir koliko je danas ,,dark web" mistifikovan. Tynion je već solidan ekspert u uzimanju urbanih mitova i ekspandovanju istih u tenzične trilerske i horor zaplete (podsetiti se serijala Something is Killing the Children koji još uvek uspešno izlazi) a w0rldtr33 je utoliko ubedljiviji što koristi sasvim prepoznatljive kulturne kodove i stvari koje znamo iz stvarnog sveta da svoju spekulativnu premisu utemelji na nečem što nam u stvarnom životu kredibilno izaziva jezu. Plus, nikada ne škodi kada u sve ubrizgate malo cinizma Harlana Ellisona čiji citat otvara priču a i jedan od glavnih likova se zove – Ellison.

Ovaj serijal počeo je da izlazi prošlog proleća i danas pišem o njegovoj prvoj kolekciji (koja nema poseban naslov, već samo Volume 1) izašloj početkom Novembra. Taj prvi tom obuhvata prvih pet brojeva serijala, a koji čine uvodni narativ i zapravo tek postavljaju scenu za nešto što preti da bude duži, ekspanzivniji zaplet sa postapokaliptičnim elementima koji nam se ovde puštaju tek na kašičicu u flešforvard sekvencama. Ideja da će internet uništiti svet u 2023. godini i ne zvuči tako egzotično, znajući da je nešto što smo nekada optimistično posmatrali kao najveću svetsku biblioteku postalo generator postistine i eksploatatorska globalna mreža za invaziju privatnosti, ali Tynion ovo pakuje u formu jednog klasičnog naučnofantastičnog trilera i strip veoma profitira od svoje slow burn energije gde čitalac stvari saznaje postepeno, prateći nekoliko likova koji nam se takođe postupno otvaraju i prikazuju nam svoje dubine.

Mislim da je legitimno primetiti da je ovaj sistematični, dobro odmereni rad istovremeno i sa likovima i sa zapletom ono što Tyniona u ovom trenutku odvaja od nominalno poznatijih kolega na čije sam se stripove poslednjih godina dosta žalio. Na pamet mi prevashodno padaju Bendis i Millar – kod ovog prvog likovi i njihovi dijalozi zauzimaju toliki deo prostora da za zaplete i radnju skoro da nema mesta dok ovaj drugi svoje generičke, prepričavačke zaplete umotva samo u najtanji pokrov jednodimenzionalnih karakterizacija. Otud je zadovoljstvo čitati w0rldtr33 koji ima iznenađujuće veliki ansambl likova ali nam te likove predstavlja kroz njihove radnje, ali i opširne dijaloge što važne informacije prenose na organski, zanimljiv način. Naravno da je ovo nešto što se prepoznaje i kao zabacivanje udica ka televizijskim producentima, ali Tynionu karakterizacija kroz dijalog za sada odlično ide, pogotovo što je pripovedanje strukturirano promišljeno pa na svaku scenu koja se sastoji iz više sukcesivnih panela gde likovi samo pričaju, dobijamo i po jednu vizuelno intenzivnu scenu u kojoj tekst ili ne postoji ili nije bitan.



Ne bi to išlo da scenarista nema vrhunske saradnike. Španski crtač Fernando Blanco ima već ogroman broj radova za Marvel i DC, ali mu rad u srazmerno realističnijem i značajno atmosferičnijem ključu očigledno jako prija. Prva priča w0rldtr33 se dešava uglavnom u pensilvanijskoj provinciji gde će tinejdžer radikalizovan najgorim internet-gadostima počiniti masovno ubistvo u lajv strimu i Blanco apsolutno savršeno radi to spajanje prizora mundane, pomalo konzervativne provincijske zajednice koja na neki način postaje centar sveta u jednom trenutku i žanrovskog horora sa ,,internet" prelivom. Ekrani kao ,,prozori u svet" su ovde zlokobno prisustvo u mnogim kadrovima ali i medijum putem kojeg čitalac svedoči nekim od najužasnijih zamislivih prizora i Blancov stil se perfektno drži na sredini između realizma i halucinantne, visokotehnološke stilizovanosti. Naravno, Jordie Bellaire na kolorima i Adiyta Bidikar na leteringu dopunjuju ovaj tim visokim nivoom grafičke izvrsnosti i rade u savršenoj sinergiji nudeći realističnost – odnosno ,,realnost" – koja se zatim doslovno distorzira i preti da se pocepa pred našim očima.

Ovo je još izraženije kada se vidi da Tynion često insistira na ogromnom broju panela na stranici. Mnoge table ih imaju i po dvanaest, sugerišući sveprisutnost ekrana i način na koji direktni prenosi sa bilo kog dela planete poništavaju naše konvencionalno poimanje distance i vremena. Blanco i njegovi saradnici uspevaju da sve bude oštro, u fokusu, jasno i kao tekstura koju obuhvatate i razumete jednim pogledom, ali i kao serija individualnih slika od kojih svaka ima svoju priču.

Naravno, w0rldtr33 je delom i horor strip i ima glavnu negativku u liku nage istetovirane žene sa nožem, veoma upečatljivog dizajna i grafičke karakterizacije ali njegov veliki uspeh je kako prizore eksplicitnog užasa koji podrazumeva svirepa ubistva, rastrzanja ljudskih tela, jednu intenzivno dehumanizujuću destruktvnost, prikazuje tako da nas zgrozi ali ne i zgadi. Blanco i saradnici uspevaju da izbegnu voajerski element u prikazivanju ovakvih slika, sugerišući da ima nečeg zbilja onostranog, ezoteričnog u nihilizmu ovog tipa ali nas uvek držeći sa prave strane ekrana, bez želje da vidimo više.

Što je, dakako, u skladu sa zapletom u kome se eksplicitno diskutuje i to da je rani ,,edgy" internet, epitomizovan u goatse klopkama bio baziran na neslanim šalama ali da je to bio samo predujem za današnji sadržaj u kome je poništavanje ljudskog od začina postalo glavni obrok.

Ljubitelji trilera ovde će svakako uživati u dobrim likovima, napetoj radnji, odlično odmerenim dijalozima – Tynion se ovde zauzdava i izbegava zidove teksta koji karakterišu Department of Truth – pa i humoru koji uspeva da se probije između talasa intenzivne nelagode i strave, ali svakako vredi napomenuti i da je ovaj prvi tom doslovno tek puki uvod koji postavlja koncepte i da će ,,prava" radnja tek uslediti pa nije nerazumno i da se nakon njegovog čitanja osetite malo uskraćeno jer ste bukvalno videli tek naznaku onoga o čemu se  u ovom stripu radi. Da li Tynion u sebi ima kapaciteta da mu razrada bude tako intenzivna kako uvod obećava ostaje da se vidi. U trenutku dok ovo čitate, šesta epizoda kojom počinje drugi ton bi trebalo da je već izašla pa vi već neke ideje o tome možete da steknete. No, ako se još niste susreli sa w0rldtr33, prvi tom je superiorno zabavan i jeziv komad spekulativnog štiva koje uzima neke poznate trope i formate, spaja ih sa aktuelnom temom i puno obećava. Proverite ga putem Amazona.

Sledeći obećanje dato samom sebi da ću čitati više stripova koji će me oraspoložiti, zabaviti i učiniti da se osećam bolje u tmurnim zimskim danima, posegao sam bez mnogo stida za najnovijom Fantagraphicsovom kolekcijom u Disney Masters serijalu, Walt Disney's Uncle Scrooge: Operation Galleon Grab: Disney Masters Vol. 22. Ovo poveliko ime nam govori mnogo toga: da je ovo već dvadesetdrugi tom u serijalu koji slavi legat različitih autora što su ostavili značajan trag u istoriji stripova rađenih po propertijima firme Walt Disney, da ćemo tu čitati neke stripove u kojima se pojavljuje stric Baja, kao i da će se u barem jednom od njih raditi o potrazi za nekakvom galijom koja, nije teško napraviti pretpostavku, krije nekakvo starinsko blago. Ono što ne možemo da pretpostavimo je koji je ,,Disney Master" zastupljen u ovim stripovima, pa da odmah kažemo i to: u pitanju je legendarni italijanski crtač Giorgio Cavazzano.



Ovaj dvadesetdrugi tom izašao je prošlog leta i predstavlja rad slavnog ilustratora kroz nekoliko dužih priča o porodici Patak, ali i jednu u kojoj je glavni junak Super Šilja. Iako je Cavazzano poznat i po tome što je kreirao nekoliko novih likova u Disney univerzumu, odnosno onoj njegovoj verziji koja se objavljivala u italijanskim magazinima, priče u ovoj kolekciji se bave gotovo isključivo već etabliranim likovima koje je i američka publika poznavala. Naravno, mi ovde smo bili u prednosti tokom šezdesetih i pogotovo sedamdesetih i osamdesetih, sa pristupom izboru i američkih i italijanskih autora, mada ne mogu da kažem da sam i jedan od stripova u ovoj kolekciji prethodno čitao na našem jeziku. Jedini koji mi MOŽDA deluje poznato je Here Today, Gone Apollo, pomenuti kratki strip o Super Šilji koji nema potpisanog scenaristu pa je pretpostavka da je Cavazzano ovo, pored ilustrovanja i pisao, ali može biti i da je to zato što su maltene svi stripovi o  Super Šilji imali skoro identične zaplete i vrlo malo rada sa karakterima ili zanimljivih preokreta, namenjeni ionako popunjavanju prostora između dužih i ambicioznijih priča. U ovom slučaju, Cavazzanov crtež je spakovan u veliki broj malih panela kako bi se više priče utrpalo na manjem broju tabli, a oštar, kvalitetan tuš Sandra Zemolina daje svemu jedan fin, energičan kvalitet iako sama priča, reći ću, nije naročito memorabilna.

No, Cavazzanovi crtački kvaliteti su ovde predstavljeni u punoj meri uz tu demonstraciju da je u stanju da uradi i po petnaest panela po jednoj tabli i da svaki bude savršen. To je strip iz srednje njegove faze (barem u odnosu na ostale u ovoj kolekciji), objavljen 1982. godine i na delu se svakako vidi ruka sazrelog majstora koji je u to vreme imao već 35 godina i dvadeset godina iskustva rada u industriji.

Da, dobro ste pročitali, Giorgio Cavazzano, rođen u veneciji 1947. godine je već sa petnaest godina imao ludu sreću ne samo da mu se ponudi profesionalni rad za ugledni italijanski magazin Topolino,* koji je bio i ostao glavna platforma za stripove unutar Walt Disney univerzuma u ovoj zemlji,** već i da to bude u formi tuširanja za Romana Scarpu, verovatno najvažnijeg a svakako najpoznatijeg italijanskog crtača Disneyjevih stripova.
*a što je ime za Mikija Mausa u Italiji, za slučaj da neko ne zna
**sa do danas naređanih više od tri i po hiljade brojeva



Cavazzano je, šegrtujući za velikog majstora – jednog od prvih evropskih autora ovih stripova koji je bio objavljivan i u SAD – brzo učio tajne posla pa je od prve tuširane Scarpine priče 1962. godine, za pola decenije stigao i do svog prvog samostalno nacrtanog stripa za Topolino, 1967. godine, a tek mu je bilo dvadeset. Od te tačke na dalje Cavazzano je išao samo uzlaznom putanjom, radeći mnogo stripova, kreirajući nove likove koji su bili popularni među čitaocima i pojavljivali se mnogo puta. Krajem sedamdesetih i osamdesetih počeo je da radi i za druge izdavače i radio i stripove u realističnom stilu, ali, kako i naglašava pogovor ove kolekcije, Cavazzano ionako nije bio tipičan crtač Disneyjevih stripova. Sa uzorima koje je imao prevashodno među franko-belgijskim crtačima Cavazzano se izdvajao od kolega što su svoj stil temeljili pre svega na legatu Carla Barksa, proučavajući Uderzove i Franquinove radove na Asteriksu i Spiruu i prilagođavajući svoj senzibilitet diznijevskom pripovedanju i vizuelnoj komediji. Od sedamdesetih godina, računa se da je Cavazzano bio u ,,tehno" fazi, opsednut crtanjem detaljne mašinerije postavljene u slepstik okruženje, a rad na mnogo detektivskih stripova izvan Disney okruženja je konačno doveo i do njegovih kasnijih radova gde je crtao Mikija Mausa, mada to u ovoj kolekciji, naravno, nećemo videti i ostaje nada da će Fantagraphics u neko dogledno vreme da spremi još jedan tom sa izborom tih stripova.

U ovom veku je Cavazzano radio i Mikija i Paju, kreirajući i za skandinavske i francuske izdavače i, sa punih sedamdesetšest godina, u dobrom je zdravlju i rado i dalje crta pa se nadamo da ćemo videti još njegovih stripova u budućnosti. No, do tada, da pogledamo šta ima u ovoj kolekciji.

Strip koji je otvara je, naravno, i naslovna avantura. Operation Galleon Grab je iz 1973. godine, a scenarista je bio Osvaldo Pavese. U pitanju je, zaista, potraga za blagom ispod morske površine, a na koje ukazuje slučajno nađena stara mapa. U dobroj barksovskoj tradiciji, strip počinje bez mnogo vatrometa, pre svega se orijentišući na ,,domaće" okruženje u kome Paja i sestrići mu spremaju rođendansko slavlje za starog rođaka, kupujući mu jeftin poklon od uličnog prodavca, samo da bi ih taj poklon na kraju odveo na neverovatu avanturu na drugi kraj sveta. No, Paveseov skript je moderniji i nije puki pastiš avanturističkih filmova iz četrdesetih, pa se potraga za blagom zapravo dešava u okolini luksuznog turističkog odmarališta na Bahamima gde Bajin tvrdičluk i snalažljivost sestrića dolaze u fin komični ali i trilerski kontast, pogotovo kada se otkrije da isto blago traži Bajin rival Rockeduck (kod nas u ono vreme prevođen kao Varalić, a povremeno i Paralić), ali i da iza svega stoji banda braće Buldoga. Ljubitelji Raje, Gaje i Vlaje će uživati u vrlo trilerskoj drugoj polovini ove priče sa simpatičnim humorističim hepiendom u kome Paja i njegovi klinci dobijaju makar zasluženi odmor ako već ne veliku zaradu.



Dok je Operation Galleon Grab nacrtan vrlo dobro, Cavazzano je u njemu imao tek 21. godinu i tek će naredni strip, The Snacking Sleuths iz 1977, urađen duboko unutar njegove tehno faze, pokazati osobenosti njegovog stila. Ovo je prevashodno socijalna satira (scenarista Giorgio Pezzin) izmešana sa urnebesnim slepstikom u kome Paja i njegov rođak Fethry (povremeno kod nas prevođen kao Caja, ali ne Cakani Caja – mada se i Cakani Caja do kraja pojavljuje) rade za Strica Baju na pronalaženju hiljadu kutija slatkiša koje su već otišle u distribuciju iz Bajine fabrike, a neke su već i prodate mušterijama. Zaplet je standardno  bizaran: kao poseban vid promocije, Bajina fabrička linija je dizajnirana da u jednu od sto hiljada kutija među slatkiše ubaci jedan sečeni dijamant, a što među Patkovgrađanima izaziva pravu pomamu za njegovim slatkišima. Međutim, greška u programiranju ubacuje 99 dijamanata u jednu od kutija i Paja i Fethry moraju kako znaju i umeju, ali svakako bez obaveštavanja javnosti, kako bi se izbegla zlatna groznica, da lociraju tu kutiju među hiljadu prodatih i vrate dijamante Baji.

Strip je, naravno, urnebesno smešan, i u domenu scenarija koji se lako ali nemilosrdno sprda sa marketingom i ljudskom lakomošću (koje ni Paja i Fehtry nisu  lišeni, naravno), ali i u domenu crteža koji je dinamičan, energičan i pun fenomenalnih set pisova.

Brother from Another Earth iz 1995. godine je napisao Rudy Salvagnini i ovo je zapravo iznenađujuće moderna priča o multiverzumu koja bi i danas delovala potpuno savremeno. U njoj Baja ne samo da saznaje za postojanje paralelnih univerzuma nego ga njegove verzija iz drugog univerzuma na prevaru navede da zamene mesta, samo da bi ,,naš" Baja shvatio da je u drugom univerzumu njegov alter ego napustio etiku štedljivosti i domaćinskog poslovanja i firmu doveo na rub propasti. Kako ne vidi način da se vrati u svoj univerzum, naš se junak rešava da zasuče rukave i posrnuli porodični biznis vrati na noge.



Salvagninijev scenario na srazmerno malom broju strana pakuje mnogo dobre priče, sa transformacijom okruženja oko Baje koja je ubedljiva, dok i njegovi ukućani (u ovom je univerzumu on oženjen) ali i Paja i sestrići od razočaranih, problematičnih likova koji su izgubili poverenje u strica, postaju preduzimljive i vredne osobe. Naravno da je ovo hod po oštrici brijača, ali strip uspeva da ne bude apologija kapitalizma kao vrednosti po sebi već, naprotiv, zaranja duboko u lik Baje Patka i podseća da su njegovi glavni kvaliteti ne beskrupuloznost i patološka štedljivost već marljivost, inteligencija, posvećenost, ali i kapacitet da druge inspiriše PRIMEROM a ne pukim govorancijama. Kameo-gostovanja Proke Pronalazača i Varalića su prava mala remek-dela karakterizacije a Cavazzano sve ovo crta sa puno apetita.

Priča koja kolekciju zatvara, There is no Fool Like an Old Fool je iz 1994. godine i u njoj je scenario došao iz pera Amerikanke Janet Gilbert. Ovo je ponovo jedan sjajan primer avanturističkog stripa koji organski izrasta iz sasvim običnog, domaćeg zapleta u kome Paja patak shvata da stari – velikim delom i jer jede nezdravu hranu, samo gleda televiziju, ne kreće se itd. – i, u tipično tvrdoglavom naletu ambicije, odlućuje se da nađe formulu eliksira podmlađivanja za koji se ne zna je li mit ili zaista postoji, radije nego da uradi nešto na sebi. Uspevši da strica Baju navede da mu finansira suludu ekspediciju u Južnu Ameriku, Paja sa sobom vodi i njega i sestriće pa dobijamo tipičan ali uobičajeno funkcionalan spoj egzotične avanture i satirične komedije. Cavazzanov crtež je ovde kolorisao Leopoldo Barbarini i to izgleda izvanredno, pogotovo sa Gilbertinim skritpom ispunjenim vizuelnim gegovima, bilo da se radi o Pajinim suludim idejama za podmlađivanje na početku ili o nadmudrivanju sa ogromnim ljudožderskim krokodilom.

Sve u svemu? Još jedno apsolutno zakucavanje za Fantagraphics i veliki dobitak kako i za američke čitaoce (koji jesu NEKE od ovih priča već imali prliike da čitau) ali i za ostatak sveta koji ne zna Italijanski. Od mene ovo, kako već i nagađate, ima samo najtoplije preporuke, pogotovo uz tipično sjajan prevod koji američk izdavač po pravili isporučuje. Fantagraphics ga prodaje ovde.

Negde oko polovine Decembra smo dobili najlepši poklon za Novu godinu, makar ako volimo kriminalističke stripove sa daškom '80s nostalgije. Uigrana fabrika noir snova u sastavu Phillips-Phillips-Brubaker je toliko etablirala svoj brend da više ne moraju da rade stvari unutar prepoznatljivih serijala i Where the Body Was, najnoviji grafički roman ove ekipe, ne pripada niti Criminal niti Reckless serijalima već je, naprotiv, ovde u pitanju još jedan ,,one and done" narativ, koji nas uvodi u živote gomile likova, prikazuje jedan dramatičan momenat u kome su se oni sastali i presekli i svi na drugu stranu izlazimo malo pametniji. To jest oni koji smo preživeli. Slično letošnjem grafičkom romanu Night Fever, otac i sin Sean i Jacob Phillips i (sveti duh?) Ed Brubaker sa Where the Body Was uzimaju jedan ,,nekriminalistički" mizanscen, ispunjen ,,običnim" ljudima ali onda pokazuju kako ljudska priroda uvek vrlo plitko ispod površine čuva neke od svojih najgorih impulsa.



No, Where the Body Was je po duhu, zapletu, vremenu i mestu, pa čak i žanrovskim odlikama vrlo različit od Night Fever koji se temeljio na prozi misterije i zaranjao u halucinantne sedamdesete godine prošlog veka. U tom smislu Where the Body Was je bliži stripovima iz serijala Reckless jer se dešava u Kaliforniji leta 1984. godine i na taj način prikazuje mesto i vreme koje Ed Brubaker dobro poznaje a i koje se Sean Phillips odavno navikao da crta. No, iako je Night Fever programski bio odmak od Recklessa koji dominira u opusima ovih stvaralaca poslednjih nekoliko godina, sa namerom da se svima malo osveži ljubav prema žanru i izbegne upadanje u kolotečinu, i Where the Body Was zapravo deluje sveže sa svojim posmatranjem ,,kriminala" iz druge perspektive.

Ed Brubaker je sa Reckless našao format koji mu veoma odgovara u ovom životnom periodu. Lišen nužde (ili makar presije) da radi u formi mesečnog serijala, Reckless i njemu i crtaču Seanu (te koloristi Jacobu) daje mogućnost da se usredsredi na jednu temu, jednu priču, jedan set likova, bez nužde da se akcenti i krešenda prilagode mesečnom izlaženju ili da se obezbede ,,udice" za naredne nastavke. Ovo su stoga na kraju ispale vrlo udobne priče u kojima je Brubaker postigao da govori o vremenu, mestu, ljudima, mentalitetu, istoriji, sociologiji i politici a da sve to bude u službi zapleta koji je neretko intiman i zapravo se likovi često u ovim narativima sreću samo jednom i taj susret obeležava njihove živote za dugi nz godina.

Where the Body Was je kondenzovana varijanta ovog pristupa i glavna razlika u odnosu na Reckless je odsustvo stvarnog glavnog junaka. Reckless je serija priča iz života neformalnog privatnog detektiva Ethana Recklessa i mada noir-krimi matrici prilazi sa vrlo svežim, nepotrošenim idejama, najveći deo vremena se drži te osnovne gradivne ćelije, muškarca u dubokom stadijumu luzerstva čije kontemplacije čine najveći deo teksta i koji je čitaočevo vozilo kroz narativ što, kako rekosmo, zapravo spaja sasvim različite likove što nisu ni svesni da su deo istog zapleta.



Where the Body Was je neka vrsta blage disrupcije, pa i satire ovog koncepta, utoliko što jedan od likova jeste mišićavi, namršteni muškarac izraženog testosteronskog mirisa ali njegovo luzerstvo u ovoj priči je u izvesnom smislu parodija na standardne Brubakerove namrštene, ćutljive protagoniste. U ovom ćemo prikazu gledati da izbegnemo spojlere jer se radi o ,,puzzle box" narativu u kome skoro ni jedan od likova nije ono što u početku mislimo da jeste, ili barem ne na način na koji ćemo prvo pomisliti, pa je i pored pitanja ,,ko je počinio ubistvo" u igri još nekolicina pitanja vezano za to gde su se koji likovi nalazili u koje vreme i koje su im bile motivacije za ono što (mislimo) da su uradili. Utoliko, nećemo otkriti bizarnu tajnu ovog muškarca ali to da ga jedna od uvodnih stranica stripa, na kojoj je prikazana kolekcija portreta svih likova sa kratkim deskripcijama, opisuje kao ,,čoveka sa značkom" je dobra indikacija sa čime ovde imamo posla.

Brubaker i Phillipsi su se ovde vrlo raspoloženo poigrali sa formatom krimi misterije. Umesto jednog kontemplirajućeg lika koji prolazi kroz različite situacije, strip nas uvodi u kalifornijsku suburbiju nazvanu Pelican Road, pomenutog leta 1984. a gde žive različiti ljudi, deca i porodice, i delove narativa pratićemo iz perspektive nekog od njih, često tako da iste scene vidimo iz dve različite perspektive u dva različita momenta pripovedanja. Brubaker je ovde ulio dosta sopstvenog životnog iskustva pa klinci rade ono što očekujete od klinaca preko leta 1984. godine: zaljubljuju se, jebu se, valjaju i konzumiraju sve narkotike na koje mogu da stave ruke, provaljuju u kuće dok vlasnici nisu tu da nađu keš i nakit, brčakju se posle toga u bazenima tih istih kuća, rizikujući da ih komšije vide i pozovu policiju...

No, klinci su klinci i ovaj ih narativ ne osuđuje, naročito jer, imitirajući format dokumentarnog filma, mnogima od njih daje priliku da iz današnje perspektive ,,u kameru" pričaju o glupostima koje su pravili pre četrdeset godina. Brubaker kaže da je ovaj strip započeo kao krimić a završio kao romansu i to je donekle tačno, jer je jedna od niti narativa upravo ona o klincu koji se zaljubljuje u devojku svog najboljeg druga, sitnog dilera droge i člana lokalnog pank rok benda koji u jednoj od scena u stripu svira kao predgrupa Descendentsima. Ovo je neozbiljna, smušena romansa, prepuna nejasno komuniciranih emocija, neizgovorenih nada i optužbi, pobrkanih signala, droge i maloletničkog kriminala i deluje toliko stvarno da ćete se malo zagrcnuti kada vidite sopstvene misli na papiru. Brubaker ovde klince, rekosmo, ne osuđuje, ali ih i ne štedi.



Niti štedi odrasle. Preljuba, prevare drugog tipa, nasilje, fizičko i psihološko, manipulisanje drugima, sve se to dešava iza fasada lepih belih drvenih kuća na Pelican Roadu i ovo je jednako snažan, jednako REALAN sloj stripa kakav može da napiše samo čovek sa životnim iskustvom. A što je Brubakerova differentia specifica u odnosu na mnoge kolege koji mogu biti jednako uspešni u pogledu pripovednog alata kojim barataju ali nemaju njegovu proživljenost stvari o kojima piše niti čuku da intimu ovako otvoreno stave na papir, zaogrćući je samo najtanjim velom ,,žanra".

Utoliko, ,,pravi" zločin koji se desi u ovom narativu, onaj od koga potiče telo iz naslova je zapravo gotovo sporedni rukavac priče i strasti, bes, strah i laži koje gledamo tiču se mnogo svakodnevnije ljudske stvarnosti koji smo svi okusili toliko puta. Brubaker postiže u tekstu praktično idealan odnos ,,realnog", žanrovskog i satiričnog, sa elegantnim potkazivanjem i sopstvenih narativnih tehnika i alatki tako da Where the Body Was, iako ima ozbiljan zaplet i rasplet, zaprao deluje i kao razigrana satira na žanr. I ovo je maestralno, sa scenaristom koji tvrdo kuvani krimić lako uparuje sa dnevničkim slice of life pripovedanjem, rekonstrukcijom omladinske ,,špijunske" proze (o čemu smo pričali pišući o stripu Friday) i generalnim istoricističkim pristupom Kaliforniji svoje mladosti.

Sa druge strane stola je Sean Phillips, podešen na ,,suburbia" seting i instruiran da radi u modusu tvrđe erotike. Where the Body Was ima više scena seksa nego ijedan strip koji je ovaj tim uradio a Phillips u ovo ulazi za sve pare, nudeći senzualnost i strastvenost neophodne da nam se proda situacija koja je pogrešna na sve moguće načine a koja se njenim protagonistima – zrelim, odraslim ljudima – čini kao jedina stvar koja u njihovim životima ima smisla. Jacob Phillips ovde ponovo radi u uslovima kalifornijskog sunca, dajući stripu jaku letnju notu i značajno doprinoseći tom osećaju da je ovo, i pored krimi-srži, jedan razigran, satiričan, veseo narativ.

Where the Body Was je naoko beznaporna priča koja spaja žanr i stvarnost sa takvom lakoćom da vam se čini da bi ovakve stripove trebalo da dobijamo makar svakih mesec dana. To da uigrani američko-britanski tim uz ogromne napore i odricanja postiže tempo od dva romana godišnje je već, da se razumemo, PODVIG. I pošto je nemoguće reći do kada će imati snage da se bave podvižništvom, Where the Body Was treba kupiti, čitati i slaviti što više možemo. Digitalna verzija izašla je, rekosmo, 13. decembra, a tvrdo koričena štampana 16. januara, pa odaberite.

U nastavku osvrtanja na stripove koji se bave profesionalnim rvanjem, ali sa neke originalne pozicije imamo prvi tom (zapravo kolekciju prvih pet epizoda miniserijala) Blood Force Trauma. Dark Horse je ovo izdao u Septembru prošle godine i marketing je u dobroj meri forsirao ideju da je u pitanju ,,originalni grafički roman" ali istina je da je ovo inicijalno bio miniserijal, ili makar njegova prva sezona , u izdanju Dead Gremlin Comix, a što ova kolekcija praktično ne pominje, samo stavljajući reklamu za DGC na jednu od poslednjih strana. Naravno, Dead Gremlin Comix nije ,,pravi" izdavač već partizanska, Do-It-Yourself inicijativa u izvođenju nama već poznatog Jakea Smitha, a koja se finansira od kraudfandinga (Patreona i Kikstarter) i čiji je jedini strip-produkt do sada, pored Blood Force Trauma – ako ne računamo gomilu postera, bedževa itd. – bio miniserijal This Off Beat Town koji je izlazio pre pandemije i izbacio četiri broja između 2016. i 2018. godine.



Smith je bio potpisan i kao crtač i kao scenarista na tom miniserijalu pa je za naredni projekat, Blood Force Trauma, sa ulaženjem u kikstarter kampanju nešto pre početka pandemije, malo uvećao ambiciju i doveo na projekat i scenaristu Hirama Corbetta, jednog vrlo fotogeničnog crnog muškarca kome ne mogu da nađem nikakav prethodni rad u stripu ili drugom kreativnom mediju ali koji sebe na instagramu opisuje rečima ,,wannabe visionary".

Blood Force Trauma je malo kasnio zbog pandemije ali ovih pet brojeva koji su izašli uspešno zaokružuju tu neku prvu ,,sezonu" ove priče i ostavljaju čitaoca gladnog da vidi šta je bilo dalje a činjenica da je nakon digitalne serijalizacije u režiji Dead Gremlin Comix štampanu kolekciju objavio Dark Horse sugeriše da imamo posla sa stripom vrednim svake pažnje. Dark Horse je, nakon kupovine od strane Embracera rešio da korporativno zaleđe iskoristi što bolje može pa se u to ubraja i pronalaženje bisera indie stripa i davanje tim biserima prostora da zablistaju pred mejnstrim publikom.

Blood Force Trauma, da se razumemo, nije indie strip o kakvima često ovde pišemo – znate već, introspektivan, memoarski ispovedan, ranjivo iskren, nacrtan jednostavno, štampan od strane ,,butik" izdavača koji najčešće ima svoju galeriju/ kafe/ prodavnicu – već sve suprotno od toga. Ovo je energična akciona komedija smeštena u svet koga se ne bi stidele originalne Nindže-kornjače (dakle, njihova stripovska, krvoločna verzija nastala kao parodija na gritty radove Franka Millera), i koji prema tome, iako futuristički (i donekle savremen, na primer, glavni junak je u svoje vreme bio profesionalni gejmer) ima distinktni miris osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je strip u kome ,,profesionalno rvanje" uopšte nije rvanje već borba na život i smrt između ljudi (i, hmmmm, ne uvek BAŠ ljudi) koji imaju tehnološka pojačanja, supermoći, pa i, u nekim slučajevima, demone iz samog pakla da im se nađu u odsudnim trenucima borbe.

Smith je crtač koji prljavi splatter humor i spektakularnu akciju na tablu baca sa vrlo visokim nivoom discipline. Iako Blood Force Trauma ni slučajno nije ,,ozbiljan" strip sa zaranjanjem u ljudsko stanje i pretraživanjem najtananijih emocija u ljudskoj prirodi, on nije ni puka sprdnja, pa je sam crtež ekstremno kvalitetan. Smithovo pripovedanje i organizacija tabli su jasni i uredni – a jako dinamični, kako i priliči stripu koji se velikim delom bavi borbama u ringu – a sama linija, rad sa likovima, njihov dizajn ali i unutarnji život su urađeni više nego profesionalno i mislim da nismo daleko od momenta kada će ovaj talentovani crtač – ali i kolorista – dobiti svoj prvi ugovor za nekog od superherojskih izdavača. Na kraju krajeva, nije mala stvar kada vam sam Daniel Warren Johnson strip pohvali rečima ,,It's FUN. It's BADASS. It's friggin 'NUTS. Give BLOOD FORCE TRAUMA your eyeballs right now." a i ja sam Smitha vrlo entuzijastično pohvalio za Into Radness, a koji je takođe bio indie strip što ga je Dark Horse svojim publikovanjem elevirao na razinu mejnstrima i dao nam priliku da okusimo Smithovu posebnu energiju.



Blood Force Trauma se svakako nalazi na istim ,,futurističke osamdesete" koordinatama kao i Into Radness ali njegova wrestling tematika i dodatak Corbetta kao scenariste mu obezbeđuju posebnu aromu. Smith ovde ima priliku da crta neke veoma ekstravagantne borce, uključujući humanoidne ajkule, i bizarno visceralne završnice mečeva u kojima neki od njih bivaju raskomadani, ali, iako ovde ne pričamo o duboko emotivnoj rvačkoj storiji kakvu nam je pomenuti Daniel Warren Johnson dao sa svojim Do A Powerbomb, Blood Force Trauma je sigurno i kvalitetno vođenja priča o momku koji je od pukog fana ovog ,,sporta", neverovatnim spletom okolnosti postao šampion što sada mora da se bori sa izazivačima u arenama natrpanim publikom eksplicitno žednom krvi, posebno njegove.

Blood Force Trauma je, dakle, pametniji nego što nužno mislite, i glavni junak Zap Daniels je iznenađujuće višeslojan lik za koga ćemo navijati uprkos tome što smo svesni mnogih njegovih karakternih nedostataka. Njegova bivša karijera profesionalnog gejmera mu je ostavila neke emotivne ožiljke pa je eskapizam koji on nalazi u praćenju ,,wrestlinga" razumljiv, ali kada vidimo da on neodgovorno troši novac na svoj hobi iako živi sam sa mlađom sestrom i jedva spaja kraj sa krajem, jasno je da imamo posla sa nesavršenim, problematičnim protagonistom. No, strip ga vrlo brzo smešta u položaj underdoga, gde mora da se bori za goli život protiv ljudi sa supermoćima, te mu slučajni susret sa bivšim šampionom, po imenu Lightnin' Legs Jones, koji ga uzima za svog protežea i odlučuje da ga trenira (po zaista povoljnoj ceni koja je sasvim slučajno u paru jednaka Zapovom prvom honoraru), postaje jedina šansa da preživi i, možda, na neki način rekonstruiše svoje samopoštovanje ozbiljno narušeno propašću prethodne karijere.



Blood Force Trauma je napisan izuzetno zabavno, sa naglašeno satiričnom oštricom koja spektakl profesionalnog rvanja iz našeg sveta gura u apsurdistički ekstrem fikcije ovog stripa. Od krvožedne publike, preko pitoresknih rvača pa do komentatora u areni u kojoj se mečevi odvijaju – koji sve vreme lamentira nad lošim razvodom koji nikako da preboli – Blood Force Trauma nam daje ceo spektar humora, od vizuelnih (često splatter intoniranih) gegova, preko zabavnog '80s imaginarijuma, pa do duhovitih replika. Dinamika pripovedanja je odlična a jedan od svakako najzabavnijih elemenata stripa je lik Lightnin' Legs Jonesa, jednog old scool hustlera koji još uvek ponosno šeta imidž disko glamura i emituje auru otmenog afroameričkog maskulinizma kakav je bio cenjen sedamdesetih godina prošlog veka. Nagađam da je Corbettov doprinos ovde bio presudan da se lavina stereotipova što ih strip koristi u karakterizaciji Jonesa ne pretvori u omaložavajući rasistički kliše i Jones je briljantno parodiran, prikazan kao, naravno, teški lažnjak, ali tako da je čitaocu on istovremeno i beskrajno simpatičan i njegove manipulacije Zapovom sudbinom nikada, reklo bi se, ne dolaze iz pozicije nekakvog malicioznog koristoljublja. Jer, Jones, uprkos svojoj reputaciji i demonstriranoj borilačkoj ekspertizi, kao i Zap, samo pokušava da preživi.

Što ovom stripu daje jedno vrlo osetno, toplo, humano srce i njegova agresivna satira nije jedino po čemu ćete ga pamtiti. Naprotiv, samog sebe sam iznenadio time koliko sam zavoleo njegove likove i do kraja se autentično brinuo za Zapa čiji svaki meč deluje kao borba sa bossom iz Dark Souls u kojoj bar prvih sto puta nemate nikakve šanse da preživite. No, Zap je ne samo u suštini dobar momak, već i neko ko je inteligentan, kreativan i snalažljiv i pokazuje se da mu je samo bilo potrebno da neko u njega veruje pa da se postepeno apgrejduje iz dečaka u muškarca. Naravno da ovo podrazumeva i najavu romanse sa furry/ catgirl devojkom iz kraja koja je pritom genije za elektroniku.

A što me još jednom vraća Smithovom crtežu. Smith je verovatno naprosto podešen na istu frekvenciju na kojoj operiše moj mozak, pa ponovo moram da hvalim to kako on uspeva da u crtežu izmeša rekonstrukciju i ekstrapolaciju osamdesetih sa savremenijim sub i kontrakulturnim tendencijama. Videoigračke reference su možda ovde manje očigledne nego u Into Radness – mada Zap u jednom trenutku na početku stripa opisuje tehniku borca koga gleda rečima ,,Such impresive normals!" – ali kombinacija aluzija na borilačke videoigre, kung fu filmove iz klasične ere, crnu uličnu kulturu iz sedamdesetih i moderne stvari kao što su profesionalni videgejmng ili furry kultura naprosto deluje prirodno i ubedljivo. I mada Smithov letering možda nije IDEALAN, on je vrlo funkcionalan ovde i uklapa se uz generalnu estetiku stripa.

Blood Force Trauma se završava fantastičnim set pisom u kome Zap i Jones prisustvuju demonstraciji superiorne borilačke ekspertize japanske ratnice koja je istovremeno APSURDNO seksualizovana i parodira svu silu seks-klišea vezanih za ,,badass" žene iz stripova i ovo je izvrsno mesto da se na njemu stane, sa osećajem da ste upravo završili urnebesnu tobogansku vožnju kroz SAV neon osamdesetih ali i autentičnom glađu koju ćete osetiti za JOŠ. Imate sreće jer su novi brojevi stripa najavljeni – u trenutku dok ovo kucam, krajem Decembra – već za Januar pa je sasvim moguće da ćete, nakon čitanja ovog teksta moći da vidite i šestu i sedmu epizodu ovog serijala. Garantujem dobru zabavu. Dark Horse kolekciju ima ovde, a Patreon za DGC je ovde. 

Pročitao sam kolekciju miniserijala Survival Street koju je Dark Horse izbacio proletos, sakupljajući sve četiri epizode ove ,,akcione satire" što je izlazila krajem prošle i početkom ove godine. Nisam se, primetićete, previše žurio da zarijem metaforičke zube u metaforičko meko tkivo ove kolekcije jer, a ne znam koliko će to ikoga iznenaditi, kao dete nisam gledao baš mnogo epizoda televizijskog serijala Ulica Sezam. I pored prijemčivih lutaka dizajniranih u firmi Jima hensona, Ulica Sezam je meni već kao predpubertetskom detetu bila malo suviše ,,edukativno" nastrojena i namenjena još mlađoj deci, pogotovo u poređenju sa Mapet Šouom koji je imao kul popkulturne reference, urnebesne verzije nekih opasnih rokenrol pesama i humor što je često znao da dobro zamaskira ,,odraslu" tematiku ispod lutkarskog kerebečenja.



Naravno, Ulica Sezam nije ni emitovana u istim količinama kao Muppet Show na našoj državnoj (i u to vreme jedinoj) televiziji i maloletnom Mehmetu je ovaj luktarsko-igrani program delovao, pa, kao razblažena verzija Muppet Showa za ,,klince" iako je, naravno, istina da je Muppet Show u formi u kojoj ga mi poznajemo, punih sedam godina mlađi od Ulice Sezam.

Ulica Sezam je zato u SAD jedan kamen-međaš kulture glavnog toka, program uz koji je generacija iks odrastala i sticala mnoga svoja znanja i stavove koji će im oblikovati dalje ponašanje. Ovo nije bilo ni malo slučajno. Na kraju krajeva ovo je bio prvi televizijski šou sa zabavnom formom koji je svoj sadržaj bazirao na istraživanjima i edukativnom programu, otvoreno se trudeći da decu uči kroz, jelte, zabavu. Ukratko, mnogi kreativci koje danas poznajemo kao decenijski aktivne pregaoce u industriji zabave su odrasli uz Ulicu Sezam i za njih su likovi poput Big Bird, Grovera ili Cookie Monstera (sa glasom Franka Oza koji je postavio domaći zadatak hiljadama death metal pevača u decenijama što će doći) naprosto deo njihovog životnog iskustva u meri u kojoj je to za generaciju pre njih bio Miki Maus a za generaciju posle njih Super Mario.

Utoliko, Survival Street, strip o kome danas pričamo, za američkog čitaoca, pogotovo ako je nešto starije generacije (mada Ulica Sezam i dalje ide) mnogo emotivnije i ekstremnije iskustvo nego što je za nekog iz naših krajeva. Naravno, autori nisu imali prva da iskoriste stvarna imena i dizajn likova iz televizijske serije, ali su aluzije na Ulicu Sezam i njeno mesto u popularnoj kulturi u ovom stripu snažne, dosledne i isporučuju potrebnu dozu apsurdističke energije da politička satira oko koje je on sagrađen bude potentna.

Ti autor su, na strani scenarija, James Asmus i Jim Festante i dok ovog drugog ne znam naročito dobro, čovek se više bavi animacijom, mada je radio i neke stripove, Asmus je prolifičan scenarista koji svoju karijeru komičara i dramaturga već par decenija uspešno dopunjava pisanjem stripova za velike američke izdavače. Asmus je dosta radio za Marvel ali i za Valiant (pišući Quantum & Woody i druge serijale), za Image se iskazao radeći Thief of Thieves, Evolution ali i The End Times Of Bram & Ben sa istim ovim saradnikom, Jimom Festanteom, a naravno da je radio i gomilu King Konga, Transformersa i My Little Pony za BOOM! i IDW. Možda neizbežno, pisao je i Rick and Morty, nešto od toga ponovo u saradnji sa Festanteom pa je Survival Street nekako prirodno isplivao kao naredni zajednički projekat.



Na crtežu je ovde meni malo poznati Kazahstanac Abylay Kussainov, čiji je Instagram profil PREPUN Spajdermen crteža. Moguće je da Kussainov pokušava da se preporuči Marvelu a verujem da će mu Survival Street u ovome pomoći jer iako ovo nije LEP strip, on je nabijen nervoznom energijom i eksplozivnom akcijom kojih Spajdermenu nikada nije dosta.

Kolore je radila Ellie Wright, jedna iskusna i zaposlena koloristkinja kojoj je ovo nema sumnje bio zabavan posao s obzirom na sumanutu dinamičnost tabli i kombinaciju boja lutaka koje su u glavnim ulogama. Letering je radio takođe iskusni Taylor Esposito i, kako već rekoh, ovo nije LEP strip, ali je atraktivan i čoveka privuče na prvi pogled svojom apsurdistčkom energijom a onda ga, barem je to moje iskustvo, zadrži kombinacijom vrlo mračne satire i komične ali pravoverne akcije.

Asmus i Festante u pogovoru za kolekciju naglašavaju da je ambicija uvek bila da ovaj strip bude smešan i zabavan i da se satirična komponenta prepozna kao preterana. No, između začetka projekta i momenta kada je kolekcija izašla, svet je otišao još nekoliko koraka u smeru provalije nad kojom se klati već izvesno vreme i Surival Street možda neizbežno deluje i kao pomalo opora, očajnički pisana satira koja možda više i ne veruje u to da se rat za razum može dobiti ali namerava da ga makar izgubi boreći se do poslednje kapi krvi.

Svet u kome se ova priča događa sličan je našem ali uz jednu značajnu razliku: lutke su u njemu živa bića pa su tako lutke koje su bile zvezde televizijskog programa Salutation Street zapravo cenjeni i poznati bivši glumci koji samo pripadaju drugoj, jelte, ,,rasi". Naravno, ovo se dalje koristi kao podloga za svu silu rasističkih i diskriminatorskih epizoda u kojima najgori elementi američkog kolektivnog duha izlaze na površinu.

Ali ne sami od sebe, glavni zamajac radnje je ovde politička evolucija američkog sistema u kojoj trijumfuju neoliberali, trutheri, suverenisti, nacionalisti i, naravno, milijarderi i kada ovaj strip krene sa radnjom, negde početkom naredne decenije, Sjedinjene američke države su isparcelisane od strane korporacija koje su dobile ustavno pravo da se bave politikom pa je neoliberalna doktrina o ,,maloj vladi" ovde ekstrapolirana u ekstrem gde vlade više i nema a o životno važnim stvarima odlučuju bordovi kompanija, umesto vojske i policije tu je privatno obezbeđenje a stanovništvo živi u potrošačkoj distopiji gde se sve monetizuje, zasipano propagandom i uvek nesigurno jesu li se propisi po kojima se živi promenili preko noći. Enšitifikacija je ovde, dakle, izdignuta na nivo nacionalne doktrine.



Nije da poslednjih godina nismo imali stripova koji su se bavili zamišljanjem američkog društva pretvorenog u neoliberalni pakao, ali Survival Street u miks ubacuje lutke i to ga čini distinktnim. Pomenuti bivši junaci popularnog televizijskog programa su u trenutku kada strip započinje zapravo grupica boraca protiv režima (ili terorista, ako ih gledate sa druge strane) i njihove avanture pratimo kroz četiri epizode urnebesne akcije i karikiranih set pisova iz akcionih filmova.

Survival Street, kako rekoh, neće ovdašnjeg čitaoca pogoditi onako snažno kako bi pogodio Amerikance koji imaju mnogo jaču emotivnu reakciju na lutke koje ,,poznaju" a koje nose automatsko oružje i bore se protiv represivnih vlasti. Ovdašnji čitalac će, u odsustvu te reakcije možda i prepoznati da je serijal sastavljen od nekoliko manje-više samostalnih priča koje obrađuju po jednu temu, pa i jednu krovnu priču koja stiže do nekog zaključka na kraju, ali će i možda imati mali problem da te priče sledi. Jer, Survival Street je kakofonija različitih glasova, bučan strip u kome je akcija maltene neprestana a dijalozi su obilni i skoro da niakda ne prestaju. Esposito je ovde morao čuda da čini kako ne bi crtež zatrpao balončićima sa tekstom a Kussainov se zapravo herojski snašao i uspeo da strip ima brz i dinamičan tempo pripovedanja bez obzira na količinu dijaloga.

Dalji problem je svakako u tome da če Amerikanac intuitivno prepoznavati koja lutka je aluzija na koju iz Ulice Sezam i znati njihove karakterizacije koje su ovde podebljane i/ili subvertirane dok je meni trebalo znatno više vremena da ispratim individualne karakterne lukove, shvatim težinu žrtve nekih likova, ukačim zašto neki od njihovih postupaka treba da deluju epski.

Kad se na tu bučnost čovek navikne, svakako ovde može da se prepozna obrada mnogih zanimljivih tema koje su aktuelne DANAS i SADA i nisu rezervisane za neku potencijalnu budućnost. Asmus i Festante se dotiču i rasizma i neokolonijalizma (sa epizodom u stranoj zemlji u koju su strani ulagači, nominalno, trebalo da donesu izobilje) i klimatskih promena, i kulture ,,selebritija" i korporacijske kontrole medija i konzumerizma na nekoliko načina i ono što je u ovom stripu smelo je da se nasuprot svemu tome stavljaju – lutke. Terorističke lutke, ali i dalje lutke. Kreirane da budu (iskrivljeno) ogledalo naših mana i vrlina one su, nagađate, u ovom stripu, nosioci humanih vrednosti i mada imaju i izvesnu superherojsku kodifikaciju (na ime toga da im njihova specifična ,,biologija" daje mnoge prednosti u borbi), uspešno su prikazane kao očajni, razočarani revolucionari koji se ne predaju čak ni kada je borba skoro sasvim izgubljena.

Treba se, dakle, probiti kroz kakofoniju i reference koje vam možda nisu poznate, treba se navići na puno teksta, ali satira ovog stripa na kraju proradi a akcione scene su, uprkos humorističkom sloju ovog stripa, urađene vrlo pristojno i čoveka vuku da čita dalje. Proverite sami, uostalom.

DC je tridesetogodišnjicu Wildstorma obeležio na nekoliko načina, ali jedan od zanimljivijih je svakako bilo publikovanje miniserijala Waller vs. Wildstorm, četvorodelnog špijunskog-trilera-sa-superherojima u okviru svog imprinta Black Label, rezervisanog za ,,ozbiljnije" stripove, koji ne moraju biti u kontinuitetu i, naprotiv, mogu biti naglašeno izvan centralnog kanona, kako bi snažnije podvukli neke bitne motive propertija a koje su zbog ovakvih ili onakvih razloga malo potisnuti u mejnstrm kontinuitetu.



Waller vs. Wildstorm izlazio je od Marta do Decembra prošle godine, jednim relaksiranim dvomesečnim tempom a koji je bio vezan i za 50% veći broj strana od standarda dodeljen svakoj od epizoda. Ovo nije, kao da nam je već i time saopšteno, običan, svakodnevni superherojski strip već ambiciozniji narativ u kome će momenti metaljudske akcije biti korišćeni kao akcenti u priči koja se velikim delom događa iza zatvorenih vrata ili na javnim, nominalno bezbednim mestima gde ljudi govore kontrolisanim glasom i jedni sa drugima pretresaju tajne od kojih može da zavisi sudbina slobodnog sveta. No, taj je tempo dao i vremena veteranskom španskom crtaču po imenu Jesús Merino da ovaj strip radi sa nivoom detalja koji je često nemoguć u mesečnim sveskama i mada Merinov stil nema ambiciju da ga nazivaju ,,lepim" niti da se uklapa uz superherojski glamur, njegov crtež i tuš (uz pomoć na tušu koju je dao Vicente Cifuentes, kolore koje je radio Michael Atiyeh, te letering što ga je radio Dave Sharpe) daju ovom stripu potrebnu kombinaciju hladnoratovskog, gritty trilera i superherojskog ekscesa koja, iako zapravo ni malo ne podseća na klasične Wildstorm radove iz pera Jima Leeja, definitivno paše uz narativ.

A taj su narativ pisali Evan Narcisse i Spencer Ackerman. Ovog prvog znamo prvo po njegovom novinarskom radu iz vremena pre nego što su Gawker Media sajtovi bili masakrirani nizom loših poslovnih odluka i još gorih sudskih procesa (Narcisse je pisao za Kotaku i io9), i pisanju za New York Times, Polygon itd, pre nego što će uspešno pivotirati u karijeru superherojskog scenariste, prvo – naravno – radeći strip Black Panther za Marvel (jer, jelte, Narcisse je Afroamerikanac sa vrlo dubokim odnosom prema ovom Marvelovom liku) a onda i sarađujući na raznim superherojskim igrama uključujući igre o Spajdermenu o kojima sam ja uredno pisao.

Ackerman je, pak, svakako poznatiji u ovom tandemu na ime svog nagrađivanog novinarskog rada koji se bavi pitanjima bezbednosti i politike. Ovaj je rođeni Njujorčanin pisao i za New York Times i za Guardian i za The New Republic (gde je i započeo novinarsku karijeru) i za Wired, da bi, sledeći svog urednika iz Wireda njegov najcenjeniji novinarski rad bio za Daily Beast. No, 2021. će Ackerman napustiti ovu publikaciju da bi putem Substacka radio nezavisno novinarstvo, baveći se međunarodnom politikom i američkim ratovanjima po svetu iz socijalističke perspektive. NAŠ ČOVEK. Onda je postigao i neku vrstu mejnstrim uspeha knjigom Reign of Terror: How the 9/11 Era Destabilized America and Produced Trump, jednom detaljnom analizom američke politike ,,rata protiv terorizma" a koja bi i nama ovde trebalo da bude zanimljiva jer nije preterano reći da Vučić i njegova klika sličnim programom ,,beskonačnog rata" (kako se i zove Ackermanov njuzleter na Substacku) gde se pretnje od oružanih eskalacija stalno drže u pažnji javnosti bez obzira na njihovu kredibilnost, pokušavaju da svoju vladavinu učvrste i prolongiraju što je više moguće.




Sa ovakva dva scenarista za kormilom, ne treba da čudi da je Waller vs. Wildstorm jedan vrlo mračan, energičan ali ne naročito optimističan narativ o svetu koji krajem osamdesetih godina prošlog stoleća izlazi iz hladnog rata i gde SAD, ili makar značajni faktori u obaveštajnoj i izvršnoj sferi, svesni da je Amerika u tom ratu pobedila, prave poteze da se obezbedi globalna dominacija. Za razliku od ,,normalnog" superherojskog stripa ovde nema fantastičnih supermoći i grandioznih, operetskih planova da se vlada planetom – metaljudska komponenta stripa je kodirana vrlo prizemljeno, sa ,,superherojima" koji su samo oruđa u rukama ljudi sa stvarnom moći a gde dominacija planetom podrazumeva kontrolu duga u koji će ući veliki broj država istočne Azije nakon pada Gvozdene zavese.

Wildstorm, onaj deo Image Comics iz njegove rane faze koji je oblikovao i osmislio Jim Lee je veoma pogodan za ovakav tretman. Iako je Grant Morrison razložno dokumentovao da mnogi Image stripovi iz onog vremena nisu imali nikakvu suptilnost i da se se pre svega bavili juvenilnim fantaziranjem koje više nisu kontrolisali smarajući Marvelovi urednici i izdavači, pa to svakako važi i za Leejeve stripove među njima, stoji i da su Leejeve kreacije poput Stormwatch i WildC.A.T.S. i same baštinile atmosferu kraja hladnog rata i promene osetljivog balansa moći u svetu, a da su ,,superheroji" u njima češće bili najamnici i špijuni nego idealistički nastrojeni borci za pravdu.

Već sam više puta pisao o Wildstormu na ovim stranicama (a JOŠ više ako ste nekada pratili moje pisanje na pokojnom UPPS) i otkada je DC ovaj imprint (koji mu je Lee prodao krajem prošlog veka) zvanično ugasio i njegove likove učinio kanonskim delom DC multiverzuma, bilo je tu zanimljivih inicijativa da se iskoriste posebnosti Wildstorm istorije, likova, estetike i senzibiliteta. Naravno, The Wild Storm, Warrena Ellisa i Jona Davisa-Hunta, zamišljen kao rebut celog Wildstorm univerzuma je bio interesantan projekat ali on, izvan sržnog serijala nije izrodio željenu renesansu. Možemo da nagađamo zašto ali najverovatnije da Lee – koji je u međuvremenu stigao vrlo visoko u DC-jevoj izdavačkoj hijerarhiji – i Dan Didio nisu umeli da se dogovore da li i kuda ići dalje sa ovim propertijima.

No, tridesetogodišnjica nastanka ključnih stripova u ovom univerzumu je iskorišćena za nekoliko zanimljivih radova, od kojih je jedan bio i Rosenbergov WildC.A.T.S., jedan vrlo kul i zabavan, možda manje ,,obavezujući" pogled na to kako Wildstorm likovi funkcionišu unutar DC mejnstrima. Waller vs. Wildstorm je ozbiljniji i literarno ambiciozniji rad, ali po cenu toga da ne može da bude deo glavnog, kanonskog kontinuiteta.

Waller iz naslova je, naravno, Amanda Waller, žena koja je poslednjih godina, delom i zahvaljujući Warnerovim filmovima rađenim po DC stripovima, postala prepoznatljiv i bitan lik. Istorijski vezana za strip Suicide Squad Johna Ostrandera – kao jedan od retkih prominentnih ženskih afroameričkih likova u superherojskom stripu osamdesetih godina prošlog veka – Wallerova je u poslednjih nekoliko godina postala jedan od najvažnijih igrača u DC stripovima, sa ambicijama da kontroliše ne samo svoju verziju Lige Pravde (uvezenu iz paralelnog univerzuma) već i, praktično, čitav svet. Iako ovo daleko nadilazi njenu funkciju žene iz senke koja ucenom i nemilosrednim autoritetom a za račun američke vlade (koja uglavnom za nju i ne zna) upravlja timom black ops operativaca što rade najprljavije poslove kojima se, kao, čuva svetski mir, ove su joj proširene uloge lepo legle. Wallerova je patološki ambiciozna žena – i ovo je nešto sa čime bi se i John Ostrander složio bez obzira na komplikovan origin story koji joj je dao – koja čvrsto veruje da sve što radi ima opravdiv cilj ali i da taj cilj opravdava sredstva, pa je ona, u trenutku dok ovo kucam, i jedan od bitnijih ikova u aktuelnom DC-jevom mejnstrim krosoveru Beast World.



No, u Waller vs. Wildstorm ona je tek na početku svoje karijere i ovo je neka vrsta alternativnog origin story narativa o ženi koja u okviru jedva godinu dana prelazi put od jedne od operativki na tajnoj lokaciji u Afganistanu (u principu mestu gde Amerikanci zarobljene lokalce muče kako bi izvukli bitne ,,intel" podatke) do žene koja maltene svojeručno menja geopolitički balans na planeti.

Narcisse i Ackerman ovde rade vrlo slobodno mešajući motive iz DC i Wildstorm istorije i kanona, pokazujući kredibilnu paranoju poznih osamdesetih i američke ekspanzije (agencijske, ali i u pogledu izvoza tehnologije i naoružanja, kapitala, diplomatskog i političkog uticaja) na teritorije koje im ranije nisu bile dostupne. Neksus dešavanja je ostrvo Gamorra, na kome Lois Lane, reporterka Daily Planeta sedi i pokušava da sklopi priču što će pokazati kako i zašto azijska nacija kojom nominalno stabilno vlada porodiča diktatorska porodica postepeno postaje najveći prijatelj Amerike u ovom delu sveta. Naravno, njeno kucanje na razna vrata ne donosi mnogo bitnih informacija, ali onda dobije ponudu da intervjuiše Jacksona Kinga, metaljudskog operativca koga bolje znamo pod imenom Batallion, a koji joj ne samo objasni već i dokumentuje zakulisne igre agencije Checkmate koje podrazumevaju snabdevanje diktatorskog režima najmodernijom metaljudskom tehnologijom.

Ovde je spojeno mnogo toga što će DC i Wildstorm publika prepoznati. Lois Lane je ovde ,,prava" novinarka a ne samo Supermenova nevesta (on se zapravo nikada i ne pominje u ovom  narativu), Checkmate je organizacija nominalno namenjena zaštiti ljudskih prava ali se tokom priče vidi da se odmetnula u smeru svojeglave kontraobaveštajne firme koja sada radi više za račun ambicioznih političara i oficira nego za, jelte, građane, Stormwatch su ekipa dobronamernih najamnika koja je mislila da je trenutno na strani dobrih momaka itd. Narativ koji scenaristi ispisuju ima svoja krešenda u vidu tabli superherojske akcije, ali on je pre svega onaj o moći koja radi iz potaje, o istorijskim promenama koje običan svet ne vidi i možda će ih postati svestan tek nekoliko decenija kasnije. Metaljudski operativci su ovde više bodeži što rade u potaji nego metafora za atomsku bombu, a ovo važi čak i kad Deathstroke raznese dobar deo zgrade u kojoj se u tom momentu nalazio Jackson King.

Scenario postiže pravilan odnos sa jedne strane ozbiljnijeg političkog trilera gde se vidi da pozitivaca gotovo da i nema i da oni ,,najbolji" među likovima samo odlučuju da istupe iz stroja kada im bude muka od gadosti koje su postale deo regularne dužnosti, a sa druge strane ipak dinamične superherojske akcije koja nije česta niti je u njoj razrešenje, ali koja odlično služi da malo oslobodi tenzije.



No sa druge strane, vredi reći i da je Waller vs. Wildstorm pre svega još jedna stilska vežba iz kreiranja priča sa kraja hladnog rata i da je njegova diferencija specifika pre svega to da se ovde pojavljuju superheroji (ili makar metaljudfski operativci). Meni je ona prijala na ime svog rekomponovanja motiva iz DC i Wildstorm istorije i kreiranja jednog novog kontinuiteta (koji, pritom, pošto je ovo Black Label izdanje, nije obavezujući ali deluje plauzibilno), ali ovo je definitivno strip u kome mnogo likova sedi i priča u raznim aluzijama i samorazumljivim kratkim iskazima i u kome nekakav veliki dramski rasplet naprosto nećete dobiti. Naslov Waller vs. Wildstorm je i pomalo prevaran već i na ime toga da ,,Wildstorm" nije nikakav opipljivi entitet u Wildstorm univerzumu, već samo naziv za studio (i kasnije univerzum) nastao spajanjem delova imena dva stripa koje je Jim Lee prvo kreirao u Image Comicsu (Stormwatch i WildC.A.T.S., jelte). Ovde se Stormwatch jedva pojavljuju a WildC.A.T.S. se daju videti samo u kratkim flešbekovima, dok je Wallerova samo jedan od likova koji kreiraju komplikovani zaplet čiji se efekti zapravo, neće osetiti u svetu ovog stripa još dobar broj godina.

Naravno, ni prvi ni poslednji politički triler koji se oslanja na konzumenta da ,,oseti" težinu onog što je video iako je video uglavnom ljude što sede u sobama pažljivo proverenim da ih neko nije ozvučio i pričaju o tome da je svet sada ,,njihov", no Waller vs. Wildstorm ima još jedan važan element koji može presudno uticati na uživanje u stripu. A to je, razume se, snažno oslanjanje na poznavanje DC ali još više Wildstorm istorije da biste uopšte znali ko tu sa kim priča, o čemu i zato je to važno, ko su likovi u flešbekovima i kako treba da reagujete na njihovo pojavljivanje. Ako jeste štovalac i poznavalac Wildstorma, Waller vs. Wildstorm je pun stvari na koje ćete klimati glavom u prepoznavanju, pa možda i u slatkim naletima nostalgije (mislim, Fuji se nije u stripovima pojavljivao četvrt veka), ali ako niste... Pa, ako niste, ovo će biti na momente i frustrirajući strip u kome se stalno govori o ljudima, mestima, agencijama, tehnološkim izumima, konceptima itd. za koje naprosto nećete imati kontekst da ih postavite na pravo mesto. A što je, mislim, simptom stare boljke superherojskog stripa da vrednuje pozivanje na ,,kontinuitet" i reference na poznate stvari iz starih stripova više nego jasno, kvalitetno pripovedanje priče koja može biti konzumirana i prepoznata kao dobra i od strane manje upućenog čitaoca. Ovde vredi rteći da je Ellisov The Wild Storm zbog toga bio jedan častan pokušaj pričanje priče iz početka tako da čitalac dobije sve u jednom paketu. Waller vs. Wildstorm to nije i ovde se podrazumeva izvestan prethodni rad ako želite da strip u potpunosti ,,razumete".

Utoliko, meni je Waller vs. Wildstorm bio sasvim prijatno iskustvo, ali prepoznajem da je u pitanju tek korektan politički triler u kome se pravilno može uživati prevashodno ako imate potrebna gikovska predznanja. Ako imate, mislim da je fer reći da će se i vama ovaj strip dopasti pa pohitajte do Amazona da ga pazarite.

U nastavku priče o obeležavanju tridesetogodišnjice Wildstorm univerzuma, danas ćemo se osvrnuti na The Vigil, DC-jev šestodelni miniserijal koji zapravo nema mnogo veze sa starim Wildstormom i baziran je na sasvim novim likovima i zapletima, ali koji daje OSEĆAJ da čitate u najmanju ruku jedan sa ljubavlju urađen omaž Wildstormu. Plus, naravno, poslednja stranica poslednje epizode pravi sponu sa Wildstormom putem koncepta ,,bleeda" koji je, istini za volju, u međuvremenu kooptiran od strane mejnstrim DC univerzuma, ali ovde očigledno služi za potvrdu onog što ste od prvog broja osećali: The Vigil je reimaginacija Wildstorma ali iz indijske perspektive. I ta je perspektiva intrigantna.



The Vigil je izlazio između Maja i Decembra prošle godine i mada je verovatno predstavljao pre svega ustupak izdavača autoru sa kojim je nedavno sklopio ekskluzivni ugovor (a koji je u međuvremenu zablistao pišući ono što ljudi nazivaju najboljim Betmenom poslednjih godina u okviru magazina Detective Comics), ne treba potceniti ni to da je DC odobrio kreiranje sasvim novog ansambla metaljudskih operativaca, gde je većina značajnih likova indijskog porekla a lokaliteti na kojima se radnja odvija se dobrim delom nalaze u Aziji. Naravno da i DC i Marvel povremeno koketiraju sa ,,etničkim" superherojima, uzimajući autore iz Azije da rade stripove koji treba da se dopadnu Kinezima, Japancima ili Indusima, ali The Vigil se izdvaja time da iako nije u pitanju distinktan univerzum, ovde oslanjanja na prepoznatljive DC-jeve ikone – poput Supermena ili Betmena – koje bi obezbedile marketabilnost ovom serijalu – nema. Najsnažnija spona sa DC mejnstrimom je pominjanje firme Lexcorp, a to je izvedeno u sasvim low key tonalitetu. A što je već značajno ređa pojava i to da u DC-ju kao da misle da je dovoljno to što scenario ovde piše jedan sada već vrlo cenjen autor jeste nešto što treba pohvaliti. Urađen u okviru DC-jeve inicijative We Are Legends, posvćene promociji istočnoazijske i pacifičke kulture, The Vigil ni slučajno nije promenio svet ali već to što je nastao, dao priliku indijskim autorima da rade u okviru superherojskog mejnstrima i izgurao svoju ne SULUDO ambicioznu ali interesantnu priču do kraja je jedna fina, mala pobeda.

Razume se, scenarista o kome pričam i čiji je The Vigil bio projekat iz ljubavi je Ram V, rođeni Indus danas sa prebivalištem u Ujedinjenom kraljevstvu i čovek koji se poslednjih nekoliko godina pokazao kao svestran spisatelj kadar da radi sasvim različitim stilovima. Ovde je već o njemu pisano ali vredi podsetiti da je V pored nekoliko izuzetno cenjenih radova za nezavisne izdavače (These Savage Shores, Grafity's Wall, Blue in Green, The Many Deaths of Laila Starr) ostavio i ozbiljnog traga u korporacijskom superherojskom stripu sa zapaženim pisanjem za Marvel (Venom) ali i još više za DC (Catwoman, The Swamp Thing, Aquaman Andromeda, Justice League Dark). Kao čovek koji izvrsno radi na tački spajanja evroameričkih i istočnoazijskih kultura, sposoban da organski u svoje stripove uključi elemente koji bi kod nekog manje spretnog autora bili čisti egzoticizam, V je dobio od DC-ja ekskluzivni ugovor i priliku da piše Detective Comics a za The Vigil je imao slobodu da sam odabere saradnike. Tako je prvi crtač na ovom serijalu bio Lalit Kumar Sharma, ilustrator iz Zapadanog Delhija, čovek sa već izvesnim iskustvom rada za DC, Marvel i BOOM!, da bi u trećem broju kao zamena uleteo mumbajski Sid Kotian, a u četvrtom Devmalya Pramanik koji će i dovršiti serijal. Tri crtača za šest brojeva stripa jeste mnogo ali su makar kolorist Rain Beredo i leterer Dave Sharpe (neke tuševe je, da dodamo, radio i veteran Norm Rapmund) obezbedili konzistentnost izgleda ovog stripa. Dodaću i da je zapravo u pogledu karaktera i energije koje ovaj strip treba da prenese, Lalit Kumar Shamra svakako najmanje upečatljiv od sva tri crtača i da su dodatak Kotiana i Pramanika za kasnije epizode obezbedili stripu eskalaciju spektakla i cool faktora u skladu sa pričom koja je detonirala mnoge nagazne mine zapleta posejane u prvim brojevima.



The Vigil na svojoj strani dakle ima tu ,,indijsku" notu a koja, opet, izbegava da igra na kartu egzotike. Ono što kod V-a treba prepoznati i ceniti je baš ta sposobnost da čak i kada koristi eksplicitno indijske ili, generalno, azijske motive , ideje i estetike, čak i kada ih stavlja direktno nasuprot ,,zapadnjačkoj" kulturi, kako je to bilo u These Savage Shores, ovo nije da bi se istakle razlike i iznosila nekakva (makar i dobronamerno) nacionalistička argumentacija. Možda je to potrebno naglasiti, imajući u vidu porast nacionalizma u Modijevoj Indiji tokom poslednjih godina: Ram V je čovek koji savršeno poznaje, razume i primenjuje zapadnjačka žanrovska pravila i vrednosti i u njih organski unosi ,,indijski" sadržaj tako da je krajnji utisak da ,,zapadni" i ,,istočni" elementi njegovih stripova ne stoje u opoziciji već se, naprotiv, skladno dopunjuju kao deo jedne globlane kulture.

Sa The Vigil je ovo i dobrodošlo i zanimljivo jer je u smislu zapleta i osnovnog koncepta ovo jedan ne naročito originalan strip, a kome svežinu u obradi poznatih motiva donosi pre svega to da ispred sebe ne gledamo stereotipne angloameričke likove već ljude azijskog porekla i fizionomija.

The Vigil iz naslova je, naravno, ime kriptične grupe osoba sa supermoćima koje predvodi vrlo cenjeni naučnik koji je, saznajemo to vrlo rano, namerno sabotirao sopstvenu karijeru da bi imao priliku da svoja velika znanja koristi kako bi u tajnim ratovima za sudbinu čovečanstva, barem dok je on živ, trijumfovali dobri momci (i devojke). Grupu sačinjava gomila disfukcionalnih likova sa teškim prošlostima i još težim karakterima, a koji su svi, da su se kockice drugačije složile, mogli da završe kao kriminalci, ubice ili nešto još gore, dok su ogromne pare potrebne da tim što rešava globalne pretnje, kojima nacionalne obaveštajne službe i armije nisu dorasle, može da stigne kud treba i tamo spase stvar, obezbeđene od strane misterioznog dobrotvora koga svi znaju samo pod pseudonimom.

Ovo je jedna vrlo klasična, vrlo razgažena postavka prisutna u žanrovskom stripu (i istoka i zapada) već značajno duže od pola veka, a izvesna sličnost sa Wildstormovim timom Planetary sigurno nije sasvim slučajna.

Ram V The Vigil isprva piše kao klasičnu futurističku ,,spy 'em up" trilersku akciju. Čitaočev ulazak u svet duboke intrige i administracijama sveta nepoznatih timova koji rade na njegovoj zaštiti obezbeđen je kroz najnovijeg regruta za The Vigil, mladu agentkinju po imenu Nia koja nakon početnih uspeha u ,,normalnoj" kontraobaveštajnoj službi biva preporučena za The Vigil od strane starog, iskusnog operativca koji rešava da se povuče i ode u penziju, kako bi živeo ,,negde gde ću moći da kenjam a da se ne plašim da će me neko ubiti čim spustim pantalone". Nia zna samo da je The Vigil poseban program, koji predvodi ugledni naučnik, ali tokom narednih par epizoda se sve što misli da je znala ruši pred njenim očima. The Vigil ne samo da nije dobro utreniran tim terenskih operativaca koji znaju svoj posao i disciplinovano slušaju komande – naprotiv, ovo je gomila nestabilnih, traumiranih ljudi koje na terenu predvodi starmali sociopata – već su i zadaci koje oni izvršavaju više iz domena spekulativne fikcije nego normalne borbe protiv terorizma i sličnih pretnji.

Sličnost sa Planetary se ovde naprosto ne može prenebrebregnuti. Ovde su supermoći tretirane pre svega kao taktički, terenski aseti i mada The Vigil nije vojna jedinica, njegovi članovi skoro da nemaju stvarni civilni život, a kostimi su im, kada ih imaju, stavljeni u funkciju njihovih supermoći i nemaju nikakve ambleme i druge estetske elemente. Takođe, slučajevi koje The Vigil rešavaju su smešteni u domen granične nauke i imaju finu patinu klasične palp literature, slično onome kako je Planetary tretirao svoje zaplete.



No, The Vigil je, nažalost, i značajno skromniji rad od Planetary već i po tome da ima svega šest epizoda. Sa Planetary je tek protokom vremena i priča postalo jasno da nemamo posla sa niskom izolovanih slučajeva, da je sve što se u stripu dešava deo jednog metazapleta i da je taj metazaplet bio komplikovani esej u stripu kojim je Warren Ellis diskutovao o tome kako je uspon superherojštine praktično zatro klasične palp žanrove. The Vigil naprosto nema prostora za ovakvu metatekstualnost, ali ni za kompleksnost zapleta – koja scenaristi kao što je Ram ni slučajno nije strana, setimo se šta je radio sa Catwoman – pa se od četvrte epizode serijal ubacuje u ,,final stretch", otkriva svoje karte, prikazuje nam prirodu tima i pozadinu njihovih supermoći ali i gradi konačni sukob između ovog tima i negativaca koje smo jedva stigli da vidimo u prethodnim brojevima.

Da bude jasno, The Vigil je od početka do kraja zabavan, intrigantan špijunsko-superherojski akcioni triler sa kul supermoćima i spekulativnom naukom, a kada se otkrije kako je tim nastao i šta je bila stvarna uloga naučnika koji ga predvodi iz pozadine, V sebi napravi prostora i za lepe filizofske eskapade koje se odlično uklapaju uz palpoidnu naučnu fantastiku i superherojrsko šibanje što ga dobijamo u finalu. No, stoji i da strip naprosto nije imao dovoljno prostora da razradi mnoge zanimljive zametke radnje zasađene u prvim brojevima. Nia, koju po prirodi stvari doživljavamo kao glavnu junakinju ovog zapleta dobija decidno sporednu ulogu u drugoj polovini priče a u prvi plan se stavlja odnos dvojice likova koji su do tada bili u pozadini.

Ram V je ovo svakako spretno izveo i finale priče je sasvim korektno ,,zarađeno" i ostavlja na čitaoca utisak jednog sudbinskog susreta dve suprostavljene lične filozofije, ali stoji i to da bi The Vigil bio značajno upečatljiviji sa još barem 5-6 epizoda koje bi bile ubačene između i koje bi razradile stvari što smo ih ovde često dobili samo u kratkim crtama.

No, želim da naglasim: u pogledu onog što jeste, The Vigil je dobar narativ sa crtežom koji postaje sve bolji kako se ide prema kraju i pričom koja uspešno eskalira od špijunske intrige preko paranormalne akcije do filozofskog sukoba u kome dva, praktično, božanstva sučeljavaju svoje poglede na stvarnost a njihove ratove vode ljudi sa moćima daleko iznad ljudskih ali i mentalnim ožiljcima koje ljudi ne bi trebalo da ikada nose. Ostaje žal što ovaj strip nije imao prostora da bude VIŠE od toga, ali to je najpre na ime činjenice da se naprosto vidi potencijala za više priče, više zapleta, više razrade interesantnih ideja. Utoliko, poruka na poslednjoj tabli, da će se The Vigil vratiti deluje ohrabrujuće i nadajmo se da će Ramova pozicija u DC-ju obezbediti da se ovo obećanje ostvari što pre. A vi serijal možete da pogledate na Amazonu ovde, dok će kolekcija izaći u Aprilu i biti nabavljiva na ovom mestu.

Vratio sam se malčice u prošlost da pročitam šestodelni miniserijal Justice Warriors, futurističku down'n'dirty satiru koju je izdao Ahoy Comics, firma za koju se može reći da je specijalizovana za satirični humor u američkom magazinskom stripu i time zauzima jednu iznenađujuće malo naseljenu teritoriju. Ovaj stil humora kombinovanog sa socipolitičkom kritikom znatno je prisutniji u novinskom stripu, na televiziji iinternetu, i u animaciji, no, Ahoy su našli svoju nišu, zaposlili neke veoma dobre autore da rade originalne propertije i rezultati nisu izostali. I Justice Warriors, iako ga nisu radili ljudi ovenčani oreolom zvezda modernog magazinskog/ supreherojskog stripa (poput, recimo Marka Russella ili Petera Krausea, koji su zablistali na Ahoy stripovima) je prošao vrlo solidno, sa ponovljenim doštampavanjima svojih epizoda i generalno uradio dobar posao za firmu.



A što opet i nije preveliko iznenađenje. Ovaj serijal, koji je izlazio od leta pa do kraja 2022. godine napisala su i nacrtala dva čoveka sa priličnim iskustvom i reputacijom u novinskom stripu. Matt Bors, koji je ovde potpisan kao koscenarista i leterer, je ugledni crtač stripova sa radovima koje su objavljivali Guardian, The Intercept, Village Vice, CNN i drugi, urednik strip-sekcije u The Timesu i osnovač sajta i magazina The Nib koji se tokom poslednje decenije utemeljio kao centrala nezavisnog političko-satiričnog ali i generalno nezavisnog stripa što se nije naslanjao na superherojske formate već imao korene u novinskom, fanzinskom itd. izrazu. Bors je i dva puta bio finalista u nadmetanju za Pulicerovu  nagradu a u 2023. godini je dobio Eisnera kao urednik antologije koju je izdao The Nib, tik  pre nego što će se firma nakon deset godina rada zatvoriti. Jaka karijera, jako ime.

Ben Clarkson je, pak, nacrtao i takođe bio koscenarista na Justice Warriors i ovde pričamo o kanadskom ilustratoru koji je radio za publikacije širom sveta, radio postere za velike bendove a koji je aktivan  u animaciji i ima puno uspešnih video radova. Justice Warriors mu je zapravo prvi notabilan rad u formi magazinskog stripa i Ben Clarkson je ovde pokazao da mu strip-naracija u ovakvom formatu odlično ide od ruke, uspešno mireći groteskni satirični humor i solidne pripovedačke veštine. Kolore je za ovaj strip radio Felipe Sobreiro dajući distopijskom mizanscenu dodatno obešenjački miris.

Justice Warriors prati ,,avanture" policijskog tandema koji radi u Bubble Cityju, ,,prvom savršenom gradu na planeti" a koji je savršen na ime toga da se radi o gradu pod staklenom kupolom u kome stanovništvo živi u neoliberalnoj potrošačkoj utopiji dok izvan grada u tzv. ,,nenaseljenoj zoni", koja je zagađena i oplevljena od svih resursa žive mutanti. Nije naročito teško primetiti da ova postavka omažira Judge Dredda i kako je i ovaj strip izdavača 2000AD od početka bio brutalna satira umotana u gritty policijski akcijaš, tako je i fer pitati se kako je to kad Amerikanci uzmu da satirišu britansku satiru.

A odgovor je ,,pa, znate šta: dosta dobro", jer Justice Warriors ne pokušava da emulira ton Judge Dredda ni u grafičkom ni u tekstualnom smislu. Uostalom, Dredd je bio projekat kojim su Pat Mills i saradnici usmerili žaoku britanskog satiričnog humora prema Americi, pa su Clarkson i Bors prepoznali da je nepotrebno da se rade nekakve dublje reference na Dredda i da je dovoljno da se u jednom samorazumljivom mizanscenu savremeno američko društvo stavi pod nemilosrdni mikroskop.



Justice Warriors je veoma bučan i razbarušen strip koji mnoge svoje teme u narativ ubacuje strategijom sačmare, overloudujući čula čitaoca urnebesnom, krvopljusnom akcijom ali i generalno urnebesnim izgledom grada, građana i mutanata, skačući bez upozorenja od scene do scene dok se narativ u prethodnoj još nije ni završio i postavljajući u svaki panel nešto novo o čemu čitalac može da razmišlja ako ima vremena. Grad u kome se sržni deo priče odvija nije uredna američka utopijska suburbija već urbana košnica u kojoj ljudi imaju slobodu da izgledaju i ponašaju se kako hoće sve dok, jelte, ne krše zakone. Gradonačelnik je groteskna pop-zvezda koja je u politiku ušla samo da bi lakše promovisala svoju muziku i zapravo u momentu kada se grad nađe u ozbiljnoj ekonomskoj i socijalnoj krizi, njegova je najveća briga to što mu najnoviji album dobija premalo preslušavanja na striming platformama. Njegovu ekipu savetnika čini masa čankolizaca koji za sve probleme (i stvarne i izmišljene) nude rešenja iz neoliberalne riznice, od ekstremnih mera štednje, preko doslovnog bacanja novca iz helikoptera, pa do davanja građanima mogućnosti da prodaju primerke najnovijeg gradonačelnikovog albuma gradu i to po višoj ceni nego što su je kupili. Naravno, sve ovo kreira strahovite socijalne potrese među stanovništvom, do mere da se u jednom momentu zahuktaju ozbiljni protesti zbog toga što se hleb smatra luksuznom namirnicom koju sada većina građana ne može da priušti.

No, strip prevashodno prati dvojicu policajaca, jedan se zove Swamp Cop a drugi Schitt, koji ne samo moraju da izađu na kraj sa socijalnim nemirima što ih izazivaju nepromišljeni politički potezi gradske uprave već i da nekako reše problem sa terorističkom ćelijom baziranom na horoskopsu koja preti da ugrozi poredak u ,,savršenom gradu". Da bude jasno, Swamp Cop je antropomorfna žaba a Schitt, njegov novi partner nakon pogibije dugogodišnjeg Swampovog saradnika, je, nagađate, antropomorfno govno (ili makar antropomorfni emođi govneta) i ova priča prolazi kroz sve očekivane faze njihovog odnosa (od nepoverenja, neverovanja u drugog, neverovanja u sebe, katarzičnih bliskih susreta sa smrću, do bratimljenja u urnebesnom finalu) praveći grube ali efektne šale na račun svih '80s buddy-cop akcijaša kojih možete da se setite.

Iako je strip, rekosmo, bučan, pa i namerno haotičan u nekim elementima svog pripovedanja, njegov humor je zapravo efektan i ta strategija prezasićenja intelekta čitaoca baražom šala i koncepata nekako na kraju uspeva da porodi koherentan narativ. Istina je da do negde treće epizode nećete biti sigurni da li ovaj strip zapravo ima zaplet ili čitate samo procesiju gegova i set pisova koji su sve bizarniji jedan od drugog, ali kada shvatite da ima, prepoznaćete u njemu i reference/ aluzije/ parodije na dobro prorađene naučnofantastične trope i koncepte koji, opet, dobro funkcionišu u ovom mizanscenu. Recimo, teroristi koji bi da preuzmu vlast u gradu – a uprava je, rekosmo, ionako korumpirana i degenerisana preko svake mere – zapravo imaju dobro objašnjenje za to što svoj identitet i modus operandi baziraju na nečem tako očigledno besmislenom kao što je horoskop/ Zodiak i ovde se kritika konspiratologije, antivakserstva, ,,truthisma" i ostalih elemenata društva post-istinitosti zapravo elegantno sažima u pokazivanje šta se dešava kada se zodijački znaci ozbiljno doživljavaju kao temelj identiteta.



Strip ne štedi ni ,,drugu stranu" i ovde su mnogi koncepti koje srećemo u liberalnijim kontekstima takođe surovo ismevani, pa tako policajci, iako vrše strahovite činove brutalnosti, mutante tretiraju kao podljudski soj – u jasnim odjecima urbanih nemira i odgovora policije tokom rasno motivisanih pobuna 2020. godine – i generalno se ponašaju kao panduri iz '80s filmova, sa druge strane imaju vrlo ne-mačo reakcije na traume koje doživljavaju i fetišizacija ,,self care" i ,,self love" ideja je ovde često na meti satire. Tu je i šefica policije koja je opsednuta društvenim mrežama i više je brine kako da održi svoj status na njima nego da li njeni zaposleni rade u okvirima propisa...

Justice Warriors je lako mogao da devoluria u rafalno ispaljivanje kratkih gegova koji će ismevati aktuelne trendove na tviteru i biti smešan jednoj određenoj grupi ljudi u jednom određenom periodu, a onda u budućnosti delovati sasvim prizemno i nezanimljivo. No, Bors i Clarkson ovo nisu sebi dopustili. Njegova priča jeste donekle skrivena naslagama agresivne satire ali ona postoji i funkcioniše na dramaturškom nivou, sa zapletima, preokretima, raspletima i karakternim lukovima.

Sa druge strane, sa strahopoštovanjem se mora gledati na strip koji ima ovoliko haotičnu art-direkciju a da i dalje funkcioniše kao sekvencijalna naracija. Clarkson i Bors su sebi zadali prilično težak zadatak dopuštajući ideju da će ne samo svi mutanti koji žive izvan grada biti radikalno različiti jedni od drugih po izgledu već da će i građani, kojima su dostupne kozmetika, dizajnerska odeća, estetska hirurgija i drugi načini izmene izgleda, svoju ekspresiju naći prevashodno na površini. Otud je Justice Warriors strip u kome gotovo da nemate dva slična lika, gde su ,,normalni" humanoidni likovi izuzetak pre nego pravilo i ovo je takođe mogla da bude zamka u koji bi autori upali i to dvojako. Sa jedne strane je tu bio rizik da čitalac bude desenzitizovan količinom ,,uvrnutog" koje će mu se bacati u lice tablu za tablom, pa da neće ništa od zapleta stripa na kraju shvatati ozbiljno, a sa druge čista tehnička ograničenja u tome da je Clarkson morao da smišlja stalno nov izgled i dizajn za likove i okruženja.

No, Justice Warriors oba ova problema rešava reklo bi se impresivnom lakoćom i usmerava bujicu ideja, gegova, aluzija i referenci u pravu stranu, kanališući svu tu šikljajuću energiju tako da se dobije efektno pripovedanje i priča koja ima glavu i rep u svetu koji, iako bizaran, razuzdan i psihodelično maštovit daleko preko granice koja bi se smatrala zdravom, ne gubi internu konzistentnost niti deluje kao mesto pukih halucinacija. To je ogroman uspeh i nadam se da će Bors i Clarkson imati prilike da se vrate ovom svom stripu u budućnosti jer su pokazali da su izuzetno spretni u rukovanju jednom standardnom pričom u sudaru sa satirom velikog volumena.

Justice Warriors nije strip koji se upire da pokaže koliko je PAMETAN ali on svoje poente provlači prirodno, kroz radnju i uverljive poteze likova (koji su, naravno, svi ispali kao iz vica a da opet funkcionišu i kao stvarni ljudi) i donosi jednu zabavnu, intrigantnu avanturu koja po postavci nije previše originalna ali čija je egzekucija IMPRESIVNA. Kolekcija je izašla još pre godinu dana pa skočite do Ahoyevog sajta da je sebi priuštite.

Pre izvesnog vremena sam se išćuđavao kako u američkom stripu nema više radova koji se bave ili inspirišu profesionalnim rvanjem, s obzirom na to koliko ta forma masovne zabave ima mitološki status ne samo u Severnoj Americi već i u Meksiku, Japanu, delovima Evrope, a evo, sada sam jedan za drugim pročitao dva savremena stripa koja svaki na svoj način uzimaju wrestling kao osnovu za svoj fantastični/ fantazijski rad. O jednom od njih govorimo danas a u pitanju je grafički roman izašao za Dark Horse krajem oktobra prošle godine: The Unlikely Story of Felix and Macabber.



Čim vidite taj naslov ali i superstilizovane likove i kompoziciju na naslovnoj strani biće vam jasno da je ovo ličan, personalan, iz ljubavi nastajao strip. A nastajao je. I to poprilično dugo. Prvi put kada smo videli ovaj naslov bilo je to u davnim, pradavnim predpandemijskim vremenima, još negde 2017. godine kada su njegovi autori išli unaokolo po internetu i tražili od dobronamernih ljudi podršku za kreiranje jednog originalnog grafičkog romana, inspirisanog rvanjem, istina, ali i siromaštvom, socijalnom marginalizacijom, zlostavljanjem dece, svim onim stvarima od kojih mnogi traže pribežište u produktima popularne kulture.

Nisam siguran koliko su crowdfunding kampanje bile uspešne, a činjenica da je The Unlikely Story of Felix and Macabber izašao punih šest godina kasnije verovatno svedoči da nisu mnogo. No, njegovi autori su  verovali u svoje čedo i činjenica da je iza projekta na kraju stao Dark Horse, uostalom, dosta govori sama za sebe. Naravno, i autori su u međuvremenu stekli značajnu reputaciju u američkoj strip-industriji i to sigurno nije odmoglo.

Hassan Otsmane-Elhaou, scenarista ovog grafičkog romana je ime koje ja često spominjem jer se radi o jednom od najboljih leterera koji trenutno rade u američkom mejnstrimu. Britanac alžirskog porekla ne samo da ima konstantno zanimljiva i upečatljiva dizajn-rešenja koja često idu kontra one maksime da je najbolji letering onaj koji ne primećujete, već je i urednik uglednog magazina PanelXPanel koji se stripovima bavi iz pozicije profesionalnih učesnika u industriji i koji je više puta nagrađivan, između ostalog Ajznerom. Otsmane-Elhaou se leteringom profesionalno bavi od 2016. godine a The Unlikely Story of Felix and Macabber mu je zapravo prvi strip koji potpisuje kao scenarista. Što vredi podvući imajući u vidu da je, eto, jednom izuzetno cenjenom profesionalcu trebalo toliko vremena da objavi svoj prvi autorski rad. Čovek je inače dugogodišnji ljubitelj rvanja, ali i više od pukog ljubitelja, sa dokumentarnim filmom Supermen: A Story of British Wrestlers koji je uradio još pre jedne decenije. Njegovi motivi vezani za ultra-muževni imidž i nastup rvača, a iza koga se možda krije puno ranjivosti, veoma su vidljivi u ovom stripu.



Sa druge strane stola je Juni Ba, odrastao u Senegalu, formiran kao čovek i autor na kombinaciji američkog i franko-belgijskog stripa a u poslednjih par godina prepoznat kao izuzetan ilustrator koji elemente afričkog folklora besprekorno ušnirava u format zapadjačkog stripa, najpre na ime njegovog grafičkog romana Djeliya ali zatim i antologije Monkey Meat koja je bila solidan hit za Image. Ba i Otsmane-Elhaou su se upoznali prvo preko Youtube kanala ovog drugog, pa krenuli da diskutuju o mogućnosti kreiranja zajedničkog stripa, odlučili da finansije nađu putem platforme Unbound i... šest godina kasnije imamo strip kome će reputacija njegovih autora sigurno pomoći.

Naravno da ovo izgleda veoma leo. Ba je autor izuzetne mašte i sposobnosti da groteskne slike koje ima u glavi postavi u sekvencijalni pripovedni format tako da stvari budu jasne i lake za praćenje. U The Unlikely Story of Felix and Macabber on mora da izgradi čitav novi svet koji ima elemente gotskog horora (videti kuću u kojoj živi Macabber na početku stripa), ali i afričkih folklornih priča, zajedno sa ikonografijom američkog, i možda još više meksičkog profesionalnog rvanja. Na sve to, ovo je svet čudovišta. I Felix i Macabber su ,,čudovišta", u smislu da imaju otprilike ljudske fizionomije ali izmešane sa animalnim i fantazijskim – Felix je, kako mu i ime govori, vizuelno kodiran kao mačak, ali mali, preplašeni mačak sa rancem i kapuljačom koga druga, snažnija čudovišta iz škole maltretiraju posle časova – ali neki drugi likovi u stripu čak ni nemaju ljudsku anatomiju. Jedan od Felixovih školskih ,,drugova", ili makar zlostavljača iz škole, je arahnid, Felixov nastavnik u školi je, praktično, Ktulu (i veoma je strog, pogotovo kada čuje da je Felix izgubio svesku sa domaćim zadatkom) i to da Ba uspeva da nam prikaže jedan svet u kome ovakva stvorenja imaju vrlo izražene ljudske emocije je već demonstracija njegovog majstorstva.

The Unlikely Story of Felix and Macabber je, nagađate, priča o tome kako dva usamljena čudovišta jedno u drugom nalaze podršku – Felix kao dečak koga maltretiraju u školi i kod kuće, Macabber kao stari, ogorčeni bivši rvač koji živi sam u velikoj kući i muka mu je da se i priseća svoje nekadašnje slave jer je ona došla uz previše žrtvovanja vrednih stvari iz njegovog privatnog života. Kada Macabber reši da se vrati u rodni grad, samog sebe lažući da tamo ima da obavi neki posao (a u stvari se nadajući da će naći oproštaj, makar i sam sebi oprostio) a Felix posle ko zna kog očevog ispada besa pobegne od kuće, njih dvojica se spajaju na jednom neočekivanom putovanju.

Motivi su jasni, ali pripovedanje ne uvek, i mislim da je fer reći kako se vidi da je ovo prvi scenario za Otsmane-Elhaoua, ili makar prvi koji je objavio, te da na njemu nije, pored autora, radio nikakav urednik koji bi pomogao da se tempo ispegla, a motivi dovedu u jasnu kauzalnu vezu do kraja. Utoliko, The Unlikely Story of Felix and Macabber je jedna opora priča o tome kako je teško odrastati kada si mali i slab i kako je lako zagledati se u velike i jake kao uzor, ali i o tome kako ti veliki  jaki na tu poziciju nisu došli bez odricanja kojeg je, vidimo do kraja stripa, bilo možda i previše, ali priča sa možda i previše elemenata.



Možda je glavna zamerka koju imam na ovaj roman to da on Felixa na kraju koristi samo kao svedoka, dok je ovo zapravo Macabberova priča. Ovo ima smisla, jer je Felix mali, ne zna ništa i ništa još i nije doživeo u životu pa što bi strip bio o njemu, ali to nije onako kako fikcija ovog tipa inače funkcioniše. Felixovo inicijantsko putovanje definitivno postoji u ovom narativu i on na kraju stripa bude VEOMA naglašeno transformisana ličnost, no u smislu ritma pripovedanja i naglasaka u narativu, Felix je levo smetalo najveći deo priče, dok je Macabber taj čiju dramu zapravo treba da pratimo.

Otsmane-Elhaou je možda uveo i previše motiva u narativ, sa ne samo komplikovanom Macabberovom prošlošću i zatrovanim odnosima sa porodicom i ljudima uz koje je stasao u uspešnog rvača, već i sa složenim socioekonomskim trenutkom u kome se Macabberovo rodno mesto danas nalazi. Tu je i gomila malih ,,vitezova" koji pričaju u, u suštini, emotikonima i središnji deo priče je prekomplikovan, otežava čitanje i ne daje dovoljnu isplatu u finalu koje je ionako usredsređeno prevashodno na Macabbera i jednu značajnu ličnost iz njegove mladosti.

Doduše, nije to stvarno finale. Strip ima još jedno poglavlje koje u fokus vraća Felixa i pokazuje kako mu je avantura sa Macabberom izmenila život i mada je sve to korektno prepričano, fakat je da ovde gledamo praktično montažu koja pakuje decenije Felixovog života u svega nekoliko tabli. Možda je problem pre svega u meni ali to da strip ima tako ekstremne razlike u pripovedanju, gde prethodno poglavlje stvari prikazuje iz sekunde u sekundu a da naredno preskače čitave godine između dva panela, dakle, to je u meni stvorilo neku vrstu distance prema likovima, ili makar prema Felixu jer Macabbera do kraja stripa više i nema i naprosto nisam bio prezadovoljan razrešenjem, pogotovo jer iza njega ide i još jedan epilog koji, kao, zaokružuje stvari i prikazuje da ciklus nikada ne prestaje, ma koliko to dobro ili loše bilo.

No, Otsmane-Elhaou i Ba su ovde svakako bili ambiciozni i pokušali mnogo toga. Priča im ima srce, toplinu, ogoljenu emociju i to se prepoznaje, bez obzira što samo pripovedanje nije uvek idealno. Grafički, ovo je, naravno, impresivan rad sa Baovim uvek upečatljivim crtežom i kolorima, te sa Otsmane-Elhaouovim inventvnim leteringom i mada sam se malo mrštio u toku ovog prikaza, The Unlikely Story of Felix and Macabber je svakako roman vredan vaše pažnje. Dark Horse će vam pomoći da ga kupite putem ove strane.

Žudite za još stripa koje piše W. Maxwell Prince a svesni ste da je tempo izlaženja Ice Cream Man dostigao glacijalne brojke? Ništa zato, Prince je u ovoj fazi svog stvaralačkog života očito manje sklon osmišljavanju kompleksnih, dugačkih narativa koje treba pratiti tokom velikog broja epizoda – Ice Cream Man je, na kraju krajeva, trebalo da se završi još negde dvadesetšestim brojem i to da u trenutku dok ovo kucam Image Comics ima najavljeno najmanje 40 epizoda stripa govori o uspehu ovog horor serijala ali i Princeovom naporu da svom magnum-opusu da formu kakvu on zaslužuje – a skloniji istraživanju jedinstvenog koncepta kroz različite, inače nepovezane priče. Uostalom, i njegov serijal Haha je bila antologija priča o klovnovima koje nisu među sobom bile povezane ičim sem tom labavom temom, a svaku je crtao različit autor.



Swan Songs, šestodelni serijal za istog izdavača, Image Comics, a koji se završio krajem Januara, prati identičnu mustru i ovo je još jedna antologija priča koje je bruklinski scenarista sklopio oko zajedničkog tematskog jezgra, sa različitim crtačima za svaku od njih. Na neki način, Prince je ovde u strip-medijum preneo tu razliku između pisanja romana i pisanja zbirke kratkih priča i činjenica da ovakve projekte nemamo češće u strip-industriji je valjda indikator i toga da smo naučeni na to da strip mora imati udicu kojom će vas naterati da i sledećeg meseca kupite novu epizodu, a mamac mora da bude implikacija da ćete razrešenje zapleta videti tek u budućnosti. U kontrastu sa tim, Prince se, rekao bih otmeno, elegantno, odriče ove vrste navlačenja čitaoca i smatra da će tema kojom se njegova antologija bavi, kao i osoben način na koji je on i saradnici budu obrađivali svakog sledećeg meseca biti dovoljna da publiku zadrži uz ovaj serijal.

I nije u krivu – njegovi stripovi se za sada dobro prodaju i svaki se smatra malim događajem a Swan Songs, kao i Haha pre njega ima i tu prednost na svojoj strani da, ako vam se nije dopala partikularna priča jednog meseca ili niste marili za stil crtača koji ju je uradio, sledećeg meseca dobijate sasvim novu priču i novi grafički stil. Na kraju krajeva, i Ice Cream Man je, uprkos tome što ima stalnog crtača, velikim delom i sam urađen kao serija individualnih priča labavo povezanih temom, i samo se na momente u narativu pomalja svest da imamo posla sa ,,velikom" pričom čiji su ovo tek fragmenti.



Swan Songs je, čini se, idealno podešen na Princeovu kreativnu frekvenciju i samim izborom teme. Iako prevashodno horor-autor, ako se gledaju stripovi koje je do sada uradio, Prince je jedan od onih horor-pisaca koji u egzistencijalnom užasu nalaze neku vrstu duboke mirnoće, melanholije koja daje smisao najstrašnijim stvarima što se ljudima mogu desiti sa ove i one strane smrti. Njegovi stripovi, iako ne lišeni visceralnosti i telesnog horora, zapravo se prevashodno bave ranjivošću ljudske duše i njenim kapacitetom da beskrajno pati, a u čemu, toj patnji, Princeove priče nalaze i jednu uzvišenost, pa i lepotu.

,,Labudova pesma" je, naravno, izraz kojim se označava upravo taj veličanstveni, uzvišeni odlazak u smrt, zasnovan na predanju još iz doba antičke Grčke da labudovi pred smrt ispuštaju lepe glasove koji podsećaju na pesmu, pa je ovaj termin danas naširoko korišćen da se njime opišu poslednja dela kreativnih osoba, jedno poslednje suočenje sa lepotom pre nego što se nestane. Swan Songs je, pak, kolekcija priča o ,,krajevima" a gde svaka ima podnaslov ,,The End of..."  sa dodatim pojmom kome u partikularnoj priči dolazi kraj. W. Maxwell Prince ne bi mogao biti više W. Maxwell Prince pa taman da popije čitavo bure HGH-a.

Prva priča. The End of... the World govori o apokalipsi. I to čak ni ne nekoj partikularnoj. U jedom sasvim trezvenom shvatanju da nije bitno da li će ljudsku rasu satrti klimatske promene, zloupotreba nuklearne energije ili nekakav drugi globalni holokaust, Prince ih je sve manje-više spojio u jedan i prati minijaturnu odiseju jednog običnog čoveka što u gradu po kome posrću adikti a klinci prose za narkotike (i nose noževe u džepovima) pokušava da dođe do prodavnice u kojoj je video još jedan, poslednji broj magazina o vrtlarstvu koji još nije pročitao svojoj umirućoj majci. Stara gospođa leži kod kuće, u terminalnoj fazi raka i ritual čitanja saveta i trikova vezanih za gajenje biljaka iz magazina, dok se svet oko njih raspada, smiruje i majku i sina na jedan izuzetno dirljiv način.



Ovo je nacrtao i kolorisao Martin Simmonds i dao priči jednu mučnu, zaista apokaliptičnu dimenziju. Teksture su ovde zrnaste, likovi i zgrade se često jedva vide kroz zagađeni vazduh, boje sugerišu nastupanje sudnjeg dana i kada dođe do scena nasilja, Simmonds seče table na male, nepravilne panele, dajući svemu jednu zbilja visceralnu i oštru aromu. No, ovo je ipak pre svega priča o ljudima koji suočeni sa krajem SVEGA nalaze u sebi zrno ljudskosti i empatije i kao takva ona je, pa, optimistična.

The End of... a Marriage je nacrtao Caspar Wijngaard dajući jednoj srednjeklasnoj ne-baš-tragediji finu nadrealistilčnu dimenziju. U ovoj priči muž i žena govore, svaki iz svoje perspektive kako su se upoznali, kako su se zavoleli, kako nisu mogli jedno bez drugog (znate već, delili su istu četkicu za zube, jebali se po kabinama u prodavnicama odeće) i kako su se onda zamrzeli i sada žele smrt onog drugog. Od svih priča u ovom ciklusu, The End of... a Marriage deluje najizraženije formalistički i mada ima za Princea tipično melanholični preliv, satiričnija je od drugih.



Doduše, onda ide The end of... the End of the World, a koja se dešava u postapokalipsi i ona se takođe može nazvati mračnom satirom. Ovo je nacrtao i kolorisao Filipe Andrade (koga pamtimo i po izvrsnom The Many Deaths of Laila Starr), radeći skoro na nivou skice, dajući tako svetu koji niče iz nuklearne pustoši jednu uistinu novu, nedovršenu dimenziju. Princeov zaplet tiče se jedne žene i jednog muškarca koji će, zato što nikog drugog preživelog na planeti ne mogu da nađu, prosto prirodno morati da budu začetak nove etape u istoriji ljudske rase, skoro izbrisane globalnim nuklearnim ratom, a koji, u svojoj naivnosti i čistoti – ali i podstaknuti čitanjem sačuvane palp-literature – raskidaju vezu sa starim svetom na jedan strašan ali i smešan način. Prince ovde fino meša melanholiju i crni humor, nudeći i izvesnu dozu socijalne kritike koja dolazi gotovo iz samog ponora nihilizma.

Četvrta priča naslovljena je jednom simpatičnom igrom reči. The End of a... sentence bavi se mladićem po imenu Bobby Hallburn koji izlazi iz zatvora posle dve godine robijanja za krivično delo koje je primio isključivo na sebe iako su i on i stariji brat bili u šteti zajedno. Brat ga čeka po izlasku i odmah ga vodi u ekipu koja planira novo razbojništvo. Bobby još u zatvoru pokazuje da veruje kako su slobodna volja i donošenje ličnog izbora u životu nepostojeće stvari pa se radije nego stvarnim svetom zanima knjigama u kojima su rečenice ispisane tako da popunjavate nedostajuće reči u njima po sopstvenoj volji i time kreirate male, samo svoje situacije ili događaje u okviru zadatog formata, na neki način donoseći jedine opipljive odluke u koje Bobby veruje. Naravno, napolju sve kreće po zlu i  poslednjoj sceni stripa Bobby je stavljen pred izbor kakav nikada nije verovao da može da napravi. Ovo je svedeno tragična, umireno tužna priča o socijalnoj determinisanosti a crtež Caitlin Yarsky je realističan, kinematičan, karakteran, i odličan.



Za moj groš najimpresivniji crtež donosi peta epizoda, The End of... anhedonia gde Alex Eckman-Lawn radi mešanim tehnikama, kombinujući klasičan crtež (i jak kolor) sa korišćenjem fotografija ali i agresivnim kolažnim kompozicijama u kojima se mešaju teksture i materijali. Anhedonia je medicinsko (well, psihijatrijsko) stanje koje karakteriše nedostatak interesovanja stvari u životu i smanjen (ili odsutan) kapacitet da se iskusi zadovoljsto u rađenju tih stvari – dakle nešto što, složićemo se, neretko ide sa godinama – a ova priča bavi se hipnotičkom seansom u kojoj glavni junak Albert ulazi u svoje uspomene pokušavajući da nađe izvor ovog stanja. Kroz fantazmagoričnu avanturu on neće naći pravi odgovor, ali hoće doći do boljeg razumevanja protoka vremena i onog što vreme čini našim emocijama i afektima. Vrlo lepa minijatura.

Poslednja priča, The End of the... sidewalk ima ilustracije koje je uradio Martin Morazzo, dakle, stalni crtač na Ice Cream Man, a za ovu priliku Prince i on su spremili jedno novo probijanje formata klasičnog stripa u narativu o muškarcu koji pati od nekog ozbiljnog mentalnog poremećaja (psihotičkog, dakako), a koji je stavljen u formu serije pesmica sa Mirazzovim ilustracijama. Dvojica saradnika ovde savršeno rade na presretanju čitaočevog očekivanja i daju mu jednu očiglednu ali sasvim zarađenu pouku na kraju.

Swan Songs je, dakle, jednostavan ali efektan stripovski projekat, ne više od serije meditacija ne temu ,,kraja" ali urađenih u intrigantnim grafičkim zamislima i sa Princeovim tekstom koji se sjajno uklapa uz teme. Rizik od upadanja u manirizam postoji, ali Prince se za sada dobro drži, puštajući crtačima da rade mnogo i dobro (uz kao i uvek odličan letering stalnog saradnika Good Old Neon) i Swan Songs se preporučuje bez mnogo rezervi. Image serijal ima ovde, a kolekcija će u Martu.

Prošle godine se četrnaestim brojem završio serijal Daredevil & Elektra a koji je u međuvremenu sabran u tri kolekcije (poslednja je izašla polovinom Novembra pa je još donekle sveža!) pod kolektivnim nazivom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga. Radi se o poslednjoj priči o Daredevilu koju je u Marvelu napisao Chip Zdarsky, zaključujući njome svoj četvorogodišnji rad sa ovim likom i ispisujući se pričom koja je imala na neki način najličniju dimenziju iako se radi o vidnom odmaku od srazmerno uzemljenijeg tona kojeg se Zdarsky držao tokom najvećeg dela svog rada sa Daredevilom. Zdarsky je u svom emotivnom oproštaju od Daredevila (pa i Marvela na određeno vreme) ukazao da je Daredevil strip koji je pobožno čitao poslednjih četrdeset godina i da se zapravo osećao neobično tokom perioda u kojem ga je pisao, svestan da naprosto neće dobiti nove Daredevilove avanture sem onih koje sam napravi, te da je za njega odlazak sa ovog serijala, uprkos izuzetno lepim uspomena koje ga za nj vezuju, istovremeno i olakšanje jer konačno može da se vrati u svoju ,,prirodnu" ulogu čitaoca. Naravno, slutim da je Kanađaninu ljute rane ipak u značajnoj meri izvidalo to što je ovaj posao zamenio još visokoprofilnijim radom kao glavni scenarista Batmana preko u DC-ju, ali u nedelji u kojoj kucam ovaj tekst Zdarsky se ponovo pojavio u Marvelovoj rotaciji prvim brojem stripa Avengers: Twilight, jednim serijalom prestižnog formata smeštenim u (recimo) alternativnu budućnost sa starim i umornim superherojima a koji je nacrtao izvrsni Daniel Acuña a kritičari su već uspeli da mu ispevaju poređenja sa DC-jevim Dark Knight Returns (ne baš tačno) i Kingdom Come (nešto tačnije). Hoću reći, Zdarsky očigledno ne može bez Marvela i, da stavimo čak i na stranu to da njegov Batman ne dobija sjajne kritike, interesantno je da indi strip-crtač iz Kanade koji je u Marvelu prvo bio zadužen za ekscentrične eksperimente kao što je bio Howard the Duck, danas po definiciji radi ,,bitne" stripove koji dekonstruišu i rekonstruišu same suštine ikoničnih heroja.



Daredevil pod Chipom Zdarskym, da bude jasno, u prvo vreme ni slučajno nije bio ni dekonstrukcija ni rekonstrukcija već pre svega reciklaža. Vrlo dobro napisana, izvrsno nacrtana, tonalno perfektno naštimovana reciklaža koja je naprosto kliknula sa čitaocima što su bili legitimno malo iznureni prethodnim serijalom u kome je Charles Soule sebi uzimao neke velike slobode i pravio neke smele eksperimente koji nisu uvek davali dobre rezultate. Da bude najjasnije, Soulea izuzetno poštujem i mnoge njegove stripove veoma volim, i mislim da je i u Marvelu napisao par legitimno odličnih stripova, i čak je i njegov Daredevil imao nekoliko izvrsnih momenata, ali mnogo toga što je on pokušao sa Daredevilom bilo je, pa, to, pokušaj da se neki od aspekata ovog stripa koji u najboljem slučaju zavređuje da bude ukras, puki detalj na poznatoj teksturi, pretvori u vodeći motiv i mnogi od tih pokušaja nisu dali naročito sjajne rezultate.

Otud je i Zdarsky sa jednim vrlo konzervativnim pristupom vrlo brzo pobrao mnog opohvala, obilazeći poznate motive, zaplete i ideje Daredevila iz perioda za vreme i posle Franka Millera i dajući im samo malo modernog glanca, tek toliko da njegov strip bude interno konzistentan i ne ostavi utisak pukog kompiliranja tuđih radova. No, ispostaviće se, kada budemo pročitali Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, da je Zdarsky sve vreme u sebi čuvao najmanje jednu originalnu priču o Daredevilu i da je tri godine pripremao čitaoce na nju, nudeći im urbanu, gritty kriminalističku dramu sa pažljivim karakternim radom koji se u velikoj meri odnosio na Kingpina, Daredevilovu arhinemezu* i mahinacije nemoralnih bogataša, samo da bi poslednje poglavlje njegove sage o Daredevilu otišlo – doslovno – iz grada i zaputilo se u smeru najbliže metafizičke dileme.
* barem iz vremena Franka Millera – treba povremeno podsećati da je Kingpin originalno bio Spajdermenov neprijatelj i da je tek Millerov dubinski rad sa likom njega neraskidivo vezao za Daredevila a što je onda postala mustra koju će preuzimati svi budući scenaristi, gradeći mitologiju odnosa Kingpina i Daredevila do neslućenih visina



Daredevil-kao-katolički-vernik je motiv što se provlači još od rada Ann Nocenti na sredini osamdesetih, ali koji nije bio prenaglašavan u ovim stripovima sve negde dok pred kraj devedesetih nije uzeo da ga piše Kevin Smith, i sam katolički vernik sa brojnim dilemama i pitanjima, da bi docniji scenaristi imali ovu temu kao vrlo legitimizovanu da s njom rade šta umeju. Ne znam kakav je odnos Chipa Zdarskog prema bogu i vjeri – njegov njuzleter na Substacku uspeva da istovremeno bude i prepun vrlo ličnih detalja i da drži publiku na zdravoj distanci – ali iako je na listi njegovih dostignuća za 2023. godinu na visokoj poziciji to da je ,,ubio Daredevila" (sa sve pojašnjenjem ,,Guy was all, "wah wah I'm such a martyr." Well, guess what? Martyrs gotta die to be martyrs, you sadsack guilt machine!"), Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga se najviše bavi time da Daredevil konačno pronalazi razrešenje za svoje dugogodišnje dileme i sukobljene ideje i, kako bi to rekli, radosno odlazi u smrt, svestan da umreti u službi Gospoda za vernika predstavlja najveću čast i zadovoljstvo. Hoću reći, Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je drugi put da Daredevil ,,umire" za pola decenije, makar ako verujete da je priča naslovljena doslovno ,,Death of Daredevil", kojom je Charles Soule dovršio svoj rad na serijalu u sebi zaista sadržala situaciju u kojoj Daredevil umire (nije). Utoliko, iako deluje kao da je Zdarsky samo uzeo jedan još uvek svež a i inače izlizan motiv, u njegovom stripu smrt Daredevila je smislena pa i elegantna, barem koliko je elegantno i njegovo uskrsnuće, i ovo je jedan od onih stripova u kojima se žrtvovanje glavnog junaka za viši cilj – bez obzira što taj glavni junak odmah biva reinstaliran sa malo izmenjenim karakteristikama – radi na prihvatljiv način.

Devil's Reign je bio krosover kojim je Chip Zdarsky na neki način udario tačku na prvu fazu svog Daredevila, dovodeći do kulminacije linije kriminalističkog zapleta koji se kuvao nekoliko godina i stavljajući časne, pravdi odane superheroje naspram karijernog kriminalca (Kingpina, dakako) koji je kidnapovao demokratski proces i institucije sistema stavio u službu sopstvenih sebičnih ciljeva naočigled hipnotisane glasačke mase. Ova je priča, iako se strukturalno dosta oslanjala na imitiranje onog što je radio Marvelov Civil War, takođe jasno korespondirala i sa političkim procesima u SAD u poslednjih nekoliko godina, a Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga je na praktično sasvim suprotnoj poziciji. U ovom stripu politike ima ali je ona u trećem planu, dok je u prvom planu brak Daredevila i Elektre, sklopljen sa eksplicitnim ciljem da organizaciju Fist, osnovanu pre mnogo stoleća, uobliče u ratnu silu koja će jednom za svagda sa planete oterati zločinačku organizaciju Hand (isto osnovanu pre mnogo stoleća), a koja u ovom stripu planira jedno nasilno preuzimanje kompletne moći na Zemlji u ime svog paklenog gospodara koga nazivaju samo Zver. Ne baš suptilno, jelte.



Hand su kreacija Franka Millera i u njegovom Daredevilu su bili samo ekipa bezličnih nindža-likova koji su korišćeni kao topovsko meso u stripovima što ih je on pisao da budu krvoločniji i mračniji od superherojskog proseka tog vremena.* Godinama korišćeni za zaplete u kojima su vam potrebni neprijatelji bez mnogo karaktera koje možete ubijati bez moralnih dilema (jer su ove nindže već mrtve i samo reanimirane crnom magijom), Hand su u poslednjih par godina dobili nešto više dubine i značaja, kombinovanim radom Zdarskog na Daredevilu i Jasona Aarona na Punisheru koji je, pisali smo o tome, prihvatio da bude njihov zatočnik na zemlji. Aaron je ovde napravio prilično neuverjivu vratolomiju da bi opravdao Punisherovo savezništvo sa Handom i to da Zdarsky Punishera tokom Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga jedva da koristi je i svedočanstvo da čak ni scenarista koji je poslednjih nekoliko godina proveo pišući vrlo nijansiranu karakterizaciju Kingpina, nije u Punisheru koji ratuje za Hand uspeo da nađe dovoljno materijala da kaže nešto pametno.
*njihova generička priroda je verovatno informisala i naziv za nindža klan ,,Foot" u Nindža-kornjačama koje su, podsećamo, i začete kao parodija na Millerov Daredevil

No, dobro, Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga se pre svega tiče Daredevilove odluke da odbaci svoj civilni život, u punoj meri preuzme na sebe ulogu superheroja i reši problem što je opisan u drevnim proročanstvima i perpeturia se kroz tajni rat koji traje već stolećima.

No, Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga je zanimljiv i zbog toga što se zaprao bavi diskusijom o tome šta zapravo superheroj TREBA da radi, koja je njegova motivacija za to, kakvi su efekti svih njegovih napora. Ili njenih, jelte, jer, ne zaboravimo, i Elektra sada nosi kostim Daredevila, odrekla se ubijanja i trudi se da uradi šta može da planeta Zemlja bude pravednije mesto.

U centru organizacije Fist su Daredevil, Elektra i Stick, njihov nekadašnji slepi mentor, jedna od sivih eminencija Marvelovog univerzuma, cinični samotnjak koji u borbu za spas čitave planete ulazi sa entuzijazmom kakav ima samo neko ko se već naživeo i ne brine se da li će umreti. Elektra se, pak, brine da će Daredevil umreti a sam Daredevil je skoro siguran da će umreti, ali sve više shvata da sa tim nema problem. Jedan od motiva koji se ponavljaju u ovom stripu je upravo to da ljudske činove ne možemo vrednovati same za sebe i da su oni određeni i svojom svrhovitošću, pa je Daredevil ovde sasvim miran u saznanju da ,,umreti" i ,,umreti boreći se za pravičnu" stvar nisu iste stvari.

Svakako nisu i to da njegovo koračanje ka smrti dolazi uz sve jasniju viziju da je bog (u koga čitalac ne mora verovati jer sam Daredevil ima vere za sve nas) njegovu priču već ispisao ali da je na njemu da je odradi i odigra sa punim uverenjem i bez oklevanja – pa to je jedna lepa transformacija lika koji se često borio sa krivicom, sumnjama, ali i hedonističkim impulsima. U Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga hedonizma nema, brak između dvoje titularnih junaka je stvaran ali oni ga provode pre svega pripremajući svoju malenu vojsku za rat i njihove noćne nežnosti u bračnoj postelji nisu puka zabava već podsećanje za šta zapravo ratuju – za ljudskost samu.



Daredevil ovde više nema civilnu personu, Matt Murdock praktično više ne postoji jer protagonist po čitav dan nosi kostim i masku (iako se nalazi na pustom ostrvu bogu iza leđa na kome ionako svi znaju ko je on), a advokaturu je zamenio pripremanjem svojih trupa za rat. Ovo podcrtava i njegov grafički dizajn, sa bradom koju je pustio i fizionomijom ,,starog čoveka" a koje mu opet daju izgled starozavetnog proroka.

No, ovo nije lik koji će samo citirati sveto pismo i smarati sve oko sebe religioznim anegdotama. Zdarsky sve ovo postavlja u kontekst KONKRETNOG rada, dakle, ne puke metafizičke priče i nekog apstraktnog vežbanja ratnih veština. Daredevil mora da zna za šta se bori, jer bog u koga on veruje je pre svega bog pravde, onaj koji nalazi zrno neukaljane čistote u svakom ljudskom biću, ma koliko grešno ono bilo, pa je jedan od centralnih poteza koje će Daredevil povući napad na zatvor za superzločince i oslobađanje iz njega brojnih psihopata i nasilnika od kojih je mnoge i sam tamo strpao.

Time ovaj strip jednom izokolnom ali uverljivom putanjom stiže do spone između religijskog morala i socijalne odgovornosti, usput dosta spretno propitujući tu samsaru superherojskog delanja u kome ,,dobri momci" premlaćuju ,,loše momke", nakon čega ovi završavaju u zatvoru koji ih ne pretvara u bolje ljude već koji ih, naprotiv, dodatno radikalizuje i udaljava od ,,normalne" ljudske zajednice, da bi oni, po izlasku na slobodu nastavili da perpeturiaju ciklus nasilja.

Daredevil želi da prekine ovaj začarani krug i Zdarsky ga kredibilno piše kao superherojskog veterana koji prepoznaje da njihov ulični aktivizam ne rešava problem jer institucije daje ne rade onako kako bi trebalo. Umesto da se, kao pravnik, bori za bolje institucije – a što mu Avengerski eksplicitno kažu da treba da radi kada se, neizbežno, s njima sukobi zbog kršenja zakona i napada na zatvor – on rešava da primeni direktniji pristup i da oslobođenim superzločincima pruži skrovište ali i svrhu, pokazujući im da u odnosu prema njima nema nikakve osude i vežbajući ih da mu budu vojska za taj finalni sukob sa Handom.

Ovaj centralni deo narativa je vrlo zanimljiv (u kontrastu sa početnih nekoliko epizoda tokom kojih se Zdarsky još uvek vidno tražio) i scenarista uspešno radi sa dosta likova od kojih su neki stari Daredevilovi neprijatelji a neki su tek puki trećpozivci superzločina, pokazujući kompleksnost ovakvog socijalnog eksperimenta.



Koji će doneti NEKE rezultate. I neke neuspehe, naravno, i ovo je prilično lepo rukovanje idejom socijalističke utopije koju uspostavlja katolički vernik sa mnogo još uvek nerazrešenih problema sa krivicom ali i sa prirodnim impulsom da silom rešava probleme u kojima drugi primenjuju silu. Leonard Samson, ,,superherojski psihijatar" ovde služi kao neka vrsta ,,civilne" korekcije Daredevilovih postupaka, neko ko će mu pokazati da je on i dalje spreman da u svojoj zilotskoj veri i ubeđenosti da radi u skladu sa proročanstvom i božijom voljom, druge ljude koristi kao puke alatke. Utoliko, iako se središnji deo priče sa pomenutim sukobom sa Avengersima ali i borbom sa Handom završava, nominalno, porazima, on služi i da pokaže dalji rast lika koji će u trećem činu doslovno sići u pakao da iz njega spase duše sebi bliskih osoba. Daredevil je u tom završnom delu priče potpuno očišćen od sumnji, ali i od gordosti, njegova vizja nema nikakvih nejasnoća i dileme su razrešene. Ovo je heroj, sada potpuno posvećen svojoj veri i bogu koji, ponavljamo, jeste bog pravde, i koji u pakao i smrt odlazi sa jednom smirenom, svečanom radošću, svestan da ispunjava jednu u punoj meri pravičnu svrhu i stavlja dobrotu naspram zla.

Vrlo su retki superherojski stripovi koji ovakve motive mogu da izguraju elegantno, a pogotovo to nisam očekivao u ovom serijalu koji jeste bio najbolji kada je bio najbliži urbanoj krimi-drami, no, Zdarsky uspeva da mu metafizički spektakl na kraju ne bude cheesy, da bude i dalje usredsređen na karakter i da nam kredibilno ponudi čoveka koji će sebe osakatiti pa i ubiti jer veruje da je razmena njegovog života za duše ljudi koje iskreno voli jedna pravična pogodba u kojoj on ispunjava ne samo svoju funkciju već i SVRHU.



Otud je, nekim neobičnim sledom događaja, Chip Zdarsky napisao ,,najkatoličkiji" strip o Daredevilu do danasm, uspevši pritom da teme martirstva i žrtvovanja uspešno razdvoji od krivice i pokaže ih kao deo radosnog sozercanja koje vezujemo za legendarne vernike kojima i mi nevernici skidamo kapu.

Ali, da bude jasno, ovo je i solidan superherojski strip, sa puno akcije, pristojnih žanrovskih karakterizacija i sigurnim pripovedanjem koje menja svoj tempo i dinamiku onako kako se akcenti u narativu dosežu. Ima tu i lepih interakcija sa drugim superherojima, par duševnih momenata sa Spajdermenom, sve one sapunice koji volite, a crtež je jako dobar. Naravno, Marvel je ovde odrešio kesu pa su crtači na serijalu bili Marco Checchetto – sa kojim je Zdarsky i uradio najveći deo svog Daredevila – i Rafael De Latorre uz Matthewa Wilsona na kolorima i Daredevil& Elektra: The Red Fist Saga je spektakl od početka do kraja, ali spektakl u kome se osećaj za ton i tempo nikada ne gubi. I Checchetto i De Latorre su crtači sa oštrom i preciznom linijom, dinamičnim kompozicijama, dosta detalja, ali ni jedan ni drugi nikada ne pretrpavaju table tim detaljima niti puštaju da se umiranje u lepoti ispreči pred jasnom i britkom naracijom. Uz Wilsonove izvrsne, jarke kolore – koji kredibilno sugerišu taj silazak u pakao na kraju priče – i letering Claytna Cowlesa, ovaj strip izgleda izvanredno i u vrlo svedenim, nemim kadrovima – na primer na kraju kada oživljeni Matt Murdock ima svoju novu karijeru katolikog sveštenika – ali i u trenucima najljuće superherojske tuče gde masa pitoresknih likova (uključujući stare kajle poput Stegrona, koji je inteligentni dinosaurus, ali i Stilt-mana) ratuje protiv zmaja došlog iz samog pakla po najgrđoj kiđi svih vremena.

Daredevil & Elektra: The Red Fist Saga, kao ni ostatak Daredevila koji je radio Chip Zdarsky nije revolucionaran strip i on je, zaista, ,,samo" dobar superherojski strip koji motive što ih publika već zna koristi spretno i do svog kraja jedan od tih motiva uspešno pogura dalje nego što je on ikada bio, dajući nam zadovoljavajući narativ o martiru i heroju koji kada umire, čini to sa ponosom. Kakvih je nedavno bilo superherojskih smrti, ova je lepo podsećanje na to koliko je dostojanstvenost u ovakvim trenucima dragocena. A o novom Daredevil serijalu, koga piše Saladin Ahmed a crta Aaron Kuder – i za sada je vrlo solidan – pričaćemo prvom prilikom. U međuvremenu, Amazon tri kolekcije ovog stripa prodaje ovde, ovde i ovde.

Pročitao sam DC-jevu kolekciju The Sandman Universe - Dead Boy Detectives, a koja sakuplja šest brojeva miniserijala izdavanog krajem 2022. i početkom 2023. godine i priznajem da sam se prijatno iznenadio. Ne toliko kvalitetom same priče – ovo su radili vrlo dobri autori od kojih sam očekivao dobre stvari – koliko činjenicom da se neko u DC-jevom uredništvu setio da Dead Boy Detectives uopšte postoje. Zamišljao sam kako pomoćnici urednika gledaju u pič i podgurkuju se: ,,Imamo IP koji se zove 'Dead Boy Detectives'? Sačuvaj bože!!!", ali najverovatnije je da je ovde, kao što je i čest slučaj, televizija diktirala smer u kome će ići stripovi. Dead Boy Detectives su se pojavili kao gosti u televizijskoj verziji Doom Patrol a onda je nakon pilota iz 2021. HBO Max 2022. godine počeo da priprema i prvu sezonu serije Dead Boy Detectives, spinofa Sandmana, koja bi uskoro trebalo da krene sa prikazivanjem.



U tom nekom prostoru pojavio se i ovaj strip, a punih osam godina nakon što je poslednji Dead Boy Detectives serijal izlazio za tada već dobrano raspadajući Vertigo, podstaknut obnovljenim interesovanjem za Neila Gaimana i njegove radove na ime majstorovog povratka u Vertigo sa The Sandman: Overture.

Iako su Dead Boy Detectives Gaimanova kreacija i nastali su 1991. u Sandmanu (ali su prvi samostalni strip imali tek deset godina kasnije u formi miniserijala koji su radili Ed Brubaker i Brian Talbot), oni deluju skoro kao da je u pitanju neki zaista stari DC-jev strip, možda iz 1930-ih, kojem se firma stalno (povremeno) vraća i oživljava klasični ,,spooky" duh starinskih stripova. Naravno, veliki deo razloga za to je Gaimanovo koncipiranje ova dva lika kao omaž nekim klasičnim omladinskim žanrovskim radovima karakterističnim za (predratnu) Britaniju, sa svojim temama finih dečaka koji pohađaju internat ali su istovremeno i maloletni detektivi što rešavaju neobične slučajeve. Deca-detektivi su, već smo to pričali, bili popularan omladinski i dečiji žanr u prvoj polovini dvadesetog veka, ali je Gaiman, u duhu onoga kako su rađene priče o Sandmanu, svemu dao jedan ,,gotski" zaokret i izmešao ovaj žanr sa pričama o duhovima. Tako su njegova dva dečaka-detektiva istovremeno i duhovi preminule dece, koji su umesto da ,,normalno" pređu na onaj svet, ostali na ovom i kao svoj novi poziv odabrali rešavanje paranormalnih detektivskih slučajeva.

Tipična Gaimanovština, reklo bi se, a možda je to i razlog što su DBD u poslednjih trideset godina imali samo sporadična pojavljivanja u DC-jevim stripovima. Nije, jelte, svako Gaiman, pa da ume da se snađe sa ovakvim konceptom. Naravno, dodatno je i opadanje, urušavanje a zatim i zvanično gašenje Vertiga bilo zaslužno što su Edwin Paine i Charles Rowland bili skrajnuti i uglavnom zaboravljeni. No, televizija je moćan afrodizijak pa je Oktobra 2023. godine izašala i omnibuskolekcija sa solidnih osamsto strana stripova o ova dva momka, sakupljenih preko raspona od tri decenije.

No, The Sandman Universe - Dead Boy Detectives nije deo ovog omnibusa*, pa ovu priču morate kupiti separatno, najbolje u kolekciji koju sam ja čitao a koja je izašla početkom Novembra. Nećete se pokajati, barem ako ste osoba otvorena uma, spremna da neko posle tri decenije udari svežu notu na klasičnu temu.
*a koji time po definiciji nije ,,stvarno" omnibus



Taj neko su Pornsak Pichetshote na scenariju i Jeff Stokely na crtežu, mada je pored Stokelyja ovo delom crtao i Javier Rodriguez, obojica su radili i tuševe, a na tušu je pomagao i Craig Taillefer, dok su kolore radili Miquel Muerto – sa vrlo topičnim prezimenom, jelte – i Rodriguez. Letering je radio, a to se primeti čim krenete da čitate, Hassan Otsmane-Elhaou i njegov kreativni dizajn je uvek praznik za oči.

Iako je Pichetshote poslednjih par sezona osvojio vrlo solidan stripovski ugled na ime svog detektivskog, noir serijala The Good Asian (o kome sam i ja imao mnogo lepih reči), istina je i da on već ima solidnog iskustva u uređivanju i pisanju horor stripova, a ovde mislim na njegovu karijeru urednika u Vertigu a onda i na cenjeni Infidel za Image Comics koji je napisao. Kada je televizijska serija o Sandmanu podstakla DC da lansira liniju stripovskih miniserijala pod zajedničkim nazivom The Sandman Universe, Pichetshote je uspešno pičovao strip o dečacima-duhovima koji treba da reše novi, bizarni slučaj u najboljoj tradiciji žanrovske literature ali sa osobenim ukusom.

Pichetshoteov originalni ugao gledanja na stvari je, naravno, sasvim prirodno odabran. Ako je Gaiman sa svojim utemeljenjem koncepta Dead Boy Detectives išao na britanski žanrovski ukus i priče o duhovima iz anglo-tradicije, Pichetshote je uzeo ovaj predložak i na njega beznaporno (ili to tako izgleda nama koji nemamo pojma koliko se krvi propljuje radeći na stripu) nadgradio čitav novi sprat zasnovan na bogatom tajlandskom i šire azijskom folklornom nasleđu vezanom za duhove.

Pichetshote je rođen u SAD ali je pola tajlandskog, a pola kineskog porekla i njegovo interesovanje za azijsko nasleđe, pogotovo u susretanju sa zapadnjačkom i američkom kulturom u kojoj je odrastao je zdravo i, kao što vidimo, porađa interesantne stripove. Njegov rad za televiziju je, nagađamo, ono što plaća većinu računa, ali stripovi su ono gde može da se bavi svojim dubljim interesovanjima i ostavi nam ličniji pečat. Iako The Sandman Universe - Dead Boy Detectives, za razliku od The Good Asian i Infidel, radi sa tuđim, korporacijskim likovima, Charles i Edwin su dovoljno nevažni u današnjoj strukturi DC-ja da je scenarista imao solidnu slobodu da kreira čitav novi set pravila o tome kako i zašto deca koja umru mogu ostati na zemlji u formi duhova i zašto se neka od njih pojavljuju u formi azijskih aveti, iako se priča dešava na tlu Severne Amerike.

Ovo ni slučajno nije puka stilska vežba iz ,,diverziteta" i ako je The Sandman Universe - Dead Boy Detectives ,,woke", to je jer je prirodno da se strip o deci koja su doživela nepravdu, umrla od nje, a onda pokušavaju da učine nešto dobro za druge, vidi kao ,,woke" rad. No, ovo je pre svega zabavan strip o deci-detektivima koja rešavaju težak, komplikovan slučaj, pokušavajući istovremeno da navigiraju neobična pravila postmortem egzistencije i rizike koji su za nju imanentni, ali i da se naviknu na to da nikada više neće biti ,,normalna".



Charles i Edwin ovde dobijaju auru veterana, i njihov detektivski rad je zvanično pisan tako da traje već decenijama. Iako ni jedan od dvojice dečaka ne izgleda ni dan starije nego kada su umrli – i obojica se nalaze negde na pragu puberteta – i još uvek imamo na delu adolescentsko rezonovanje i ponašanje, Pichetshote i Stokely im vrlo uspešno dodaju i sloj okorelosti, jednog fino odmerenog zamora koji ide uz decenije susretanja grotesknog, tragičnog ili tužnog, uz znanje da je ovo, koliko vi možete da prepoznate, doslovno ono što ćete raditi do kraja večnosti i da nikada nećete odrasti, sazreti, stasati ili se na bilo koji način promeniti da radite nešto drugo. Taj odnos ,,dečačkog" ali i odraslog, sa samo povremenim bljeskovima starmalog izražavanja i egzistencijalnog zamora je odlično postavljen i daje ovom stripu idealnu osnovu.

Na toj osnovi onda autori grade čitav novi ansambl likova sastavljen od ,,novih" dečijih duhova koji pokušavaju da shvate šta im se desilo ali i šta treba da dalje rade, kojima su Charles i Edwin neka vrsta prirodnih mentora i predvodnika ali koji su fundamentalno i dalje DECA i ni slučajno neće uvek praviti racionalne odluke ili se ponašati u skladu sa znanjem da su sada na neki način večna bića.

Pichetshoteov zaplet je zabavan ali istovremeno i ozbiljan i uspeva da priču sačuva od preteranog bavljenja fantazijskim idejama, konceptima i tropima. Ovo je pre svega detektivska priča i ovde nisu ugroženi čitav svet ili priroda realnosti, a glavni negativac nije gospodar pakla ili nekakav moćni demon već osoba koju ćemo prepoznati kao jednu od nas koja ima legitiman emotivni povod da radi to što radi.

Autori uspešno rukuju likovima i čak i Edwin i Charles koji bi, po prirodi stvari, trebalo da budu uglavnom nepromenljivi, zapravo prolaze kroz značajne egzistencijalne i emotivne transformacije, a pogotovo se dobro rukuje pitanjem da li dečaci njihovog uzrasta (dakle, na pragu puberteta) imaju erotske nagone i kako njima upravljaju posle toliko decenija provedenih u perpetualnoj adolescenciji.

Iako su naslovne strane za svaku epizodu prilično ,,umetničke" i ,,makabr", Stokely radi mnogo više u ključu stripa za decu i adolescente, dajući nam lepršav, brz, zabavan strip. Sa iskustvom rada za Mattel ali i stripova rađenih po Fraggle Rock licenci, Stokely je idealan pripovedač za ovu priču koja treba da tretira ozbiljne teme ali da to radi iz perspektive dece koja, bez obzira što su tehnički ,,mrtva", nisu izgubila kapacitet da se svetu čude i dive čak i kad je on strašan.

The Sandman Universe - Dead Boy Detectives je odličan povratak DC-ja likovima sa kojima već dugo niko nije znao šta bi započeo. Pichetshote, čija je, da se ne zaboravi, profesionalna karijera u stripovima i krenula u Vertigu gde je bio urednik i, kako sam kaže, ,,imao i dužnost da štiti Sandaman univerzum" je ovde imao mogućnost ne samo da se bavi svojim omiljenim likovima iz Gaimanove ergele, već i da tajlandske folklorne mitove iskoristi u žanru koji im je nekako prirodno i bez frikcije pružio pozornicu da zablistaju. Uz odličan rad crtača, tušera, leterera i kolorista, The Sandman Universe - Dead Boy Detectives je strip kakav današnji DC treba da forsira što više može: utemljen u tradiciji, ali ne zavistan od poznavanja kontinuiteta, svež a oslonjen na interesantan univerzum, izražajan, zabavan i ZANIMLJIV. Nadam se da će ovaj tim imati prilike da nam podari još avanmtura Charlesa i Edwina, a u međuvremenu poslužite se kolekcijom na ovom mestu.

Superman: Lost je desetodelni DC-jev miniserijal koji se završio polovinom Januara i za mene je ovo bilo vrlo interesantno štivo, ne najmanje zbog toga što ga je pisao Christopher Priest, uspevajući da oko sebe okupi iste ljude sa kojima je pre nekoliko godina napravio još uvek definitivni serijal o Deathstrokeu. Priest je, da ponovimo još jednom onako papagajski, prvi crni urednik u američkom superherojskom stripu i jedan od onih autora koji je glatko odbio da popunjava rasne kvote i bude scenarista što će pisati samo afroameričke likove kako bi korporacije mirnije savesti mogle da pričaju o tome da poštuju ,,diverzitet" i aktivno rade na tome da manjinama omoguće da se ,,njihovi glasovi čuju". Da ne bude zabune, već Priestov prvi objavljeni strip se bavio ,,afroameričkim iskustvom" i mnogi njegovi radovi su izraženo postavljeni u afroameričku – ili samo afričku – perspektivu, ali Priest je pre dosta godina vrlo javno rekao da mu ne pada napamet da bude ,,token negro" i da će potvrda njegovog kvaliteta, imaginativnosti i uostalom kapaciteta kao profesionalca biti kada mu izdavači ponude da radi njihove najveće likove, poput Supermena ili Betmena.







I radio ih je, mada nikada u ulozi ,,glavnog" scenariste nekog od glavnih serijala, tako da je njegov povratak u superherojski strip sa Deathstrokeom od pre nekoliko godina bio i nova šansa da veteran pokaže šta sve još ima da kaže unutar medijuma gde je već demonstrirao da ima vrlo unikatan glas. Maksi serijal Black Adam od pretprošle i prošle godine je Priesta doveo korak bliže Ligi pravde, a Superman: Lost, započet odmah potom je zapravo prvi put da Priest priča neku veću ,,svoju" priču o Supermenu.



Naravno, ne moramo ni da naglašavamo da se radi o nekanonskoj priči, ali odmah i da napomenem da mi izrazito prija što DC danas ne smara mnogo sa tim šta je kanon a šta ne pa je Superman: Lost napisan u jednom ,,opštem" fonu priča o Supermenu, gde su titularni protagonist i Lois Lane u braku, a on je član Lige pravde koja ima sve one klasične članove koje očekujete, i sve što znate o Supermenu, Lois i Supermenovim superherojskim prijateljima, makar iz osmostski primanih informacija, se podrazumeva. Ovde se ne pominje ni dete Jon Kent, niti se iko bavi aktuelnim trenutkom u DC-jevom univerzumu, ali pošto Priest i u ovom stripu na momenat koristi Black Adama, on ima u dlaku istu karakterizaciju i istoriju kakve je imao u svom sopstvenom serijalu urađenom od strane Priesta i kolega.



Hoću da kažem, Superman: Lost je zvanično nekanonska priča ali on nije pisan kao Elseworlds niti kao nekakav očigledno ,,drugačiji" strip koji bi DC objavio za Black Label, i to da je on utemeljen u poznatim i uobičajenim karakterizacijama i istorijama likova pojačava njegovu efektnost. Ovo je jedna zrela, filozofski ambiciozna priča o Supermenu iz pera autora koga jednako zanima psihološka analiza jedne od najmoćnijih figura u popularnoj kulturi ali i poigravanje sa modernim političkim teorijama i mada Priestov scenario definitivno na kraju više deluje kao mišmeš ideja i koncepata spojenih malo i na silu u jednu celinu, verujem da je važno da se prave i ovakvi stripovi, koji će svoje protagoniste tretirati kao zrelije osobe a probleme sa kojima ih suočavaju izmestiti iz uobičajene orbite pretnji što se rešavaju snažnim udarcem pesnicom.







Gde je izgubljen Supermen, onako kako nam sugeriše naslov ovog stripa? Uz rizik da malo spojlujemo, reći ćemo vam ovo: izgubljen je u svemiru. Prva epizoda zapravo pokazuje nam Supermena koji odgovara na hitan poziv i zajedno sa kolegama iz Lige pravde ima dramatičnu intervenciju u blizini Filipina gde obaranje kineskog vojnog aviona i pokušaj kineske podmornice da spase pilota pre nego što iko to primeti dovodi do međunarodnog incidenta, a koji se onda izmeće u nešto MNOGO GORE.  Lois je već navikla da joj muž izleće iz kreveta usred noći i zapravo kad se on posle par sati vrati, prijatno je iznenađena da je posao ovog puta trajao kratko, i treba joj par minuta pre nego što shvati da njen suprug ne govori ništa i posmatra nju, stan, pa i noćni grad s onu stranu prozora, kao da pokušava da ih se seti. Kada mu ona kaže da je misija zapravo trajala prilično kratko, on jedva promrmlja da je bio odsutan dvadeset godina. Naravno, vi i ja bismo dvadeset godina kasnije izgledali istrošenije, starije, verovatno deblje, i kostim nam ne bi stajao kako stoji Kal-Elu, ako bismo uopšte imali isti kostim posle dve decenije. Ali ovo je Supermen i za njega JESTE prošlo dvadeset godina



Priest ovde postavlja zaplet na dovoljno plauzibilnu, barem u žanrovskim naučnofanatstičnim okvirima, ideju o singularitetu, zakrivljenosti prostor-vremena i tako tim stvarima, da nemamo problem sa idejom da je Suoermen zaista proveo dvadeset godina na drugom mestu, dok je ,,ovde" prošlo svega par sati, ali strip se zapravo mnogo više bavi tim drugim mestom nego komplikovanom astrofizikom i, kao što je slučaj sa dobrim delom naučne fantastike iz vremena prelaska klasičnog perioda u novi talas (a na čemu je, slutim, Priest odrastao, po godinama je taman za tu generaciju), zapravo koristi ,,tuđinski svet" da se pozabavi vrlo zemaljskim političkim i socijalnim problemima.



Superman: Lost je neuredna priča. Ustežem se da kažem da je ,,konfuzna" jer Priestov stil pisanja već decenijama unazad zahteva čitaoca koji će pratiti njegovo skakanje između ideja i odbijanje da se bavi trivijalnim detaljima, ali niko vas ne bi osuđivao i ako biste bili zbunjeni. Centralni deo konfuzije bi se svakako ticao toga da ni do samog kraja nije jasno da li strip uopšte ima centralnu temu ili se radi o nekoliko paralelnih Priestovih interesovanja koja je onda na mišiće spojio u jedan narativ.



Superman: Lost u prvih par epizoda kao da najavljuje da će biti strip o Supermenovom lutanju po nepoznatom delu svemira i upadanju u razne avanture, nekoj vrsti superherojske Odiseje za kakvu je Priest bez sumnje dobro epistemološki i semiotički opremljen – na kraju krajeva premisa da ga je singularitet bacio u deo svemira u kome nikada nije bio i da čak ni čoveku njegovih sposobnosti nije lako da se orijentiše među zvezdama koje nikada nije upoznao je plauzibilna ili makar primamljiva čak i ako smo svi čitali stare Supermenove avanture u kojima je on leteo do samih krajeva kosmosa. Očajanje Čoveka od čelika što možda nikada neće videti planetu na kojoj je odrastao, porodicu i prijatelje je opipljivo a njegovi planovi kako da pronađe Zemlju – koji se svi redom izjalove – su ljudski i relatabilni i daju glavnom liku ranjivost i dubinu koje su dobrodošle.



Pogotovo je zanimljivo što, udaljen od najbliže zvezde sa ,,žutom" svetlošću, Supermen ovde već ima problem sa svojim moćima, i civilizacija na svetu na kome se zatekao mu daje ,,lični komplet za preživljavanje", a koji uključuje i zaslepljujuće beli kostim što mu pomaže da bolji iskoristi postojeću sunčevu svetlost. Ovo je zanimljivo kao koncept ali nema neku preveliku težinu u konačnici i najbolja stvar u vezi sa tim je što daje crtaču Carlu Pagulayanu, tušeru Jasonu Pazu i koloristi Jeremyju Coxu da Supermena rade u jednom izuzetno elegantnom, praktično kraljevskom izdanju.







No, Superman: Lost onda ne bude strip o Supermenovom lutanju kroz svemir, već pre svega strip o Supermenovom sedenju na jednoj istoj planeti, decenijama, sve u nadi da će nauka na ovoj planeti nekako napredovati da mu pomogne u lociranju Zemlje i putovanju do nje. OK, ni to nije rđava ideja, kažete vi, ali Priest onda planetu na kojoj se Supermen nalazi naziva New-Ark, a stanovništvo na njoj živi u satirično predstavljenoj parodiji ,,totalne demokratije" u kojoj se glas većine uvek smatra za apsolutni prioritet i ne postoji ni jedan dugoročni plan ili trajna vrednost koji ne mogu biti preokrenuti glasanjem. Tako je, recimo, ova planeta izglasala da neće da baca pare na svemirski program. Ups?



Priestov scenario se igra sa ovim libertarijanskim modelom, a Supermena smešta u poseban deo planete koji on naziva Kanzas, gde naš junak onda živi mirni provincijski život, strpljivo čekajući da se neki nadareni mladi naučnik ipak javi sa vešću da je našao zemlju. Kada se to i desi, nažalost, ovo vodi do tragedije a za koji je kriva mlada žena koja ima prsten Zelenih svetiljki ali ne zna apsolutno ništa o organizaciji Zelenih svetiljki jer je prsten dobila od umirućeg pripadnika ove formacije koji nije stigao ništa da joj objasni a i prsten je ,,stari model" i nema ugrađene komunikacijske sposobnosti.



Ovo je pogolema količina ,,how convenient" elemenata zapleta da bi Priest imao Supermena koji će se prvo ponadati da će ga Zelene svetiljke konačno spasti, samo da bi onda shvatio da on mora mladu ženu, Hope, da podučava kodu Zelenih svetiljki i odgovornosti koje idu uz posedovanje prstena i da ona nije njegov put sa ove planete.



Mnogo tu ima niti zapleta, uključujući interplanetarnu invazionu silu koja se u jednom trenutku pojavljuje, pa onda bradatog, starijeg Supermena iz druge vremenske linije koji ,,našem" Supermenu pokušava da očita nekoliko važnih lekcija, a strip paralelno sa svim tim prikazuje i dešavanja u ,,našem" vremenu, dakle, posle Supermenovog povratka na Zemlju, i njegove napore da se privikne na ,,normalan" život nakon dvadeset godina izgnanstva a koje, magijom teorije relativnosti i druge granične nauke, nisu prošle za sve ljude oko njega.



Crtež i kolor u ovo stripu su izvanredni. Pored pomenutih autora, pojavljuju se i drugi gostujući crtači i tušeri u nekim momentima ali Pagulayan, Paz i Cox rade najveći deo ovog stripa (Jose Luis pomaže sa crtežom u završnoj epizodi) i daju mu ne samo jedan otmen, glamurozan izgled dostojan DC-jevog najvećeg superheroja, već i plauzibilne momente melanholije, efektan grafički humor, ali i začudnost mesta i bića na drugim krajevima svemira, sve spakovano u jednu uvek kvalitetnu naraciju. Problem je ovde svakako Priestov scenario koji namerno i dosledno skače između vremenskih linija i smišljeno dezorijentiše čitaoca, no onoliko koliko je bilo do grafičkog dela tima, uključujući veteranskog leterera Willieja Schuberta, Superman: Lost izgleda izvanredno i čita se lako.







Sama priča, na kraju, pravi vidan napor da poveže veliki broj niti koje je Priest utkao u narativ i deseta epizoda mora i da dosta doda gas na pripovedanje da bi se sve nekako završilo u isto vreme. Ovde Priest povezuje neke naizgled potpuno odvojene stvari, kao što je incident sa sekretaricom senatora spasenom od smrti u saobraćajnoj nesreći od strane Supermena, ali sa gepekom punim novca što je izazvao skandal (u prvoj epizodi), i Supermenovo intervenisanje u ratu na drugom kraju sveta (u poslednjoj epzodi) gde on svesno i namerno krši načelo Lige pravde da se najveći svetski superherojski tim ne meša u međuetničke/ međudržavne sukobe jer smatra da se pravda ne može braniti samo na nekakvom, daleko apstraktnijem, planetarnom nivou.



Ovo je zanimljiv razvoj događaja i smer u kome vredi istraživati Supermena, ali nema skoro nikakve veze sa glavnim zapletom ovog stripa, a što važi i za razne druge elemente Superman: Lost. Skoro kao da je Priest sebi rekao da je veliko pitanje kada će mu DC dati da Supermena piše PONOVO pa da je najbolje da on iskoristi sve ideje koje ima za njega u jednom cugu.



Rezultat je strip prepun ideja ali sa izrazitim strukturalnim neujednačenostima, čija priča je često interno nelogična (o eksternim nelogičnostima, odnosno tome da li ovakve stvari mogu da se dese u DC univerzumu koji poznajemo i koji ima nekakva pravila, ni nećemo da pričamo jer nismo jebeni nerdovi) i neretko zahteva od čitaoca ekstremnu suspenziju neverice da bi stvari dramaturški funkcionisale. Podzaplet sa pomenutom Zelenom svetiljkom koja ne zna da je Zelena svetiljka a koja treba da funkcioniše kao erotska kušnja Supermenove lojalnosti svojoj ženi je naprosto prekomplikovan i manje istreniranog čitaoca će poptuno izbaciti iz koloseka, pre nego što uspe da napravi svoju poentu (da je Supermen ZAISTA onako čestit i dobar lik kako za njega pričaju) a tek Loisin plan da svog muža izvuče iz depresije time što će sklopiti sporazum sa Lexom Luthorom a ovaj joj – naučnomagično, dakako – odmah da rak u četvrtom stadijumu, računajući da će to biti test Supermenove lojalnosti svojim dužnostima, tek, dakle, to deluje prekomplikovano i možda i previše okrutno prema likovima i ponovo, ovo je mogao biti zaplet za poseban, odvojen strip, dramu kojoj ne bi bili neophodni putovanje u svemir i prebivanje na tuđinskoj planeti na kojoj Supermen sklopi prijateljstvo sa mladim čovekom koga zove Jimmy, jer nekako Supermen ne može da bude prijatelj sa mladim muškarcem a da se ovaj NE zove Jimmy. Uh! Da ne pominjem Adama Strangea i Metalla i Supergirl, koji svi imaju kameo pojavljivanja, a da ne pominjem POGOTOVO, svemirske delfine, jer, naravno, ovaj strip ima i svemirske delfine koji su isti kao normalni delfini, samo lete po svemiru. A što, da se razumemo, ne smemo da tvrdimo da i regularni delfini ne rade kada ih ne gledamo.



Superman: Lost, dakle, nije uredan strip i ubacuje previše toga u blender i ne uspeva sve to što je ubacio da obradi kako treba. Ali ja sam obožavatelj Christophera Priesta i, uz izvanredan crtež, ja jesam uživao u baražu ideja, u dobrim dijalozima i njihovom odličnom ritmu, u interesantnim karakterizacijama, u povremeno suvom, svedenom humoru. Ovo ni slučajno nije strip koji bih preporučio nekom ko želi da se upozna sa Supermenom ili, još gore, da vidi da li savremeni superherojski strip može da priča zrele priče sa odraslim protagonistima, uprkos tome što on jeste savremeni superherojski strip sa zrelom pričom i odraslim protagonistima u kome Supermena upoznajemo na jednom intimnom nivou. On je suviše razuđen, fragmentiran, pa i nedorečen u mnogim elementima da bi bio idealan za ovakvu namenu. Ali je on i neopozivo strip Christophera Priesta i pršti od ideja i promišljenosti pa ako ste Priestu skloni, od nečega morate i poginuti. Amazon vam serijal nudi ovde.

Američkim strip-izdavačima su puna usta ,,diverziteta" i ,,davanja platforme" manjinskim autorima da se čuju glasovi ,,obojenih osoba" ili osoba iz LGBTIQitd. zajednice, ali naravno, kad imamo posla sa korporativnim preduzećima ovo često znači samo da će urednici izabrati već etablirana imena iz domena književnosti ili publicistike i mahnuti im ispred nosa solidnim čekom u zamenu za pisanje stripa. Tako smo u DC-ju i Marvelu videli kako visokoprofilna imena kao što su N. K. Jemisin ili Ta-Neishi Coates moraju da se uče poslu pisanja stripova kroz rad, jer sa ovim nemaju nikakvog iskustva (Coates čak nije ni pisao fikciju pre ulaska u Marvelovu produkciju), i mada su se ovi ljudi na kraju solidno snašli, naravno da uvek stoji pitanje zašto angažovati ljude koji nemaju stvarnu stripovsku ekspertizu kad postoje stotine i hiljade ,,obojenih osoba"* koje rade stripove u okvirima manjih scena i imale bi da ispričaju interesantne, osobene priče i kada ih spustite u korporativno superherojsko okruženje.
*na Engleskom izraz ,,person of color" zvuči kudikamo uljudnije od ovog kako ja to prevodim



Naravno, jasno je da izdavači ovde idu ,,na sigurno", sa jedne strane demonstrirajući da su ,,woke" a sa druge uzimajući imena koja će njihovim stripovima dati preliv ozbiljnosti i glavnotokovske relevantnosti, no, tu je i činjenica da praksa korišćenja osoba iz manjinske zajednice kod njih uredno postoji, i tiče se korišćenja najamne radne snage – uglavnom crtača, tušera i kolorista – iz zemalja koje i dalje dosta omalovažavajuće umemo da nazovemo ,,trećim svetom". Korporacijski strip je, sigurno se nećete iznenaditi, jedno eksploatativno okruženje...

No, zato je važno i da vidimo da postoje inicijative kao što je Megascope, imprint izdavača Abrams ComicArts, a koji je posvećen upravo promovisanju radova ,,obojenih osoba" koji mogu biti i iz domena ne-fikcije, ali i  fikcije žanrovski orijentisane na horor, fantastiku, naučnu fantastiku i magični realizam. Abrams ComicArts je stripovsko krilo izdavača Abrams Books, a koji je osnovan 1949. godine od strane Harryja Abramsa i bio prva firma koja se fokusirala pre svega na izdavanje knjiga sa umetničkim (dakle, likovnim) sadržajem. Danas je ovo velika kompanija u vlasništvu još većeg francuskog Média-Participations i mada je ovo, dakle, takođe jedna korporativna situacija, ona omogućava Abrams Booksu ritam od nekih 250 knjiga koje izdaju godišnje, kao i zdravo funkcionisanje relativno nedavno (2009. godine) osnovanog Abrams ComicArts, a koji pored grafičkih romana objavljuje i knjige koje se bave istorijom stripa, animacije, karikature, pa i knjige koje reprodukuju istorijski popularne serije trading cards karata.

Megascope je nova inicijativa u okviru ovog izdavača, nazvana po fiktivnoj napravi izmaštanoj od strane afroameričkog sociologa, mislioca i aktiviste W. E. B. Du Boisa, a koja je u njegovoj zamisli služila da se preko prostora i vemena gleda u druge realnosti. Unutar Megascope imprinta, cilj je, kako rekosmo, da se ukaže na stripove koje rade ,,obojene osobe" i koji bi se bavili temama što ne spadaju u, da kažemo, ,,belu" kulturu glavnog toka. Naravno, problem sa ,,belom" kulturom je što ona ne postoji i što bele osobe sebe – sem kad su zadojene fašističkom propagandom – i ne vide kao bele, no, zato su ovakve edicije i bitne, da nam pokažu RAZLIKE kako bismo prepoznali i univerzalne ljudske komponente u svim kulturama.



Abrams ComicsArts je grafički roman Tales of the Orishas objavio Septembra prošle godine, ali ovde se radi o prevodu na Engleski originala koji je na Portugalskom izlazio kao miniserijal još 2019. godine, pod naslovom Contos dos Orixás, finansiran kroz kraudfanding kampanju i, zaista, realizovan kao neka vrsta ostvarenja sna.

Hugo Canuto je originalno planirao da se bavi drugim poslom, diplomirao kao arhitekta na Federalnom univerzitetu Bahije, a onda, radeći u svojoj profesiji primetio kako urbani razvoj dolazi po cenu uništenja starih verskih spomenika. Bahia je inače deo Brazila u kome je populacija vernika vezanih za afro-brazilske verske tradicije Candomblé i Macumba zapravo dosta gusta i, uprkos istorijskom proganjanju od strane većinske hrišćanske zajednice, još uvek zdravo aktivna. Ove su verske prakse i verovanja direktno izvedene iz zazadnoafričkih Yoruba tradicija a kako je i Canuto afričkog porekla, nije mu trebalo previše vremena da pivotira sa arhitekture na poziv kojim će umesto da ga uništava, on čuvati legat starih vera. Kroz, dakle, stripove.

Čim bacite pogled na nasovnu stranu Tales of the Orishas i prelistate prvo poglavlje znaćete da je ovo inspirisano i Jackom Kirbyjem. Canuto je zapravo na sebe skrenuo širu pažnju internet-javnosti kada je 2016. godine napravio svoju varijantu Kirbyjeve naslovne strane za četvrti broj klasičnog Marvelovog serijala Avengers, spajajući prepoznatljivi srebrnodobni estetski identitet sa božanstvima iz Yoruba tradicije (Orixás). Ovo je izazvalo dovoljno pozitivnih reakcija da je dva meseca kasnije njegova kraudfanding kampanja privukla hiljade ljudi što su Canutu pružili podršku, pa je on naredne dve i po godine proveo radeći istraživanja, intervjuišući akademike ali i praktikujuće sveštenice stare vere i veroučitelje. U kolekciji koju je objavio Abrams ComisArts, Canuto uredno navodi bibliografiju koju preporučuje čitaocu za dalje upoznavanje sa tradicijom, ali naglašava i da se ovde ne radi o nekakvom arheološkom poslu otkrivanja ostataka mrtvih tradicija. Naprotiv, on veli da ga je dodatno osokolilo kada je video da su u zapadnoj Africi Yoruba tradicije i običaji i dalje živi, da se stari mitovi stalno osvežavaju i adaptiraju na nove generacije i da se prave pozorišne predstave i filmovi utemeljeni u tradicionalnim pripovestima. Utoliko, i njegov napor da se strip što je moguće vernije bazira na vizuelnim elementima direktno povezanim sa tradicijom je vidan, sa odećom, opremom, frizurama, arhitekturom i slikarstvom koji prate postojeće predloške iz zapadne Afrike.

Tales of the Orishas je direktno baziran na mitologiji ovog dela kontinenta, sa uvodnim delom koji pripoveda o postanju svemira i postepenom kreiranju planete Zemlje, životinja, bogova i ljudi. Najveći deo narativa se bavi kasnijim konfliktom koji ima i političke i metafizičke elemente ali sve to ima vrlo jasne odlike herojskog narativa ,,starog" kova. Canuto u pogovoru za kolekciju vrlo nadahnuto govori o tome da su Yoruba mitovi podjednako bogati i opširni koliko su to evropska Ilijada ili azijska Mahabharata, kao i da su njihove herojske priče o mudrosti, snazi i hrabrosti njega snažno inspirisale svojom arhetipskom energijom.



Tales of the Orishas je stoga strip koji, iako utemeljen na verskoj i tradiciji i mitologiji o kojima, statistički, ne znate ništa, ne deluje ni ,,tuđinski" niti, nedobog, egzotično. Njegov je zaplet instant razumljiv iako čitalac ne prepoznaje nužno imena heroja i božanstava koja bi nigerijska publika odmah znala, i ovo je jena vrlo klasična priča o svetu koji je nekada bio proverbijalni raj na zemlji, sa harmonijom između čoveka i prirode, pa onda o rastućoj ljudskoj samoživosti, o kazni kataklizmičnom poplavom kojom će jedna od boginja resetovati civilizaciju i dati joj priliku da još jednom krene iz početka, a onda o tome kako i u toj novoj civilizaciji postoje ljudi gladni vlasti i osvete, pokretani ne samo voljom za moć već i mnogo ,,ljudskijim" impulsima ranjenog ega, želje za odmazdom itd.

Zapadnom čitoacu će ovo biti i dodatno bliska pripovest na ime toga da je Canuto pričan u velikoj meri kao klasičan žanrovski narativ. Ako ste čitali superherojske ili avanturističke stripove iz američke i generalno zapadnjačke produkcije, ovde ćete biti svoji na svome jer Tales of the Orishas prati njihovu matricu i u pripovednom smislu je efikasan i brz. I pored toga što Canuto mora da upotrebi dosta teksta u uvodu kako bi postavio istorijsko-mitološku pozornicu, kada uđemo u srž konflikta što može da dovede do pada čitave napredne civilizacije i zamene iste brutalnom teokratskom diktaturom, stvari su jasne, a tempo naracije britak. Likova ima dosta ali oni imaju efikasno urađene karakterizacije i izražavaju se u kratkim dijaloškim razmenama, bez infodampova i preterivanja sa filozofijom.

Naravno, to što likova ima dosta i što imaju prethodne lične istorije zahteva određen dodatni napor u praćenju narativa, ali ovo je sa druge strane i podsticaj radoznalijem čitaocu da se upusti u istraživanje ponuđene literature, vidi na kojim su mitovima zasnovani događaji iz ovog stripa i generalno će mu zagolicati radoznalost, a da mu ipak ponudi jednu ugodno zaokruženu priču o velikom zlu koje želi da pokori svet i požrtvovanim dobrim ljudima koji mu to neće dopustiti.

Jasno, Canuto je ipak Brazilac i poznavalac zapadne popularne kulture pa se u Tales of the Orishas u dobroj meri mogu prepoznati i ritam i motivi na koje su nas naučili moderni epovi poput Gospodara prstenova i njegove suplementne literature a ovo je iskorišćeno da se stripu da familijarna, dinamična naracija, sa jasnom punktuacijom u pripovedanju i jasnim podizanje tenzija sve do finalnog sukoba u koji ćemo ući svesni i kakav personalni bagaž likovi u njega unose.

Naravno, Jacka Kirbyja ovde neizbežno moramo pomenuti jer je njegov uticaj, pogotovo sa radovima iz šezdesetih i sedamdesetih primetan na svakoj stranici. Kirbyjeva kombinacija epike i kinematske energije, sa masivnim konturama i eksplozivnim akcionim scenama u kojima zaista poverujete da prisustvujete borbi bogolikih bića je ovde besprekorno uvezana sa zapadnoafričkim vizuelnim motivima, izbegavajući puki ,,egzoticizam" i nudeći jednu uzbudljivu, vizuelno ekstremno bogatu predstavu gde su široke gradske scene sa predtsavljanjem arhitekture, odeće i slikarstva jednako impresivne kao i brutalne borbe kao ispale iz neke epizode klasične Fantastične četvorke.

Pri svemu tome, Canutov tekst je ugodno ispunjen običnim ljudskim začinima, njegovi likovi umeju i da se našale i da budu bezobrazni, isto onoliko koliko u odsudnom trenutku umeju da isporuče potresan opoštajni govor, i sve to daje ovome jednu idealno ,,stripovsku" estetiku. A što se savršeno uklapa uz priču koja ima sve one klasične elemente požrtvovanosti, trijumfa ljudskosti koja stoji nasuprot zlu toliko brutalnom da je za njega ubijanje i mučenje prirodan jezik kojim govori. Pritom, priča prikazuje i muškarce i žene kao delatne i preduzimljive i kada se ratuje i kada treba pokazati da su samilost, praštanje i ljubav ka lepom jednako važni kao i spremnost da svoj život položite u ratu za domovinu pa je ovo i jedan vrlo univerzalan narativ koji bi trebalo da jako rezonira sa čitaocem sa bilo kog kontinenta. Autor kaže da se ovaj strip sada koristi u školama kako bi se deci približile mitologija i tradicija a dok on uveliko radi na nastavku, vi možete sami da proverite koliko će vam sve ovo dobro leći. Abrams Books vam tvrdo koričenu kolekciju prodaje ovde.

Nije da nam u savremenom američkom stripu nedostaje radova sa fantazijskom tematikom i estetikom, ako ništa drugo čini mi se da je mač-i-magija nikada popularniji literarno-stripovsko-igračko-televizijski žanr, pogotovo otkada su žene i kvir osobe kolonizovale jedan značajan deo literarnog fentezija i otvorile čitave nove horizonte priče, ideja, koncepata i motiva koji se mogu istraživati u jednoj naoko skučenoj kvazisrednjevekovnoj postavci. Fentezi je  trenutno onoliko široko polje koliko možete da uopšte zamislite, sa celim opsegom od najklasičnijih pastiša Tolkina, preko ukrštanja sa naučnom fantastikom i mutacija koje se više oslanjaju na Metal Hurlant i mange za inspiraciju, urban fantasy varijacija, mudrijaških postmodernih poluparodija kao što je recimo Coda, pa sve do radova koji su praktično romanse i meka pornografija. I sve to postoji, buja i ima svoju publiku, ali svejedno je veliko zadovoljstvo kada se pojavi serijal kao što je The Hunger and the Dusk i uspe da spoji neke od najklasičnijih tropa fantazijskog žanra sa jednim izrazito svežim, promišljenim, savremenim čitanjem. The Hunger and the Dusk uspeva da priča jednu vrlo standardnu priču o svetu u kome junaci jašu konje a seljaci obrađuju zemlju, plašeći se najezde orka i mrmljajući o slavnim bitkama od pre pedeset ili sto godina, a da svemu ne samo podari jedan originalan zaokret u postavci i tretmanu likova i njihovih kultura već da vrlo prirodno upiše neke sasvim savremene ideje o tome kako se ljudi odnose jedni prema drugima i zašto su neke vrste odnošenja bolje od drugih, i da to ne deluje kao neprirodan, didaktički materijal.



Nisam ništa manje ni očekivao od novog serijala koji za IDW piše G. Willow Wilson, i zapravo, otkada sam saznao da ,,G." u njenom imenu znači Gwendolyn – a što sam negde već pominjao nedavno – postalo mi je jasno da je ova nadarena spisateljica iz Nju Džersija praktično predodređena da bude fantastičan fentezi autor. Nije da je to ostatak sveta propustio da vidi i već prvi njen roman, Alif the Unseen, dobio je World Fantasy Award 2013. godine. Posle toga ide onaj deo njenog života u koji je strip-publika intimnije upućena, sa sada već legendarnim serijalom Ms. Marvel za, naravno, Marvel koji je organski, efektno i ZABAVNO postavio tako visok standard za ,,diverzitet", inkluzivnost i reprezentaciju manjina da ga deset godna kasnije Marvel i DC još nisu dostigli nekim novim radom. A što je najpre na ime činjenice da je Wilsonova u Kamali Khan napisala jedan kvalitetan, dubok, proživljen, kompleksan i beskrajno zabavan lik koji živi i daleko nakon autorkinog odlaska sa serijala (da ne pominjem i nakon Marvelovog prošlogodišnjeg nepromišljenog i OČAJNO URAĐENOG atentata na Kamalu) i zapravo je postigao vrlo ozbiljnu multimedijalnu slavu bez obzira na relativni neuspeh filma The Marvels.

O drugim stripovima autorke sam već pisao, kako o izvrsnom naučnofantastičnom epu Invisible Kingdom, tako i o DC-jevom, još uvek tekućem i vrlo dobrom serijalu Poison Ivy. Wilsonova se isprofilisala u scenaristkinju kojoj zaštitni znak nije samo poznavanje islama i kultura vezanih za ovu religiju, već jedan vrlo razvijen osećaj za pričanje priča koje izlaze iz standardnih žanrovskih formata i rodnih/ rasnih/ klasnih uloga, nudeći sveže perspektive, prirodnost u prikazivanju manjinskih iskustava koja nadilazi puki ,,woke" napor i komunicira sa publikom na mnogo nivoa.

The Hunger and the Dusk je isto ovo, ali urađeno u formi zabavne, atraktivne akcione avanture u svetu koji umire ali se njegovi stanovnici đavolski opiru tom umiranju i rešeni su da ne odu u zaborav bez borbe. Toj zabavnosti, da bude jasno, izuzetno dopronosi i ostatak tima sa kojim Wilsonova ovde radi. Crtač je ovde Chris Wildgoose, ilustrator koji je u američkom mejnstrim stripu do sada uglavnom radio za DC, konkretno na serijalu Batgirl i čiji su mladalački, lepi likovi i dinamično pripovedanje vrlo fino ugođeni sa pričom koja pored melanholije ima i dosta humora i akcije.



Koloristkinja je ovde Msassyk, odnosno Michele Assarasakorn, rođena Tajlanđanka koja je iz Bangkoka migrirala u Toronto kako bi studirala koncept art za film i video-igre. Radila je na filmu i igrama,ali poslednjih godina sve više radi kao koloristkinja za Image, Dark Horse, Glenat, Marvel i DC i njeni kolori su u ovom serijalu esencijalni u pogledu atmosfere i dinamike prizora.

Konačno, leterer je Simon Bowland, Britanac koji radi sa obe strane Atlantika i bilo da čitate američke superheroje, bilo da ste ljubitelj britanskog 2000AD, verovatno je da ste već videli njegov rad.

Wilsonova je dakle skupila vrlo dobar tim, pa je i pripovedanje u The Hunger and the Dusk glatko, tečno i udobno, a svakih par strana ćete zastati kad vidite neki od prizora koji će vas impresionirati lepotom, atmosferom, ili dinamičnom akcijom...

Priča je, rekosmo, srazmerno klasična, ali Wilsonova je stručno lice kada je fentezi u pitanju i uspeva da nam već u prvoj epizodi preokrene očekivanja. Tako dva klinca koji beru jabuke na obodima malog ljudskog sela u daljini vide trio orka kako se približava na konjima, u panici odjure da to jave starijima a ovi uzbune čitavo selo jer je jasno da orci stižu da još jednom napadnu miroljubive zemljoradnike što samo u znoju lica svog pokušavaju da prežive, a što je iz godine u godinu sve teže na ime klimatskih promena koje podrazumevaju sve suvlja leta i sve više požara koji ometaju rad na zemlji. Nešto kasnije, videćemo i da je zemljište na kome ljudi obrađuju useve nekada pripadalo orcima i da orci, uh, možda imaju i legitiman razlog što ga žele natrag, budući da oni žive od stočarstva i da i njima klimatske promene sve više smanjuju raspoložvi prostor za rad...

Orci, međutim nisu baš takva pretnja – a što saznajemo i pre nego što ih neka nepoznata sila masakrira dok još nisu ni stigli do sela, jer razgovor koji njihova tri jahača vode nije stereotipna priča brutalne osvajačke sile koja mrzi ljude iz dna duše i raduje se prilici da ih pobije a kuće im popali. Umesto toga, orci između ostalog pričaju o tome da jedan od njih smrdi na znoj jer se nije okupao i taj partikularni ork nastupa vrlo defanzivno, uvređen što svi, zbog toga što je muško i krupan je, misle da po definiciji ne voli da se kupa.



Wilsonova ovde izvodi jedan očigledan ali time ništa manje efektan trik. The Hunger and the Dusk je postavljen u poseban istorijski momenat u kome orci i ljudi, što su vekovima ratovali jedni protiv drugih i otimali zemljište rasi koju smatraju niščom, sada moraju nekako da se nateraju da razlike prevaziđu, sklope primirje i rade zajednički jer preko mora stiže osvajačka sila bestijalnih, gotovo demonskih pripadnika treće rase po imenu Vangol a za koje zapravo priče da jedu ljudsko meso i kupaju se u ljudskoj krvi nisu puka preterivanja. No, kada ljudi i orci počnu eksperiment sa primirjem i formiranjem mešovitih vojnih formacija, te koordiniranim odgovorom na invaziju, čitalac počinje da shvata da su orci, uprkos svom – za naše pojmove ,,ružnom", čudovišnom – izgledu, zapravo naprednija rasa. Ljudi su ovde prikazani kao časni zemljoradnici i srčani vojnici, ali orci imaju kompleksnu klanovsku hijerarhiju, složene običaje po kojima žive, a koji se razlikuju od klana do klana i od regiona do regiona, i to što žive od stočarstva zapravo ih ne čini primitivnijim, naprotiv – orci imaju autentično plemstvo, ali i razvijeniju medicinu pa i magiju, koje ljudima nedostaju.

Strip najvećim delom prati malu plaćeničku vojnu jedinicu ljudi – nazvanu The  Last Men Standing na ime svog kapaciteta da i iz najgorih bitaka izađu kao makar preživeli, a u kojoj ,,men" očigledno označava i žene jer vidimo nekoliko ratnica u postavi – a koju predvodi Cal, momak što je kao dete ostao siroče jer su mu majku ubili ne orci, nego drugi ljudi u nekom od intra-ljudskih ratnih sukoba i koji nikada nije naučio ni da čita ali jeste naučio da koristi mač i pokazao talenat za vojnu taktiku. Cal nije stereotipni ,,alfa" mužjak na čelu male vojne jedinice kakvog uobičajeno viđamo u ovakvim postavkama i on je istovremeno i ranjivija i prijatnija osoba nego što je pravilo u fentezi radovima.

Ovoj jedinici je, u znak novoskovanog savezništva sa orcima dodeljena i orkska isceliteljka, Tara, koja je zapravo iznenađujuće visokog porekla i koja je trebalo da se uda za ratnog zapovednika u koga je zaljubljena, ali je brak iz računa u koji je ovaj uteran da bi se dva velika klana međusobno približila pomrsio TE konce. Tara pati za svojim čovekom, ali i vrlo ozbiljno shvata svoju ulogu prvog orkskog saradnika sa ljudskom oružanom silom i pomaže koliko može Calovim vojnicima u čarkama sa malim grupama Vangola na koje nailaze pokušavajući da utvrde kako se njihova vojska pojavljuje u dubini ljudske teritorije kada je obala peko koje stiže njihova invaziona sila – daleko.

Tara je, naravno, i više fokalni lik nego što je Cal, mada Wilsonova ovo radi lagano, iz pozadine, pokazujući praktično indirektno da imamo posla sa obrazovanom, inteligentnom devojkom koja je zapravo i malo zapanjena ljudskom primitivnošću. No, ono što Cal i ekipa nemaju u znanju i kulturi, oni nadoknađuju srčanošću i uglavnom efikasnom ratnom taktikom pa ova alijansa ipak nekako opstaje.



Mada je na iskušenjima. Na kraju petog broja, koliko ih je izašlo u momentu dok ovo kucam, razlike između Tarinog svetonazora i onog što ona kod ljudi vidi kao nabusitost, glupo srljanje, jednu fatalističku rešenost da se pogine ako baš mora, kao da cepaju malu jedinicu. Istovremeno, na drugoj strani, klanovi orka imaju neku vrstu skupštine na kojoj se iznose mišljenja da su orci ishitreno i na svoju štetu sklopili primirje i ratno savezništvo sa ljudima i da bi bilo ne samo ekonomski produktivno već i moralno opravdano da se iskoristi prilika dok se ljudi bave Vangolima da orci konačno povrate zemlje na jugu koje su im prepustli u prethodnim sukobima...

Wilsonova od svega pravi jednu bogatu tapiseriju političkih, moralnih  ali i antropoloških motiva, savršeno balansirajući između poznatih nam fentezi tropa i real world pitanja. Ništa ovde ne deluje nategnuto ili kao da samo prepisujete aktuelnu geopolitiku na fantazijski svet, a opet su problemi, dileme i muke koje vidimo izuzetno uverljivi i relatabilni. Kad se sve spusti na individualni nivo pa vidimo da i ljudi i orci imaju vrlo duboko usađene rasne predrasude koje će eksplodirati kad je to najamnje oportuno (The Last Men Standing imaju i barda kog vode sa sobom a koji shvata da bukvalno svaka pesma koju zna sadrži neki uvredljiv rasni stereotip usmeren na orke i da ne može da ih izvodi pred Tarom), strip dobija i vrlo aktuelnu dimenziju u kojoj svako može da prepozna sebe.

Najbolje od svega je što Wilsonova ne radi ove stvari mehanički, ovo nije ,,bothsideism" u kome je jedna rasa samo odraz druge u ogledalu i ona vrlo pažljivo kreira razlike među njima tako da čitaoca koji se ,,prirodno" svrstava uz ljude organski stavi u položaj ,,niže" rase iako ljudi u samom stripu tako sebe ne vide. Ovo je vrlo prefinjena i efektna literarna tehnika, pogotovo što Wilsonova taj efekat postiže bez previše teksta – dok je u ranim epizodama Ms. Marvel znala da se obori na čitaoca solidnom količinom didaktičkih dampova – ali i suptilno pokazujući da likovi imaju sve one ,,moderne" ranjivosti koje svet danas prepoznaje ali ih po inerciji ne pripisuje fantazijskim likovima. Naravno da se termin ,,mikroagresija" ne pojavljuje ni jednom u ovom stripu ali naravno da čitalac prepoznaje kada su likovi ranjeni ne strelom ili kopljem, već nebrižljivim rečima koje ostavljaju ožiljak vrlo uverljivo, vrlo jasno.



Da se čitalac koji je kartu kupio da bi gledao mačevanje ne uplaši, The Hunger and the Dusk je i grafički vrlo atraktivan strip, sa odličnom akcijom. Ne znam mnogo o Chrisu Wildgooseu ali imam utisak da se za ovaj strip on dosta inspirisao korejskim radovima jer The Hunger and the Dusk ima istu kombinaciju mladalačke energije, lepih, ili makar razgalujuće različitih fizionomija ,,čudovišta", vrlo visceralne, praktično horor akcije, i prefinjenog rada sa linijama. Ovo je ,,young adult" rad ne samo po tome koju publiku gađa već i po likovima koji su naprosto neodoljivo simpatični ali Wildgoose ne zabušava ni u jednom domenu, dajući nam prelepe pastoralne pejsaže zemlje koja umire ali je i tada lepa, fascinantne snegom pokrivene planine i njihove starostavne šume, te džinovske bele vukove koji njima lutaju i love, ekstremno ukusne scene romanse i seksa a onda i scene borbe koje su brutalne i prepune energije. Posebno bih istakao dizajn Vangola koji treba da izgledaju potpuno zverski i kao ultimativni ,,drugi" jer je ovo rasa koju i orci i ljudi smatraju u najmanju ruku podljudskom a Wildgoose onda u prvim scenama u kojima ih vidimo stvari kadrira tako da nam prenese strah i jednih i drugih, sa prikazivanjima Vangola iz donjih rakursa i naglašavanjem njihovih izduženih figura. Ova ,,horor" kodifikacija Vangola je efektna i jer se u nekim ranim scenama ni ne vide cela njihova tela već samo oružja ili udovi koji ih drže, no, kada protagonisti počnu da pobliže upoznaju Vangole i shvate da ovo nisu životinje, tako i među njima počinjemo da prepoznajemo različite fizionomije.

Dakle, odličan program na polju crteža a onda izuzetan rad sa kolorom Msassyk koja sjajno podcrtava razlike između dela stripa što se odvija u ravnici, sa nebom koje je u gradijentima plave i izraženijim smeđim i zelenim nijansama za rastinje, i scena u planini gde je nebo praktično belo, sve deluje svetlije, a oprema i odeća koju nose viđeniji orci ima skerletne prelive i sugeriše ukus, kulturu i otmenost, zajedno sa zlatastim nijansama arhitekture. U scenama borbe onda dominiraju vruće boje, crvena, narandžasta, cinober, i ovo se perfektno uklapa uz Wildgooseovu dinamičnu kompoziciju table. Bowland je takođe odličan, bez nametljivuh zvučnih efekata ali sa pažljivm odabirom fontova i naglašavanjem pojedinih reči da tekst koji Wilsonova daje dobije pravilnu kadencu.

The Hunger and the Dusk je, dakle, veoma prijatan strip postavljen na poznate osnove a onda smisleno razrađen i modernizovan tako da se dobije nešto izuzetno sveže i prijemčivo. Kad vi ovo budete čitali, šesta epizoda, kojom se završava prvi tom trebalo bi da je već izašla, a serijal onda možete pratiti putem Amazona na ovom mestu, ili čekati do Juna da kupite prvu kolekciju.

Kada sam nedavno pominjao da ljubitelji fentezija u američkom stripu trenutno imaju možda najširi izbor naslova u novijoj istoriji, mislio sam i na serijale poput The Sacrificers, a koji od Avgusta prošle godine izdaje Image Comics u već uobičajenom tempu od po šest brojeva u jednom tomu. Poslednji, šesti broj prvog toma izašao je u Januaru pa dok se autori pripremaju da priču nastave sedmim brojem, najavljenim za April, pravi je trenutak da pogledamo valja li to i je li vredno ulaganja vašeg teško stečenog novca i još teže stečenog slobodnog vremena.



Ali, mislim, naravno da valja, ovo nije nekakav prvi korak novih i neisprobanih autora koji se mukotrpno probijaju u stripove glavnog toka već novi projekat ljudi sa velikom reputacijom i tragom veoma cenjenih stripova iza sebe. Max Fiumara je sada već izuzetno iskusni argentinski crtač koji je u severnoamerčkom stripu radio maltene za sve veće izdavače. Meni je prvo upao u oči radeći za Avatar, poglavito na zombi-serijalu Blackgas sa Warrenom Ellisom pre dobrih osamnaest godina, a talentovani je ilustrator potom brzo napredovao kroz Dark Horse (preko Star Warsa do Abea Sapiena i Doctora Andromede, kako kaže i stara latinska poslovica, radeći, dakle sa uglednim vedetama žanra kao što su Mike Mignolla i Jeff Lemire) , DC (Lucifer, Infinity Inc. ) i Marvel gde je sa Joeom Kellyjem radio Spider-mana. Sa Kellyjem je Fiumara radio i svoj prvi autorski serijal za Image Comics, Four Eyes, epski fantazijski strip koji je Kelly zamislio kao grandioznu priču u više ,,sezona" ali koja je iz razlilčitih razloga stala posle četiri broja. No, verujem da će sa The Sacrificers Argentinac imati značajno uspešniji serijal.

Jer, njegov saradnik ovde je Rick Remender, čovek koji je poslednjih deset godina pokazao i dokazao da je praktilčno sila prirode kada su u pitanju autorski stripovi za nezavisne izdavače. Remender je jedan od scenarista koji su na najbolji način iskoristili pažnju zarađenu visokoprofilnim radom za Marvel (nakon prilično uspešne prethodne indi produkcije) i koji je nakon par sezona uspešnih radova na Kapetanu Americi, Punisheru, Uncanny X-Force, Venomu, Uncanny Avengersima i krosoveru AXIS, bez mnogo sentimentalnosti digao sidro, osnovao sopstvenu produkciju, Giant Generator i počeo da pravi veliku količinu originalnih, autorskih serijala za razne izdavače. No, u poslednje vreme Remender radi prevashodno za Image, štaviše sa eksluzivnim ugovorom sa ovim izdavačem u ovom trenutku, i mislim da se ova saradnja pokazuje kao plodna, uspešna i artistički pa i ekonomski isplativa za obe strane.

Remender je, na kraju krajeva, za Image uradio više uspešnih serijala nego maltene ijedan drugi scenarista, počev od Black Science, preko Deadly Class (koji je preveden u uspešnu televizijsku seriju), Tokyo Ghost, Low, Death or Glory, Scumbag, Seven to Eternity, pa do veoma upečatljivog A Righteous Thirst for Vengeance o kome sam ovde pisao i bio jako impresioniran. Remender kao da nikada ne pati od writer's blocka, uvek ima pregršt ideja i koncepata i nema problem da skače iz žanra u žanr, menjajući glas, izraz i senzibilitet onako kako koja priča zahteva.

Tako, ako je A Righteous Thirst for Vengeance bio brutalna savremena kriminalistička priča sa ugrađenom implicitnom sociopolitičkom kritikom, onda se The Sacrificers nalazi na sasvim drugoj strani jer se ova priča dešava u fantazijskom svetu, sa gomilom egzotičnih rasa i neobičnim društvenim uređenjem zajednice kojom vlada bog-kralj što je istovremeno otelotvorenje sunčeve svetlosti, a čija je otuđena žena, Luna, sa svoj strane živi i hodajući simbol Meseca. Remender je ,,fentezi" strip poslendji put pisao sa Seven to Eternity, ali iako i The Sacrificers svoj fentezi pravi na temelju tehnološke naučne fantastike, ovo su sasvim različiti svetovi i potpuno različite priče.



Well, možda ne POTPUNO potpuno, jer Rick Remender može da menja svetove i univerzume, ali njega često opsedaju iste teme i koncepcije društvene nepravde i eksploatacije slabijih kako bi zajednica profitirala, a što opet nepravdu čini prihvatljivom i relativizuje njen status.

The Sacrificers počinje vrlo mučnom scenom u kome seoska porodica humanoidnih golubova (ozbiljno) seda za večeru ali posle izgovorene molitve otac, videvši najstarijeg sina kako iz dvorišta, kroz prozor čežnjivo posmatra porodičnu trpezu, besan izađe napolje, skine kaiš, i odvali klinca od batina, u ambaru, među svinjama. Ova brutalna, žanrovski vrlo prepoznatljiva situacija porodičnog nasilja, međutim, dobija svoj kontekst nekoliko strana kasnije kada postane jasno da je skrivanje sina u ambaru i pretvaranje pred selom da je ovaj umro, zapravo očajnički pokušaj oca da svoje dete sačuva od ,,žetelaca", odnosno posebne jedinice koja u ime vladajuće dinastije svakih nekoliko godina skuplja svojevrsni danak u krvi od stanovništva kraljevstva. Za razliku od osmanlijskog zuluma gde se makar znalo da će odvedeni dečaci biti obučavani za vojsku i imati kakvu-takvu sigurnu budućnost, ovde se ne zna šta se dešava sa deom, ženskom i muškom koju zulumćari pokupe iz njihovih kuća i stave u okove, vodeći ih peške preko maltene cele države do oblasti u kojoj se oni žrtvuju. Zna se samo da vladar i njegova klika kažu da je ova vrsta žrtve neophodna da bi društvo živelo u blagostanju u kome živi, mada je, naravno jedini indikator tog blagostanja koji čitalac vidi činjenica da plemstvo živi u velikom bogatstvu, ali i uspeva da sebe svakih par decenija podmladi, preokrećući efekte biološkog starenja i vraćajući se u izgled kasnih dvadesetih godina kao nekakvom magijom.

Ovaj strip spada u fentezi jer, iako proces podmlađivanja ima ,,tehnološko" objašnjenje ono je tu samo da bi napravilo sponu sa opipljivijim žanrovskim horor-elementima koje autori žele da čitalac prepozna kao preteće i bude zgađen. Sama tehnologija kojom se deca žrtvuju da bi plemstvo živelo večno i večito mlado nije ni na koji način objašnjavana i Remender snažno ide na metaforu koja je možda i prenaglašena u onome što želi da kaže. No, The Sacrificers je pripovedan dovoljno dobro i ima dovoljno interesantnih motiva u svom narativu da ta jednostavnost, pa i prostota metafore ne zasmetaju previše.

Pored dečaka-goluba, koji je ceo svoj život proveo znajući da će jednom biti žrtvovan i osetio tek malo ljubavi od najbližih članova porodice što ionako žive napornim životom zemljoradnika i stočara, drugi glavni lik stripa je ćerka pomenutog kralja i kraljice, jedna energična, pa i svojeglava tinejdžerka koja je svesna da živi u ogromnoj privilegiji, i tu će privilegiju i rado upotrebiti da se otme krutim dvorskim pravilima i iskusi malo života izvan strogih protokola, ali koja je i takođe svesna da to što po nekakvom prirodnom toku stvari znači da ona treba da nasledi kraljevstvo, zapravo možda nikad neće ni da se desi ako njen otac nastavi da se podmlađuje zajedno sa svim svojim plemićima. Prirodan dijalektički proces generacijskog nasleđivanja ovde je narušen time da aktuelna dinastija ima način da svoj rok trajanja produžuje do u nedogled  i to kod devojke, ingenizono nazvane Soluna, izaziva sasvim relatabilan tinejdžerski revolt, iako mi nemamo utisak da je ona gladna nekakve velike vlasti. Soluna ovde naprosto predstavlja mladu generaciju svesnu da mora da se izbori za SVOJE mesto u svetu i da to podrazumeva i direktnu konfrontaciju sa patronističkim mentalitetom figura koje i dalje govore da je drže podalje od svega realnog samo jer je njihova dužnost da je zaštite.



The Sacrificers ide relativno sporim tokom i zapravo ako ću išta da zamerim ovom stripu to je da prvih šest epizoda služe samo kao uvod. Tokom njih ćemo saznati šta je priroda žrtve i za šta ona služi, i videti kako se dvoje protagonista susreću, sa dosta eksplozivnim i nepredvidivim rezultatima. Nije fer reći da se u ovom prvom tomu ništa ne dešava, naprotiv, status kvo između kralja i kraljice se dramatično menja jer ona ima svoje stavove o načinu na koji se jedna ista generacija vladara održava na vlasti apsolutno predugo vremena, a Golub i Soluna imaju prilično brutalan susret u kome se odnosi moći menjaju a grdne negativne emocije isplivaju na površinu, no šesti broj The Sacrificers se završava baš kada stvari počnu ZBILJA da se dešavaju i ovo može da čoveka, svesnog da do nastavka priče ima da čeka nekoliko meseci, malo i zaboli.

No, The Sacrificers je svejedno vrlo dobro pripovedan strip. Remender i ovde pušta crtaču da radi mnogo i kvalitetno, ne zatrpavajući table tekstom i Fiumara na ovom stripu apsolutno blista, u čemu mu pomažu stari Remenderovi saradnici, Dave McGaig na koloru i Rus Wooton na leteringu. Iako Image Comics generalno ima veoma visoke standarde za izgled i grafičku opremu svojih stripova, The Sacrificers se posebno izdvaja na ime Fiumarine maštovitosti u dizajnu sveta i likova, ali onda i visceralne energije koja dolazi u akcionim scenama, sa McGaigovim živim, snažnim kolorom koji svemu tome daje dodatnu dubinu. Taj neki ,,sporiji" Remenderov scenario daje Argentincu prostora da set pisove razloži ,,kinematski", na mnogo kadrova i ovde u prvi plan dolazi njegova sposobnost grafičke naracije, ali naravno da će vam PRVO upasti u oči to kako je dizajnirao svet i likove.

Mislim, Fiumara naprosto BLISTA sa nekoliko različitih rasa koje ovde koegzistiraju i sve su ,,ljudske" u presudnoj meri a opet naglašeno različite, sa izvrsnim kostimima i futurističkom tehnologijom uvezanom u kvazisrednjevekovni seting, a onda i sa fantastičnim dizajnom samog kralja i njegovih natprirodnih moći vezanih za sunčevu svetlost. Ovo je strip koji ne impresionira samo kvalitetom crteža i kolora već pre svega njegovim karakterom, naglašenom imaginativnošću u osmišljavanju likova, njihove odeće i okruženja, ali onda i prelascima iz glamura u horor, iz pastorale u mučni realizam i natrag.

The Sacrificers je, za saradnju Ricka Remendera i Image Comics sada već standardno odličan strip, vizuelno upečatljiv, tematski relevantan za sve generacije čitalaca a pripovedno dovoljno lukav da nam jako zagolica radoznalost ali da otvori samo neke karte i drži nas na udici do Aprila. Ja, evo, brojim nedelje do narednog broja, a vi skočite do Imagea da proverite prvih šest epizoda pre nego što nastavak krene.

Rumpus Room je soba, najčešće u podrumu američkih kuća, namenjena rekreaciji, relaksaciji, žurkama i sličnom socijalnom sadržaju. Ovo je istovremeno i naslov najnovijeg serijala koji je za AWA napisao Mark Russell, jedne strahovito mračne satire koja njegov prepoznatljivi stil pomera korak ili dva u smeru crnog humora što se na momente ne razlikuje od horora.  Rumpus Room je izlazio od Septembra prošle do Januara ove godine, u pet vitkih brojeva i istovremeno je i demonstracija izvanredne sinergije koje su ostvarili crtač i kolorist ovog stripa, dvojica Evropljana sa sada već solidnim karijerama u severnoameričkom stripu.



Crtač je, naime, Ramon Rosanas, ilutrator iz Barselone koji pored rada po narudžbini već izvesno vreme uspešno sarađuje sa raznim evropskim strip izdavačima (Dargaud, Norma Editorial, Glénat, La Cúpula), a u Americi je već crtao za Marvel, uglavnom na raznim Star Wars stripovima. Za AWA je Rosanas već sarađivao sa Benjaminom Percyjem, crtajući prvi tom Year Zero, a sa Rumpus Room pokazuje zavidan talenat da sa stripa koji je bio obeležen akcijiom, kinematskim kadriranjem i cool igrama sa svetlom pređe na priču koja se odigrava ,,ovde i sada", bavi se realističnim situacijama i ,,običnim" ljudima i umesto akcije ima samo neizdrživu tenziju koja je drži na ivici horora.

Kolore je ovde radio vrlo iskusni Hrvat Ive Svorčina, koga znate po dosta radova za Marvel, uglavnom u tandemu sa Esadom Ribićem gde je svojevremeno, pre desetak godina bio i nominovan za Ajznera, i njegov je rad sa bojom ovde izuzetno efektan u podcrtavanju jedne od glavnih poruka ovog stripa, a to je da ekstremno bogate osobe – od čijih odluka zavisi mnogo ljudskih sudbina – i mi ostali, zapravo ne živimo u istom svetu. Oh, naravno, zapremamo isti generalni prostor i greje nas isto Sunce, ali način na koji oni poimaju svoje okruženje (i koncept toga dokle se sve pruža njihovo okruženje) i njihov kapacitet da sa njim stupe u smislene intrakcije su dramatično različiti od onog što mi znamo, imamo i možemo.

Russell u pogovoru za prvu epizodu kaže da je zapravo jedna od osnovnih tema ovog stripa neka vrsta meditacije o proverbijalnom kuvanja žabe, onog misaonog (a kasnije u praksi potvrđeno netačnog) eksperimenta u kome ako vodu u kojoj žaba živi grejete dovoljno sporo ona neće ništa primetiti i biće skuvana pre nego što shvati da je životno ugrožena. Ta metafora koju često primenjujemo na činjenicu da ljudi prihvataju progresivno sve gore uslove u kojima žive ili rade, ako se promena na gore dešava dovoljno polako, kod Russella je došla na dnevni red i na ime ekstremno visokih temperatura prošlog leta u Arizoni, toliko ekstremnih da bi neupućeni posmatrač očekivao da narod reaguje panično i da bude pokrenut hitan opšti društveni dijalog o tome šta može da se uradi da se efekti klimatsih promena ublaže a promene, uspore, zaustave ili preokrenu. Naravno, primećuje Russell, umesto toga niko ništa nigde ne radi i ljudska priroda se zadovoljava prilagođavanjem na sve više temperature i traženjem malih predaha u paklu koje je sve duže i sve češće deo letnjih vrućina.



No, Rumpus Room nije strip koji se direktno bavi ovim pitanjem i on se zapravo bavi prikazivanjem male zajednice ljudi koji žive u neporecivo neljudskim uslovima, a koji, zato što im je u tim uslovima data mrvica moći odlučivanja, zapravo vreme troše ne razmišljajući kako da izađu iz situacije koja ih doslovno uništava već kako da tu mrvicu moći privuku na svoju stranu i usmere dalji život zajednice – i dalje u nepromenjeno neljudskim uslovima – tamo gde oni misle da je najpametnije. Ovo je time jedna satirična ali i nemilosrdno precizna disekcija ljudskog ega, podsećanje koliko smo kao ljudi sve u stanju da relativizujemo ako će nam rezultat posle svega dati mali dopaminski signal da smo ,,pobedili", pa makar sve oko nas gorelo.

Ego koji je najpre u prvom planu u ovom stripu pripada Bobu Schrunku, milijarderu sumanutog bogatstva i potpuno sociopatskog svetonazora. Schrunk je za Russella već standardna karikatura prebogate osobe, gotovo potpuno razdvojene od ostatka ljudske rase, no, za razliku od likova iz, recimo, Russellovog stripa Billionaire Island, ovaj glavni lik ne deluje ,,preterano" i čitalac prosto može da oseti u njegovoj sociopatskoj, narcističkoj prirodi odjek vrlo stvarnih milijardera iz ,,naše" stvarnosti, a koji neretko sami sebe potkazuju putem društvenih mreža, pružajući nam uvide u njihov izvitopereni pogled na svet u kome smo svi mi resursi, a njihov ,,rad" se zapravo sastoji od preuzimanja tuđih zasluga na sebe a autsorsovanja svojih grešaka na druge.

Schrunk je ,,tehnomilijarder", CEO firme koja drži popuarnu društvenu mrežu, ali on je na ovu poziciju stigao ,,padajući unapred", ostavljajući iza sebe trag neuspešnih biznis-poteza u raznim drugim ,,tech" firmama. Je li mu to ikako pokvarilo reputaciju vizionarskog biznis-maga? Naravno da ne – Schrunk se u jednom momentu hvali novinarki (mada zapravo influenserki) koja ga intervjuiše da je velelepnu kuću u kojoj živi kupio od otpremnine što ju je dobio od firme iz koje ga je upravno odbor išutirao nakon što ju je maltene upropastio, a Russell nam kroz njegova usta daje nekoliko oštroumnih uvida u to kako ovakvi ljudi zapravo sebe održavaju na poziciji da odlučuju o našim životima.

Schrunk, recimo, negde pred kraj stripa, kada otkriva karte ko-konspiratorski, kaže i da ,,social media company" ne znači ništa i da je njegova firma ,,data company", odnosno da je njihov posao da znaju sve o svima i nadgledaju svačije živote kako bi mogli njima i da upravljaju kao, opet, resursom koji džinovski kapital može da koristi onako kako mi, pojedinci ne možemo. On doslovno to shvata kao svoj posao i zvanje u životu, baveći se između ostalog i promišljanje kako bogati i moćni ljudi poput njega sve to mogu da iskoriste za dobrobit planete. Teorija zavere o ,,zlatnoj milijardi" koju svako malo čujemo vezanu za planove bogataša da istrebe najveći deo ljudske rase i žive na ,,očišćenoj" planeti sa svojim najboljim prijateljima i slugama ovde je iskorišćena kao jasan satirični mem, ali deluje zastrašujuće uverljivo kad dođe iz usta lika koji... pa koji je istovremeno i praktično čudovište iz horor filmova, samo na način koji je potpuno u skladu sa mentalitetom milijardera i nema ni trunku energije onostranog zla koje nam horor filmovi nude.

Neću spojlovati o čemu se radi, naravno, ali Schrunk je neko ko, kako jedan od likova u ovoj priči objašnjava, ljude pušta u svoju kuću jer o njima razmišlja kao o svom vlasništvu i kome je, u kojoj god situaciji, u kojem god društvu da se nađe, prirodan impuls da svima implicitno ili eksplicitno pokazuje da može da ih kupi ili da na neki drugi način fatalno odredi tok njihovih života. U jednoj satiričnoj ali istovremeno i zastrašujućoj sceni, Schrunk dolazi na dobrotvornu aukcijsku izložbu dečijih likovih radova – jer njegov sin tamo izlaže – i nakon što prvo brutalno izvređa i ponizi ostale klince da crtaju grozno, na pitanje njihovih roditelja zašto se tako ponaša i ko je on uopšte, kaže ,,ja sam sada vlasnik svih ovih slika" i pokaže im da je SMS porukom upravo kupio sve izložene radove.



Ova vrsta sociopatskog gaženja drugih osoba jer znate da nad njima imate socijalnu, ekonomsku i druge vrste moći je dalje perfektno razrađivana kroz prikazivanje kako Schrunk, iako ima punu kuću vrednih umetničkih radova modernih autora, zapravo ni jedan od njih nije kupio i da mu galerije dopuštaju da ih uzima bez plaćanja i izlaže u svojoj kući nadajući se da će onda prospektivni kupci – drugi bogataši, naravno – videti ta dela kod Schrunka i za njih tražiti da plate i više nego što bi bila galerijska cena.

Ovde sam se setio stare i izvrsne kratke priče Marka Twaina o novčanici od milion funti sa kojom njen vlasnik ne mora da plati ništa ni u jednoj prodavnici u koju uđe jer mu svi prodavci padaju pred noge, otvaraju mu neograničene kreditne linije i generalno ga ljube u dupe. Jer, naravno, niko od njih nikada ne bi ni imao da mu vrati kusur i ovo im se čini kao najbolje od svih rešenja. Diskusije o Schrunkovom bogatstvu su razrada ove jednostavne satirične postavke i pokazuju kako stvari zaista funkcionišu u današnjem svetu, gde bogati ljudi nikada ne troše svoj novac i zapravo uvek koriste tuđ, pogotovo ako postoje rizici da će on biti usmeren u nešto što možda neće doneti profit.

No, Schrunk je samo jedan od likova u stripu i priča se zapravo bavi ljudima koji imaju sva legitimna prava da ga mrze iz dna duše ali koji, zapravo, žive po njegovim pravilima, ma koliko brutalna i očigledno nehumana bila (tu se pomalja ta horor komponenta priče), nalazeći stalna objašnjenja da je on ipak genije, kao i da je njima dat izvestan deo odgovornosti, pa i moći kroz glasanje, i da oni samo treba da je pametno i zrelo koriste.

Russell je ovde vidno rafinirao svoj izraz. Rumpus Room ima povremene slepstik gegove u kojima su likovi bizarne budale na sekund ili dve, ali su oni strateški raspoređeni u priči čiji je ton značajno odmereniji. Ovaj strip nije zaista komedija, već više drama sa komičnim elementima i satirični pančlajni su tu više da nas nateraju da se gorko osmehnemo i klimnemo glavom pošto i sami živimo u istoj situaciji gde, kada izbegnemo da nas neko ošamari zato što smo ga mudro naveli da ošamari nekog drugog, smatramo da smo dobro savladali pravila igre, nego da nas natera da se valjamo od smeha. Mnogo je ovde dobrih uvida u ljudsku prirodu, oštrih, prodornih pogleda na nemoguć svet koji smo kreirali i koji nas ubija dok mi debatujemo o besmislicama, a onda i domišljatih satiričnih pančlajna – na primer to kada Schrunk novinarki kaže ,,Ja ne verujem u životni stil. Ja verujem u život" a ona se oduševi i kaže ,,Wow, ovo je baš duboko. Doduše na sasvim površan način."

Crtež i kolor su savršeni. Rosanas radi realističan mizanscen, a koji je zapravo bizaran jer se najveći deo priče dešava u neposrednom okruženju milijardera, i radi realistične likove koji treba istovremeno da budu deo drame i horora, ali i satirične komedije. On to perfektno izvodi, prateći u stopu Russellov suvi verbalni humor kroz uzdržane izraze i uštogljenu mimiku likova što se očajnički drže privida civilizacije iako su doslovno svedeni na nivo životinja u kavezu. Dizajn kuće, umetničkih dela ali i bizarnih maski i kostima Schrunkovih saradnika je takođe perfektan a Svorčina varira tonove i nijanse tako dobro da atmosfera neverovatnom lakoćom prelazi od preteće i hororične do optimistične na onaj bljutavi korporacijski način koga se svi gadimo a svi smo njegovim derivatima okruženi veliki deo svojih života.

Rumpus Room je odličan miniserijal i još jedna potvrda da je Russell jedan od najboljih a verovatno i apsolutno najbolji satiričar koji trenutno radi u američkom mejnstrim magazinskom stripu. U ovom serijalu je njegova tendencija da odlazi u melanholične tangetnte i sama spretno satirisana kroz Schrunkove solilokvije u kojima sebe neviđeno hvali ali i otkriva mentalitetsku korupciju koja narcističke psihopate kao što je on drži na pozicijama moći, a Rosanasov crtež i Svorčinin kolor, te letering Andworld Designa svemu daju preliv premijum kvaliteta jednog punokrvnog rada glavnog toka. Jake preporuke, i izvolite do AWA sajta da ga kupite.

Pročitao sam grafički roman Indiana, originalno objavljen na Francuskom za Dargaud u 2023. godini a zatim pred kraj godine i preveden na Engleski i publikovan u okviru preduzeća Europe Comics 27. Decembra. Solidan način da se zatvori godina u kojoj nisam čitao previše evropskih stripova, a što je propust koji nameravam da u ovoj ispravim.



Ako vam naslov deluje poznato, to je zato što se radi o prvom romanu koji je francuska spisateljica Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil objavila pod svojim mnogo poznatijim pseudonimom George Sand. Indiana je objavljena 1832. godine, kao njen prvi roman te godine (pre koga je pod sopstvenim imenom imala nekoliko kraćih formi i saradnju sa Julesom Sandeauom) i začetak masivnog literarnog opusa koji je na kraju preko četrdeset godina obuhvatio sedamedesetak romana ali i drame, publicistiku, političke napise... Iako je Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil vodila buran privatni život, ustajući između ostalog protiv neravnopravnosti polova što je u tadašnjoj Francuskoj podrazumevala potpunu ekonomsku podređenost žene suprugu (koji je ne samo po običajnom pravu i po zakonu bio vlasnik sve imovine i raspolagao svim sredstvima, na šta žene nisu imale pravo) i kritikujući brak kao neku vrstu zatvora za žene, menjajući ljubavne partnere u francuskom visokom društvu (pisci, glumci, političari, pa i slavni kompozitor Frédéric Chopin), njen izbor da romane počne da objavljuje pod muškim pseudonimom bio je, u retrospektivi, potez genija. George Sand je postao ne samo jedan od najistaknutijih predstavnika francuskog romantizma već i, vele, jedan od najpopularnijih romanopisaca u Evropi svoje epohe. Navodi se da su se knjige potpisane ovim imenom prodavale bolje i od Hugoa i od Balzaca, a što je, može se nagađati, dobrim delom bilo i zahvaljujući muškom imenu na koricama koje je garantovalo čitaocima da je u pitanju ,,ozbiljna" literatura, u kombinaciji sa minucioznim poznavanjem mentaliteta ondašnje žene – makar iz klase koja je knjige čitala i mogla da se, koliko-toliko identifikuje sa protagonistkinjama.

No, čak ni najpopularniji romantičarski pisac u Francuskoj nije mogao da izbegne ćudima tržišta, pa je pred kraj života autorka morala i da po narudžbini piše za teatar, ali i da se bavi medicinom (za koju je bila tek priučena) lečeći seljane u Nohantu jedno vreme. Politički se zapravo vešto snalazila i mada je bila republikanka po opredeljenju i čak učestvovala u prelaznoj vladi 1848. godine, nakon Napoleonovog puča 1851. godine je ne samo ostala u Francuskoj već i na slobodi i uspela da izdejstvuje oslobađanja nekih svojih prijatelja od strane režima. U vreme Pariske komune bila je kritičar ustanka, optužujući revolucionare za brutalnost.

U literarnom smislu Sand je, naravno, bila vrlo uticajna – recimo da je Dostojevski pročitao mnogo njenih knjiga i neke prevodio na Ruski, mada je već u njeno vreme bilo savremenika koji su smatrali da je njeno pisanje smeće. Baudlaire ju je nazivao ,,glupačom", smatrajući da njen pogled na moralne nedoumice ima ,,istu dubinu rasuđivanja i delikatnost emocija kao kod nekakve čistačice", da bi je dalje nazvao ,,droljom" i lamentirao nad propašću muškaraca svoje generacije kad uopšte mogu da se zaljube u nju.



Indiana je svakako odličan roman da ga odaberete ako želite da sažmete teme i razmišljanja koje je autorka imala baveći se ženama u francuskom (visokom) društvu u prvoj polovini devetnaestog stoleća, pa su se posla prevođenja ovog teksta u strip prihvatile dve ugledne francuske strip-autorke.

Najveći deo stripa, odnosno onaj njegov deo koji je adaptacija samog romana nacrtala je Claire Bouilhac. Ova iskusna ilustratorka i autorka stripova radi već decenijama, sa saradnjom i sa Spirouom, ali sa bitnom ulogom u nastanku magazina Cornelius, saradnjama sa Fluide Glacial (gde je bila prvi ženski ilustrator u istoriji magazina), izdavanjem za Dargaud i Dupuis. Sa koleginicom Catel Muller je uradila nekoliko stripova o feministkinjama i aktivistkinjama za ženska prava, a Mullerova je i saradnica na ovom albumu, gde je nacrtala (i napisala) uvod i epilog koji su kratki biografski prikazi delova života George Sand iz perioda pre početka rada na Indiani kao i sa kraja njene karijere kada je, srećno udata, živela u provinciji. O Mullerovoj smo opširnije pisali pre neke tri godine na ime stripa Kiki de Montparnasse, biografije jedne od žena koje su obeležile još jednu značajnu epohu u Parizu i Francuskoj. Kolore za ovaj album je radila Marie-Anne Didierjean, vrlo iskusna ilustratorka i koloristkinja koja radi i stripove i dečije knjige, pa je Indiana produkt rada tri veteranke francuskog stripa, kako i dolikuje adaptaciji rada koji ima stožerno mesto u istoriji francuskog romantizma (ali i realizma i idealizma, kažu upućeni) i približiće nam vreme, mesto, ali i najvažnije, ljude sa kojima, u načelu, mi danas ne bi trebalo da imamo mnogo toga zajedničkog.

Indiana je jedan od onih romana za koje je legitimno zapitati se zašto bi nas bilo briga. Fer je da su čitaoci u devetnaestom veku smatrali kako je normalno da se popularna proza bavi životima sitnog plemstva i krepke buržoazije i da su jedine drame vredne čitanja mogle da se dešavaju samo u takvom okruženju. Naravno i Balzac i Hugo dokazuju da nije BAŠ tako i da se literatura mogla baviti i drugim društvenim slojevima, ali ostaje da su romani Georgea Sanda prodavali više kopija od njihovih dela.

Indiana se tako bavi titularnom Idianom, mladom ženom udatom za starijeg, penzionisanog oficira koji ima uspešan privatni biznis, veliko imanje u provinciji i svoju mladu ženu tretira kao imovinu kojom valja raspolagati. Indiana ima drugaricu iz detinjstva, koja joj je nominalno sluškinja ali koja joj je po svemu bliža od tvrdog, često agresivnog a stalno posesivnog supruga, ali i rođaka sa kojim je odrasla i sa kojim ima bliskost za koju samo ona smatra da je u pitanju duboko prijateljstvo. Izraz ,,friend zone" neće biti izmišljen još nekih vek i po ali ovaj roman se bavi i tim konceptom. No, kako je u pitanju prevashodno romantičarski rad, glavna osovina tenzije i zapleta nalazi se u odnosu Indiane i mlađeg muškarca po imenu Raymon de Ramière. De Ramière je svakako najkompleksniji lik u romanu i neko kroz koga se prelama sva sila socijalnih opservacija i kritika koje je autorka želela da istraži u tekstu. Dok je Indianin suprug, pukovnik Delmare jedan razumljiv, konzervativan posesivac koji bi sebe nazivao alfa-muškarcem da je tada taj termin postojao, i neko kime se, na kraju krajeva može i manipulisati jer je shvatljivo šta ga motiviše, šta ceni, čega se stidi i šta ga plaši, Raymon de Ramière je komplikovanija osoba, neka vrsta dijabolične figure koja svuda sa sobom pronosi dah strasti i opasnosti koji je neodoljiv za mlade žene ali i za ostatak (proširene) pariske ,,scene" visokog društva i koga će čak i Indianin muž, nakon što ga u prvo vreme posmatra sumnjičavo, početi da smatra dobrim prijateljem i pozitivnim faktorom u svom životu koji može mnogo da mu pomogne oko nezadovoljne supruge.



De Ramière je jedan arhetip romantičarskog đilkoša, oslikan sa velikom dubinom, ne samo zahvaljujući vrlo deskriptivnom tekstu već i izuzetnoj karakterizaciji u crtežu sa kojom Bouilhacova crta ovaj strip. On je istovremeno i nedorasli mamin sin što se oslanja na majčinu podršku za uspehe u životu, i hladnokrvni, proračunati srcelomac koji hara pariskim ženskinjem ne obraćajući mnogo pažnje na to ko je u braku a ko slobodan, strastveni, često iskreno nesrećni i postiđeni mladić koji se strašno plaši da mu neko ne povredi ego, ali i iskalkulisani pick-up artist (ili makar proto-zavodnik onako kako ga je Kierkegaard portretisao) za koga je žena zaista jednačina koju treba rešiti i kojoj se ne sme dopustiti da u emotivnom odnosu ikako bude ona koja će imati poslednju reč.

Radnja romana, vrlo verno i efikasno prenesena u stripu se bavi i nekim opipljivim tragedijama – neki likovi će izgubiti život, a neki čitav svoj biznis – no, njena centralna interesovanja tiču se pre svega unutarnjeg života, vrlo komplikovane ,,romanse" koju Indiana i Raymon imaju i kroz koju autorka (ili, u ovom slučaju autorke) ne diskutuju samo ograničenja društvenih tradicija (i zakona koji te tradicije čine jedinim legalnim načinom da se živi) postavljena pred žene – a koje, te žene, sada imaju i obrazovanje i priliku da nauče i shvate da su tretirane kao vlasništvo radije nego kao osobe – već i ljudsku prirodu, emocije koje vode likove kroz složenu radnju i teraju ih nekada  na dramatične gestove, ali isto tako često i na neaktivnost i dugačke periode patnje koja naprosto ne bi trebalo da bude deo jednog života inače ispunjenog udobnošću i izobiljem.

Koncept da ,,i bogati plaču" je, naravno, u narednih dvestotinak godina banalizovan do nepodnošljivosti pa je ovaj strip dobrodošlo podsećanje da čak i tako izraubovan literarni motiv, a koji i u vreme kada je Indiana izlazila, nije bio bezbedan od banalizacije u nabujalom korpusu romantičarske književnosti, smešten u jedno maltene po definiciji dekadentno duštvo, kada se tretira sa ozbiljnošću i analitičkom disciplinom, zaista otkriva neke od najtananijih elemenata ljudskog stanja. Disekcija Raymona de Ramièrea je i u ovoj strip adaptaciji prefinjena i ne deluje ni trunku arhaično, snažno rezonirajući sa čitaocem i terajući ga da preispituje i sopstvene emocije, motivacije, proživljena iskustva. Uz izuzetan grafički rad sve tri žene koje su se ovde bavile crtežom i kolorom, Indiana je izvanredno karakteran strip i studija ne samo ljudske prirode već i vremena i mesta na kojima se dešava sa lepotom i svirepošću što se prepliću na način koji samo najbolja romantičarska književnost zaslužuje. Čitajte ga.

Tako se nekako potrefilo da baš kad sam počeo da ispunjavam svoj sveti zavet o čitanju više evropskog stripa u 2024. godini, krene i četvrta sezona televizijske serije True Detective koju ja ne gledam (jer nisam gledao ni jednu*) ali za koju sam osmotskim putem postao svestan da je delimično inspirisana misterijom Djatovljevog prolaza, poznatim incidentom od pre više od šezdeset godina i jednom od velikih, intrigantnih tajni pokojnog Sovjetskog saveza. Bukvalno sam  par dana pre nego što sam čuo za ovu činjenicu vezanu za True Detective, pročitao The Dyatlov Pass Mystery (odnosno Le Mystère du col Dyatlov), strip izašao 2023. godine za belgijski Le Lombard i francuski Dargaud, a koji je onda pred sam kraj godine na Engleskom izašao za Europe Comics. Sinhronicitet? A šta bi drugo bilo?
*jer ne gledam serije!



Jer, da se razumemo, ne verujem da su autori ovog stripa nekako pre par godina čuli da će se True Detective delimično zasnivati na ovoj misteriji pa tempirali njegov izlazak nekoliko meseci pred premijeru četvrte sezone. Pritom, nije ni da je u pitanju nekakav jubilej pa da se ,,prirodno" pogode pojavljivanje stripa i televizijske serije sa istim nadahnućem. Nego, eto, i ovo je misterija, mada doduše, mnogo manjeg kalibra od same misterije Djatlovljevog prolaza, a koju je strip o kome danas pišemo obradio u veoma visokom nivou detalja, bez ambicije da ponudi konačni odgovor i rešenje, ali dajući nam metodičan hronološki sled dešavanja i interesantnu, karakternu dramatizaciju.

Cédric Mayen, scenarista ovog stripa je rođen 1984. godine u Francuskoj i, nećete se iznenaditi, još kao dete veoma zavoleo strip. Sa deset su ga godina preselili u Italiju gde je završio srednju školu pa posle u Lionu studirao dramaturgiju i bavio se pisanjem i režiranjem kratkih filmova. No, nakon diplomiranja je ušao na master studije koje su se bavile baš stripom, i to na francusko-japanskoj visokoj školi pa su mu prvi stripovi nakon dobijanja titule mastera bili snažno ispirisani mangom (serijal ElementR). Onda je proputovao Brazil, Japan i Ujedinjeno kraljevstvo i po povratku u Francusku nastavio da radi strip udvojenom energijom, izbacujući nekoliko uspešnih albuma sa raznim crtačima.

Za ovu priliku radio je sa ilustratorom iz Barselone po imenu Jandro González, rođenim 1985. godine, a koji je diplomirao lepe umetnosti i profesionalno se bavio animacijom. Njegova biografija kaže da je zatim studirao strip i pisanje scenarija na školi Joso, gde danas i predaje, a da je pored komercijalnih ilustracija i animacije dobio dosta nagrada za svoje stripove. Albumi u izdanjima Éditions Norma i Glenata su mu publikovani u Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj i Nizozemskoj a izlagao je i u galerijama u Španiji, Andori i Švajcarskoj.

Dakle, dva, još uvek relativno mlada i kreativna čoveka dohvatila su se misterije što se desila decenijama pre njihovog rođenja i koja, i pored svih koraka koje je Rusija napravila u demontiranju komunističke zavere ćutanja o mnogim drugim stvarima, nikada nije ni izdaleka razrešena.



A nije da nije bilo pokušaja. Ovaj strip je, uostalom, i detaljno ispisana hronika istrage koju su sovjetske vlasti sprovele nakon incidenta sa sve pažljivo rekonstruisanom hronologijom događaja, izveštajima patologa ali i uplitanjem vojske u ceo slučaj, a koje je, to uplitanje, po dosta preovlađujućem mišljenju, zaslužno što nikada nismo došli do konkluzivnih odgovora. Mayen će na kraj ovog albuma ubaciti i pregled najpopularnijih hipoteza (ili ako više volite, teorija zavere) koje se već šezdeset i kusur godina razmenjuju između ljudi zainteresovanih za misteriju Djatlovljevog prolaza, ali i intervjue koje je uradio sa stručnjacima koji su se ovim incidentom bavili iz profesionalne perspekrive. Za čitaoca sklonog konspiratologji ili samo dobroj misteriji, ovo je pravo blago. Ali nisam strip nije nimalo loš, naprotiv.

Šta je uopšte misterija Djatlovljevog prolaza? Ako već za nju niste čuli, onda bi najbolje bilo da detalje saznate upravo čitajući ovaj strip jer će moje sažeto prepričavanje malo da umanji efekat koji on izaziva, ali opet, ovo nije strip u kome autori kriju šta se desilo, naprotiv. Od prvih tabli smo uredno obavešteni o incidentu i njegovim posledicama jer je protagonist, ili makar fokalna tačka narativa istražitelj po imenu  Ljev Nikitič Ivanov, osoba iz stvarnog života koja je radila za kancelariju reginalnog tužilaštva i kome je stavljeno u zadatak da utvrdi istinu i detalje o onome što se desilo na obroncima Urala.

A ono što se desilo je bila smrt u snegu devetoro planinara, studenata pete godine Uralskog politehničkog instituta koji su, svi ukusni i sertifikovani planinari klase 2, krenuli preko planine na skijama, na put dugačak 300 kilometara gde su, po snegu, ledu, vetru i temperaturama i ispod minus dvadeset, sa zadatkom da tokom tih 300 kilometara pređu najmanje dva planinska vrha. Zašto bi to iko, POBOGU, radio? Pa, u to vreme još nije postojao TikTok! A odgovor je delimično i u tome da tad još nije postojao TikTok pa su ljudi svoje vreme provodili u nekim... dinamičnijim aktivnostima. Kako kažu dokumenti, ovo je bio test za planinare neophodan da bi dobili sertifikaciju da pripadaju klasi 3, najvišoj u državi u tom trenutku.

Vama i meni to zvuči kao bukvalno dobrovoljni odlazak u samoubistvo, ali ovi ljudi su bili iskusni, mladi, snažni, i podignuti na tradiciji ruskog i sovjteskog nepokolebljivog duha pa je za njih ovo bilo iskušenje ali od one pozitivne, nadahnjujuće vrste. Predvođeni veoma iskusnim instruktorom, Igorom Aleksejevičem Djatlovim, oni su prvog Februara 1959. godine krenuli kroz Djatlovljev prolaz* i u planinu Holatčahlj (a čije ime na Mansijskom jeziku doslovno znači ,,mrtva planina"), očekujući da će završiti svoj podvig u roku od dvanaest dana.
*koji je tako nazvan posthumno, u čest velikog planinara

Prelazak dvadesetpet kilometara dnevno bi, da opet uzmemo vas i mene za poređenje, i po lepom vremenu i ravnom tlu bio solidan posao, a sneg i led na uralskim obroncima i užasno niske temperature su, naravno, predstavljali VEOMA otežavajuće okolnosti. Ipak, ekspedicija je napredovala dosta dobro sve dok nisu svi izginuli.



Ali ne onako kako biste zamislili, od nekog odrona ili mećavnog naleta. Tela članova grupe su nađena u širokom krugu oko šatora čije je platno bilo prosečeno od iznutra a dok su neka imala jasne povrede od kojih su osobe preminule, ni jedno nije bilo obučeno onako kako biste očekivali da budu obučeni ljudi svesni da se izlažu smrtonosnoj zimi. Štaviše, niko na sebi nije imao jaknu, skoro svi su bili u čarapama, neki sa samo jednom čizmom navučenom a neki POTPUNO bosi.

Postoji pregršt teorija, rekosmo već, manje ili više konspiratoloških, o tome šta se desilo ovim mladim ljudima, od toga da su bili žrtve katabatičkih vetrova, preko toga da je miniranje koje je vršila država u ovim krajevima olabavilo drveće pa da je na šator palo drvo a da su oni koji time nisu bili povređeni na kraju umrli od hipotermije pokušavajući da pomognu onima koji jesu, preko mećave koju zastupaju bar dvojica intervjuisanih stručnjaka na kraju ovog albuma, pa do priče o vanzemaljcima, ali i sumnji u to da su planinari bili žrtve sovjetskog testiranja nuklearnog oružja, potpirivanih visokim nivoom radijacije na odeći jedne od poginulih osoba.

Ovaj strip se ne bavi toliko pokušajem da odredi koja je hipoteza tačna, koliko da dramatizuje ceo događaj i pokaže zašto je ova misterija toliko interesantna da opstaje preko šest decenija.

Mayen piše uzbudljivu forenzičku hroniku izmešanu sa flešbekovima koji pokazuju samu ekspediciju, baratajući sa velikim brojem likova, ali se vrlo dobro snalazeći sa njima. Kao Sloven, delimično odgojen na ruskoj kulturi i popularnoj kulturi, uvek sam malo nervozan kada zapadnoevropski autori u svojim radovima uzmu da prikazuju Ruse, pogotovo ako se radi o sovjetskom periodu, ali Mayen je ovde veoma lake ruke i tretira i generalni mentalitet ali i pojedinačne karakterizacije ne samo sa respektom već i sa dobrim razumevanjem te nepokolebljivosti Rusa/ Sovjeta koji se upuštaju u ovakvo iskušenje iz ponosa i autentične želje da pre svega sebi dokažu da MOGU.



A opet, ovo su mladi ljudi i naravno da gde su mladi tu bude i šala, pa se večeri provode i u flertovanju, pevanju uz harmoniku, ali i sitnim nestašlucima kojima, striktno govoreći, nije mesto u situaciji koja se može opisati kao ,,smrtna opasnost sve vreme" ali koji su primereni uzrastu protagonista, pa i vremenu i mestu na kome se nalaze. Strip ne sugeriše da su nekako planinari sami krivi za to što im se desilo – jer na kraju krajeva i ne kaže šta misli da se desilo – ali vrlo uspelo daje seriju portreta mladih ljudi sa individualnim karakterima i jednim prepoznatljivim ,,ruskim" mentalitetom. Sa druge strane, sam Ljev Nikitič je prikazan kao neka vrsta forenzičkog genija, maltene sovjetskog Šerloka Holmsa koji na osnovu nekoliko tragova uspeva da vizualizuje situacije u visokom nivou detalja i iznenadi saradnike kompleksnim opisima dešavanja a što, iako deluje kao sasvim razumljiva umetnička sloboda, zapravo im apotporu o dokumentima koje imamo o čoveku.

Istovremeno, strip ne blenduje čitav ondašnji Sovjetski savez u jednu homogenizovanu celinu pa su reakcije i refleksije članova ekspedicije na okruženje i autohtonu kulturu naroda Mansi koji je živeo u ovom negostoljubivom delu Rusije zanimljive, životne i čitaoca zainteresuju da sazna više o svemu (i pride malo asociraju na to kako su u prvoj sezoni True Detective korišćene simbolike autohtonih kultura).

González radi u jednom dinamičnom tonu, kombinujući realistički stil sa blagim karikiranjem i prenaglašenošću ,,glume" likova. Ovo ih čini ekspresivnim i zanimljivim i mada imamo posla sa velikim ansamblom a gde je većina likova sličnog uzrasta i građe, čitalac uspeva da ih lako razlikuje. Naravno, negostoljubivost planine podrazumeva suženu kolornu paletu (štaviše, flešbekovi su rađeni u crno-beloj tehnici) ali ovo dosta uspešno sugeriše natmurenost uralskih visova na sredini zime, dok su scene u urbanim okruženjima sasvim korektno kolorisane koristeći sive, maslinaste i smeđe tonove koje ionako pamtimo iz sovjetskih filmova...

The Dyatlov Pass Mystery je obavezno štivo za svakog koga interesuju ovakve misterije generalno. On spretno dramatizuje jednu suštinski nepoznatu situaciju, pruža uverljiv polaroid Sovjetskog saveza iz onog vremena a bez skretanja u stereotipe i mada ne nudi odgovor, daje đavolski dobro vođen narativ koji nam sugeriše da bi misterija do danas bila rešena da vojska nije na kraju ušla i lupila rampu na istragu. The Dyatlov Pass Mystery je dobro provedeno vreme, pa ako biste da se provedete, izvolite do Amazona.

Sa mnogo emocija sam pročitao grafički roman Watership Down, novu adaptaciju kultnog romana Richarda Adamsa iz sedamdesetih godina prošlog veka a koja je u izdanju kalifornijskog Ten Speed Graphic (imprinta izdavačke kuće Ten Speed Press) izašla Oktobra prošle godine. Nije ni malo preterano reći da je Brežuljak Voteršip jedan od formativnih romana mog detinjstva, epska priča o heroizmu, požrtvovanju i pravdoljubivosti koja u mom personalnom panteonu ima makar isti značaj i nostalgičnu energiju kao što ih imaju Hobit i Gospodar prstenova, Vinetu ili romani o Elriku, Hokmunu ili Korumu koje je pisao Michael Moorcock.



No, Watership Down ima jednu bitnu distinkciju koja mu daje posebno mesto u popkulturnoj istoriji. Iako je po mnogim stvarima sličan nabrojanim radovima – u tome da kreira sopstvenu mitologiju, jezik i socijalne okolnosti*a onda unutar njih gradi portret heroja – a to je da je njegov autor skoro pukom slulčajnošću pogodio idealnu sredinu između bajkovitog narativa za (malu) decu i arhetipskog romana o heroju sa hiljadu lica namenjenog nešto starijoj deci i adolescentima, ali sasvim prikladnog i za odraslu publiku sa svojim, na kraju dana, dosta ozbiljnim temama i njihovom zrelom obradom. To da je moja pokojna majka, videvši koliko puta uzimam ovaj roman iz biblioteke na ponovna čitanja pokušala da mi nađe neke druge knjige sa životinjama-koje-govore i da ni jedna od njih nije mogla da se meri sa Adamsovim remek-delom jer su mi sve ostavljale detinjast ukus u ustima (a ja sam već bio robusni jedanaestogodišnjak) podseća da je Brežuljak Voteršip zaista jedinstven fenomen.
*mislim, naravno da je i Vinetu, kao i ostale romane Karla Maja fer svrstati u fantaziju s obzirom na to koliko je stvari ovaj nemački autor izmislio o američkom zapadu na kome nikada nije lično bio

Ne da je to nepoznato. Ovaj je roman, nakon što je publikovan u Velikoj Britaniji 1972. godine postigao veliki uspeh i 1974. godine prešao Atlantik a onda tokom pedeset godina imao pregršt adaptacija, sa filmom iz 1978. godine, dve televizijske serije, muzičkim delima koja su se njime inspirisala (od albuma Music Inspired by Watership Down koji je švedski progresivac Bo Hansson izdao 1977. godine, po sličnoj mustri kao što je 1970. ghodine objavio Music Inspired by Lord of the Rings, pa do britanskog crust-metal benda Fall of Efrafa a čija su sva tri albuma bila tematski bila vezana za Adamsov roman) i jednim generalnim statusom uticajnog modernog primera herojske potrage koja pritom govori neke važne stvari vezane za ljudski duh i zajednicu, iako, tehnički govoreći, sami ljudi u njoj figurišu najviše kao neshvatljiva spoljna pretnja. Naravno, uspeh romana je tim značajniji na ime činjenice da je rukopis prihvaćen tek nakon što ga je sedam prethodnih izdavača odbilo, od strane vrlo male kuće Rex Collings čiji je jedini vlasnik i zaposleni bio, pogađate, Rex Collings. Čak je i on imao vrlo ozbiljne sumnje u to da je napravio dobar izbor, pa se žalio prijatelju da je ,,prihvatio da objavi roman o kunićima, od kojih jedan ima ekstrasenzorne moći. Jesam li poludeo?"

No, kada je ovaj relativno obimni rukopis od preko 440 strana objavljen, brzo je prepoznat kao ozbiljna priča u kojoj je prikaz života kunića, uprkos nužnoj antropomorfizaciji odisao autentičnošću. Adams se, pišući roman, oslanjao na knjigu ,,Privatni život kunića" njegovog prijatelja, velškog prirodnjaka Ronalda Lockleyja, ali je njegov literarni talent bio zaslužan za pronalaženje idealnog spoja ,,prirodnjačkog" i ,,ljudskog" u protagonistima romana.



Naravno, zna se da su zameci ovog narativa nastali na dugim vožnjama kolima tokom kojih je Adams za svoje dve ćerke izmišljao dugačku priču o kunićima, a da su ćerke onda insistirale da on ta svoja kazivanja zapiše. Večernje bacanje na papir u toku dana izmaštanih zapleta i njihovo uređivanje trajalo je osamnaest meseci ali Adams, kome je ovo bio prvi roman, je u ovom procesu ne samo osmislio kako da kuniće učini bliskim čitaocu, dovoljno ,,ljudskim" a da oni i dalje zadrže svoj status distinktno drugačije vrste od ljudi, sa svojim vrednostima i shvatanjima, nego i kreirao jednu detaljnu kulturološku matricu sa lapinskim jezikom koji ima svoja pravila i čitalac i sam može da kreira sklopove i rečenice nakon što ih nauči, sa društvenim uređenjem kunićkih naseobina koje jasno reflektuje njihov život u divljini ali sa druge strane nudi i jasne paralele sa ljudskim društvima, sa religijom, mitologijom pa i sujeverjem kunićke vrste baziranim na logičnim činiocima njihovog svakodnevnog života.

Adams je ovde, možda na ime ogromnog talenta, možda na ime čiste sreće, pogodio zaista idealan balans, pružajući nam kunićku kulturu i društvo koje imaju neke odlike ljudskih zajednica ali ne idu tako daleko da prepisuju iz njih bez osećaja. Na primer, iako kuničke naseobine imaju Vrhovnog kunića, a koji ima auzlu, neku vrstu lične straže ali i policije što ima monopol nad silom unutar zajednice, i iako kunići imaju neku vrstu religije u kojoj su Sunce (Frit) i Mesec (inle) božanstva a El-Ahrera je legendarni kunićki junak sa svim odlikama snalažljivog, drskog ali pravdoljubivog heroja po uzoru na, recimo, antičkog Odiseja ili na arapske junake, Adams kunićkom društvu nije dao ni sveštenike niti ikakvu pisanu istoriju. Kunići svoju kulturu prenose isključivo oralno, kroz priče koje prenose sa generacije na generaciju, a njihova percepcija sveta je prepuna sujeverja ali i nerazumevanja nekih nama sasvim jednostavnih koncepata kao što su čamac ili brava. U jednoj od ranih scena jedan od najinteligentnijih kunića predloži da najslabije u grupi koja beži od opasnosti, stave na dasku koja pluta na rečici i da im, gurajući dasku pomognu da pređu vodu u kojoj bi se inače udavili. Iako kunići prihvataju njegovu ideju na ime autoriteta predvodnika grupe koji kaže da mu to zvuči kao odlično rešenje, vrlo je očigledno da čak ni on nije sasvim shvatio kako to funkcioniše, dok dobar deo ostalih kunića naprosto ne može da pojmi kako njihovi drugovi ,,lebde" na vodi.

Isto tako, recimo, kunići umeju da broje samo do četiri i sve preko toga opisuj rečju ,,hrer" a koja je ,,mnoštvo" ili ,,hiljada". Ovo dalje vodi do nekih zabavnih jezičkih momenata kao što je činjenica da je jedan od likova, mali kunić rođen kao peti u svom leglu dobio ime ,,Fiver", kod nas prevedeno kao ,,Petuljak" a koje na lapinskom glasi hrer-ru, gde je sufiksom ,,ru" koji se dodaje da ukaže da je neko mali, sladak ili simpatičan (donekle slično japanskom ,,kun") kreirano ime sa nežnom, toplom konotacijom iako kuniči reč hrer često koriste i da govore o svojim neprijateljima, mesožderskim životunjama kojih ima, jelte ,,hiljadu". Štaviše, ime kuničkog mitolškog heroja El-Ahrera je samo skraćena verzija punog imena, Elil-A-Hrer-Ra gde je notabilan sufiks ,,ra" koji se daje kunićima sa plemićkim statusom, najčešće samo Vrhovnom kuniću u naseobini, a reč ,,elil" označava neprijatelja, pa je El-Ahrera, kako je prevedeno u prvom izdanju romana kod nas, bio ,,Knez sa hiljadu neprijatelja".



Grafički roman o kome danas pričamo uradila su dva Amerikanca. Scenarista James Sturm je iskusni stripadžija koji je sarađivao sa Artom Spiegelmanom i bio publikovan u magazinu Drawn & Quarterly a kasnije je objavljivao nagrađivane grafičke romane. Interesantno je da Sturm navodi kako je pokušao da čita Watership Down kada je bio klinac u sedamdesetima jer su njegovi roditelji imali kopiju ali da mu je knniga bila suviše ozbiljna i debela i da joj se vratio tek trideset godina kasnije i potpuno se zaljubio. On i crtač, Joe Sutphin, inače ilustrator dečijih knjiga sa posebnim interesovanjem za crtanje prirode i životinja iz polja i okućnice, su imali tu sreću da u pripremama za rad na ovom grafičkom romanu budu pozvani od strane Adamsovih ćerki (sam Adams je preminuo 2016. godine) da im budu gosti u Engleskoj a gde su oni mogli da fotografski dokumentuju mnogo lokacija koje je Adams poznavao čitavog života i koje figurišu u narativu kao mesta epske priče o kunićima sa margine što uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke i pokazuju da odlučnost, empatija, uzajamno poverenje i oslanjanje na pametna, originalna rešenja koja iskaču iz tradicionalnog kunićkog života mogu biti put ka prosperitetu i uspehu.

Adams je ovde pogodio još jedan fini balans, prikazujući svoje kuniće kao sa jedne strane vrlo privržene ,,prirodnom" poretku stvari – u jednoj od scena u knjizi protagonisti se osećaju ekstremno neugodno kada se kunić iz drugog naselja nasmeši jer ovo nije prirodan način izražavanja emcocije za kuniće – ali sa druge strane spremnim da razbiju kalupe tradicije i običaja i urade stvari koje nikada niko nije uradio, ne bi li pronašli utopiju o kojoj je Petuljak sanjao.



Ako ste čitali roman znate da je u pitanju jedna epska priča – a koja se odvija na svega par kvadratnih kilometara teritorije u ruralnoj Engleskoj, što kunićima deluje kao maltene čitav svet – o grupi mladih mužjaka što napuštaju naselje za koje jedan od njih, pomenuti Petuljak, tvrdi da je osuđeno na propast, i traže način da svoje živote vode onako kako oni žele, daleko od nasleđene hijerarhije i cementiranih odnosa moći. Njihova odiseja preko širokih polja i opasnih šima, pronalaženje titularnog brežuljka, ali zatim i shvatanje da bez ženki njihov život u novoj zajednici ne može da bude stvaran, su sve delovi jedne opojne herojske pripovesti ali je drugi deo romana, kada se protagonisti sukobe sa Efrafom, velikim kuničkim naseljem kojim rukovodi autoritarni generl Žilovlak daje celom romanu distinktno moderan ton. U ovom se momentu Watership Down transformiše iz Odiseje u dvadesetovekovni antiutopijski narativ, pokazujući da je susret sa kunićima koji se smeše iz prvog dela priče bio samo topla proba. Efrafa je zajednica utemeljena na praktično fašističkoj hijerarhiji, sa ideološkom srži koja je ekstremno nacionalistička i harizmatičnim liderom koji je prikazan i kao veoma sposoban, i način na koji glavni junaci rešavaju svoj problem, između ostalog kroz udruživanje sa galebom Keharom, je jedna od Adamsovih najsavršenijih kombinacija naturalističkog i atherpski herojskog u čitavom romanu. Sa likovima koji tokom narativa sazrevaju i rastu i novim likovima koji se bešavno uklapaju u ansambl, Brežuljak Voteršip je izuzetan narativ a kome su još u sedamdesetih godina zamerali antifeminističke elemente. Ne mislim da je ovo sasvim tačno – iako su ženke od strane kunića u početku percipirane prevashodno kao resurs, one u romanu dobijaju asertivnost i karakter – ali ovo napominjem da se ne misli da je pronalaženje rodnih zamerki u delima popularne kulture nekakav moderni fenomen.

Sturm i Sutphin su Adamsov narativ kondenzovali iznenađujuće efektno, zadržavajući praktično čitavu glavnu priču, samo blago redukujući broj likova (uglavnom kroz spajanje nekih sporednih likova u jedan) i izbacujući prevashodno suplementne elemente kao što su priče o El-Ahrerirnim podvizima od kojih ćemo u ovom stripu videti samo dve. Možda je najproblematičniji element ove adaptacije ne sam jezik, jer ona kao i roman dolazi sa glosarom na zadnjim stranama i čitalac je vrlo slobodan da svaki put kada naleti na termin koji ne razume (poput hraka, što označava balegu) okrene zadnje strane i uputi se, već činjenica da imamo posla sa VELIKIM brojem kunića i da oni neutreniranom oku mogu igledati, pa, isto. Neki od njih su distinktni – Čupa, odnosno Bigwig u originalu se izdvaja svojim bogatim krznom na čelu ali veliki broj običnih kunića je vrlo sličan među sobom i uprkos Sutphinovom vrlo izraženom trudu da im podari individualnost, on nije mogao da ide preko nekih granica naturalističke uverljivosti. Tako da je fer da, ako niste čitali roman, ovo čitate sporije i proveravate ko govori šta i zašto je to u skladu sa njegovim karakterom.

No, s druge strane, Sutphinov rad je izvanredno lep sa jednim izrazito ,,ručnim" kvalitetom u olovkama i koloru. Sutphin crta engleski krajolik veoma ubedljivo, dajući mu pitomost i prijemčivost koje ljudi znaju ali mu i udahnjujući element epskog, beskrajnog koje je deo kunićkog iskustva. Pripovedanje ima prostora za table bez teksta i ,,atmosferu" i ovo je jedna neobično uspešna adaptacija na kakvu su ljubitelji romana čekali duže od pedeset godina ali mislim da njome mogu da budu izuzetno zadovoljni. Čak i ako nikada niste čitali Brežuljak Voteršip, ovaj strip je, mislim, veoma dobro štivo, a ako jeste, verujem da će u vama izazvati buru emocija. Evo ga na Amazonu.

Pročitao sam prve četiri od šest predviđenih epizoda serijala Deep Cuts i u mom se srcu utvrdila teza da je ovo verovatno najbolji serijal koji Image Comics u ovom trenutku izdaje. A izdaje ga nekako neobično, preko reda, sa dosta velikim pauzama između brojeva, pa i sa tvrdnjom, na sajtu izdavča, da je peti broj izašao još u Novembru, pre četvrtog koji je izašao u Januaru. Naravno, peti broj NIJE izašao ali vas ohrabrujem da pratite Imageov izdavački napor i budete tu i za peti i za šesti broj, a koji bi trebalo da, ako sam dobro zakazao publikovanje ovog prikaza, izađe baš DANAS. No, prikaz je pisan u prvim danima Februara i ko zna šta sve može da se desi u nepuna dva meseca...



Enivej, Deep Cuts je počeo da izlazi Aprila meseca prošle godine i šest brojeva za skoro godinu dana nije sad nekakav jak tempo, ali ovde ćemo ponoviti tezu iz prvog pasusa: ovo je verovatno najbolji serijal koji Image u ovom trenutku izdaje. Dodatno, vredi reći i da su epizode nestandardne dužine za severnoamerički magazinski strip, pa da svaka ima ne manje od pedeset i ne više od šezdeset strana. To je POPRILIČNA količina stripa koja ne samo da malčice opravdava sporiji tempo izlaženja, već i omogućava pripovedanje nezavisnih, samostalnih priča koje počnu i završe se u okviru jednog broja, sa različitim glavnim likovima, u različitim gradovima, u različitim vremenskim periodima, dajući čitaocu neku vrstu antologije kratkih, fino zaokruženih grafičkih romana koje povezuje jedna tematska spona. Kao dodatni bonus, svaku je od epizoda radio različit crtač, ali su kolorist (Igor Monti) i leterer (Hassan Otsmane-Elhaou) bili isti pa Deep Cuts ima jedan tonalni kontinuitet i konzistenciju a da opet sa druge strane svaka priča ima svoj grafički identitet i sopstveni ,,vizuelni glas", što je opet vrlo dobro rešenje imajući u vidu da je ovo procesija priča koje se bave džez muzikom u raznim stadijumima njene istorije.

Scenaristi ovog stripa su Kyle Higgins i Joe Clark, tandem koji znate ako pratite novije epizode superherojskog serijala Radiant Black, a koji je Higgins započeo pre nekoliko godina kao veliki projekat u okviru sopstvenog Massive-verse univerzuma. Higgins je poznat i cenjen scenarista sa radovima i za Marvel i za DC, ali očigledno zainteresovan pre svega za to da svoju superherojsku ekspertizu usmeri na stripove na koje poseduje sva prava. Otud sam bio malo iznenađen da vidim njegov potpis na stripu kao što je Deep Cuts a zatim i malo više, ali i prijatnije iznenađen kada sam uzeo da ga čitam. Clark je, sa svoje strane, prevashodno trubač i kompozitor, koji trenutno predaje na Muzičkoj školi univerziteta DePaul u Čikagu, a sa brojnim kompozicijama koje su izvodili poznati izvođači kao što su Yo-Yo Ma, Ira Sullivan, the New Standard Jazz Orchestra, the Chicago Brass Quintet, the Chicago Sinfonietta, itd. Sa Higginsom je prvo sarađivao pišući muziku inspirisanu njegovim serijalom C.O.W.L. (superherojskim stripom koji se često pominje u Massive-verse stripovima) a sa Deep Cuts je sinergija između dvojice autora dovedena na visok nivo, kroz kombinaciju zanatske izvrsnosti i dubokog poznavanja medijuma o kome se priča.



Stripovi o džez muzičarima koje poslednjih godina viđamo u američkom izdavaštvu – a nisu preterano česti – najčešće dele neke zajedničke karakteristike i teme. Borba protagonista da se prepozna njihova osobenost, virtuoznost ili genije nema samo umetničku već često i socijalnu komponentu, rasna i klasna pitanja su često prominentna a muzički panteon u okiru kojeg protagonisti pokušavaju da pronađu svoje mesto ispunjen je polumitskim, legendarnim muzičarima o kojima kolege pričaju u gotovo relgioznom tonu. Deep Cuts sve ovo uredno ponavlja, ali ima tu prednost da je svaka epizoda sveža priča na drugom mestu i u drugom vremenu pa time uspeva da slične teme i pristupe osvetli iz različitih, originalnih uglova.

Jedna stvar ni slučajno nije pod znakom pitanja: ovaj strip je rad iz ljubavi. Clark i Higgins očigledno VOLE ovu muziku, njenu osobenu estetiku, istorijsku povezanost sa specifičnom populacijom u SAD i njenim kulturnim nasleđem (i kulturnom praksom) i svaka od priča do sada je postigla taj fini balans da delom bude humanistički centriran narativ koji ljude što se muzikom bave prikazuje kao složena i slojevita ljudska bića koji tu magiju što im je data u ruke prepoznaju kao nešto sveto ali i dalje moraju da, znate već, žive, prave kompromise, donose teške odluke, suočavaju se sa sopstvenim strahovima i ograničenjima, a da delom bude i narativ u slavu muzike kao nečeg što ne pripada ni jednoj partikularnoj osobi i jednom kada je napisana, izvedena ili snimljena, postaje deo nečeg većeg, pripada čovečanstvu i ne može se svesti na puki iskaz jedne osobe (ili grupe osoba).

Deep Cuts je rađen u realističkom maniru, sa povremenim, lepo odmerenim skretanjima u impresionizam, najčešće onda kada muziku, njen zvuk i efekte koje proizodi u ljudima treba prikazati u jednom nemom i statičnom medijumu. Priče su čvrsto na zemlji sa obe noge i prikazju uverljive, realistične likove sa jasnim socijalnim bekgraundom i porodičnim istorijama koje su zaslužne za njihov ulazak u univerzum džez muzike i zatim njihovu dalju trajektoriju. Svi likovi su izmišljeni, uključujući druge legendarne muzičare koji se pominju ili pojavljuju u narativu, i mada neki od njih svakako podsećaju na neke poznate likove iz stvarne istorije, sami protagonisti nisu bazirani na stvarnim ljudima i ovo nisu romansirane biografije muzičara koje znate već jedan plemenit napor Higginsa i Clarka da za svaku eru u kojoj se priča događa nađu neke karakteristične istorijske elemente i oko njih sagrade kredibilan narativ koji, iako potpuno izmišljen, na neki način hvata duh tog perioda.

Prva priča, What it Means, tako u svom središtu ima klinca po imenu Charles Stewart, čiji je otac bio muzičar ali je odavno umro, majka ga je onda napustila a brigu o njemu su preuzele lokalne časne sestre. Sve se dešava u New Orleansu 1917. godine, dakle, u vreme kada je džez kao distinktan muzički žanr formiran a njegov osobeni zvuk solidifikovan, i Charlesova priča je interesantna varijacija na dečaka koji je u životu motivisan pre svega time da impresionira odsutnog oca. Njegov trud da sviranjem klarineta ispred lokala u kojima svira lokalni virtuoz Jack Cartier privuče pažnju cenjenog muzičara biva krunisan kada ga Cartier prihvati za svog protežea ali ovde narativ prikazuje da nije svaka dostupna kvaziočinska figura ni adekvatna ni dovoljno dobronamerna da biste je prihvatili kao supstituciju za idealizovanog oca. Cartier je, iako sjajan muzičar, istovremeno i serijski muljator koji smatra da je fer da usluge što ih čini drugima onda naplaćuje tako da oni to i ne znaju, pritom se igra glavom, povaljujući žene drugih muzičara, ubeđen da mu njegov veliki talenat i poslovna sposobnost garantuju i neku vrstu neranjivosti. Spojler: ne garantuju, ali Charles će morati da Jackovu toksičnu dimenziju prepozna sopstvenim snagama i, nakon sviranja u lokalima gde muškarci dolaze da piju i igraju sa ženama a posle, jelte, odu sa tim ženama u sobičke u zadnjem delu zgrade, odluči kako zaista želi da se razvija kao muzičar.



Ova prva priča uspeva da opore elemente u svojoj srži temperira prikazima atutentične ljudske topline među osobama koje se tradicionalno nalaze na margini društva i utoliko je u pitanju jedan narativ ugodno smešten u žanr klasične socijalne proze u kojoj su proleteri, seksualne radnice, generalno manjine, prikazani kao empatična, delatna bića obdarena prirodnim moralnim kompasom.

Crtež ovde radi Danilo Beyruth i Brazilac ovde blista, i više nego kada je radio za Marvel pre nekoliko godina, dajući nam taj idealni odnos realizma i impresionizma, sa ekspresivnim likovima i muzikom koju praktično možete da osetite.

Druga priča, Sorry, But I can't Take You smeštena je u Čikago 1928. godine u svega par dana tokom kojih Gail Geldstein mlada kompozitorka iz porodce jevrejskih muzičara pokušava da spase prvi mjuzikl što ga je napisala za njujorški Brodvej time što će komad za koji čak i vlasnik pozorišta kaže da mu ne predviđa mnogo uspeha nakon skore premijere, obdariti jednom HIT pesmom koja će publiku terati da dolazi da je čuje. Gail je klasično obrazovana i mada u nekoj meri poznaje savremene popularne žanrove, kada joj pomenuti vlasnik pozorišta ukaže da se u mjuziklu radi o momku koji odlučuje da postane džez-pevač a da ni jedna kompozicija nema veze sa džezom, ona pred sebe stavlja izazov da u tri dana napiše džez pesmu koja će biti veliki hit i spasti predstavu. Što bi bilo komplikovano čak i da ne mora da odjuri do Čikaga da prisustvuje svadbi u familiji...

Higgins i Clark ovde izvrsno mešaju mnogo zanimljivih motiva, od toga da ,,ženski kompozitor" na brodveju u 1928. godini eksplicitno biva prepoznat kao ,,rizik" od strane ljudi koji vode biznis, i Gail zna da ako sa svojim prvim komadom propadne, više neće imati sličnu priliku, preko kompleksne Gailine potrage za džez ,,vajbom" a koja uključuje upoznavanje sa lokalnim muzičarima u Čikagu od kojih će joj jedan u lice reći da je malo uvredljivo što čitavu jednu kulturu pokušava da nabuba za tri dana i napravi hit, pa do toga da jednom kada i napravite hit, to ne znači da ćete vi od tog hita videti ikakvu korist. Sve je ovo majstorski isprepletano u narativu koji ide od zanosnih prikaza inspiracije iz koje izrasta muzika, pa do prikaza biznis-realnosti koje i danas važe u muzici. Veoma dobra priča, još više oplemenjena izuzetnim grafičkim radom Helene Masellis, fantastične Italijanke (radila i na Bonelijevon Dampiru) čiji stil ovde, vrlo adekvatan periodu u kome se dešava, čini da Montijev kolor još više zablista.



Treća priča, K.C. Blues se događa u Kanzas sitiju 1940 godine i kako se u prethodnoj vide efekti prohibicije, tako se i ova odvija u periodu odmah nakon velike depresije i prati život afroamerikog kontrabasiste koji je napustio muziku da bi radio u fabrici jer mu je to sigurniji, mada mnogo manje zanimljiv i prijatan način da izdržava porodicu. Smeštena u sasvim drugi socio-ekonomski milje od prethodne, ova priča je onda pripovedana sasvim novim stilom i dinamikom, oslanjajući se na stariju ćerku pomenutog muzičara kao vozila kroz koje čitalac vidi događaje i dajući nam jedan topao, intimistički prikaz života u kome je muzika od profesije morala da postane hobi, ali nije izgubila ništa od svoje magije. Naravno, kada tata dobije ponudu da ide na turneju sa poznatim muzičarem sav njegov uhodani životni ritam biva ugrožen...

Ovo je nacrtao Argentinac Dieg Greco i perfektno spojio taj nevini, ,,detinji" ton sa ozbiljnom socijalnom pričom.

Konačno, četvrta epizoda, Blue Notes, dešava se u Njujorku 1956. godine i prati tešku priču trubača Doriana Emmausa koji nakon izlaska iz zatvora pokušava da se vrati u posao. Ovaj je narativ pripovedan kombinacijom dokumentarističkog pristupa – tu su isečci iz intervjua sa muzičarima koji su ga poznavali – i impresionističkih scena koje sugerišu Emmauseove sinestezijske halucinacije i uspeva da prikaže socijalnu determinisanost vezanu za boju kože, ali i za bavljenje džez muzikom u Njujorku u posleratnom periodu (a gde su heroin i drugi poroci krenuli vrlo ozbiljno da uzimaju danak), bez popovanja i otvoreno didaktičkih tehnika. Izvor Emmausove sinestezije se otkriva do kraja stripa i svemu daje jedan plemenit preliv tragičnosti a crtež iskusnog i nagrađivanog kanadskog umetnika, Ramóna K Péreza (pominjali smo ga povodom takođe Imageovog serijala Stillwater koji radi sa Chipom Zdarskym) je fantastičan i nudi izvrstan spoj dokumentarnog i artističkog.

Skoro da je izlišno reči da Otsmane-Elhaou za svaku od epizoda smišlja neki novi pristup leteringu i da svaki put daje priči poseban ton i presudno doprinosi tom glasu koji smo pominjali. Deep Cuts nije samo serija odličnih samostalnih priča već i u grafičkom smislu serija izvanredno rađenih reimaginacija era i lokaliteta sa posebnim ,,ukusom" svakog od njih. Ako imate i trunku interesovanja za džez, ovo je obavezno štivo, a čak i da nemate, Deep Cuts je toliko dobar da će vam to interesovanje verovatno probuditi. Kao Bonus, Clark je za svaku epizodu na zadnje strane stavio notni zapis po jedne od kompozicija mladih modernih autora koje poznaje, kako bi napravio prirodnu sponu između istorije i fikcije sa jedne strane i sadašnjosti i realnosti sa druge. Ne propustite Deep Cuts. Image ga prodaje ovde.

Marvel je četvorodelni serijal Spine-Tingling Spider-Man najavio rečima ,,najstrašniji Marvelov strip ikada", ispisanim nasred naslovne strane prvog broja koji je izašao prošlog Oktobra. Nakon čitanja četvrtog broja kojim se završio poslednjeg dana Januara mogu sa dosta autoriteta da kažem da ovo nije istina naprosto jer je u pitanju vrlo solidan horor-strip sa Spajdermenom u glavnoj ulozi. A ako ste, kao neki od nas, pratili stripove o Spajdermenu izvestan broj godina ili decenija, čitali ste MNOGO strašnijih stripova o Spajdermenu a mnogi od njih čak ni nisu bili horor-intonirani.



Moje ponovljeno iščuđavanje što savremeni scenaristi tako često posežu za hororom kada pišu Spajdermena je najverovatnije posledica jednostavne činjenice da sam, KUKU, stariji od njih i da su prve epizode Spajdermena koje sam čitao bile pre nego što je J.M. DeMatteis u drugoj polovini osamdesetih u ovaj strip uneo veliku količinu horora. Naravno da je Spajdermen i u ,,moje vreme" imao priče ispunjene strahom i teskobom – mislim da sam već pominjao da je prva epizoda Spajdermena koju sam ikada pročitao bio A Method in his Madness iz Amazinga 206, koju je napisao Roger Stern a nacrtao John Byrne – i da njegov život, što reče i ona pesma, nikad nije bio lak, ali od druge polovine osamdesetih je horor postao znatno naglašeniji i legitimisao se kao sastavni deo stripa koji je ranije samo koketirao sa goofy horor konceptima kao što je vampir Morbius.

Naravno, ,,najhororičniji" momenti iz prve dve decenije Spajdermenovih stripova su i dalje bili prilično strašni, uglavnom jer su bili vezani za identitet i privatni život glavnog junaka. Kada je Zeleni Goblin ubio Gwen Stacy, kada ju je Šakal u originalnoj klon-sagi klonirao, pa se igrao sa mentalnim zdravljem glavnog junaka, učinio da ovaj sumnja u svoje rasuđivanje, zatim ga učinio i fizički nemoćnim a na kraju ga klonirao da bi mu oduzeo identitet, to je sve bilo takođe STRAŠNO. No, nakon što je DeMatteis Spajdija ubio i sahranio, ovi su stripovi prešli na sasvim novi estetski nivo i ovo je ostavilo jak pečat na generacije budućih scenarista.

Reklo bi se i na Saladina Ahmeda koji je sa Spine-Tingling Spider-Man potvrdio da se vrlo dobro snalazi u modernom Marvelu a da su mu old school, street-level heroji možda i specijalnost.* Ahmed je jedan od onih scenarista koji su, čini se, rođeni da pišu superheroje. Njegov creator-owned rad mi je do sada bio uglavnom interesantan ali retko odličan, dok stripovi koje radi za Marvel demonstriraju duboko poznavanje istorije likova i univerzuma, ali i sposobnost da spoji tradicionalne postavke sa modernim temama.
*pored dugačkog rada na drugom Spajdermenu, Milesu Moralesu i Ms. Marvel, Ahmed trenutno radi i vrlo solidnog Daredevila

No, Spine-Tingling Spider-Man nema u sebi mnogo modernog, makar u tematskom smislu. Ovaj se strip najpre može opisati kao jedan (re)miks klasičnih Spajdermenovih momenata, neprijatelja i strahova, i, kad se na stranu stavi par technobabble momenata kojima se naoko natprirodnim stvarima što se događaju daje privid savremene nauke i tehnologije, te ako mobilne telefone zamenimo staromodnim fiksnim telefonima, ovo postaje priča koja je praktično mogla da bude napisana i sedamdesetih. Peter Parker ovde govori modernijim jezikom i naracija se odvija iz prvog lica ali dinamika događaja, smena set-pisova i pojavljivanje klasičnih likova svemu daje osećaj jedne prilično old school priče iz Spajdijeve bronzane faze.



Jedan notabilan izuzetak je Spidercide, (još jedan) klon Spajdermena koga su u stripove polovinom devedesetih uveli Tom DeFalco i Sal Buscema, dovodeći inflaciju klonova originalnog Spajdermena do kritične faze pre kolapsa firme u stečaj. Spidercide je bio i najmanje zanimljiv od svih klonova na ime De Falcovog odlučivanja da će pored već postojećih Bena Reilyja i Kainea Parkera, novi klon imati tu diferenciju specifiku da je jako mišićav i krupan i da mu je to dovoljno karaktera.

U tom smislu, Spine-Tingling Spider-Man na neki način služi i kao šansa za malecno iskupljenje Spidercidea jer mu Ahmed daje malo karakterne dubine i čini ga značajnim delom zapleta i raspleta, a ne samo velikom masom mišića koju naš junak mora da udara dok se ova ne onesvesti.

Nakon uvodnog dela u kome naš Spajdi zaista i porazi Spidercidea u poštenom, dugačkom meču na krovovima Njujorka što se završava nokautom, i koji liči na ,,normalnu" priču o Čoveku-pauku, kreće horor. Peter se budi u svom stanu okružen policajcima, jer je nastojnik zgrade pozvao 911 tvrdeći da u stanu koji nije za izdavanje spava nepoznat čovek. Peterove stvari i nameštaj su takođe nestali, a kada on pozove strinu Mej ili bivšu devojku, M.Dž Votson, ni jedna od njih ne zna ko je on.

Osećaj da se nalazi u epizodi Zone sumraka samo se pojačava kada Peter, bežeći od razularenih komšinica Meri Džejn – koje neće da trpe da neznanac smara njihovu drzugaricu tvrdnjama da se ,,znaju" i preklinjanjem da ona to potvrdi – upadne u rupu na bližnjem gradilištu i uz užas shvati da više nema moći pauka. Lepljenje za vertikalne površine, čulo koje upozorava na opasnost, brza regeneracija posle povreda, ničega više nema.

Priče u kojima Peter gubi moći su pričane mnogo puta, a i taj egzistencijalni strah po mustri Zone sumraka nikako nije najoriginalnija ideja svih vremena, no Ahmed priču vodi spretno i onda je još spretnije pomera u smeru mnogo visceralnijeg, modernijeg horora. Set pis sa avetinjskim vozom u kome su čudovišta a gde Peter traži odgovore na ovu misteriju je izvanredan a susret sa verzijama sebi najbližih osoba koja ga prepoznaju je onaj momenat olakšanja što čini NAREDNA krešenda horora još efektnijim.



Naravno, do kraja stripa čitalac će dobiti odgovore na pitanja šta se to događa, zašto se događa, ko stoji iza svega i kako je doveo protagonistu u ovu situaciju i ni jedan od tih odgovora nije previše neočekivan ili šokantan. Štaviše, kada strip mora da uđe u rasplet, čitalac sa malo više staža već zna ko će biti finalni bos i njihovo konačno suočavanje je zapravo relativno jednostavno rešeno.

No, Ahmed ovde ima dva keca u rukavu, a to je da se njegov narativ jednako bavi traumom koja ostaje NAKON užasa i da, bez obzira što će drugi stripovi u kanonskom kotntinuitetu ovu priču sigurno ignorisati u budućnosti, on daje vrlo kredibilne argumente za to da će Peter/ Spajdermen još mnogo vremena nakon ovih događaja u sebi nositi osećaj užasa, bespomoćnosti, poniženosti, pa i divljačkog besa sa kojim je na kraju reagovao na torturu kojoj je podvrgnut. Spine-Tingling Spider-Man ni slučajno nije najdublja i najslojevitija priča o PTSP-u u američkom stripu, pa čak ni u superherojskim stripovima generalno, ali je dobrodošlo osveženje u medijumu koji po pravilu nakon kraja tekućeg narativnog luka udara dugme za reset i smatra da su protagonisti dovoljno rezilijentni da se posle stravičnih stvari koje su im urađene oporave brzo i potpuno.

Drugi kec u rukavu je ovde možda značajniji a to je da je ovo sve nacrtao i kolorisao Juan Ferreyra i da on čak i delove stripa koji su klišeizirani ili ne preterano maštoviti, odrađuje sa takvom energijom i imaginacijom da je Spine-Tingling Spider-Man strip koji SVAKO ko voli Spajdermena MORA da pročita, makar i ne voleo horor. Ferreyrin prvi ozbiljniji rad za Marvel je takođe bio miniserijal o Spajdermenu, sa izraženim horor elementima, Deadly Neighbrhood Spider-Man od pre par sezona i mada o tom stripu nisam imao previše lepih reči u domenu priče i karakterizacije, Ferreyrino zaranjanje u jungianske arhetipove i izvlačenje iz njih neverovatno intenzivnog horora je bilo milina za gledati.



Sa Spine-Tingling Spider-Man Argentinac radi u nešto drugačijem tonu jer je ovo horor-priča drugog tipa, utemeljena manje na totemskim i arhetipskim simbolima a mnogo više na visceralnoj, ličnoj ravni. Ahmedov scenario podrazumeva prolazak kroz neke set pisove koje su horor filmovi (i literatura) sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka uveli u rotaciju, pa Ferreyra radi strašne stvari sa pomenutim avetinjskim vozom, njegovim čudovišnim kondukterom, hladnjačom punom ljudskih tela na kukama, parom humanoidnih svinja koje se slade čovečijim mesom, posle toga kućom u kojoj su neki ljudi koje možda znate podvrgnuti mučenju. Ono što me je oduševilo je koliko je Ferreyrino pripovedanje ovde čisto i jasno uprkos apsolutno najtežoj artiljeriji koju koristi kad su u pitanju osvetljenje i kolor, sa neverovatno sigurnom smenom tabli koje su urađene u dezorijentišućem, halucinantnom sledu scena i panela sa nekim od najčistijih, najupeglanijih stranica grafičke naracije koje sam video ove godine.

Ali druga stvar koje me je još više oduševila je da Ferreyra, iako crta, da se razumemo, neke ODVRATNE stvari – bar dvetri table ovde mogu da bez izmena idu na omot sledećeg albuma Cannibal Corpse – uspeva da strip ne emituje eksploatacijsku, sadističku energiju gde bi se možda emotivno neuravnoteženi čitalac naslađivao time da strina Mej ili Dž. Džona Džejmison prolaze kroz situacije primerenije nekom novom nastavku filmskog serijala Saw nego stripu za decu i omladinu. Ovo je sočan, visceralan horor, da, ali likovima nije oduzeta njihova ljudskost. I, da se posramljeno primeti, posle decenija u kojima sam strinu Mej gledao samo kao majčinsku figuru za sirotog Petera, Ferreyra je uspeo da je nacrta da bude seksi a da ne izgubi taj majčinski vajb. Neću ni da napišem četvoroslovni akronim na koji ste svi u istom trenutku pomislili ali, evo, i ja sam.

Ferreyra i samog Spajdermena/ Petera crta fantastično, u i izvan kostima, svakako povremeno odlazeći u sebi omiljene izlomljene konture pune laktova, kolena i oštrih uglova, ali čineći da one RADE i kad gledamo akciju i kad gledamo Petera koji naprosto trpi strahovit emotivni pririsak. Ne znam koliko je on u stanju da ovo sve brzo crta i koloriše, mnoge table deluju kao da je na njima rađeno danima, ali argentinski majstor se ovim stripom vrlo opasno kvalifikuje za rad na nekom tekućem Spajdermenu.

Spine-Tingling Spider-Man je iznenađujuće solidan strip, koji, da se razumemo, ne preteruje sa originalnošću, ali njegova poenta i jeste da jednu klasičnu postavku samo malo začini podsećanjem da velike traume, čak i kada su gotove, ostavljaju i velike ožiljke i to je, pored neopisivo sjajne grafičke dimenzije i Ferreyrinog vatrometa ideja i boja (tu je i Joe Caramagna na leteringu, NARAVNO) dovoljno da ga bez rezervi preporučim svakome ko voli Spajdermena. Kolekcija će krajem Aprila, pa evo linka za Amazon.

Nisam siguran da sam ikada pre u životu pročitao ijedan grčki strip, ali 2024. godina je, evo, puna iznenađenja i inovacija. The Loneliness of the Abyss je i prvi grčki strip – a da sam ja toga svestan – koji se pojavio u Europe Comics ponudi na Engleskom jeziku negde krajem Novembra prošle godine, dok je original izašao 2022. godine za Jemma Press odnosno njihov stripovski imprint, Jemma Comics. Jemma je ozbiljna firma koja u Grčkoj publikuje mnogo američkih, evropskih i japanskih stripova – uvek je simpatično videti grčki alfabet izmešan sa originalnim latiničnim američkim logotipima na naslovnim stranama prevoda Marvelovih i DC-jevih stripova – a među njih se, eto, udene i poneka domaća radinost. The Loneliness of the Abyss, odnosno u originalu Η μοναξιά της Αβύσσου je dodatno ,,grčki" projekat ne samo zato što su ga radila dva Grka već i jer je u pitanju savremena adaptacija jednog od antičkih mitova. Ovo je verovatno i pomoglo da strip dobije svoju verziju na Engleskom i distribuciju putem Europe Comics.



Ali je možda pomogao i kvalitet stripa. The Loneliness of the Abyss je kratak, jezgrovit rad bez mnogo dobijanja u vremenu i dramaturških trikova, priča koja svoju tezu postavi, onda je razradi i na kraju smrvi jednim intenzivnim, monumentalnim zaključkom i u čitaocu posle svega ostaje snažan utisak da je prisustvovao nečem zaista jedinstvenom, baziranom na mitu ali efektno dovedenom u moderno doba.

Crtač ovog stripa, Atinjanin Nikolas Kourtis nije nepoznat publici u Srbiji, jer je u prethodnih nekoliko godina bio više puta objavljivan u magazinu Strip Pressing, jednom od najizdržljivijih domaćih publikacija, sa kratkim stripovima od po par tabli koji su svejedno uspešno demonstrirali njegov stil, realističan, sa mnogo kompjuterskog procesovanja, pogotovo u domenu kolora, ali istovremeno i poetičan. Sa The Loneliness of the Abyss je Kourtis imao priliku da radi u formatu duže priče, čiji se veliki deo dešava pod morem, ali i da svoje studije likova i figura upotrebi da priči da naglašeniji karakter, nudeći jezovito realističan prikaz decidno mitoloških prizora.

Scenarista je ovde Dimitris Vanellis, o kome sam uspeo da pronađem vrlo malo podataka. Čovek sa tim imenom ima navedena dva scenarija na IMDb-u, i jednu knjigu plus strip na Goodreadsu, pa ću pretpostaviti da je u pitanju prevashodno pisac i scenarista koji se bavi i stripovima, te da mu je The Loneliness of the Abyss jedan od retkih dužih radova u ovom medijuju. Opet, mora se naglasiti da su kombinacija Kourtisovog atraktivnog crteža i oslanjanje na grčku mitologiju verovatno bili taj fatalni  koktel koji je ovom stripu omogućio ne samo da nastane već i da bude prepoznat izvan granica rodne Grčke.

Mitologija je ovde, kako to neretko zna da bude slučaj, izmešana sa istorijom. Tesaloniki (da, onako kako Grci danas zovu grad za koji mi i dalje uglavnom koristimo tursku reč Solun) je bila polusestra Aleksandra Velikog, ćerka njegovog oca Filipa (drugog) Makedonskog i tesalijske žene po imenu Nikesipolis, za koju istorija nije sigurna je li imala status konkubine ili supruge. Tesaloniki je svakako tretirana kao makedonska princeza i imala buran i zanimljiv život pre nego što se udala za Kasandera, koji je vladao Makedonijom i čitavom južnom Grčkom i pomenuti grad pričamo nazvao u čast svoje žene. Tesaloniki je za razliku od svojih starijih sestara izbegla da joj otac izabere muža jer je bila suviše mlada u vreme kada je on umro, i možemo da nagađamo je li zbog toga bila srećnija. No, ono što istorija misli da je sigurno je činjenica da Tesaloniki i Aleksandar Veliki nisu imali mnogo dodira jedno sa drugim – u vreme kada se ona rodila on je provodio svo svoje vreme sa Aristotelom i dobijao široku poduku od velikog filozofa, a onda se zaleteo u osvajački rat sa Persijom u vreme kada je ona imala tek šest ili sedam godina.



No, mitologija ne haje previše za istorijske činjenice i za Tesaloniki se vezuje priča o tragičnoj sudbini mlade žene koja sebi ne može da oprosti što je svog brata lišila besmrtnosti. Naime, legende tvrde da je Aleksandar, u svojoj potrazi za besmrtnošću doneo kući flašicu napunjenu vodom koja je trebalo da ga učini večnim. Različite verzije legende imaju različite verzije onoga što se desilo sa tom vodom, u jednoj je sam Aleksandar oprao kosu svojoj sestri ovom vodim i time nju učinio besmrtnom, u drugoj je zaboravio da joj kaže šta je u flašici i voda je iskorišćena za zalivanje biljaka. U svakom slučaju, Tesaloniki je, očajna što je brata osudila na smrt, sama potražila smrt u talasima Egejskog mora, ali se nije udavila i umesto toga postala sirena koja će dalje stolećima presretati brodove na pučinama, pitati mornare je li Aleksandar i dalje živ i ako joj oni odgovore da je umro, ili bilo šta drugo sem da je živ i da i dalje vlada, potapati im brodove u gnevu što je lažu.

The Loneliness of the Abyss je ovaj mit, ali ispričan tako da je Tesaloniki i u naše vreme živa i još uvek vreba ispod površine mora. Strip koristi termin ,,gorgona" za nju, iako je ona zaista nacrtana bliže sireni nego klasičnim gorgonama koje znamo iz opisa u folkloru, ali, semantika na stranu, u pitanju je džinovska žena sa repom koja se izdiže iznad talasa, preteći se nadvija nad brodove i mornarima postavlja samo jedno pitanje.

Strip je pripovedan iz perspektive jednog od oficira na trgovačkom brodu koji ima tu nesreću da se susretne sa Tesaloniki. Scena u kojoj se ona pomalja iz vode i gotovo prevrće brod – nazvan St. Nicholas, kao da će imenovanje po hrišćanskom svecu, zaštitniku pomoraca ikako pomoći – a zatim strašnim glasom postavlja svoje jedno jedino pitanje je naprosto monumentalna. Prizor ogromne žene, ljudi na brodu u panici, velikih talasa i broda koji gotovo da se raspada od sila koje ne bi trebalo da su od ovog sveta je fantastičan, pogotovo što Kourtis svoju gorgonu čini čulnom i erotičnom, a čime njen slepi gnev biva još strašniji.

Jedini preživeli iz ovog napada, protagonist stripa, biće pošteđen isključivo jer poluludoj besmrtnici on liči na brata. Iako mu Tesaloniki i sama kaže da je svesna da on nije Aleksandar, njegovo prisustvo pod morem je umiruje, a priče o Aleksandrovim podvizima koje protagonist izmišlja mu produžuju život.

No, je li to život ili puko preživljavanje? Protagonist je svestan da će ostati zarobljen u mehuru vazduha, duboko ispod površine mora dok ne umre, i periodično gledati kako Tesaloniki izranja na površinu i tamo razjareno uništava brodove modernih moreplovaca koji ne znaju da daju pravi odgovor i čija će tela, beživotna, ili u procesu agonije umiranja, morati da gleda kako padaju na dno. Njegova usamljenost je jedinstvena na čitavom svetu a njegovo rešenje za ovaj problem je u skladu sa antičkim izvornicima superiorno tragično i monumentalno.

The Loneliness of the Abyss je strip koji dobro razume kako da mit apdejtuje za moderno doba ali da se ne igra sa njegovim najvažnijim sadržajima. Ovo nije psihološka analiza čoveka stavljenog u nemoguć položaj, koliko je pozicioniranje čitaoca na mesto na kome će moći da svedoči poslednjem preživelim mitu i tragediji koja traje duže od dve hiljade godina. Kourtis kreira veličanstvenu, jednako nelagodnu i estetski impresivnu atmosferu, pažljivo radi sa tonovima sivo-plavičaste boje  i realističnim fizionomijama, i čitalac može da oseti tu bezizlaznost situacije u kojoj samo laž produžuje život čoveka od koga žena što je želi samo da je on laže što bolje i što duže može. Kompaktno, efektno, pa i impresivno. Amazon strip prodaje ovde.

Pročitao sam The Missing Play, ili, u Francuskom izvorniku, La pièce manquante, jednu razigranu, duhovitu, dovitljivo fikcionalizovanu a opet istorijski utemeljenu maštariju o izgubljenom Šekspirovom dramskom tekstu, rivalitetu londonskih glumaca polovinom osamnaestog veka i pustolovnoj mladoj ženi sa ambicijom da sasvim razbije kalup u koji je spakovana po rođenju u siromašnoj provincijskoj porodici. Ovaj je album na Francuskom izašao za Dargaud u nekom momentu prošle godine, da bi nam ga Europe Comics u izuzetnom Engleskom prevodu priuštio krajem Januara ove. Ako volite Šekspira i Servantesa, ovo je obavezno štivo, ali čak i ako ste prema njima ravnodušni, The Missing Play je tako sigurna i uzbudljiva rekonstrukcija njihovih karakterističnih motiva i senzibiliteta da je sasvim moguće da će vam razgoreti radoznalost i želju da se sa dva klasična autora nešto bolje upoznate.



Autor stripa je Jean Harambat, francuski ilustrator, scenarista, ali po vokaciji zapravo – filozof. Dobro, nesvršeni filozof, ali ako ste čitali njegove stripove biće sasvim očigledno da njegovo interesovanje da svet promišlja i analizira kroz više slojeva pojava i ideja vrlo informiše njegov sintetički postupak kreiranja stripova. Harambat, za razliku od mnogih drugi evropskih autora o kojima pričamo, nije čitavu svoju karijeru proveo crtajući. Naprotiv, proputovao je sveta, radeći u Liberiji za humanitarnu organizaciju Action Contre la Faim, pa je onda bio novinar i pisao za izdanja kao što su Le Monde, XXI, Télérama, Sud Ouest i L'Équipe, dopunjavajući svoje reportaže – velikim delom inspirisane iskustvima u Africi  - sopstvenim ilustracijama. Od 2008. godine se profesionalno bavi stripom a već njegov prvi album, Les invisibles, istorijski strip smešten u vreme socijalnih nemira u sedamnaestom veku izašao za Futuropolis, dobio je nagradu na festivalu Rendez-vous de l'histoire i usmerio ga ka daljem radu u ovom medijumu. Najnoviji radovi, poput Operation Copperhead – narativ o poznatoj savezničkoj akciji u Drugom svetskom ratu – i The Detection Club (o milijarderu koji 1930. godine okuplja grupu najpoznatijih pisaca krimi i misteriozne proze poput Agate Kristi i Čestertona da im demonstrira svoju mašinu za rešavanje zločina) su takođe bili izuzetno zapaženi, ovaj prvi je Harambatu zaradio i nagradu René Goscinny, a Harambat je bio crtač i na jednom spinof albumu klasičnog serijala Blake & Mortimer.

Sa The Missing Play je Harambat u formi jednog kompletnog autorskog dela (uz kolore koje je dao Jean-Jacques Rouger) ponovo u svom omiljenom ambijentu gde može da spoji interesantan istorijski period, pitoreskne likove o kojima se i danas priča, ali i literarnu i dramsku istoriju. Ovaj strip se, rekosmo, bavi tekstom koji spaja dvojicu od najpoznatijih evropskih literarnih autora a njegov praktično apokrifni status omogućava Harambatu da kreira uzbudljiv pustolovni narativ koji se pritom uspešno igra i sa rodnim i rasnim pitanjima.

Dakle, The Missing Play iz naslova odnosi se na dramski tekst koji su, koliko istorija sme da tvrdi, napisali William Shakespeare i njegov ugledni kolega iz firme King's Men, John Fletcher, a koji je bio naslovljen The History of Cardenio, mada ga danas uglavnom svi zovu samo Cardenio, po imenu glavnog junaka, a koji je, opet, lik iz Cervantesovog Don Kihota. Ovaj je tekst, po dostupnoj evidenciji napisan 1613. godine, dakle, svega godinu dana nakon što je Thomas Shelton objavio svoj prevod prvog dela Don Kihota na Engleski, pa se može sa dosta ubedljivosti pretpostaviti da su Shakespeare i Fletcher njemu imali pristup i bili njime inspirisani.



No, istorija je ovde i prilično nesigurna jer se ovaj tekst prvi put pominje u zvaničnoj evidenciji tek četiri decenije kasnije, 1653. godine i to od strane Humphreyja Moselyja, izdavača koji ga je registrovao kako bi mogao da ga objavi, ali za koga se inače zna da je Shakespearovo prezime kačio i na druge tekstove koje je publikovao kako bi blili komercijalno interesantniji.

Sam tekst danas ne postoji, ali je priča o njemu održavana između ostalog radom Lewisa Theobalda, pisca i urednika koji se mnogo bavio Šekspirovim tekstovima početkom osamnaestog veka i koji je 1727. godine, tvrdeći da je došao u posed tri rukopisa Šekspirovih neobjavljenih drama njih uredio, ,,unapredio" i publikovao ih pod imenom Double Falshood, or the Distrest Lovers, a obuhvatajući i zaplet koji se u Don Kihotu bavio Kardelijom. Sve je ovo danas pod znakom pitanja i nema ,,zvanične" potvrde da su tekstovi koje je Theobald koristio zaista bili Šekspirovi napisi – ni njima danas nema traga – ali su istraživanja MOŽDA u stanju da potvrde da su neki od tekstova bili Fletcherovi izvornici i da je tu bio umešan još neki od njegovih kolega.

Dešavalo se kasnije još dosta toga zanimljivog, uključujući u dvadesetom veku ali to nije bitno za ovaj tekst jer se strip dešava u osamnaestom stoleću i prati potragu dve istorijske figure za originalnim tekstom komada The History of Cardenio. Jedna od njih je Ignatius Sancho, prva osoba afričkog porekla koja je ikada glasala na izborima u Velikoj Britaniji. Sanchova biografije je skoro neverovatna i zaslužuje poseban strip sama po sebi – ovaj je čovek rođen na brodu koji je prevozio crne robove iz Afrike u španske kolonije u Južnoj Americi, kasnije bio poklonjen britanskoj porodici u Grinviču odakle je pobegao, bio pod zaštitom Vojvode Johna Mottagua koji ga podržao da nauči da čita i piše, da bude njegov batler a zatim da pokrene sopstvenu prodavnicu, da bi Sancho potom bio prominentna figura britanskog abolicionističkog pokreta koji se borio za ukidanje ropstva i trgovine robovima. Strip se dešava u vreme kada je Sancho u stvarnom životu imao svega petnaest godina, a prikazuje ga kao već odraslog i obrazvanog čoveka, što moramo pripisati umetničkoj slobodi, a to je i neophodno jer je Sancho ovde prikazan kao saradnik druge prominentne istorijske figure, irske glumice Peg (odnosno Margaret) Woffington a koja je te 1744. godine imala već 24 sa već skoro decenijuom iskustva rada na daskama-što-život-znače, kako u rodnoj Irskoj, tako i u Londonu. U London je prešla na poziv Johna Richa, menadžera pozorišta u Covent Gardenu a gde je odmah postala poznata jer su joj dali ulogu koju je pre nje igrao popularni i nedavno preminuli Rovert Wilks. Woffingtonova je uglavnom igrala muškarce jer su u to vreme žene polako bile puštane da igraju u pozorištu ali su većinski igrale tzv. ,,breeches" uloge, odnosno muške likove, i sam strip pokazuje da je čak i ovo bilo smatrano socijalno kontroverznim na ime toga što su, prećutno, na ovaj način žene mogle da publici pokazuju svoje erotske atribute noseću uske kostime namenjene muškarcima radije nego tradicionalniju žensku odeću.



Harambatov tretman ova dva lika je lak, razigran, optimističan, pokazujući dvoje socijalno marginalizovanih ljudi kako spretno i sa puno šarma navigiraju malu baru punu krokodila, kakva je, po svemu sudeći, bilo londonska pozorišna scena polovinom osamnaestog stoleća. Peg Woffington je poznata i po svojim brojnim ljubavnim aferama (koje su znale i da skandalizuju javnost) ali i generalnoj ekstrovertnosti, a što joj je između ostalog zagarantovalo i izvesta nivo društvene propulzivnosti, pa i visokoprofilna rivalstva sa drugim glumicama svog doba i njeno ime će biti poznato i ubacivano u razne radove još u dvadesetom veku, od Joyceovog Uliksa, pa do gomile nemih filmova iz dvadesetih koji su se bavili lepoticom iz londonskih pozorišta.

No, Harambat pre svega potencira Peginu strast da se dokaže u teatru time što će pronaći izgubljeni Šekspirov tekst i omogućiti da se on postavi na pozornice glavnog grada. Njena i Sanchova potraga vodi je kroz lodonske arhive, ali i provinciju u kojoj arhive tvrde da se nalazi preostala kopija nestalog teksta, zatim je dovode u sukob sa plemstvom koje ovaj tekst tretira kao vredni kolekcionarski predmet – manje, dakle, kao umetnički rad – ali i sa drugim glumcima. Angažuju se tu i drumski razbojnici, pa bude i zaustavljanja kočija, kidnapovanja, ali i smelih nadmudrivanja sa kriminalcima korišćenjem pozorišnog znanja...

Harambat ovde koristi mnogo izvornog Šekspirovog i Servantesovog teksta i ljupko se njime poigrava kroz aluzije, adaptacije i varijacije. Strip ima energičan, pustolovni tempo, ali se ni malo ne stidi da na momenat stane i pozabavi se samim tekstom i umetnošću, umećući, recimo, na nekoliko strana san koji ima jedan od likova i u kome Servantes i Šekspir imaju glasnu i ne previše prijateljsku raspravu o tome ko je bolji i važniji. U samom finalu stripa dobijamo čak i spektakularnu plesnu tačku u kojoj folklorni intenzitet običnog sveta na kraju prevagne nad agendama svih tih glumaca, plemića, mešetara... A kroz sve ovo Harambat pušta svoje likove da komuniciraju u vrcavim poetskim dijalozima, igrajući se jednako sa analizama književnih dela, socijalnim realnostima polovine osamnaestog veka (pogotovo za žene i obojene osobe – Sancho u jednoj sceni gotovo da biva linčovan) ali i sa odnosima unutar zajednice pozorišnih profesionalaca.

Iako, naravno, izgubljeni tekst do kraja neće nikoga učiniti bogatim i slavnim, likovi prolaze značajne transformacije – pogotovo se odnos Peg Woffington i rivalskog glumca Davida Garricka interesantno menja, naročito ako znate da će u stvarnom životu njih dvoje biti i ljubavnici jedno vreme, i The Missing Play donosi jednu skoro idealnu kombinaciju avanturističke, razigrane komedije jasno utemeljene na šekspirovskim tropima, i postmoderne literarne analize utkane u prozni (i ilustrovani tekst). Harambatov crtež je jednako lak i pitak kao njegov tekst, neopterećen detaljima ali vrlo siguran u pripovedanju i ekspresivnosti svojih likova. Na ovom mestu treba da se ukaže da je i prevod na Engleski, delo Allison M. Charrette naprosto izvanredan i da pogađa potreban ton i razigranu energiju koju je Harambat ubrizgao u svoje dijaloge i deskripcije.

The Missing Play je naprosto izvrstan strip, primer franko-belgijske produkcije na svom vrhuncu, ne zato što ima izuzetnu produkciju i do dijamantskog sjaja uglačani žanrovski kvalitet već, naprotiv, zato što koristi jezik i resurse stripa da napravi jednu fiktivnu ali ubedljivu, pa i na neki način stvarnu igru u kojoj vrhunci evropske književnosti susreću značajne ličnosti evropske istorije i daju nam priču koja deluje BITNO a da se ni malo ne upušta u dnevnu politiku niti svoje likove oslikava kao moderne ljude. Ne propustiti. Amazon album prodaje ovde.

Poslednji deo prošle godine, obeležen ratom i etničkim čišćenjem kakvo smo mislili da više ne može da se desi u civilizovanom svetu, podstakao me je da pročitam Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey, grafički roman u crtežu Eve Gilbert, slikarke iz ju Džersija, a koji je Fantagraphics izdao krajem 2019. godine. Baziran na životu i (neobjavljenoj) biografiji Scotta Camila, bivšeg američkog marinca koji je šezdesetih godina prošlog veka ratovao za SAD u Vijetnamu a onda narednih pola veka proveo u radikalnim protestima protiv rata i američkog imperijalizma, ovaj je roman sirova, pomalo i neuredna ali impresivna priča o transformaciji karaktera ali i zastrašujućoj lakoći sa kojom, nažalost, još uvek prihvatamo da je individualno ubistvo loša stvar, ali da je rat, eto, legitimno sredstvo vođenja politike.



O Eve Gilbert znam veoma malo, a jedan od razloga je i to da ona nije prevasodno strip-autorka. Pre ovog romana uradila je samo autobiografski Tits, Ass & Real Estate, koji je Fantagraphics objavio još pre dve decenije, a koji se bavio delom njenog života kada je bila beskućnica i radila razne slabo plaćene poslove da preživi. Danas živi sa mužem u Nju Džersiju i kreira kalendare, majice, satove, šolje, čaše i drugi merčandajs koji možete videti na ovom linku, ali je u međuvremenu uradila i ovaj strip, verovatno privučena pre svega njegovim radikalnim političkim stavom za koji je, kako i sam Scott Camil, glavni junak i pripovedač ove priče kaže, i apsurd i sramota da se smatra radikalnim.

Camil je američki Jevrejin, rođen u Bruklinu ali, nakon majčinog razvoda od oca i preseljenja u toplije krajeve, odrastao u Floridi sa dva mlađa polubrata i očuhom, policajcem koji je red i mir u sopstvenom domaćinstvu zavodio pesnicama. Strip koji danas čitamo ima samo par scena u kojima vidimo Camilove refleksije na fizičko nasilje što su ga od očuha pretrpeli i on i majka, ali ovo će svakako u nekoj meri objasniti njegov celoživotni problem sa autoritetom koji on naglašava i na početku i na kraju stripa.

Camil je relativno poznato ime u domenu američkog antiratnog aktivizma i radikaln(ij)e politike na ime svog snažnog angažovanja na okončanju rata u Vijetnamu u okviru organizacije Vietnam Veterans Against the War, ali pre svega na ime javnog događaja nazvanog Winter Soldier Investigation koji je VVAW organizovao 1971. godine u Detoritu. U okviru ovog dešavanja je više od stotinu bivših vojnika iz svih grana oružanih snaga, ali i civilnih ugovoraca i drugih osoba povezanih sa vojskom, tokom tri dana svedočilo o ratnim zločinima koje su počinili ili koje su videli u Vijetnamu. Ovaj je događaj bio uglavnom ignorisan od strane onog što danas nazivamo ,,mejnstrim mediji", ali su lokalne novina pisale o njemu a snimljen je i dokumentarni film Winter Soldier, objavljen godinu dana kasnije. Republikanski senator Mark Hatfield je zaslužan za unošenje kompletnog transkripta ovog događaja u zvaničnu arhivu Kongresa pa su ovi zapisi korišćeni i tokom Fulbright Hearings istraga u amerikom Senatu polovinom 1971. godine. Naravno, Amerikancima je trebalo još nekoliko godina da izađu iz Vijetnamskog rata i nije da su posle dramatično primirili svoje intervencionističke ambicije, ali se ovo smatra značajnim kamenom-međašem u buđenju antiratnog sentimenta u generalnoj populaciji SAD.



Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey je, kako rekosmo, jedna sirova priča. Stil Eve Gilbert je veoma čvrsto utemeljen u old school underground comix estetici sa grubim, ali evokativnim crtežom i ekstremno upečatljivim leteringom. Urađen u toniranom monohromatskom stilu, ovaj strip korosti jarko crvenu boju za svoj tekst da ojača njegovo prisustvo na stranicama i Camilov glas praktično ureže u korteks čitaoca. Crteži autorke su smešteni na osetljivi prostor između halucinantne, psihodelične fantazmagorije koja često koristi jednostavnu simboliku kako bi uputila čitaoca u razmere neljudskog koje su Camil i njegove klege u Vijetnamu počinili ili videli, ali ne usteže se ni od eksplicitnog nasilja, kombinujući ga u narednom koraku sa grubom, efektnom satirom. Neraskidiva veza između rata, umotanog u patriotske poruke, i agresivno ekspanzionističke kapitalističke ekonomije zasnovane na propagandi konzumerizma, usko povezanog sa docilnim praćenjem autoriteta, često je komunicirana satiričnim sloganima koji se pojavljuju na inače ,,dokumentarnim" panelima, dajući i njima meru halucinantnog, ,,They Live" podteksta izvučenog u nivo teksta jednim radikalnim, pankerskim zasekom.

Camilovo pripovedanje kreće iz sadašnjosti sa baražom iskaza koji su manje analiza savremenog društva, više jedna gorka osuda činjenice da nominalno misleća i racionalna bića dopuštaju da ih beskrupulozni, manipulantski politički i ekonomski lideri vuku iz rata u rat, kačeći ih na udice jeftinih kolektivističkih emocija i opravdavajući zastrašujuće svireposti na ime viših ciljeva. Oni koji su eksplicitno protiv rata obeleženi su kao marginalnci, radikali i destruktivna sila unutar građanskog korpusa a progon od strane službi je samo logična posledica.

Potom se priča vraća u Camilovo detinjstvo i fokusira na antikomunističku propagandu i romantizaciju rata koji su postojali u medijima kada je on bio klinac, a nasilje koje je trpeo od očuha ali i od klinaca u školi (jer, jelte, Jevrejin) su ga brzo pretvorili u problematičnog mladića kome je na kraju jedini spas od odlaska u zatvor bilo prijavljivanje u vojsku.

Zanimljivo je da je ovo kliše koji danas uglavnom pripisujemo mladim afroameričkim ili Latin muškarcima, ali Camil pokazuje da ni navodno dobro povezani i situirani Jeverji nisu umakli ovoj vrsti đavolje pogodbe. Strip dalje prikazuje apsolutno poništenje ličnosti i ispiranje mozga tokom obuke u marincima, pretvaranje mladih muškaraca u mašine za ubijanje i mada smo sve to već gledali i čitali mnogo puta, kombinacija Camilovog neposrednog, no bullshit teksta i Gilbertinog crteža svemu daje jednu (nad)stvarnu ubedljivost.

Iako alergičan na autoritete, Camil će u Vijetnamu ostati duže od jedne godine, obnavljajući ugovor jer – kako i sam ukazuje – vojnici kojima se tura završi smatraju da izdaju svoje prijatelje ako se vrate kući i njih tamo ostave. Njegov prikaz rata nema, pak, ni malo topline koja bi išla uz tu vrstu povezanosti između vojnika i usredsređen je na strah, stalnu tenziju i zverstva koja su tamo činili američki vojnici uključujući samog naratora. Ideja da je SVAKO potencijalni neprijatelj usvrdlana u mozgove vojnika služila je ne samo za neselektivno ubijanje žena i dece pored nenaoružanih muškaraca, već i dodatno dehumanizovala svernovijetnamski živalj, pa su njihova sela bez ikakvog strateškog značaja granatirana kao vid psihoterapije na strani američkih vojnika, a silovanja, mučenja, iživljavanja na leševima i slično su prikazana bez ikakvog uzdržavanja. Camil kaže da nije nikoga sam silovao – ali da nije ni sprečavao druge da to rade – ali da jeste ubijao nenaoružane civile. Scena u kojoj on ubija svog prvog čoveka, suvo i jasno pokazuje: ,,Poslali su nas u Vijetnam bez ikakve obuke koja bi se ticala lokalnih običaja ili makar jezika. Pa tako, ako bih se nekom obratio na Engleskom a on nije na istom jeziku odgovarao, za mene je to bio znak da mi namerno prkose".



Povratak u SAD, posle ranjavanja i bliskog susreta sa smrću (Camil je dobio i pregršt medalja za hrabrost, mada sam ukazuje da ubijanje neprijateljkih vojnika iz zasede, ne dajući im priliku da uzvrate  on ne smatra hrabrošću i te medalje će, zajedno sa drugim veteranima u jednom javnom činu demonstrativno ,,vratiti" državi), protagonist će nastaviti da služi u marincima, ali i početi svoje školovanje. ,,Vijetnamski sindrom", ili makar prepoznavanje da u SAD nikog nije briga za njegovo žrtvovanje ,,za demokratiju" u jugoistočnoj Aziji, i da ga kod kuće smatraju u najmanju ruku beskorisnim a potencijalno problematičnim uticalo je na Camila, ali ga je najviše protreslo gostovanje Jane Fonde na kampusu koja je tamo govorila protiv rata i o američkim zločinima u Vijetnamu. To da je, kako kaže Camil lepa, uspešna, poznata i bogta glumica odabrala da studentima govori o neprijatnoj istini umesto da čiluje na Bahamima je u njemu proizvelo dodatni impuls da nešto i sam uradi. Svo krvarenje u Vijetnamu, u Americi neprepoznato i nepriznato, pristup edukaciji koji mu je status vetrana obezbedio, plus postepeno shvatanje da je proveo više od godinu dana čineći ratne zločine za imperijalističku mašinu Camila će srazmerno brzo transformisati i on će , udružen sa drugim veteranima, posvetiti svoj život razobličavanju iluzije o ,,borbi protiv komunizma" i maligne udruženosti države i velikog biznisa koja je od ljudi poput njega napravila ubice.

Najveći deo stripa otpada na prikaz uspona VVAW širom Amerike, ali i napora FBI i drugh službi da ovaj antiratni pokret razori iznutra. Camil i njegove kolege nisu bili hipici i njihova priča protiv rata i zalaganje za mir nisu imali cvetnu pozadinu. Camil je čak i od strane kolega ocenjen kao previše radikalan jer je predlagao da uzmu oružje u ruke i pobiju vodeće američke političare, makar kao simbolični gest udaranja zmije pravo u glavu.

No, do ovoga ipak nije došlo ali strip prikazuje uzbudljive događaje vezane za Winter Soldier Investigation, sukobe sa policijom, ali i aktivnosti službe pa i dugačko suđenje ,,Gejnsvilskj osmorci". Camilova priča je poznata – službe su ovde podmetale svoje ljude među veterane, ali i planirale inscenacije nasilja i ubistava kako bi za to optužile aktiviste, Camilu je podmetana droga i zbog toga je privođen, da bi u jednoj akciji DEA, vezanoj za infiltriranje devojke koja će postati njegov intimni partner, narator bio i ranjen.

No, Amerika je Amerika, pa je Camila porota oslobodila (svakako besmislenih) optužbi i on je ostao van zatvora, da se dalje bavi aktivizmom, što i danas radi. Završni delovi stripa podsećaju i na sramotnu situaciju u Gazi koju je Izrael kreirao tokom decenija sa podrškom i sponzorstvom SAD – a gde Camil eksplicitno za sebe kaže da je prvo čovek a tek posle toga Jevrejin – ali i prikazuju njegov odlazak u Vijetnam decenijama nakon rata i njegovo izvinjenje ljudima čiju je rodbinu ubijao krajem šezdesetih.

Winter Warrior: A Vietnam Vet's Anti-war Odyssey je, uprkos svojoj vrlo teškoj tematici, pitak strip. On svedoči o snazi karaktera, o otrzanju od kondicioniranja kojem smo svi izloženi i prepoznavanju humanizma kao temeljne životne vrednosti. Camil nije nikakav spiritualista, on nema religioznu dimenziju u svom radikalnom oponiranju ratu i imperijalizmu koji na njemu parazitira i njegova poruka je pročišćena i, kako ovaj strip izvanredno prikazuje, proživljena do poslednje tačkice. Inspirativno i moćno. Fantagraphics će vam ga rado prodati ovde.

Ne pamtim kada sam se toliko smejao čitajući strip, da sam na kraju odrao grlo i uplašio se da ću morati promukao i bolestan da nastavim da bauljam kroz život, kao kad sam pre neki dan čitao kolekciju DC-jevog Black Label serijala Peacemaker Tries Hard! izašlu početkom Februara u tvrdo koričenom štampanom izdanju, sakupljajući prošlogodišnjih šest epizoda stripa kreiranog da bude smislen kompanjon televizijskoj seriji Peacemaker i još više podigne profil jednog, da se razumemo, u najboljem slučaju trećepozivca DC-jevih stripova.



Nije bilo lako, ali, susprežući glasno smejanje i dopuštajući radosti da se ospolji tek u formi po kojeg kikota, nekako sam se dovezao do kraja kolekcije i zaključio da, iako Peacemaker Tries Hard! ne radi suštinski ništa revolucionarno, prosto još uvek ima nečeg u tome da usred DC-jevog mejnstrima napravite strip u kome se svi likovi ponašaju kao da ste usred nekakve komedije iz devedesetih zbog koje su klinci bežali iz škole i jedni druge zaklinjali da ne kažu njihovim roditeljima da su je gledali. Naravno, možda je samo u pitanju moja terminalno juvenilna persona i nesposobnost da se otmem cerekanju kada nominalno odrasli ljudi – sa superherojskim imenima i kostimima – pričaju o genitalijama, a zvučni efekti u stripu podrazumevaju mnogo kreativnog korišćenja glagola ,,jebati". Peacemaker Tries Hard! je humor kao prepisan sa zidova javnog klozeta, umotan u superherojski glamur i uglancan do visokog produkcijskog sjaja kakav očekujete od stripadžija sa decenijskim pedigreom i, opet, mada on ne radi ništa specijalno originalno ili revolucionarno, sama energija njegove skatološke satire u srcu superherojskog mejnstrima dovoljna je da čoveka ispuni svežinom, pozitivnošću, dobrim raspoloženjem.

Za scenaristu Kylea Starksa, Peacemaker Tries Hard! nije superherojski debi – on je već radio i za Marvel i za DC, ali su to uglavnom bile priče u antologijama i ovaj šestodelni mini jeste njegov svojevrsni ulazak na sredinu pozornice. Peacemaker Tries Hard! je dobio izvrsne kritike i, pretpostavićemo, prodavao se prilično dobro pa Starks verovatno može da bude zadovoljan da je, ne žrtvujući ni trunku svog umetničkog integriteta i ljubavi prema skatološkom humoru, ostvario zakucavanje sa vrha reketa koje će mu verovatno obezbediti mnogo narednih poziva od strane DC-ja (ali i Marvela) da istom tretmanu podvrgne nekog od njihovih drugih likova. O Starksu smo već pisali više puta, povodom njegovih creator-owned stripova Six Sidekicks of Trigger Keaton i Old Head, i jako smo ga pohvalili i za crtež a pogotovo za scenario gde je višestruko Ajzner-nominovani autor pokazao kako dobro barata različitim žanrovima i u svaki od njih uspešno ubrizgava osoben humoristički naboj. Inicijalno poznat pre svega kao crtač za Rick & Morty, Starks je tokom poslednjih nekoliko godina izgradio vrlo uspešnu karijeru radeći creator-owned stripove, pa je i sa tog aspekta jasno da je ulazak u zagrljaj sa DC-jem i preuzimanje rada na Peacemakeru moglo da se desi jedino pod njegovim uslovima. Utoliko, ako je Peacemaker Tries Hard! pretrpeo ikakvu uredničku cenzuru, to se ne vidi; ovo je strip u kome se kurac, što kažu, ne vadi iz usta a glavni junak je, razobličen kao dudebro karikatura čiji su superherojski ,,oridžin" i misija u životu – da obezbedi mir, ma kakvu žrtvu to zahtevalo – surovo ismevani. ,,Da li bi pojeo kofu govana da obezbediš mir?" pitaće glavnog junaka jedan lik a ovaj, uhvaćen u sofističku zamku, pokušava da sačuva malo ljudskog dostojanstva objašnjavajući da ne može da zamisli scenario u kome bi konzumiranje bilao kakvog obroka rezultiralo mirom, ali da bi, da, ako bi baš došlo do toga, bez razmišljanja pojeo kofu govana.



U Starksove uslove su, pored odustsva cenzure, verovatno spadali i zahtevi da mu se dodele kvalitetni saradnici pa crtež ovde radi britanski veteran Steve Pugh, čovek sa ogromnim pedigreom kako u 2000AD tako i u Marvel i DC stripovima, a kolorista je bio man-of-the-hour, Jordie Bellaire, dok je urnebesan letering radila Becca Carey. Ovo je all-star postava koju biste pozvali da vam radi nekakav ,,ozbiljan" DC-jev Black Label serijal u kome, recimo, Geoff Johns ili Josh Williamson polemišu sa kirbijevštinom i promišljaju status američkih superherojskih ikona kroz kompleksne multiverzalne zaplete.

Umesto toga Peacemaker Tries Hard! svog glavnog junaka, Peacemakera prikazuje kao apsolutnog luzera čija jednodimenzionalna ličnost i nikada sazreli karakter znače da niko ne želi da provodi vreme sa njim pa je pokušaj da organizuje žurku naredne Subote i na nju pozove svoje ,,prijatelje" iz Suicide Squad osuđena ne samo na propast nego i na ismevanje. Amanda Waller će ga koristiti kao tupo oružje onda kada joj to odgovara – konkretno, kada dobije informaciju o terorističkoj ćeliji u njegovoj blizini – ali neće ga tretirati kao ljudsko biće sa osećanjima i socijalnim potrebama.

Što je, naravno, sastavni deo stripova o super(anti)herojima kao što su Suicide Squad (čiji je Peacemaker bio član u najnovijoj inkarnaciji tima), ali Starksova ideja je da, naravno, pokaže koliko je apsurdno i zamisliti da postoje likovi, koji se nikada ,,ne gase" i koji su sve vreme na dužnosti, makar i prislino. Otud je njegov Peacemaker prikazan kao žrtva zlostavljanja u detinjstvu, jedna temeljito razorena persona koja nikada nije imala prilike da sazri jer je od mladosti uterivana u maskulini (i vrlo američki) stereotip baziran na tradicionalnim idejama o snazi i pobedničkom mentalitetu i koja je u svojim zrelim godinama svedena na hodajuće oružje, iako, iznenađujuće, ona ima emotivne potrebe i impulse iste kao i mi ostali.

U Marvelu bi najbliži lik ovome bio Deadpool, ali i on je tokom poslednjih godina ostvario takvu popularnost da bi ova vrsta tretmana koju Peacemaker dobija bila suviše okrutna i za njega. U ovom serijalu Peacemaker je gotovo doslovno imbecil, hodajući pančlajn viceva o muškarcima koji gutaju proteinske šejkove i lože se na oružje, čovek koji sve vreme priča o jebanju i rado ga koristi kao metaforu za nasilje u svojim akcijama protiv terorista i superzločinaca, ali koji, pokazuje se, čak i ne zna kako seks zaista funkcioniše. Starks ga onda stavlja na putanju koja će razotkriti emotivnu pustoš u kojoj Peacemaker živi, kreirati mu nov, neiskvaren emotivni angažman (vezan za psa, ne za ljudsko biće) i onda mu podariti neku vrstu narativa o iskupljenju i sazrevanu u kome mu asistiraju likovi čije je zlatno doba bilo u, pa, bukvalno Zlatnom dobu američkog superherojskog stripa, tokom Drugog svetskog rata.




Nije, naravno, važno da li znate likove koji se ovde pojavljuju – jedan je mozak u tegli, drugi multilingvalni gorila sa rotirajućim mitraljezom, treći je heroj Drugog svetskog rata koji, uh, trenira pčele da rade šta im se kaže itd. – Starks ih je pokupio iz raznih prašnjavih ćoškova DC univerzuma i svi su spakovani u seriju skečeva i gegova koji podsećaju na internet-humor sa početka ovog veka, uhvaćeni u frivolne dijaloge (na primer o tome da li je jedenje meda zapravo jedenje pčelinjih govana*), rasute pažnje koju može da privuče bilo šta što proleti kroz kadar, i ponašanja kao da svi imaju po trinaest godina i provode prvu noć u gradu bez roditeljskog nadzora.
*Peacemaker, koji vrlo gorljivo zastupa ovu tezu i kaže da druge ne osuđuje ali da on nema nameru da se hrani nečim što su pčele iskenjale, naravno, do kraja stripa sasvim zaboravlja na ovo i priča da mu je kombinacija meda i senfa kao priloga uz hamburger omiljena

Da se strip ne raspada po svim šavovima i da zapravo nudi frivolan ali koherentan narativ svedočanstvo je o Starksovom zanatskom kvalitetu. Čak i kada u kasnijim epizodama stvarno deluje kao da je pustio mašti na volju, pa u jednom od set pisova Peacemaker mora da se sukobi sa superzločincem kome supermoći daje kokain, ovo je zapravo spretno napisana scena a u kojoj se, vrlo čehovljevski, koristi nešto što smo videli na samom početku epizode i za šta smo mislili da je samo usputni geg, da bi se došlo do razrešenja.

Do kraja stripa Peacemaker, kako i očekujemo, nauči neke lekcije, osvoji deo svoje izgubljene humanosti i, čak, oseti šta to znači imati prijatelje, a što je sve standardna putanja za ovakve narative, no, Starksova energija, kreativnost da u blender ubaci veoma bizarne, ekscentrične likove, da većinu humora zasnuje na psovkama, seksualnim aluzijama i ismevanju mačo-mentaliteta, a da sve to zajedno strip ne učini ni previše tarantinovski raspričanim, niti da mu tempo pripovedanja pada zbog želje da se svaki čas bude smešan po svaku cenu – to se naprosto mora prepoznati i ceniti.

Kao što je i činjenica da su Pugh i Bellaire ovde zapeli iz sve snage da pokažu kako strip koji je 90% sprdnja i 10% kliše, može da izgleda veličanstveno. Peacemaker Tries Hard! svakako ima instance kada niste sigurni kojim redom idu paneli, ali ovo je deo plana da se glavni junak prikaže kao osoba rasute pažnje i ne ometa praćenje narativa ni na kakav značajan način. Sa druge strane, energija, superherojski glamur u čistim, lepim figurama, kvalitetnim pozadinama i snažnom, luksuznom koloru dodatno podcrtavaju apsurdnost narativa u kome likovi prave komične grimase i slepstik gegove gotovo na svakoj strani. Smeh je zagarantovan, ako ste, naravno, ljubitelj superheroja i ove osobene forme komedije. A ako jeste, Peacemaker Tries Hard! je u samom vrhu ovog ,,žanra" i sasvim se komforno smešta uz radove Marka Russella, donoseći sa sobom dobro napunjenu kofu govana na astal.

Nadam se, dakle, da će Starks imati još neku ovakvu šansu u skorije vreme a do tada, izvolite do Amazona da kupite Peacemaker Tries Hard!

Poslednjih nekoliko puta što sam pisao o Garthu Ennisu bio je to tekstualni ekvivalent škrgutanja zubima i udaranja dlanom po čelu u činu frustracije i čuđenja da je jedan ONAKAV scenarista sebe redukovao na gunđanje o woke omladini i zaboravio da šokiranje čitaoca nije isto što i pružanje čitaocu legitimnog umetničkog sadržaja. No, jednu stvar Ennisu i dalje ne mogu da oduzmem: čovek voli i UME da piše ratne stripove. The Lion & The Eagle, kolekcija koju je pokojni ali ne i potpuno upokojeni Aftershock Comics izdao Marta prošle godine – neka tri meseca nakon što je firma proglasila bankrot – sakuplja četiri epizode istoimenog serijala koji je izlazio tokom 2022. godine, u vreme kada je Ennis već uveliko radio za AWA, a gde je i jedan od partnera, je podsećanje na to koliko ovaj irski autor dobro radi klasičan ratni strip – možda i bolje nego iko drugi u ovom trenutku.



Uostalom, ratni strip, postavljen u ratove udaljene od današnjeg trenutka barem 7-8 decenija u prošlosti, danas nije tako popularan žanr u zapadnom stripu. Evropljani ga rade sporadično, a u Americi se time zapravo najviše bavi upravo sam Ennis – koji ima njihovo državljanstvo od 2016. godine – i zlatno doba ratnog stripa, britanskog – na kome je sam Ennis odrastao – a onda i onog koji je pravljen na drugim strip-scenama je definitivno nešto čega se sećamo samo mi matoriji, koji smo u raznim Zabavnicima, Denisima, Stripotekama i drugim strip-revijama čitali razne ratne stripove.

No, The Lion& The Eagle nije puki pokušaj rekonstrukcije onoga što je Ennis kao dete gutao na stranicama magazina koji su u imenima imali reči poput Battle ili Commando (ovaj potonji i dalje izlazi) već jedna zrela, moderna analiza jedne srazmerno malo poznate epizode vezane za period Drugog svetskog rata i, kroz tu analizu bavljenje za autora već uobičajenim osudama kolonijalizma i imperijalizma u paru sa divljenjem samim vojnicima koji u žaru borbe, u momentima kada je ljudska rasa, čini se, najdalje udaljena od svoje ljudskosti, imaju momente ogromnog herojstva. Kako je to i običaj kod Ennisa, heroji su oni vojnici koji rade nešto dobro za svoje drugove, za ljude oko sebe, koji su im najbliskiji na svetu kada oko njih fijuču meci i sve eksplodira, a oficiri, pogotovo oni najviši, koji predvode čitave armije su neosetljivi, distancirani imperijalisti za koje je upravljanje ljudskim životima samo jedna kompleksnija partija šaha.

Otud je i blago iznenađenje da je glavni junak The Lion & The Eagle zapravo potpukovnik u britanskoj armiji. Ennis je, u skladu sa pominjanim stripovima na kojima je odrastao, u svojim ratnim narativima mnogo skloniji da se bavi vojnicima nižeg čina, poručnicima, kapetanima, narednicima – ljudima koji su bliži tlu, za koje je realistično da će omirisati barut, gledati smrti u oči na bojištu i, ključno, biti tu kada ljudi iz njihovih jedinica budu padali pokošeni kuršumima, probodeni bajonetima ili, manje glamurozno ali statistički ništa manje verovatno, budu trunuli od gangrene, tresli se od groznice i srali krv do smrti. Ennisova ambicija je uvek da rat humanizuje pre nego što pokaže njegovu nehumanost, da nas zavede da likove u priči vidimo kao puna, zaokružena ljudska bića koja imaju nekakav intelektualni, duhovni i emotivni život što nije uvek bio vezan za vojsku i ratovanje, pre nego što ih ubaci u mašinu za mlevenje mesa.



The Lion & The Eagle svakako ima sve ove elemente, ali ih stavlja u priču koja odiše i jednim dokumentarističkim tonom, dajući čitaocu priču onako kako je iz udaljene tačke u posleratnoj budućnosti prepričava pomenuti potpukovnik Keith Crosby, čovek koji i sam za sebe priznaje da je premlad da bi imao ovaj čin a čime se i implicitno ukazuje kakav je odnos Britanske imperije bio ka delu sveta u kome je Crosby ratovao. Strip ima sve one mučne i uzbudljive scene akcije i uništenja, napete momente ratnog lukavstva i paničnih povlačenja po kiši sa ranjenicima koji se ne mogu ostaviti neprijatelju da ih zarobi jer OVAJ neprijatelj ne daje pet para za Ženevsku konvenciju, veličanstvene široke planove britanskih Spitfajera koji pucaju po japanskim Zeroima i obrnuto, ali on je u velikoj meri sastavljen od dugačkih dijaloških scena u kojima likovi, uz mnogo boje i karaktera u tim dijalozima, pokušavaju da sebi – i čitaocu – objasne neke stvari vezane za rat a koje razumnom biću ne bi trebalo da imaju nikakvog smisla.

Ono što se naziva Drugim svetskim ratom je u Evropi trajalo, u zavisnosti od toga u kojoj se državi nalazite, između četiri i šest godina, ali u istočnoj i jugoističnoj Aziji je počelo već u ranim tridesetim. Japanska nacionalistička opijenost se postepeno transformisala u fašizam a koji je razgoreo imperijalnu ambiciju što će Japan odvesti prvo u Kinu a onda i dalje po azijskom kontinentu, sa, kako se i u pogovoru ovog stripa procenjuje, možda i svih trideset miliona Kineza koje je japanska okupaciona sila ubila tokom godina provedenih na kineskoj teritoriji. The Lion & The Eagle veoma naglašava japansku hrabrost i odlučnost u ratu ali onda i daje mnogo detalja o japanskom tretmanu zarobljenika i civilnog stanovništva od koga se čoveku, čak i ako je već to ranije čuo, diže kosa na glavi. Ennis čitaoca ne štedi, spretno koristeći oficira jedne od kineskih nacionalističkih frakcija na početku i na kraju stripa da ukaže na to šta su Japanci radili u kontinentalnoj Aziji i time na neki način zapadnog čitaoca, koji će ovo čitati, podseti da je japanski fašizam u nekim elementima bio užasniji od bilo čega što se dešavalo u Evropi.

No, The Lion& The Eagle nema rasistički podtekst iako se često bavi rasom. Ennis, kao Irac iz Severne Irske, koristi Engleza kao protagonistu da suoči Britaniju sa sopstvenom kolonijalnom istorijom, pokrećući i nekoliko interesantnih diskusija među likovima o tome za čije interese britanska vojska ratuje u ovom delu sveta, kome ko duguje slobodu ili zaštitu, koji su rezultati britanskih strateških odluka po civilno stanovništvo koje njihova vojska, nominalno, štiti od japanske invazije. Glad u Bengalu koja je odnela tri miliona civilnih života, recimo, pominje se u stripu i Crosby će ovde sa žaljenjem konstatovati da je to bio rezultat odluke britanske komande da se prirodni resursi konfiskuju ili unište kako invaziona japanska vojska ne bi mogla da se snabdeva hranom lokalno, a da je ovo, eto, nažalost, imalo i posledicu po lokalno civilno stanovništvo, formalno, građane Britanske imperije.

Ennis je ovde ipak suptilan, suptilniji nego što je u svojim ,,drugim" stripovima posledjih godina i Crosby nije prikazan ni kao zao čovek ni kao svetac, već pre svega kao odgovoran karijerni vojnik koji razume šta je značaj lanca komandovanja i čak i kada ga taj lanac, jelte, ujede za dupe i ostavi nasukanog u džungli sa sve slabijom jedinicom kojom komanduje, on ne gubi ni samokontrolu niti empatiju za svoje ljude. Njemu kontrast čini Alistair, hirurg-oficir koji je u vojsku došao po sili zakona radije nego dobrovoljno i koji donosi deo ,,civilnog" svetonatora u rat. Keith i Alistair postaju dobri prijatelji uprkos vrlo različitim prirodama i njihovo prijateljstvo biva na velikim iskušenjima onako rat postaje sve teži i mučniji. ,,Ja svakog dana radim sa greškama koje si ti napravio" kaže Alistair Keithu pokazujući mu ranjene, unakažene vojnike za koje bi barem želeo da mogu da umru u krevetu na beloj posteljini, umesto na blatnjavim prostirkama u terenskoj bolnici...



Strip se bavi jednom ,,manje važnom" komponentom rata u Aziji, ne, naravno, po broju žrtava i količini prolivene krvi, koliko po strateškoj važnosti koja joj je u istorijskim analima pripisana. Britansko-američki napor da se zaustavi invazija Japana na Indiju je i u stripu prikazan kao suštinski dobar i koristan, uzevši u obzir kako se provela Kina pod japanskom okupacijom, ali Crosby i njegova vosjka su deo posebnih, specijalnih jedinica koje su jedrilicama i avionima prebačene IZA japanske vojske, u Burmu, odakle je trebalo da deluju sinhronizovano po pozadini neprijatelja, dok ga glavni deo američkih, kineskih i britanskih snaga napada frontalno, iz Indije. Problem nastaje sa pogibijom glavnokomandujućeg čiji zamenik onda ima neke druge ideje o tome kada i kako napasti pa tako Crosbyjeva jedinica počinje da se suočava sa sve proređenijim letovima aviona koji treba da im doturaju opremu i hranu ali i da pružaju podršku iz vazduha u sve češćim napadima japanske vojske...

Kombinacija veličanstvenih (i zgražavajućih, dakako) scena borbe i dugačkih dijaloga između borbi – zajedno sa Crosbyjevim memoarskim monolozima odozgo – funkcioniše dobro, sve dok, naravno, od ovof stripa ne tražite trilerski format i tempo. Zasnovana na dve knjige ispisane od strane učesnika ovog partikularnog dela rata, ovo je priča koja jako insistira na toj dokumentarističkoj noti i istorijskoj perspektivi, ali Ennis je suviše dobar scenarista da bi propustio da to spretno uveže sa vrlo ljudskim iskustvom učešća u nečem strašnom. Pomenute diskusije o (britanskoj) svrsi ratovanja u ovom delu sveta imaju veoma naglašen politički sloj – jedan od likova, na pitanje šta mu je i je li on komunista kad tako priča, odgovara da je bio, ali da su ga izbacili iz komunističke partije jer je imao preekstremne ideje i za nju – a tu je i dosta napora da se raščivija ekstremno komplikovana dimenzija kolonijalnog prisustva Britanaca u Indiji i Burmi, da se nađe pravi balans između nedvosmislene osude onog što su Britanci uradili sa ovim teritorijama (i toga da čak i školovan, empatičan lik kao što je Crosby zapravo smatra da su Indusi ipak i opipljivo profitirali od kolonijalnog statusa), a onda i prepoznavanja da i likovi indijskog i nepalskog porekla (čuvene Gurke, naravno) koji ratuju na britanskoj strani imaju svoje agende i sopstvene volje, ambicije i računice i da nisu, svedeni na postkolonijalnog ,,drugog" koji uvek mora misliti umom košnice i zauvek čuvati svoj status kolonijalne žrtve kao najdragoceniji element identiteta.

Ennis ovde ne pravi pogrešne korake i mada bi neki slabiji autor od njega bez sumnje učinio ili neuverljivim ili neprihvatljivim prikaz ljudi koji nemaju nikakav razlog da vole Britance ali se autentično odano bore na njihovij strani, pa i žrtvuju za njih, on ovde ponovo uspeva da uhvati tu energiju divljenja vojnicima koji, iako ratuju u besmislenom ratu čiji ishod na kraju uopšte neće zavisiti od njih, imaju činove herojstva što ih treba pamtiti. Svakako, to je jedno naglašeno ,,muško" herojstvo, sa svim jelte, toksičnim elementima kulta ratništva koji mi, sofisticirani moderni ljudi posmatramo sa mnogo rezervi ili ga otvoreno osuđujemo, ali Ennisu uspeva da nam ovo proda bez mnogo problema.

Svakako, od velike je pomoći i crtač, izvrsni i iskusni veteran Sudije Dreda, P.J. Holden, legendarni severnoirski autor koji ovde ima i odličnog Matta Millu na kolorima, pa Roba Steena na leteringu i The Lion & The Eagle dobija tačno onaj neophodni odnos dokumentarističkog tona sa intimnijim, ljudskijim pristupom likovima a koji onda čini scene akcije takvim krešendima i šokovima. Holden zapravo likove čini i izražajnijim nego što biste očekvali, sa neretko snažnim emocijama na licima, dok su mu scene borbe na granici vrlo kliničkog, vrlo visceralnog horora.

The Lion & The Eagle je prosto – dobar strip. On se bavi poznatim temama ali u jednom manje poznatom ratnom kontekstu i koristi ga na izvrstan način da pretrese te teme kolonijalizma, rasizma, imperijalizma i odnosa moćnih sa nemoćnima, ali i da još koji put, iskreno, pokaže da se divi heroizmu ma gde da se taj heroizam dešava. Veoma je to vredno čitanja, pa možete da se poslužite na Amazonu.

Možda je to samo znak moje poodmakle starosti, ali superherojski stripovi Toma Taylora mi baš prijaju. Video sam, naravno, dosta Gen-Z klinaca, pogotovo iz labavo definisane kvir-orbite koji mu ogorčeno zameraju da ništa ne kapira i da ne zna o čemu piše i mada ću se složiti da je Australijanac daleko od savršenog scenariste kome nemam da zamerim baš ni jedan detaljlčić, estetski ili ideološki,* rekao bih da se problem sa njim svodi uglavnom na to da je on dobronamerni saveznik a ne osoba ,,iz populacije" koja piše o proživljenim stvarima.
*mada u ideološkim zamerkama idem uglavnom dotle da kažem da je mogao spretnije da iznese teze i argumentacije sa kojima se uglavnom skroz slažem



I nije da je to sad nebitno, naravno, TREBA nam više glasova koji dolaze sa raznih strana i iz raznih društvenih grupa, superherojski strip ima potencijal da bude MNOGO više od medijuma koji amplifikuje beli, srednjeklasni, strejterski svetonazor već i time što su ga istorijski nezanemarljivo velike grupe marginalizovanih klinaca prepoznavale kao svoje utočište i inspiraciju. Međutim, za to su opet dobrim delom bili zaslužni beli, strejt autori iz srednje klase i na svakog Jima Owsleyja (čoveka koga danas znamo samo pod imenom Priest) ili Larryja Hamu, dolazile su mase autora kao što su Gerry Conway, Marv Wolfman, Len Wein, da ne pominjem samog Stana the Mana Leeja, sve beli mladi ljudi iz srednje klase, uzgojeni na kontrakulturalnim vrednostima i spremni, ne, ZAINTERESOVANI da u svojim stripovima prikažu druge perspektive, manjinska iskustva, ma koliko da su bili primorani da ih prepričavaju iz druge ruke i, da se ne lažemo, ponekad i pravili smešne greške iz neznanja. Ali dobronamerne greške na kojima su učili.

Taylora ja vidim kao naslednika ovog superherojskog mentaliteta, jednog implicitnog prepoznavanja da u svetovima gde ne važe normalni biološki niti fizički zakoni, nema ni obaveze da se ugađa reakcionarnim čitaocima koji se pozivaju na nekakve konzervativne ideje ili čak, trenutno važeće statistike i insistiraju da je to očenaš koji stripovi ne smeju da menjaju. Taylor je uostalom ONAJ scenarista koji je od Supermena napravio biseksualca, koji je istrpeo neverovatnu količinu napada i uvreda zbog toga a koga istovremeno kvir zajednica posmatra pod mikroskopom i skače mu za vrat onog sekunda kada se, recimo, Chucku Dixonu na tviteru obrati ljubaznim tonom da objasni nesporazum koji je kod starog scenariste prouzrokovao uznemirenje da su, jelte, tradicionalne porodične vrednosti ugrožene. Taylor će biti napadan i što dira u takve američke ikone kao što je Supermenova seksualna orijentacija, ali i što sa ,,bigotima" ne razgovara isključivo preko nišana, iako njegovi stripovi, valjda bi to trebalo da se vidi, izražavaju jednu nepoćudnu veru u dobrotu u ljudima i to da će ona uvek na kraju trijumfovati, da će ljubaznost i požrtvovanje i briga za svaki život uvek biti i vredniji i jači od grubih rešenja, parohijskih zatvaranja u granice nacija ili dehumanizacije drugih kako bismo se lakše protiv njih borili.

Titans: Beast World, nedavni DC-jev DOGAĐAJ o kome danas pišemo se gotovo doslovno bavi ovim stvarima (u jednoj sceni Nightwing eksplicitno kaže da nacionalizam i supermoći nisu dobra kombinacija i da Titani neće služiti američkoj vladi ma koliko to nerviralo Peacemakera). I odmah da kažem, on nije najbolji Taylorov krosover ali kako je ovo prvi put da Australijanac dobija mogućnost da radi velike događaje unutar kanonskog kontinuiteta, teško je ne biti i blago impresioniran kada se vidi šta je on sve ovde napravio.



No, ono glavno kod Taylora je netaknuto: Titans: Beast World je PRE SVEGA strip o ljudima koji jedni druge poštuju, vole, podržavaju i nikada neće napustiti. Superheroji su kod Taylora pre svega HEROJI, ne jer mogu da pesnicom pošalju intergalaktičkog zavojevača u drugu galaksiju (dobro, uz malu pomoć Boom Tube tehnologije) nego jer bez ostatka veruju jedni drugima i učiniće sve jedni za druge a onda i za celu ljudsku rasu. Ponekada je divno podsetiti se da superherojski strip može da bude TAKAV.

I Taylor celu svoju argumentaciju postavlja upravo na kontrastu ta dva pristupa rešavanju svetskih problema: sa jedne strane imamo aktivističku energiju i entuzijazam utemeljene u empatiji i želji da se kolektivu – u koji spada cela ljudska rasa – pomogne pa makar po cenu ličnih žrtava, i ma koliko da se grešaka napravi one će biti iz dobre namere a aktivisti će biti transparentni u vezi sa njima i priznati da su pojeli gomno kada je to neophodno; sa druge imamo SLUŽBU ušuškanu usred glomaznog državnog aparata koja insistira da najbolje radi kada niko ne zna za nju, koja koristi asasinacije i terorističke taktike kako bi, tvrdi ona, očuvala mir, red i poredak, pa makar i po cenu civilnih žrtava koje će biti javno ožaljene i smatrane herojima, koja lansira kampanje dezinformacije i spremna je na pakt sa (maltene doslovno) samim Đavolom kako bi stekla neposrednu kontrolu nad sistemom za koji smatra da je isuviše neefikasan kada zavisi od izborne volje građana.

Ljudi koji godinama insistiraju da ne vole kada je superherojski strip politizovan uglavnom ne shvataju da je on uvek bio politizovan i da samo to nisu primećivali jer se njegova politička ideacija poklapala sa njihovim ideološkim orijentacijama. Kada je Kapetan Amerika na naslovnioj strani svog prvog broja, još 1941. godine Hitlera nokautirao snažnim desnim krošeom, to je bio tako snažan politički iskaz kakav bi danas izazvao konvulzije na ,,ne želim politiku u superherojskim stripovima" strani čitalačkog spektra. Taylor se sa Titans: Beast World samo nadovezuje na jednu dugačku i neprekinutu tradiciju trudeći se da kroz medijum koji je sav u hiperboli sve vreme ponudi čak ni ne specijalno progresivističke već naprosto humanističke ideje. Možda je bolje imati aktiviste koji rade iz ubeđenja, tretiraju jedni druge ali i ostatak sveta kao porodicu i spremni su da uče na svojim greškama nego da umesto njih o svemu odlučuju kontraobaveštajne službe što prolazak kroz zakonsku proceduru i zvanične kanale smatraju uvredljivim otežavanjem njihovog posla o kome je ionako najbolje da niko ništa ne zna i da spava mirno.

Porodica je bila jedna od tema i Taylorovog Nightwinga, koji uskoro dolazi do svog kraja, a kada je prošle godine počeo da radi novi tekući serijal Titans, ovaj je motiv još prominentnije stavljen u prvi plan. Taylor je možda načelno bolji kada radi stripove usredsređene na jedan glavni lik (All-New Wolverine, Nightwing) ali on je svoje ime izgradio pre svega na ansambl-pričama kao što su bile Injustice i DCEASED (pa i pomalo skrajnuti a odlični Seven Secrets) i sa Titans se izrazito potrudio da ovo bude ansambl-strip u kome će postojati jasna empatska spona među likovima. On Titane piše ne samo kao superherojski tim iskusnih individualaca već, naprotiv, kao grupu mladih osoba koje su odrastale zajedno, koje još od tinejdž uzrasta pamte zajednička iskušenja, borbe, žrtve, gubitke i pobede i čiji je odnos mnogo manje poslovan, mnogo više ličan. Već prva scena prve epizode nam pokazuje Flasha, Wallyja Westa, najbržeg čoveka na svetu kako gine od metka – nečeg što njega načelno ne može da ubije jer je u većini zamislivih situacija brži od metka – i strip u nastavku vrlo dosledno insistira na tome da je briga članova Titana jednih za druge primarna motivacija u svemu što tim radi. Kako je posao tima, znate već, uletanje glavačke u sve opasnije i rizičnije situacije, ovde odmah postoji jasna emotivna tenzija.



Otud je i osnovni motiv od koga Titans: Beast World jedan duboko taylorovski momenat u kome jedan od članova tima – iz naslova je jasno da je u pitanju Beast Boy, momak sa kapacitetom transformisanja u različite životinjske vrste, uz očuvanje svih intelektualnih kapaciteta dvadesetineštogodišnjaka usijane glave i žovijalnog karaktera – mora da nadraste samog sebe, da kredibilno (u karakterološkom smislu ali i u smislu supermoći za koje znamo da ih ima) ode na naredni nivo i, možda i po cenu života napravi očajnički potez koji će spasti planetu Zemlju od nezamislivo strašne pretnje.

Nezamislivo strašne pretnje koje ugrožavaju planetu Zemlju se u DC-jevim stripovima pojavljuju na svakih par meseci (a neke od njih ugrožavaju i čtav univerzum, multiverzum ili omniverzum...), ali Taylor je stari lisac sposoban da vešto uplete jedan apstraktni, kosmički fenomen sa ličnim, relatabilnim dešavanjima. I da pride isporuči gomilu duhovitih momenata. Church of Blood, verska organizacija posvećena obožavanu demona Trigona je već dugo intimno vezana sa Titanima – velikim delom na ime činjenice da je demon Trigon otac, putem čina nasilja, njihove članice, moćne čarobnice Raven koja se godinama bori da se otme zlom legatu svog oca – a ovde je rebrendirana u Church of Eternity i tvrdi da je sada zanima da ljudskoj rasi pomogne da opstane u uslovima sve većeg zagađenja planete time što će kraudfandovati svemirski program koji će naći nove naseljive svetove. Novi vođa crkve deluje kao čovek na svom mestu koji priča razumne stvari ali već u prvoj epizodi samog Titans: Beast World – koji je odvojeni miniserijal od šest brojeva – vidimo da stvari kataklizmično polaze po zlu. Kataklizmično je ovde možda i eufemizam jer STVAR koja dolazi kroz Sunčev sistem da proždere Zemlju je maltene destilat čistog zla.

Kako to da baš Beast Boy biva onaj lik koji će istupiti iz vrste i reći da ima plan kako da se ekstinkcija ljudske rase spreči? I Betmen ima isto pitanje, a DC je, anticipirajući da će i čitaoci mrštiti nosiće i čela smarajući da ovaj lik naprosto nema kapacitet da se hrve sa kosmičkim pretnjama objavio i one-shot Titans: Beast World: Evolution, kolekciju nekoliko starih epizoda Teen Titans u kojima se naziru Beast Boyjeve neslućene moći.

No, naravno da nije najbitnije KAKO Beast Boy postaje jedina odbrana Zemlje od nezamislive pretnje – mada se Tylor i crtač Ivan Reis izuzetno zabavljaju prikazivanjem kako Garfield Logan od razrednog klovna postepeno postaje šampion čitave planete, prolazeći kroz stadijum kita jer je to jedina zemaljska životinja sa dovoljno velikim mozgom da on konceptualizuje ono što sledi – koliko je bitno šta se dešava POSLE.



I ono što se meni dopada kod Taylora je što u Titans: Beast World, bez obzira na svoju osnovnu nit zapleta u kojoj imamo ne jedno već dva stvorenja veličine kontinenta koja pokušavaju da svojim sporama ljudsku rasu pretvore u bezumne robove, glavna tenzija priče pre svega prebiva u tome kako se pristupa rešavanju ovih problema. Usred globalnog napada na ljudsku rasu, sa gradovima koji nestaju u vatri i velikim ljudskim žrtvama, superheroji čine sve da spasu živote, uključujući živote ljudi koji ne kontrolišu svoju volju, dok služba, predvođena Amandom Waller, naravno, kalkuliše kako da stvari reši uz prihvatljive civilne žrtve, ali tako da na kraju ispadne da su za sve krivi superheroji a da je samo oštra, bolna ali neophodna reakcija državnog aparata i njegove skrivene, jelte, oštrice, spasla ono što je na kraju bilo spaseno.

Taylor ovde ne radi na svojim najsuptilnijim podešavanjima, ali ovo je svakako spretno izveden narativ u kome se tačka na kojoj stvarna moć prelazi iz ruku izabranih predstavnika građana u ruke ubilačkih birokrata iz senke prikazuje jasno i uverljivo. Štaviše, čak je i način na koji će Titani, prevashodno Nightwing na kraju rešiti stvar – razgovorom! – predstavljen uverljivo, makar u okvirima superherojskog stripa gde možete da poverujete da moć običnih ljudi, makar ono nosili gizdave kostime, stoji u tome da političare mogu da suoče sa STVARNOŠĆU koja prevazilazi protokole i propise i da će ovi tu stvarnost prepoznati i na kraju joj se prilagoditi. Da se primetiti da Taylor ovde prikazuje da obe strane, i ,,naša" i ,,njihova" rade izvan zakona, osim što je ,,naša" emanacija narodne volje, ali ne nužno usmerena na osvajanje moći koliko na gašenje požara, uz sve javne odgovornosti koje ovo podrazumeva dok je ,,njihova" proizvod generacija stratega i karijernih političara i usmerena je upravo  na uzimanje moći, ali iza kulisa, tako da odgovornost nikada ne bude ni pomenuta.

Ko čita superherojski strip da bi video kul tuče i lepe ljude u dobrim kostimima kako ispaljuju šmekerske onelinere usred borbe, pa, taj će se sa Titans: Beast World sasvim lepo provesti. Uprkos tome što sam skoro dve hiljade reči napisao objašnjavajući da je ovo pre svega politički strip koji stavlja građane (udružene u aktivističke kolektive) naspram autoritarnog birokratskog oruđa iz senke, on je, nimalo ne sumnjajte, istovremeno i akcioni spektakl. I Taylor ovo apsolutno ume da piše a pritom ima i neke od najboljih saradnika u poslu. Još od prvih Taylorovih radova za Marvel primetio sam da Australijanac akcione scene radi vrlo ,,režiserski", pazeći kako akcija koju vidimo na jednom panelu vodi u sledeći panel i tako dalje. Veoma veliki broj krosovera i DOGAĐAJA koje danas čitamo sastoji se od scena sa desetinama superheroja koji se bore ali koje nemaju pripovednu vrednost veću od toga da ste ispisali liniju teksta ,,oni su se onda borili". To je, često, naprosto priroda priče koja, zapletena u grandiozne koncepte multiverzuma, vremeplovlja ili nečeg trećeg, nema dovoljno prostora da akciju ovaploti kao išta više od površnog spektakla, statičnih slika koje treba da sugerišu dinamičnu, grandioznu akciju.



Titans: Beast World nije takav, ovo je strip u kome akcione scene imaju jasan, energičan tok, a prelazi između likova, lokaliteta, set pisova su logični i čitaoca vode sigurnim tokom praćenja jedne složene globalne priče. Taylor se svakako istesao radeći barokne krosovere poput pomenutih Injustice ili DCEASED ali Titans: Beast World je manji po obimu ali manji i po konceptu, još usredsređeniji na lične relacije između likova i mada on nema grandioznost DCEASED ili radikalnost Injustice, on ima vrlo jako, vrlo humano srce koje kuca u središtu narativa. Ovo je još jedan strip u kome Nightwing gubi svog oca, Betmena, ali ovo nije DCEASED i Taylor nalazi način da odnos između dva heroja pogleda iz nove perspektive a njihovu ,,porodičnost" prikaže kao nešto najprirodnije, do mere da se čitalac pomalo šokira kada shvati koliko Betmen VOLI Nightwinga.

Drugde, naravno, likovi poput Raven i Beast Boya dobijaju ekonomično ali solidno urađene emotivne lukove, svako sa novim prevazilaženjem neke svoje stare traume, a čak i Starfire u jednom momentu ima upečatljiv momenat u kome asertivno kaže da nikada nikome više neće biti robinja i ovo je istovremeno i moderni grrrl power akcenat ali i legitimno građenje na istoriji lika kome ni decenijski fanovi neće imati šta da zamere.

Taylor vrlo prirodnim čini to da, iako su muški likovi poput Nightwinga, Beast Boya i Cyborga u svojim ,,pirirodnim" rolama heroja i predvodnika, ženski likovi – Raven, Starfire, Donna Troy – imaju potpuno ravnopravan tretman, opet svaka sa prevazilaženjem nekih svojih limita ili trauma i mada u stvarnom svetu imamo još da radimo dok ne postignemo stvarnu rodnu ravnopravnost, superherojski strip je ovim definitivno otišao korak dalje.



Za Ivana Reisa ovo je poslednji rad za DC pre odlaska da se bavi pravljenjem creator-owned stripova unutar kolektiva Ghost Machine i, štaviše, Brazilac nije nacrtao ni sve epizode ovog miniserijala. Ali nema sumnje da je otišao uz, jelte, proverbijalni TRIJESAK. Reisov glamurozni, realistični stil – za koji je Geoff Johns svojevremeno vrlo ispravno primetio da je neka vrsta nastavka Alana Davisa i Neala Adamsa drugim sredstvima – je savršen za priču koja treba da ima i gravitas i akciju i humor, i likove koji izgledaju dobro kad se biju, ali i da nam budu simpatični kada se zezaju, a onda i strahovite vanzemaljske pretnje koje vas tako štrecnu kada ih vidite na tabli da poželite da strip spustite na zemlju i zgazite ga nogom za svaki slučaj.

Reisa je tuširao Danny Miki, kolorisao Brad Anderson a ostali crtači i koloristi na serijalu su fenomenalni Lucas Meyer i Romulo Fajardo Junior, Eduardo Pansica (i tušer Julio Ferreira) a letering je, stručno i efikasno radio Wes Abbott. Titans: Beast World dakle izgleda SKUPO i luksuzn ali Titans: Beast World samo na porvšini izgleda kao bilo koji drugi DC-jev krosover. On je, svakako, glamurozan i dinamičan kao i slični radovi drugih autora, ali je pripovedan efikasnije, tematski je fokusiraniji i ne upušta se u beskonačne polemike sa starim stripovima – ili, što je statistički češće, u puko citiranje starih stripova – računajući da je važno da kaže nešto svoje i nešto novo, oslonjeno na nešto staro kome je već izrazio poštovanje.

Ovo, u mom ličnom rangiranju ne može da dođe ispred DCEASED po dubini i kompleksosti tema ali i po fokusu na likove, ali opet, DCEASED je bio značajno duža saga pripovedana tokom više godina, a Titans: Beast World je, dodatno sputavajuće, smešten posred glavnog kontinuiteta DC-jevih stripova. S obzirom na sve te okolnosti, ovo je jedan osvežavajuće fokusiran, sigurno vođen krosover u kome nema gubljenja u meditiranju o samom mediju, ali i u kome ne morate znati detalje decenijskih istorija likova i njihovih odnosa da biste mogli da se kredibilno investirate u emotvni sloj priče. Svakako, pomaže ako znate ko su Beast Boy ili Raven, ko je Trigon, ko su Tempest i Starfire ali Titans: Beast World sadrži dovoljno informacija da niko u njemu neće biti izgubljen niti se osećati kao da čita ensiklopedijske odrednice.

Iako ne verujem da će sa Titans Taylor dosegnuti najviše vrhove kvaliteta koje je prikazao sa Nightwingom, za sada je ovaj serijal pitak i ugodan a sam Titans: Beast World je vrlo dobar krosover koji bih preporučio za čitanje svakome ko makar malo voli superherojštinu. Ne znam kada će kolekcija tačno izaći pa zato evo linka na Amazonovu stranicu sa svim epizodama,  uključujući satelitske epizode o kojima nisam pisao, a koje mogu biti zanimljive ljudima sa jačim interesovanjem za DC. Prijatno.

Sa dosta zakašnjenja, a koje je valjda indikator moje sumnjičavosti prema novim Marvelovim likovima koji treba da se dopadnu mladoj publici, pročitao sam kolekciju Bloodline: Daughter of Blade izašlu još prošlog Septembra. U ovom je paketu čitav petodelni miniserijal koji je izlazio negde od početka pa do sredine prošle godine, plus prvo pojavljivanje titularne junakinje u Avengers/ X-Men stripu koji je izašao za Free Comic Book Day 2022. godine PLUS kratki strip sa pojavljivanjem iste te, jelte, titularne junakinje u antologiji Crypt of Shadows koju je Marvel izbacio o prošlom Helouvinu. Ovo je, dakle, zaokružen, fin paketić sa svim do sada izašlim stripovima o ćerki najpoznatijeg Marvelovog lovca na vampire i za slučaj da ste celog života  sebi govorili da je Blejd u redu ali da bi strip o Gen-Z tinejdžerki koja borbu sa vampirima treba da pomiri sa srednjoškolskim obavezama i da nekako ne naljuti opasnu samohranu majku s kojom odrasta bio ONO PRAVO, pa, imam dobre vesti. Pogotovo što su ovo sve radile iste autorke, dakle, ista scenaristkinja i ista crtačica i ako ništa drugo, za Bloodline može da se kaže da je za sada ovo lik sa relativno jasnom postavkom, senzibilitetom i ansamblom, nekakvim usmerenjem i vizijom, a ne tek puki gest popunjavanja kvote ,,raznolikosti" u nekom Marvelovom Excel sheetu...


Te autorke su, redom, Danny Lore i Karen S. Darboe i , uh, dobro, obe su crne queer žene, tako da je Bloodline definitivno u nekom smislu poslužio da Marvel može da se okrene prema svojim kritičarima i trijumfalno kaže: ,,Evo, upošljavamo autorke iz manjinskih grupa i dajemo im kreativnu slobodu!!!!!!!! PA ŠTA BISTE SAD JOŠ HTELI!"

Marvel će onda odjuriti u drugu prostoriju, mlatarajući nekontrolisano rukama, dok mu vikleri ispadaju iz kose a donji deo trenerke spada sve niže sa svakim korakom, a ja ovde želim da kažem da, ma koliko da je činjenica da se sve ovo i može tumačiti kao popunjavanje diversity kvote, opet nekakav dobitak za, jelte, čovečantvo postoji. Ne zato što je ovo mnogo dobar strip – nije – niti zato što su sad Loreova i Darboeova ispričale priču toliko unikatnog glasa, tematike, senzibiliteta i boje da će ovo pokrenuti kaskadnu promenu u čitavoj superherojskoj industriji i koliko sutra-prekosutra a najdalje za pet godna ćemo imati autentičnu globalnu demokratiju, mir u svetu i pangalaktičko zdravstveno osiguranje najvišeg zamislivog standarda – mislim, neće se to sve BAŠ tako desiti – ali čovečanstvo ipak nesumnjivo profitira od toga što mejnstrim superherojski strip, makar pod pritiskom tvitera, internalizovane bele krivice ili neke treće nečiste (ili, što da ne, čiste) sile izlazi iz svoje zone komfora i isprobava nove stvari.

Dozvolite da podsetim da sam u nekom ne toliko davnom logorejičnom ispadu lamentirao kako su Marvelovi (i DC-jevi) gestovi u smeru nalaženja ,,manjinskih" autora* često umeli da odu u smeru nuđenja lukrativnih poslova poznatim književnim ili publicističkim imenima (Jemisinova, Coates) a koji su onda, onako bez iskustva sa medijumom, morali da prilagode svoj izraz stripu, ponekada i malo na silu.
*a ovde pričamo prevashodno  o scenaristima – crtači, tušeri, koloristi itd. iz manjinskih grupa su mnogo više zastupljeni u superherojskom stripu ali se ne tretiraju kao stvarni ,,autori" već kao najamna radna snaga, sa, jelte, adektavnim odnosom prema tome kako se ta radna snaga plaća



Da ne nude zabune, nisu to bili loši stripovi ali ovde je primedba prevashodno to da veliki korporativni strip-izdavač nije zaista pružio ruku ,,zajednici" koja uz njihove stripove odrasta, sazreva, teše svoj ukus i interesovanja, a onda pravi fan fiction, uči da crta, publikuje svoje radove na internetu i nada se da će jednom imati priliku da stavi ruke na zvanično licencirani properti i donese superherojskom stripu nekakav dah svežine i nove perspektive. Hoću reći, dobro je imati N.K. Jemisin u stripovima, ali UZ NJU treba da imamo i klince koji ZAISTA vole, poznaju i žive superherojski strip a pritom su crni, queer, ili nešto treće, jer onda superherojski strip ispunjava, pored literarne i svoju socijalnu funkciju koja nije ni malo zanemarljiva (pogotovo jer će mnogi ovde zajedljivo primetiti da mu literarnost ionako nije jača strana).

Ako smo se tu složili, da kažemo i da je Danny Lore poznatija od ove dve autorke. U pitanju je crna, ne-binarna osoba (o kojoj pišem u ženskom rodu samo jer mi je tako lakše) iz Njujorka a koja je već radila i za druge izdavače, uključujući Vault (naravno), DC ali i Dynamite (i to James Bond od svih stvari) i sarađivala sa Vitom Ayalom a koja je jedan od Marvelovih najsvetlijih ,,Diversity Hire" primera. Loreova je prevashodno prozna autorka ali pisanje stripova joj očigledno ide.

Karen S. Darboe je, pak, odrasla u Evropi (Italiji, gde i dalje živi), tesala svoj rani strip-ukus na mangama (Detective Conan, pre svega), posle studirala klasičnu umetnost (slikanje i vajarstvo) i kaže da su joj Milo manara i Gustav Klimt najveće umetničke inspiracije. Jako! U strip industriji je prvo radila naslovne strane, uključujući za Black Mask, Marvel, BOOM! i Skybound (pored drugih, manjih izdavača) a nakon kratkog stripa u BOOM!-ovoj antologiji Noir is the New Black, kontaktirao ju je Marvel i dok dlanom o dlan, Darboeova je postala polovina kreativnog dvojca koji je lansirao Bloodline u svet. Ovde vredi i istaći da je Marvel legitimno učio na svojim greškama – ako greškom možete smatrati to da su pre nekoliko godina planirali serijal Blade the Hunter, u kome tinejdžerka Fallon Grey otkriva da joj je Blade otac a koji je, taj serijal, otkazan kada se narod malko pobunio što strip sa dva crna glavna lika rade dva bela autora.

Nije, naravno, da beli autori to ne mogu, ali jeste zgodno ako možete da posao date i nekome iz ZAJEDNICE, jelte, pa će taj neko, ako se dobro pokaže, kasnije raditi i druge stripove i neće biti do kraja života samo neko za popunjavanje kvote...

Elem. Kako sam već negde gore pomenuo, Bloodline za sada nije neki fantastičan strip. Ali nije ni loš. Kao star i ogorčen čovek, mogu da nađem dosta razložnih zamerki i na zaplet i na strukturu pripovedanja i na crtež, ali sa druge strane, treba primetiti i da je ovo superherojski strip i da je kod ovakvih radova često možda važnije da li taj strip ima energiju i karakter nego da li su same priče nužno odmah savršene. Bloodline spada u kategoriju omladinskih superherojskih stripova i kao takav on se valja posmatrati unutar tradicije koja u Marvelu obuhvata takve stvari kao što su rani Spider-man, Wolfmanov Nova, ali i ovovekovni klasici poput Runaways i Ms. Marvel.



Naravno, Bloodline ima tu distinkciju da je ovo istovremeno i ,,vampirski" strip i da je protagonistkinja, Brielle htela-ne htela uvezana u ikonografiju ali i galeriju likova koji su povezani sa njenim ocem, Bladeom, Marvelovim slavnim crnim lovcem na vampire, tako da strip svakako ima svoju perspektivu i karakter.

Blade, naravno, do nedavno nije imao ćerku. U stripovima koji su se njime bavili sedamdesetih godina prošlog veka (u magazinu Tomb of Dracula kojim je Marvel utemeljio svoju horor-liniju, lomeći okove CCA  cenzure) on je uz sebe imao snažnu crnu ženu, Safron Caulder i mada je ona kasnije nestala iz stripova, bez ikakve primisli o tome da se igde natukne da je možda, jelte, gospođa  sa Bladeom imala nezaštićeni seks i, eto, zanijela, Bloodline: Daughter of Blade se bazira na pretpostavci da se sve to ne samo desilo nego da je Blade istovremeno i sasvim svestan da ima ćerku ali da zbog neobjašnjenih ali potpuno razumljivih razloga ne živi sa majkom svog deteta i svojim detetom.

Ovde vredi primetiti da je ovakav retkon prilično radikalan i da ne viđamo baš tako često da superheroji iz te neke premijer lige (Blade je, da se razumemo, sada praktično redovan član Avengersa) odjednom imaju potomstvo i da to potomstvo odmah ima svoj strip. Peter Parker, Spider-man, je pre nekoliko godina, u serijalu koji je pisao Chip Zdarsky otkrio da ima sestru ali ona je postojala samo u stripovima koje je pisao sam Zdarsky i nikada nije zaživela kao ,,svoj" lik. Što čini Bloodline prilično retkim primerom – pogotovo što za razliku od recimo Skaara, Hulkovog sina, ona nije prvo zaživela u očevom serijalu već je odmah dobila sopstveni strip.

Elem, već dve i po strane ne odgovaram na pitanje koje je sigurno svakome na usnama: da li je Bloodline: Daughter of Blade samo Buffy the Vampire Killer sa afroameričkim likovima? Pa da kažemo da donekle i jeste. Samo naravno, podešen na senzibilitete generacije Z i sa gostovanjem samog Bladea koje dosta osvežava narativ.

Generalno, Brielle je u ovom serijalu tinejdžerka koja počinje da shvata da nije kao, jelte, druga deca, a što može biti i sasvim okej metafora za postepeno kvir-osvešćivanje u poznijem pubertetu. Naravno, superherojsko-vampirsko okruženje diktira da se ovde stvari moraju odvijati dinamično i energično pa Brielle posle šoka što ga iskusi kada shvati da vampiri zapravo postoje i da nisu samo izmišljotina autora neo-gotskih ljubića, u tri-četiri koraka mora da apgrejduje svoje borilačke kapacitete i, da do kraja stripa, kroz team-up sa sopstvenim ćaletom porazi jednu zajebanu vampirsku monstrumčinu koja se namerila da, znate već, eksploatiše slabe i tako stekne moć u svetu koji je već ionako pun eksploatacije, bola i muke.



Naravno, ono zanimljivo kod Brielle je da ona mora da pomiri svoj normalni školski život sa supernaturalnim noćnim avanturama u koje upada i ovde se mora istaći da je lik njene majke, Safron Caulder i njen odnos prema ćerkinom ekstrakurikularnom radu ali i prema njenim školskim obavezama osvežavajuće moderan. Safron nije ni ,,tiger mom" koja će svoju ćerku neograničeno štititi od kritika školskog osoblja – naprotiv, Brielle biva kažnjavana zabranom izlaska iz kuće kada keva odluči da se granica nepoćudnosti previše pregazila – ali ni neko ko će dati da joj ćerka bude na meti posebnih mera u školi samo zato što nastavnici i psiholozi, navikli da su crna deca ,,problematična", i njeno dete posmatraju pod neugodnim mikroskopom.

Brielle ima i mali ansambl školskih drugara (ženskih i kvir-kodiranih mada je kvir dimenzija ovog stripa ipak u pozadini) ali glavni zaplet tiče se nove učenice koja je, ispostavlja se, mnogo više od štreberke i šlihtare i između koje i Brielle se razvija jedan komplikovan odnos što traje i u školi ali onda i noću, na nesigurnim uličicama i gradilištima Atlante gde vampiri vrebaju običan svet ali lovci na vampire vrebaju, jelte, vampire.

Brielle je za sada okej lik. Nije ni iritantna ali ni sad nešto NAROČITO zanimljiva i Loreova prolazi kroz standardni set pokreta kad pišete tinejdž protagoniste koji moraju da shvate da nisu kao drugi, da neće voditi normalan život i da će im postojanje biti obeleženo borbom i mukom. Opet, ovo je gen-Z strip, pa Brielle nikada nije zaista sama, kako su to bili superheroji pre nekoliko decenija, i ima dobre prijatelje koji joj pomažu, a onda i oca i majku koji su dobri, razrađeni likovi i oni strip zapravo čine bogatijim i ugodnijim za čitanje.

Sama priča je dosta generička, ali veća zamerka je da Loreova kao da nije sigurna šta tačno hoće sa kojim likom pa sama Brielle na momente kao da zaboravlja šta joj se dešavalo u prethodnim epizodama a njena glavna rivalka tek ima problem sa konzistencijom motivacije, uzevši u obzir da vrlo eksplicitno MRZI vampire i trenira ko nenormalna da ih sve istrebi a da istovremeno uspeva da ne primeti da radi za vrlo monstruoznog vampira...

Ni dijalozi neće biti po svačijem ukusu, ali meni nisu previše smetali, no, moram da priznam da je strip najviše ,,radio" ne u akcionim scenama ili momentima najveće drame već najpre u dobro postavljenoj dinamici Brielleine čudne, nestabilne porodice. Ako bude nastavaka ovog stripa, voleo bih da se Loreova (koja sada piše serijal Dracula za Marvel) još više pozabavi likovima Safron i samog Bladea i njihovim odnosom sa ćerkom jer je ovde ovaj strip najjači.

Darboeova je, pak, jača u dizajnu nego u akciji i njeni likovi imaju karakter i izgledaju i lepo i ,,artistički" na jedan prijatan način, ali se u nekim od akcionih scena primećuje malo nejasnoća u propovedanju i u ,,režiji". Nije mi smetao crtež koji se ovde vidi (pre bih rekao da je kolorist Chris Peter mogao da ide malo više ka svetlijim nijansama jer strip sav deluje zagasito sve vreme), ali oseća se da crtačica tek pravi prve korake u superherojskom stripu.

Dakle, Bloodline: Daughter of Blade je za sada više interesantan predlog nego nekakvo za čitanje obavezno štivo. Ali ako volite Bladea ili su vam na srcu autori iz manjinskih zajednica, on od mene dobija tople preporuke. Nadam se da će ovaj tim dobiti još šansi da radi sa likom jer se potencijal vidi ali fer je reći da je za sada ovo osrednji rad koji obećava ali još uvek ne isporučuje sve što može. Amazon kolekciju prodaje ovde.

The Site (ili u Francuskom originalu Le Chantier) bi na našem jeziku bilo ,,gradilište" a ovo je i naslov stripa koji se bavi jednom od naizgled najbanalnijih stvari u modernom svetu: građenjem zgrade. Ovaj album, izašao prvo 2018. pa onda u novom izdanju za Dargaud početkom ove godine i publikovan zatim na Engleskom jeziku kroz inicijativu Europe Comics, pokriva čitav proces ,,proizvodnje" stambenog objekta, od pregleda placa i prvih skica na papiru, preko projektovanja, diskusija sa budućim stanarima, unajmljivanja radnika, opreme i podizvođača, do predavanja kuće vlasnicima na samom kraju. Ako ste arhitekta, sada već verovatno klimate glavom a možda se i lagano znojite od napetosti, svesni koliko je ovaj proces prepun nepoznanica, stresa, iznenađenja i preokreta. Ako ste normalna osoba, pitate se zašto bi ZABOGA iko čitao strip o jednoj od najobičnijih profesija na planeti u kojoj se drama svakako može pronaći u probijanju rokova i budžeta ali možda ne na način koji dolikuje žanrovskom stripu.



No, scenarista ovog stripa, Fabien Grolleau, je čovek iz branše i zna vrlo dobro o čemu govori. U prvom izdanju ovog strip albuma on je napisao predgovor u kome pojašnjava kako je njegov životni put vodio ka kreiranju Le Chantier. Naime, Grolleau veli da u školi nije imao pojma čime želi da se bavi u životu ali da bi mrzovoljno odgovorio ,,nešto u vezi sa crtanjem" kada bi ga neizbežno to pitali. SADA je svestan da je već tada znao da se to prevashodno odnosilo na stripove ali kako ,,crtač stripova" čak ni u Francuskoj osamdesetih godina nije delovalo kao poželjno zanimanje za nekoga ko teži socijalnoj i finansijskoj stabilnosti, Grolleau je završio na arhitektonskom fakultetu i šest godina kasnije izašao s njega sa diplomom u džepu. ,,Skoro pa slučajno", veli. No, nakon što je napravio nekoliko kuća i pobliže se upoznao sa time kako funkcioniše ova branša, koliko u njoj ima muke, napora, stresa, na kraju dana nezahvalnog kuluka koji ga ne ispunjava duhovno na način o kome je sanjao kao klinac, Grolleau je samom sebi rekao da je dosta laganja i da je krajnje vreme da se usredsredi na svoju stvarnu pasiju – stripove. Arhitektura mu danas, kaže, izaziva i blago nostalgiče emocije, ali njih brzo smeni olakšanje kada se seti svih muka sa raznim pravnim službama, zahtevnim i nerazumnim klijentima, osiguranjem, problemima koji na papiru nisu bili previđeni ali su se odjednom pojavili kada se otvorilo gradilište... Jedno je sigurno, Le Chantier je napisan od strane čoveka koji je iz prve ruke iskusio i uzbuđenja i frustracije, i muke i lepote arhitektonskog posla i ovde dobijamo THE REAL DEAL. Romansiran, svakako, ali zapravo nimalo umiven.

Grolleauov saradnik ovde je Belgijanac Clément C. Fabre koji je nacrtao i kolorisao ovaj album. Fabre je i sam neka vrsta izbeglice koju je strip-industrija rado prihvatila, sa sedmogodišnjom karijerom rada na filmu a koju je onda na sopstvenu inicijativu napustio prvo radeći onlajn stripove (to u vreme dok su blogovi još bili validan medijum za sticanje publike) a onda, od 2012. i profesionalno crtajući za stvarne izdavače. Kao i mnoge druge kolege, Fabre je povremeno i scenarista, pogotovo kada radi knjige za decu a do sada je sarađivao sa različitim scenaristima i izdavačima (Delcourt, Vide Cocagne, Robison, Marabulle).

Le Chantier je jedna nimalo prikrivena oda arhitektonskoj profesiji, uz puno prepoznavanje – i demonstriranje – činjenice da se radi o jednoj od retkih profesija na planeti koje u sebi treba da spoje umetničko i inženjersko, da budu i pragmatične jer se odnose na ljudsku svakodevnicu ali i estetske, apstraktne, namerno simbolične jer ljudska svakodnevnice ne treba i, uostalom ne može, da se svede na prostu materijalnu ravan. Svako od poglavlja ovog malog grafičkog romana počinje citatom nekog od poznatih arhitekti iz naše novije istorije, i oni na neki način sažimaju i ideje na kojima strip počiva, od toga da ,,ako želite lak život ne treba da budete arhitekta", preko toga da je ,,gradilište metafizička i poetska spona do onoga što zgrada može da bude", do toga da ,,arhitekta mora da izabere da li će biti megaloman ili psihopata" ali i toga da je ,,esencijalno da ljude žive u prostoru a ne između četiri zida" i da je ,,cilj arhitekture da stvori raj za ljude."



Drugim rečima, ovaj strip pokušava da nam na primeru jednog projekta prikaže čitavu složenu prirodu ovog poziva (neki bi rekli i njegovo prokletstvo), uključujući njegove metafizičke elemente ali i njegove najbanalnije, najprizemnije frustracije, sa podizvođačima koji gledaju da vas zavrnu kako znaju i umeju ali i klijentima koji su ćudljivi, iracionalni, a svakako ne dovoljno puni razumevanja za to što pokušavate da uradite. Naime da im dizajnirate životni prostor u kome će živeti u osećaju blagostanja i dobrobiti, ali i da kreirate umetničko delo koje će sedeti u krajoliku kao smislena, oplemenjujuća ljudska intervencija na licu prirode.

Strip prati mladu arhitektkinju Floru del Sol koja je već na studijama zapala za oko direktoru uspešnog projektantskog biroa i koji joj je odmah ponudio posao iako je njoj delovalo da nije nimalo oduševljen njenim idejama o ekološkim materijalima i uklapanju novih objekata u postojeće prirodne strukture. Gospodin El Rodrigo je jedan energičan ali old school arhitekta koji smatra da je beton naprosto kraj ljudske potrage za građevinskim materijalima i pošto je on veoma bučan i ima običaj da drugima nameće svoje mišljenje, Flora više puta tokom stripa biva iznenađenja kada joj on ne samo dopusti da ima svoje mišljenje već je i podseti da je nije zaposlio da se u svemu slaže sa njim već da klijentima ponudi stvari koje će ih oplemeniti.

U scenama sa El Rodrigom strip i prilazi najbliže komediji, sa ,,bučnim" Fabreovim crtežom koji asocira na crtane filmove i specijalne efekte koje vidimo u njima. El Rodrigo je često predstavljen kao praktično mrlja jer se kreće prebrzo da bi oko moglo da ga prati a interna politika u birou, gde je Flora tek novajlija biva dobrano protresena kada ovaj njoj dodeli projekat pravljenja kuće za veoma bogati i uticajni bračni par koji u predgrađu Barselone, na placu punom starih borova želi da sagradi kuću koja će biti i ,,avangardna i u dodiru s prirodom", i ,,moderna ali i u sponi sa prošlošću ovog lokaliteta".

Florin prvi susret sa ovom porodicom je zapravo kroz incident sa njihovom decom koja se igraju na još uvek neizgrađenom placu i insistiraju da kuća bude napravljena na drvetu. Prvi obrisi nečeg što tek treba da bude bačeno na papir a kasnije i sagrađeno formiraju se upravo pod uticajem prizora koji Flora pred sobom vidi, sa starim borovima i oblicima kuće koji se uvijaju oko velikih stabala.



Naravno, to da supruga želi da se borovi poseku je prva prepreka koju treba zaobići i ovde dobijamo maštovitu i humorističku epizodu koju organizuje El Rodrigo kako bi klijente ubedio da veruju njegovoj arhitektkinji.

E, sad, druga strana poverenja je da supruga kreće da bombarduje Floru – sa kojom sada misli da se skroz kapira – idejama svakih pet minuta šaljući mejlove i poruke, onako kako njoj padaju na pamet. Za nju ova kuća nije samo mesto na kome će živeti već i statusni simbol da se pokaže drugim imućnim porodicama, a njeno amatersko interesovanje za arhitekturu i dizajn dosnosi, nagađate, više glavobolje nego pomoći mladoj liderki projekta.

Strip elegantno uspeva da spoji prikaz izrastanja projekta od ideje, preko crteža do nečeg opipljivog, sa iskušenjima na emotivnom i privatnom planu koje Flora proživljava. Za nju je ovaj projekat istovremeno i divan umetnički izazov i frustrirajuće resetovanje ideja svaki put kada ,,gazdarici" na pamet padne nešto novo. Još kada se familiji, nakon utemeljenja nacrta projekta iznese prva procena cene, pa oni kažu da je to njima malo skupo, teško je ne saosećati sa Florom. No, ona uzima slobodan vikend da napuni baterije a posle vikenda će valjda i klijenti biti razumniji...

Naravno, onda preostaje rvanje sa podizvođačima i žongliranje sa gomilom pitoresknih karaktera od kojih svaki vuče na svoju stranu, smatra da je baš njegov deo posla najvažniji, omalovažavajuće se odnosi prema drugima i, razume se, gleda da uštine i uštedi gde god može. Ovde su realnosti upravljanja projektom na kome ima toliko pokretnih delova i ljudi (i firmi) različitih agendi i interesovanja prikazane veoma dobro – uz neophodna humoristička preterivanja, dakako – do mere da se čitalac kada izađe na drugu stranu stripa zatiče sa novim respektom koji ima za arhitekte i legitimnom zapitanošću kako uopšte ijedna zgrada izdrži prvi nalet vetra ako se prave kroz ovako haotičan proces...

The Site je nacrtan energično, već rekoh i bučno na momente, sa karikiranim, ekspresivnim likovima i bojama koje jure po tabli i legitimna su refleksija stanja u kome se nalazi Flora – od zebnje i frustracije, preko ushićenja do pobedničke mirnoće – i moj jedini kritički ton će ovde biti upućen leteringu za izdanje na Engleskom koji tekst čini iznenađujuće teško čitljivim...

No, to je mala prepreka za preskočiti jer je u pitanju po svim drugim parametrima odličan ,,mali" ali supstancijalan slice of life komad stripa koji nam osvetljava arhitekturu sa unutrašnje strane i čini da malo bolje razumemo svet oko sebe. Nimalo beznačajno! Amazon ga prodaje ovde.

Kao osoba koja nikada nije pogledala ni jednu jedinu epizodu Velikog brata – čak ni u vreme kada je to smatrano inovativnim i stizalo posredstvom još uvek koliko-toliko ,,progresivne" televizije B92 – niti je na bilo koji način pratila Reality Show scenu u našim balkanskim okvirima i njene sve razuzdanije iteracije kroz Elite, Farme, Zadruge i druge ,,zatvor ali sa privilegijama" formate, primamljivost strip albuma Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV (odnosno, u originalu Éloge de la surface, dans les profondeurs de la téléréalité) za mene sastojala se uglavnom u tome da će mi ova fiktivna ali sa druge strane i publicistički intonirana strip-pripovest otkriti neke stvari koje ne znam. I, da ne bude zabune, trud ovde postoji, da se osvetle i psihološe i antropološke i sociološke dimenzije fenomena koji je svet zauzeo na juriš pre više od dve decenije i svi se zbog toga, nekako, osećamo lošije (uključujući same učesnike ovih programa), da se pruži i malo istorije pa i malo društvene kritike usmerene ka onima koji sami govore sve najgore o ovoj vrsti televizijskog formata a to ih nekako razotkriva kao licemere ili, još gore, diskriminatore. No, imam utisak da mi ovaj strip, sa svojih stodvadesetak strana nije rekao ništa suštinski novo, a što je manji problem, ali da me nije ni naterao da na čitavu problematiku rijaliti televizije gledam sa neke nove pozicije, promislim je iz druge pesrpektive. A to već jeste problem, bar za nas koji čitanje stripova shvatamo toliko ozbiljno da ćemo možda i nepromišljeno izgovoriti kako od njih očekujemo intelektualnu stimulaciju a onda će svi da nas pogledaju iznenađeno, zbunjeno, možda i malo zgađeno, kao da su upravo čuli čoveka kako priznaje da voli ponekad da pojede pseći izmet na koji je nasumično naišao šetajući parkom.



Praising the Surface izašao je originalno za Dargaud prošlog leta, na Francuskom jeziku, a na Engleski je stigao negde prošlog Oktobra posredstvom inicijative Europe Comics i rad je dve autorke kojima je ova tema bila veoma bliska srcu. Do mere da je za jednu od njih dve ovaj strip dobrim delom i autobiografska pripovest.

Mlađa od njih dve (rođena 1988.), Stella Lory je nacrtala i kolorisala čitav ovaj album, ali je bila i koscenaristkinja. Loryjeva je francusko-egipatskog porekla i originalno je studirala psihologiju, pa sociologiju ali je crtanje naravno na kraju prevagnulo kao njena prava strast. Zato je na kraju i diplomirala plastične umetnosti na Sorboni i od 2019. godine radi stripove profesionalno, sa prvim albumom koji se bavio pozadinom sveta mode, a onda i drugim koji se orijentisao na nove talente na sceni komedije. Loryjeva se opseda svakodnevnim, pa i trivijalnim i smatra da je ono vredno ,,kliničkog posmatranja", pa je time sasvim jasno zašto će njen treći album da bude usredsređen na fenomen rijaliti televizije.

S druge strane stola je Tilila Relmani, a čija je životna priča, kako rekosmo, u priličnoj meri utočena u scenario ovog stripa. Relmanijeva potiče iz porodice velike akademske reputacije a koju već godinama razočarava time što se kroz život u velikoj meri bavila popularnom kulturom i nisu je interesovale naučne i akademske titule. Po zanimanju je klinička psihološkinja i u svom poslu se uglavnom bavi porodičnom terapijom. No, sama kaže da proučavanje Frojda i Lakana nije ohladilo jenu strast prema popularnoj kulturi i da je bila i ostala pasionirani ljubitelj i pratilac rijaliti televizije. Otud i ovaj strip.

Glavna junakinja ovog stripa je Yasmina Makleoud, mlada psihološkinja i najmlađa od četvoro dece u porodici u kojoj svi imaju akademske titule i bave se naučnim radom. Otvaranje ovog stripa (nakon kratke fleš-forvard sekvence u kojoj vidimo da Yasmina stiže na set rijaliti programa Riviera koji se snima na Tajlandu sa gomilom evropskih učesnika koji uspevaju da risort u kome žive pretvore u svinjac svakog bogovetnog dana) prikazuje porodični ručak na kome se vidi da Yasminu, i pored sve ljubavi, smatraju svojevrsom crnom ovcom jer nikada nije napisala i objavila naučni rad i, mada ona smatra da je jednako pametna kao njene sestre i brat, očigledno je da se i sama oseća malo inferiorno.



Opsesija rijaliti televizijom pogotovo ne prolazi dobro kod roditelja koji su old school ljubitelji lepih umetnosti i odbijaju da čuju ikakve argumente koje Yasmina ima u odbranu rijaliti televizije kao izražajne forme, pa kada se ćerka sama prijavi da učestvuje u Rivijeri, ona ovo čini tajno.

Preokret u narativu nastaje kada Yasmina dobije posao ali ne kao učesnik ovog programa već kao jedan od scenarista, osoba koja će provesti više od četrdeset dana zatvorena u risortu sa učesnicima, producentima i ostalom ekipom, i, krijući se od kamera, stalno biti na setu, među učesnicima, kako bi iz njihovih interakcija i dijaloga, pa onda i kasnijih intervjua rađenih uveče sa svakim ponaosob, kreirala narative koji se onda mogu konstruisati u montaži.

Ovo je iznurujuć posao, čak i kada se ne bi radio u nečemu što je u suštini luksuzni zatvor i jedna od realnosti (hehe) rijaliti televizije je taj osećaj iznurenosti, pa i permanentnog sindroma sagorevanja u kome se pored učesnika nalazi i dobar deo ekipe, pogotovo kada se radi o ovakvim formatu gde se svi nalaze na mestu izolovanom od ostatka zajednice. Strip ovo korektno prikazuje, dajući nam da vidimo kako svakodnevnica koja se sastoji od konsekutivnih ,,zabava" i razbibriga može da bude istinski naporna za sve umešane.

Ne da je to neki nov uvid naravno. Autorke, pak, ulažu dosta energije da nam prikažu i korene rijaliti televizije, trudeći se da legitimizuju interesovanje za trivijalno, svakodnevno i banalno kroz kreiranje spona sa pop-artom i filozofijom Endija Vorhola. Implikacija da će i rijaliti televizija jednog dana biti prepoznata kao vredna uvršćivanja u umetničke postvake nije izgovorena, ali je tu, naravno.

Strip se takođe hvata i Lakana kao i njegovih psihoanalitičkih prethodnika, iznoseći na teren zaista tešku artiljeriju da bi ukazao na bihejvioralne koncepte koji čine rijaliti televiziju intuitivno primamljivom ponudom ljudskim bićima, ali vredi ovde primetiti da Praising the Surface samo u (kvazi)akademsku odoru zaodeva ono što već svi znaju i da ne pruža nekakvu specijalno produbljenu analizu. Da je trivijalno prijemčivo jer zahteva malo ulaganja energije a može da proizvede dovoljno endorfinskog odgovora danas zna doslovno svako ko je gledao kako roditelji detetu daju telefon da skroluje po tiktoku kako bi bilo mirno, a da su na mišiće kreirane drame u međuljudskim odnosima, čak i kada nisu sofisticirane, originalne, niti imaju nepredvidive preokrete dovoljne da im se ljudi iz dana u dan vraćaju su nas decenijama unazad naučile televizijske sapunice i telenovele.



Praising the Surface pravi trud da pokaže da učesnici rijaliti programa na neki (suštinski bitan) način jesu ,,performeri", odnosno da oni imaju personu za pred kamerom koja nije nužno ista kao njihova stvarna ličnost, i imam utisak da je ovo odgovor na potencijalnu kritiku da je rijaliti televizija maltene identična pornografiji ili prostituciji – ali opet, ovo bi bilo kao kada bi neko uzeo da vam objašnjava da glumci u pornografskim video radovima zapravo glume, dakle nešto što svi znaju već decenijama i nije nikakav revolucionaran niti nov uvid. Kroz odmotavanje zapleta ovog stripa, glavna junakinja se zbliži sa jednom od učesnica i prepoznaje u njoj dubine karaktera kakve se ne vide u samom programu, ali priznajem da ni u jednom trenutku nisam našao argumentaciju koja bi poduprla ideju da je zbog toga sama rijaliti televizija nekako sadržaj vredan konzumacije za nekog koga interesuju nutrine ljudske duše.

Jedan od motiva koji se u stripu interesantno postavlja je i taj da kada se učesnici programa dovoljno jako brendiraju (najčešće jer su pružili dovoljno interesantan performans da dolaze u konsekutivne sezone, ili da idu po različitim programima), oni postaju ,,stvarne" rijaliti zvezde, dakle, u stvarnom životu, bez potrebe vezivanja za konkretan televizijski program i produžuju narative o svojim životnim dramama, uspesima, neuspesima, neprijateljima, savezništvima, ljubavnicima itd. kroz interakciju sa publikom putem društvenih mreža. Ovaj uvid da stvaranje parasocijalne spone između publike i ,,zvezde" svoju ultimativnu formu dobija na društvenim mrežama je interesantan i vredan značajno dubljeg istraživanja nego što je ovaj strip imao prostora, ili ambicije da uradi...

U suštini, najdalje što Praising the Surface odlazi u legitimisanju rijaliti televizije kao fenomena koji ne samo postoji nego na neki način i oplemenjuje čovečanstvo je u prikazivanju ogromnog rada koji se u ovo ulaže, što ja, kao dobar marksista mogu da pozdravim i cenim, ali legitimno je reći i da proizvođači kreka ulažu veliki rad u to čime se bave ali da krek, u krajnjoj analizi ima značajno više negativnih nego pozitivnih efekata na ljudsko društvo.

Slično kreku, adiktivnost rijaliti programa je jedna od njihovih najočiglednijih a onda i najdestruktivnijih karakteristika, u najmanju ruku jer konzumentu oduzimaju mnogo vremena nudeći mu intelektualnu i emotivnu stimulaciju niskog nivoa i time mu umanjujući mogućnost da se bavi nečin plemenitijim i (za sebe i druge) možda korisnijim. No, naravno da se ovo može reći za doslovno bilo šta drugo, uključujući hip-hop, stripove ili videoigre, pa je i fer da kažemo da su rijaliti programi distinktni po tome što je u njima koncept ,,umetničkog" po definiciji odsutan i da u njima trivijalno i površno nije neizbežni element popunjavanja prostora već, naprotiv, poenta i suština.

Autorka imaju jedan momenat u kome ukazuju da je kritikovanje rijaliti programa i ljudi koji u njima učestvuju neka vrsta ,,dozvoljene" diskriminacije, to jest da se u ,,intelektualnim" krugovima ne smatra lošim ukusom govoriti o ovim ljudima kao o hodajućem smeću uz korišćenje raznih diskriminatornih odrednica (vezanih za nivo obrazovanja, seksualne navike, izgled itd.) i to je možda i fer primedba, ali strip se nikada zaista ne uhvati u koštac sa idejom da su učesnici ovih programa ne puki eksploatisani proleteri već voljni učesnici u nemilosrdnom kapitalističkom procesu koji profitira na najnižoj formi društva spektakla. Rijaliti televizija nije, poput uličnog otimanja nakita, prodavanja droge ili igranja košarke jedini put za marginalizovanu omladinu iz teškog siromaštva i krivica koju bismo mogli da osetimo što se prema nekom ko u njoj učestvuje odnosimo sa prezirom naprosto nije istog tipa.

Strip je svakako zabavan i zabavno nacrtan. Loryjeva ima dinamičan, jako ekspresivan stil, sa likovima koji su komični u svojim prenaglašenim gestikulacijama i izrazima lica, a što je prirodna ekstrapolacija klasičnih franko-belgijskih pristupa. Kolor joj je efektan i mada table deluju natrpano i haotično, sa puno promena rakursa, formata, puno teksta i kolornih efekata, strip je čitak, jasan i lako se prati. Praising the Surface – Behind the Scenes of Reality TV me definitivno nije ubedio da u rijaliti televiziji ,,ipak ima nečega" ili makar da ljudi koji se njome bave rade nešto što bih opisao kao ,,častan rad" ali jeste jedno strastveno ljubavno pismo ovom tipu televizije pa ako ste manje namrgođena osoba od mene, možda bi bio vredan vaša pažnje. Amazon ga prodaje ovde.

Marvelov mid-season događaj Gang War se završio, u trenutku u kome ovo pišem, pre par nedelja i činjenica da se sa dosta napora prisećam detalja koje bi trebalo pomenuti u ovom osvrtu valjda i sama za sebe sugeriše koliki je utisak na mene on ostavio. Ne baš jak utisak, jelte. Zvučaće malo i kontraintuitivno, ali to su zapravo DOBRE VESTI jer se radi o događaju centriranom oko Spajdermena, čiji se najvažniji, sržni deo odigrao upravo u magazinu Amazing Spider-man, između brojeva 39 i 44 (uključujući i specijalni uvodni one-shot naslovljen Amazing Spider-man: Gang War First Strike) i to da se radi o sedam brojeva stripa koji u meni nisu izazvali intenzivno negativne emocije već u najgorem slučaju blago rezigniranu apatiju je signal da se radi o stripu koji je MALČICE bliži ideji kvalitetnog Spajdermena od onog na šta smo navikli da nam ga scenarista Zeb Wells isporučuje.



Mislim da govorim u ime najvećeg dela zajednice makar old school ljubitelja Spajdermena kad kažem da u ovom trenutku samo podnosimo Wellsov serijal i sa stisnutim zubima čekamo da prođe. Ne isključujem mogućnost da negde napolju, u divljini ima (mlađih?) osoba koje sa entuzijazmom očekuju svaki naredni broj magazina Amazing Spider-man iz Wellsovog pera, i da je njima sve što se poslednjih par godina u ovom serijalu događa sasvim okej, ali većina reakcija na koje nasumično nalećem po internetu su decidno na negativnom delu spektra.

Wells je, to sam već više puta naglasio, ne samo iskusan scenarista već i neko ko je čak i poslednjih godina u Marvelu napravio legitimno dobre stripove (poglavito zabavni, nestašni Hellions) i kao neko ko ima prethodnih iskustava sa Spajdermenom, trebalo bi da je, pa... bolji u ovome što radi. No, mislim da je fer reći da, ma koliko god da imate negativnu predrasudu prema, na primer, Danu Slottu, ili Nicku Spenceru, pod Wellsom je Amazing Spider-man definitivno najmanje inspirisan, najmehaničkije rađen što je bio u poslednjih deset godina.

Poslednji put kada sam pisao o Wellsovom Spajdermenubilo je to povodom šokantnog raspleta priče koja se razvija od početka Wellsovog vakta, i u kome je, tom raspletu, Kamala Khan, od strane publike s razlogom omiljena mlada Ms. Marvel, brutalno žrtvovana na oltaru senzacionalizma ne bi li se generisalo malo uzbuđenja na internetu. To je, razumljivo, ostavilo otužan ukus u našim kolektivnim ustima. Gang War u čoveku ne proizvodi sličan osećaj zgađenosti, niti je u pitanju tako izluđujuće besmislena, neoriginalna i Spajdermenu neprimerena priča (sa dodatnim filom asasinacije karaktera) kakav je bio prethodni veliki događaj Dark Web, a što su sve pozitivni atributi ovog stripa. Wells je sa ovim događajem doveo do prelomne tačke neke linije zapleta koje je vukao od prve priče, notabilno Spajdermenov možda i neprijatno intimni a svakako neugodno bliski kontakt sa nekim od vođa kriminalnih bandi u Njujorku (podcrtan time da jedan od najboljih prijatelja Petera Parkera, Randy Robertson, ima romantičnu vezu sa ćerkom jednog od old school šefova bandi, starog Spajdermenovog neprijatelja po imenu Tombstone), poentirajući time da nekada, kako bi se sprečilo veće zlo, pravednik mora ne samo da toleriše već i da zaštiti manje zlo.

Tematski ovo nije rđavo, u skladu je sa tim nekim ,,prirodnim" Spajdermenovim street-level statusom superheroja koji se prevashodno bavi Njujorkom, zaštitom njegovih građana i pokušajima da ulice učini bezbednijim, i bavi se relativno zanimljivom galerijom likova – uključujući pitoreskne old school negativce kao što su Hammerhead, Owl ili Madame Masque. Svakako je bolje od recentnih priča u Wellsovom Amazingu koje su me dovele na rub očaja sa JOŠ JEDNOM reciklažom Kraven's Last Hunt matrice, bez nadahnuća ili originalnih ideja, a onda sa jednim kozerskim skretanjem u smeru komedije gde smo kroz tri broja gledali šašavog demona po imenu Rek Rap (radi se o recidivu Dark Weba) kako pokušava da bude Spajdermen.



Sumnjam da bi Rek Rap ušao na bilo čiju listu deset omiljenih likova u Spajdermen kostimu, pa sve i da anketiramo i samog Zeba Wellsa, tako da Gang War, sa svojim ozbiljnijim tonom i osećajem da se ovde radi o sudbinama ljudi koje neki od nas prate i decenijama nudi narativ koji sam, u najmanju ruku, bio zainteresovaniji da pročitam.

No Wellsova egzekucija je u najboljem slučaju korektna, ali sa vidnim odsustvom ičeg nadahnutog. Čitajući njegov Amazing Spider-man tokom poslednje dve godinice stekao sam utisak da je Wells zaista loš izbor za scenaristu Spajdermena jer one priče u kojima ima originalne ideje – u šta spada cela abominacija sa brakom i decom Mary Jane Watson što je kulminirala smrću Kamale Khan – su generalno užasne, sa uvođenjem novih, nezanimljivih likova koji imaju u najboljem slučaju utilitarnu funkciju i gaženjem po istorijama (i karakterizacijama) likova koje znamo i volimo godinama, a one priče u kojima se drži reciklaže starih Spajdermen narativa su mu uslužnog kvaliteta i mada čitaocu ne nateraju krv u lice a pritisak pod tavanicu, one ostavljaju u najboljem slučaju osećaj da ste pročitali nešto što je neko nekada uradio bolje a Wells ga je samo vratio u rotaciju.

Gang War je negde na sredini, pa nije u pitanju grozota poput smrti Kalame Khan niti po ko zna koji put prepričani J.M. DeMatteis, ali da se razumemo, nije ovo ni strip kvaliteta The Death of Captain Stacy ili The Death of Jean DeWolff, priča na koje se Gang War oslanja ali ih ne dostiže ni u jednom merljivom pogledu.

Nije da sastojci nisu tu, Gang War se događa na pozadini već dugačke romanse – i priprema za venčanje – između mladog Robertsona koji je, jelte, ,,civil" i ćerke jednog od najvećih gangstera u njujorškom podzemlju, sa kojim je Spajdermen posledično preko volje izgradio odnos smrknute tolerancije, a postoji i politički bekgraund vezan za zabranu kostimiranog viđilantizma koju je Njujorku u amanet ostavio prethodi gradonačelnik, Kingpin i koju aktuelni prvi čovek grada, superheroj Luke Cage nije još uvek uspeo da administrativno ospori. Ovo je solidan omjer šire sociopolitičke tenzije i interpersonalne drame koji svakako može da bude dobar temelj za solidnu priču o Spajdermenu.



No, Wells u najboljem slučau spaja tačkice, i Gang War je još jedan argument u prilog slutnji koja se postepeno pomaljala tokom njegovog rada na Spajdermenu a sada ju je gotovo nemoguće ignorisati: sam Wells, ali ni urednik Spajdermena, Nick Lowe (uzgred, čovek koga sam MNOGO hvalio dok se bavio uređivanjem X-Men stripova i služio na nekim od najboljih mutantskih priča u ovom veku) naprosto ne znaju o čemu je zapravo ovaj strip i šta je njegova glavna teza.

Kako već rekoh, možda niste voleli ni ono što su Dan Slott ili Nick Spencer radili sa Spajdermenom ali se u njihovim opusima vrlo jasno videlo šta je teza, šta je glavna ideja metazapleta na kome rade, šta je iskaz o Spajdermenu (i njegovom ansamblu) koji žele da ostave iza sebe. Čak je i nesrećni Beyond imao ovo, ma koliko da je bio slab kao priča. Ali Wellsov Amazing izgleda kao da ga piše najmanje troje scenarista, sa sasvim različitim idejama o tome ko je Peter Parker i šta je u njegovom životu bitno, sa snažnim varijacijama u tonu između priča*i sa dosta nesrećnom kombinacijom reciklaže starih (tuđih) ideja a gde se tim idejama ne dodaje ništa supstancijalno, i novih, često sasvim trivijalnih ideja (poput pomenutog Rek Rapa), sve nadeveno gromopucateljnim promenama status kvoa za neke od likova a koje samo iritiraju svojim nepoštovanjem za karakterizacije i senzacionalističkom energijom. Ovde pre svega mislim na smrt Kamale Khan i prevođenje Bena Reillyja u status TOTALNOG negativca...
*što, hitam da dodam SAMO ZA SEBE ne mora da bude problem ali ovde deluje kao mahanje na slepo i svaštarenje

Premisa Gang Wara je ta da je sa odlaskom Kingpina sa pozicije gradonačelnika, ali i de fakto ,,poglavice" svih kriminalaca u Njujorku, nastao vakuum i da ovo podstiče vođe različitih bandi da svi u isto vreme krenu u osvajanje tuđih teritorija, pa na ulicama eruptira titularni rat bandi. Istovremeno, Kingpinova zabrana civilima da se bave viđilante aktivnostima sprečava superheroje da nešto učine i, čak, okreće policiju protiv njih kad oni ipak izađu na ulicu da pomognu.

Ovo je korektan osnov, ali Wells sa njim ne radi mnogo. Spajdermen oko sebe okuplja grupu superheroja voljnih da idu i nasuprot zakona ako to znači da će nekako zaštititi civile od divljanja kriminalaca i pored par simboličnih scena naprosto nema neke velike tenzije vezane za to da oni svi rizikuju zatvor iako su stavili glavu na panj za nejač. Sa druge strane, kriminalci na koje otpada dobar deo stranica stripa naprosto nemaju mnogo zanimljive karakterizacije ispod svog pitoresknog old school dizajna i njihove interakcije, motivacije i, generalno, akcije služe da poguraju radnju napred ali ne rezoniraju na nekoj specijalno emotivnoj ili intelektualnoj frekvenciji čitaoca. Štaviše, Wells dosta slabo koristi i neke lopte koje je korektno sam sebi nabacio, poput te tenzije koji kreira Randy Robertsonova želja da se ,,uda" u kriminalnu bandu i njegov potonji aktivizam da se Kingpinova zabrana poništi, a koji ga dovodi na metu kriminalaca. Utisak je da je Wells možda imao dobru priču vezano za Randyja i njegovu (gotovo) tragičnu sudbinu vezani sa jedne strane za ljubav a sa druge za osećaj pravičnosti ali se ona prilično zaturila u svom tom spektaklu pesničenja i akcije.



No, da kažem i nešto lepo o ovom stripu: makar je akcija nacrtana odlično i zapravo se vidi za moderni superherojski strip natrprosečno visok trud uložen u postavljanje scena u kojima se dve ,,vojske" sukobljavaju a zatim u kreiranje koreografija njihove borbe. Kako su savremeni superherojski autori sebe uverili da su svi odreda književnici tako je i česta tendencija da se akcione scene svedu na praktično statične slike u kojima nema proticanja vremena i deluju najpre kao diorame a ne kao narativne alatke. Wells i njegov partner u ovom zločinu, John Romita Junior su se oduprli ovom iskušenju i JRJR je ovde bio vidno inspirisaniji nego u bilo kom trenutku u poslednjih par godina. Tako je, recimo, Amazing Spider-Man broj 43 praktično jedna neprekinuta, dvadeset strana dugačka tuča i ovo je ispalo iznenađujuće efektno.

Wellsov Amazing Spider-man je ovim završio svoju drugu fazu i priprema ulazak u ,,spektakularnu" treću fazu o kojoj nam još ništa nisu saopštili ali ne sumnjam da će me i ona ozbiljno nasekirati. No, ostaje nada da će Wells posle toga otići da traži nove angažmane a da će na Spajdermena doći neko sa jasnijom vizijom, boljim osećajem za ton ovog stripa i njegovih likova i, ako sad već možemo da fantaziramo, manjom sklonošću da nas šokira smrtima i neverovatnim životnim preokretima kod likova koji takav tretman prosto nisu zaslužili.

Ako sam zvučao previše negativno u prethodnih 1.700 reči, možda vredi da se podvuče: Gang War nije aktivno LOŠ strip. On nije iritantan onako kako je to bio Dark Web ili cela nesrećna Dead Language saga završena smrću Kamale Khan*i najviše mu zameram da je izveden mehanički, bez nečeg novog ili zanimljivog u jednoj rutiniranoj priči u kojoj se gangsteri tuku jedni protiv drugih jer su prosto takav svet, a superheroji se tuku protiv svih njih jer im je to u opisu posla. Wells nije preterano duboko iskoristio Randyja Robertsona niti se bavio drugim zicerom koji je sebi nabacio – tim da Miles Morales, mladi ,,crni" Spajdermen na početku ovog narativa oseća da ga Peter Parker odbija od sebe i da nema za njega dovoljno strpljenja niti dovoljno poverenja u svog bliskog saradnika i prijatelja – ali nam je John Romita mlađi podario nekoliko lepih momenata odlične akcije i ako je to maksimum koji od ovog tandema iskusnih autora smemo da očekujemo na Spajdermenu – a bojim se da jeste – moramo i njim da budemo zadovoljni.
*koju su, naravno, malo kasnije oživeli i ona je aktivno učestvovala u nekim borbama u Gang War a što je argument VIŠE u prilog tezi da je ubijanje likova zarad trenutno efektne šok-taktike siguran način da se i sam lik i koncept smrti heroja pojeftine do u bescenje



No, ne bih da završimo u turobnom tonu pa ćemo sada na brzinu protrčati kroz povezane miniserijale koji su bili centrirani na druge likove a koji su, možda i neiznenađujuće, svi redom suštinski bili bolji od samog Gang War... Velika prednost je svakako to što je Wellsov događaj ionako bio labavo osmišljen (gangsteri jedni druge napadaju a superheroji su između, te ulice Njujorka praktično postaju ratište) pa su ovi tie-in stripovi napisani kao vinjete na marginama rata i stoje kao samostalne priče. Ovo znači da ni jedan od njih ne morate pročitati da biste ,,razumeli" sržni serijal u Amazing Spider-man, ali i da ćete i njih same sasvim razumeti već na ime toga da shvatate da postoji nekakav rat bandi u Njujorku i nisu vam potrebne neke detaljnije informacije. Ovde nema ukrštanja priča, preklapanja zapleta i sličnih smicalica koje bi vas terale da kupujete i druge stripove pored onih o protagonisti koji vas direktno zanima i to je lepo.

Prvi je na redu Miles Morales Spider-man, a koji je u okviru svog regularnog tekućeg serijala brojeve 13, 14, 15 i 16 odvojio za Gang War. O ovom serijalu sam već pisao kada je počeo i tada sam hvalio italijanskog crtača Federica Vicentinija a ni scenarista Cody Ziglar nije bio tako rđav mada mu jesam zamerio preopširnost u dijalozima. No, Milesova priča u Gang War je ispala sasvim korektno, sa pristojnim rukovanjem iznenađujuće povelikim ansamblom likova, organskim nadovezivanjem na teme i odnose među likovima već postavljene u ranijim pričama o Milesu i odličnom akcijom. Milesov glavni neprijatelj je ovde Hobgoblin, ali Ziglar sasvim lepo koristi dosta veliki ansambl likova i među negativcima i među ,,našima" da kreira dinamičan, na akciji utemeljen narativ, gde imamo jasne, dovoljno logične set pisove, eksplozivni Vicentinijev crtež, plus još odlične hemije između samog Milesa i Scorpiona koji mu je kroz Ziglarov rad postao omiljeni ,,frenemy" i može da služi kao pokazni primer kako se ,,stari" Spajdermenov negativac još iz šezdesetih može organski prevesti u značajn lik u stripovima o novom Spajdermenu. Ziglar, za razliku od Wellsa, kao da ima jasnu viziju ko i šta je ,,njegov" Spajdermen i šta želi da taj Spajdermen kaže i predstavlja pa je i ova priča konstruisana u skladu sa tom vizijom. Lepo!

Jackpot je, pak, prvi samostalni strip za Mary Jane Watson, bivšu Spajdermenovu nevestu koja sada ima a) muža iz paralelnog univerzuma i b) supermoći bazirane na generatoru slučajnih brojeva. Ni jedna od ove dve stvari ne zvuči kao dobra ideja da se na njoj zasnuje kvalitetan dugoročni odnos između čitaoca i materijala ali Jed Mackay je već demonstrirao da nema loših ideja već samo nemaštovitih scenarista. No, ovaj strip (inače samo jedna, malo duža epizoda) nije pisao Mackay već je u pitanju nov i relativno zelen tim u sastavu Celeste Bronfman (televizijska scenaristkinja koja je već osvajala i neke nagrade) i Joey Vazquez, Filipinac opsednut Spajdermenom a koji je do sada za Marvel uglavnom radio naslovne strane, mada je crtao i po neku epizodu stripa, notabilno sa pomenutim Jedom Mackayom. Pošto je ovo prva samostalna priča za Jackopt, u pitanju je praktično superherojsko skidanje mraka za novu superheroinu, prvi nespretni susreti sa supernegativcima, ali i dobijanje podrške od drugih ženskih superheroina. Bronfmanova ovo radi po šablonu, ali korektno i bez nekakvih ozbiljnih zamerki a Vazquezov crtež (uz pomoć Erica Gapstura) ima jednu crtanofilmovsku, Saturday Morning Cartoon energiju, posebno uz jake, prijatne kolore Edgara Delgada i Ericka Arciniege. Ne nekakav revolucionarno dobar start, ali niko se ovde nije osramotio.



Spider-Woman je sa svoja četiri broja zapravo početak novog tekućeg serijala o ovoj heroini i nisam sad nešto raspamećen ali ovo ima i potencijala da bude dobro. Naravno, problem je donekle što je pre sad već skoro cele decenije serijal o ovoj junakinji koji je pisao Dennis Hopeless bio toliko dobar da je nazidao nerelano visoka očekivanja od svakog sledećeg a, znate već, Jessica Drew nije baš toliko bitan lik da bi uredništvo ulagalo neke prevelike intelektualne napore u njene naredne avanture. Ovo je pisao Steve Foxe, a nacrtala Carola Borelli (uz kolore koje je dao Arif Prianto) i na gotovo svaki element stripa imam po neku zamerku. Borellijeva daje kvalitet kada uloži trud ali neke table su rađene na brzinu – a na kraju krajeva na njima likovi samo stoje i pričaju – i anatomija često zna da malko posrne a pozadine budu siromašne i bez detalja, pa još sa Priantovim često nedinamičnim, na brzinu udarenim kolorima. Foxe strip sa svoje strane dosta razvlači ubacivanjem dugačkih scena razgovora koje traju i po nekoliko strana ali kad krene akcija, tu odmah svi autori deluju vidno zainteresovaniji i pružaju jače partije. No, možda je najproblematičniji element stripa osnovni zaplet u kome sirota Jessica, koja je nekada imala maloletnog sina i, jelte, razvijala se kao lik, sada, po povratku iz ništavila (čitali ste Slottov, priznajem, prilično abismalni The End of Spider-Verse?) odjednom nema sina i niko se ne seća da je imala sina a onda se ispostavlja da je njen sin... dobro, neću da spojlujem ali kad budete ovo čitali, čim pomislite da znate šta se desilo s njenim sinom, bićete u pravu. Hoću reći, Foxe ovde koristi jedan pre najmanje trideset godina očajno izlizani kliše a koji je u stripovima o Spajdermenu bio nov i nepotrošen još nekih dvadeset godina pre toga, i na glavnu junakinju natovaruje teret jedne neljudski ružne traume čime se sav njen rast i razvoj dovode u pitanje. Mislim, da li je previše da tražimo malo poštovanja za likove starije od samih ljudi koi rade ove stripove? Plus, naravno, izvrsni novi kostim za Jessicu koji je za vreme Hopelessovog rada dizajnirao Javier Rodriguez bačen je u đubre i ne vraća se, pa ona u ovom stripu ponovo nosi apsurdno seksualizovanu kombinaciju iz sedamdesetih za koju bi i striptizete blago namrštene procedile kroz zube da je možda malo preslobodna. Mislim, kad se JA žalim da je lik previše seksualizovan u superherojskom stripu, znate da je situacija alarmantna. No, uprkos svemu što sam rekao, novi Spider-Woman ima potencijala da bude pristojan. Akcija je odlična, glavna junakinja uprkos svemu dostojanstvena i nadam se najboljem.

Aktuelni gradonačelnik Njujorka u Marvelovom univerzumu, Luke Cage je i sam dobio četvorodelni serijal povodom Gang War i mada ovo počinje kao analiza osetljive pozicije na kojoj se ovaj omiljeni afroamerički superheroj nalazi, vodeći grad koji je zabranio superheroje, ali se sada nalazi pod napadom supermoćnih kriminalaca, do kraja devoluira u old school tučnjavu sa džinovskim robotima. Ovo je šteta jer sa Gang War kao da je neko u Marvelu imao ambiciju da kroz metafore o moćima zapodene debatu o kontroli ličnog naoružanja, sa onim starim (i uglavnom pogrešnim) argumentom da kada razoružate poštene građane koji slede zakon, jedini naoružani ostaju kriminalci i da je to loše za društvo, ali niko se do kraja nije time pozabavio. Mislim, svi smo znali da će Kingpinova zabrana viđilantizma pasti do kraja ovog događaja, zar ne? No, sa druge strane, Rodney Barnes kao scenarista je napisao a Ramon F. Bachs nacrtao (kolore uradio Andrew Dalhouse) jednu ne preterano ambicioznu ali pitku priču o superherojima koji uleću u šutku glavom i slušaju policajce kako im prete da će ih uhapsiti dok se zatrčavaju na robote veličine petospratnice. Alistair Smythe mlađi za ovu priliku kao da je na Njujork bacio desetogodišnju zalihu svojih robota a to timu koji predovdi Cage (i to u seksi kostimu) a u njemu su i supruga mu Jessica Jones, stari pobro, Danny ,,Iron Fist" Rand, pa onda i dvoje prekaljenih uličnih heroja (Cloak & Dagger naravno) daje prostora da se razmahne i čitaoca zabavi scenama urnebesne urbane destrukcije i antirobotskog kung-fua. Možda sam samo star, ali ova vrsta old school pičkaže ponekada dođe kao melem na ranu, uspevajući da složene socijalne koncepte svede na pozadinski šum koji zaklanjaju jaki likovi i dobra akcija.



Deadly Hands of Kung-Fu je napisao Greg Pak a nacrtao ga je Caio Majado (uz kolore Jima Campbela) i mada je ovo daleko od Pakovog najboljeg stripa za Marvel, u pitanju je interesantna trodelna priča o tome kako Shang-Chi pravi napor da zaštiti njujoršku Kinesku četvrt od haosa u koji je upao ostatak grada, a da to mora da čini rukovodeći kriminalnom organizacijom koji je nasledio od oca kao nekakvom vojskom, PLUS da istoveremeno presreće pokušaje puča u svojim redovima na koje je ambiciozne oficire inspirisao opšti pičvajz i osećaj da se paradigma svuda menja. Brazilski crtač za moj ukus isuviše infantilizuje likove ali valjda sam i ja isuviše zadojen onim kako su stripovi o Shang-Chiju izgledali sedamdesetih. Ovo je svakako korektno nacrtano i kolorisano (mada, naravno, kad naslovne strane radi David Aja ne možete da ne osetite blago razočaranje kad otvorite sam strip, ma ko da ga je crtao) a sama priča je bazirana na Umeću ratovanja Sun Tzua i primeni vojnih taktika u urbanom ratu, nadmudrivanju i sa neprijateljima i sa saveznicima, i iako ovo nije Shang-Chi kakvog priželjkujem, svakako je u pitanju pristojan strip.

Konačno, Daredevil je miniserijal od četiri broja u kome Elektra Natchios u kostimu derdevilke pokušava da ispoštuje legat penzionisanog Matta Murdocka (koji je, setimo se, sada sveštenik) time što će zaštititi Hell's Kitchen od najgorih efekata rata, sprečiti kriminalce da preuzmu poluge vlasti, ali da pritom nikoga ne ubije jer je uz Matta počela da poštuje svetost ljudskog života. Iako se u stripu pojavljuju i drugi superheroji (Spajdermen među njima), scenaristkinja Erica Schultz (već s moje strane pohvaljena za Hallow's Eve) jasno odeljuje Elektru od ostatka superherojske zajednice (ona sama konstatuje da ne može da popamti ni njihova imena ni nadimke) i pokazuje da, iako ona sada radi isto što i drugi superheroji, njeno poreklo i bivša karijera profesionalnog ubice svemu daju potpuno drugačiji ton. Plus, lična nemeza u ovom stripu joj je jedan od likova koje je Tom Taylor kreirao tokom svog rada na All-New Wolverine a koji od tada nije dobio priliku da bilo šta notabilno uradi pa je odlično da se Schultzova i setila i RAZUMELA koje bi bile motivacije, brige, tuge i strepnje ovog lika. No, najveća vučna sila za ovaj miniserijal je ipak crtež. Sergio Davila na olovkama, Sean Parsons na tušu i Ceci De La Cruz na koloru su kreirali UBITAČNO jaku seriju tabli prepunu neizdrživo sjajne akcije. Scenario iz sve snage podržava koreografisanje scena borbe a Davila ume da organizuje table tako da akcija teče logično, ali i da vas zapanji naprosto brutalnim završnicama koje stripu daju dimenziju katarzičnosti. Veoma dobar vizuelni program u ovom stripu uz sasvim solidan scenario i ne bih se bunio da ova ekipa dobije svoj tekući serijal o Elektri. Pokazali su da znaju.

Amazon će kolekciju za sržni gang War serijal imati uskoro ovde. Luke Cage je ovde. Spider-Woman je ovde. Za ostale ne vidim kolekcije, pa evo linkova za same serijale: Daredevil, Miles Morales, Deadly Hands of Kung Fu, Jackpot.

Pre nego što smo imali Peacemakera o kome sam pisao pre izvesnog vremena, bio je Marvel Unleashed. Kyle Starks, scenarista (i crtač) višestruko nominovan za Ajznerovu nagradu je svoje ime izgradio radeći sopstvene, creator owned stripove koji su humorom i energijom osvojili srca i pažnju čitalaca, ali je onda tu reputaciju dosta uspešno kanalisao u rad sa superherojskim propertijima, ali pod uslovima koji njemu odgovaraju i, pretpostavka je, sa predlošcima koji njega interesuju. Naravno, Starks nije neupućen u rad sa tuđim intelektualnim vlasništvom, radi se o čoveku sa velikim iskustvom pisanja (a povremeno i crtanja) Onijevog stripa Rick & Morty, no stupanje u superherojsku arenu je svejedno posebna priča, jer tu fandom ume da bude... zahtevan.



Doduše, nije drugačije ni sa Rick & Morty fanovima, kod kojih postoji više primera nezdrave, toksične zaluđenosti, pa se može spekulisati da je i Starskovo oprezno igranje u superherojskom zabavištu rezultat svesti da negde tamo napolju postoji manjina koja JEDVA čeka da ,,novi" scenarista napravi makar jedan pogrešan korak pa da ga nabode na nož. Još kad je u pitanju neko ko stiže iz smera humorističkih stripova a ne iz makar donekle cenjene sfere filma i televizije stvari mogu da postanu gadne.

Sa Peacemakerom Starks je postigao nepobitno veliki uspeh. Iako je ovaj DC-jev lik poslednjih par godina dobio na prepoznatljivosti zahvaljujući Gunnovom filmu (a onda i seriji) gde ga je igrao John Cena, bezbedno je reći da se broj diehard fanova Peacemakera, koji su spremni da preko interneta prete ubistvom zbog toga što im se ne sviđa šta radite sa njihovim miljenikom najverovatnije jednocifren i većina njih je ionako već u zatvoru zbog drugih prekršaja. Starks je otud sa svojim stripom o Peacemakeru, kako smo rekli, mogao da sebe sasvim razuzda i kreira jednu brutalnu – ali ne i malicioznu – parodiju na superherojštinu i njene prenaglašeno maskuline trope. Kao momak što je u osetljivim godinama radio u prodavnici koja je prodavala stripove i bejzbol-sličice, iznajmljivala VHS kasete i pornografiju, Starksov humor ima u sebi jednu veoma prepoznatljivo ,,cool" a sada već i nostalgičnu crtu, ovekovečenu u ranim filmovima Kevina Smitha a onda ulivenu u temelj onog što danas nazivamo internet-humorom.

No, Marvel Unleashed, a koji je Starks radio pre Peacemakera, kao svoj prvi (za sada i jedini) duži rad za Marvel je iznenađujuće blaga verzija ovog humora, jedan dobrohotan, family friendly humoristički strip u kome scenarista uzima neke od najmanje očekivanih likova za koje biste se nadali da će imati svoj serijal i onda ih šalje na herojsku potragu što treba, kako to već u Marvelu ume da bude, da spase svet od nezamislivo velike pretnje koje ovaj, ovom prilikom, nije ni svestan.

Još manje je svestan da je od sigurne propasti čovečanstvo spasla grupa... er... kućnih ljubimaca. Ili makar životinja koje žive uz ljude. Pričamo, dakle, o nekoliko pasa, jednoj mački (dobro, koja nije stvarno mačka već Flerken, gledali ste Captain Marvel, znate o čemu pričamo, ali Flerkeni su samo mačke kakve zamišljamo da jesu kada im okrenemo leđa), jednom sokolu pa onda na kraju i o jednoj žabi...



Stari Marvelovi zombiji će iz do sada napisanog već moći da naslute da je soko o kome pričamo Redwing, onaj koji sarađuje sa crnim superherojem po imenu Falcon, kao i da će makar jedan od pasa biti Lockjaw, veliki, uglavnom neverovatno dobroćudni pas koji živi sa kraljevskom porodicom Inhumansa i služi i kao lični teleporter za potrebe njihovog brzog putovanja. Lockjaw, Redwing i njihove životinjske kolege retko imaju protagonizam u Marvelovim stripovima, pa je serijal od četiri broja, a koji je izlazio potkraj 2023. godine, sa kolekcijom iz Februara ove, relativno originalna ponuda a sa kojom se Starks, reklo bi se, dobro zabavljao.

A imao je i dobre saradnike. Crtači su ovde bili Jesus Hervas na tri epizode i Juan Gedeon na jednoj, a kolore je radio Yen Nitro i ako sam njegov rad u nekim prehodnim prilikama malo smrknuto gledao kao da je isuviše hladan i nema dovoljno dinamike, sa Marvel Unleashed Nitro je, pa, anlišovao svoje kolorističke moći i dao nam jedan topao, živ ambijent koji se savršpeno uklopio sa Hervasovim raskošnim potezom i puno zanimljivih promena rakursa i perspektive onako kako se dijalozi između protagonista pomeraju sa nivoa tla prema nebu i vice versa. Hervas i Gedeon su ovde imali jedan odgovoran zadatak, da životinje učine ekspresivnim, ali da ih ne antropomorfizuju i Marvel Unleashed sa svojim srazmerno realističnim prikazom likova uspeva da ima i autentičnu ,,životinjsku" komediju u kojoj karakterizacije likova nose najveći deo vedrine i energetskog naboja stripa. Letering je i ovde radio Joe Caramagna i dodao svemu taman koliko treba ,,stripovske" stilizacije da realistični izgled i snažni, ekspresivni kolori budu u ravnoteži.

Sam zaplet stripa nije sad naročito originalan – ako se apstrahuje da su protagonisti životinje – ali Starks ovde uspeva da uobičajeni format herojske potrage uskladi sa prirodom glavnih junaka. To da je jedan od negativaca sa kojima će se ovi životinjski Avendžersi sukobiti lovac Kraven (ovde nije bitno je li ovo pravi Kraven ili njegov sin koji izgleda isto kao on, govori i misli isto kao on i ponaša se isto kao on, a koga znamo iz aktuelnih stripova o Spajdermenu) fino postavlja strip u domen prećutnog zagovaranja za životinjska prava i onda su i karakterizacije likova neka vrsta refleksije na impliciranu činjenicu da životinje žive u svetu kojim vladaju ljudi i koji svima, voljnima i nevoljnima kroje kapu i sudbinu.



No, Kraven je sitna riba jer će se brzo ispostaviti da imamo posla sa mnogo većom, globalnom pretnjom  u formi demona koji će na jednoj tabli doslovno izgovoriti ,,Let us kill a world, then." Ima li grupica sa koca i konopca sakupljenih životinjica koje predvodi pas bez ikakvih supermoći ali sa maskom koju je našao u đubretu kapaciteta da osujeti ovaj plan?

Mislim, znate i sami da ima, Starksov zaplet i rasplet su funkcionalni ali su utemeljeni na apsolutnim klišeima i niko se posle par nedelja neće sećati detalja ovog narativa, jer će mu se u glavi oni slepiti sa desetinama drugih sličnih narativa koje je čitao u superherojskim stripovima. No, taj klišeizirani zaplet je prevashodno medijum u kome Starks može da se igra sa likovima i kreira zabavnu humorističku i blago dramatičnu hemiju među njima, pa je to onda ,,pravi" sadržaj ovog stripa.

U centru je pomenuti pas bez supermoći, Lucky, koji sebe smatra superherojem jer ima junačko srce i njegovo postepeno shvatanje da je ulaskom u ovu misiju možda malo precenio svoje sposobnosti pošto lajanje na džeparoše i zaustavljanje najezde demona iz druge dimenzije (demonzije?) nisu baš u istoj klasi izazova. Tu su i drugi psi (uključujući permanentno iznenađenog i beskrajno simpatičnog Batsa, psa-duha koji radi i živi sa Doktorom Strejndžom), pomenuta mačka (Flerken) koja se zove Chewbacca jer, jelte, sve je ovo sad deo jedne velike korporacije, a koja je blazirana i ušla je u ovu misiju skoro iz dosade, tu je i taj soko, Redwing, a koji je humoristički nadmen i narcisoidan, tu je žaba sa moćima Tora (Throgg) i Starks od ovog materijala pravi fini ansambl za strip koji treba da nas oraspoloži i zabavi, i samo malo da nas dirne kada vidimo transformaciju pomenutog psa-bez-supermoći, Luckyja, u de fakto predvodnika jednog moćnog tima.

Ako ovaj strip čitate posle Peacemakera ali svakako i posle Starksovih indie radova, možda će vas iznenaditi koliko je humor ovde dobronameran i blag. Marvel Unleashed ne samo da nema psovanja i seksualnih aluzija, nego kao da je namenjen zaista mladim čitaocima sa svojim vrlo humanizovanim likovima i dramom koja nikada ne odlazi u neke mračne, gritty dimenzije. Interesantno je da se ovakav skript i karaktrizacije uparuju sa, kako rekosmo, realističnim grafičkim programom, ali Marvel Unleashed dobro funkcioniše kao celina i zapravo možda i bude prijemčiviji deci koja su na pragu puberteta jer ne izgleda isuviše ,,detinjasto". Što se odraslih tiče, ne radi se ovde o nekom naglašeno ambicioznom stripu, ali Marvel Unleashed je naprosto LEP i ostavlja čoveka sa lepim osećajem nakon čitanja. Ako volite Marvel i životinje, ovo je preporučena lektira. Evo kolekcije na Amazonu.

Nedavno sam, pišući o  DC-jevom događaju Knight Terrors pomenuo da je jedna od pozitivnih strana ovog krosovera bila i to što je i mlađa DC-jeva publika dobila priliku da oseti ukus Zlatnog doba superherojštine kroz rezurekciju (takoreći doslovnu) originalnog Sandmana, Wesleyja Doddsa, lika koji je u američku strip istoriju ušao još 1939. godine u publikaciji New York World's Fair Comics. DC se na ovo odmah nadovezao i miniserijalom nazvanim samo Wesley Dodds: The Sandman, jednim ukusno pripremljenim pastišom old school gritty superherojštine u kojoj se još uvek oseća snažna aroma gotskog horora i palp miris predratne strave i užasa.



Jedan od razloga što se Dodds uopšte pojavljuje u modernim stripovima, iako je tokom poslednje tri decenije sećanje na njega uglavnom temeljito overrajtovano Gaimanovom verzijom Sandmana koja sa Doddsom jedva da je imala ikakve veze u početku je, verovatno (i malo ironično) i to da je prva sezona televizijske serije o Gaimanovom Sandmanu dobila dosta dobre reakcije, pa je DC pored stripova direktno vezanih za ovaj klasični Vertigov serijal, verovatno na insistiranje scenarista sa old school tendencijama odobrio i povratak Wesleyja Doddsa u rotaciju. Makar na kratko.

U Knight Terrors Dodds je oživljen i ubačen u mračnu košmarnu avanturu u ,,našem" vremenu, radeći i boreći se rame uz rame sa savremenim superherojima da spase čovečanstvo od najnovijeg supernegativca koji ima moć da prodire u snove i kontroliše noćne more, ali originalni Sandman je operisao u tridesetima i četrdesetima, kreiran, rekosmo, pred početak Drugog svetskog rata od strane legendarnog scenariste Gardnera Foxa i crtača Allena Berta Christmana, koji je više radio u novinskom nego u magazinskom stripu. Prva Sandmanova avantura jeste bila u magazinu New York World's Fair Comics, a već par nedelja kasnije imao je drugu u magazinu Adventure Comics i obe su uradili Fox i Christman mada su, što se tiče scenarija bile potpisane pseudonimom Larry Dean. Christman je vrlo brzo nakon crtanja ovih stripova napustio stripove, pridružio se američkoj vojnoj avijaciji, ratovao po Aziji (i ukrašavao noseve aviona svojim crtežima), te poginuo u Burmi kada su vojnici japanske imperijalne armije oborili njegov avion a onda pucali na figuru koja se spuštala padobranom...

Aktuelnu verziju originalnog Sandmana, dakle ovu u miniserijalu Wesley Dodds: The Sandman, a koji se šestim brojem završio polovinom Marta, u velikoj meri obeležava upravo avet drugog velikog rata koja se nadvija na svet. Priča, smeštena u 1940. godinu oslanja se na traumu koju je Prvi svetski rat, u to vreme poznat samo kao Veliki rat, ostavio na kolektivnoj psihi čovečanstva, i žudnju glavnog junaka da, koliko je u njegovoj moći, učini nešto da ni jedan naredni rat ne bude klanica kao što je bio ovaj prethodni, obeležen širokom upotrebom bojnih otrova u ratnim operacijama, a koji su rovove, iskopane da bi vojnici u njima bili bezbedni, pretvorili u džinovske rake ispunjene leševima.

DC je za ovu priliku na teren isterao jaku ekipu. Scenario je radio Robert Venditti, prekaljeni scenarista koji je za ovu kuću radio i razne Flashove, Green Lanterne, Supermene i Hawkmane, dok je crtač, kanadski majstor Riley Rossmo, takođe sa velikom istorijom rada za DC imao uz sebe odličnog koloristu Ivana Plascenciju, kao i leterera Toma Napolitana.



Gardner Fox je bio tvorac mnogih likova koji su obeležili zlatno doba američkog stripa i DC-jevi su aduti čak i danas, uključujući originalnog Flasha, Dr Fatea, Hawkmana, Zatannu, a onda i originalni Justice Society of America, kasnije i Justice League of America. Fox je i, praktično, tvorac multiverzuma unutar DC-jevih stripova gde je u priči Flash of Two Worlds iz 1961. godine spojio originalnog Flasha iz Zlatnog doba sa svojom srebrnodobnom verzijom i postavio temelje za koncept paralelnih ,,Zemalja" odnosno univerzuma u kojima su likovi slični ali ne identični jedni drugima, time nudeći kredibilno objašnjenje za razliku između likova sa istim imenima iz stripova pre rata i iz šezdesetih, ali i otvarajući Pandorinu kutiju iz koje scenaristi poput Joshue Williamsona još uvek rado kopaju.

Venditti je neko sa velikim poštovanjem za Foxa, jer je, na kraju krajeva, već radio sa dosta njegovih kreacija i njegov pristup Sandmanu je onda ispunjen poštovanjem za originalnu kreaciju ali i nije puki pastiš Doddsovih avantura iz četrdesetih. Foxov Dodds je bio još jedan od likova na prelasku iz palpa u superherojštinu, inspirisan verovatno popularnim antiherojem iz palp romana i radio drama tridesetih godina, The Shadowom, uostalom, vizuelno njemu sličan, sa mantilom i šeširom na glavi, dok će ustupak superherojskoj estetici biti maska na licu. No, Dodds je, za razliku od Betmena na licu nosio ne imitaciju domino maske već gas-masu nalik onoj koji su vojnici u Prvom svetskom ratu nosili u rovovima kada je postalo jasno da će korišćenje bojnih otrova obeležiti ovu vojnu.

Gasni pištolj, kojim je Dodds uspavljivao svoje protivnike, umesto da ih ubije kao što bi učinio The Shadow, bio je i osnova njegovog imena, koje aludira na Sandmana iz evropskog folklora, mitsko biće što uspavljuje decu sipajući im magični pesak u oči. Doddsov Sandman je, naravno, jahao na talasu jeze koji su kasnije interpretacije mitološkog Sandmana (na primer ono što je E.T.A. Hoffmann radio početkom devetnaestog veka) unele u urbani folklor, ali Vendittijeva varijacija je interesantno savremena a opet utemeljena u istorijskom.

Naime, Dodds u najnovijem miniserijalu, jeste bogati naslednik pokojnog oca koji mu je ostavio novac i industriju, a koji se noću preoblači u superheroja i vodi rat protiv kriminalaca na gradskim ulicama, ali u ovoj verziji on to radi jer je gonjen neizdrživom kompulzijom. Kao detetu, Wesleyju je otac, veteran sa evropskog ratišta iz Velikog rata, pričao o užasima koje su bojni otrovi doneli vojsci u rovovima i, premlad da bi uopšte slušao ove priče, Wesley je i kao odrasla osoba gonjen košmarima i neizdrživim mislima o tome da je ljudska svirepost prema drugim ljudima, oličena u ubijanju nevidljivim, bezličnim gasom nešto što se mora na neki način promeniti ako čovečanstvo misli da zaista ide napred.

Njegova je opsesija, zato, da nesmrtonosni gas što ga on koristi da omami svoje protivnike i ubaci ih u košmare  u kojima će se suočiti sa svojim prošlim gresima, ponudi vojsci kako bi ga ona na ratištu koristila umesto gasova koji ubijaju. Stari prijatelj pokojnog oca, uspešni i bogati industrijalac, mu pomaže da zakaže sastanak kod armijskog pukovnika ali ovaj odbija i da ga sasluša, čitajući mu umesto toga bukvicu o tome sa vojnici poput njega znaju kako se rat vodi i da civil kao što je Dodds, ma koliko da imaju dobru nameru, nemaju šta da traže u prostorijama gde se planira strategija.



Skršen odbijanjem, Wesley ovo shvata kao vrlo ličan neuspeh ali odmah potom njegova tajna laboratorija biva poharana a formule za smrtonosne gasove koje je razvio u potrazi za neletalnim uspavljujućim gasom koji mu je bio cilj, bivaju ukradene. Slučajnost? Wesley ne misli tako, bebo, i ono što sledi je delom detektivski palp a delom politička kritika vojno-industrijskog kompleksa koji ne želi da promeni prirodu rata već samo da u ratu pobeđuje brže i efikasnije.

U terminima same dramaturgije, Wesley Dodds: The Sandman je jedan familijaran narativ. Venditti glavnog junaka piše kao emotivnu, empatičnu osobu koja, nakon što stavi masku, zapravo usvaja jednu sasvim drugu personu, koja je potrebna da se suoči sa okorelim kriminalcima, ali košmari koje noću trpi, a zatim i suočavanje sa sopstvenom ranjivošću, menjaju Doddsov nastup tokom ovog stripa i on postaje još empatičniji, shvatajući da bacanje drugih ljudi u košmare jeste humanije od ubijanja, ali nije i zaista HUMANO. Ovaj lik je onda okružen prepoznatljivim palp arhetipovima, od vernog batlera/ asistenta, preko samostalne i snažne ženske osobe koja mu je i pouzdana saradnica i ravnopravna ljubavnica, pa do galerije protivnika koji svi imaju dovoljno dimenzija i jasno izraženih, logičnih motivacija da strip, i pored sve podrazumevane superherojske akcije, bude jedna intimna, emotivna priča u kojoj likovi sa stvarnim osećanjima prolaze kroz stvarne katarze i promene do njegovog kraja.

Pritom, Venditti se drži palpoidnog, prizemljenog tona i mada će Dodds više nego jednom upasti kroz zatvoren prozor u prostorije u kojima mora da dela, ovde nema kačenja na, šta ja znam, cepeline u letu niti naučnofantastičnih oružja sa zracima. Strip je gritty, akcija je brutalna i srazmerno realistična.

Naravno, kako se ipak radi o junaku koji je vezan za snove i košmare, Rossmo ima priliku da se razmahne sa papoidnim gotskim hororom i kompozicijama koje su upečatljive, sa čestim razbijanjem table na male, asimetrične panele koji pripovedanju daju jaku energiju i teksturu. Generalno, njegova grafička naracija je izvrsna, sa ,,kinematskim" rezovima i kadriranjima i odličnim tempom pripovedanja. Plascencia sve utapa u tonove koji asociraju na ,,bolesne" kvalitete bojnih otrova korišćenih u Prvom svetskom ratu, dopunjujući Rossmove perfektne igre svetlom, a Napolitano naravno daje prvorazrednu partiju na leteringu, često ubacujući zvučne efekte u samu kompoziciju kadrova i igrajući se sa fontovima i izgledom balončića da bi sugerisao glasove prigušene maskama.

Wesley Dodds: The Sandman je kvalitetan omaž klasičnoj zlatnodobnoj superherojštini koja je za sobom još vukla veliki legat palpa, a sa dovoljno psihloške i sociološke nadgradnje da ne bude obični pastiš. Ovaj Wesley Dodds je iznenađujuće toplo, empatično ljudsko biće, što njegove avanture pod gas-maskom čini uzbudljivijim jer je čitaocu više stalo do njega a samom Doddsu je više stalo do ljudi sa kojima ulazi u klinč. Kako Venditti voli da se vraća likovima smeštenim u prošle periode i smišlja nove priče za njih, nadamo se da dobijemo i još po neku Doddsovu avanturu, a do tada ovaj serijal na Amazonu možete priuštiti ovde.

Danas pričamo o stripu starom osam godina, ali koji je ove godine dobio novo izdanje, a koji istovremeno imitira, omažira, parodira, pa i prilično nestašno potprckuje stripove starije od pedeset godina. U pitanju je deo Disney Originals inicijative u kojoj su evropski autori dobili priliku da rade sa Diznijevim propertijima ali ne obavezno unutar uobičajenog family friendly/ all ages formata i Glenat je u saradnji sa Diznijem objavio nekoliko interesantnih albuma na kojima su radili autori od reputacije  kao što su Regis Loisel, Giorgio Cavazzano, ili Joris Chamblain (a o stripu koji je on pisao i koji se bavio mladošću Baje Patka u Glazgovu sam prošlog leta ja pisao ovde). No, album kojim se danas bavimo, Walt Disney's Mickey and Donald: Mickey's Craziest Adventures je na svoj način veoma osoben i među ovim radovima i zapravo se njegovo novo objavljivanje na Engleskom jeziku nekako perfektno poklapa sa dosta istorijski značajnim trenutkom u kome se nasleđe Mikija Mausa u 2024. godini nalazi.



Naime, kao što možda znate ako u životu nemate drugih briga i pametnijih interesovanja, ova godina označila je i isticanje perioda u kome je kompanija Walt Disney po zakonu mogla da polaže autorska prava na lik Mikija Mausa, onako kako je on prikazan u svom prvom javnom nastupu, crtanom filmu Steamboat Willie iz 1928. godine. Parobrod Vili je jedan od najpoznatijih artefakata ljudske kulture u domenu koncepta autorskih prava jer je decenijama unazad predmet Diznijevog lobiranja kojim je kongres SAD uspešno ubeđivan da menja zakone i da se datum nakon koga autorsko delo prelazi u javno vlasništvo stalno odlaže. Trenutna situacija u najvećem delu sveta gde se autorsko pravo zadržava sedamdeset godina nakon smrti autora i delo prelazi u javno vlasništvo tek nakon isteka ovog roka direktan je rezultat Diznijevog lobističkog napora da se što duže zadrži monopolističko pravo na korišćenje lika Mikija Mausa, što je, jelte, lep primer kako korporacije utiču na javne politike i time notabilno menjaju i društvena pravila i običaje.

Kako god, dosta se špekulisalo o tome da će Dizni ponovo izvesti neki trik ali im je deo tradicionalno naklonjenih republikanaca u kongresu pre par godina okrenuo leđa – možemo da nagađamo da im je smetalo blago skretanje kompanije ka otvaranju za LGBTIQitd. reprezentaciju – i na kraju je ovaj originalni Miki Maus prešao u javni domen. Ostaje to da su kasnije verzije Mikija i dalje zaštićene autorskim pravima, kao i da Dizni na osnovu obnavljanja robne marke i dalje može da ekskluzivno raspolaže samim filmom Steamboat Willie, ali prostor za autore koji nemaju veze sa Diznijem da koriste Mikija Mausa za svoja derivativna dela, bez potrebe da komercijalno ili pravno kompenzuju korporaciju je otvoren.

Kakve to veze ima sa stripom o kome danas pričamo? Tehnički nikakve. Mickey's Craziest Adventures urađen je pre osam godina pod apsolutnom vlašću korporacije Walt Disney, u Evropi izašao za Glenat, pa u SAD za IDW, a ovogodišnji reprint izbacio je neumorni Fantagraphics, sve dakle, u skladu sa dugogodišnjim pravno vrlo formalnim saradnjama ovih firmi sa Diznijem, ali je DUH ovog stripa nešto što je još tada najavljivalo šta bi kreativni ljudi oslobođeni Diznijeve stege mogli da urade sa Diznijevim likovima i koliko bi to moglo da bude PREDOBRO.



Da kažemo to na najjasniji moguć način: čim je pre nekoliko meseci Miki Maus iz Parobroda Vilija prešao u javno vlasništvo, počeli su da se pojavljuju stripovi, animacije i videoigre koji su popularnog miša stavljali u predvidivo ,,šokantne" kontekste. Pornografiju da stavimo na stranu, pravilo 34 je izmišljeno mnogo pre ovoga, ali ispostavilo se da i kreativcima ponekad ne bi na odmet bilo malo više mašte jer je ogroman broj ovih derivativnih radova na kraju samo sasvim očekivani ,,Miki ali sa nasiljem i seksom" ili ,,Miki ali kao visceralni horor". I ne da sad možemo da sa neke visoke moralne pozicije osuđujemo ljude što im je prva reakcija posle decenija dezinfikovanog family friendly sadržaja od strane jedne od najvećih svetskih korporacija ta da odu u smeru šoka i viscere, ali kao celoživotni štovalac Mikija Mausa generalno ali stripova o njemu koje je radio Floyd Gottfredson partikularno,*sasvim je fer da primetim kako Miki ima potencijala za više pa i da zaslužuje više. Popularnost ovog lika nije, na kraju krajeva, posledica SAMO toga štoje iza njega stojala jaka i beskrupulozna kapitalistička mašina. Miki i njegov svet kao komično sažimanje i parodija našeg sveta imaju nečeg suštinski subverzivnog u sebi, pogotovo u low-cost stripovskim interpretacijama koje nisu morale da se poput skupih crtanih filmova tridesetih i četrdesetih formatiraju kao sadržaj glavnog toka. Još kad su Mikija krenuli da rade evropski (a pre svega italijanski autori), odvojeni sa par slojeva zaštitne administracije od Diznijevog kalifornijskog korporativnog nukleusa, prostora za laku, impliciranu ali potentnu subverziju kroz kritiku, parodiju ili samo apsurdističku komediju (čuj SAMO) bilo je još više.
*i o kojima sam, osvrćući se na prve Fantagraphicsove kolekcije od pre više od jedne decenije, čini mi se i nešto pisao za rahmetli UPPS

E, pa Mickey's Craziest Adventures nastaje upravo u ovom prostoru, napravljen kao i dalje legitimno licencirani Diznijev produkt, ali i kao prkosno, možda i malo besno autorski strip koji uzima Mikija Mausa i Paju Patka, te njihov uobičajeni ansambl i postavlja (neizgovoreno) pitanje: kako bi stripovi o ovim likovima izgledali da su svi oni prešli u javno vlasništvo još šezdesetih godina prošlog veka, kada je to originalno i trebalo da se desi?

Francuskog crtača Nicolasa Keramidisa možda znate po njegovim saradnjama sa Didierom Crisseom sa kojim je za Soleil radio serijal Luuna, ili sa Christopheom Arlestonom sa kojim je za istog izdavača radio Tykko des sables, dok je kasnije sa Joann Star i Lewisom Trondheimom radio na Delcourtovom Donjonu. Biloje tu kasnijih radova i za Dupuis i Glenat ali je za ovu našu priču bitno da se kaže i da je Keramidis devedesete skoro cele proveo radeći za Dizni.

A bitno je i da je radio sa Trodnheimom, jer je on scenarista ovog stripa. Lewisa Trondheima ne moramo da nešto opširno predstavljamo jer se radi o jednom od najplodnijih francuskih scenarista u poslednjih trideset godina, čoveku koji je za deset godina napravio više od trideset strip-albuma raznih žanrova a koji je i posle proklamovanog ,,penzionisanja" 2004. godine (jer nije želeo da ,,pasija postane posao") objavio više notabilnih stripova i dobio više nagrada od maltene bilo kog nasumičnog franko-belgijskog autora koga buiste se nasumično setili.



U uvodu za Mickey's Craziest Adventures Trondheim i Keramidis tvrde da je ovo u stvari strip koji su našli na improvizovanoj tezgi, da je u pitanju nepotpuna kolekcija geg-radova od po jedne strane koju su objavljivani u Diznijevom magazinu Walt Disney's Comics & Stories, ali ne na svim terotorijama, između 1962. i 1969. godine i da, zbog svog pomalo problematičnog sadržaja oni nikada nisu sakupljeni u kolekcije, te da je ovo izdanje, napravljeno skeniranjem spasenih – često iskrzanih i umrljanih – stranica jedini način da se sačuva sećanje na stripove koji su inače sasvim zaboravljeni od strane istorije.

Naravno, ovo je sve uz namigivanje ispričana izmišljotina, ali trud oko fabrikovanja uverljive patine ovih stripova je više nego pohvalan, mnoge od ovih tabli su zaista iskrzane i oštećene, na nekima se vide otisci šoljica od kafe a koloristkinja Brigitte Findakly, inače Trondheimova supruga, je koristila tehnike koje imitiraju old school štampu pa ovde Keramidisov dinamični crtež dobija puno zabavnih rasterizovanih efekata.

Trondheim ovo piše kao neku vrstu parodije na klasičnu Diznijevu akcionu avanturu a od kojih su mnoge već i same bile parodije na popularne filmove ili književne predloške, nekada manje a nekada više prikrivene i ova dvostruka udaljenost od pripovednih standarda proizvodi neumoljivu humorističku energiju. Scenario je svesno i namerno baziran na najizlizanijim elementima zapleta stripova o Mikiju i Paji, ali egzekucija onda koristi svaku priliku da sa njima uradi nešto duhovito i subverzivo.

Tako su ovde Miki i Paja nevoljni partneri, ovaj prvi poslat na detektivsku misiju od strane policijskog komesara O'Hare (što je bila česta postavka Mikijevih avantura, pogotovo u italijanskim stripovima), ovaj drugi od strane strica-na-rubu-nervnog-sloma poslat da kako zna i ume povrati SVE pare koje su mu Braća Buldozi po ko zna koji put opljačkali iz trezora jer je, nagađate, Baja našao način da za sopstvene greške okrivi Paju kojiga je samo slušao. Kako su se Buldozi udružili sa Hromim Dabom, tako i Miki i Paja prirodno sarađuju na zadatku koji će ih brzo iz predgrađa Patkovgrada odvesti putem egzotičnih lokacija u džungli, pustinji, ispod zemlje, pa onda i, u jednom kratkom momentu, i na površinu Meseca.

Konceptualni okvir u kome je ovo predstavljeno kao serija gegova od po jedne stranice labavo povezanih u avanturistički narativ, ali gde oko polovina tabli nedostaje jer su pogubljene tokom decenija daje Trodnheimu određene ruke ne samo da nas zasipa urnebesnim humorom, često i sa iznenađujuće izraženim (mada nikada omalovažavajućim) podsmehom klišeima ovih stripova, već i da priča ima jedan sumanut tempo u kome čitalac dobija samo komična krešenda i biva instant teleportovan iz jedne u drugubizarnu situaciju a bez nužde da scenarista smišlja ,,logične" načine da se likovi dovedu da jednog na drugo mesto i gubi vreme na razrešenja situacija koje su kulminirale gegom i ostavljaju likove u neverovatnim okolnostima.



Ovakav pristup, iako je komičan po efektima, ima jednu izrazito ozbljnu, artističku dimenziju i Mickey's Craziest Adventures funkcioniše i kao iskaz u kome autori viviseciraju formulu klasičnih Diznijevih stripova o Mikiju (i nešto manje Paji), od Gottfredsona pa do Romana Scarpe, vade iz nebrojenih varijacija na ovu formulu ono što se u njoj stalno ponavlja i onda od tog materijala prave svoju avanturu nalazeći energiju upravo u apsurdnosti ponavljanja i klišeu koji je ponavljanjem postao više od klišea i transformisao se u obred. Čitajući Mickey's Craziest Adventures na pameti mi je stalno bilo da su Keramidis i Trondheim u stripu postigli isti efekat kao kada slušat dobrog hip-hop didžeja koji manipuliše snimkom i poznate muzičke fraze pretvara u gradivni element SVOG narativa a koji onda magijom skrečovanja poništava očekivane vremenske relacije između zvukova i proizovdi nešto sasvim novo.

Pripovedni postupak je tako izvanredno efektan – Miki i Paja ovde bivaju smanjeni Prokinim zrakom za smanjivanje, bore se protiv buva, iskaču iz aviona iznad džungle i više puta upadajući u rupe u tlu pronalaze stare izgubljene gradove i još uvek žive drevne civilizacije i posle izvesnog vremena im to više nije ni zanimljivo – da je lako prenebregnuti da strip počiva na interesantno pomerenim karakterizacijama dvojice glavnih likova (i u nešto manjoj meri okolnog ansambla). Miki i Paja ovde nisu u full ,,Mataković" modu, što Dizni svakako ne bi dopustio, pa ovde nema psovki, ,,odraslog" rečnika ili otvorenih seksualnih aluzija ali oba lika su, za razliku od svojih ,,originala" svesna da su perpetualno uhvaćena u stalno ponavljajućem ciklusu bizarnih pustolovina za koje nikada neće dobiti zahvalnost od drugih likova, da se od njih očekuje da rešavaju strahovite avanturističke izazove ali da istovremeno budu i porodični ljudi, da budu i obrazovani intelektualci koji u kontaktu sa starim civilizacijama ili graničnom naukom ispoljavaju ono najbolje što ljudska rasa treba da ima itd. I jako je osvežavajuće videti da ih je to pretvorilo u pomalo cinične akcone heroje koji jedan drugog umeju da pošteno podbodu ali i da neke situacije rešavaju na načine koji pretpostavljaju svesnost da je njihovo ,,normalno" stanje uma jedna family friendly naivnost od koje su malo i umorni. Fantastično poostavljeno i izvrsno realizovano kroz dijaloge koji u prevodu na Engleski

Keramidis sve ovo pakuje u crtež koji spaja posleratni američki i italijanski stil sa tim osećajem nagriženosti, kako fizičke, tako i moralne. Miki i Paja su u njegovoj izvedbi likovi pritisnuti tim egzistencijalnim zamorom, pomalo umorni, dosta rastrešeni, ali uvek energični, spremni jednako na očajničku akciju da se spase život i pretekne do sledeće pustolovine, ali i na vizuelni geg u kome su opba lika naizmenično komedijap i straight man. Keramidis ostale likove crta dosta blisko njihovim originalnim predlošcima pa i njegov dizajn dvojice protagonista sugeriše da su oni drugačiji od ostalih, svesni da se nalaze u ponavljajućem narativu i ovo je odlina sinergija teksta i crteža na delu. Naravno, prilika da obiđe sve standardne lokacije na kojima se ovakve avanture uobičajeno dešavaju takođe deluje kao da je inspirisala crtača koji je, vezan za format zaokruženih narativa od po jedne table pružio pravu lavinu sjajnih ideja, duhovitih vizuelnih rešenja i urnebesnog humora.

Mickey's Craziest Adventures je neka vrsta realizacije mojih maštanja iz detinjstva o stripovima o Miikiju i Paji koji bi bili zreliji i usmerenijina odraslu publiku a koje bih onda mogao da nastavim da čitam kada porastem. Naravno, OVA realizacija je parodična, dekonstruktivna i subverzivna, ali ona ne samo da podseća na to šta smo autentično volelui u ovim stripovima tokom tolikih decenija već i jasno pokazuje da bez njih ne bi ni mogla da postoji. Savršen primer derivata koji original nemilosrdno parodira ali ga pritom i slavi kao neke od vrhunaca stvaralaštva u svom partikularnom medijumu. Pa proverite, originalno IDW-ovo izdanje na Engleskom imate samo u sekondhend varijanti, a novi Fantagraphicsov hardkaver ili digitalnu ediciju Amazon prodaje ovde.

Kao čovek čija je sveta dužnost – a neki bi rekli prokletstvo – da makar omiriše svaki strip u kome se pojavljuju likovi makar tangencijalno vezani za Spajdermena, danas vam donosim osvrt na prvih pet epizoda novog Marvelovog tekućeg serijala pod naslovom Spider-Boy. Ako slučajno deluje kao da je u pitanju najstarija šema na svetu – nekad smo imali superheroja popularnog kod dece ali je njegova publika odrasla a njegovi stripovi postali dosta kompleksni za praćenje pa ćemo mu izmisliti adolescentskog ađutanta koji treba da predstavlja tačku identifikacije za dečiju publiku – nemojte ni jednog trenutka pomisliti da je Marvel nekako iznad korišćenja ovih zaista klasičnih pristupa zanavljanju čitateljstva. No, fer je reći i da je ovde u pitanju jedan prilično kvalitetan rad na kome su upošljeni ozbiljni autori i Spider-Boy ni slučajno nije nekakva uzgredna, bez ljubavi skrojena, generička imitacija raznih Superbojeva i Robina iz vremena kada su superherojski stripovi bili najjača zabava na svetu.



Štaviše, rekao bih da je Spider-Boy sasvim dobro podsećanje na to koliko je Dan Slott ostavio dubok trag tokom deset godina pisanja Spajdermena, i da se s razlogom može smatrati možda i najvažnijim njegovim scenaristom u ovom stoleću. Takođe i najboljim? Well, to svakako zavisi od ličnog ukusa i preferenci, ja ću reći da je u nekim momentima Slottovog rada na Spajdermenu on dosegao i vrhunce svog ovaploćenja u trećem milenijumu, ali i da smo na par mesta dotakli i hrapavo dno. No, u globalu Slottov rad je bio obeležen smelim idejama i ambicijom da se sa Spajdermenom pričaju nove priče, a što jeste u oštrom kontrastu sa onim za šta se često vajkam kod drugih savremenih Spajder-scenarista: činjenicom da i Nick Spencer, i Zeb Wells, i Steve Orlando i ostali najčešće uzimaju omiljene priče iz Spajdermena koje su voleli kada su bili deca i onda ih prepričavaju u modernom setingu, odlazeći daleko preko granice omaža i upadajući u čistu reciklažu.

Slott je, naravno, i sam imao neke momente osvrtanja na klasične zaplete i davanja istim svog pečata, ali je to makar radio uz mnogo više ambicije, pa iako je njegova verzija klon-sage bila prilično užasan strip, ona je istovremeno bila i dosta originalno čitanje tog predloška. Fer je fer.

Slottova najveća kontribucija Marvelovom biznisu, ako pitate knjigovođe, ne odnosi se ni na jedan partukularni zaplet ili karakterni luk, koliko na uspostavljanje vrlo izdržljivog koncepta ,,Spajderverzuma", odnosno seta multiverzalnih priča vezanih za ,,mrežu života i sudbine" u kojima su Spajder-kodirani heroji iz različitih univerzuma tipično morali da se udruže u spasavanju svoje ,,braće" i ,,sestara" od zastrašujućih multiverzalnih pretnji. Poslednja Slottova priča o Spajderverzumu je bio s moje strane slabo ocenjeni The End of Spider-verse, ali je upravo ta priča i paradigmatična za Slottov uspeh u Marvelu i činjenicu da mu se stalno omogućava da radi nove Spajder-stripove, čak i kad veliki deo publike glasno gunđa da to kurcu ne valja.

Slott je, naprosto, najuspešniji u tome da spaja ,,biznis" i ,,kreativnu" stranu pravljenja superherojskog stripa u drugoj i trećoj dekadi dvadesetprvog veka. On razume kako da svoje stripove postavi i kao farmu intelektualnog vlasništva iz koje će biti spinofovani potencijalno uspešni individualni likovi koji kasnije mogu da imaju zasebne živote i komercijalne potencijale, ali i kao koliko-toliko kvalitetan kreativni rad koji, istina je, često Spajdermena odmiče od njegovih fundamentalnih vrednosti ali može da bude kvalitetan ili makar zanimljiv sam za sebe.



Uspeh Spider-verse filmovaje naravno vezan za kreativni napor mnogo različitih osoba, ali stoji da je Slott bio neko ko je legitimisao koncept Spajderverzuma u stripovima* i da je lik veoma popularne Spider-Gwen došao direktno iz njegovog Spider-verse eksperimentisanja u stripu.
*iako ga, da podsetimo, nije on izmislio i radilo se najpre o razradi ideja koje je imao J. Michael Straczynski u svojim radovima na Spajdermenu početkom veka a koji su opet imali utemeljenje na onome što je sa likom radio J.M. DeMatteis osamdesetih godina, vezujući Spajdermena za totemističke koncepte.

A Gwen iz univerzuma 65 ni slučajno nije jedina. Slott je autor i druge relativno recentne Spajder-heroine, Silk, iz njegove glave je izašao i Spider-Punk, a ovo su sve likovi sa sada individualnim životima i potencijalom da u nekom momentu budu pretvoreni u naredni Marvelov viralni hit.

Spider-Boy je, dakle, samo poslednji u nizu, sa prvim pojavljivanjem u The End of Spider-verse i sopstvenim serijalom koji, za razliku od Silk, Spider-Punka i Spider-Gwen piše sam Slott.

I to sa vrlo eksplicitnom ambicijom da ovo bude strip za mlađu publiku. Ali na jedan vrlo iskren, dobronameran način. Spider-Boy, za razliku od nekih drugih superherojskih stripova namenjenih mlađim čitaocima nije zapravo satira na postojeće superherojske radoe umotana u kid-friendly estetiku (kao što je slučaj sa npr. Spider-man & Venom – Double Trouble, ili, u poznatijem primeru, sa DC-jevim Tiny Titans) već jedan superherojski pikarski roman koji uspešno postavlja u svoj centar glavnog junaka prepoznatljivo ranjive dispozicije a koji će na ime svoje srčanosti, dobre duše i verovanja u to da heroizam pre svega podrazumeva požrtvovanje, imati legitimne herojske pustolovine i izgraditi, tokom ovih nekoliko brojeva sopstveni kanon, galeriju neprijatelja i saradnika.

Ono što potencijalno može da malo odbije mlađeg čitaoca je, naravno, i nešto što je sada sasvim ugrađeno u superherojski strip do te mere da ni autori ni urednici možda ne prepoznaju da je to problem. Naime, Spider-Boy ne samo da je vezan za krosover koji se dešavao negde drugde i nije bio namenjen klincima pa ga oni verovatno nisu ni čitali, nego je i osnovni problem glavnog lika vezan za jednu specifičnu koncepciju uspostavljenu u toku tog krosovera a koja pored njega pogađa samo još neke likove.



Naime, onako kako se danas niko ne seća da je Spider-Woman imala sina, jer je njena veza sa ,,mrežom života i sudbine" bila na jedno vreme prekinuta i time je ona ne samo bila ,,ubijena" već retroaktivno izbrisana iz postojanja, time i iz sećanja svih koji su je poznavali, tako je i Spider-Boy, Bailey Briggs, žrtva sličnog, hm, incidenta. Naime, za razliku od najvećeg broja Spajder-likova koje smo videli u Spider-verse stripovima, Bailey NIJE iz paralelnog univerzuma, već pripada glavnom Marvelovom univerzumu, i kaže da je nekada bio Spajdermenov (Peterov) sajdkik, da je išao u razne akcije sa oba ,,glavna" Spajdermena (dakle i sa Milesom), ali se toga niko ne seća. Štaviše, Bailey je potpuno sam na ovom svetu i jedina uspomena od majke mu je slika koju ima na telefonu, a u svom sopstvenom serijalu živi sa usvojiteljskom porodicom kineskih imigranata koji, zahvaljujući teškom migrantskom životu trenutno stanuju u prihvatilištu za beskućnike.

Slottova razrada Bailyjeve životne priče u ovom stripu je definitivno usmerena na to da ga umili mlađoj publici koja će pasti na srceparajuću priču o siročetu što uprkos životu koji ga sve vreme šutira, pokušava da uradi pravu stvar. Ali ovo je svakako i jedan klasični literarni trop, mnogo puta već primenjivan i u superherojskom stripu i lepo se uklapa u generalni ton i karakter modernog Marvelovog univerzuma. Slott Baileyja stavlja u nezavidnu poziciju i time što su njegove paučije moći skopčane i sa vrlo ,,biološkom" transformacijom iz dečaka u humanoidnog pauka, sa sve osam očiju i velikim zubima, pa momak koji živi u siromašnoj porodici svoj beg nalazi u kostimiranim akcijama protiv zločinaca, ali i tamo nailazi na osudu javnosti i strah da se u Njujorku pojavilo ,,čudovište" koje će možda napadati i normalan svet.

Slott iz nekog razloga ima opsesiju stereotipom ,,ludog naučnika" koji manipuliše ljudskom biologijom pa posle njegove verzije Šakala u ovom stripu imamo Madame Monstrosity, ženu koja je svojevrsni moderni Doktro Moro, što ukršta ljude (često decu) sa različitim životinjama i time kreira armiju za nekakav budući juriš na čitav svet. Strip pravi dosta snažan napor da pokaže kako ona nije samo nova verzija High Evolutionaryja, već da, naprotiv, njeni eksperimenti sa ukrštanjima nemaju više filozofsko utemeljenje i da su prevashodno utilitarne prirode. Ona se na početku ne seća Baileyja, iako ga je sama kreirala, jer ga se ne seća ni ostatak sveta, ali upravo Madame Monstrosity je primarni negativac ovog narativa, ispunjavajući ulogu pitoresknog vodviljskog zločinca koji, u ovom partikularnom slučaju, eksploatiše decu u jednom sasvim amoralnom kontekstu.

A što može da deluje i malo HEAVY imajući u vidu da je strip, rekosmo, namenjen mlađim čitaocima. Slott se trudi da Madame Monstrosity piše u jednom razigranom ključu, izbegavajući horor-kodiranja koja biste očekivali i prikazujući njene minione kao pre svega fascinantne humanoidne životinje (ili animalizovane ljude) koji trpe njen teror prevashodno jer nemaju drugu roditeljsku figuru. Što je sasvim fer utemeljenje glavnog negativca i njegove vojske.

Sa svoje strane Bailey je mali, mlad i na momente vrlo tvrdoglav, ali srce mu je na pravom mestu. Iako Spajdermen i dalje nije siguran koliko može da  mu veruje, on i Miles se prema Baileyju ponašaju pokroviteljski i pokušavaju da ga zaštite od najsurovijih dimenzija superherojskog posla, istovremeno mu dajući podršku i naobrazbu. Slott Baileyja stavlja naspram nekih relativno kičastih i smešnih negativaca i kredibilno za njega gradi jedan odvojen deo Marvelovog univerzuma (i Njujorka) da u njemu isprobava svoje kapacitete, ali i da se suoči sa tim da njegove najbolje namere često u javnosti bivaju tumačene kao potezi monstruma koji je možda pretnja za građane. Ovo repliciranje matrice originalnog Spajdermena je apsolutno na mestu – i sami likovi ga eksplicitno prepoznaju – i stavlja Baileyjevo povremeno depresivno reflektovanje na svoj prilično teški život u jedan širi kontekst u kome će mnogi čitaci, istorija nas uči, umeti da se prepoznaju.



Prosto, Bailey je neko ko veruje da mu moći što ih poseduje diktraju i odgovornost, da je to prosto formula herojskog posla, ali će iznova biti šokiran kada shvati da civili na ulicama Njujorka u njemu ne prepoznaju tu herojsku prirodu i umesto toga vide sub-humanu, arahnidsku pretnju. Ovo je zapravo i osnova metazapleta serijala u prvih pet brojeva, sa sve srceparajućim razvojem situacije u kasnijim epizodama gde i superheroji počinju da sumnjaju da su Bailey možda dali previše kredita samo zato što je dete.

Slott ovo dobro vodi, dajući Bailey prvo nekoliko finih pobeda, sa sve team-upovima gde će se boriti rame uz rame sa Spajdermenom, Kapetanom Amerikom i Squirrel Girl, čime će kasniji deo stripa u kome je on progonjen imati jednu opipljivu dimenziju gorčine. Štaviše, svaki je broj ovog serijala sastavljen iz glavne i sporedne priče koje imaju odvojene zaplete (i druge crtače), gde je sporedna tipično ,,šašavija" i pokazuje Baileyja kako upada u bizarne avanture sa bizarnim neprijateljima i saradnicima, a opet sve to funkcioniše u lepoj sinergiji tako da sporedni zapleti zapravo dodaju važne elemente glavnom zapletu i do kraja dobijamo višeslojniji narativ nego što biste očekivali od ,,dečijeg" stripa.

Dodatno, Spider-Boyjeve moći su zanimljive, posebno sa njegovom verzijom ,,pauk-čula" a koje je neka vrsta prekognitivnog upozorenja da će ne sam Spider-Boy već neko drugi biti u opasnosti, čime se još više podvlači njegova požrtvovana, nesebična herojska priroda. Čak i to da Bailey ume da razgovara sa paukovima, njihovim ,,jezikom" je iskorišćeno iznenađujuće spretno i pomaže da se ovaj lik izdvoji iz mora Spajder-kodiranih likova u kome se poslednjih godina davimo u svim medijima.

Grafički, imamo na delu jako dobar program. Paco Medina nacrtao je sve glavne priče dok je sporedne radio Ty Templeton (u petom broju Julian Shaw) i oba ova umetnika su izuzetno dobra za ovu vrstu stripa. Medina je dinamičan, energičan superherojski crtač sa dobrim grafičkim pripovedanjem i sposobnošću da likove koji treba da deluju zastrašujuće učini istovremeno i slatkim (kolore mu je radio odlični Erick Arciniega), dok je Templeton veteran superherojskih stripova za mlađe čitaoce (dobio je još devedesetih dva Ajznera za Batman and Robin Adventures i jednog za Batman: The Gotham Adventures) i njegove ,,sporedne" priče su vatromet maštovitosti i šašavih ideja koje savršeno funkcionišu. Kolore je za njega radio Dee Cunniffe, a za Shawa Edgar Delgado (naravno, letering je radio neumorni Joe Caramagna) i ovo su stripovi jakih, živih kolora, čistog a dinamičnog lejauta i pravo su zadovoljstvo za oko.

Naravno, možete ne biti naročito snažno zavedeni Slottovim insistiranjem na humoru baziranom na igrama reči, može vam smetati Baileyjev pomalo depresivni karakter, a ako ste BAŠ namrgoođena osoba možda ćete se mršititi i na ,,detinjaste" ideje i zaplete (na primer na to da se Spider-Boy, Squirrel Girl i, uh, Deda Mraz u jednom momentu bore protiv negativca koji je karnevalski klovn, sa balonima ispunjenim gasom, vezanim tako da podsećaju na životinje) ili na forsiranje negativaca kao što je klinac, Killionaire, najuspešniji influenser na svetu, ali Spider-Boy je za sada vrlo dobro postavljen i generalno sigurno izveden strip o mladom superheroju koji ima sve one ,,probleme" u životu što smo ih istorijski voleli kod superheroja koji više nisu mladi (notabilno kod originalnog Spajdermena) a da ima i njihovu požrtvovanu, nesebičnu prirodu. I tu nemam šta da prigovorim. Jedini drugi uporediv strip koji je Marvel recentno radio bio je Red Goblin, a koji meni NIJE BIO LOŠ, uprkos brojnim ograničenjima sa kojima se suočavao, pa je svakako lepo videti da Marvel sličnu koncepciju, sa predbubertetskim superherojem radi u produkcijski i kreativno boljim uslovima. Kolekcija prve četiri epizode izašla je krajem Aprila, a serijal putem Amazona možete pratiti ovde.