ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nisam se baš nadao da ću ove godine pisati JOŠ nekrologa. Nažalost, u četvrtka 22. Juna, u svojoj osamdesettrećoj godini otišao je Peter Brötzmann, čovek koga sam više puta opisao kao partrijarha evropskog free jazza i improvizacije, jedan od titana tenor saksofona (i još ponekog duvačkog instrumenta), čoveka koji je skoro do same smrti svirao i stvarao, gonjen unutrašnjom energijom i potrebom da komunicira, da bude u kontaktu sa svetom, da nešto da svetu, da nešto njegovo primi, dotakne, okusi.

Neću ni da pišem nekrolog jer Peter Brötzmann nije običan čovek koji samo umre. Kada sa planete ode ovakav fenomen, neko čija je pojava doslovno menjala istoriju i živote tolikih ljudi, to da neko poput mene sedne i kaže da je voleo njegovu muziku je na kraju više priča o meni nego o Brotzmannu. A stvarno nije trenutak da pričamo o meni. Brotzmann je bio sila prirode, tektonski pokret, snop svetlosti takve jačine da vam se čini da ćete od njega oslepeti. Ne sećam se da sam pričao i sa jednim fri džez saksofonistom koji ga nije naveo kao presudan uticaj u svom životu. To, to je bitno. Talasi koji su se širili iz centra u kome je stajao slikar sa saksofonom i duvao njega sa svim venama na licu nabreklim do pucanja.

Brötzmanna neću da deifikujem jer je on bio materijalista pre svega drugog, čovek sa nogama čvrsto na zemlji, sa interesovanjem za ljude i njihove živote mnogo više nego što su ga interesovale apstraktne umetničke filozofije. Otud ni njegov amuzika nikada nije zvučala ,,božanski nadahnuto" ili ,,spiritualno" već uvek i jedino kao nešto što dolazi iz centra ljudskog bića, nalik na komade tkiva koje snažne šake čupaju i nude drugima kao jedino važno što im se može dati.
Brötzmanna sam gledao nekoliko puta u Beogradu, ali poslednji put pre jedanaest godina sa triom Sonore, i o ovoj večeri možete čitati na ovom mestu, a ako vam se baš ne čita, snimak nastupa ću rado podeliti i ovde:

https://youtu.be/dtMPW35dr8k

https://youtu.be/46hCdgbJ_c8

Konačno, ako želite da čujete JEDAN album Petera Brötzmanna koji ja smatram sebi posebno važnim, onda neka to bude Shadows, snimak sa njegove turneje sa kraja prošlog veka gde je nastupao sa dva legendarna japanska muzičara, Keijijem Hainom na gitari i Shojijem Hanom na bubnjevima. Kritika je, sećam se prikaza u The Wireu, bila pomalo sumnjičava, govorila da je ovo malo isuviše karikirano od strane saksofoniste i bubnjara i da se gitarsta koji iznosi srce na teren pored njih osećao malo kao da ga zejabavaju, a isticano je i da su se Peter i Keiji i par puta potukli u bekstejdžu oko toga kako će ko biti ozvučen. Ali ja ovaj album znam NAPAMET. Oslobođen potrebe da bude LIDER, naprotiv, stavljen uz dvojicu muzičara koji su i sami navikli da vode, bez obzira sa kim sviraju, Brötzmann ovde daje jedan od svojih najrelaksiranijih, najspontanijih, najorganskijih performansa koje sam čuo. I danas, 23 godine kasnije mi sve zvuči sveže kao i 2000. godine i, evo, reći ću da ljudi možda umiru, ali Peter Brötzmann nije bio samo čovek. Ljudima kažemo da počivaju u miru. Peteru samo mogu da kažem da duva iz sve snage i da nas pričeka, brzo ćemo.


https://youtu.be/waO1Zo85OpM

Pošto je nedavno zvanično počelo leto, a dalo se primetiti po tropskim temperaturama koje su zavladale u balkanskoj džungli, onda je red da preslušamo i jedan, uh, čekajte, prolećni album?? U propratnom tekstu za drugi album sastava Liba Villavecchia Trio, a koji je naslovljen Birchwood, odnosno, hm, ,,brezovina", Liba Villavecchia objašnjava da je breza već dugo vremena smatrana simbolom proleća, ljubavi i svetlosti a da su upravo to teme koje njegova ekipa obrađuje na ovoj ploči. Pa, dobro onda, ljubavi i svetlosti nam valjda nikada nije previše, nevezano za to u kom smo se godišnjem dobu nesmotreno obreli.

Iako je Javier ,,Liba" Villavecchia rođen još krajem pedesetih godina, ovaj trio je još uvek vrlo sveža postava, ali toliko vibrantna i funkcionalna da se na ovom albumu čuje kako svi prosto pucaju od entuzijazma. Osnovan 2021. godine ovaj katalonski sastav je najnovija avantura za Villavecchiu koji je veteran džeza i slobodne improvizacije. Trio je svoj prvi album, Zaidin, izbacio prošle godine – baš u proleće – a izdao ga je ugledni portugalski Clean Feed i prikazao multigeneracijsku postavu u vrlo funkcionalnoj, vrlo raspoloženoj formi. Prošle godine sam opširno pisao o ovom sastavu, ukazivao na Villavecchijinu karijeru kao muzičara, autora muzike ali i predavača na ESMUC školi u Barseloni, specijalizovanog za improvizaciju, ali i podvukao da ostala dva muzičara u triju imaju, pored očiglednog free jazz i improv pedigrea i korene u metal muzici.

Ne znam koliko je to VAMA prirodno, ali meni je nekako uvek bila logična ta spona između ekstremnog metala i, hm, ekstremnog džeza, u žeđi za ispitivanjem gde su granice forme, za rizičnim konceptima koji vam nikada neće doneti slavu i pare a možda će vam se zbog njih mnogi smejati itd. Alex Reviriego na kontrabasu i Vasco Trilla na bubnjevima i ovde kao i na prvom albumu sviraju sasvim u okvirima onog što biste smatrali avangardnim dezom i ovde nema painkillerovskih jazz-metal ekscesa, ali čuje se svakako jedna glad da se te granice forme poguraju do same ivice pucanja, da se u Villavecchijine teme i aranžmane ubrizga što je više moguće eksperimenta sa ritmom, metrikom, tembrom, dinamikom.

Villavecchija ovaj album, dakle, smatra prolećnim, optimističnim materijalom koji priča o svetlosti i ljubavi i mada su njegove teme na alt saksofonu vedre i razigrane, ovo ipak nije ni blizu nekog easy listening iskustva. Kogod je slušao Zaidin može i na Birchwood da očekuje sličnu koncepciju spajanja vrlo strukturiranog, vrlo ,,matematičarskog" sviranja i apstraktnih modernističkih istraživanja teksture i prostora. Ovo je, kako god da okrenete, hermetična muzika koja u svojim aranžmanima ni slučajno ne prati nekakav standardni format ,,pesme" i zahteva slušaoca spremnog na sve u svakom trenutku. Zato su Villavecchijine optimističke teme i komplikovane, ali prijateljske melodijske linije i važne kao pojasevi za spasavanje za slušaoca kome je ovo možda jedan od prvih rodea u fri džez sitiju.

Slušajući Birchwood nemoguće je i malo se ne upustiti u meditiranje kako free jazz ili samo avangardniji džez može da znači tako mnogo različitih stvari za različite muzičare, pa čak i za iste muzičare na istom albumu. ,,Free" može da podrazumeva mnogo toga, od sviranja izvan skala, ali sa metrički i dinamički jasno ispisanim temama koje samo ne upadaju ni u jedan harmonski sistem koji priznajete, ali može da podrazumeva i svirku bez ritma i metrike, u kojoj muzičari jedni drugima serviraju predloge pa na njih odgovaraju, pa onda i pasaže čistog ,,zvuka", bez tonalnosti ili očiglednih struktura. Birchwood sve ovo sadrži, često i u okvirima iste kompozicije i mada je ovo, kako rekosmo, svojevrstan izazov za određeni tip slušaoca, uvek je u pitanju fascinantna, i intrigantna ploča.

Zanimljivo je i da je Birchwood, uprkos svojoj vrlo izraženoj ,,uvežbanosti" ploča koja je nastajala praktično na drumu. U okviru priprema za izlazak i promovisanja prvog albuma, trio je, kako svedoči lider, bio u non-stop koncertiranju pa su i kompozicije za ovaj album nastajale u hodu i uvežbavane između koncerata. Na prvi pogled može da zvuči neverovatno da je album ovako gusto ispisane, kompleksne muzike nastajao skoro uzgred, između nastupa na kojima su svirane druge  kompozicije, ali onaj najizraženiji utisak koji on ostavlja je upravo o bendu koji diše i misli kao jedno. Birchwood naprosto zvuči kao ploča trojice ljudi koji su slepljeni jedan za drugog i razumeju šta onaj drugi radi i pre nego što taj drugi krene da ga radi.

Odmah na početku će, tako, naslovna kompozicija pokazati kako Villavecchija zvuči snažno i ubedljivo, poigravajući se sa temom, ulazeći u raspoložena krešenda i vozeći brze, energične linije, a kako ga ostala dvojica prate u stopu, dopunjujući svaki njegov ton idealno postavljenim kontrapunktima i udarcima, prateći njegovu dinamiku, kao da u njima trojici kuca jedno srce. Sam saksofonista će se na duže momente skloniti u stranu da prepusti dvojici mlađih muzičara centar pažnje i njihov rad je izuzetan i kada nema melodijskog reflektora da na njih baca snažni snop svetla. No, vraćanje u osnovnu temu je podsećanje da, uprkos utisku da dobar deo vremena muzičari sasvim slobodno improvizuju, u temelju ovih kompozicija stoje jasno formatirane, vrlo složene teme koje slušaoca ubace u kinetički gruv iz kog mu nema spasa.

Druga kompozicija, osmominutna Lublin izranja iz sitnih zvukova i pisaka izvučenih na kontrabasu, da bi im se saksofon pridružio a zatim uleteo u energični freebop koji po ko zna koji put podseća da je Villavecchia veliki poštovalac Ornettea Colemana.

Skoro jedanaestominutna Blue Quinoa je jedan od najkompleksnijih komada saTrillinim apstraktnim uvodom, Villavecchijinom snažnom a jednostavnom temom a onda dugačkim delovima bez ritma u kojima preovladavaju boja, tekstura i ambijent. U odnosu na nju je naredna, Anima, praktično sentimentalna sa temom koja je otvara ali se i ona brzo izmeće u kompleksan ritmički gruv gde ornetkolmenovsko, ,,harmolodičko" improvizovanje dolazi u prvi plan.

Dve najkraće kompozicije su ostavljene za kraj. Deep Yellow je jedan apstraktniji, hermetičniji komad koji naglašava ambijent i slušaoca smešta u bezvremeni prostor gde je teško prebrojati sekunde ali je lako uživati u nežnim Villavecchijinim maštarijama koje ostala dvojica pažljivo podcrtavaju iz drugog plana. Senan je još jedan harmolodički fank za kraj, sa Villavecchijinim šetanjem osnovne teme kroz skale i improvizovanjem sve do odlaska u potpunu apstrakciju i tamni ambijent, samo da bi povratak u temu album dovezao do eksplozivnog finala. Moćno!

Bircwhood je snimljen Marta prošle godine u, kako kaže Villavecchia, idiličnoj kući sagrađenoj još u trinaestom veku. Iako na momente ,,težak" i zahtevan, ovo je bez sumnje album optimistične energije ali pre svega jednog organskog spajanja trojice muzičara u kompozitnu celinu na kojoj ne umete da razaznate šavove. I to je divno.

https://libavillavecchia.bandcamp.com/album/birchwood-2

Da nastavimo i ovog vikenda sa letnjom muzikom, a šta je letnjije nego relaksirani fri džez i slobodna improvizacija snimljeni u Meksiku? Čak i naziv albuma koristi termin kojim su stare Maje označavale more! Doduše, kako nas podučava i buklet ovog albuma, taj termin je nastao spajanjem reči za plamen i jezero, pa je to, nekako, u sumi dalo more. Stare Maje su imale vrlo partikularne ideje o tome kako more, jelte, treba da izgleda. Kakogod, K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas su snimili Blaise Siwula i David Puc, stari, iskusni Njujorčanin na duvačkim zadacima i mladi, maštoviti meksički muzičar na gitari sa brdom efekata, improvizujući u Pucovom (rodnom?) gradu, Mérida, prestonici Jukatana, ovog, nedavno završenog proleća. Pričamo o neobično nepretencioznom a na momente VELIČANSTVENOM albumu, pa vredi malo naoštriti sluh i udobno se smestiti jer ovo su podugačke, neužurbane improvizacije.

Blaise Siwula je ime za koje možda niste čuli iako ovaj čovek svira free jazz već duže od pola veka. Rođen u Detroitu još 1950. godine, Siwula je počeo da uči sviranje na alt saksofonu već sa 14 godina i nikada nije prestao. Doduše, zainteresovan za umetnost svih formi, Siwula je, kako sam kaže, periodično istraživao vizuelne umetnosti, arhitekturu, poeziju, dramu, pa zaradio i magisterijum iz umetnosti, i proveo deo svog života i obrazovanja u Evropi. No, od 1989. godine u Njujorku, učestvujući u tamošnjoj, pa, da upotrebimo tu reč, andergraund sceni. Iako je sarađivao i sa Cecilom Taylorom, Siwula je možda poznatiji po saradnjama sa kolektivom Improviser's Collective te legendarnim njujorškim klubom ABC No-Rio, u kome su mnogi andergraund projekti našli svoje pribežište. Siwula je bio deo improvizatorskih programa u okviru Amica Bunker inicijative u ovom klubu da bi kasnije počeo da sam bude organizator C.O.M.A. serijala nastupa u istom prostoru.

Siwula je u okviru svog pristupa komponovanju tradicionalnim tehnikama dodao i elemente grafičke kompozicije, za koje kažu da su dug njegovoj naobrazi u vizuelnim umetnostima ali i verovanju da su vid i sluh povezana čula te da umetnost generalno treba da bude komunikativna. Pored alt saksofona, naravno, on svira i druge duvačke instrumente a u okviru nekih projekata i kompozicija je svom arsenalu dodao i razne vrste udaraljki. Pored pomentuog Cecila Taylora, Siwula je tokom svoje njujorške karijere svirao i sa takvim imenima kao što su William Parker, Tan Dun, Peter Kowald, Donald Miller (gitarista Borbetomagusa), Nobuyoshi Suto (poznatiji kao Nobu Stowe), Katsuyuki Itakura, Ryusaku Ikezawa, Ge-Suk Yeo, saksofonistkionja Bonnie Kane... Snimio je i solidnu količinu albuma, sa mnogim od nabrojanih i drugim muzičarima a dobar deo istih je i sam izdao, držeći se uradi-sam filozofije primerene andergraund delatnicima. Iako se, naravno, deo ove muzike može svrstati u neidiomatsku improvizaciju pa i buku, Siwula nije neko ko svira isključivo izvan standardne muzičke teorije pa ni album K'​á​ak'n​á​ab​:​crepitar de un lago en llamas nije onako abrazivan i apstraktan kako biste možda očekivali kada vidite da su to kompozicije od petnaest minuta bez ritma ili ikakvih udaraljki u studiju.

David Puc je značajno mlađi muzičar iz Méride i priznajem da o njemu malo znam, sem da je umešan u neke vrlo egzotične muzičke projekte kao što je ,,biomuzika", odnosno muzika, uh, inspirisana vrtačama i zvucima vezanim za njih. Što sve zvuči zastrašujuće akademski i pretenciozno ali slušajući ovaj album, mogu da kažem da je Puc vrlo relaksiran, vrlo talentovan gitarista kome prelasci iz harmoničnih, pa čak i romantičnih pasaža u čiste teksture dolaze prirodno, lako i bez forsiranja i glume.

Što je i neophodno da bi ovakva muzika korektno proradila. Siwula naglašava da je sva muzika na albumu komponovana spontano, u okviru muzičke saradnje između dvojice muškaraca koja traje već izvesno vreme, a Youtube ionako ima više snimaka na kojima Siwula i Puc zajednički improvizuju u kamernim uslovima, uklapajući svoje muzičke vizije na jedan neusiljen, šarmantan način.

Štaviše, album i počinje vrlo prijatnom temom koju su, sva spontanost na stranu, Siwula i Puc verovatno već u nekoj formi isprobali, možda ne sasvim se dogovorivši kako će to da na kraju zvuči, ali u saglasju oko harmonije i dinamike. Siwula ovde predvodi juriš, a Puc se umešno priključuje sigurnim razlaganjem akorda ispod njegove melodije i Llamand (Call), uprkos svom trajanju od skoro šesnaest  minuta zapravo nema ulogu nekakvog filtera koji bi rasterao ,,kežual" slušaoce a u dalji tok albuma propustio samo posvećene avangardiste.

Doduše, ovo ni u kom slučaju nije tradicionalni džez, pa ni tradicioalni fri džez, i Siwula i Puc sasvim lako i bez ikakvih dramatičnih gestova i glume uspevaju da romantične teme i post-bop melodije prevuku i u apstraktnija polja, nudeći slušaocu prirodan, organski put u nepoznato koje, uprkos povremeno vrlo netradicionalnim pristupima obojice muzičara ne deluje i neprijateljski.

Ključna dimenzija ovog albuma je verovatno upravo to da ovo nije improvizacija koja programski beži od harmonija i melodičnih tema, mada im istovremeno i ne duguje nikakvu lojalnost. Siwula je nesumnjivo andergraund ratnik od poluvekovnog staža, ali veliki deo njegovog sviranja saksofona i klarineta na ovom albumu je u prijatnom, prijatno tradicionalnom ključu post-bopa i cool jazza, bez direktnih citata i sikofantskih omažiranja partikularnih muzičara, ali sa besprekornim prizivanjem u svest istorije džeza istočne obale i Njujorka partikularno kroz svoje teme i njihov razvoj. U njegovoj svirci nema usiljenosti, nema glumatanja, nema čak ni neke eksplozivne ekspresije koju smo intuitivno počeli da vezujemo za free jazz i slobodnu improvizaciju i zadovoljstvo je s vremena na vreme čuti album na kome kompozicije nisu spakovane u onaj klasični free improv format gde se kreće od šuškanja i puckanja a završava u distorziranim vriscima i halabuci, pa onda sve ispočetka dok ne istekne termin. Siwula svira jednostavno tečno, ali i varljivo jednostavno, ulazeći u neke kompleksne vratolomije bez straha i dajući im razrešenja bez tenzije i sviranja na snagu.

Naravno, Siwula je ipak stara garda i od njega ovako nešto očekujete, pa je Puc po definiciji otkrovenje ovog albuma. Meksički muzičar, po svemu sudeći ima klasičnu naobrazbu jer je njegova svirka u harmonijama izuzetno ubedljiva, sa besprekornim praćenjem Siwulinih tema, pa i ubacivanjem dobro odmerenih ritmičkih (mikro)deonica koje povremeno blago uokvire inače vrlo freeform svirku saksofoniste. No, Puc je naoružan čitavim arsenalom pedala i njegovo korišćenje distorzije, gejtova, kompresora i drugih efekata često gitaru pomera u vrlo apstraktne sfere, nudeći zvuk koji je razdvojen od puke kombinacije drveta i metala, amorfan i teksturiran, a opet veoma organski uklopljen sa Siwulinim sviranjem.

No, Pucu nisu nepophodni efekti da bi zvučao ,,drugačije" i njegovo upadanje do pojasa u mikrotonalnu džunglu na trećoj kompzociji daje albumu iznenađujuće upečatljivu ,,azijsku" komponentu sa odjecima indonežanskog Gamelana u relaksiranom a sve vreme moćnom free jazzu. Izvrstan album dvojice muzičar iz sasvim različitih generacija i država, spojenih muzikom onako kako ništa drugo ne može da spoji dva uma i dva duha:

https://blaisesiwula.bandcamp.com/album/k-akn-ab-crepitar-de-un-lago-en-llamas

S obzirom da se Srbija, Balkan i solidan deo Evrope nalaze pod talasom vreline za koju meteorolozi pošteno kažu da ne mogu da procene dokle će trajati, pa vi sad vidite, onda ćemo danas da slušamo nešto jednostavno, svedeno, ugodno, što ne zahteva preteranu cerebralnu investiciju i... oh, čekajte, izašao novi Raz Mesinai? Ah, ignorišite sve što sam rekao, uzmite lepezu, uključite uši na najjače i udobno se zavalite jer će inače svakako on VAMA da ga zavali.

Šalim se malo. Raz Mesinai, Val Jeanty: FU I'm the DJ nije sad nešto previše cerebralna i zahtevna (i zavaljivačka) ploča, mada nije ni tako šaljiva i spadalačka kako joj ime možda sugeriše. Ona svakako proizvodi dobro raspoloženje, barem ako ste ugođeni na frekvenciju na kojoj Mesinai operiše već više od tri decenije. Ili makar na neke od njegovih frekvencija. Dvoje muzičara ovde improvizuju u realnom vremenu, kreirajući gust a opet suštinski sveden program melodije i ritma u kome, da budemo fer, džeza ima samo u tragovima i to ako se BAŠ dobro udubite, ali u kome je etos fri džeza i improvizacije stavljen u prvi plan i ne možete ga promašiti pa sve i da vozite dva kilometra vezanih očiju (i ušiju) UNAZAD.

Raz Mesinai je neka vrsta superheroja avangardne i andergraudn muzike iz različitih Njujorških scena, neumorni istraživač i sintetizator, koji u svojoj muzici spaja vrlo različite uticaje i interesovanja i kreira uvek, u najmanju ruku, nešto zanimljivo, a neretko i nešto transcendentno. FU I'm the DJ je možda svakako bliži zanimljivom nego transcendentnom delu spektra, ali ovo nije nužno ploča lakih zajebancija, već pre jedna necerebralna, neprogramska, nego intuitivna, automatska (u smislu ,,automatskog pisanja") emanacija njegovih opsesija i interesovanja, istresena u jednom cugu, bez mnogo priprema i razmišljanja, uz sparing partnerku koja je u svakom pogledu dorasla Mesinaijevoj nemirnoj mašti i širokom iskustvu.

Mesinai je od mladosti spajao razlčite svetove jer je rođan u Jerusalemu ali je proveo detinjstvo i mladost u čestom putovanju između Jerusalema i Njujorka, upijajući sa jedne strane bogati koloplet bliskoistočnih uticaja, uključujući sufijsku muziku, jevrejske tradicionalne pesme ali i beduinsku folklornu tradiciju, a sa druge se izlažući njujorškoj uličnoj kulturi elektronske muzike i plesa. Počeo je da eksperimentiše, kažu njegovi biografi, sa kasetama i semplovima, još kada je imao deset godina da bi sa četrnaest bio otkriven od strane džezera po imenu Juma Sultan koji je bio impresioniran njegovim bitovima napravljenim za brejkdensere i poklonio mu opremu sa kojom je ovaj počeo da pravi svoje prve profesionalne radove.

Mesinaija jedan deo publike zna kao kompozitora elektroakustične avangardne muzike, bilo inspirisan jevrejskim temama (u vreme kada je snimao za Tzadik Johna Zorna), bilo namenjene filmu – poznat je slučaj njegovog albuma Unspeakable, napravljenog da bude saundtrak za Hellraiser 6 ali na kraju neprihvećenog od strane produkcije jer je, legenda kaže, ,,bio isuviše strašan". Drugi, pak, poznaju Mesianija kao  eksperimentalnog bitmejkera koji je, uz DJ Spookyja, DJ Olivea, Skiza Fernanda i druge kolege bio jedan od rodonačelnika ,,illbient" pravca, smeše apstraktnog hip-hopa, duba, industriala i eksperimentalne muzike koja je izletela iz Bruklina u devedesetima i dobrano protresla mnoge muzičke svetove. Mesinaijev duo sa Johnom Wardom, Sub Dub je bio jedan od temeljnih učesnika ovog događanja a mnogi kasniji Mesinaijevi projekti, pre svega Badawi ali i Bedouin Soundclash su gradili na ovim osnovama, dodajući njegova interesovanja iz sveta jazza, bliskoistočne muzike, tradicionalne i duhovne na elektronske osnove. Mesinai je i sa Scottom Hardingom (koga mnogi bolje znaju po imenu Scotty Hard  i njegovoj saradnji sa Wu Tang Clan) pre nekoliko godina osnovao Underground Producers Alliance, organizaciju/ agenciju za, jelte promidžbu andergraund umetnika, ali i za njihovo obrazovanje. Mesinai je i talentovan ilustrator koji je crtao i radio na nekim Marvelovim stripovima, ali i inače sjajan lik sa mnogo interesovanja i interesantnim načinima da ih artikuliše.

U suprotnom uglu imamo profesorku Val Jeanty. Originalno, Jeanty je sa Haitija, ali je njena porodica napustila Port O Prens još 1986. godine kada je svrgavanje tadašnjeg predsednika Jeana-Claudea Duvaliera donelo nemire, pa i zatvaranje škola. Jeantyjeva ima neke važne muzičke i spiritualne korene – navodi se da je praunuka Occidea Jeantya, jedne važne haićanske muzičke figure sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka dok joj je baka, GranMe Shoun, nagađate već po imenu, bila vudu sveštenica. Otud muzika koju Jeantyjeva radi, pored formalne muzičke teorije uključuje i mnogo afrokaripskih elemenata vezanih za vodun tradiciju pa su joj neki pored ,,zvaničnog" imena – Afro-Electronica – dali i nestašniji nadimak: Vodou-Electro.

Jeantyjeva je danas profesor na Berkliju a njeni muzički počeci su vezani za različite eksperimente sa elektronikom, gramofonima i multimedijalnim komadima. Zahvaljujući stipendijama koje je dobijala, početkom veka je imala prilike da svira ali i postavlja muzičke instalacije ne samo po uglednim američkim prostorima (uključujući njujorški MOMA) već i po Evropi, notabilno Švajcarskoj i Australiji, a poslednjih godina sarađuje sa raznim muzičarima iz oblasti džeza i tradicionalne muzike, mešajući vudu nasleđe sa drugim folklornim usmerenjima u naporu da se, kako sama kaže ,,aktivno decentralizuje plitko, vesternizovano shvatanje 'world music' koncepta." Tome, jelte, možemo samo da aplaudiramo. Pa makar i mi sami u ovoj priči ispali zapadnjaci.

Elem, što se tiče njenih džez kredencijala, svirala je sa Wallaceom Roneyjem, a kao inženjer zvuka sarađivala sa Matthewom Shippom, Williamom Parkerom, Wadadom Leo Smithom i Anthonyjem Braxtonom i to je, što bi rekli mangupi, pametnom dosta.

FU I'm the DJ je album improvizacija snimljenih u jednom dahu ranije ove godine i na njemu se iskustvo i interesovanja dvoje muzičara (i mislilaca) ukrštaju na najprirodniji način da izrode muziku što je energična ali kontemplativna, ritmična ali bezvremena, oslonjena na tradicionalno nasleđe ali definitivno avangardna i namerna da tradiciju legitimiše samo kroz praksu, kroz znojavu svirku i krvavu borbu za opravdavanje svakog sledećeg takta a ne kroz njeno zalivanje u jantar i izlaganje u muzeju da, eto, deca ne zaborave gde su im koreni.

Iako sve kompoziije imaju isti naslov (FU I'm the DJ, naravno) i instrumentarij i zvuk su uglavnom isti, i iako je, kako rekosmo, sve snimljeno u jednom cugu bez mnogo nameštanja, razmišljanja, diskusije i in-situ analize, ovaj album ne deluje kao procesija neobaveznih, plitkih improvizacija koje će dvoje iskusnih muzičara izudarati jednom rukom dok drugom svajpuju po tinderu i lajkuju najnovije videe sa mačićima na tiktoku. Naprotiv, i Mesinai i Jeantyjeva ovde deluju vrlo usredsređeno i zainteresovano, u prvom redu za kvalitet i teksturu zvuka a onda, postepeno, kako album odmiče dalje, sve više i za kompozicije i to kako teme i ritmovi korespondiraju jedni sa drugima ali i sa tradicijama koje se u njima citiraju, navode, zazivaju i proživljavaju.

Paleta zvuka jeste, rekosmo, svedena, ali i Mesinai i Jeantyjeva su muzičari koji zvuk razumeju jako dobro – uostalom njime se profesionalno bave i kao snimatelji i producenti već decenijama – i umeju da i najsitnije detalje iskoriste tako da celini daju nove perspektive. Album je snimio Danny Blume ali ga je Mesinai miksovao i uradio mastering pa je ovo ploča vrlo bogate teksture i dinamike, ni nalik na neke ploče ,,čisto" elektronske improvizacije kojima dinamika često nedostaje jer su njihovi snimatelji i osobe zadužene za mastering intuitivno naklonjene što je glasnije mogućem zvuku.

Takođe, ovo odgovara i odabranoj estetici muzike jer ovde imamo izmešane ,,klasične" instrumente, prevashodno Mesianijev klavir, koji on svira na svim kompozicijama, sa elektronskim udaraljkama i efektima koji dopuštaju Jeantyjevoj da deo zvuka procesuje u stvarnom vremenu. Ovo muzici daje dualnu, istovremeno ,,organsku" i ,,apstraktnu" prirodu sa jasnim i energičnim interakcijama između melodije, teme i ritma i toplinom koju ovo donosi, ali i sa jednom finom, pomalo čak i retrofuturističkom ,,elektronskom" dimenzijom u kojoj udaraljke često zvuče kao da slušate robota kome je neki haker lemilicom poremetio osnovne programe. Sad ću dati najlenjije poređenje svih vremena ALI VRUĆINA JE NE OSUĐUJTE ME NE MOGU DA MISLIM, ali Jeantyjeva se ovde nastavlja na tradiciju koju je u njujorškoj downtown avangardi uspostavila Ikue Mori, i haićanske vudu ritmove vezuje uz sintetički zvuk elektronskih perkusija na čaroban način.

Ovo nisu preopširne improvizacije i dvoje muzičara intuitivno osećaju kada se konkretna tema ,,odradi" do svog prirodnog kraja pa staju da bi prešli u sledeću. Prema kraju albuma, rekosmo, muzičari osećaju da su u velikoj meri istražili granice teksture i dinamike pa počinju da se više usredsređuju na same teme i melodije i ovde Mesinai ulazi u naglašenije bliskoistočni harmonski program i naglašenije ,,narodnjačko" fraziranje a koje dobija izvrsne kontrapunkte u pratećim ali i disruptivnim ritmičkim strukturama Jeantyjeve. Kompozicija FU I'm the DJ prt.9 je, recimo odličan primer usredsređivanja na temu i njenog autoritativnog istraživanja do prirodnog kraja.

Album FU I'm the DJ je druga kolaboracija između Mesianija i Jeantyjeve (za koju znam), i nakon prošlogodišnjeg Time Assassins koji se više orijentisao ka ambijentu i post-dub zvuku, dolazi kao vrlo prijatno spajanje mnogih interesovanja i tehnika kojima se dvoje autora opsedaju već decenijama. Dobar za vrućinu, još bolji ako imate čime da se rashladite, ovo je album koji se može slušati mnogo puta za redom i da u njemu svaki put čujete nešto novo:

https://razmesinai.bandcamp.com/album/fu-im-the-dj

Ove nedelje nisam mogao da se odlučim između dva albuma koja sam najviše slušao tokom tih nekoliko dana pa sam na kraju rešio da odradimo oba jednim potezom. Na kraju krajeva, mislim da se ove dve ploče skladno dopunjuju i da će pokriti širok spektar potreba našeg čoveka za (avangardnim) džezom, a i leto je, vrućina je i nekako je prikladno da ovo budu samo kraći, neobavezni osvrti na dva muzička projekta koja dolaze iz različitih delova sveta i različitim jezikom govore iste stvari.

Ne da ovde ima mnogo, jelte, JEZIKA, oba albuma su uglavnom instrumentalna i, pa, prilično cerebralna i kada koriste ljudski glas to je uglavnom kao još samo jedan izvor zvuka. Zato hajde da obradimo prvo onaj koji ima više emocija, više eksplicitne duhovnosti, više topline.

Perry County World Jazz Ensemble je u ovom slučaju, zgodno, istovremeno ime i sastava i debi albuma koji je taj sastav snimio. Ekipa o kojoj pričamo dolazi iz mesta po imenu Ickesburg iz Pensilvanije – a za koje mogu samo da nagađam da je deo okruga Perry jer mi je po ovoj vrućini teško i da guglam – a gde je glavno ime na koje valja obratiti pažnju Shawn Pike. Ovaj rođeni Delaverljanin (!!!!!) preselio se u Pensilvaniju još kao mlađi tinejdžer a verujem da je u nekom momentu živeo u Teksasu jer mu je Bandcamp stranica za njegove solo radove (ili, preciznije, solo RAD) registrovana na Ostin. Pike na ovom albumu ne samo da svira nekih 6-7 instrumenata među kojima NIJE gitara, već je i, pretpostaviću, glavni autor muzike i aranžmana, a definitivno je osoba koja je postavila čitav koncept i estetiku ovog sastava.

Perry County World Jazz Ensemble je, kako i Pike kaže u tekstu koji dolazi uz muziku, eksplicitno zamišljen kao kombinacija džeza i klasične muzike sa ,,univerzalnim jezikom koji je u svima nama, svuda na ovom svetu", odnosno, da prevedemo to na jednostavnije termine, posveta, i to vrlo snažna, muzici koju je pravio nedavno preminuli Pharoah Sanders. Pike na albumu svira uglavnom duvačke instrumente, od alt i bas klarineta, pa do tenor i sopran frule (ili kako biste već VI nazvali ,,recorder"), ali odrađuje i smene na perkusijama, pa i na klaviru. Ovo je vrlo ferousendersovski po postavci ali je mene posebno impresioniralo da vidim čoveka koji je po vokaciji pre svega gitarista kako se snalazi na drugim instrumentima. Pike gitaru svira od mladosti, u tradiciji američke narodne, akustične muzike i ovih dana često nastupa solo, samo sa akustičnom gitarom.

No, ljubav prema džezu i klasičnoj muzici, ali prevashodno prema ,,Vibraciji" koju on navodi kao istinu koja je sveprisutna, se nalazi duboko u temelju ovog albuma, koji, naravno, Pike nije napravio sam. Na alt saksofonu, recimo, ovde nastupa James Nelson, jedan izuzetno  pedigrirani muzičar iz Pensilvanije, sa karijerom koja traje duže od četrdeset godina. Tu su i dvojica bubnjara, jedan basista, jedan klavijaturista i čak trojica perkusionista. No, pristup koji Pike i kolege imaju muzici je osvežavajuće sveden, kako i dolikuje nečemu što odaje počast duhovnoj, univerzalističkoj muzičkoj viziji Pharoaha Sandersa.

Naprosto, ovo jeste muzika koja vibrira i diše više nego muzika koja ,,svira" i Pikeovi aranžmani su varljivo jednostavni, sa prostim semenom teme od dva ili čak samo jednog tona koja na svojim plećima iznosi ceo komad. Ovo je svakako delom ,,dron" muzika, sa pažljivim, neužurbanim ređanjem slojeva zvuka preko ovog osnovnog zametka kompozicije i prijatnim ,,etničkim" začinima prevashodno u domenu udaraljki i duvačkih instrumenata koje svira Pike. To da on sam nije po profesiji pre svega duvački muzičar se zapravo uopšte ne oseća na albumu – delom jer kompleksnije solo momente preuzima Nelson, ali delom i jer Pike vrlo duboko razume da u osnovi Sandersovog izraza na kraju nisu bili ni brzina ni intenzitet ni složenost svirke nego ton i duh. A koje on pažljivo slaže u miks notu po notu.

Kada ritmova ima oni i sami zvuče ,,etnički" i ritualno i ovaj vrlo lepo producirani, uredni ali ne i sterilni album svojim odmerenim pristupom spajanju džeza, klasike i nespecifikovanog folklornog izraza nudi slušaocu elegantan način da provede ugodno Nedeljno popodne.

https://perrycountyworldjazzensemble.bandcamp.com/album/perry-county-world-jazz-ensemble-debut-release

No, za slušaoca koji će radije da se malo pomuči oko svoje muzike, koji voli kada ga album malo i odgurne od sebe, pa pusti kandže, pa zahteva da mu priđate pažljivo i sa oprezom, usredsređeni kao samuraj koji zna da jedan precizan rez rešava sve, možemo da ponudimo izdanje koje se zove Piotr Dąbrowski / Paweł Soko​ł​owski a na kome sviraju, pogodili ste, Piotr D​ą​browski i Paweł Soko​ł​owski, dva poljska improvizatora i avangardista.

Soko​ł​owski živi i radi u Lođu i, kako je to čest slučaj sa muzičarima koji rade na ivicama onog što prosečan čovek uopšte preoznaje kao muziku, ne samo da je u pitanju agilan svirač raznih duvačkih instrumenata i modularnih sintisajzera već i lokalni ,,scenski radnik" koji se bavi promocijom avangardne muzike, i organizacijom adekvatnih muzičkih događaja. U njegove najveće poduhvate do sada spada osnivanje i koordiniranje rada festivala Musica Privata a što je došlo kao logična ekstrapolacija serije koncerata nazvane Precambrian kojoj je takođe on kumovao. Soko​ł​owski, rođen 1987. godine je sarađivao sa više poljskih i inostranih muzičara i snimio gomilu albuma sa avangardnom postavom Dźwięk-Bud a ovaj je album snimio sa Dąbrowskim uživo, krajem prošle godine u Varšavi.

Piotr Dąbrowski, pak, ime deli sa poznatim poljskim režiserom a i sam je sklon vizuelnim umetnostima. Ali i drugim – Dąbrowski je avangardista opšteg usmerenja koji svira, komponuje, piše poeziju i bavi se vizuelnim dizajnom i umetnošću. Za njega je sviranje muzike duhovna aktivnost a u ,,muzici, sviranju bubnjeva, sebi i svom okruženju nalazi nešto što naziva 'Tokom'". Pa vi sad vidite. Svakako stoji da Dąbrowski nije tek ,,bubnjar" koji će pružiti ritmičku pratnju saksofonosti. Sa iskustvom saradnje sa mnogo poljskih muzičara, uglavnom u Varšavi, i pisanjem muzike za pozorišne predstave i balete, Dąbrowski odnedavno pronalazi mnogo interesantnih mogućnosti u saradnji sa Soko​ł​owskim.

I dvojica muzičara na ovom albumu svakako imaju lepu hemiju. Soko​ł​owski svira tenor, sopran i soparnino saksofone, a Dąbrowski pored bubnjeva i ,,klasičnih" udaraljki čuka i u bure i pušta glas, i ovo nije tek običan free jazz album na kome će saksofonista postavljati teme a bubnjar pod njih podmetati ritam.

Mada nije ni neugodno predaleko od toga. Ono što stoji je da su duvački instrumenti ovde u principu stalno smešteni u prepoznatljivu džez tradiciju sa Soko​ł​owskim koji ide od klasičnih tema i solaža do apstraktnijih zvukova ali bez neke vidne ambicije da ovo bude dekonstruktivan materijal. Njegova svirka je, čak i u najapstraktnijim momentima, ekspresivna i oseća se jaka veza između instrumenta i muzičarovog tela, ali se on velikim delom drži prepoznatljivih skala i fraziranja koje možemo da upratimo unazad sve do šezdesetih godina prošlog veka i titana fri džeza iz njegove najrevolucionarnije ere.

Sa svoje strane Dąbrowski pored slobodnih ali i dalje prebrojivih ritmova dosta radi i u domenu teksture, ali i tembra, nudeći zvuke koji dopunjavaju saksofon ne ritmički koliko po boji, šuškajući, krckajući i koristeći male metalne udaraljke za reske tonove punktuacije i promene dinamike. Njegova svirka je diskretna, nenametjiva ali ni u jednom trenutku trivijalna.

Ovo čini muziku dua prilično kamernim iskustvom i momenti u kojima dvojica muzičara zasviraju žešće i pređu u neku vrstu free jazz svingovanja su dobrodošli kako sva ta cerebralna istraživanja ne bi zamorila slušaoca. Pričamo, dakle, o albumu koji pred vas stavlja izazov, makar koliko i pred sebe, istražujući liniju spajanja između čistog zvuka i tradicionalnije muzike sa dosta smelosti i posvećenosti. Vredi ga čuti!

https://sokolowski.bandcamp.com/album/piotr-d-browski-pawe-soko-owski

Ako kažem da sam postao užasan džez-snob to verovatno neće zvučati kao neka velika novost pa je možda tačnije reći da sam još više produbio dubine svog džez-snobizma. Možda je i do vrućine ali baš mi je trebalo dosta kopanja pre nego što sam u toku nedelje naleteo na album koji mi je zaista prijao, bio dovoljno kompozitorski i aranžerski napredan za moje potrebe, imao lep, prirodan zvuk, a da istovremeno i nije bio nametljivo ,,svirački" ustrojen. Zbog toga smo danas u Argentini, ali i jednom nogom u Španiji. Julián Solarz Grupo: Resonancia - M​ú​sica de Frederic Mompou je novi album grupe osnovane u Buenos Airesu koja iza sebe ima samo još jednu dugosvirajuću ploču, snimljenu 2018. godine, sa kompozicijama koje je uglavnom pisao lider, Julián Solarz. No, već i taj album, La palabra no dicha sadržao je jednu kompoziciju Federica Mompoua, pa je pola decenije kasnije Solarz rešio da svom velikom uzoru napravi kompletnu posvetu i tako smo dobili album Resonancia.

Mompou je rođen još krajem devetnaestog veka i živeo sve do 1987. godine. Iako mu roditelji nisu bili previše umetnički nastrojeni – otac je bio advokat, majka, koliko se zna, domaćica – njegov je stariji brat postao slikar pa je i Frederic Mompou Dencausse, kako u katalonskoj verziji glasi puno ime ovog pijaniste i kompozitora, shvatio da želi da se bavi umetnošću. Doduše muzičkom, ali je bratovljeva skica seoske kuće krasila omote svih Federicovih objavljenih snimaka. Federico je imao ozbiljnu klasičnu pijanističku naobrazbu ali je i patio od jako izražene stidljivosti pa je svesno odlučio da ne traži karijeru izvođača i posvetio se komponovanju izvodeći, u budućnosti, svoje sopstvene kompozicije samo u intimnim, privatnim uslovima.

Mompou je bio jedan od onih klasičnih kompozitora koji su dosta uticali na džezere time što su pisali relativno kratke, kompaktne kompozicije impresionističkih korena (Erik Satie i Gabriel Fauré su mu bili najvažniji uzori) i meditativnih kvaliteta. Iako je napisao muziku za najmanje jedan balet i dva komada za hor (od kojih je jedan bio dečiji hor a drugi je kombinovao hor i orkestar), najveći deo njegove najvažnije muzike pisan je za male ansamble ili soliste. Ogroman deo Mompouovog opusa je rađen za solo klavir, njegov primarni i glavni instrument, a onda je i dobar broj kompozicija rađen za kombinaciju klavira i glasa, da bi u kasnijim godinama radio i komade za solo gitaru. Španska legenda gitare Andrés Segovia je, recimo, bio inspiracija za kompoziciju Suite Compostelana a koju će kasnije i lično snimiti.

Što se tiče Solarza, on je rođen 1977. godine u Buenos Airesu i mada je primarno pijanista, rado i često svira i bubnjeve i udaraljke (na primer u ansamblima Orquesta Sudamericana, Sebastián Zanetto Grupo, Martín Robbio Grupo i Diego Catanzaro Grupo (gde pored perkusija svira i klavir)). Školovani je kompozitor i aranžer ali i improvizator i u svoje učitelje i učiteljice ubraja imena kao što su Guillermo Klein, Diego Schissi, Hernán Ríos, Nora Sarmoria, Adrián Iaies, Juan ,,Pollo" Raffo, Abel Rogantini, Alicia Sciancalépore, Penaco Zaldívar i Jorge Trebino. S obzirom da svira u mnogo grupa, imao je i mnogo nastupa i snimio dosta ploča sa njima, a, kao i mnogi drugi slični umetnici, bavi se i organizatorskim radom pa je upravljao koncertnom dvoranom a trenutno je koordinator ciklusa koncerata i diskusija o muzici pod naslovom LÍNEA/ESPACIO, u kome učestvuju razni umetnici, uključujući neke od gore nabrojanih.

Pored argentinske muzike, Solarz izučava i afroamerički folklor i, naravno, savremeni džez, a bend koji danas slušamo je smešten između džeza afroameričkog nasleđa, harmonske improvizacije i, kako sam kaže, određenog minimalističkog uticaja savremene muzike.

Resonancia je svakako odličan ogledni primer za ovo jer u svojih deset aranžmana Mompouovih kompozicija daje sve to nabrojano: i džez ekspresiju, i klasičnu minimalističku formu i prijatnu improvizaciju. Solarz ovde svira samo klavir, a pored klavira tu su bubnjevi, kontrabas, alt saksofon, klarinet i bas klarinet, flauta, te gitara. Moglo bi se uz blago iznenađenje reći da je neobično što baš ni u jednoj kompoziciji nema ljudskog glasa, imajući u vidu da ga je Mompou rado i često koristio, no, duvači su ovde upravo da popune ovu prazninu, preuzimajući od klavira često glavne teme kompozicija i nudeći nežne artikulacije i optimistički razvoj ovih melodija, nikada ne odlazeći predaleko od harmonskog jezgra.

Ovo je svakako i glavna odlika albuma: Resonancia je striktno kamerni džez izmešan sa klasikom i ovde nema previše dinamičkog šaranja ali ni previše slobodnog improvizatorskog zamaha. Kompozicije, mahom izvučene iz Mompouovog magnum opusa, Música callada (što bi bila muzika tišine), su kratke, tihe, diskretno radosne i relaksirano kontemplativne, traju uglavnom po 3-4 minuta (najduži je zapravo komad Música callada Nº 1 koji album otvara) i improvizacije na Mompouove teme su pažljive, ispunjene respektom. Solarz i njegov orkestar ovde, naravno, radikalizuju Mompouove kompozicije već time što je Música callada napisana za solo klavir, pa aranžiranje ovih tema koje su napravljene da izrone iz tišine i u nju se vrate do izvođač pazi da ne napravi ni jedan suvišni zvuk, za ovakav ansambl njima daje zaista sasvim drugačiji senzibilitet i zvuk.

Utoliko, Julián Solarz Grupo ovde nadograđuje orginalni materijal, trudeći se da očuva njegovu fascinaciju tišinom – Mompou u većini kompozicija nije ni stavljao oznake za završetak, ukazujući na to da tišina koja ostaje posle poslednje note treba da bude integralni deo muzike, da ne pominjemo da je što se dinamičkih uputstava tiče za sve napisao samo ,,piano" – ali da iskoristi dinamiku i raznolikost tembra veće grupe instrumenata.

Ovo uglavnom zvuči vrlo elegantno, sa Mompouovim nežnim, kontemplativnim temama sviranim neužurbano, odmereno, puštajući note da se prirodno gase, bez glume i forisranja ekspresije. Mompouove kompozicije iz ovog ciklusa se smatraju njegovim najizraženije modernističkim radom i padala su tu poređenja sa Mesiaenom i Weberom, ali mu izvođenje Solarzove grupe pored cerebralne dimenzije dodaje i meru ljupkosti, čak i romantičnosti.

Nije sve ovde, naravno, nužno ljupko i romantično, Música callada Nº 25 je, recimo vrlo modernistički komad sa izuzetno ekonomičnim ređanjem nota i atonalnim kvalitetom, no najveći deo albuma je ugodan i za manje istrenirano uho, sa optimističkim, romantičnim temama u Música callada Nº 3 koja zvuči skoro sakralno, ili pomenutom Música callada Nº 1 čija slatka, gorka, pa ponovo slatka glavna tema ima u sebi mnogo evokativnog, a bez potrebe da ulazi u kompleksne razrade i složene muzičke drame.

Resonancia je, utoliko, album čiji je glavni kvalitet upravo u tom izbegavanju ,,svirke" onda kada ona nije potrebna i odmerenom, pažljivom proširivanju Mompouovih osnova tako da se očuva njihova intimnost a da slušalac ipak dobije svečani program odavanja pošte velikom kompozitoru. Veoma lepo.

https://juliansolarz.bandcamp.com/album/resonancia-m-sica-de-frederic-mompou-2

Ponekada su džezeri naprosto drsko hermetični i sve što mislimo da unapred znamo o njima se trude da izvrnu naopačke. Na primer, današnji ansambl se zove Triio, tako, sa dva ,,i", da bi bio čudniji, ali ako mislite da je to drugo ,,i" dovoljno da čovek podesi svoju percepciju na potrebnu frekvenciju začudnosti, evo i prve rečenice iz biografije ovog sastava: ,,osnovan 20212. godine od strane Alexa Fourniera, Triio je od kvarteta prerastao u sekstet".  Dovoljno da se pošten čovek malo zagrcne i opsuje. No, taj isti pošten čovek će imati, nadamo se, malo povoljniju somatsku reakciju na minialbum Triio: Magnetic Dreaming izašao za kanadski Elastic Recordings pre nekoliko dana, osim što naravno, nije ZVANIČNO izašao i u nekoj budućoj istoriografiji će se kao pravi datum izlaska ove ploče voditi 29. Septermbar 2023 godine, datum koji je, primećujete, skoro dva meseca u našoj budućnosti. A opet, album je tu, pred nama, na Bandcampu i njegov digitalni daunloud možete kupiti istog ovog trenutka, svući ga na svoju mašinu i posedovati zauvek u onoj meri u kojoj išta uopšte posedujemo u ovom današnjem smutnom vremenu.

Sve je, dakle, smutno u vezi sa ovim albumom, pa i to da nije zaista album nego, rekosmo, minialbum, jedna kompozicija podeljena u šest delova, sa, kako kaže izdavač (ali verovatno i autor) ,,veoma različitim tlom i atmosferama, a koji su svi povezani formom na koju je uticala snolika logika". Ako posle ovoga niste malo opsovali i pljunuli, znači da vam je imunitet solidno izgrađen ali i da ste verovatno ciljna grupa za muziku koja je zbilja hermetična, neprozirna, snolika i nastoji iz sve snage da pobegne od većine preovlađujućih teorijskih modela. Naravno, ne pričamo o nekom potpuno inovativnom i revolucionarnom radu, ,,avangarda" je danas manje-više stil za sebe a ne bekstvo od svih postojećih stilova i Triio ovde svira, vrlo autoritativno i kompetentno, u prilično dobro poznatoj i u literaturi opisanoj formi spajanja džeza i savremene akademske kompozicije sa uticajima filmske muzike nudeći, zbilja, i neku vrstu muzičkog narativa koji ima svoj tok i dinamiku i njima se bavi više nego harmonijom i ritmom. Prilično to dobro bude na kraju, samo da odmah kažem, da se neko ne poplaši od sve te priče o avangardnosti i hermetičnosti.

Triio je, rekosmo, 2012. godine osnovao Alex Fournier, kanadski kontrabasista i kompozitor koji, kako njegova zvanična biografija veli ,,ima interesovanje da idiome svoga instrumenta istraži u celini". Prevod: svira i prstima i gudalom! Šalim se, naravno, Fournier je akademski obrazovan sa studijama na Univerzitetu Toronto, gde su mu predavači bili Dave Young, Andrew Downing i Jim Vivian, a kompoziciji su ga podučavali Downing i Phil Nimmons. Nakon diplomiranja 2011. godine, pohađao je više kreativnih muzičkih radionica pa i učestvovao u Jazz programu konzervatorijuma Peabody univerziteta Johns Jopkins. Paralelno je svirao u više džez gurpa, kamernih orkestara i klasičnih ansambla, dalje se učeći uz Michaela Formaneka i Paula Johnsona i radeći konerte u raznim postavama – uključujući solo – da bi 2016. dobio diplomu koja se na Engleskom zove ,,Graduate Performance Diploma in Jazz Performance" a ja neću ni pokušati da je prevedem.

Fournier svira sa više postava u Torontu u ovom trenutku, uključujući Money House, koji se fokusira na post-bop zvuk kasnih šezdesetih, trio Huet//Fournier//Kuhl fokusiran na ,,slobodnu i teksturalnu improvizaciju", The Dan Pitt Trio/ Quintet i Pineapple, koji je 100% free improv sastav. No, Triio, čiji je osnivač mu je centralni projekat u kome on vodi glavnu reč po pitanju pisanja i aranžiranja muzike i do sada je sa njim snimio dva albuma, od kojih je drugi izašao prošle godine. Magnetic Dreaming o kome danas pričamo je snimljen još 2021. a Fournier nabraja jako veliki broj muzičara sa kojima je do sada sarađivao od kojih ću ja pomenuti samo zvezde avangardne muzike kao što su Tim Berne, Tony Malaby ali i mladu saksofonistkinju iz Toronta  Karen Ng. Fournier je izvodio i muziku za nekoliko filmova a Magnetic Dreaming apsolutno deluje kao njegova vizit-karta budućim producentima koji će tražiti nekog što ume da pravi muziku naglašene atmosfere, evokativnu ali slobodnu od žanrovskih idioma.

Jedna od za mene najprepoznatljivijih dimenzija ,,atmosferične" i ,,filmske" muzike je kada ona koristi vibrafon i Triio definitivno i prominentno ima ovaj instrument u svojoj postavi. Michael Davidson, vibrafonista, je istovremeno i jedan od dvojice suosnivača izdavačke kuće Elastic Recordings (drugi je kontrabasista Dan Fortin koga iz razumljivih razloga nema na ovom snimku), a koja je sa svoje strane više kolektiv saboraca i eksperimentatora što istražuju dodirne tačke između kompozicije i improvizacije. Misija firme je da promoviše muziku koja se inače teško klasifikuje i ne uklapa se sjajno ni u jedan odabrani žanr pa je Magnetic Dreaming, najnovije izdanje ove kuće (a koja ih nema mnogo ali su u pitanju vrlo brižljivo rađeni projekti), jedan vrlo dobar pokazni primer. I za to kako je muzika uhvaćena na snimku zapravo neka vrsta reprezentativnog uzorka procesa svog nastajanja, radije nego nužno poslednja reč u ovom procesu ali i za to kako vizuelna komponenta dizajna izdanja nije nešto o čemu se misli tek kad je sve drugo gotovo, već direktno komunicira sa tim procesom i onim što se čuje. AJ Wright odnosno Astral Spill je vizuelni umetnik koji se bavi analognim i digitalnim kolažima i njegov dizajn omota za ovo izdanje je prva upečatljiva stvar u vezi sa njim.

Druga je odličan zvuk. Sekstet koji ovde svira snimljen je uživo u studiju i kako se radi o muzici koja zaista treba da ima jedan snoliki kvalitet, ali i da se sva vrlo autoritativna svirka na njoj dobro čuje, miks i mastering ovde (a koje je uradio Jeff "Fedge" Elliott) obavljaju odličan posao.

Fournierova kompozicija je, naravno, vrlo ,,teška" u smislu da ovde ako i ima tema, one služe samo za to da slušaocu privuku pažnju pre nego što ih sekstet brutalno dekonstruiše. Album počinje dvominutnim preludijumom koji nudi tihu, intimnu atmosferu i jasan uvod za soporifične pustolovine koje će uslediti ali već drugi deo, Basalt Pillars and the Field Outside the Ferrimagnetic Order, kreće telegrafskom temom na vibrafonu nakon koje saksofonistkinja Bea Labikova uleće u free jazz kovitlac a bubnjevi i perkusije ispod nje lomataju se kroz neprebrojivu metriku.

Fournierova muzika nije haotična, ovde teme postoje, a postoje i solaže i jasno odeljeni momenti improvizacije, ali je ona haoidna, sa smelim, tenzičnim harmonskim radom i ritmom koji je često toliko komplikovan da bi i članovi Henry Cow, da su ovo nekako mogli da čuju tamo negde 1973. godine malo trepnuli i posegli za abakusom.

No, Fournierove kompozicije ovu kompleksnost stavljaju u službu atmosfere i narativa i ovde postoji jasna improvizatorska dimenzija muzike. Fournier voli da različite instrumente stavi u različite metrike i natera ih da svi sviraju u isto vreme kako bi slušaočev mozak svakih četvrt sekunde uletao u kratke spojeve pokušavajući da nekako posloži sudarajuće ritmičke linije i natera ih da imaju SMISLA JEBEMMUMATER, ali njegov glavni cilj je baš suprotno, da vas natera da ne slušate ni jedan pojedinačan ritam, već sve njih u isto vreme, prepuštajući se logici sna i shvatajući muziku kao nekoliko transparentnih slojeva zvuka koji se skladno dopunjuju kada ih shvatate kao vertikalnu strukturu, dok u horizontalnoj ravni oni pričaju priču.

Naravno da je to apstraktna priča ali Magnetic Dreaming onda više i nije težak album. Fournierova kompozicija ima dinamiku i narativ i ovde su improvizacije i teme uredno odvojene u celine, sa pažnjom da se ne pretera ni vremenski ni po intenzitetu ni u jednu stranu. Ovde nema ni previše agresije ni previše ,,kontemplacije" i Triio kroz kompoziciju prolazi šampionski, izvodeći je sa vrlo organskim kvalitetom. Što, priznajem, možda nije ODMAH vidljivo, s obzirom da pričamo o u krajnjoj liniji veoma apstraktnom komadu i muzici koja jeste dobrim delom neprozirna za teoriju i uho naviklo na prirodniji gruv, ali ovde jeste primetna ta džez komponenta tradicije koju Triio baštini. Magnetic Dreaming naprosto ne pati od one akademske distanciranosti i hladnoće kakva je često prisutna u sličnim izvođenjima i ovde nas uvek iza ugla čekaju fine solaže na saksofonu ili klarinetu (Naomi McCarroll-Butler svira običan i bas-klarinet), koje daju lepu kontratežu apstraktnom teksturalnom radu gitare (Tom Fleming), vibrafona, udaraljki (Stefan Hegerat)...

Svakako, radi se o kompoziciji koja potrebuje slušaoca spremnog da se prepusti zvuku što ne poštuje mnogo pravila, ali ovo nije prenaglašeno radikalna muzika. Fournier se ugodno smešta u tradiciju avangarde koja spaja džez sa klasičnom muzikom i njega ovde prevashodno interesuju atmosfera i logika sna, pa jedan relaksiran odnos ka ovom kratkom albumu može slušaocu da podari dosta zadovoljstva:

https://alexfournier.bandcamp.com/album/magnetic-dreaming-elastic-recordings

Krajem Jula izašao je novi album nemačkog kvarteta Die Enttäuschung nazvan dovitljivo Music Minus One a čime je najavljeno ne samo vraćanje ovog ansambla u studijsku produkciju nakon više od pola decenije već i hvatanje zaleta za obeležavanje skorašnje tridesetogodišnjice postojanja. Bend najavljuje da će NAREDNI album, nedavno snimljeni ali još neizdati Die komplette Enttäuschung biti ,,najbolje iz skoro tridesetogodišnje karijere benda na jednom CD-u", ali ni Music Minus One ne bi smeo da razočara jer ovde sa sedamnaest pesama i tipično darežljivim trajanjem od preko sat vremena slušalac dobija mnogo nove i zanimljive muzike od ovog veteranskog sastava.

Die Enttäuschung su neka vrsta karijerne šale za neke od najvrednijih i najcenjenijih muzičara sa nemačke avangardne i džez scene. Sa imenom koje se na naš jezik prevodi kao ,,razočaranje" i niskom albuma od devedesetih godina prošlog veka od kojih je prvih nekoliko bilo označeno samo brojevima, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bend za relaksaciju i zabavu za muzičare poznate po vrlo cerebralnom, vrlo istraživačkom avangardnom zvuku. No, Die Enttäuschung nisu manje avangardni od drugih projekata svojih članova samo zato što vole da svinguju i u svojoj muzici se pozivaju na vrlo klasične džez forme na kojima su ti članovi odrasli. Njihovi dosadašnji albumi i saradnje sa, recimo, Alexanderom Von Schlippenbachom (sa kojim su snimili živi album sa praktično celim opusom Theloniousa Monka spakovanim na tri diska veselih, neobaveznih interpretacija) su definitivno pokazali da ovaj sastav svoj identitet traži upravo na razmeđi između ozbiljne, eksperimetnalne avangarde i razdraganog omažiranja klasičnijeg džez zvuka bez nekakve namrgođene dekonstruktivne agende.

Die Enttäuschung u svom streljačkom stroju imaju dva vrlo poznata nemačka muzičara. Rudi Mahall je svoju naobrazbu klasičnog klarinetiste nadogradio skretanjem u džez i improvizaciju još pre više od četrdeset godina i dalje svirao sa kremom svetske džez avangarde, radeći sa Leejem Konitzom, Raduom Malfattijem, Barryjem Guyjem, Paulom Lovensom, Sven-Åkeom Johanssonom, svirajući u Schlippenbachovom Globe Unity Orchestra itd.

Odmah rame uz rame sa njim je trubač Axel Dörner, poznati i cenjeni džezer i eksperimentator koji je studije trube i klavira (između ostalog u Nizozemskoj) razvio u karijeru sviranja raznih formi slobodnije muzike, od ,,čistijeg" džeza do eksperimentisanja sa elektronikom. Svirao je, naravno, sa masom važnih muzičara a ja ću ovde pomenuti samo imena kao što su Fred Lonberg- Holm, Michael Zerang, Ken Vandermark, Otomo Yoshihide, Sachiko Matsubara, Hamid Drake, pa onda saradnju sa Globe Unity Orchestra... Dörnera sam i gledao u Beogradu (i malo popričao s njim posle nastupa) kada je pre desetak godina nastupao sa sjajnim sastavom The Electrics (u kome nije bilo ni jednog električnoh instrumenta) a o tom koncertu više možete pročitati ovde, ili pogledati snimak ovde.

The Electrics pominjem i jer je pristup ovog sastava zapravo bio vrlo sličan filozofiji Die Enttäuschung. Music Minus One, kao i većina njihovih albuma ima duhovit i bizaran kolaž na omotu a koji je ponovo radila Katja Mahall i koji zapravo vrlo uspešno komunicira nenametljivu, duhovito samozatajnu filozofiju ovog kvarteta ali i formu muzike koja će se ovde čuti.

Odmah da bude jasno i ovo: iako su Rudi i Axel ,,zvezde" ovog sastava, ovde je na delu vrlo nehijerarhijski ustrojena muzika u kojoj prave podele na ritmičare i soliste nema. Uostalom, i ritam sekciju ovog kvarteta čine vrlo iskusni muzičari, kontrabasista Jan Roder, a koji je po preseljenju u Berlin polovinom devdesetih i susretom sa Mahallom, Dörnerom i Schlippenbachom svoju karijeru ubacio u visoku brzinu pa dalje svirao i sa Irene Schweizer, Olafom Ruppom, Peterom Brötzmannom, te bubnjar Michael Griener, profesor džez bubnja na muzičkom univerzitetu ,,Carl Maria v. Weber" u Drezdenu i čovek koji je veliki deo svoje kafrijere proveo radeći muziku sa plesačima i pesnicima.

Die Enttäuschung svoj prvi album posle šestogodišnje studijske pauze počinju energičoi i dobro raspoloženo, nudeći u prvoj kompoziciji, Ich stand im Stau neku vrstu predujma za ceo materijal. Ovo je razigrana, energična ali ne agresivna muzika koja ,,standardni" format džeza iskreno voli i koristi koliko joj god odgovara ali mu ne robuje. Od prvih taktova ove kompozicije, jasno je da će Mahall i Dörner voditi česte, brojne dijaloge, igrajući se sa frazama i temama i prebacujući jedan drugom solaže, pa ne čekajući da onaj drugi završi, kao da su se setili još nečeg važnog, ulećući natrag u miks i dodajući svemu još nekoliko kapljica kerozina.

No, Griener i Roder su jednako užurbani i upleteni u razvijanje forme ovog zvuka, i sami svirajući u frazama i njihovim varijacijama. Album, bez i najmanje sumnje, ima mnogo momenata u kojima ritam sekcija razveze prepoznatljiv bebop ritam i gruv i onda radi nešto svoje dok duvači preko izbacuju solaže, ali ima barem isto toliko trenutaka u kojima duvači sviraju jedan jedini ton dok se stvaran razvoj teme dešava na kontrabasu i bubnjevima.

Ova, rekosmo, nehijerarhijska filozofija muzike je prirođena muzičarima sa ove scene, no, za Die Enttäuschung je karakteristično da jednu vrlo avangardnu dispoziciju u kojoj često slušamo instrumente kako napuštaju svoj tonalni opseg i pretvaraju se u apstraktne, distorzirane teksture, dopunjava potpuno nevina, neposredna, radosna svirka u ključu, rekoh već, klasičnog džeza.

I to baš klasičnog. Iako su Die Enttäuschung po prirodi stvari smešteni negde u hardbop i postbop estetiku pa svoje eksperimentisanje sa razvlačenjem i rušenjem forme započinju odatle, Music Minus One zapravo ima mnogo prepoznatljivih omaža i referenci na sving ili diksilend zvuk od pre rata. Mahallov klarinet je posebno razigran u ovim momentima, nudeći ugodne old-school sanjarije između moderne, cerebralnije muzike.

Generalno, većina kompozicija je napravljena tako da se nimalo stidljivo spoje ta ljubav prema melodiji, gruvu i prepoznatljivoj temi koju možete zazviždati, sa modernijim pogledom na aranžiranje i ulogu instrumenata u kvartetu pa je ovo svakako i džez album koji bi puritance sa obe strane ograde mogao malo da iznenadi ili naljuti. Ljuti ,,cerebralci" će se možda mrštiti što momente atonalne, vrlo teksturirane svirke odjednom nekako presecaju refleksije na swing dok će ,,klasičari" biti besno što svaki put kada krene melodičnija, razigrana tema i lepršava solaža, iza ugla sledi skretanje pod pravim uglom i upad u ritmičku zamku koju je postavio Griener. No, Die Enttäuschung vrlo programski funkcionišu baš na tački srastanja dve naoko nespojive filozofije, pokazujući da su one deo iste tradicije i da se ne treba stideti ni jedne njene komponente.

https://dieenttaeuschung.bandcamp.com/album/music-minus-one

Protekla sedmica je umela da bude i oblačna i ćudljiva, pa mi je nekako prirodno, prikladno i primereno da u ovu Nedelju sad već ostarelog leta poslušamo jedan album džez balada. T.K. Blue: The Tide of Love je najnoviji album njujorškog saksofoniste, kompozitora i edukatora po imenu, well, komplikovano je. Rođen kao Eugene Rhynie pre skoro tačno sedamdeset godina, ovaj Njujorčanin mešovitog jamajčansko-trinidadskog porekla je nakon ekstenzivnog sviranja sa Abdulahom Ibrahimom ime promenio u afričkije Talib Kibwe, a koje je u raznim momentima glasilo i Talib Qadir Kibwe, pa samo Talib Qadr, pa Talib Abdul Kadr, Talib Abdul Qadr, Talib Qadir itd. Poslednjih nekoliko decenija on koristi T.K. Blue kao svoje ,,stalno" ime i pod njim je snimio nisku albuma kao lider, počev od polovine osamdesetih, ali i radio sa mnogo poznatih muzičara od kojih ću ja izdvojiti samo Randyja Westona, Sama Riversa, Jayne Cortez i, naravno, Dona Cherryja.

O T.K. Blueu sam zapravo već pisao krajem 2021. godine kada se album Another Blue snimljen za Arkadia Jazz i originalno izašao 1999. godine, pojavio u novom digitalnom reizdanju na Bandcampu. Veliko mi je, naravno, zadovoljstvo da ovom prilikom imam mogućnost da uživam u njegovom novom materijalu, snimljenom, pretpostavićemo – pošto ni autor ni izdavač, ponovo Arkadia Records, ne specifikuju datum – ranije ove godine. Arkadia je The Tide of Love izdala početkom ovog meseca a najavljuje da mu je u pripremi i novi album koji je trenutno u postprodukciji, što znači da ovaj čovek nema nameru da se u skorije vreme penzioniše. Kada se čuje kako stvari zvuče na ovom albumu, reklo bi se da za tim nema ni potrebe. Blue je u životnoj formi kao izvođač i aranžer a nekoliko kompozicija koje je ovde lično napisao su verovatno među najboljim komadima njegove duge karijere.

Biografiju T.K. Bluea smo prošli put već dovoljno podrobno pretresli da ne moramo da joj se sada vraćamo u visokom nivou detalja. Dovoljno je reći da je u pitanju čovek sa ozbiljnom formalnom muzičkom naobrazbom (uključujući magisterijum iz muzičke teorije na Univerzitetu Kolumbija) pored diplome iz psihologije. Blue je imao sreću da u mladosti uči od i svira sa nekim legendarnim muzičarima uključujući Rahsaana Rolanda Kirka, Yusefa Lateefa i Reggieja Workmana a da je onda, prevashodno na ime saradnje sa Abdulahom Ibrahimom obišao i Evropu i Afriku, živeo u Parizu, tamo sarađivao sa Samom Riversom i senegalskim muzičarima, snimio svoj prvi album u ulozi lidera... Tamo je i upoznao Randyja Westona i bio njegov muzički direktor do 2018. godine, paralelno sa svojim karijerama autora i aranžera, ali i profesurom na nekoliko univerziteta.

Možda je značajno ukazati, a i izdavač to ističe, da na ovom albumu jedno od najvećih imena pored samog Bluea jeste vibrafoniosta (i marimbista) Stefon Harris, sada pedesetogodišnji malo klasični a malo džez muzičar koji je zapravo sebi kao mlad momak isplanirao ozbiljnu karijeru u njujorškoj filharmoniji dok nije čuo muziku Čarlija Parkera i zarazio se džezom. Harris se vratio klasičnoj muzici, na primer kroz The Classical Jazz Quartet gde je (rame uz rame sa legendarnim kontrbasistom Ronom Carterom) snimio nekoliko albuma aranžmana klasične muzike, od Čajkovskog, preko Baha do Rahmanjinova. Harris je i sam uvezan sa akademskom zajednicom, i na Mehnetnskoj školi muzike je ne samo dobio diplomu iz klasične muzike i master iz džeza već je tamo sada i Direktor džez odseka.

Na klaviru je tu James Weidman, jedan ekstremno iskusni muzičar koji je sarađivao sa Joeom Lovanom, Cassandrom Wilson, Steveom Colemanom, Bobbyjem Hutchersonom... Gitaru svira takođe veteran Ron Jackson, a ritam sekciju čine Gavin Fallow na kontrabasu i bubnjar Lenny Robinson.

Blue je dakle okupio strašnu ekipu sa istočne obale a album je zapravo nastao kada je šef Arkadia Records, Bob Karcy, koga autor naziva svojim ,,starijim bratom" istakao da voli kako Blue svira balade i da bi bilo lepo kada bi se napravio ceo album ovakvog materijala. Blue je, kao duhovna osoba koja često govori o ljubavi, miru, nadi itd. i zahvaljuje se tvorcu na mogućnostima koje mu je ovaj stavio na raspolaganje, onda za The Tide of Love napravio izbor interesantnih kompozicija ne samo iz džez žanra, a i sam napisao nekoliko i ovo je izuzetno zreo, ali i izuzetno umiljat album muzike koja baladi daje dostojanstvo i eleganciju, nudeći mir, spokojstvo i optimizam, ali bežeći od zaslađenosti i sentimentalnosti.

Album tako otvara When Sunny Gets Blue, komad koji su napisali Marvin Fisher i Jack Segal, već godinama u Blueovom koncertnom setu, i ova pesma postavlja zvuk i raspoloženje albuma. Harris je otvara razlaganjem na vibrafonu, Blue onda postavlja temu na alt saksofonu i atmosfera, tempo i toplina muzike su od prvog momenta savršeni.

Iako, naravno, na albumu sastavljenom od samih balada nećemo nužno čuti mnogo glasne i užurbane svirke, ovo je svejedno ploča na kojoj svaki od muzičara ulaže mnogo svog znanja, tehnike ali i emocija u muziku pa ona zvuči vrlo autentično, vrlo proživljeno. Ovde nema pukog hotel wave odrađivanja posla, pa Harris i Wieldman pružaju izvrsne partije, virtuozne po tehnici ali nenametljive i savršeno uklopljene u atmosferu pesama.

Naravno, glavna atrakcija, ili makar ono što isprva privlači najviše pažnje je Blueov alt aksofon. Sviran u legato stilu, on svejedno ima dinamiku i snagu i dolazi kao prirodna ekstenzija daha i glasa, posebno u izvođenju kompozicija koje originalno imaju pevanje, ali pokazuje i izuzetan dar za prilagođavanje stilu kompozicija gde su originalno bili zastupljeni drugi duvački instrumenti. The Peacocks Jimmyja Rowlesa je, tako, pre nekih 46 godina imala Stana Getza na tenor saksofonu pa Blue nalazi zanimljiv način da temu i improvizaciju učini svojim.

Album ima i dve kompozicije Antonija Carlosa Jobima, i naravno da način na koji Blueov ansambl ovde svira proto-bosa novu podseća na poseban odnos koji su muzičari sa istočne obale, posebno iz Njujorka istorijski imali sa latinoameričkim zvukom.

Svakako treba istaći i tri kompozicije koje je Blue napisao za ovaj album. Naslovna, The Tide of Love je jedan impresivan, skoro sedmominutni opus napisan kao himna ljubavi sa religioznim prelivima ali i sa energičnom, plesnom, svirkom u svom drugom delu gde Harris pogotovo dobija priliku da intenzivno solira preko Weidmanove izvrsne pratnje. A Prayer for Us je jedan od najtiših, najelegantnijih komada na ploči, i mada Blue ovde ne recituje tekst koji je za nju napisao, iz same muzike se čuju zanos i opijenost večnim koji su je nadahnuli. To Mend a Broken Heart je, pak, old school balada o ispravljanju starih grešaka i vraćanju starim ljubavima i mada bi se u njoj s pravom mogao očekivati dah sentimentalnosti, ona i sama zvuči čisto, iskreno i bez ikakve glume. Album zatvara još jedna bosa nova, So many Stars Sergia Mendesa i Blue je pominje kao jednu od svojih najomiljenijih kompozicija, podsećajući i na verziju Sare Vaughan koja je, očigledno inspirisala ovo izvođenje.

Blue je čovek ogromnog iskustva i znanja. No, The Tide of Love je pokazni primer za umetnika koji svoje iskustvo i znanje samo implicitno koristi, ne da bi u aranžmanima kompozicija koristio isprobane trikove i tehnike za koje se zna da pale kod slušaoca, već, naprotiv, da bi izbegao ponavljanja, manirizam, bezbedna, isprobana rešenja. The Tide of Love zbog toga zvuči sveže, iskreno i neposredno, pa i vanvremenski, dajući muzici osobenu energiju, ljupkost i optimizam. Lagaćete ako kažete da nam sve to nije preko potrebno:

https://tkblue.bandcamp.com/album/the-tide-of-love

Volite li Dukea Ellingtona? Ovo je možda i glupo pitanje jer ako slušate džez, volite Ellingtona a da to možda i ne znate, a opet stoji i da bi bilo zanimljivo anketirati reprezentativan uzorak slušatelja džez muzike u 2023. godini i videti koliko od njih zna ko je Duke Ellington, a koliko njih ga je zapravo slušalo.

Ne mislim ovo u nekom namrgođenom ,,old man yells at cloud" raspoloženju – džez je sada muzika sa tradicijom dužom od jednog veka i sasvim je normalno da je savremeni slušalac upućeniji u modernije stvari, bliže njegovom dobu i povezanije sa njegovim, jelte, životnim iskustvima. Gejtkipovanje po principu ,,Oh, slušaš džez? Hajde, nabroj mi deset kompozicija Dukea Ellingtona!" je, naravno, samo rezultat straha od sopstvenog izlaska iz savremenih tokova i hvatanja za ono što smatramo neprolaznim vrednostima. No, STOJI i da Ellington jeste neprolazna vrednost, temelj džez žanra i još uvek kompozitor koji je napisao najveći broj kompozicija – preko hiljadu, što samostalno, što u saradnji sa drugima – od kojih su mnoge i danas u rotaciji po klubovima i snimaju ih moderni sastavi. Nije loše za nekoga ko se rodio u pretpošlom veku a umro pre skoro pedeset godina.

Jasper Blom Big Band: JBBB Plays Ellington je tek još jedna recka na zidu na kome beležimo moderne muzičare što odaju poštu rodonačelniku i sami sa oduševljenjem iznova otkrivaju sve slojeve njegovog genija i jednostavnost njegovog, eh, GENIJA. Ellington je, da citiramo istoriju, bio jedan od najpriznatijih majstora pisanja kratkih, zaraznih, pamtljivih pesama za stare 78-ice, koje bi u tri minuta spakovale i upečatljivu temu i žustru improvizaciju, i na taj način je zasejao seme iz koga će tokom narednih sto godina, a sasvim sigurno i duže, izrastati brojne moderne interpretacije, potvrđujući njegovu bezvremenost i taj pomenuti genij.

Daleko od toga da pokušavam da kažem da je džez sa Ellingtonom počeo i završio se. Mnogo toga je u džezu urađeno kasnije, mnogo toga je odvelo ovu muziku na mesta o kojima Duke nije ni sanjao i, da budemo i sasvim jasni, ovaj album definitivno u sebi ima meru ,,starinskog", nostalgičnog zvuka, sugestiju, makar i nenamernu, kako je nekada sve bilo lepše, lakše i jednostavnije, kada biste samo napisali memorabilnu temu i imali vrhunske muzičare da se sa njom poigraju i niko nije razmišljao o muzičkoj teoriji, ukrštanjima sa rokom, elektronskom muzikom, hip-hopom (koji uostalom u to vreme nisu ni postojali), ali, srećom, ovaj album se ni slučajno ne iscrpljuje u nostalgiji nitii nekakvoj laboratorijskoj rekonstrukciji Ellingtona iz njegovih zemnih ostataka i notnih zapisa. JBBB Plays Ellington je veoma prijatna ploča veoma lepih melodija, ali ona Ellingtona ne tretira kao nedodirljivo božanstvo čije je svako okrznuće klavirskih dirki potrebno tretirati kao proviđenje što ga smrtnici ne smeju interpretirati već samo religiozno ponavljati.

Jasper Blom, uostalom, nije nikakav oduševljeni klinac koji je juče otkrio zlatnu žicu, niti nekakav prvoborac nizozemskog jazza na zalasku karijere koji mlađariji samo želi da pokaže kako je nekada ova muzika bila bolja od tih njihovih pomodnih gluparija što ih danas sviraju. Blom je rođen 1965. godine i spada u generaciju izuzetno cenjenih muzičara kao što su bubnjar Martijn Vink ili kontrabasista Frans van der Hoeven sa kojima ima uspešan kvartet (četvrti član je gitarista Jesse van Ruller). Ovaj kvartet je i jedan od popularnijih nizozemskih džez komboa svoje vrste sa lakim kombinovanjem džeza, fanka, pop muzike i srednjevekovne muzike, spajajući Blomova interesovanja za popularni izraz sa njegovim akademskim kredencijalima. Jasper je, naime, profesor na amsterdamskom konzervatorijumu, a pored toga ima akademsku saradnju sa i istoriju komponovanja posebnih komada za više prestižnih festivala, od North Sea Jazz Festivala, Jazz preko International Rotterdam Festivala, do festivala Rough Diamonds namenjenog podršci mladim talentima.

Pre svega sopran i tenor saksofonista, Blom je i predvodnik svog big benda čiji je prvi projekat upravo ovaj album njegovih aranžmana Ellingtonovih kompozicija a koji će zvanično izaći tek drugog Septembra i biti promovisan nastupima po Nizozemskoj. I, biće to, verujem, odlično.

Jer album, JBBB Plays Ellington nije neka akademska, suva, sa strahopoštovanjem izvođena kolekcija Ellingtonovih pesama niti je, sa druge strane, nekakav dekonstruktivni projekat koji iz Ellingtona izvlači suštinu što je možda nikada niko nije čuo i odbacuje sve ostalo, uključujući melodije i optimizam. Ovaj album smešten je na prilično idealnoj sredini između ova dva pristupa, čuvajući ellingtonovsku dobrohotnu energiju i uživajući u njegovim melodijama i temama, a sa druge strane odlazeći ugodno daleko od puke replikacije big-bend svinga i svirajući u improvizatorskom ključu koji je prijatno moderan.

Naravno, delimično je sve to do činjenice da JBBB nije ,,stvarno" big bend – u pitanju je sekstet mlađih i izuzetno talentovanih muzičara koje Blom zatim predvodi kao sedmi član i, jelte, upravnik preduzeća – ali delimično i do toga da je ovaj projekat nastao pre svega zato što se Blom opseo zvukom digitalnog zvučnog procesora Eventide H9000R, jednog od najpopularnijih harmonajzera na svetu u ovom trenutku, i odlučio da mogućnosti ove mašine, uparene sa svojim tenor saksofonom isproba u kontekstu većeg benda koji svira Ellingtona.

Za puritance odmah da kažemo da iako Blom svoje solaže svira kroz harmonajzer, najveći deo minutaže osam kompozicija na ovom albumu zvuči sasvim ,,normalno" ako pod normalnim podrazumevate akustični džez. Trubač, prvi tenor saksofonista i trombonista Ian Cleaver, Gideon Tazelaar i Maarten Combrink ovde sviraju vrhunski razigrane interpretacije Elingtonovih ponekada furiozno kompleksnih tema (slušajte uvod u finalnu Tasmania Rockin in Rhythm) i soliraju razdragano sinkopirajući i pretičući jedan drugog u iventivnosti, a opet se držeći jednog kolektivnog nivoa dinamike i senzibiliteta. Ovde nema rokstar izletanja u prvi plan i zvuk je utoliko zaista donekle blizu big bend atmosfere, mada, naravno, sve zvuči prozračnije i razigranije. Ritam sekcija – Cas Jiskoot na kontrabasu i Tim Hennekes na bubnjevima – je ugodno smeštena između predratnog svinga i modernijih džez metrika, a pijanista Timothy Banchet veoma uspelo raspršuje Ellingtonove predloške kroz sinkopirane, tehnički impresivne a opet nenametljivo briljantne solaže.

Blom je onda ovde po zvuku onaj koji najviše iskače, nudeći često disonantne intervale koje mašina izbacuje, praveći najveći otklon od ,,elingtonije", a opet je se verno držeći svojim ugodnim, prijatnim legato stilom svirke koji je svejedno ekspresivan i ima odličan odnos topline i energičnosti.

JBBB Plays Ellington je svakako potvrda o Ellingtonovoj veličini i relevantnosti ali ne zato što se sve što je on uradio mora tretirati kao muzejski eksponat i diviti mu se sa bezbedne udaljenosti. Blom i njegovi muzičari ulaze unutar Ellingtonovih kompozicija, proširuju ih na smislene načine i daju im novi život u narednom veku, sa poštovanjem ali bez deifikovanja. Time se ovaj album uspešno pridružuje Monkovim ili Tynerovim albumima iste tematike i ako možda neće ostati upamćen na jednakom nivou kao TE ploče, to nikako neće biti na ime pomanjkanja kvaliteta.

https://jasperblombigband.bandcamp.com/album/jbbb-plays-ellington

Škola je počela, sloboda se okončala a iako leto zvanično traje još tri nedelje, red je da ga ispratimo kako dolikuje, jednim albumom uzavrelih afrokubanskih ritmova i beskrajnog plesnog gruva. Brian Andres Quartet: Dos Gatos Negros je ploča originalnih kompozicija i obrada koje potpisuje kalifornijska ekipa sa velikim iskustvom u sviranju latiničnog džeza i mada je ovo prva ploča u OVOJ postavi, ona je samo logičan nastavak zajedničkog rada ovih muzičara u drugim formatima. Kao takva, ona je od prve do poslednje note autoritativna i energična do mere da ju je gotovo nemoguće slušati sedeći.

U nekim svojim mlađim i neosporno glupljim godinama smatrao sam latin jazz nekom vrstom nižerazrednog razblaživanja svete džez-matrice, namenjene ljudima kojima je ,,normalan" džez isuviše cerebralan i koji moraju da imaju ritam uz koji može da se igra da bi nešto uopšte prepoznali kao muziku. Srećom, brzo sam se otresao tih detinjih snobizama, shvatio da ples nije ništa negativno i prepustio se magiji latinoameričkih, afro-karipskih, afro-kubanskih i drugih ,,egzotičnih" alotropskih modifikacija džeza.

Brian Andres je pametniji čovek od mene koji je od toga napravio svoju profesiju. Rođen u porodici profesionalnih muzičara ovaj čovek, originalno iz Sinsinatija u Ohaju je, za razliku od oca koji je svirao duvačke instrumente i majke koja je svirala klavir i pevala, svoje detinje zadovoljstvo udaranja u razne stvari i proizvođenja spontanih ritmova transformisao u celoživotni poziv bubnjara i perkusioniste. Originalno je svirao uglavnom rok i bluz muziku, sarađujći sa masom muzičara sa srednjeg zapada a onda je počeo sve više da se interesuje za latinoamerički izraz pa je vođen svojim istraživanjima odlučio da se preseli u Kaliforniju gde i danas živi radi. Krajem prošlog i početkom ovog veka radio je sa mnogo salsa, afro-kubanskih, latin-džez i latin-fank bendova ali i teks-meks rok grupa, posebno ističući svoje saradnje sa Joseom Cuellarom (poznatijim kao Dr. Loco) i Lalom Guerrerom  koga zovu ,,ocem čikano muzike".

Nakon kaljenja sa mnogo drugih muzilara, 2007. godine će Brian osnovati sopstveni sastav, Afro-Cuban Jazz Cartel, sklopljen od mešavine Gremijem nagrađivanih muzičara i lokalnih akademskih faca. Ovaj je oktet uspešno radio do 2019. godine sa nekoliko albuma i mnogo nastupa, dok ga Brian nije destilovao u trio, u želji da još više naglasi ritam kao osnovnu komponentu muzike. Trio Latino je dalje bila glavna postava kroz koju je radio, sa Aaronom Gemainom na kontrabasu i Christianom Tumalanom na klaviru. Ova dvojica su i sami iskusni muzičari sa puno klometraže u sviranju salse, mamba i afrokubanskih ritmova, i njihovom spajanju sa džezom no, trio je nedavno proširen u kvartet dodavanjem saksofoniste Tonyja Peeblesa, koji je i sam svirao u Afro-Cuban Jazz Cartelu. Andres kaže da je nakon prvih snimaka Trija izrazito mnogo slušao albume koje su snimali kvarteti sa saksofonom u prvom planu, kakve su snimali Kenny Garrett, John Coltrane, Miguel Zenon, Art Pepper i drugi pa mu je i samom postalo jasno da ne može da odoli da doda saksofon u trio. Želeo je da oslobodi Tumalana opterećenja stalnog sviranja tema i svestan da žrtvuje deo intimnosti trija u zamenu za ekspanzivnost i ekspresivnost kvarteta predvođenog duvače, pozvao Peeblesa da im se pridruži.

Brian Andres Quartet je formiran tokom pandemije pa kako nije bilo mnogo mogućnosti da se nastupa uživo, muzičari su vežbali (na otvorenom i na bezbednoj udaljenosti jedan od drugog) i intenzivno proširivali viziju benda imajući u postavi čoveka koji jednako lako svira sopran, alt i tenor saksofon. Nakon prvih koncerata postalo je jasno da intenzivnost svirke ovog benda eksponencijalno raste kada se kompozicije izvode pred publikom i Anders sam kaže da su Peeblesove improvizacije za njega predstavljale izazov da sopstvenu svirku pogura na sledeći nivo. Otud je album Dos Gatos Negros, ukrašen s dve lepe crne mačke na omotu, od strane benda doživljavan kao neka vrsta neophodnog zapisivanja trenutne forme njihove muzike, pokušaj da se uhvati ta neverovatna energija živih nastupa i prenese na slušaoca.

Mislim da je misija ispunjena jer je Dos Gatos Negros veoma intenzivna ploča. Pre svega, ovo je, vrlo se to dobro čuje, kvartet koga predvodi bubnjar i tu nema mnogo stidljivosti. Andres je bubnjar koji ne može da odoli da ne popuni svaku prazninu u zvuku i svoj ritam preko slušaoca presvuče kao neku kompleksnu teksturu. Njegova svirka je užurbana, dinamična, ukusna u kreiranju i držanju gruva, svakako, ali nimalo diskretna ili uzdržana. Ovde i ukrasi u ritmu imaju svoje ukrase i imate utisak da je Andres čovek koji ni čašu vode ne može da natoči a da je prvo ne baci visoko u vazduh, jedno deset sekundi je pimpluje laktovima, onda je zabaci pod samu tavanicu, napravi tri piruete pa je uhvati praveći špagu dok je istovremeno podmeće pod slavinu. Hoću reći, Ansdres je definitivno MOJ tip bubnjara, ekstrovertan, prominentan u zvuku sastava, ali sa finim osećajem za gruv i ritam, dinamikom koja ne ometa druge muzičare i, uprkos miksu koji jako gura udaraljke u prvi plan, nikada preglasan.

Pošto je ovo muzika u kojoj je ritam jako bitna komponenta, na nekim kompozicijama gostuju i drugi perkusionosti na kongama i bongo bubnjevima, pa je Dos Gatos Negros jedna apsolutna proslava ritma. Kontrabasista Germain ovde svakako igra ključnu ulogu u privezivanju svog tog ritma i držanju čitavog sastava unutar zadatog gruva tako da perkusionisti i pijanista mogu da sinkopiraju do mile volje, uvek sigurni da će ih glasni, snažni tonovi kontrabasa držati u taktu. Peebles svakako deluje kao da pokušava da pokaže da odabir BAŠ NJEGA za ovaj orkestar nije bio tek slučajnost i njegovo sviranje tema, ali pogotovo njegovo improvizovanje su urnebesno energični i puni sjajnih promena registra i raspoloženja. Peebles je i sam kadar da smelo izleće iz ritma i tempa (slušajte soliranje na Seven Steps to Heaven koje zvuči kao da dolazi iz neke druge pesme sasvim druge metrike i tempa) znajući da mu Germain čuva leđa i da će uvek moći da se bez greške vrati u takt zahvaljujući savršenom improvizatorskom instinktu. Germain onda i sam solira na par mesta, nudeći brze, energične rafale nota urađene uglavnom u ritmu i ne usporavajući furiozni tempo kompozicija.

Pijanista Tumalan i sam svira jako sinkopirano kada solira i to je veoma sigurna i ugodna izvedba, a njegovo držanje ritma je takođe razigrano, duhovito, puno vitalnosti. Uopšte, kvartet (sa gostima) generalno zvuči izuzetno raspoloženo, kao da muzičari zaista iz sve snage pokušavaju da odsviraju pesme na granici svojih fizičkih mogunosti i jedni drugima postave standarde koji će ih naterati da izvuku poslednje kapi goriva iz rezervoara. Čak i druga polovina albuma, koja je srazmerno tiša i sporija od prve puca od energije i jedne opipljive radosti koju muzičari dele jedni sa drugima, dobacujući se temama i solažama. Onda i balada, Cambio Mundai, zvuči energično, tenzično u pozitivnom smislu, sa Andresom koji svira metlicama ali ne može da odoli da ritam ne isecka na sitne komadiće i žestoko ih promeša dok se ostali uzdržavaju da ne eksplodiraju i polete u svemir.

Dos Gatos Negros je, dakle, radosna, zabavna ploča muzike koja bi trebalo da zvuči lekovito čak i najneraspoloženijima među nama. Ona je glasna, malo i nametljiva ali uvek sa iskrenim pozivom na pokret i ples i nekim od najboljih improvizacija koje sam slušao poslednjih nedelja. Slušajte je!

https://brianandresmusic.bandcamp.com/album/dos-gatos-negros

Za ovu Nedelju idemo u Luizijanu, baš u Nju Orleans, grad koji već možda i stotinak godina nazivaju kolevkom džeza iz koje je krenula migracija na sever i zapad i izgrađena slavna muzička istorija. Orlando Gilbert: A Crescent City Connection je debi album mladog tenor saksofoniste poniklog u Nju Orleansu i jedna vrlo iskrena oda kulturi i istoriji ovog grada što su presudno oblikovale muzički žanr koji volimo.

Iako, naravno gradova kojima je pravo ime Crescent City ima na raznim mestima u SAD (na primer u Kaliforniji, pa onda i na Floridi), najpoznatiji Crescent City je sigurno New Orleans a kome je to samo jedan od popularnih nadimaka (jedini možda još popularniji od njega je ,,Big Easy" a za koji se smatra da su mu ga nadenuli muzičari u ranim decenijama dvadesetog veka jer je bilo lako naći tezgu). Dobijen po polumesečastom obliku rečnog korita Misisipija, na kome ovaj grad leži, ,,Crescent City" je kasnije na neki način i ozvaničeno kao drugo ime za najveći grad u državi Luizijana, kada je par konzolnih mostova sagrađenih 1958. i 1988. godine originalno nazvan Great New Orleans Bridge formalno preimenovan u Crescent City Connection. No, ovaj album, iako naravno aludira na ime ovih mostova, zapravo pre svega misli na ,,konekciju" odnosno vezu između generacija i prenošenje autentične kulture Nju Orleansa sa kolena na koleno.

Ta je kultura, zna se, proizvod jednog uzavrelog melting pota. Nju Orleans danas nije neki ogroman grad – po poslednjem popisu ima manje od 400 hiljada stanovnika – ali je polovinom devetnaestog veka bio treći po veličini u SAD i imao jedinstvenu kombinaciju evropskog i afričkog nasleđa sa francuskim i španskim kolonijalnim vlastima a onda i sa žestoko izmešanim afričkim i kreolskim kulturama, jezicima, religijama i tradicijama koje i danas definišu identitet grada i njegove okoline. Za istoriju džeza su presudni koreni u afričkom nasleđu, izmešani sa evropskim instrumentarijem i latinoameričkim uticajima koji su postojali u gradu u devetnaestom veku, ali i činjenica da je ovo bio jedini grad u tadašnjim robovlasničkim državama Severne Amerike koji je dopuštao robovima da se okupljaju u javnosti i izvode svoju muziku slobodno. Trg Kongo, danas u parku Louisa Armstronga je tako postao tačka na kojoj se rodio autothtoni američki muzički pravac – nastao kao muzika crnih robova što je u decenijama koje će doći dalje uticati na razvoj autentičnih njuorleanskih grupa koje izvode pleh-muziku.

Orlando Gilbert, iako rođen početkom ovog veka (ili krajem prošlog? Nisam mu video ličnu kartu!) sebe vidi kao prirodan izdanak ove tradicije i muzika koju piše i izvodi je veoma tvrdo ukorenjena u ovoj istoriji do mere da se može reći da mu je debi album i pomalo retro. Orlando je rođen u muzičkoj porodici; Njegov otac, John ,,Prince" Gilbert je, kako sin kaže u najavama za ovaj album, revolucionisao njuorleansku pleh-muziku svojim sviranjem saksofona u Rebirth Brass Bandu, jednoj dugovečnoj lokalnoj ekipi džez i pleh muzičara utemeljenoj još 1983. godine. Ova institucija, koja još uvek vrlo aktivno radi je od strane basiste Red Hot Chilli Peppers, koga svi znate pod nadimkom Flea, opisana rečima ,,Neverovatno. Tvrdo do besvesti. Slobodno kao zrak sunca, ne postoji bend na planeti koji je bolji od njih. Zaprepašćujuće." i ako vam to makar MALO ne zagolica radoznalost onda ste veći hejter RHCP čak i od mene.

Elem, John Gilbert je ostvario veliki uticaj na muzička interesovanja svog sina, pa se ovaj i sam prihvatio tenor saksofona – instrumenta o kome smo pre neki dan divanili sa istorijskog gledišta – a onda otišao u Kaliforniju da završi Berkli. No, ljubav prema tradiciji rodnog grada ali, verujem, i svest da je Nju Orleans sa svojim vrlo jakim muzičkim temeljima (računajući i godišnji New Orleans Jazz & Heritage Festival) i dalje vrlo zdrava sredina da se u njoj stvara i svira, vratila ga je kući. I zapravo podstakla da krene sa radom na debi albumu zajedno sa Johnom Gilbertom. A Crescent City Connection je rađen dve godine i završen proletos, kada su otac, sin i ne sveti duh nego probrana ekipa muzičara koncertom u kultnom klubu Vaughan's Lounge najavili da će album izaći početkom Septembra. Tako se i desilo no, moram u međuvremenu još jednom da malo lamentiram što je praksa da muzičari, čak i sa tako jakom reputacijom kao što je John Gilbert, pre ulaska u studio prikupljaju pare za snimanje od zainteresovane publike putem crowdfunding kampanja na internetu. Ovom prilikom je Gofundme kampanja bila solidno uspešna, sa preko deset hiljada sakupljenih dolara, i svakako je dobro da to muzičare oslobađa potrebe da jure A&R-ove ovih ili onih izdavača i budu kreativno onoliko smeli ili ludi koliko im se ćefne, ali ipak, ja sam old school tvrdoglavac i verujem da je BITNO da postoji biznis-infrastruktura produkcije, marketinga i distribucije koja će ovakvu muziku promovisati i stavljati i pred ljude koji ne znaju nužno ko su John i Orlando Gilbert. Jer ovaj album, iako ne revolucionaran, zaslužuje da se čuje.

Ako slučajno pesmu Hello, Dolly! znate samo kao glavnu temu istoimene romantične komedije sa Barbrom Streisand iz 1969. godine, možda vas i začudi da album veoma mladog saksofoniste u 2023. godini počinje baš obradom ovog hita iz brodvejske predstave koja je na scenu postavljena 1964. Ali iako je original prvo pevala Carol Channing, koja je i glumila u predstavi, još krajem 1963. godine je Louis Armstrong na nagovor svog menadžera snimio demo na kome on peva ovu temu. Čim je predstava ušla u pozorište, Armstrongov demo je objavljen kao singl i postao monstr hit, skidajući Bitlse sa vrha top liste posle četrnaest nedelja suverene vladavine. Gilbertova verzija je svirana veoma strejt, zadržavajući svu destilisanu radost i jednostavnost originala, a u njoj se čuje jedno prepoznavanje istine da je Nju Orleans mesto kome on pripada i da je povratak iz Kalifornije bio najprirodnija stvar na svetu.

John Gilbert je, pretpostavljam, vlasnik promuklog, vrlo louisarmstrongovskog baritona kojim je ova pesma otpeavana a odmah iza nje sledi New Orleans Party, takođe sa njegovim vokalima, prva pesma koju su otac i sin snimili zajedno i kaoja je prošle godine bila singl što najavljuje ovaj album. Orlando kaže da je otkada je kao veoma malo dete prvi put video oca kako svira saksofon uživo pred publikom, želeo i sam to da radi pa je ovaj album ispunjenje celoživotnog sna a New Orleans Party je jedan nostalgični, radosni diksilend komad koji overava identitet njuorleanske muzike na kojoj je Orlando odrastao.

Ima na albumu još ovakvih komada, recimo, We Gonna Have a Good Time koja pred kraj albuma vraća stvari u party atmosferu, sa svojim latin ritmom i ležernim fraziranjem, no najveći deo albuma zapravo nije rekonstrukcija swing i dixie formula, kao što su prve dve pesme, i pronalazi se u južnjačkoj varijanti hardbopa. Orlando i sam navodi da su mu najvažniji albumi u životu (pored jednog od albuma Rebirth Brass Banda koji je izašao na dan njegovog rođenja) Coltraneov A Love Supreme i Shorterov Speak No Evil, te i njegovo sviranje saksofona duguje '60s hardbopu i new thingu najmanje 70% svog senzibiliteta i filozofije.

Aranžmani su, pak, kombinacija hardbopa i njuorleanskog pristupa, sa finim izborom muzičara (Herlin Riley, Shannon Powell, Donald Harrison Jr) i lepim odnosom plesnog ritma sa latino uticajem i duvačke improvizacije. Orlando je saksofonista lepog tona, sa smislom za variranje teme i improvizovanje koje izlazi iz osnovnog harmonskog materijala i nameće svoj identitet i jezik, ali kao šef benda on pazi da ne bude nametljiv i da ostavi svim drugim muzičarima prostora da pokažu svoje kvalitete. Tako su brže, plesnije numere poput naslovne, Freedom (u kojoj se efektno citira Marleyjeva Get Up, Stand Up) ili izvrsne Wildman vrlo ozbiljni bop komadi koje biste rado čuli u bilo kom klubu kud idete ne samo da plešete nego i da se osećate kao otmeni pripadnik kulturne elite, sa svim onim spojem intelektualnog i emotivnog koji volite. Radosnu, plesnu atmosferu albuma na sredini fino preseca balada When You Stopped My Heart u kojoj Orlando autoritativno pokazuje svoju nežniju stranu a album zatvara Do Whatcha Wanna, komad iz repertoara rebirth Brass Banda, jedan tipično njuorleanski set doziva i odziva između duvača i perkusionista presvučenih preko bamboula ritma i idealan način da se označi ulazak muzičara nove generacije u tradiciju.

A Crescent City Connection je lep, radostan album tradicionalnih ideja i novovekovne energije, spakovan u čistu urednu studijsku produkciju, jedno neisforisano povlačenje vertikale unatrag kroz decenije i spajanje prošlosti i budućnosti kroz njihovu najbolju verziju: sadašnjost. Slušajte ga:

https://orlandogilbert.bandcamp.com/album/a-crescent-city-connection

Ove nedelje se bavimo najnovijim izdanjem austrijske etikete Boomslang Records koja je poslednjih godina na svet donela nekoliko vrlo prijatnih albuma iz domena te neke ,,klasične" avangarde, odnosno muzike koja spaja vrlo dosledno atonalnu, cerebralnu kompoziciju sa slobodnom improvizacijom i istraživanjem teksturalnih i generalno nestandardnih svojstava standardnih instrumenata. Philip Zoubek Trio Extended: Mirage se svakako uklapa u ovu deskripciju sa svojom interesantnom sekstet-postavom, kristalno čistim studijskim zvukom i kompozicijama koje su pune incidenata i energične zajedničke svirke izvan svakog žanrovskog formata ili harmonske preskripcije. Naravno, fer je prepoznati da se Mirage smešta u tu neku ipak dobro poznatu nišu između akademske kompozicije dvadesetog veka, kamerne improvizacije i slobodnog, najslobodnijeg džeza, takoda ne pričamo o nekoj reinvenciji muzike kao takve, no Zoubek i njegovi saradnici ovde pružaju mnogo razloga da slušalac bude zadovoljan.


Philip Zoubek je Austrijanac, rođen 1978. godine u Tulinu, sa mladalački interesovanjem za džez i klavir a koje ga je prvo odvelo u Beč gde je učio pod Reinhardom Mickom da bi od 2000. godine on migrirao u epicentar nove muzike, Keln. Tamo je studirao sa Hansom Lüdemannom pa onda dobijao stipendije, nagrade i od 2020. godine ima stalno nameštenje u Evropskom centru za džez i savremenu muziku u Kelnu. Zoubek je već od 2017. godine aktivan kao organizator i radio je seriju koncerata Facetten u Kelnu, a kao muzičar navodi da je nastupao po evropskim festivalima (Beč, Luksemburg, Berlin, Ulrichsberg...) ali  u Kini na GetItLouder festivalu u Pekingu i Šangaju. Osnivač je Kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku Impakt koji je 2013. zamišljen kao okupljanje (u to vreme desetak) improvizatora mlađe generacije a danas su to prilično ugledna imena, jelte, srednje generacije na jednoj od najvibrantnijih scena nove muzike na svetu – i većna članova ovog seksteta sebe ubraja u Impakt. Zoubek je, navodi u svojoj biografiji, sarađivao sa svetski poznatim muzičarima (od kojih su neki i našoj publici dobro poznati) kao što su Tony Buck, Frank Gratkowski, Wilbert de Joode, Thomas Lehn, Paul Lytton, Franz Hautzinger, Louis Sclavis i Tom Rainey, a Philip Zoubek Trio je osnovan 2016. godine u naporu da se osmisli jedan originalni pristup klasičnom formatu kontrabas-bubnjevi-klavir. Pored Zoubeka u njemu svira i bubnjar Dominik Mahnig, Švajcarac sa ekstenzivnim iskustvom sviranja u domenu džeza i nove muzike i brojnim saradnjama sa jakim imenima kao što su Mark Dresser, Simon Nabatov, Frank Gratkowski, Tamara Lukashewa. Mahnig je učio udaraljke od jedanaeste godine, notabilno u Kelnu, a neki od profesora su mu bili Gerry Hemingway, Frank Gratkowski i Steve Coleman, nadobijao se silnih nagrada i svira u raznim postavama.


Kontrabasista David Helm je i sam deo vibrantne kelnske scene a njegovi su koreni, iako je akademski obrazovan izvođač na velikom instrumentu, u pank roku, koji je usledio nakon prvih muzičkih iskustava pevanja u dečijem horu. Helm ima više od sedamdeset izdanja iza sebe sa raznim postavama, kelnsku Džez nagradu koju je dobio 2019. godine, ali, pored karijere improvizatora i, jelte, ,,novomuzičara" i paralelni život kao singer-songrajter Marek Johnson.


Philip Zoubek Trio ima iza sebe već tri albuma ali su za Mirage u postavu dodali još troje muzičara i dramatično proširili paletu zvuka, a što je zatim proširilo i Zoubekovu viziju šta muzika ove ekipe zaista može da bude. Otud je ovaj album, pa, podaleko od džeza kao takvog i njegove tragove čuva možda najviše u povremenim šarmantnim duvačkim bravurama saksofoniste Leonharda Huhna. Huhn, koji ovde svira razne saksofone i klarinete je jedan vrlo svestran i radoznao improvizator i eksperimentator – ovogodišnji album, The well electrified saxophone mu je procesija izuzetno eteričnih istraživanja kombinacije saksofona i glasa, moduliranih u realnom vremenu – i odlično se uklapa u vrlo apstraktan zvuk seksteta koji uprkos toj apstraktnosti vrlo programski nastoji da održi i toplinu koju biste prepoznali u nekoj tradicionalnijoj džez muzici.


Ovome pomaže i dodavanje dva violončela u postavu. Jedno svira Elisabeth Coudoux, jedna izuzetno zaposlena improvizatorka koja je studirala u Drezdenu i Kelnu i proputovala Evropu, Aziju, Ameriku pa i Afriku sa silnim projektima u kojima učestvuje (uključujući, recimo, Kelnski kvartet Petera Evansa). Drugo svira tajvanska perkusionistkinja Shiau-Shiuan Hung, mada je njen primarni instrument na ovom albumu ipak vibrafon. Hungova je izuzetno iskusna muzičarka sa bazom u Kelnu i velikim brojem nastupa po nemačkim i evropskim festivalima, te saradnjom sa savremenim kompozitorima kao što su Marco Momi, Franck Bedrossian, Isabel Mundry, Michael Edwards, Peter Ablinger, Mark Andre i Pierluigi Billone.


Zoubekove kompozicije na ovom albumu su pune tenzije. Ovo je kompleksna muzika ne toliko jer su aranžmani prepuni detalja i traju dugo – najduža kompozicija ima osam minuta ali dobar broj komada je ispod četiri – nego jer pijanista ovde namerno ide na ritmičke obrasce koji nemaju tradicionalan tempo. Ritmovi ovde više zvuče kao incidenti, zajednički udarci ansambla u svoje instrumente, i mada tvore ponavljajuće celine, sa prebrojivim notama, sasvim namerno su formatirani kao neintuitivni, pa i ,,neprirodni", ako hoćete. Ovo odmah uspešno resetuje očekivanja slušaoca koji brzo biva uvučen u muziku na ime njene uzbudljive nepredvidivosti i izražene discipline u izvođenju.


Mirage dakle nije ni blizu nekakve haotične, neuredne muzike koja lomi poznate formate na silu. Ovo je, naprotiv, vrlo tvrdo napisana ploča kompozicija čiji ritam i tekstura zahtevaju ekstremnu posvećenost i pažnju muzičara. Harmonski, ovo je takođe varljivo jednostavan program sa atonalnim grupama nota koja tvore jasne, logične celine i česte doziv-odziv strukture što nose kompozicije napred snažnim, energičnim ponavljanjima i varijacijama.


Zoubek ovde svira preparirani klavir i sintisajzer, i na Mirageu nećete čuti klasična džezerska fraziranja pa ni klasične harmonije. Klavir je tretiran kao perkusionistički instrument, vodeći ostatak ansambla kroz procesije udaraca i šarmantnih krešenda koja se ne oslanjaju na ekstremnu ekspresiju kako to neretko u novoj muzici ume da bude slučaj, već su logični pančlajni ovih možda neprirodnih ali suštinski LOGIČNIH kompozicija. Sintisajzer daje muzici nešto više teksture i atmosfere, dopunjujući topli zvuk violončela koja, zajedno sa saksofonima i klarinetima albumu donose najveći deo onog što biste definisali kao njegovu džez dimenziju. Improvizovanja na ovim instrumentima donose duhovita, šarmantna intermeca u muziku koja je inače veoma cerebralna i pointilistički agresivna, ovaploćujući se u ritmičkim udarima i hrapavim teksturama.


Mahnig na bubnjevima i Hungova na vibrafonu suštinski daju ovom albumu najviše njegovog karakera. Kada je muzika prevashodno zasnovana na perkusionističkim gestovima – koji ne moraju tvoriti tradicionalni ritam i više su usredsređeni na sam kvalitet zvuka i energfiju udaraca – onda ljudi čija je profesija udaranje u instrumente imaju presudnu ulogu. Njih dvoje uspevaju da albumu daju i njegove najapstraktnije zvukove pored toga što iz prvog plana predvode njegove ritmičke iskaze, nudeći snažnu, konfrontativnu ali ne prenaglašeno agresivnu zvučnu i muzičku sliku.


Boomslangov pres riliz pominje ,,kaleidosksopski" kvalitet na ovom albumu, sa mnogim bojama koja izranjaju ispred vas i stapaju se jedne sa drugima. Ovo je sasvim pristojan opis iskustva koje imate sa Mirageom, a kome vrlo čist, a dinamiča studijski snimak i miks daju potrebne atribute da postigne svoj cilj. Ploča koju treba umeti slušati, da, ali koja će vam, kada budete umeli, dati mnogo lepih, kinematskih trenutaka:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/mirage

Koltrejn dej na NTS2 jer mu je rođendan, počelo u 13 po lokalnom vremenu, traje 12 sati, ko voli može ovde

https://www.nts.live/

Danas malo hardbopa,  free jazza, improvizacije, znate već, kompletan obrok. Björn Lücker New Aquarian Jazz Ensemble: Free From Form For Feeling je izdala mala hamburška etiketa brennt rekords, osnovana 2004. godine a sa namerom da izdaje ,,džez, eksperimentalnu i drugu dobru muziku". Ovaj album je njihovo tek deseto izdanje za skoro dve decenije postojanja ali to je u skladu sa vrlo partizanskim duhom firme koju su utemeljila dva lokalna muzičara i koji ovo ne vode kao nekakav komercijalan biznis. S obzirom da je i Björn Lücker jedna relativno dobro čuvana tajna nemačkog džeza, lokalni dobri duh koji pokroviteljski pomaže mladim muzičarima da zablistaju, sve je u skladu sa konceptom te neke podržavajuće, ispomažuće prirode koju intuitivno pripisujemo avangardnoj muzici.

Björn Lücker je iz Hamburga i obrazovan je kao akademski muzičar, sa, kako sam kaže, godinama iskustva sviranja perkusija u orkestrima koji su izvodili savremenu klasičnu muziku. No, on je studirao i džez, na Hambruškoj visokoj školi za muziku i pozorište i tamo su neki od njegovih podučavalaca bili Daniel Humair, Tony Oxley, John Marshall, Ronnie Stephenson i Alex Riel a kroz radionice je imao priliku da uči i od ljudi poput Wyntona Marsalisa, Barryja Guyja, Anthonyja Braxtna, Vinka Globokara, Marie Schneider... Dosta jaka imena, kako bi rekli mangupi, a rezultat je bio i to da se Lücker veoma zainteresovao za improvizaciju tokom svog školovanja. Njegov najpoznatiji projekat iz devedesetih u kome su džez osnove korišćene za herojsko improvizovanje bio je trio Triocolor sa kojim je bubnjar osvojio više nagrada i ekstenzivno svirao – uz pokroviteljstvo Gete Instituta – u Centralnoj Americi, jugoistočnoj Aziji, po Balkanu, zapadnoj Africi, Rusiji ali i zapadnoj Evropi. U daljem radu je imao prilike da svira sa mnogo poznatih imena kao što su Duško Gojković, Elliott Sharp, Garry Peacock, Nils Wogram, Simon Nabatov, ali i da nastupa sa hamburškom Filharmonijom.

No, njegov rad na tome da podrži lokalnu scenu i pruži priliku mlađim hamburškim muzičarima da zasviraju u kontekstima koji će za njih biti izazov ali i podsticaj je ono zbog čega smo danas ovde. Izdavač ovog albuma vrlo eksplicitno kaže da se Lückerov rad može uporediti sa onime što je u SAD radio Art Blakey sa svojim The Jazz Messengers , samo spušteno na razinu jednog grada. Ovde se pre svega misli na kreiranje jednog mutirajućeg i promenljivog kolektiva u kome se tradicionalni zvuk stalno nadograđuje i menja onako kako u taj kolektiv dolaze novi, mladi muzičari koji imaju sopstvene poglede na tradiciju i to kuda se ona može dalje povesti.

,,Aquarian" je termin kojim Lücker opisuje svoje projekte tokom poslednjih deset godina, a gde je osnova materijala njegova, postavljena u vidu tema i bazičnih kompozicija, da bi se konačna forma dosegla kroz kolektivnu improvizaciju. Inicijalni Aquarian projekti su krenuli od skromnijih postava, prvo je bio samo Lücker solo na bubnjevima, pa je onda rađeno u formi trija (sa Peacockom i pijanistom Florianom Weberom) da bi se kvintet pokazao kao format u kome se Lücker oseća najudobnije i ima prostora da razrađuje dugačke, organske improvizacije. Sa jednim albumom snimljenim u formi kvinteta pre deset godina, za novi je bubnjar okupio sasvim novu postavu. Pored njega na bubnjevima i udaraljkama, na ovom albumu imamo Lucasa Kolbea na kontrabasu, Lukasa Klappa na klaviru, trubača Christiana Höhna i estonskog saksofonistu Laurija Kadalippa koji ovde svira i sopran i tenor. Ovo je vrlo lepo sklopljena ekipa muzičara koji odlično zvuče solo i još bolje se uklapaju u kolektivnu svirku i mada naslov albuma, Free From Form For Feeling, sa svojom naglašenom aliteracijom i igrama reči možda sugeriše i da će ovo biti neka tvrdokorna avangarda sa dekonstrukcijom forme i begom od idioma, zapravo se radi o jednom vrlo prijatnom jazz paketu sa dosta avanturističke ali mahom idiomatske improvizacije.

Lücker je napisao sedam od dvanaest kompozicija na ovoj ploči, dok su ostalo individualne improvizacije svakog od članova kvinteta. Ovo je zanimljiv format koji omogućava da svaki od muzičara pokaže sopstveni jezik i ton i na neki način kontekstualizuje i njihove doprinose kolektivnoj svirci u kompozicijama u kojima učestvuje čitav ansambl. Studijski snimci su lepi, čisti i dinamični sa vrlo primetnim akcentom na udaraljkama a što, s obzirom na činjenicu da je perkusionista ovde šef parade dolazi prirodno. No, svi instrumenti zvuče vrlo dobro, sa toplim, snažnim kontrabasom i jednako toplim zvukom klavira, te duvačima organski raspoređenim u prostoru.

Naglašavam koliko su miks i mastering ovde lepi jer osetno doprinose užitku prilikom slušanja ovog albuma. Lückerov etos je taj da kompozicije dostižu svoju stvarnu formu tek kroz izvođenja i improvizovanja na njegove zadate teme i zbog toga je i presudno da ansambl zvuči kao grupa ljudi koja smisleno i snažno komunicira u istom prostoru.

Lückerov uvod za album na bubnjevima pokazuje ga kao hardbop bubnjara stare škole. Hoću reći, uprkos njegovoj klasičnoj naobrazbi i iskustvu sviranja u filharmonijskim kontekstima, Lücker ima onaj neophodni SWING koji želite da čujete u džezu. To važi i za ostatak ansambla i ovde nema ni trunke nekakve mehaničke, akademske hladnoće, naprotiv, kompozicije se izvode lepršavo i živo. Lückerova ritmička osnova je pritom često kompleksna sa jasnom metrikom u osnovi ali sa onda mnogo dodatnih udaraca i nota i korišćenja raznih činela da se isplete jedna gusta ali ni u jednom trenutku preterano zgusnuta ritmička mreža. Lückerove kompozicije definitivno dišu i on im sa svojom raskošnom poliritmičkom tehnikom pomaže da prodišu i uspeva da izbegne nametljivost koja bi gušila druge muzičare.

Lauri Kadalipp je veoma upečatljiv na oba instrumenta koja svira mada, pošto je za svoju solo improvizaciju odabrao sopran-saksofon, moguće je da mu je on nešto draži ili, pak, da je sebi želeo da postavi veći izazov. U svakom slučaju, njegov ton je veoma prijatan a fraziranje, a pogotovo kad svira tenor, zrelo, i sa jasnim dugovanjima prema hardbop i free jazz uzorima iz šezdesetih.

Klapp je sa svoje strane vrlo nenametljiv na klaviru i farba kompozicije finim impresionističkim tonovima, solirajući sigurno i ubedljivo ali vrlo retko sebe gurajući  u prvi plan. A prvi plan je, ako se u muzici koja je ipak najvećim delom utemeljena na free jazz vrednostima, makar po boji rezervisan za duvače i vrlo lepe međuigre saksofoniste i trubača preko ležerne, ali uvek dinamične ritam sekcije.

Lückerove kompozicije su verovatno ipak najbolji deo paketa upravo jer zaista obezbeđuju jasan smer u kome ansambl ide ali onda omogućuju mnogo meandriranja na tom putu. Svakako je donekle stvar i do mojih preferenci jer Björn Lücker New Aquarian Jazz Ensemble po dinamici i načinu na koji osnovne teme razvija kroz kolektivnu, udruženu improvizaciju veoma podseća na to neko zlatno doba šezdesetih i radove kultnih grupa predvođenih Johnom Coltraneom, Charlesom Mingusom, Ornetteom Colemanom...

Stilski je većina toga utemeljena u hardbop estetici, ali se kompozicije međusobno svakako izdvajaju: Free From Form For Feeling Part One ima naglašenije free jazz elemente, Paul B je mnogo više sazreli hardbop (posvećena, da nagađamo, Paulu Bleyju, a koji je bio jedna od bitnih figura njujošrkog free jazza šezdesetih godina), Gospel je raskošan impresionistički komad koji se transformiše u baladu i dotiče sa savremenom umetničkom kompozicijom itd. Poenta je svakako da će ovde svako naći nešto po svom ukusu, ne zato što Björn Lücker smišljeno svaštari nego jer su njegova interesovanja za klasičnu muziku, tradicionalni džez, gruv i improvizaciju na kraju impresivo spojena u jednu organsku, vitalnu celinu. Ako vam je ovo prvi susret sa njegovom muzikom, teško je zamisliti da se nećete malo opijeno zapitati gde je bio čitavog vašeg života:

https://brenntrekords.bandcamp.com/album/free-from-form-for-feeling

Pošto ove nedelje slušamo kamerni jazz, pritajen, skriven i sve redom, bez i jednog jedinog bubnja na vidiku, ili ijednog drugog instrumenta sem klavira onda je red da se čuju najmanje dva klavira. I čuju se! Album koji ćemo slušati je do vrha pun razigrane, energične improvizovane muzike na tački susreta džeza, klasike i kamerne muzike, sve spravljeno da zadovolji većinu vaših potreba za bogatim, kaloričnim a opet gurmanskim Nedeljnim ručkom.

Naziv albuma je Canopus a napravili su ga Walter Thompson i Maria-Angeles Cuevas. Na Bandcampu su napisali da je zemlja porekla ovog projekta Švedska iako ni jedno od ovo dvoje umetnika ne potiče iz Švedske, no, da ne zaboravimo, ova je skandinavska zemlja istorijski imala dosta važnu ulogu u podršci avangardnim težnjama unutar džeza ali i klasične muzike, pa je ovo još jedan njen skroman ali značajan doprinos razvoju nove muzike koja se nalazi u procepima što ih je istorija napravila između žanrova.

Walter Thompson je američki kompozitor, rođen još 1952. godine u Palm Biču na Floridi i čovek sa ogromnim stažom u komponovanju muzike koja nastaje u trenutku dok se izvodi za brojne orkestre ali i multisdisciplinarne kolektive. Ovde se ne radi samo o klasičnoj ,,improvizaciji" već o razvijenom sistemu gesturalne komunikacije između muzičara i kompozitora koja se događa u stvarnom vremenu i usmerava izvođenje kompozicije. Thompson je 1974. godine završio svoje studije na Berkliju, pa se preselio u Vudstok gde je između ostalog studirao kod Anthonyja Braxtona. Iako ga na ovom albumu slušamo kao pijanistu, Thompson svira i duvačke instrumente i perkusije a tokom perioda saradnje sa Braxtonom i Creative Music Studiom počeo je da se zanima za komunikaciju gestovima tokom svirke. Postepeno, od načina da se muzičari usmere u određenu stranu tokom izvođenja već napisane muzike došao je do sistema od oko 1500 znakova i gestova koji služe za stvaranje muzike in-situ ali i za usmeravanje izvođenja i među umetnicima drugog tipa, na primer plesača.

Thompson je ovaj svoj sistem nazvao ,,slikanje zvukom" – soundpainting – i tokom protekle četiri i po decenije kreirao desetine kompozicija za orkestre, plesne grupe, pozorišne trupe i multidisciplinarne ekipe širom Severne i Južne Amerike, Evrope, Azije... Bilo je tu i raznih nagrada, od 1984. godine Thompson predvodi i svoj orkestar, The Walter Thompson Orchestra, ali i predaje soundpainting i izdaje sertifikate kompozitorima koji su prošli njegovu obuku. Više o njegovom radu možete saznati posećivanjem vrlo informativnog sajta: http://www.soundpainting.com

Thompsonova saradnica na ovom albumu, Maria-Angeles Cuevas, spada u sertifikovane ,,slikare zvukom". Ako odete na njen sajt (https://angelescuevas.com/en/) saznaćete da ova Španjolka dolazi iz muzičke porodice u kojoj su svi pevali. Okružena muzikom i pesmom od najranijeg detinjstva, Cuevasova je studirala klavir na konzervatorijumu u Ženevi gde je i diplomirala a onda je obezbedila i diplomu iz muzičke edukacije kako bi mogla da podučava druge. Dalje se bavila klavirom dobijajući poduku na raznim mestima, uključujući Pariz i Moskvu, a onda je počela i da peva. Kaže da joj je to došlo spontano, kroz želju da izrazi svoje korene ali je dobila i formalnu naobrazbu kod više pevačica, uključujući njenu majku, Mariju Pilar Cuevas. Kod Thompsona se sertifikovala kao soundpainter, ima više aktivnih ansmabla, a od 2000. godine predvodi sopstvenu školu muzike i umetnosti u Ženevi, dok od 2009. godine u svom rodnom mestu, Vernier, ima programe koncerata, radionica, poduka.

Canopus je snmljen 26. Februara ove godine i dvoje umetnika su ovde sedeli za dva klavira u studiju u Švajcarskoj, snimajući dvanaest kompozicija i tri videa koja možete videti na JuTjubu putem Bandcamp stranice albuma. Iz videa se vidi da ni jedan od izvođača ispred sebe nema note, dakle, pričamo o muzici stvaranoj na licu mesta, improvizovanoj uživo a koju ovo dvoje ljudi izvode sa neverovatnom strašću. Naravno, kako sam već u uvodniku ovaj album klasifikovao kao ,,kamerni", nisu sve kompozicije vatromet i rešetanje klavirskih dirki, ali ako ijedan slušalac unapred ima sumnje da li na ovoj ploči ima dovoljno džeza nek preskoči uvodne kompozicije i uleti pravo u Sentiers périlleux. Ovaj komad od četiri i po minuta nije nikakav pokušaj imitiranja svirke Cecila Taylora i njegovih akolita ali kanališe istu neumoljivu energiju i strast, rušeći sve pred sobom intenzitetom svirke i zastrašujućim kaskadama od po milion nota u sekundi.

Za publiku malo blažih senzibiliteta, naredna, El Mudo je taj džez-pečat koji je čekala. Ovo je takođe strastvena kompozicija, ali sa više swinga u svom izrazu i nešto manje forsiranja brzine ili makar nešto blažeg uspona ka vratolomnim brzinama u kojima ruke opet lete preko klavijature u zaslepljujućem zanosu i ispaljuju rafale nota prema vašim bubnim opnama. Odličan snimak i miks za koje je zaslužan Julien Michel obezbeđuju da se i u trenucima najljućeg prebijanja sve čuje kako treba i da muzika ima lepu dinamiku.

Canopus se, rekosmo, nalazi na razmeđi klasične muzike, kamerne muzike i džeza, ali ovo je pre svega improvizovana ploča, ,,zvučna slika", i njeni prelasci iz atonalne muzike u džezu bliske harmonije, i mešanje tehnika sviranja dolaze prirodno i organski. Mathematic Victim, recimo, je dobra demonstracija kako se muzika koja je vrlo formalno uređena i vrlo virtuozno odsvirana može prezentirati i kao duhovita, lepršava, razigrana, bez odore stroge akademske hladnoće.

,,Akademskije" ili makar tiše zvuče neke druge kompozicije na ovom albumu, recimo Mirall Boig koja asocira na slušanja tišine iz opusa Mortona Fledmana sa svojim vrlo odmerenim, vrlo diskretnim spuštanjem nota u klavirsku masu, jednom gotovo šunjačkom izvedbom usklađenom sa atmosferom poeme španskog pesnika Bartomeu Rosselló-Pòrcela čija je pesma Espatlla dala katalonsku frazu ,,ludo ogledalo" kojom je naslovljena ova kompozicija.

No, muzičari ovde svakako vole da SVIRAJU. Cardisoma Armatum je prepuna brzih, veoma snažnih napada na dirke, bližih klasičnoj muzici nego jazzu ali i dalje sa naklonima džez harmonijama i fraziranju – ako uspete da ih čujete s obzirom na sumanut tempo ove kompozicije.

Nije ovde sve glasno i brzo – jedanaestominutna Violet Night je možda ,,očigledniji" primer zvučnog slikanja jer vrlo tiha svirka u njoj zaista jako asocira na noćnu (pa i ljubičastu) atmosferu, ali već sa Shadow Chef se muzičari vraćaju u visok tempo, mnogo nota, razigranost.

Albume kamerne muzike možda po inerciji zamišljamo kao diskretne, relaksirajuće situacije, ali Canopus je ploča koja izrazito uživa u svojoj vatri i strasti. Pa uživajte i vi sa njom:

https://thompson-cuevas.bandcamp.com/album/canopus

Današnji džez album je negde između lake, optimistične svirke dobrog raspoloženja i eksperimentalne,  neidiomatske improvizacije. Ovu muziku sa dosta entuzijazma i apetita izvodi dvoje pedigriranih muzičara iz akademske sfere i mada ona svakako nema kafansku raspojasanost, njena neobavezna vedrina i iskrena upuštanja u improv igrarije su mi osvežila dan. Marianne Trudel & John Hollenbeck: D​é​dé Java Espiritu je album sniman malo više od dve godine – mada, slutim, ne baš SVAKOG dana – sa dvojicom inženjera zvuka na različitim sesijama i ovo je izuzetno čista, čak na granici kliničke čistote, ploča ljupkih, malih zvučnih vinjeta u kojima klavir i perkusije pletu jednu simpatičnu kamernu priču bez ambicije da ikoga obore na patos volumenom zvuka, ali se ne stideći ekspresivnih uzleta i energičnije svirke.

Marianne Trudel je pijanistkinja i kompozitorka iz Montreala, koja se bavi i aranžiranjem i improvizacijom. I biografija na njenom sajtu insistira da je njenu muziku teško precizno žanrovski odrediti* a to je svakako zato što se Trudelova nalazi na onom mestu između klasične muzike i džeza na kojem često zatičemo akademski obrazovane kompozitore i kompozitorke njene generacije, obrazovane u vrlo formalnim uslovima ali sa prirodnom inklinacijom ka slušanju i sviranju džeza. D​é​dé Java Espiritu se kao album svakako prepoznaje kao prirodno ishodište karijere koja se kretala između ove dve muzičke forme i ugodno spaja akademsku disciplinu sa organskijim improvizovanjem.
*mada se isti tekst lukavo doseti da je nazove vedetom ,,kvebečke i kanadske instrumentalne scene" pa smo tu ipak dobili klasifikaciju koja je koliko-toliko marketabilna

Trudelova ima masu različitih projekata, od duo kombinacija, kao što je ovaj album, a u šta spada njen duo sa pevačicom Karen Young sa kojom je iznmeđu ostalog snimila album aranžmana pesma Joni Mitchell, pa preko kvarteta/ kvinteta (Marianne Trudel 4 + Ingrid Jensen) sve do većih orkestara (konkretno  Orchestre national de jazz de Montréal). Kao lider, ona iza sebe ima sedam albuma (ne računajući ovaj o kome danas pričamo) a kao izvođač nastupala je u klasičnim formatima, ali i na šansonjerskim koncertima (uključujući sa Charlesom Aznavourom), pa i u poetskim recitalima. Što se džez-pedigrea tiče,  pomenimo samo nekoliko velikih imena sa kojima je ova pijanistkinja delila pozornicu: Kenny Wheeler, Mark Feldman, Ingrid Jensen, David Liebman, Tony Malaby, Hamid Drake, William Parker, George Lewis, Muhal Richard Abrams, Jean Derome, René Lussier, Karen Young...

Nastupi uživo dešavali su se i sa Johnom Hollenbeckom sa kojim je ovaj album i napisan i snimljen. Ovaj Amerikanac, rođen u državi Njujork ima akademske kredencijale vezane za udaraljke i džez kompoziciju a koje je stekao na muzičkoj školi Eastman univerziteta Ročester u Njujorku. Naravno, svoja prva ozbljna izvođačka iskustva stekao je u gradu Njujorku tokom devedesetih godina prošlog veka, radeći sa nekim uglednim imenima kao što su Tony Malaby, Meredith Monk, Keny Wheeler, da bi od početka ovog stoleća Hollenbeck sebe vaspostavio kao lidera, radeći u različitim idiomima. Samo 2001. godine je objavio četiri albuma različita po stilu i postavama, a koja su i ozvaničila njegove saradnje sa muzičarima sa kojima će dalje nastupati i snimati u godinama koje će doći. I Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu kaže da ga je teško žanrovski odrediti, ali je fakat i daje Hollenbeck malo eksplicitnije okrenut džezu, sa interesovanjem za big bend seting, a koji istražuje već godinama sa svojim big bendom John Hollenbeck Large Ensemble.

D​é​dé Java Espiritu je, naravno, album sasvim drugog senzibiliteta i zvuka od bilo kakvog big bend rada. Ovo je intimistička čak naglašeno tiha ploča u kojoj, doduše, nema ulazaka u kontemplativne tišine i intenzivno hermetične atmosfere, ali koja čak i u brzom, energičnom tempu pazi na to da slušaoca ne preplavi zvukom, kako bi mogao da uživa u zvonkoj, bogatoj muzici. Ovde je bitan i taj, kako rekoh skoro klinički čist snimak, sa perkusijama koje su ozvučene tako da se jasno čuje svako dodir, skoro i svaki pogled koji im Hollenbeck uputi, a koje on svira izuzetno disciplinovano i pazi na dinamiku, dajući kompozicijama jedan teksturalni kvalitet i neretko hipnotišući slušaoca kompleksnim metrikama koje deluju kao da izlaze lako, prirodno, organski i da nisu rezultat mukotrpnog višedecenijskog rada. Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu pominje i da se često, kada su perkusionisti u pitanju, poteže oktopod kao poređenje, jer slušalac ne može da veruje da osoba sa samo četiri ekstremiteta može da odsvira sve te note koje se čuju, ali da bi za ovog partikularnog bubnjara hidra sa svojih sedam glava bila precizniji analog jer se kod njega u muzici čuje mnoogo IDEJA u svakom komadu koji svira.

No, ono što JA mogu da kažem za Hollenbecka je, naprotiv, da se perfektno uklopio sa idejama Trudelove i da nije nametljiv u tome kako naspram njene harmonske i ritmičke osnove postavlja svoje razrade. Neke kompozicije, poput recimo La nature avant tout funkcionišu na tenziji između fraziranja pijanistkinje koje je impresionističko i osetno ,,diše" i ritma koji je nepokolebljivo čvrst, disciplinovan, čak pomalo mehanički. U ovoj se kompoziciji može reći da Hollenbeck svira nasuprot klaviru, ali ona je samo jedno uspelo iskakanje iz formata albuma gde se dvoje muzičara uglavnom vrlo pažljivo uklapaju i po dinamici i po ritmu.

Trudelova ima zvonak ton i nežnu lirsku dimenziju u svojoj muzici, ali bez upadanja u sentimentalne maštarije. Ovo jeste album, kako rekoh, neobaveznih, optimističkih vinjeta, ali sve je to muzika sa integritetom, čija je emocija dostojanstvena, a svirka razigrana, maštovita, duhovita, i skoro neosetno, naizgled beznaporno tehnička.

Trudelovu možete čuti i u atonalnom, neidiomatskom, veoma gestularnom modu sviranja u kratkim interludijima između dužih kompozicija. Ovo su ,,standardne" avangardne epizode, sa sve korišćenjem proširenih tehnika sviranja u utrobi klavira i upotrebom ,,nemuzičkih" delova instrumenta za proizvođenje zvuka. I Hollenbeck ima ovakve minujatire i to su šarmantni, apstraktni ali ne naporni pasaži na albumu koji ipak većinski karakteriše liričnija, melodičnija muzika.

No, raspon atmosfera je impresivno širok i jedna meditativna, dostojanstvena Nature speaks: la lenteur će vam dati sasvim drugačiji ugođaj od Tension and happiness koja počinje arpeđima na klaviru, nastavlja se kompleksnom ritmičkom međuigrom koja samo deluje lako i prirodno iako se oslanja na složenu metriku, a završava se u vrlo apstraktnom, ekspresionističkom modusu.

D​é​dé Java Espiritu je takav album, pun interesantnih smerova u kojima se istražuje ali uvek spreman da proba nešto drugo, da vas iz poznatog uvede pravo u nepoznato ali i da vas vrati uglavnom neoštećene. Kao kolekcija lepih komada koji avangardno spajaju sa lirskim, optimistično sa eksperimentalnim i, naravno, džez sa klasikom, on je vrlo pogodan za Nedeljno slušanje:

https://mariannetrudel.bandcamp.com/album/marianne-trudel-john-hollenbeck-d-d-java-espiritu

Ovonedeljni album  snimljen je pre šest godina u Švedskoj ali je tek sada obnarodovan. Verovatno se pre svega radi o tome da je Oliver Lake, sa sada već više od osamdeset godina i preko pola veka profesionalne muzičke karijere, sklon da malo uspori sa radom pa se glad publike mora zadovoljavati nešto starijim snimcima. No, Oliver Lake, Mathias Landaeus, Kresten Osgood: Spirit je svakako ploča koju vredi poslušati na ime uobičajeno izvanrednog programa na alt-saksofonu što ga je veteran pružio, a ni ostala dva muzičara baš nisu za odbaciti, i ovo je solidnih četrdeset minuta spajanja skandinavske uzdržanosti i najfinijeg afroameričkog bluza u snimku koji je napravljen u tako visokoj definiciji da ćete čuti svaki pogled bubnjara prema kožama i susretanje prstiju pijaniste sa dirkama njegovog instrumenta.

Oliveru Lakeu teško da treba neki veliki uvod. Iako sebe opisuje kao ,,kompozitora, slikara, pesnika" na uvodnoj strani sajta koji nije apdejtovan od prošle godine kada je Lake dobio nagradu za životno delo festivala Vision, istina je da ga svi uglavnom znamo pre svega kao kompozitora i virtuoznog saksofonistu što je šezdesete proveo radeći sa Black Artists Group kolektivom u Sent Luisu, rame uz rame sa nekim sjajnim muzičarima poput Juliusa Hemphilla, Charlesa ,,Boboa" Shawa, Hamieta Bluietta i Jopseha Bowieja, ali i sa pozorišnim rediteljima, pesnicima, slikarima i plesačima. Lakeova multidisciplinarna interesovanja nisu uminula tokom narednih šest decenija – omot ovog albuma je on, na kraju krajeva naslikao sam – ali je najširoj publici svakako najpoznatiji pre svega njegov muzički rad. A kad kažem najširoj, ni ne mislim samo ,,džez publici". Lake je svirao sa Bruklinskom Filharmonijom, sa Louom Reedom i Bjork, sa reperima popur Mosa Defa i A Tribe Called Quest a onda i sa kremom američke džez avangarde kao što su William Parker, James Blood Ulmer, Reggie Workman, Andrew Cyrille, Anthony Braxton... Krajem sedamdesetih je bio vredni član njujorške ,,loft jazz" scene pa je iz toga valjda i nekako prirodno izašlo osnivanje World Saxophone Quarteta gde su pored njega bili i takvi titani kao što su Hamiet Bluiett, Julius Hemphill i David Murray. Ovaj je sastav zvanično rasformiran tek 2016. godine a Lake je u međuvremenu naređao više od osamdeset snimljenih albuma, radeći kao lider, ali i sarađujući sa nebrojenim drugim muzičarima (da pomenemo još Archieja Sheppa, Malachija Thompsona i Marka Mastersa...).

Kao prolifičan kompozitor, Lake je radio za brdo prestižnih institucija – američka Kongresna biblioteka, fondacija Rokfeler – i nadobijao se nagrada priznanja i stipendija. A kao i mnogu drugi muzilčari njegove i prethodne generacije, ostvario je i zdravu saradnju sa evropskim, notabilno skandinavskim muzičarima.

2003. godine Lake je sa Johnom Tchicaijem i dva skandinavska muzičara snimio album  Lake | Tchicai | Osgood | Westergaard, izašao 2006. godine i ovo je bio jedan ugodan susret američke džez avangarde i skandinavske interpretacije istih korena. No, album o kome danas pričamo, Spirit, urađen je 2017. i na njemu se ponavljaju jedan muzičar i jedna kompozicija sa tog prethodnog.

Kresten Osgood je danski džez bubnjar – ali u nekim postavama svira i orgulje, pa i repuje – sa vrlo solidnim sivijem a koji se tiče ne samo svirke i snimanja sa brojnim zanimljivim imenima (Henry Grimes, Yusef Lateef, Derek Bailey, Paul Bley, Roscoe Mitchell, Alan Silva, Brad Mehldau, Wadada Leo Smith, neizbežni William Parker...) već i ozbiljnog rada na istioriografskoj prezervaciji koja se tiče danskog džeza. Osgood je dosta radio na radiju i bio iza serije podkasta koja se bavila jednim vekom istorije danske džez muzike.

Pored njih dvojice, na Spiritu svira i švedski pijanista Mathias Landaeus, jedan takođe vrlo iskusn izvođač i kompozitor koji je još devedesetih godina prošlog stoleća živeo u Njujorku i tamo učio kod Jakija Byarda i Richieja Beiracha. Po povratku u Štokholm je radio na oživljavanju lokalne džez scene kroz rad sa klubovima a kasnije i pokretanje inicijativa kao što je Jazz for Climate Justice, a kao autor i izvođač radi u više postava, od sopstvenog trija, preko saradnji sa Martinom Küchenom, do susreta sa raznim skandinavskim muzičarima.

Landaeus na ovom albumu ima vrlo bogat zvuk, lirski stil sviranja, ali i jedan maštovit, razigran pristup improvizaciji koji je praktično neophodan kada svirate sa veličinom kao što je Lake, čovekom koji već decenijama ne mora da razmišlja o tome šta i kako će svirati i iz koga muzika izlazi spontano, već formirana, sigurna u sebe, ubedljiva. Lake, inače, album počinje prizivanjem duha da dođe i pojavi se u prostoriji u kojoj su muzičari kroz jedan kratki, mađijski napev i onda je narednih osamnaest minuta muziciranja na naslovnoj kompoziciji, pretpostavićemo, manifestacija tog duha.

Spirit je inače kompozicija koja je u mnogo kraćoj, četvorominutnoj formi već snimljena na pomenutom albumu sa Tchicaijem, Osgoodom i Westergaardom, i tamo je to bio komad veselog free jazza bliskog hardbopu po zvuku i energiji. Na ovom albumu, pak, Lake i dvojica muzičara mnogo više idu na razbijanje ali i razvijanje forme pa Spirit izranja iz atonalne, improvizovane višesmerne svirke i biva zaista prizvan u postojanje užurbanom, skoro nervoznom Lakeovom izvedbom a koju Landaeus i Osgood prate sa puno nota i dinamičnih ritmova.

Ovaj trio je svakako najubedljiviji kada svira u energičnijem, dinamičnijem modusu. Lakeov alt-saksofon ima izvanredan ton i on je i u sporijim, meditativnijim momentima na ovom albumu naprosto prelep sa jednim dubokim, snažnim zvukom kome skoro da ne treba nikakva pratnja da kompozicije postavi baš tamo gde treba da stoje. No, kad svira brže i uleće u krešenda, preduvavanja i jurnjavu po skalama, onda i druga dvojica muzičara, pogotovo Osgood, vrlo intuitivno prepoznaju šta treba da rade i postiže se jedna perfektna sinergija u kojoj se nekakav hipotetički nedostatak kontrabasa nimalo ne oseća.

No, primetno je da u nekim apstraktnijim, tišim delovima ima malo šlajfovanja. Ne kod Lakea, naravno, Osgood je taj koji kao da nije siguran kako da se postavi kada ne može da svira u free jazz kaskadama i poliritmijama koje mu odlično idu od ruke. Bluz deo u prvoj kompoziciji zato zvuči pomalo i kao tezga, a neidiomatska improvizacija na ovoj i narednim kompozicijama Osgooda prikazuje u vrlo svedenom modu svirke gde on kao da se tek potpisuje, ne usuđujući se da se konfrontira sa pre svega saksofonistom.

Naravno, neka improvizacija profitira od konfrontacije, neka od uzdržanosti – album svakako ima mnogo odličnih delova sa sledeće tri kompozicije koje su kraće i vidno prodišu uvek kada Lake autoritativno preuzme lidersku ulogu i vodi ostatak trija kroz svoje teme, atmosfere, dinamiku. Do kraja to bude vrlo ugodna ploča, sa sporijom kompozicijom Aztec koja bluz atmosferu i fraziranje radi nešto ubedljivije i Lakeovim ekspresivnim, emotivnim izvođenjem Bonu, koje Landaeus prati raskošnim klavirskim akordima. Može se reći da etos free jazza u kome su svi ravnopravni i ne postoji lider nije ispoštovan na ovom albumu ali... ovaj album je zbog toga bolji. Poslušajte:

https://mathiaslandaeus.bandcamp.com/album/spirit

Nikada nije kasno za dobar rekvijem. Tako ovonedeljni album teško da se može svrstati u jazz i uz najbolje namere i najveća rastezanja definicije pojma, ali je on dovoljno informisan jazzom sa obe strane, i dovoljno iskren, neposredn, ličan a lak za razumevanje i deljenje emocije i fasciniranosti oštećenom lepotom, da mislim da je sasvim korektno da ga obradimo. Uostalom, svojevremeno sam ne jedan već dva albuma istog autora potkačio u istom ovom formatu i mada su oni bili napravljeni isključivo od tretiranih snimaka tenor saksofona – nisu ni malo više bili ,,jazz". Kevin Richard Martin: Black je jedan od onih albuma koji dekonstruišu ideju distancirane, hladne ambijentalne muzike, nudeći emotivan, ranjen zvučni prostor, ali i ideju da je abrazivna, ,,noise" muzika nužno agresivna i nihilistična.

Kao i ne jedan album u istoriji popularne muzike, Black je posvećen jednoj ženi. Ali ne na način na koji biste intuitivno pomislili. Kevin Martin, koga mnogi poznaju pre svega kao producenta agresivne, teške raggamuffin muzike sa pseudonimom The Bug – a stariji među nama i kao osnivača avangardnog ,,orkestra" God, polovine dua Techno Animal itd. – nije baš od onih muzičara koji pišu serenade ili slomljeno srce leče pisanjem tugaljivih balada i daju gas po autotjunu da još više razmekšaju nesuđenu izabranicu. Uostalom, ovo je danas porodičan čovek i njegova muzika se najčešće bavi apstraktnijim temama nego što su ljubavni jadi. Black nikako nije ljubavni album i u stvarnosti, kako sam na početku i sugerisao, u pitanju je rekvijem i pohvalnica za jednu prerano otišlu ženu koju neverovatni talenat i muzička nadarenost nisu spasli od najgorih pošasti šou biznisa a pakao u privatnom životu se prelivao i u muziku sve dok ih na kraju više bilo moguće razdvojiti. Nakon poslednjeg sopstvenog koncerta, održanog od svih mesta na planeti baš u Beogradu, Amy Winehouse, jer naravno da o njoj pričamo, otkazala je ostatak turneje i pokušala da sebe malo dovede u red. Bezuspešno i žena će samo nešto više od mesec dana kasnije umreti od trovanja alkoholom u fatalnoj dvadesetsedmoj godini, 23. Jula 2011 godine.

Kao ni Kevin Maretin, ni ja nisam obraćao mnogo pažnje na Amy Winehouse dok je bila živa. Izvanredni glas i umetanje elemenata jazza i soula u njenu muziku su bili umotani u produkciju Marka Ronsona za koga nikada u životu nisam mario i to se ni do danas nije promenilo pa mi po toj vezi ni Amy Winehouse nije dopirala do ušiju naročito snažno. No, čak sam i ja bio svestan razmera kataklizme u koju se taj njen poslednji koncert pretvorio, sa domaćom publikom koja je razočarano zviždala i Mobyjem koji je, nakon završetka svog seta užasnuto tvitovao da se žena raspada i da neko treba da joj pruži pomoć.

Kako je to često slučaj sa zvezdama šoubiznisa u vreme kada su mlade, na vrhuncu kreativnih moći ali bez dovoljno životnog i poslovnog iskustva, možda i bez dovoljno emotivne i duhovne izvežbanosti da se nose sa olujama koje duvaju iz svih smerova, ni Amy Winehouse nije imala podršku i njena smrt nije tragična zato što se desila, već zato što se desila pred očima tolikog broja ljudi, smrt koja je delovala nepravično i bolno jer je na kraju krajeva i te ljude lišila jednog vanserijskog talenta koji je svetu u svom kratkom životu zaista dao samo dva albuma.

Martinovo razmišljanje je slično ovome i njegovo nadahnuće za kreaciju ovog albuma – dvanaest, dakle, godina od smrti Amy Winehouse – došlo je iz ponovljenog slušanja Back to Black, a inspirisanog gledanjem dokumentarnog filma o pevačici na dugačkom avionskom letu.

Ako poznajete opus Kevina Martina, znate da je njegova muzika pre svega jedna vežba iz dosledne redukcije. Čak je i God, bend sa dvocifrenim brojem članova bio muzički fokusiran i usredsređen na jedan jasan muzički iskaz i nije delovao kao proizvod grupe muzičara od kojih svaki vuče na svoju stranu. Martinovi noviji radovi, pravljeni u duo, trio ali sve češće solo postavi su po pravilu svedene, jako fokusirane muzičke skulpture gde se ambijentalna muzika, elektornski dub, ragga ili samo buka uobličuju u jasne, besprekorno disciplinovane iskaze gde sva spontanost i eksperimentacije, koje su uvek deo Martinovog procesa pravljenja zvuka, na kraju prefektno leže jedno sa drugim i donose slušaocu lepe sonične predmete koje može da posmatra dugo, ponovljeno i sa raznih distanci.

Black je upravo ovakva ploča, kombinacija ,,čistih" elektronskih tekstura, old school dub i ambijentalnih efekata. Kada sam Martinu pomenuo da se čuje dosta Basic Channel estetike na ovom albumu rekao je da mu to nikada nije palo na pamet ali neka me đavo odnese ako se specifični ,,ledeni a ljudski" zvuk ovog nemačkog projekta ne može prepoznati na više kompozicija, pogotovo na prvoj polovini albuma. A opet, Martin nikako ne imitira tuđu muziku i, recimo, iako kompozicija Black počinje, za mene sasvim očiglednim aluzijama na ambijentalni dab devedesetih godina, ona se sa prolaskom vremena rastače u sveobuhvatni šum koji je nepogrešivo Martinov potpis.

Martin je poslednjih godina snimio dosta elektronskih ambijentalnih albuma, ali Black ima osobenu emotivnu crtu. Njegova bas-pulsiranja i smene tonova demonstriraju jasnu sponu sa soul i jazz muzikom kojom se Amy Winehouse inspirisala, sugerišući istu polomljenu, umrljanu fasciniranost lepotom koja je bila zaštitni znak i njenih pesama. Martin u nekim komadima dodaje i jasne bas linije pa i ritam – recimo u Camden Crawling – i ljubitelji njegovog rada sa Justinom Broadrickom će ovde čuti jasne odjeke projekata poput Techno Animal, Ice ili Sidewinder, samo umotane u jednu svečanu, melanholičnu atmosferu.

Kada se pred kraj albuma Martin dohvati saksofona, organski zvuk duvačkog instrumenta, ma koliko on bio tretiran kao samo još jedan sloj u gustim ambijentalnim građevinama, daje svemu crtu živog, ranjivog. Minijatura Belgrade Meltdown pred kraj albuma je savršen uvod za opšte rastakanje zvuka koje sledi sa To Disappear i Rest in Peace, ostavljajući poslednji preliv na ovom emotivnom, toplom ali dostojanstvenom zvučnom spomeniku. Tople preporuke za slušanje iz mnogo puta:

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/black

Ove Nedelje nešto jako lepo i doduše prilično kratko, ali baš prikladno za Nedelju u kojoj želite da se relaksirate, da vas muzika opusti, osveži i oplemeni. Mark Lipson: Orchard Ridge nije novi album uglednog detroitskog džez bubnjara Marka Lipsona, ali jeste njegov novi EP, osim što on na njemu ni ne svira. Ali nije svirao ni na prošlogodišnjem albumu Springwells, pa je to bila svejedno fantastična ploča koja je u prvi plan gurnula Lipsonove kvalitete kao kompozitora i aranžera, te individualne virtuoznosti saradnika koje je odabrao. Orchard Ridge je ponovo Lipson koji se pojavljuje u ove dve uloge, ali i jedan potpuno nov, i za njega svež i nepotrošen format. Džez autori, istorijski, umeju da zabasaju u atar klasične i kamerne muzike, neretko upravo jer im je izazov da testiraju svoje aranžerske veštine, pa je i ovaj materijal kombinacija klasike, filmske muzike i Lipsonovih kompozicija urađenih u aranžmanima za duo klavira i flaute. Lipson je ovde, kako bi se to u Begradu reklo, Kolarac-Ready a njegove saradnice koje izvode ove aranžmane su jako dobre i dodatno predstavljaju dobrodošao predah od isključivo muških postava sa kojima je Lipson snimao svoje dosadašnje albume.

I sam Lipson verovatno prepoznaje da je ovo lep iskorak pa tako i omot ovog izdanja odstupa od za njega uobičajenih apstraktnih slika koje asociraju na platna Kandinskog i Mondriana i, mada zadržava geometrijsku i kolornu disciplinu prethodnih radova, ima i fotografije muzičarki postavljene između stilizovanih klavirskih dirki, te jednu umirujuću međuigru bele, plave i crne boje koja dosta odskače od prethodnih kolornih šema, sugerišući da će i muzika na izdanju biti nešto drugačija.

O Lipsonu sam već dosta pisao u prikazima prethodna dva albuma pa se za informacije o njegovom životu i karijeri možete podsetiti ovog i ovog teksta. Ovde ćemo se samo kratko osvrnuti na muzičarke čija izvođenja nudi Orchard Ridge a prva nek bude Meg Brennan, flautistkinja i saksofonistkinja iz Detroita, sa – uprkos mladosti – ozbiljnim iskustvom. Klasično obrazovana, Brennanova je počela da uči flautu sa deset godina, a kao tinejdžerka je primljena na Interlochen Arts Academy gde je počela da komponuje svoju muziku. Na Univerzitetu Države Mičigen je studirala flautu ali se toliko opsela improvizacijom da je počela, samoinicijativno i na pozajmljenom instrumentu da svira i saksofon, vežbajući na kompozicijama Sonnyja Stitta, Louisa Armstronga i Clifforda Browna. Već je jasno kuda će ovo dalje ići pa je par godina kasnije talentovana studentkinja počela da studira i džez gde će nešto kasnije odbraniti i master. Brennanova radi u raznim formatima vezanim za klasičnu muziku, improvizaciju i džez a predvodi sopstveni džez sastav, Meg Brennan Quartet koji je tek u demo fazi što se tiče snimaka, ali se već iskazao svirkom na festivalima i po klubovima.

Lisa Sung je džez-klavir diplomirala na univerzitetu Temple u Filadelfiji a onda je odbranila i master iz džeza na Univerzitetu Njujork. Žena je studirala i kompoziciju a kao izvođač nastupa u raznim postavama po Njujorku, sa basistom Ronom McClureom, saksofonistom Patrickom Wolfom, pa u Filadelfiji, Njujorku i Nju Džersiju sa basistom Geraldom Bensonom... Trenutno predaje klavir na dve visoke škole a, pošto je korejskog porekla, njen prvi album, Half Moon, izašao zimus, sastoji se od džez aranžmana korejskih dečijih pesama. 

Orchard Ridge ima četiri kompozicije a otvara ga Lipsonova Orchard Ridge Sonata i ovo je jasan iskaz da stari džez-veteran ima ozbiljnu ambiciju da proradi klasični i kamerni format bez imalo rezervi. Izvedbe su lepršave i autoritativne, zvuk snažan, a za Lipsona uobičajena vitalnost i optimističnost u temama i dinamici njihovog aranžiranja ovde je dobila veoma simpatičan klasičarski preliv.

Odmah iza sledi Erik Satie i njegova Gymnopédie No. 1, deo trilogije kratkih tročevtrtinskih kompozicija u kojima je francuski kompozitor i pijanista naglašavao atmosferu. Priča je da je u to vreme bio u priličnom finansijskom tesnacu i da mu je Debussy pomagao sa promocijom njegove nove muzike pa možda nije ni preteramo reći da ima nečeg debisijevskog u ovom kratkom ciklusu. Gymnopédie su kasnije aranžirali i izvodili i Blood, Sweat and Tears a Satie je ostvario i veliki uticaj na Johna Cagea, partikularno svojim ,,musique d'ameublement" radovima iz dvadesetog veka, za koje se ovaj ciklus često posmatra kao preteča. No, Lipsonov aranžman i ovo moderno izvođenje naglašavaju i temu i njenu razradu i ovde ima, pored atmosfere, i strasti.

Druga Lipsonova kompozicija na izdanju je The River Runs Sweet, sa njegovog prvog solo albuma, Point of Arrival i ovo je jedini otvoreno ,,džez" komad u ovom materijalu. Naravno, izvedba i dalje zvuči klasičarski i kamerno ali Lipsonove briljantne teme i harmonije kroz koje ih provlači su instant prepoznatljive i sjajne. Na kraju ploču zatvara vrlo strejt aražman slavne Over the Rainbow Harolda Arlena, sjajno uklapajući jednu od najoptimističnijih popularnih kompozicija dvadesetog veka sa Lipsonovom uzdržanom ali uvek prisutnom verom u dobro.

Izvedbe su, rekoh, sjajne, a posebno se primeti koliko Brennanova ulaže koncentracije u sviranje flaute, sa neprestanim finim vibratom i odličnom dinamikom. Zvuk je, doduše, veoma glasan pa ovde ima malo distorzija u momentima jače svirke, ali je benefit toga i da čujemo flautistkinjin dah a što veoma lepo osvežava čitavu zvučnu sliku. Klavir nema tu vrstu upada ,,ličnsoti" muzičarke i on zvuči skoro pa apstraktno. No, sa koje god strane da se pogleda, Orchard Ridge je izuzetno prijatan materijal koji čoveku popravi raspoloženje i da mu energiju kada je najpotrebnija. Nadam se da ovo nije poslednji put da Lipsona slušamo u ovakvoj varijanti:

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/orchard-ridge

Evo nam malo free jazza za ovu Nedelju, i to takvog da spaja ledeni skandinavski vetar i vrelinu Mediterana. Slušajte, nije to loša kombinacija kad pogledamo kako nam izgleda aktuelni Novembar. Trespass Trio feat. Susana Santos Silva: Live in Oslo je predpandemijski snima koncerta u prestonici Noveške na kome se krem skandinavske free jazz scene susreo sa mladim snagama, ili makar JEDNOM ali vrlo snažnom mladom snagom, iz sunčane Portugalije. Rezultati su intrigantni i na momente briljantni. Album je izdao, naravno, portugalski Clean Feed, podsećajući na svoju poziciju na braniku evropske avangarde koju bez popuštanja drži već dve decenije i neki sitan kusur.

Trespass Trio je, za slučaj da niste u toku, jedan od projekata uglednog švedskog free jazz saksofoniste po imenu Martin Küchen. Küchen je neka vrsta institucije švedske scene sa karijerom koja traje nekoliko decenija i slobodnim šetanjem između (free) jazza, improvizacije ali i pisanja muzike namenjene sceni, filmu, poetskim recitalima. Čovek iza sebe ima desetine i desetine izdanja u raznim postavama i sarađivao je sa ogromnim brojem muzičara sa evropskog i severnoameričkog kontinenta. Domaća publika Küchena pamti po nastupima na Ring Ring festivalu, prvo sa sastavom Exploding Customer a nekoliko godina kasnije i sa projektom Angles koji je i dalje aktivan. Nastup Angles je i meni ostao u vrlo lepom sećanju a o njemu sam i pisao za Jazzin pa to možete, pripreme radi, pročitati ovde.

Trespass Trio je samo rebrendiranje trio-postave sa kojom Küchen svira već više od deceniju i po a koja se isprva zvala Martin Küchen Trio. U ovoj ekipi svira švedski bubnjar Raymond Strid, legenda švedske i skandinavske scene, deset godina stariji i od Küchena, rođenog 1966. godine i sa neprebrojnim saradnjama sa tako važnim muzičarima ka što su Marilyn Crispel, Barry Guy, Mats Gustafsson, Joëlle Léandre, Ken Vandermark, Fred Lonberg-Holm... Trespass Trio je, nakon jednog albuma snimljenog pod imenom Martin Küchen Trio snimio nekoliko ploča a na poslednjem studijskom uratku, Human Encore iz 2013. godine sarađivali su sa legendarnim američkim muzičarem Joeom McPheejem. Strid je pre desetak godina svirao bubnjeve i u Fire! Orchestra, skandinavskoj supergrupi koja je spajala improvizovani džez i psihodelični teški rok pa se radi o bubnjaru velikog iskustva i kilometraže.

Kontrabasista Per Zanussi je iz nešto mlađe generacije, rođen 1977. godine i Norvežanin je sa italijanskim ocem i norveškom majkom. Od trinaeste godine svirao je bas-gitaru u rok bendovima ali se onda navukao na džez i zamenio je kontrabasom. Vlasnik je master titule iz muzike na Konzervatorijumu Oslo i Norveškoj muzičkoj akademiji u istom gradu a onda je i doktorirao na Univerzitetu Stavanger baveći se pre svega improvizacijom. Zanussi je vrstan improvizator ali i prolifičan kompozitor sa naizgled lakom šetnjom između džeza, improvizacije i elektronske muzike. Predvodnik je nekoliko sastava a od kojih je najpoznatiji i najdugovečniji Per Zanussi Ensemble, centriran na improvizaciju u kome učestvuju i muzičari koje znamo, poput Sofije Jernberg i Raymonda Strida. Svirao je i sa milion uglednih muzičara – Hamid Drake, Alexander von Schlippenbach, Paal Nilssen-Love, Tim Hodkinson, Frode Gjerstad, Sabir Mateen, Stephen O'Malley, Axel Dörner, Fred Lonberg-Holm, Mats Gustafsson – pa se radi o pedigriranom i svestranom umetniku a što se na ovom albumu izrazito čuje.

No, naravno, glas koji ćete najjače slušati pripada trubačici po imenu Susana Santos Silva, Portugalki koja trenutno živi u Stokholmu i čiji je izraz podjednako pod uticajem džeza, improvizacije, savremene akademske muzike i ,,sound art" pristupa zvuku, a zainteresovan za kombinovanje sa plesom i videom. No, Silva je muzičarka sa dosta iskustva, i istorijom nastupanja sa jakim imenima (Anthony Braxton, Fred Frith, Evan Parker, Joëlle Léandre, Mat Maneri, Paul Lovens, Hamid Drake, Mats  Gustafsson), a ima aktivno nekoliko projekata u rasponu od elektroakustičke muzike, preko slobodne improvizacije pa do avangardnog jazza.

Ova ekipa se nekako prirodno, dakle, okupila da svira u Oslu, 17. Avgusta 2018. godine na festivalu Blow Out i mada svih pet kompozicija imaju uredno navedene autore, radi se o pre svega improvizovanom nastupu.

I pomalo ekstatičnom. Iako evropski free jazz nema istu spiritualnu ambiciju kao što su je imali mnogi njegovi severoamerički uzori šezdesetih godina, Live in Oslo je pre svega album melodija i tema. To ne znači da na njemu nema momenata gde je naglašenija tekstura ili gde muzičari soliraju u atonalnim rafalima nota, ali čini mi se da je ono što se nakon slušanja najjače pamti upravo ta međuigra između saksofona (Küchen svira bariton i sopranino) i trube.

Prve dve kompozicije postavljaju atmosferu albuma vrlo autoritativno, upravo zajedničkim sviranjem trube i saksofona i prolaskom kroz teme koje su emotivne, na momente, može da se kaže, i uzvišene. Naravno ovo je i dalje free jazz, i dalje pre svega improvizovana muzika i u toj uzvišenosti ima dosta dobrodošle prljavštine i frikcije ali utisak je svakako da Küchen pre svega želi da publici pruži jedno hipnotičko, možda i zaista duhovno iskustvo. Po tome me ovaj snimak pomalo podseća na nastup Angles koji sam gledao 2010. godine. No, naravno, prisustvo Silve u mnogome daje ovom albumu poseban ukus i miris. Njena nemirna, energična svirka, povremeno na granici konfrontacije, predstavlja odličnu paralelu Küchenovim interesovanjima na razmeđi melodičnosti i gesturalnosti i njih dvoje su izvrsni sparing partneri, uspevajući da kompozicije voze između nežnih, emotivnih tema i atonalnog, teksturalnog improvizovanja.

No, cena toga je da ritam-sekcija ovde nema bogznašta da radi i Live in Oslo je mogao biti i album sasvim bez bubnjeva. Time ne želim da kažem da Zanussi i Strid ovde ničim ne doprinose, posebno je Zanussi vešt u harmonskom odgovoru na duvačke teme, ali njihov doprinos je sveden na maltene ukras jer većina kompozicija ovde decidno nema ritam i zasnovana je na himničnim temama koje se sviraju po osećaju.

Oko sredine albuma stvari se malo promene, pa je Zanussijeva A Different Koko bliža free jazz idealu ravnopravnosti svih instrumenata i dopušta Stridu da se razigra, dok Sounds & Ruins počinje kinematskim atmosferama Zanussijevog kontrabasa i Silvine trube, mada i ona do kraja prelazi u jedan mirniji, manje ritmičan modus.

No, publici se to očigledno dopada pa nakon gromkog aplauza bend izlazi na binu za bis i izvodi In Tears koja je praktično sažetak celog nastupa i albuma, sa duvačima koji gotovo telepatski prate jedno drugo i emotivnu temu razvijaju do logičnog zaključka. Sublimno!

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/live-in-oslo

Prošle nedelje smo  sa dosta uspeha slušali (uglavnom) skandinavski džez pa ćemo tu praksu probati da nastavimo i ove nedelje. I iako bi se današnji album po nekim našim savremenim kriterijumima svrstavao pre u tradiciju nego u avangardu, istina je i da on čvrsto stoji u ,,tradiciji avangarde", što je nekada bio oksimiron a danas je prosto način da kažemo da ima mnogo načina da se istražuju slobodne muzičke teritorije i da neki od njih, iako su izmišljeni pre šezdeset i više godina i danas imaju relevantnost i vitalnost. Kao i Bobo Stenson! Bobo Stenson Trio: Ume​å​, Sweden je živi album veteranskog švedskog džez trija, snimljen prošle godine u Aprilu i izašao na mikroetiketi Kipepeo Publishing iz Ujedinjenog kraljevstva koja se uglavnom specijalizovala za publikovanje živih snimaka raznih autora iz raznih epoha, sa raznih strana sveta i iz raznih muzičkih žanrova (džez, rok, folk, bluz i mnogo toga drugog) a u cilju prikupljanja novca koji će biti iskorišćen u humanitarne svrhe. U pitanju je, suštinski, blog (mada je bukvalno pre tri dana najavljeno da će se ekipa koja ovo radi jedno vreme odmarati od blogovanja) i nedeljni podkast/ radio emisija kojim se promovišu izdanja etikete a katalog o kom pričamo je RASKOŠAN, sa snimcima izvođača u rasponu od Elle Fitzgerald i Joea Hendersona, preko AC/DC, The Kinks, Aerosmith, The Clash, Uriah Heep i Vana Morrisona, do Sylvie Courvoisier, Waynea Shortera, Stana Getza ili Sonnyja Rollinsa. Nagađate, kao i ja, da ovo nisu, baš SASVIM autorizovani snimci od strane njihovih autora, ali kvalitet je svejedno izuzetno visok i s obzirom da je na kraju dana namera u principu časna, možemo da kažemo da je ovo piraterija zlatnog srca. Plus, da budemo malo i sebični, lepo je dobiti ovako dobre žive snimke raznih autora koje drugačije ne bismo čuli.

Bobo Stenson je institucija švedskog džeza. Rođen kao Bo Gustav Stenson još 1944. godine ovaj pijanista je počeo da uči sviranje klavira sa osam godina i narednih deceniju i po proveo kao učenik Wernera Wolfa Glasera, uglednog kompozitora, pijaniste, dirigenta, akademskog profesora ali i muzičkog kritičara i pesnika, koji je originalno rođen u Kelnu ali je zbog nacista i svog jevrejskog porekla izbegao prvo u Fracusku, pa Dansku, pa na kraju, zajedno sa većom grupom danskih Jevreja, u Švedsku. Glaser je bio vrlo VRLO cenjen kao kompozitor koji će raditi u različitim formatima klasične (kamerne, horske, teatarske) muzike a Stenson je bio samo jedan od njegovih učenika.

I verovatno i najboljih ako gledamo kakvu je karijeru posle napravio. Očigledno željan da iskorači iz klasične muzike i pozabavi se savremenim, hip zvukom, Stenson je već sa devetnaest godina nadrastao scenu rodnog Västeråsa i počeo da nastupa po Stokholmu, neretko i sa američkim muzičarima koji su u to vreme sve češće obilazili Švedsku i ostatak Skandinavije, a gde je postojala velika glad za modernim američkim džez-zvukom. Stenson je tako svirao sa Sonnyjem Rollinsom, Garyjem Burtonom i Stanom Getzom a kada se Don Cherry preselio u Švedsku, Stenson je sa njim radio intenzivno i blisko.

Kao lider, Stenson je snimio masu albuma za ECM, a sarađivao je sa Janom Garbarekom (naravno), ali i sa Charlesom Lloydom, Georgeom Russellom, ekstenzivno sa Tomaszom Stankom. Sa svojim kvartetom Rene Rama – eklektičnim kvartetom gde se džez mešao sa afričkim i azijskim nasleđem – uradio je nekoliko albuma a njegov trio, dakle, trio koji slušamo danas, Bobo Stenson Trio, aktivan je već četiri decenije.

Stensonovi saborci u ovoj ekipi su i sami veterani. Kontrabasista Anders Jormin rođen je 1957. godine i aktivan kao izvođač i kompozitor još od kasnih sedamdesetih. I Jormin je svirao sa mnogo internacionalnih teškaša, počev od Stanka, pa preko Joea Hendersona, Paula Motiana, Leeja Konitza, Cherryja, Elvina Jonesa, do Matsa Gustafssona i Marylin Crispell. Jormin ima i akademsku karijeru predavača vezanu za finske i švedske univerzitete i napisao je masu kompozicija koje ćete čuti na ovom albumu.

Bubnjar Jon Fält je značajno mlađi od dvojice kolega, rođen 1979. godine ali svira sa ova dva muzičara bezmalo dve decenije. Aktivan je, pored ovog trija, i u nekoliko vodećih švedskih sastava (Yunkan 5 & 10, Lina Nyberg Pling, The Stoner) a dobitnik je mase nagrada i u pitanju je, čućete, jedan izuzetno talentovani i raznovrsni perkusionista.

Koncert, snimljen u prostoru po imenu Jazzstudio, odrađen je pred očigledno raspoloženom publikom koja sa uživanjem sluša Stensonove najave i dobija mnogo odlične, optimistične muzike. Stenson je simpatičan i drag konferansje, a ovo kažem iako praktično ne razumem ni reč Švedskog na kome on najavljuje kompozicije. Naprosto iz njegove dikcije i tona čuje se prisnost sa publikom, nenametljivi humor i jedna skromnost u izrazu.

Takva je i muzika trija na ovom snimku, topla, prisna, nenametljivo duhovita, ali ne skromna već bogata. Ali opet, bogata na jedan neposredan, topao način koji pojačava taj utisak prisnosti i toga da slušate trio izuzetno uvežbanih muzičara koji se savršeno poznaju i uživaju u izvođenju ove muzike ali žele, silno žele da i vi u njoj uživate. Ovo nije ,,crowdpleasing" koncert i Stensonova virtuoznost – kao i virtuoznost ostala dva majstora – nisu tu da se publika zaseni vatrometom tehnike, već imamo na programu izuzetno prorađene, žive kompozicije koje dišu i u kojima tempo i struktura nisu bitni toliko koliko je bitno da trio misli kao jedan i kreće se kao jedan.

Stenson je, naravno, predvodnik navale i njegova raskošna, blago romantična poigravanja akordima sa kojima se koncert otvara definišu atmosferu za ostatak nastupa. On je taj koji diktira i tempo i dinamiku kompozicija iako nije potpisan kao autor ni jedne. On svaku od ovih kompozicija, bez obzira da li su Jorminove, Cherryjeve, Bartzove ili Sibelliusove čini svojom i daje joj jedan neizbrisiv lični pečat.

No, ovo ne znači da je ritam sekcija podređena pijanisti. Svakako, u nekim kompozicijama, kao što je våren, kojom nastup počinje, klavir jeste taj instrument oko koga se sve vrti i ritmičari se uklapaju uz njegove kaskade i amplitude, ali već u sledećoj, the red flower, a koja je potpisana kao ,,severnokorejski tradicional", trio skuva izvrstan bop koji bi svakom njujorškom cool jazz triju iz pedesetih bio svojevrstan domaći zadatak.

Jormin je izuzetan kontrabasista, sa tačno onolikim brojem tonova koju su potrebni i ni jednim više. On je sasvim svestan da je bas-registar ove muzike u dobroj meri popunjen Stensonovom levom rukom i ni ne pokušava da se ,,bori" protiv njega već umešno igra između Stensonovog ritma i daje idealnu kontrabas liniju svakoj kompoziciji. Kada pređe na gudalo, to je i u tonalnom i u melodijskom smislu savršeno.

Fält je takođe izvanredan, a pogotovo u tome kako smisleno nastupa u momentima impresionistikih klavirskih slika koje nemaju ritma i gde većina free jazz bubnjara poseže za teksturama i povremenim udarcima, da pokaže da i dalje postoji. Fält, pak, u canción y danza prelazi na tonirane udaraljke, svira nasuprot Stensonovog klavira i postepeno prevodi i ostatak trija u svoju stranu, na svoju temu, koja se onda pretapa u don's kora song, vrlo snažnu, latinizovanu varijaciju na Dona Cherryja. I ovde Stenson prikazuje neverovatan vatromet, svirajući levom rukom sinkopiranu ritmičku pratnju a preko toga desnom relaksirano solirajući. Jesam bubnjar i navikao sam na ideju da odvojeni da udovi sviraju odvojene stvari ali mene ovakva pijanistička demonstracija moći i mašte uvek ostavi zatečenog.

Ali pričamo o čoveku od skoro osamdeset godina koji taj instrument svira sedam decenija. Bobo Stenson i njegov trio nam prikazuju šta može da nastane kada dosledno radite u postavi jako dugo vremena i kada ste svojim instrumentima posvećeni do srži tolike decenije. Naime, čista magija, to može da nastane. Bobo Stenson Trio je imao i studijski album za ECM ranije ove godine pa vas podstičem da i to pronađete i poslušate, a Ume​å​, Sweden je jedno ekstremno prijatno slušanje za ovu Nedelju:

https://kipepeopublishing1.bandcamp.com/album/ume-sweden

Slušanje albuma Christoph Gallio, Dominic Lash, Mark Sanders: Live At Cafe Oto London dovelo me je onoliko blizu raja koliko mi moja sekularna priroda dopušta. OK, OK, radi se samo o dobrom albumu uzvitlanog free jazza i slobodne improvizacije koji samo stvari koje slušamo već decenijama radi sa puno autoriteta, energije i posvećenosti, dakle, nije u pitanju nekakvo otvaranje novih horizonata, ali ovo JESTE jedan odlično snimljen živi nastup neprekinute improvizacije u trajanju od skoro sat vremena gde ljudi u sedmoj deceniji života bljuju vatru i sa osmehom pucaju rafalno kao da je i dalje 1966. godina a revolucije, pa između njih i free jazz revolucija, treba da promene svet.

Etiketa Hat Hut Records u svom svojim taksonomijskim permutacijama, postoji, sa prekidima evo bezmalo pola veka i bezbedno je reći da je svako njihovo izdanje vredno makar pažnje a da su mnoga vredna obožavanja. Švajcarski producent i entuzijast američkog free jazza i avangarde generalno, Werner Xavier Uehlinger je ovaj izdavački poduhvat startovao 1975. godine da bi imao platformu koja će izdavati muziku Joea McPheeja – i prva četiri albuma su i bila isključivo McPheejeva muzika – da bi tokom narednih decenija izgradio katalog titanskih razmera i po kvantitetu i po kvalitetu, pružajući svetu priliku da čuje najbolje iz domena avangardnog džeza, savremene klasične muzike i slobodne improvizacije. Distinktan vizuelni dizajn njihovih izdanja mi pomaže da diskove pronađem na polici sa neobičnom lakoćom kada su mi potrebni a otkada je etiketa u punoj meri prigrlila Bandcamp kao distributivnu platformu,  bezbedno je reći da nas Hat Hut zasipa izuzetnom muzikom u meri koju je skoro nemoguće prehvaliti.

Naravno, mnogo toga odnosi se na nova izdanja starih snimaka, ali ,,Now-ezz-thetics" je poseban napor u okviru Ezz-Thetics serijala ovog izdavača da slušaocima predstavi novu muziku koju izvode savremeni izvođači. Opet, nešto od toga je zagledano i u tradiciju – prethodni album koji je izašao za Now-ezz-thetics predstavlja kompozicije Mortona Feldmana napisane u posveti Johnu Cageu, ali radi se o novim izvođenjima i svežim snimcima. No, sa albumom koji danas slušamo nema nikakve dvomisli: ovo je free jazz nastao u trenutku izvođenja, konkretno 18. Decembra 2022. godine u Londonu, dovučen pred slušaoca čvrstim stikom za vrat dok se koprcao da pobegne, vrisne, popne se na obližnji plot i iz sveg glasa zakukuriče. Zvučaće kao tipična izjava starog, ogorčenog čoveka, ali slušajući Live At Cafe Oto London ne jednom sam pomislio kako ova ekipa itekako ima čemu da nauči mlade muzičare koji se upuštaju u nesigurne brzake slobodne improvizacije i free jazza.

Dobro, bubnjar Mark Sanders, a koji je, ako su takvi termini uopšte prikladni za muziku-sa-margine, najveća zvezda ovog trija, je i formalno edukator. Veteran free jazza, savremene klasike i improvizacije, Sanders je predavač na Muzičkom koledžu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Pričamo o čoveku sa neizmerno velikim iskustvom, jednoj od stožernih ličnosti britanske slobodne improvizacije i avangarde generalno, sa saradnjom sa svim bitnim britanskim muzičarima ove scene (Evan Parker, John Butcher, Derek Bailey, Jah Wobble, John Edwards...) a onda i sa velikom kilometražom sviranja sa američkim muzičarima najjačeg kalibra: John Zorn, Christian Marclay, Roscoe Mitchell, Wadada Leo Smith, Henry Grimes, Roswell Rudd, Okkyung Lee, Barry Guy, Charles Gayle, Peter Evans, Trevor Watts, William Parker, Nate Wooley, Ivo Perelman (koji je, dobro, Brazilac), Nicole Mitchell...

Kontrabas ovde svira Dominic Lash, takođe Britanac i takođe univerzitetski predavač. Lash je što se muzike tiče glavna osovina kolektiva Oxford Improvisers a, u svojoj drugoj životnoj ulozi, ugledan teoretičar filma sa dve objavljene knjige i karijerom predavča na univerzitetima u Bristolu, Redingu i Oksfordu. Rođen 1980. godine, Lash je dve decenije mlađi od ostala dva muzičara u ovom triju ali to ga svakako nije omelo da pruži vatrometan preformans. Uostalom, Lash je do sada već svirao sa mnogo vrsnih imena (Steve Noble, Tony Conrad, John Butcher, Evan Parker, Joe Moris, Tony Buck) a kuriozitet je i da je u bliskom srodstvu sa Ralphom i Josephom Fiennesom, pa ako TO ne donese ovom albumu malo glamura, ne znam šta će.

Saksofonista je ovde ono što ćete prvo čuti a radi se o švajcarskom muzičaru rođenom 1957. godine, po imenu Christoph Gallio i sa istorijom studiranja klasičnog saksofona u Bazelu ali i pod Steveom Laceyjem u Parizu. Gallio je na kraju u Cirihu magistrirao ,,transdisciplinarne umetnosti" i njegova akademska karijera još traje – krajem prošle godine dovršio je polugodišnji stipendirani studijski rad u Londonu koga je ovaj nastup na neki način bio kruna. No, Gallio ima veoma jake i duge veze sa britanskom scenom, svirajući sa London Improvisers Orchestra, a pored toga već dadeset godina predvodi i svoj švajcarski trio Day & Taxi (u kome bubnjeve svira Gerry Hemingway) i stiže da svira sa reprezentacijom vrsnih svetskih imena (recimo: Irene Schweizer, Rashied Ali, Fred Frith, Phil Minton, William Parker, Peter Kowald, Sven-Åke Johansson, Olaf Rupp...). Gallio i piše dosta muzike a ima i sopstvenu izdavačku etikeru Perasco koja postoji već 37 godina, pa se radi o čoveku u potpunosti posvećenom muzici.

I, čim ovaj trio grune u svoje instrumente, čujete da se radi o ljudima koji decenijama žive ovaj zvuk. Gallio u svojoj biografiji navodi da je u svoje vreme nastupao sa ,,plesačima i zlatnom ribicom" i mada ostala dva muzičara u ovom triju proizvode znatno više buke nego plesači ili zlatna ribica (čak i ako je u pitanju izuzetno ekstrovertna zlatna ribica), Gallio bez ikakve zadrške surfuje na cunamiju zvuka i odozgo prosipa usijane kaskade tonova.

Gallio svira alt, sopran i C-melody saksofon, dakle posebnu varijantu tenor saksofona čiji je osnovni ton čitav stepen iznad ,,normalnog" tenor saksofona, izum Adolpha Saxa namenjen pre svega orkestarskoj svirci i, nakon perioda u ranom dvadesetom stoleću kada je ovo bio relativno raširen instrument, danas vrlo retko viđanu.

No, Gallio ga svira šampionski, prikazujući sav fridžezerski vatromet koji već duže od pedeset godina podrazumevamo kod tenorista koji sviraju ovu muziku, ali uz ton koji je viši, prodorniji, malo i nestašniji. Uprkos višem registru, Gallio ima fin bluz preliv u svojoj svirci a koji uspeva da se probije između njegovih brzih, energičnih pirueta i ukorenjuje muziku trija u tradiciji taman toliko da bude jasno kako ovi ljudi grade na temeljima udarenim još u šezdesetima, kada su Ornette Coleman i drugovi oslobađali džez i lansirali ga u svemir.

Svakako ima nečeg ornetkolmenovkog u zvuku ovog trija sa vrlo ,,ravnom" hijerarhijskom strukturom gde ne postoji lider i svaki od muzičara je podjednako odgovoran za sudbinu muzike. Naravno, pričamo o tri vrsna majstora improvizacije i odgovornost za slušanje ali i sviranje je ovde na visokom nivou. Gallio je, sa prodornim zvukom svojih instrumenata i energičnom, atraktivnom tehnikom ono gde će vaša pažnja biti prvo smerena, ali on ne predvodi ovaj sastav ništa više nego što ga predvodi Sanders sa svojom kišom udaraca i kompleksnih poliritmova, ili Lash koji na bebop kontrabas kao da je prikačio par raketnih motora.

Improvizacija od sat vremena bi možda bila dosadna da nema dinamičke i druge varijacije pa tako i ovde posle urnebesnog free jazz početka sastav uredno smenjuje apstraktnije, neidiomatske momente improvizovanja sa tradicionalnijim džez zvukom. No, ono što se mora primetiti je kako to ovde prirodno zvuči. U najtvrdokornijoj ornetkolmenovskoj tradiciji, ovde nema stvarnih tema i Gallio ne dopušta svojim melodijama da se solidifikuju u nešto što bi podsećalo na klasične hedove, ali čuje se jasna razlika između momenata kada on svira u prepoznatljivim harmonijama i momenata kada se ulazi u dekonstrukciju zvuka. Dvojica Britanaca u takvim delovima često preuzimaju primat, pogotovo Sanders koji beskrajno lako iz prepoznatljivog ritma uleće u rad sa teksturama i šumovima, ali ni Lash ne zaostaje sa pažljivim radom gudalom. Kada i Sanders gudalom napadne činele, a onda se Gallio uključi visokim, pištavim tonovima, bend zvuči, dobro, ne baš PROVOKATIVNO, ali dovoljno distancirano od bilo kog idioma da bi spontani povratak u hiperkinetički hard(core)bop zvučao onako revolucionarno kako mnogi muzičari pokušavaju ali mali broj njih uspeva. Ovo je posebno upečatljiv momenat u finalu prvog dela koncerta (Wildlife – Part 3) gde posle mirnijeg, meditativnijeg plutanja u teksturama i apstraktnoj atmosferi trio upada u tako brz, tako agresivan free jazz da imate utisak da se bina trese a instrumenti sa nje padaju.

To da trio i posle takvog momenat u sebi ima inspiracije, snage i duha da odradi još više od dvadeset minuta izvrsne svirke je svedočanstvo o kvalitetu ovih muzičara i njihovoj totalnoj usredsređenosti na ovde i sada kada je improvizacija u pitanju. Nema tu kalkulisanja sa vremenom, sviranja obaveznih formi niti posezanja za oprobanim tehnikama, svira se pošteno, punim srcem, pa ko izdrži duže. Izvrsno:

https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/live-at-cafe-oto-london

Možete se osloniti na Borisa Kovača da će, u momentu kada se čini da je cela planeta zahvaćena požarom rata, mržnje, jada i gneva, izdati album nežnih ljubavnih pesama i nasloviti ga Garden of Love. Muzika Borisa Kovača je tokom devedesetih godina prošlog veka, možda i pod uticajem rata i raspada države u kojoj je (zajedno sa nama ostalima) živeo decenijama pre toga, imala izvesnu hermetičnost, ali se autor nje, možda i manifestno, programski, od početka ovog milenijuma oslobodio. Njegovi projekti, albumi, nastupi i ekspresije su generalno poslednjih dvadeset godina okrenuti lepoti, meditacijama o njenoj dragocenosti u našim životima čak i onda, pogotovo onda kada su ti životi ophrvani mukom ili dolaze do svog kraja, možda i u apokaliptičnom okončavanju svih stvari koje poznajemo. Kovač je od početka veka meditirao o prolaznosti – i neretko plesao pritom u projektima poput LaDaBa – ali upravo da bi u konačnosti i propadljivosti ljudi, stvari, koncepata i načina života našao lepotu koju vredi zapamtiti, možda i očajnički, ali uvek dostojanstveno, bez nihilističke rezigniranosti. Garden of Love je naredni iskaz na ovom dvodecenijskom putu, ali pošto Kovač uvek ima i svoju mračnu, depresivnu (a duhovitu) stranu, neće vas iznenaditi da slika na naslovnoj strani novog izdanja – delo Tijane Radosavljević, pod mentorstvom Ivane Inđin – u divljem cveću i travi, dakle, nikako u nekakvom ,,pravom", uređenom vrtu, pokazuje stare, ispucale nadgrobne kamenove. Ima razloga za to.

Kovač je sa ovim albumom, snimanim 2021. i 2022. godine pred nas doneo možda definitivni iskaz za kraj 2023. godine – pet nedelja pre vremena – koja je, uprkos ,,zvaničnom" kraju najgoreg dela recentne pandemije ispala jako teška na svakom drugom planu, od svirepih ratova koji prete da rastrgnu ono malo osećaja globalnog jedinstva koji se jedva pomolio kada je bolest udarila, preko klimatskih promena koje donose sve češće katastrofe, do političkih tenzija što ulaze u fazu skidanja rukavica i potezanja oružja. Ovo je album emotivne, dostojanstvene kamerne muzike uparene sa poezijom koja govori o ljubavi na različite načine, lagan u tempu, nežan u izvedbi ali nimalo lagan po tematici ili nežan po utisku koji na kraju ostavlja. Sponu sa džezom ovde čini par Kovačevih solaža na saksofonu i klarinetu koje su tipično briljantne i prikazuju koliko njegovo legato sviranje ima u sebi razigranosti i dinamike, iako se pažljivo čuva da ne upadne u zamku glume i afektacije.

Kovač je naravno već verziran u pravljenju kamerne muzike i utisak je da se nekako prirodno kretao u ovom smeru, redukujući prvo dinamičke ekstreme svog izraza, zatim se okrećući romantičnom plesnom zvuku a onda njega redukujući tako da ostanu samo obrisi plesnih figura i ritma. Sin Borisa Kovača je jedan od najkreativnijih džez bubnjara svoje generacije, ali Lav Kovač na ovom albumu ne svira bubnjeve – niti uopšte – i zadužen je ,,samo" za aranžiranje klavijatura na dve pesme. Doduše dve najduže i najkompleksnije pesme koje se u nekom momentu dodiruju i sa savremenom klasičnom muzikom, izlazeći iz ,,standardne" harmonije i istražujući sam zvuk.

Kovač je aranžirao sve osim klavijatura na albumu – u ostalim pesmama je klavijature aranžirao Igor Tomić – i prikazao za sebe sada već tipičnu eleganciju. Ovo su veličanstveno napravljene kompozicije u kojima je emotivni naboj toliki da vam se na momente čini da će vam srce pući, ali je broj nota sveden. Gudači (Milica Svirac na violončelu, Ana Klem Aksentijević na violi i stari kadar Dani More na kontrabasu) čine glavni protivteg klavirskim akordima koje svira sam Boris i koji su, čini se bili osnova na kojima su kompozcije nastajale. Od instrumenata tu su još i gitara i harmonika na po jednoj pesmi (Dima Jakvovljević) i melodion koga opet svira sam Kovač.

Svedenost instrumentarija se jedva primećuje jer je Kovač izuzetan aranžer. Kompozicije stoga imaju potreban nivo intimnosti a da istovremeno zvuče, kako rekosmo, veoma emotivno i čoveka snažno nose, bilo svojim raspevanim temama, bilo plesnim ritmom koji i dalje pulsira u mnogima, bez obzira na odsustvo udaraljki. Kovač se valcera ne odriče tako lako i ovaj album nudi neke od njegovih najsanjivijih tročetvrtinskih plesova.

No, raspevanost ne pominjemo slučajno jer je najprominentnije prisustvo u miksu vokal Josipa Tomića, jedan bogat, sazreo i veliki glas koji prati Kovačeve uobičajeno kompleksne melodijske linije, snalazeći se šampionski sa uzletima dinamike, tempa, složenom metrikom. Nemam ideju ko je Josip Tomić ali njegova interpretacija tekstova koje su pisali Rilke, Neruda, ali i Elizabeth Barrett Browning, E.E. Cummings, Paul Eluard, Rafael Alberti pa onda i naša savremenica Mubaraka Shabbir je elegantna, dostojanstvena, nabijena patosom ali bez patetike i glume koja bi lako mogla da se uvuče u nešto što je u osnovi (neo? post?) romantičarski ambijent. Tomićev Engleski – na ovom jeziku su svi tekstovi koje on peva, bez obzira na nacionalnost autora – je samo malo balkanski ,,tvrđi" i mada se može zamisliti da to nekome bude problem pri slušanju, Garden of Love time zapravo dobija jednu simpatičnu outsider art dimenziju.

Naravno, naslovna kompozicija je uglazbljenje stihova Williama Blakea, njegove vizije ,,vrta" (a zapravo poljane) na mestu na kome se kao dete igrao, sada pretvorenog u groblje, sa kapelom i sveštenicima u tamnim odorama i ova pesma zapravo albumu daje čitav njegov senzibilitet i atmosferu, nudeći i nostalgiju i strah i pomirenost i napuštanje ali ne i zaboravljanje. Pesme koje čine najveći deo ovog albuma, primetićemo, i nisu ljubavni stihovi koji slave postojeće ljubavi ili se radosno nadaju budućima, već, najćešće, samotne meditacije o smrti, odlasku i nestajanju, nade – pa i zahtevi – kako da se posle odlaska sa ovog sveta ljubav koju je autor osećao percipira, tumači, zapamti. One su, a ovaj termin koristimo bez uobičajene negativne konotacije, sebične, ne napravljene kao himne u slavu predmeta ljubavi već kao deo rituala opraštanja od ovog sveta i od onog što smatramo najvrednijim na njemu. U nadi da to najvrednije, nekako, nekom čudnom igrom slučaja, tako isto vidi nas. Oslonite se na Borisa Kovača da i kada slavi ljubav ovako graciozno i nežno, on strahuje da je ona samo nešto što nam se pričinjava, što nikada nećemo ZAISTA spoznati u drugome, upisujući u njih svoje emocije, svoje lepote, svoje užase.

Pa, eto, 2023. godino, završi se već jednom. Nemaš više šta da kažeš. Kovač, Tomić i kolege su sve rekli umesto tebe.

https://boriskovac.bandcamp.com/album/garden-of-love-2

Jon Raskin je čovek kome se implicitno veruje jer, evo, slušamo ga preko četrdeset godina i on i dalje objavljuje sveže, vitalne, razigrane snimke razobručenog džeza i slobodne improvizacije, kao da je još uvek mladi, napaljeni muzičar kome se u sedamdesetim godinama prošlog veka otvaraju novi horizonti muzike, improvizacije, kompozicije, multimedijalne umetnosti, pa i ukrštanja umetnosti (plesa, teatra) sa drugim formama ljudskog rada kao što je recimo ratarstvo (pričamo o projektu nazvanom prosto Farm). Tako i svaki Raskinov novi album rado preslušam, a Bafus/ Raskin/ Shiurba: Fair Shanks Suburbia, album urnebesnih improvizacija snimljenih u trio formi prošlog Decembra, a objavljen ovog Novembra, je još jedno dragoceno podsećanje na oslobađajuću energiju muzike koja se svira bez mnogo ograničenja i pravila.

Sa karijerom koja se proteže unatrag do sedamdesetih i sa Rova Saxophone Quartetom koji svira od početka osamdesetih i još uvek je aktivan, Raskin je svakako jedno od prepoznatljivijih imena iz orbite free jazza koji se tokom decenija rado i često spajao i sa akademskom muzikom (recimo saradnja sa Pauline Oliveros i Terryjem Rileyjem). Saksofonista je svirao sa svima kojih možete da se setite, od Anthonyja Braxtona preko Gina Robaira i Freda Fritha, do Chesa Smitha, sarađujući sa institucijama i izdavačima usredsređenim na novu muziku i lako kretanje između džeza, neidiomatske improvizacije i klasične (mada, razume se, avangardne) kompozicije. Raskin je institucija već toliko dugo da se osećam i malo glupo što uopšte, kao, dajem neku njegovu sažetu biografiju. Uostalom, već sam pisao o njemu pre neke dve i po godine, pa da se ne ponavljam previše.

Za ovaj studijski sudar Raskin je regrutovao Johna Shiurbu, svog, u poslednje vreme čestog saradnika (notabilno u projektu The Long Table Project), gitaristu (i kompozitora) iz San Franciska koji negde od devedesetih pravi talase u Bej Ejriji ne samo svojom vatrometnom svirkom, već i doslednim komponovanjem za druge izvođače, ali i radom na svojoj etiketi Limited Sedition koja je objavila desetine albuma improvizacije muzičara iz ovog kraja Kalifornije. Njegova biografija citira da je magazin Cadence još 2004. godine napisao da je Shiurba ,,divlje kreativan gitarista... anti-džez, anti-sve ostalo, a opet potpuno neodoljiv" a što su lepe, ali i sasvim tačne reči. Ako vam je Fair Shanks Suburbia prvi susret sa Shiurbinom muzikom, verovatno je da ćete biti impresionirani tehnikom i kretivnošću ovog improvizatora.

Treći član ekipe je Jon Bafus, bubnjar iz Sakramenta čiji sajt ne radi pa ćemo vam ostati dužni opširniju biografiju. Bafus definitivno operiše već izvesno vreme na tački dodira nekoliko avangardnih muzičkih filozofija, vozeći siguran slalom između slobodne improvizacije, free jazza i progresivnih ekstrapolacija fanka, panka, roka... Bafus je umešan u rad nekoliko lokalnih bendova ali mi je glavni projekat već deceniju i po Gentleman Surfer, jedan sjajno nazvani a bogami i generalno sjajni spoj progresivnog roka i avangardnog panka sa puno nervozne energije i čvrste svirke.

No, iako Bafus u Gentleman Surferu svira kompleksne ali prebrojive, ,,rok" ritmove, on nije jedan od onih bubnjara koji se spetljaju kad treba svirati slobodno, bez tempa i metrike, naprotiv. Njegova svirka na Fair Shanks Suburbia je izvanredno slobodna, dinamična i pre svega ZABAVNA sa ogromnim brojem udaraca ali bez forsiranja volumena koji bi naterao ostala dva muzičara da i sami zapinju iz petnih žila. Naprotiv, ovaj album je primer kako energija koja do slušaoca dolazi nije direktno srazmerna glasnoći kojom muzičari izvode muziku i rezultanta je interakcije muzičara i načina na koji se njihovi individualni perfomansi spajaju u celinu što je proverbijalno veća od zbora svojih sastavnih delova.

Jer, Fair Shanks Suburbia je album slobodne improvizacije koji džez uzima samo kao (filozofsku) polaznu osnovu ali se neće baviti ni njegovim ritmovima, ni njegovim temama, najmanje njegovim razdvajanjima na hedove i solaže. U Raskinovoj svirci će se najviše čuti naklon džez harmonijama, ali i ovo najpre u prolazu, u proletanju kroz skale i istraživanju znatno šire tonalne i zvučne teritorije. U kvartetu Rova Raskin svira bariton saksofon, a to mu je glavni instrument i u drugim projektima, ali na ovoj sesiji baritonu on dodaje i alt saksofon, vidno uživajući u igranju sa višim registrima i zvucima koji progresivno, kako album odmiče, sve manje imaju veze sa džez fraziranjima i prelaze u sve apstraktnije forme.

Naravno, Shiurba je sa svojom anti-džez gitarom neko ko mu daje veliki podsticaj da se okrene pre svega zvuku, teksturi, boji. No, Shiurbino sviranje je, da se ne prevarimo, ekstremno dinamično ovde. Naravno, dobiti iz njegove gitare čist TON je prilično redak događaj na ovom albumu, Shiurba mnogo radi sa šumovima, nervozno, gesturalnom svirkom u kojoj se žice prigušuju, distorziraju, savijaju a i kada dobijemo te retke tonove, često su spojeni disonantnim intervalima i zvuče kao da je gitara u nekom momentu posle uključivanja u pojačalo ostvarila samosvest i sada postavlja pitanja o tome ko je, šta je, gde se nalazi i šta joj je činiti.

Raskin i Shiurba imaju izvanrednu hemiju na ploči i kako sesija više odmiče sve su bolji u uklapanju svojih ideja, tehnika, boja. Njihovo sparingovanje se samo povremeno ubacuje u standardne doziv-odziv strukture i većinu vremena saksofonista i gitarista zajednički istražuju istu teritoriju , uklapajući svoje dinamike, boje i volumen, ali ne imitirajući gestove onog drugog.

Bafus je tajno oružje ovog trija jer njegova svirka semu daje jedan furiozan, nestrpljiv, tenzičan kvalitet. Ovde i postaje jasno koliko zapravo muzičari tiho sviraju jer Bafusova zaslepljujuć kanonada ogromnog broja nota po kožama i metalu naprosto ničem drugom ne bi dopustila da se čuje kada bi bila svirana snažnije. Tako je onda i Shiurba amplifikovan tek da može da radi trikove sa držanjem tona i distorzijama koje akustična gitara ne bi mogla, a i Raskin može da svira brzo, dinamično, a bez ulaganja velikog napora u izduvavanje.

Ovo albumu daje aromu koja asocira na kasne sedamdesete i rane osamdesete kada su se free jazz, improvizacija, pank, fank i no wave spajali u loft sesijama ili svirkama u ekstremno malim lokalima gde bi pun volumen zvuka bio prosto nepodnošljiv. Bafusova superbrzina i sviranje u svim smerovima u isto vreme podmeće pod druga dva muzičara gustu tapiseriju poliritma koji im omogućava da preko nje komuniciraju kao dve razbarušene ptice u nekom kompleksnom životinjskom ritualu.

No, čak i kada Bafus malo uspori, tek na desetoj kompoziciji, Tippy, i trio krene da svira gruv, ovo je i dalje urnebesno. Sporije, da, sa  malo više prostora za disanje tokom sedam minuta, ali i dalje sve vreme slobodno, uzbudljivo, sa jasnom tendencijom da se svakog trenutka vožnja pretvori u izletanje preko bankine i dugi skok u ambis. Do kraja albuma trojica muzičara sviraju toliko ZAJEDNO da mozak ne može da isprocesuje individualne kontribucije i muziku čuje kao jedan totalitet sa previše dimenzija da bismo ih sve nabrojali. Blaženstvo, dakle:

https://jonraskin.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia
https://jonbafus.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia

Verovatno bi bilo časnije, ljudskije pa možda i korisnije da se danas bavimo nekim stvarnim, ,,pravim" izdanjem koje bi nam možda otkrilo neku novu muziku nekih novih umetnika, ali istina je i da sam ja sasvim bespomoćan kad mi praktično u krilo padne novi, neobjavljeni a relativno recentni živi snimak benda kao što je AEOC. Prema tome, danas slušamo još jedno Kipepeo Publishing izdanje, u tehničkom smislu svakako piratsko, ali sa dobrom namerom da se skupi malo novca za pomoć onima kojima je potrebna a i, da se razumemo, dragoceno ako ste ljubitelj. Art Ensemble of Chicago: Peitz, Germany je svakako album za ljubitelje, poznavaoce, poštovaoce i gurmane jer se radi o kondenzatu svetonazora i zvuka ove grupe spakovanom u pedesetak minuta apsolutno beskompromisne muzike koja sebe niti objašnjava niti pravda. Kao inicijantski album za nekoga ko bi da se uputi u muziku uticajnog čikaškog sastava ovo možda može da bude i malo prejako, ali ko zna... može da bude i lekovito, da čoveku pročisti uši, ispravi sinapse, navede ga da muziku, i sve druge zvuke čuje sa novom svešću o tome šta bi oni sve mogli da znače.

Ima nečeg gotovo nadrealnog u tome da Art Ensemble of Chicago još postoje i aktivno rade. Naravno, ima i starijih aktivnih muzičara od njih – pa Rolling Stones su najavili turneju kojom će promovisati svoj recentni album – i naravno da je postava tokom svih ovih decenija zanavljana i podmlađivana, ali čuti album na kome sviraju dvojica članova što su u ovoj ekipi od kasnih šezdesetih i čuti KAKO oni sviraju je gotovo religiozno iskustvo. Ne da je Art Ensemble of Chicago ikada bio naglašeno religiozna grupa ljudi, naprotiv, sva duhovnost koja se praktično sama od sebe pomaljala u njihovoj muzici dolazila je spontano, kroz proces oslobađanja duha od trivijalnosti svakodnevnice i fokusa na osnovne elemente življenja i univerzalnog ljudskog iskustva. Bend je vrlo rano počeo da koristi šminku i kostime na nastupima, sa namerom da kroz njih ali i instrumentarij koji će slobodno mešati evropske, afričke i azijske instrumente, predstavi sve i svakoga.

Artizam ove grupe, da se razumemo, jeste bio u skladu sa tendencijama onog vremena i kasne šezdesete su definitivno bile doba hipi univerzalizma, otvaranja uma putem narkotika i različitih religijskih i duhovnih praksi, ali i doba spajanja umetnosti sa društvenim aktivizmom. Association for the Advancement of Creative Musicians, kolektiv iz kog je Art Ensemble of Chicago izrastao bio je osnovan sa eksplicitnim programom da se u njemu uzgaja ozbiljna, originalna muzika, bazirana na džezu ali sasvim usmerena na to da se džez pomeri na naredni nivo, pronađu spone sa drugim muzičkim školama i tradicijama ali i izgrade sasvim nove forme izraza koje će džez odvesti na mesta na kojima nije do tada bio. Sve ovo uz konstantan rad na edukaciji novih muzičara i ohrabrivanje da i oni eksperimentišu i razvijaju formu.

Više od pola veka kasnije, Art Ensemble of Chicago nisu samo muzejska postavka koja se iznosi pred javnost o jubilejima i drugim pogodnim datumima i ovaj koncert, star pet godina je jedno od najboljih svedočanstava o tome da neki ljudi ne gube čistotu vizije i fokusiranost izraza ni posle pedeset godina rada na obodima umetničke muzike.

Naravno, postava je menjana i dopunjavana mnogo puta tokom svih tih godina; Lester Bowie je umro pred sam kraj stoleća, a onda su u novom milenijumu preminuli prvo Malachi Favors pa Joseph Jarman – ovaj poslednji početkom 2019. godine, mada već jedno vreme nije aktivno nastupao sa bendom. I većina sadašnjih članova AEOC se bavi drugim umetničkim projektima, pogotovo izraženo u pandemijskom periodu kada je kapacitet za nastupe bio na minimumu. No, Peitz, Germany pored nekolicine mlađih muzičara ima u postavi i dvojicu veterana: Roscoe Mitchell ovde suvereno sedi u prvom redu i svojim duvačkim instrumentima predvodi napad, dok je Famoudou Don Moye i dalje za bubnjevima, ali i na arsenalu afričkih i karipskih udaraljki koje su tokom decenija postale njegov zaštitni znak.

I, možda je bitno i napomenuti, iako se Don Moye tehnički ne smatra jednim od osnivača ove grupe – on je došao u bend negde tokom poznih šezdesetih kada ansambl zapravo nije imao stalnog bubnjara pa je za razne nastupe regrutovao razne udarače i Don Moye se naprosto zadržao na tom mestu sledećih pola veka – njegova svirka ovde je ekstremno prominentna i odgovorna za veliki deo identiteta ovog sastava.

Ostatak postave čine Hugh Ragin na trubi, flugelhorni i pikolo flauti, Tomeka Reid na violončelu i dvojica kontrabasista: Jaribu Shahid i Junius Paul, ali možda je najšokantnije od svega što može da vas šokira slušajući ovaj album to da Art Ensemble of Chicago zvuče TAČNO kao Art Ensemble of Chicago iako neki od muzičara nisu bili ni rođeni u vreme kada je Urban Bushmen, uticajni dupli živi album ovog benda izašao 1982. godine.

Urban Bushmen Suite pt. 1 je i komad sa kojim bend počinje ovaj nastup, bez uvoda, predigre ili ikakvog pokušaja da se publika pripremi na apstraktni vatromet koji će uslediti. Pakovanje materijala koji je u originalu trajao duže od sat i po u dvadesetšest minuta guste, kompleksne svirke nije lak zadatak, pogotovo što je taj album u svoje vreme ocenjivan kao idealan sažetak rada benda od 1966. pa nadalje, ali lepota ovog koncertnog nastupa je upravo u tome što se ne primećuje ni trunka isforsiranosti, ni prisenak napora da se na bilo koji način odglumi muzika benda kakav je nekada bio.

Naprotiv, Art Ensemble of Chicago je uvek karakterisala prisutnost upravo u trenutku u kom se nalaze, na mestu na kome sviraju i muzika je uvek zvučala kao da nastaje baš tu i tada.

I tako je i ovde. Don Moye i Roscoe Mitchell na ovom snimku imaju 72 i 78 godina ali njihova svirka zvuči kao da dolazi s onu stranu vremena. Art Ensemble of Chicago je uvek bio agnostičan kada su u pitanju muzička teorija, harmonski sistemi i skale i svirao onako kako je u tom trenutku potrebno pa tako i Urban Bushmen Suite pt. 1 izrasta iz perkusionističkih vinjeta i duvačkog dijaloga sa postepenim uključivanjem žičanih instrumenata kroz prigušena, gesturalna okidanja i metrike koje su primerenije udaraljkama nego kontrabasu ili violončelu. Mitchell i Ragin, da bude sasvim jasno, većinu vremena ovde više zvuče kao dve ptice koje kruže jedna oko druge u kompikovanom ritualu parenja nego kao dćez-duvači i istina je da će proći najmanje dvadeset minuta pre nego što se ovde čuje išta što biste uz dosta darežljivosti mogli nazvati džezom. Ko čeka propisan free jazz juriš, nek zna da će to krenuti tek na polovini druge kompozicije, šesnaestominutne Dancer, ali upravo je to kretanje bez ograda između džez tradicije, zapadne akademske muzike i folklornog nasleđa Afrike i Azije karakteristika zvuka ovog sastava od samih početaka. Štaviše, Peitz, Germany je tako impresivan snimak baš jer ansambl nalazi načina da ovaj svoj pristup očuva svežim, originalnim, maštovitim, prkosno kreativnim iako se njime bavi već duže od pedeset godina. Ovo jeste muzika koja samu sebe izmišlja gotovo od nule svaki put kada se izvodi i njena silovitost nije samo u volumenu i brzini izvođenja.

Naravno, ko tako nešto voli, dobiće ga, kao što će i u poslednje dve, kraće kompozicije dobiti i malo ,,klasičnijeg" džez zvuka pa i toplu, neposrednu komunikaciju sa publikom. Art Ensemble of Chicago su ovde toliko ubedljivi, sigurni i prodorni da je zamislivo kako će isti ovaj sastav istu ovu muziku, možda u nešto izmenjenoj postavi, izvoditi i nakon još pedeset godina. Kipepeo Publishing je poslednjih dana objavio još nekoliko živih snimaka Art Ensemble of Chicago iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ali je upravo ovaj snimak star pet godina, a nakon kojeg su Mitchell i Moye sa mnogo drugih muzičara objavili i još dva albuma kao Art Ensemble of Chicago (najnoviji Januara ove godine), jedno od najboljih podsećanja zašto je u pitanju beskrajno moćan, beskrajno relevantan muzički entitet koji istoriju džeza i sve druge muzike remeti ali i oplemenjuje svojim postojanjem:

https://thejazzden.bandcamp.com/album/peitz-germany

Skoro da je kraj godine pa treba slušati nešto lepo, koliko god je to moguće. To lepo nam ove Nedelje dolazi iz Bruklina od svih mesta na svetu, kao dokaz da nikada ne možete znati gde ćete naleteti na lepotu. Andrew Pereira: Lost in Plain Sight je debi album mladog alt-saksofoniste izašao osmog Decembra i to za Fresh Sound New Talent iz Barselone, izdavačko preduzeće koje od1992. godine radi na predstavljanju novih, mladih džez snaga svetu i može se pohvaliti da je dalo inicijalni vetar u jedra nekim od danas vrlo cenjenih imena kao što su Brad Mehladu ili Aaron Goldberg. Videćemo kakva će dalja diskografska i druga sudbina biti za ovog saksofonostu ali debi album šalje dosta fine signale i osvežava ovu tmurnu, poznu jesenju sezonu u Beogradu i Njujorku.

Pereira je poreklom iz Pensilvanije i saksofonu ga je prvo privoleo otac, još dok je imao nežnih devet godina. Dečaku se to prilično dopalo pa je razvio, po sopstenim rečima ,,opsesiju" džezom a što se onda materijalizovalo u formi studija prvo na Univerzitetu Rutgers a onda i na pensilvanijskom Univerzitetu Temple. Naravno, tokom a pogotovo nakon završenih studija, Andrew se aktivirao na filadelfijskoj džez sceni pa je paralelno učio od iskusnih muzičara ali i sarađivao sa svojim vršnjacima na razvoju osobenog stila. Pored svirke u više manjih postava radio je i u big bend formatu, a navodi muzičare kao što su Peter Erskine i Ignacio Berroa kao uticajne na njegov razvoj. 2016. godine je učestvovao na nacionalnom takmičenju u organizaciji Severnoameričkog saksofonističkog saveza (North American Saxophone Alliance) i osvojio drugo mesto.

No, onda se 2018. maltene bez planiranja preselio u Njujork. Verovatno ne SASVIM bez planiranja jer je ovo koincidiralo i sa upisivanjem a onda i kompletiranjem master džez studija na Siti koledžu, ali Pereira veli da ga je uzbuđivalo, ali pomalo i plašilo uključivanje u legendarnu, živu i dinamičnu scenu metropole koja, kako i sam kaže ,,ne prašta". No, valjda je najbolji način da svoje veštine istešete taj da ih stavite naspram veština mnoštva drugih jednako motivisanih muzičara pa je Pereira u Njujorku intenzivirao svoje kompozitorske napore ali i rad sa raznim bendovima, trudeći se da izvodi uglavnom sopstvenu muziku. Što je plemenit i dobrodošao napor.

Otud je i debi album, koji danas slušamo, kolekcija isključivo autorskih pesama, komada sedam, a koje nisu sve nastale nakon preseljenja u Bruklin. Štaviše, Pereira naglašava da su neke od kompozicija ,,putovale sa njim od grada do grada", a to su mahom komadi koji album zatvaraju, evoluirali sa protokom godina i izvođenjem kroz različite postave. Album je snimljen u studiju u Njujorku i inženjer zvuka je bio David Stoller, koga Pereira opisuje kao ,,vrhunskog" a rezultat (u masteringu Pietera De Wagtera) je vrlo prirodno zvučeći, dinamičan album post i hardbopa sa jasnim korenima u klasičnom Blue Note zvuku ali i jasnim ambicijama da bude savremen, ličan i ekspresivan.

Pereira je za album sastavio kvintet u kome bubnjeve svira Jonas Esser, od 2021. godine i sam Njujorčanin, čiji je otac takođe bio bubnjar i koji ovde lako i nenametljivo vozi kroz spektar ritmova, od klasičnog hardbop svingovanja do latinice. Kontrabasista Simón Willson je rođen u Čileu a sada živi u Njujorku i pre nekoliko nedelja je sa sopstvenim kvartetom objavio debi album. Wilsonova svirka je energična ali i harmonična i mada kompozicije od njega često zahtevaju i perkusionistički napad na žice, on to radi sa mnogo osećaja i bez nametljivosti. Pijanista je  Paul Janoschka, koji ima sopstveni trio i par albuma u biografiji, sudeći po ovom materijalu jedan vrlo pouzdan svirač koji pratnju popunjava sa tačno onoliko nota koliko je potrebno da duvači imaju bogatu harmonsku podlogu a da se ne utope u njoj. Konačno, pored Pereire na altu, tenor saksofon svira Neta Raanan, žena originalno iz Nju Džersija privučena džezu na ime detinjeg iskustva gledanja ,,tajnovitih" crno belih fotografija Theloniousa Monka i Lestera Younga na zidovima prodavnica ploča u Njujorku. Studirala je na Berkliju, ima master i neretko svira i izvan džez orbite, snalazeći se dobro sa različitim žanrovima, ali je ona, na ovom albumu praktično najsjajnija zvezda.

Ovo je vrlo ,,saksofonistička" ploča, i Pereira se nije slučajno odlučio za postavu sa dva saksofona koja je malo nestandardna za kvintet. Teme i hedovi, pogotovo u novijim kompozicijama, su napisani za dva saksofona i način na koji Pereira i Raananova prepliću svoje linije je tokom celog albuma impresivan i angažuje slušaoca. Pereira je vrlo melodičan kompozitor i njegove teme često imaju jednu himničnu dimenziju (skoro da sam u napasti da im pripišem i sakralnost u pojedinim momentima), ali tenor saksofon je u ovoj postavi da bi svemu deo i jednu tamniju notu. Način na koji klavir i kontrabas sviraju, ali i kako su producirani, takođe produbljuje zvučnu sliku i daje saksofonima pozornicu na kojoj mogu da zablistaju.

I oni blistaju. Pereira se svakako potrudio oko tema, pa su neke od kompozicija vrtoglavo kompleksne u predstavljanju i razvijanju osnovne melodije sa dodavanjima između članova kvinteta i složenim ritmičkim programom. No, ovo je DŽEZ i u njemu je improvizacija ne baš SVE što se broji ali svakako ključna dimenzija muzike. I ovde se mora tražiti sržni kvalitet albuma, naravno.

I rekao bih da Neta Raanan, kao jedna od najiskusnijih u ovoj postavi, ovde dominira. Njene solaže su tople, ali razigrane, harmonične ali dinamične. Sve se ovde svira u bop i post-bop okvirima ali oboje saksofonista su sposobni da drže noge čvrsto utemeljene u tradiciji dok istovremeno rade na sopstvenim izrazima. Album stoga zvuči tradicionalno ali i savremeno u istom trenutku. Naravno, vidi se da je ovo prvi album za lidera i jedan od prvih albuma za ostale muzičare – od kojih su se trojica upoznali na Siti koledžu – i postoji i mera demonstracije sopstvenog glasa i tehnike koju ćete čuti od svakog od njih, ali Lost in Plain Sight je ipak pre svega album kompozicija i urednih, disciplinovanih, nenametljivih improvizacija na zadate teme, prijatan za slušanje ali ni slučajno nesupstancijalan ili ,,lak". U svakom sluaju jedan obećavajući debi:

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/lost-in-plain-sight

Kao poslednji album koji ćemo zajedno slušati u ovoj godini imamo jednu nestašnu norvešku proslavu slobode, džeza, improvizacije i buke a koja je izašla početkom Novembra. Bonanza of Doom: Bonanza of Doom može da na papiru deluje i pomalo preteće jer ima reč ,,doom" u imenu i benda i njegovog albuma, ali da se razumemo: ima i reč ,,bonanza". No, štagod da piše, ovo treba pre svega SLUŠATI a slušanje ovog albuma izaziva u čoveku samo i isključivo radost, ushićenje pa možda i laganu transcendenciju. Sve u svemu, da me je neko pitao koji je najbolji način da se godina završi, nije uopšte nezamislivo da bih mu odgovorio ,,pa, recimo da se nekako, NE PITAJTE SADA KAKO ZA IME SVETA, autobus u kome su na turneju zajedno krenuli John Coltrane, Albert Ayler i Sun Ra, na nekom zabitom raskršću usred noći zakuca u kombi u kome razvaljeni od narkotika i avangarde sede Velvet Underground, sa sve Angusom MacLiseom i Tonyjem Conradom još uvek u postavi i onda da muzičari, dezorijentisani, pospani i, mislim, da, drogirani, umesto da povade mobilne telefone koje su svi sigurno već imali krajem šezdesetih, kako bi zvali šlep-službu, spontano krenu da zajedno džemuju." A zvuči primamljivo!

Bonanza of Doom sebe naziva i ,,all star timom norveške džez i alternativne scene" a što je sasvim korektno jer pričamo o tako dubokom andergraundu da zvezde koje u NJEMU sijaju mora da su mnogo izdržljive. Ovo je ekipa sklopljena od članova raznih džez, avangardnih, rok, metal i eksperimentalnih postava, od Trondheim Jazz Orchestra, preko WIZRD, Pseudo Fruit, Hedvig Mollestad's Ekhidna, Megalodon Collective, Delish, Valkyrien Allstars i Monkey Plot pa sve do Emmeluth's Amoeba, benda toliko kultnog da je njegov najnoviji album izdašao u svega 25 numerisanih primeraka i svaki od njih je imao poseban ručno naslikan omot.

Šefica u TOM sastavu je Signe Emmeluth, Dankinja na stalnom boravku u Oslu i jedna od najeksplozivnijih saksofonistkinja norveške nove džez-scene, ali i čitave Skandinavije koja, podsećamo, nije baš siromašna kad su u pitanju eksplozivni svirači i sviračice saksofona. Onomad smo pričali o Mette Rasmussen a što je vrlo zgodno jer su Mette i Signe već sarađivale, a Signe je svirala i sa Johnom Edwardsom i Krestenom Osgoodom, a sa našim starim ortacima, Paalom Nilssenom-Loveom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je ranije ove godine snimila album Guts & Skins na kome su svirali i Magnus Broo, Alexander Hawkins i još dosta jakih imena. Pričamo, dakle, o ženi sa solidnom reputacijom, koja na ovom albumu pored saskofona svira i sintisajzere, a ni njeni saradnici u Bonazna of Doom nisu za bacanje.

Karl Bjorå, njen saradnik iz Amoeba ovde je na gitari i ovo je čovek koji ima jaku džez reputaciju (2016. godine je bio nominovan za norvešku Gremi nagradu a dobio nagradu koja se dodeljuje mladim džez mutičarima u Norveškoj), ali i sasvim prirodan, izgrađen stil sviranja izvan etabliranih žanrova i stilova. Njegovo sviranje na ovom albumu je istovremeno i autoritatvno i nenametljivo, idealno podešeno da se uklopi uz blistave, jake zvuke saksofona i prštanje analogne elektronike.

Magnus Skavhaug Nergaard svira kontrabas i električni bas i ovaj još uvek mladi ali iskusni muzičar i improvizator (svirao sa Matsom Gustafssonom između ostalog) je ovde ono proverbijalno vezivno tkivo između ostalih muzičara jer, vidite, Bonanza of Doom ima dva bubnjara. Ole Mofjell iz Amoeba svira samo bubnjeve, dok Martin Langlie svira pored bubnjeva i modularni sinstisajzer. I sve to na gomili je VELIČANSTVENO.

Bonanza of Doom je još jedno podsećanje na to koliko je slobodna improvizacija oslobađajući koncept i pristup a koji loše muzičare među nama pretvara u nesnosne smarače što misle da svaki njihov kontakt sa bilo kojim čvrstim predmetom proizvodi FANTASTIČNU umetnost, ali DOBRE muzičare među nama usmerava da sviraju bez tema, bez zadatih harmonija ili ritmova, samo se oslanjajući na osećaj da li nešto DOBRO ZVUČI.

Bonanza of Doom čitav DOBRO ZVUČI, sa miksom koji je obezbedio Bård Ingebrigtsen i gde se postiže IDEALNA ravnoteža između pećinske, okultne amtosfere koja je prosto obavezan sastojak ovakvih albuma, i potrebe da se instrumenti dobro čuju. Ovde se, kako rekosmo, i udara u stvari i duva u metalne cevi, i svira sa amplifikacijom, i šiba po analognim sintisajzerima i bend uspeva da sve zvuči spontano, prirodno, neusiljeno a opet potpuno KOLEKTIVNO, zajednički, usmereno, SMISLENO.

Je li ovo free jazz, avangardni rok ili samo eksperimentalna muzika? Da. Odgovor je ,,da". Ali za potrebe umirenja savesti, recimo da saksofon svira u prepoznatljivim free jazz frazama i usklicima, recimo da kontrabas nosi kompozicije na svojim plećima, recimo da bubnjari pletu fantastičnu poliritmičku mrežu gde se ništa ne ponavlja a sve zvuči kao da jašete na najvećem talasu koji ste ikada sanjali.

Recimo i to da saksofon i gitara imaju munjevitu, fantastičnu komunikaciju, sa dvoje muzičara koji intenzivno RAZUMEJU jedno drugo i uspevaju da delaju kao jedan kada je najosetljivije.

Recimo i da se album može slušati i kao celina uprkos deljenju improvizacija na distinktne komade. Ali prvi komad traje 24 sekunde, drugi osam i po minuta, treći više od devetnaest i svi su oni deo istog svetonazora, bilo da dobijamo fantastičan, mišićavi free jazz u banoo ili da imamo posla sa analognom supom čistih tonova i dronecore posrtanja u bonanza od doom(don't die). Bend u svakom trenutku zvuči ne samo nadahnuto već toliko sigurno u onome što radi da mi kompozicije koje album zatvaraju, eternal praise i hymn of doom, zajednički sugerišu jednu duhovnu, skoro pa sakralnu notu koja zaista asocira na free jazz sa istočne obale iz šezdesetih, ali prelomljen kroz heroinski masakr koji je odneo veliki deo i džez i rok scene tog doba.

Ponoviću se ali, za ovo imam zaista samo jednu reč: Veličanstveno. Slušajte ga. Sledeće nedelje stiže retrospektiva cele godine a onda nastavljamo u narednoj.

https://signeemmeluth.bandcamp.com/album/bonanza-of-doom
https://bonanzaofdoom.bandcamp.com/album/bonanza-of-doom

Evo, koga je mrzelo da čita sve što sam pisao o džezu tokom godinu dana ali nema ništa protiv da ga sluša, ovde ima miks sa izborom albuma o kojima sam pisao u 2023. godini:


https://cvecezla.wordpress.com/2023/12/31/jazz-nedeljom-jazz-of-2023/

Mixmaster Morris veli da je ovo album godine, a preporuku čoveka sa tolikim iskustvom treba ozbiljno shvatiti. Preko 3 sata muzike.

https://miguelatwood-ferguson.bandcamp.com/album/les-jardins-mystiques-vol-1

Dobro, ekipa koju je čovek ovde skupio je jaka, tako  da, sigurno ima šta da se čuje.

Pošto prošlog vikenda nismo slušali ni jedan novi album, red je da ovog poslušamo barem dva. Oba su izašla ove godine i zvuče sasvim različito. Jedan je umiljat, melodičan, pun gruva i dobrog raspoloženja, drugi je apstraktan, hermetičan, malo kao i da se postavlja pred slušaoca konfrontativno, sa rukama u džepovima, cigaretom koja visi sa donje usne i podignutim okovratnikom. Hoće li vam se bar jedan od njih dopasti? To ne možemo znati unapred. Zato, krenimo!

Terry Gordon Quintet: Tangents je album snimljen prošlog proleća i predstavlja ekipu okupljenu oko trubača, Terryja Gordona, a koji živi i radi u mestu Sharon Springs u državi Njujork. Gordon je muzičar i kompozitor sa diplomama koledža Houghton i univerziteta Mansfield i diskografski je aktivan još od devedesetih godina prošlog veka svirajući i snimajući sa različitim postavama. Dobro muzički potkovan i snalažljiv u različitim žanrovima, Gordon svira i džez, i latin-džez i klasičnu muziku i rok, pa i ,,savremenu hrišćansku muziku" i nastupa sa različitim ekipama diljem severnoameričkog severoistoka (a bio je i u Egiptu na Džez festivalu u Kairu). Bendovi u kojima svira ubrajaju imena kao što su  Alex Torres y su Orquesta, Arch Stanton Quartet, Joyful Noise Jazz Project, Brass-O-Mania a sa mnogima od njih (ali i sa big bendom Empire Jazz Orchestra, recimo) snimio je i veliki broj albuma. Možda najinteresantnije, još  od devedesetih on snima i svoje kompozicije, sa svojim kvintetom i poslednja, četvrta ploča ovakve muzike urađena je 2013. godine. Deceniju kasnije Gordon i aktuelna postava kvinteta (a koji radi, sa prekidima, od 1992. godine) snimila je i peti album, Tangents, koji danas slušamo.

Postava kvinteta se, naravno, menjala tokom decenija i Tangents sa prvim albumom urađenim 1997. godine ima zajedničko jedino Gordona na trubi i flugelhorni. No, ako su se imena menjala, sam instrumentarij nije i Gordon očigledno nalazi dosta inspiracije u postavi gde pored električnog basa i bubnja, te trube, ima još saksofonistu i gitaristu.

Ono što jeste zajedničko prvom i petom albumu kvinteta je interesovanje za različite stilove u okviru džeza i mada je Tangents nešto manje eklektična ploča nego što je bio debi, ovo je i dalje zanimljivo široka vizija džez muzike koja za osnovu uzima bebop i hardbop sa istočne obale ali fino šara između bluza, fanka, latinice...

Ekipa je kvalitetna na ovom albumu. Ritam sekcija (Bill Lawrence na bas-gitari i Pete Sweeney na bubnjevima) je jaka i sposobna da lako šeta između energične, mišićave pratnje, fanki gruva i dubokog, tradicionalnog klupskog bluza, dok Gordon za duvačkog sparing-partnera ima odličnog saksofonistu Erica Walentowicza koji svira i alt, i tenor i sopran. Njihova međuigra je sjajna ali na neki način zvezda ovog albuma je gitarista Michael-Louis Smith. Smith je inače predvodnik sopstvenog kvinteta koji radi između džeza, fanka i afrobita a na ovom albumu je njegova raznovrsnost i maštovitost u prvom planu, sa izvrsnom pratnjom i još boljim soliranjem kad god mu se pruži prilika. Smithovo igranje bojom i zvukom često muzici dodaje novu dimenziju i osobenu atmosferu i mada je Tangents je album tradicionalnog džeza, on zvuči sveže i originalno. Velikim delom, naravno, i na ime Gordonovih pažljivo napisanih i aranžiranih kompozicija, ali i zahvaljujući odličnim saradnicima te izvrsnom studijskom zvuku. Jako lepa ploča da se njom počne godina:

https://terrygordon.bandcamp.com/album/tangents

Drugi album kog danas pokrivamo će malo ko opisati rečima ,,jako lepa ploča" pa taman da dolazi u najboljoj godini koju ste ikada imali. I to je u redu. Masayo Koketsu × Tatsuya Nakamura: λ​-​lambda- je album slobodnih improvizacija i sirove ekspresije koju ne interesuje konvencionalna lepota već pre svega čista, nepatvorena izražajnost, otvaranje prozora (pa i rušenje zidova) iza kojih se krije ranjiva ljudska duša i oslobađanje te duše da PEVA. Ili makar da izvlači napukle, moćne tonove iz alt-saksofona i da udara u bubnjeve tako kao da mu nesrećnici duguju pare.

Masayo Koketsu rođena je u prefekturi Gifo i njena biografija navodi da je klavir počela da svira kad je imala svega godinu dana. Zlobnici će reći da i saksofon koji čujemo na ovom albumu zvuči kao da ga svira jednogodišnje dete ali da su zlobnici u pravu jednogodišnjaci bi mnogo češće snimali zanimljive albume. Koketsuova se saksofona dočepala sa petnaest godina, pa učila da ga svira isprva pod uticajem Charlieja Parkera. Diskografski je aktivna od 2008. godine sa različitim postavama a prvi album sopstvenih kompozicija stigao je 2015. godine. Sklona jakoj ekspresivnosti, pre par godina snimila je i album na kome saksofon svira sama, dajući sve od sebe u 46 minuta intenzivne solo meditacije.

No, na λ​-​lambda- nije sama i društvo joj ovde pravi bad boy japanske pank i alternativne scene, Tatsuya Nakamura. Pričamo o čoveku koji je harao sa rok power-triom Blankey Jet City još krajem osamdesetih, a onda imao brojne zanimljive projekte u međuvremenu, postižući i neku vrstu krosžanrovske popularnosti pojavljujući se u fimovima Shinye Tsukamotoa i drugih autora. Nakamura je veliku većinu svog života svirao nešto što bismo nazvali alternativnom rok muzikom ali na ovom albumu pokazuje da mu slobodno imrpovizovanje sa džez podlogom sasvim lepo ide.

λ​-​lambda- je neobično izdašna ploča sa četiri kompozicije snimljene uživo od kojih već prva traje punih 48 minuta. Ostale su kraće ali i dalje veoma dugačke i album na kraju donosi sat i po sirove, energične improvizacije. U dve kompozicije se duo popstava proširuje klavirom koji svira Hibiki Komuro ali muzika ne postaje manje hermetična uvođenjem harmonskog instrumenta, naprotiv. Komuro ovde mora da se bori protiv prilično agresivne svirke dvoje drugih muzičara i ovo nikada ne postaje lagodan džez sešn za opuštanje.

Ali nikada ne postaje ni puka egzibicija agresije. Nakamura je, naravno, konfrontativan bubnjar. On retko svira džezerski sving ili suptilan freetime gruv i njegova svirka je rokerska, sa teškim udarcima, jakim naglascima i vokalizacijama koje dolaze u momentima jakog ulaska u gruv. Prosto možete da ga zamislite onako tetoviranog kako vitla i udara, ne dajući muzici da se ikada ustali u nečem ugodnom i očekivanom. No, Koketsuova je, iako su često za nju lepili etiketu nasleđa Kaorua Abea, ta koja sa lakoćom menja brzine i intenzitete, ubacujući spontane teme i melodije kada im se najmanje nadate a onda se vraćajući u free soliranje bez obaziranja na harmonsku teoriju.

Naravno da album koji ovoliko traje ima česte momente  traženja nove perspektive i isprobavanja ideja koje ne moraju odići na neko bitno mesto. To tako ide sa needitovanim improvizacijama rađenim uživo. Ali on je pun i izvrsne, ekspresivne svirke u kojoj ono što je u tom trenutku improvizovano neretko biva čudesno i to što znate da se nikada neće ponoviti mu daje posebnu lepotu:

https://masayokoketsu.bandcamp.com/album/lambda

Ove nedelje, u skladu sa veoma niskim temperaturama kojima je naše podneblje bilo izloženo, mi ćemo slušati nešto toplo, intimno, prijatno. Očekivali ste da kažem da ,,ćemo naložiti" ali 1) to bi bila užasna igra reči čak i za mene i 2) album koji danas slušamo greje emocijom a ne intenzitetom svirke. Štaviše, radi se o albumu nežnih vokalnih džez balada, kakve retko imamo na jelovniku ovde, no, kad je nešto dobro, vredi da se istakne. A Sanna Ruohoniemi: Let Everything happen je vrlo dobar album koji nikada ne prenaglašava svoju sentimentalnost, nikada ne preigrava svoju virtuoznost i nikada ne traje duže nego što treba, ma koliko puta za redom da ga slušate.

Sanna Ruohoniemi je Finkinja odrasla u Ostrobotniji, a koja je svoju karijeru izgradila u Švedskoj, nakon pohađanja Kraljevske muzičke akademije u Stoklohlmu. Njena karijera do sada tiče se uglavnom turneja po Švedskoj, ali i nastupa u Francuskoj, Nemačkoj i Finskoj. 2018. godine svirala je i u Australiji na Sidnejskom međunarodnom ženskom džez festivalu a što se naših krajeva tiče, dobacila je do Albanije i Džez festivala u Tirani 2021. Pre ovog albuma uradila je već dve autorske ploče, Tales of a Stranger 2016. godine i vrlo dobro od strane kritike u Švedskoj primljeni Start From Nothing iz 2018. Oba albuma su napravljena da u prvi plan stave Sannine autorske i izvođačke kvalitete pa je tako sve kompozicije napisala sama a onda ih i otpevala uz pratnju nekih vrlo dobrih švedskih džez muzičara.

Let Everything happen je, dakle, urađen posle više od pet godina diskografske šutnje, velikim delom uslovljene pandemijskim resetovanjem planete i postava koja na njemu svira vrlo je slična onoj iz 2018. Jedina promena je to da klavir ovom prilikom više ne svira finski pijanista Joona Toivanen (takođe na stalnom radu u Švedskoj, ali u Gotenburgu) i da je umesto njega na ovom albumu za crno-bele dirke odgovoran Daniel Tilling, rođen u Stokholmu, diplomirao na Muzičkom koledžu Malme i od tada član više stokholmskih džez postava, uključujući Stockholm Swing All Stars, Stockholm Jazz Trio i Stockholm Jazz Orchestra.

Ostali muzičari ponavljaju svoje uloge sa prethodnog albuma pa ovde imamo iskusnog bubnjara Daniela Olssona, čoveka koji svira u više postava nego što imam snage da ovde nabrajam, onda još iskusnijeg kontrabasistu Larsa Ekmana koji je sa različitim grupama snimio više od trideset albuma do danas i trenutno radi u Njujorku, kao i saksofonistu Fredrika Lindborga, još jednog rođenog Stokholmljanina, sa sudbinom da postane džez saksofonista koju mu je namenio otac, puštajući mu ploče Sonnyja Rollina, Billie Holiday i Charlieja Parkera. Lindborga smo slušali pre neopune dve godine na debi-albumu sastava The Ambassadors i tada je on blistao svirajući naspram trubača Bjorna Ingelstama. Na Let everything happen, pak, Lindborg svira jedini duvački instrument i njegove se teme i improvizacije imaju preplitati sa izvrsnim vokalima same Sanne Ruohoniemi. One to vrlo dobro rade.

Let everything happen je album, recimo, tradicionalnog džeza, utoliko da je u njegov DNK nepogrešivo utkana vizija o izvođenju ove muzike u zatamnjenim lokalima gde publika sedi u tišini i ispija svoja pića, nevidljiva za izvođače na pozornici a koji su i sami osvetljeni oskudnim izvorima svetla. Ovo je, prevashodno, album džez balada, ali to ne znači da je njegov tempo nužno uvek sveden i spor, naprotiv. Ovo je album tradicionalnog džeza i po tome da muzičari ne sviraju funkcionalno i taman onoliko koliko je neophodno da muzika produkcijski bude lepo upakovana, već se čuje jedna radost u izvođenju, energija u improvizovanju, hvatanje gruva koji nezadrživo tera na ples u par momenata.

Sanna Ruohoniemi je izvođački svakako u prvom planu, pevajući tekstove na Engleskom i Finskom, nudeći jedan vrlo školovan ali i živ, radostan performans. Njena tehnika jeste besprekorna ali njena boja glasa odiše jednim ,,barskim" životom i to u velikoj meri oplemenjuje ova izvođenja. Ritam sekcija joj ide na ruku jer su Ekman i Olsson pre svega vrlo dobro snimljeni, sa izraženom dinamikom i jako lepim bojama svojih instrumenata a onda i jer se oni savršeno uklapaju uz njenu dinamiku, tempo i emociju. Tilling ima zvonak, snažan zvuk na klaviru i svira izuzetno lepe razrade tema i ukusno sinkopirane solaže, dok je Lindborg sa svoje strane zaista kao neka ptičica, prateći šeficine vokalne linije ne samo harmonski već i po boji i teksturalno i solirajući sa puno elegancije kada ima prostora za to.

Sannini aranžmani nisu kreirani oko ideje ektenzivne improvizacije, ovo su pre svega pesme koje treba da se otpevaju i da se kroz njihove tekstove ispričaju priče, ali one nisu ni sterilisani pop-jazz komadi u kojima svako unapred zna šta ima da odsvira i ne očekuje se nikakvo šaranje peko linije. Muzičari ovde imaju prilike da pokažu svoje individualne improvizatorske kapacitete (čak i kontrabas u jednoj pesmi pred kraj albuma ima ukusno rešen solo dok ostatak benda nastavlja da svira glavnu temu) i kada, recimo, kontrabas i bubanj u Jag vet en dejlig rosa pokazuju kako se radi pesma koja nema određen ritam i tempo, to zvuči savršeno.

Većina kompoozicija je sporijeg tempa, ali ovo nisu nekakve mučne, teške balade i Sannina interpretacja i aranžmani albumu daju jednu eksplicitno radosnu crtu. Helsinki mun je, recimo, plesna, vesela kompozicija, Slavic Heart je dinamično aranžiran koloplet egzotičnih sinkopiranih ritmova i promena u tempu a Tango Variaté je brza, skoro pa hardbop kompozicija u kojoj nema ni teksta i vokali se tretiraju kao samo još jedan instrument. Poslednja kompozicija je praktično rok komad, sa džez instrumentarijem, gorkoslatka ali optimistična balada za kraj albuma i, nadamo se, obećanje da nećemo čekati još šest godina do narednog.

Sanna Ruohoniemi sa ovim albumom vrlo definitivno utemeljuje svoju poziciju na švedskoj sceni ali i sebi pravi jasan kapacitet za nastupanje koje, sudeći po kvalitetu materijala, može da obuhvati i mnogo više kontinenata nego do sada. Ovo je i album koji možete da pustite nekome ko se još uvek premišlja o tome je li džez uopšte muzika za njega jer je u pitanju pitka, komunikativna, optimistična ploča koja pritom ni kompozitorski ni izvođački ni produkcijski ne potcenjuje slušaoca i pruža jako rafinira program:

https://sannaruohoniemi.bandcamp.com/album/let-everything-happen

Danas slušamo jedan fini album njujorškog džeza, urađen u ugodno svedenom formatu trija gde imate samo ritam sekciju i klavir. No, ljudi koji ovo sviraju su prilične aždaje i ovde muzika blista i u individualnoj virtuoznosti i u interakcijama trojice odličnih muzičara. I, dobro, da, na nekim mestima umesto klavira imate Fender Rhodes. Neal Caine: Skip To My Lou će vam skoro neizbežno ulepšati Nedelju a možda i ceo Januar, toliko sve na ovoj ploči zvuči prirodno, jednostavno, kao da su tri čoveka samo ušla u studio, uključila snimanje i provozala se kroz svoje omiljene kompozicije a onda u svakoj nastojala da ostal dvojicu što više izazovu i inspirišu.

Neal ,,Sugar" Caine je rođen u Sent Luisu ali se danas vodi kao građanin i Njujorka i Nju Orleansa. Još sa tri godine su mu dali da uči da svira violinu ali je onda kao tinejdžer migrirao na kontrabas i električnu bas gitaru, no nije pobegao od džeza. Zapravo, nakon završavanja srednje škole, a za koju njegova biografija kaže da je bila prepuna džez-talenata, pohađao je univerzitet Tulane u Nju Orleansu i svirao po džez klubovma sa lokalnim facama kao što su Ellis Marsalis, Earl ,,The African Cowboy" Turbinton, Nicholas Payton, Donald Harrison, Brian Blade... Ellis Marsalis nije muzičar (već pesnik), ali znate i sami da njegova brća to jesu: Caine je već sa 19 godina krenuo da svira turneje sa Delfeayo Marsalis Quintetom. Naravno, ubeležiće saradnje i sa Wyntonom i Branfordom Marsalisom, ali je sa jedva dvadesetjednom navršenom godinom prešao u Njujork da svira sa Elvinom Jonesom i Dianom Krall, tako spajajući dva skoro pa dijametralno suprotna formata mejnstrim džeza. Svirao je i sa Benniejem Greenom, kao i sa legendarnom Betty Carter, a kao kompozitor i autor počeo je da se ostvaruje kada je 2005. godine objavio prvi album u ulozi lidera, Backstabber's Ball. Caine ima i akademsku karijeru sa predavanjem na raznim visokim školama, uključujući Univerzitet u Nju Orleansu gde je bio vanredni profesor.

Na bubnjevima je ovde Henry Conerway III (ili kako samog sebe stilizuje, thehc3), jedan ozbiljan muzičar koji se u Njujork iz rodnog Detroita preselio 2015. godine i od tada radi sa ljudima kao što su Freddy Cole, Jazzmeia Horn, Russell Gunn ili Marcus Printup. Conerway je još u Detroitu svirao sa bitnim muzičarima a zatim je diplomirao muzičku kompoziciju u Atlanti na koledžu Morehouse, gde je i osnovao svoj bend Jaspects i imao sa njim dinamičnu izdavačku i koncertnu karijeru.

Pijanista je Andrew Fisher, muzički direktor koji radi za NBC, ima iskustva i sa pisanjem i dirigovanjem muzike koja je izvođena na Brodveju, ali je i profesionalni inženjer zvuka i producent koji radi za velike izdavače sa širokim spektrom muzičara iz žanrova, kako sam kaže, od hip-hopa, preko džeza do popa.

No, Skip To My Lou je ipak producirao sam Neal Caine. Ovo je, da ne zaboravimo, kontrabasistička ploča i mada nije cela sastavljena od vratolomnog soliranja na kontrabasu dok druga dva muzičara samo gledaju i tapšu, njen zvuk je dinamičan, čist i podešen da u prvi plan istakne lepu boju Caineovog instrumenta. Dosta savremenog džeza malo pretera u miksu sa isticanjem niskih frekvencija – jer to čini snimak toplijim, nagađam – ali Caineovom sviranju ovo ne bi pristajalo. Njegova tehnika je suviše dinamična, on svira previše melodija i voli kompleksne ritmove, i zvuk u kome se lepše čuje napad na žicu a manje sama rezonanca drvenog tela basa je pogodniji za ovaj album.

Caineove kompozicije su kompleksne – slušajte naslovnu, koja album otvara, ili Skull Duggery – sa složenim metrikama koje su ipak bez greške ubačene u tečan i prirodan gruv. Ko ne voli džez gde muzičari jedan drugog pretiču po tome ko će više sinkopa da napravi – a da opet na kraju završe takt na istom mestu – ovde će biti na teškim iskušenjima. Skip To My Lou je pesma u kojoj se meditira na glavnoj temi ali se često prave pauze za Caineovo soliranje, ali tako da se ritam nikada ne izgubi i ovo je jedna kreni-stani dekonstrukcija teme i ritma koja je izrazito ,,muzičarska" ali ne toliko u smislu demonstracije tehnike već najpre u pogledu jedne filozofski obojene atomizacije muzike do njenih najsitnijih gradivnih elemenata koji se zatim sklapaju na različite načine u skoro beskonačnoj varijaciji.

Skull Duggery je nešto nežnija prema ušima zahvaljujući toplom zvuku Fender Rhodesa, ali i ona je prepuna ritmike, sa Conerwayjem koji svira kao oktopod i prati svaku Fisherovu frazu kao da boksuje sa sopstvenom senkom. Isto Caineov Fingers of Doom ima toliko snažnu razmenu između kontrabasiste i bubnjara da je klavir ovde jedva uspeva da dođe do izražaja, odlučujući se za izolovane note dobar deo vremena i dajući kompoziciji preliv fine tenzije.

I Don't Know je takođe Caineova kompozicija i ona je dramatičnija po izrazu sa zvonkim klavirskim akordima preko glasnog ali jednostavnog četvoročetvrtinkog ritma pre nego što se pređe u prefinjeno hardbop svingovanje, dok je Laclede Town nešto intimniji, atmosferičniji komad, makar na početku i kraju, mada i on ima agresivan, dinamičan ritmički deo u sredini. Konačno, At Your Leisure koja album zatvara je skoro pa balada u odnosu na ostale Caineove kompozicije, sa dosta lirike na klaviru – mada i ovde imamo nemiran ritam i pijanističke kaskade.

Naravno, Caine i njegovi saradnici ostavljaju snažan lični pečat i na tuđim kompozicijama. Klasični Chim Chim Cheree se ovde uvodi dinamičnim radom na kontrabasu gde pod Caineovim naletima strada i telo instrumenta, a kad se ostala dvojica pridruže, kompozicija se praktično umiruje, uprkos i dalje vrlo dinamičnoj svirci. Mingusova legendarna Good Bye Pork Pie Hat ima izvrsnu noćnu atmosferu a onda i vrlo ekspresivan Caineov solo. Iako ovde Caine ne ide na emulaciju Mingusove tehnike, to da njegov instrument praktično verbalizuje temu svakako ga stavlja u isti mentalni prostor.

Stari pop-hit iz pedesetih, Mr. Sandman Pata Ballarda ovde dobija lepu bebop obradu, a tu je i legendarna Nature Boy u kojoj trio zvuči veoma motivisano, sa mnogo dinamične svirke. If I Only Had a Brain iz filma Čarobnjak iz Oza je najstarija kompozicija na albumu a u njoj Caine svira možda svoj najkomplejsniji uvod, da bi po uključivanju ostatka benda stvari bile fino ohlađene na jednu sobnu, pitku temperaturu. Konačno, tu je i Shiny Stockings Franka Fostera, proslavljena i pretvorena u džez standard u izvođenjima Counta Basieja i ovde je, pred kraj albuma, trio nekako najtečniji, najviše podešen na istu frekvenciju, naprosto impresivan.

Skip To My Lou nije ploča za slušaoca koji ne voli individualnost muzičara u grupi jer ovde sva tri muzičara sviraju kao individualisti i kompozicije su u istoj meri kvalitetna saradnja koliko i nadmetanje ko će one druge iznenaditi novom idejom ili varijacijom. Ovo je, dakle, vrlo ,,muzičarski" album, ali je istovremeno i topao, duševan i treba mu se znati prepustiti. Pa probajte:

https://nealcaine.bandcamp.com/album/skip-to-my-lou

Mark Lipson proživljava drugu mladost i fantastično je tome svedočiti. Detroitski bubnjar, perkusionista, kompozitor, aranžer i producent je od 2021. godine do danas izbacio pet izdanja, potpuno se razbuktavši ne samo kao autor i producent već i kao osoba koja oko sebe okuplja izvanredne muzičare, prevashodno iz Detorita, i pruža im priliku da zablistaju na njegovim albumima, svirajući tradicionalni džez, često odajući poštu prethodnim generacijama detroitskih muzičara i autora i generalno prozivodeći mnogo izvrsne muzike. Mark Lipson: Launch Control je najnoviji, peti Lipsonov album i kao i prethodni, savršen je spoj iskustva i tradicije sa svežinom i autentičnim entuzijazmom koji se čuje u svim izvođenjima.

O Lipsonovoj biografiji nećemo opširno i ovog puta jer smo o njemu pisali već u više navrata. Neupućeni se mogu u nju uputiti ovde, a reći ćemo da je za ovaj album iskusni bubnjar ponovo sakupio neka izvanredna imena.

Vincent Chandler je svakako prvo na koje vredi skrenuti pažnju. Ovaj detroitski trombonista je učio i svirao sa neprebrojnim legendama ovog grada, od Marcusa Belgravea, preko Regine Carter do Kenna Coxa a spisak njegovih saradnji sa generalnim selebritijima džez scene raznih generacija je i pomalo zastrašujuć. Chandler je nastupao sa takvim imenima kao što su Herbie Hancock, Marcus Miller, Joe Henderson, Clark Terry, Oliver Lake, Bobby Watson, Ravi Coltrane, Russell Malone i još masom drugih a istovremeno je već nekih deset godina i lider u sopstvenim postavama sa kojima i snima. Završio je muziku i improvizaciju na Univerzitetu Mičigen, gde danas i predaje.

Trubač John Douglas je pohađao isti univerzitet a aktivan je kao izvođač od ranih devedesetih, sa posebnim uspehom koji je postigao njegov bend Jazzheads. Douglas redovno svira širom severnoameričkog kontinenta i po Evropi, a pored klasičnog jazza je prolifičan i u funk, r&b, acid jazz i Latin postavama.

Klavire sviraju dvojica klasično obrazovanih muzičara, Michael Jellick i Ian Finkelstein, a na kontrabasu je filadelfijski kompozitor i edukatorJeff Pedraz, jedan od retkih muzičara ovde koji ne živi u Detroitu. Na bubnjevima je Jesse Kramer, za koga tvrde da je najtraženiji džez bubnjar u Detroitu – i pedigre se ovde jako dobro čuje – a na udaraljkama mu pomaže sam Lipson, ali i Alberto Nacif na kongama, rođen u Meksiku ali na njegovoj zapadnoj obali, gde je uticaj kubanske muzike na lokalnu kulturu poveliki.

Konačno, na sopran i tenor saksofonu je izvanredni Rafael Leafar. Leafarova biografija kaže da su njegovi roditelji ozbiljno investirali u njegovu edukaciju, seleći se u nazad predgrađe Detroita kako bi mogli da mu plate da studira sa najboljima, ali se to isplatilo jer pričamo o multiinstrumentalisti sa nekoliko fakultetskih diploma i karijerom koja već petnaest godina podrazumeva nastupanje sa teškašima kao što su Reggie Workman, Robert Hurst, Marcus Belgrave, Spencer Barefield, Wendell Harrison, Jeff Tain Watts, Marion Hayden i Sterling Toles. Leafar je pored Chandlera jedan od stožernih muzičara ovog albuma i daje mu posebnu aromu i identitet.

Kao što je kod Lipsona običaj, muzika na Launch Control je u velikoj meri posveta Detroitu, te prethodnim i sadašnjim generacijama njegovih muzičara. I sam naziv albuma je naslov kompozicije Brada Felta koji je umro početkom prošle decenije i čija je uloga u formiranju generacija muzičara u Detroitu ogromna.

No, album počinje kompozicijom koju je napisao Michael Jellick, From Tokyo To Detroit i ovo je, za Lipsonove pojmove i pomalo nestandardni fank komad u kome bend svira čvsto i relaksirano, sa vrlo lepim kontrastom izeđu Jellickovog klasičnog pijanističkog izraza i Kramerove energične, vrlo sinkopirane svirke. Duvačka sekcija je ovde donekle u drugom planu, a druga kompozicija, takođe Jellickova Sgt. Rootbeer's Float je, kako i Lipson kaže, srednjetempašku bluz u kome duvači sviraju kompleksnu temu a klavir je razrađuje. Chandler ovde soliranjem pokazuje zašto ima tako jaku reputaciju, skrećući najveći deo pažnje na sebe u srednje delu pesme.

Chandler je i autor naredne kompozicije, I Can't Breathe — A Lament For Eric Garner, a koja je dostojanstvena, pa i razigrana, a opet spora bluz-meditacija što se bavi tek jednim od nažalost ne tako retkih incidenata u kojima afroamerički civili u SAD bivaju ugušeni na smrt od strane policajaca koji ih privode. Vincentova glavna tema je tenzična a njena razrada zapravo optimistična, dajući drami u srži pesme jednu dostojanstvenu dimenziju dok je promene ritma i tempa, te unakrsno soliranje trube i saksofona vode sigurnim korakom u smeru protestne muzike iz šezdesetih.

Feltova, naslovna Launch Control pokazuje kako Lipson aranžira jednu relativno jednostavnu temu i daje joj kompleksnu ritmičku podlogu, sa Kramerom koji ovde blista, ali i sa Finkelsteinom što onda ekipu vodi kroz brzi hardbop u koji se pesma pretvara. Douglas i Leafar ovde agresivno soliraju i ovaj se komad u nekom momentu sasvim približi free jazz intenzitetu.

Chandlerova The Boss, napisana kao posveta njegovom ocu je jedan optimističan, zabavan mambo, sa razrađenim perkusijama i odličnim soliranjima na saksofonu, klaviru, ali kratko i na kontrabasu. Afrokaripski ugođaj se nastavlja i na narednoj, Nigerian Love Call, podsećajući da Lipson veoma voli Latin ritmove i uživa u ovakvom gruvu. On i Nacif ovde dopunjuju udaračku liniju ali duvači su ipak glavne zvezde te pesme.

Album zatvara jedina Lipsonova kompozicija, već nam od ranije poznata The River Runs Sweet, što smo je pre nekoliko meseci čuli u kamernom aranžmanu za fautu i klavir. Ona ovde dobija premijum tretman razvijajući se u jednu raskošnu džez baladu sa vrlo tradicionalnom aromom i slatkim, optimističnim harmonijama.

Lipson muziku na ovom albumu aranžira malo i kao da je svira big bend, sa velikim zadovoljstvom stavljajući duvačima u zadatak isticanje i razradu tema, ali ostavljajući mnogo prostora i za raspoloženo soliranje. Naravno, muzičari su svi redom izvanredni i Launch Control je još jedna nepogrešivo sigurna ploča tradicionalnog zvuka i savremene izvedbe. Lipson je na vrhuncu svojih moći i nadamo se da će tu i ostati još nekoliko godina jer albumi koje ispaljuje naprosto nemaju greške.

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/launch-control-2

Prvi veliki free jazz album 2024. godine izašao je već devetnaestog Januara i ako se po jutru dan poznaje, ovu ćemo godinu provesti leteći superluminalnim brzinama pravo u srce neke podivljale zvezde na ivici da se levelapuje u supernovu. McKain / Nadien / Radichel / Weeks – A Man's Image je kaseta od stopedeset kopija furiozne svirke u kojoj skoro da nemate vremena da se zapitate je li ovo što slušate zaista romantično, kako sugerišu naslov prve i poslednje kompozicije, je li intenzivnio politizirano, militantno ili pre svega estetizovano, kako sugeriše naslov treće, ili je ovaj album sve to zajedno.

Naravno, zapazili ste ime Jamesa McKaina u ovoj postavi, kao i bubnjara Jamesa Paula Nadiena, dvojice free jazz superheroja istočne obale SAD koji su nam  u poslednjih nekoliko godina podarili pregršt izuzetnih free jazz i improv izdanja i ostavili nas da se nadamo da će nekako, u nekoj varijanti, ovi muzičari uspeti da preplivaju Atlantik i zabasaju i do naše nedođije da iskusimo malo vreline sa kratke distance. Dok se to ne desi, ostaje nam da slušamo ovakve albume i da se pitamo koliko ZAPRAVO snage i inspiracije ima u ovim ljudima?

McKainovu i Nadienovu biografiju smo već ispisali, više no jednom, pa skočite ovde i ovde da osvežite gradivo. Ovaj tenor saksofonista i bubnjar bi verovatno već i sami, bez ikakvih saradnika bili u stanju da naprave onoliko veličanstene buke koliko je ljudski organizam fabrički baždaren da podnese pre nego što počnu da mu otkazuju glavni sklopovi, ali na ovom albumu udarnu grupu dopunjavaju još dvojica vrsnih muzičara.

Jared Radichel je basista i kontrabasista iz Filadelfije o kome znam vrlo malo. Dostupni podaci nam kažu da je studirao ili studira džez bas na univerzitetu Temple u Filadelfiji a prošle je godine u skoro istoj postavi već imao kasetu urnebesnog free jazza Live at Century (sem što je tamo umesto Nadiena bubnjeve svirao još jedan McKainov stari saradnik, Kevin Murray), a 2021. godine opet u skoro istoj postavi i album The Running of the Bulls. Radichel je svirao i sa muzičarima kao što su Michael Foster, Joey Sullivan i Leo Suarez i kombinovao džez i improvizaciju sa elektronikom na nekim izdanjima.

No, na alt saksofonu je ovde jedan vrlo pedigrirani muzičar, kalifornijski maestro džeza Tom Weeks, koji je učio kod ljudi kao što su Roscoe Mitchell, Fred Frith, Zeena Parkins, Pauline Oliveros, Steve Adams, Richard Evans i Phil Wilson i ima master iz kompozicije sa koledža Mils u kaliforniji. Weeks je sarađivao sa ogromnim brojem jakih muzičara, od McKaina i Murrayja, preko Makota Kawabate, Alvina Currana, Nathana Cordera i Hansa Kocha do Williama Winanta i Henryja Kaisera. On ima i veliku diskografiju a trenutno svira i u više stalnih postava kao što su Nine Dog Dick, Toned i Ero Guro.

A Man's Image je, inače, ime prodavnice muške odeće u Filadelfiji koja se, posle sedamdeset godina rada, zatvara krajem Marta ili u Aprilu ove godine. Mogu samo da pretpostavim da su McKain ili Radichel za nju vezani nekakvim lepim uspomenama pa da se zato album zove kako se zove.

Ali kad krene muzika, ovo ne zvuči ni trunku kao nostalgični lament za vremenima prošlim ili makar dostojanstveni rekvijem. A Man's Image, ako bi trebalo da ga pobliže opišemo, je kao da ste stavili glavu u motor mlaznog aviona i tamo otkrili da su nas naučnici i inženjeri lagali sve ove godine i da unutra u stvari živi čitava civilizacija demona koji se tuku SVE VREME.

Već prva kompozicija, sedmominutna Romance (Pt. I) podsetila me je na ONU scenu iz prvog Crocodile Dundee filma. Ovaj kvartet kao da je pogledao ostatak džez produkcije u trećoj deceniji 21. veka i rekao svima ,,That's no free jazz. THIS  is free jazz" a onda udario po pedali za gas iz sve snage.

Romance (Pt. I) je urnebesna, neprirodno brza improvizacija u kojoj ritam-sekcija mora da radi tako brzo da se njihovi pokreti slepljuju u nerazaznatljivi bljesak metala, drveta, koža i ljudskih udova. Gorepomenuti Nathan Corder, koji je radio miks i mastering dao je sve od sebe da instrumentima obezbedi autonomi prostor i slobodnu teritoriju i separacija svakako postoji a dinamika je prirodna. Ali je ovo svejedno toliko urnebesno glasna i brza muzika da vam je potreban i određen trening da biste je isprocesovali.

Pogotovo su saksofonisti kao dva sijamska brata blizanca iz pakla, koji jedan drugom ne moraju da čitaju misli jer ionako dele isti mozak. Uzvitlana krešenda, uletanja u prodorna preduvavanja i vraćanje niz skale daju ovoj muzici kvalitet urnebesne vožnje toboganom na kojoj su svi bezbednosni protokoli ignorisani, a koja i pored svoje drske agresivnosti uvek ima džezerski gruv.

Druga kompozicija, Jared's Ladder je duža, ali sa svojih petnaest minuta ne zaista ,,tiša". Radichel je predvodi uvodom na kontrabasu a Nadien lako hvata njegov ritam meditacije, ali čim se saksofonisti umešaju počinje urnebes. Ipak, ovo su muzičari koji razumeju da bi gledanje u cev laserskog topa pedeset minuta bez prestanka bilo ne nepodnošljivo – ipak smo svi mi ovde frikovi i bolesnici – ali malo monotono i recimo da ova kompozicija uspeva da zazvuči kao bluz poguran na najdalju tačku pred pucanje na molekularnom nivou.

The Aesthete, The Militant and the Politican, čiji naslov zvuči kao McKainova biografija u sedam reči, je još jedan spretno plasiran uvid da svirka sve vreme svom snagom uvek rizikuje da postane dosadna, pa je ovo skoro šest minuta taktike toplo-hladno u kojoj Nadien ostatku ansambla zadaje sitne zagonetke na koje ovi odgovaraju kolektivnim vrištanjem. Ova kompozicija pokazuje da i album bez ijedne jedine teme i sa vrlo malo momenata nečeg što biste nazvali ,,melodijom" može da bude ubedljivo strukturiran i dinamičan kao i bilo koja druga džez ploča koju biste dohvatili sa moje police.

Philadeplhia Spleen je još jedna brza, abrazivna kompozicija koju predvodi neverovatan saksofonski baraž sa tako sigurnom, tako ubedljivom razmenom nota i vrisaka između Weeksa i McKaina da ritam sekcija mora da uključi dodatni pogon samo da bi održala korak.

Konačno, Romance (Pt. II) sa četrnaest minuta potpuno slobodne vožnje album dovodi do ivice senzornih kapaciteta živih bića, ostavljajući utisak da su sa ovom kompozicijom muzičari dali doslovno sve što su imali i da ćemo svi kolektivno sada jedno vreme moći da slušamo samo tišinu. Baš kako i treba da bude.

https://amansimage.bandcamp.com/album/a-mans-image

Pre malo manje od tri godine sam pisao o solo albumu japanske saksofonistkinje Mai Sugimoto, sada trajno nastanjene u Čikagu, i bio raspamećen njenom inventinvošću da u izuzetno minimalnom kontekstu proizvede maksimalno inntenzivnu i imerzivnu improvizovanu muziku. Nisam tada mogao znati da će već četiri meseca kasnije Sugimotova snimiti nov, odličan album, a koji onda nećemo čuti sve do početka Februara 2024. godine. Pa onda ovakvu priliku valja posebno obeležiti. Mai Sugimoto/ Joshua Abrams/ Isaiah Spencer: Sunlight Filtering Through Leaves je prvi put da slušamo talentovanu alt-saksofonistkinju u trio-postavi, barem što se tiče njenih autorskih albuma, i ovo je ploča koja na fascinantan način spaja autorkinu očigledno vrlo duboku usredsređenost na minimalni, intimni izraz, sa po prirodi stvari ekspresivnijom i eksplozivnijom situacijom improvizovanja u grupi.

Kratku biografiju ove sjajne muzičarke smo već pokrili kada smo pisali o prethodnom albumu, pa samo valja ponoviti da je Sugimotova rođena u Japanu, da je u SAD od svoje jedanaeste godine, da je tamo svoj prvi instrument, klavir, zamenila saksofonom, da nikada nije presekla veze sa tradicionalnom japanskom muzikom (a koju meša sa džezom u kvartetu Hanami) itd. Tri puta je nastupala na čikaškom džez festivalu u različitim kombinacijama, jednom sa legendarnim japanskim/ američkim kontrabasistom Tatsuom Aokijem a koji je potpisan i kao izvršni producent izdanja o kome danas pišemo. Njen trio, za koji sam prošli put pominjao da još nema ni jedno izdanje, a koji sada dobija svoj studijski debi na ovom albumu, osnovan je još leta 2020. godine, u Julu mesecu, tokom ljute pandemije, kada je troje muzičara pripremilo ,,video prezentaciju" u čast čikaškog velikana džez-saksofona, Freda Andersona. Anderson je, naravno, jedno od najvažnjih imena čikaškog džeza u poslednjih pola veka i pomenuti Aoki i dan-danas navodi u svojoj biografiji da je od svih kontrabasista u gradu baš on taj koji je najduže svirao sa Andersonom, inače preminulim 2010. godine.

Ovaj je isti trio nastavio sa radom pa je tako i album o kome danas pišemo snimljen Jula 2021. godine u čikaškoj prodavnici muzičke opreme ali sve više i prostoru za edukaciju i zanimljive muzičke događaje, pod imenom Pro Musica. Sugimotova kaže da je svirka sa dvojicom muzičara u leto 2020. godine bilo prvi put da svira sa ljudima posle nekoliko meseci izolacije i da je osećaj koji je tada imala inspirisao i naziv ovog albuma: sunčevo svetlo koje prolazi kroz lišće je tako ,,mala" stvar a opet može ljudskom biću da podari momenat duboke mirnoće i savršene lepote; takvi trenuci, smatra Sugimotova, treba da nas podsete na to koliko smo u stvari privilegovani, a u jednu od privilegija spada i ta mogućnost da se radi muzika sa drugim ljudima.

Možda deluje kao mnogo buke oko nečega što drugi rade stalno, ne razmišljajući, ali  kako rekosmo, prethodni autorski album ove saksofonistkinje bio je naglašeno minimalno preduzeće, sa muzičarkom koja je u svom stanu, koristeći saksofon, flautu, školjke, igračke, zvona itd, kreirala pregršt kratkih, intenzivnih kompozicija. Sunlight Filtering Through Leaves je na neki način istovremeno i ekspanzivniji i svedeniji muzički događaj.

Saradnici Sugimotove u ovom triju su dva ugledna čikaška muzičara. Kontrabasista Joshua Abrams je svoje muzičke činove i ožiljke zaradio još krajem osamdesetih godina prošlog veka svirajući sa kamernim sastavom kojim je rukovodio Earle Brown ali i sa filadelfijskim uličnim bendom Square Roots, od koga će kasnije nastati cenjena hip-hop skupina The Roots. Kasnije se preselio u Ilinoj, pa mic po mic postao važan faktor na čikaškoj džez sceni, između ostalog svirajući kao stalni kontrabasista u klubu Velvet Lounge, a koji je vodio baš Fred Anderson. Krajem prošlog veka je postigao dosta uspeha sa sastavom Town & Country a dalje nastavio da svira sa džezerima poput Nicole Mitchell, Mikea Reeda, Davea Rempisa ali i sa indi sastavom Joan of Arc. Snimio je desetine albuma, kao lider ili kao član tuđe postave, uključujući sa Fredom Andersonom, Joeom McPheejem, Axelom Dörnerom, Hamidom Drakeom, Evanom Parkerom, Jeffom Parkerom i, dakako, Williamom Parkerom, Robom Mazurekom, pa i sa Willom Oldhamom i kanadskim post-rokerima Godspeed You! Black Emperor, na njihovom trećem (i poslednjem iz prve faze) albumu, Yanqui U.X.O.

Bubnjar Isaiah Spencer je rođen u Čikagu i prve tri godine sviranja u školskom orkestru svirao je trubu iako je zapravo želeo da svira bubnjeve, ali oni su bili zauzeti. No, Spencer je igrao dugačku igru i spremao se za karijeru bubnjara svirajući bubnjeve Nedeljom u crkvi. Možemo li ovde da na trenutak stanemo i pošteno se zapitamo da li bi i u našim crkvama bilo više vernika Nedeljom kada bi služba uključivala i svirku na bubnjevima? Možemo!

Enivej, Isaiah je stipendiju da se ozbiljnije bavi muzikom dobio još u osnovnoj školi jer je vođa školskog orkestra prepoznao momkov talenat, pa je ušao u program MERIT, onda tokom srednje škole učio lepe umetnosti  - uključujući poduku iz muzičke teorije – pa je onda u okviru All-City Jazz Banda učio kod Dr. Curtisa Princea. Bio je i u još nekoliko edukativnih programa u isto vreme a koje me mrzi da nabrajam, pa ću još samo pomenuti da ga je podučavao i Ronald Carter, profesor i šef odseka za džez na Univerzitetu Severni Ilinoj.

Spencer je aktivan kao muzičar na čikaškoj sceni od kasnih devedesetih, sa smenama što ih je odradio rame uz rame sa legendama kao što su Fred Anderson (primećujete izvesnu pravilnost?), William Parker, Ernest Dawkins, David Murray, Clark Terry, Von Freeman, Curtis Fuller, George Freeman, ali i sa muzičarima svoje generacije (Maurice Brown, Corey Wilkes, Kevin Nabors) a njegov Isaiah Spencer Sextet je svirao u Velvet Loungeu redovno svake nedelje nakon ponovnog otvaranja kluba 2006. godine.

Jaka ekipa donosi i jaku muziku. No, album o kome pričamo je pre svega odraz senzibiliteta Mai Sugimoto i njena sklonost minimalizmu, fokusiranosti na jednu ideju u jednom trenutku, eleganciji u svedenosti je jako vidljiva već na prvoj  komoziciji. Departure je, dakle, devet minuta hardbop svirke koja postepeno prelazi u sve slobodniji džez sve dok se ne transformiše u gotovo potpunu apstrakciju. Sugimotova ovde jednostavnu temu na alt-saksofonu razvija sporo, opsesivno usredsređena na balans tenzije i razrešenja koji je nosi kroz mnogo više taktova nego što biste očekivali. Kada se negde u poslednja tri minuta onda malo razigra i seti se da skala ima još tonova, ostala dva muzičara su odavno prešla u potpuno slobodnu improvizaciju, zanimljivo kontrastirajući svirku neprebrojivog ritma i naglašene teksture sa saksofonom koji odjednom svira harmoničnije.

No, drugi komad, Komorebi je odmah u sasvim drugom stilu. Sugimotova ovde triju diktira praktično baladu, ali opet svedenu na najmanju moguć broj tonova. Njena svirka ovde je emotivna ali dostojanstveno uzdržana, sa lepim tonom i neužurbanim meditiranjem nad temom, dok se Abrams pažljivo smešta između njenih nota a Spencer lagano iz teksture prelazi u nenametljiv ritam. Ova je kompozicija laka, nežna i podseća da free jazz ni slučajno ne zavisi isključivo od intenziteta svirke i naglašene ekspresije.

U Little Dance Sugimitova svira flautu, mada ponovo sa tako minimalističkim pristupom da bi vam bilo oprošteno ako ste pomislili da je ovo u stvari neki japanski tradicionalni instrument sa manjim tonalnim opsegom. Spencer ovde prelazi na Rolandov elektronski perkusionistički instrument, HandSonic HPD-10 i imitira azijske tonirane udaraljke pa on i Abrams spontano pronalaze plesni gruv preko koga Sugimotova sipa optimistične melodije.

What Are You je onda dvanaest minuta strejt freebopa, sa vrlo jasnim odavanjem pošte čikaškom klasičnom hard bop i free jazz izrazu (a partikularno Fredu Andresonu koji je velikom delu toga lično kumovao) i gde mi, adikti, dobijamo saksofonistkinjinu jurnjavu kroz skale ali i povremene odjeke veselih, marševskih tema, kao i energičan, slobodan rad ritam sekcije.

Interlude je sa nešto preko tri minuta najkraća kompozicija na albumu, jedan reflektivan, umiren, dostojanstven komad bez ritma (ali nikako i bez bubnjeva), sa Abramsovim lepim sviranje gudalom.

Ancient Rasp počinje apstraktno, prelazeži postepeno, preko ,,etničkih" udaraljki u ritualniji gruv. Sugimotova ovde svira nadahnuto i ponovo pokazuje da njoj nije potrebno mnogo nota da bi se izrazila, efektno menjajući registar i pažljivo izlazeći iz skala kada će to dati najupečatljiviji rezultat.

Finalna, Fathers, je možda najintenzivnije ,,free jazz" komad na albumu sa Sugimotovom koja i dalje ne preteruje sa brojem nota ali koja radi sva ona krešenda i overblowing što ih očekujete od free jazz saksofonistkinje. Ovo je skoro deset minuta slobodne vožnje koja prema kraju postaje sve toplija, tiša i intimnija, pokazujući da volumen zvuka i intenzivnost muzike nisu ista stvar. Finale u kome Abrams sa gudalom u ruci i Sugimotova na saksofonu pevuše uspavanku je savršeno.

Izvrstan, dakle, album za trio veoma jakih muzičara i, pošto je materijal star dve i po godine u ovom trenutku, silno se nadamo da je Sugimotova u međuremenu zakuvala i nešto novo. Bićemo spremni.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/sunlight-filtering-through-leaves

Red je da malo odmorite od free jazza koji smo nemilosrdno trošili poslednjih par nedelja (meni odmor od free jazza, naravno nije potreban; free jazz za mene JESTE odmor) i da poslušamo album uz koji može da se pleše i ako imate samo regularan broj udova dodeljen od strane demijurškog dizajnera svojoj najomiljenijoj kreaciji* – čoveku. Za potrebe TOG plesa, doduše, moraćemo da se bacimo do Etiopije, ali ne one prave, u Africi već do jedne rekonstruisane, virtualne, takoreći tehnomagijske Etiopije koja se, kad smo već kod zvuka, sazvučja i zvučanja, skoro pa i ne razlikuje od utopije, zar ne? Autentičnost je vredan kvalitet u muzici ali je ponekada i posvećena reimaginacija koja se graniči sa kreiranjem paralelnog univerzuma skoro jednako fascinantna. Dakle, umesto u Etiopiju idemo u Lids u Engleskoj a umesto etipskoh muzičara imamo Škote, Engleze i najmanje jednog Flamanca.
*posle mačaka

The Sorcerers: I Too Am A Stranger je, dakle jedna od najzabavnijih ploča sezone zima-proleće 2024. godine sa svojim neodoljivim gruvom i lepim, čistim zvukom. Iako biste samo na osnovu imena benda i albuma sasvim legitimno – i sasvim pogrešno – u glavi stvorili sliku da imamo posla sa gomilom kosplejera koji se oblače u gandalfovske odore, puštaju brade i guraju kudelju (jelte) u svoje lule pre nego što opale po harfama i krenu da recituju vilovnjačku poeziju, istina je na sasvim drugoj strani: ovo je gomila britanskih muzičara okupljenih oko nezavisne izdavačke kuće ATA Records i njenog istoimenog studija sa velikim poštovanjem za etiopsku popularnu muziku, pogotovo iz njene klasične ere u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka a koji je zapadnjacima trideset godina kasnije približila francuska etiketa Buda Musique započinjući svoj serijal kompilacija Ethiopiques (završavajući ga tridesetim tomom 2017. godine).

Iako je, naravno, i savremena etiopska popularna muzika prilično interesantna i predstavlja izvor inspiracije zapadnjačkim muzičarima, klasični ,,živi" zvuk, nastao kao mešavina džeza, fanka, roka i lokalnih folklornih estetika je bio jedan od nedovoljno prepoznatih ali time ništa manje značajnih kamenova-temeljaca world music ekspanzije u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka. Naravno, prosečno zainteresovan slušalac je imao mnogo veće šanse da čuje senegalske i egipatske radove u ono vreme ali nije ni malo hazarderski reći da su i senegalski i egipatski i drugi afrički muzičari u to vreme slušali  Mahmouda Ahmeda i Mulatua Astatkea i nadali se da jednog dana budu popularni i cenjeni makar upola kao oni.

U 2024. godini, naravno, imamo internet i nikada globalizovaniji svet pa je i do muzike svake vrste lakše doći nego ikada. Koncept ,,četvrtog sveta"  u muzičkom univerzumu, a koji su izmaštali Jon Hassel i Brian Eno krajem sedamdesetih (uz ogledni primer sa albumom Fourth World, Vol. 1: Possible Musics iz 1980 godine) je odavno postao stvarnost sa slobodnim mešanjem etničkih muzičkih uticaja sa raznih strana sveta i savremene studijske tehnologije. The Sorcerers se možda smeštaju na za mrvicu konzervativniju poziciju, uzevši u obzir da ceo koncept izdavača ATA podrazumeva ,,analognu" tehnologiju, pa u njoj ima relativno malo ili nimalo savremene elektronike, ali da ne cepamo dlaku na četiri: I Too Am A Stranger je definitivno ploča fikcionalne dijaspore, maštarija o svetu u kome je etiopska muzika naprosto default vrednost kojoj svi teže i sviraju je sa puno poštovanja i pozitivne ambicije.

Srce ovog benda čini basista/ gitarista Neil Innes (koji deli ime sa poznatijim, preminulim komičarem), rođen u Škotskoj ali danas baziran u Leedsu gde drži studio i vodi pomenuti ATA Records: Innes je svirao ili svira u više postava, a The Sorcerers je njegova beba, nastala skoro pa eksperimentalno, sa samo par pesama snimljenih u etiopskom stilu koje su bile namenjene sedmoinčnom singlu ali koje su naišle na tako dobar fidbek kod publike da je projekat brzo apgrejdovan u pravi bend.

Bubnjar Joost Hendrickx predaje na konzervatorijumu u Lidsu a od jedanaeste godine svira bubnjeve, diplomirao je džez i svirao sa ogromnim brojem muzičara u raznim stilovima muzike, od džeza, preko latinice, hip-hopa i slobodne improvizacije, do indijske klasične muzike i, evo, muzike zapadne Afrike. Projekti sa kojima radi su Abstract Orchestra, Kefaya, Gotts Street Park, XOA...

Richard Ormrod koji ovde svira saksofon, flautu, vibrafon i klavijature NIJE isti Richard Ormrod koji predaje klavir na školi Royal Northern College of Music, vrlo klasično obrazovan pijanista koji je sa londonskog filharmonijom izvodio Betovena i generalno se kreće na transverzali Bah-Betoven-Brams-Šenberg-Šubert-Šuman. OVAJ Richard Ormrod je iz Lidsa i svira VRLO FANKI, i pored nabrojanih instrumenata inače koristi i ukulele, bendžo, harmoniku, bas, gitaru, trombon... Jasno vam je, čovek je multiinstrumentalista u najizrazitijem obliku i radi sa gomilama bendova i projekata u raznoraznim stilovima, od regea, preko kalipsa i džeza do slobodne improvizacije.

Dodatno, imamo mladu trubačicu iz Lidsa, Oliviju Cuthill, a na udaraljkama gostuje i Danny Templeman, regularni saradnik ove ekipe i stručnjak za afrokaripske ritmičke instrumente.

I Too Am A Stranger je ploča koja odmah osvaja svojom neposrednošću. Iako u ovakvim situacijama ja često filozofiram o kulturnoj aproprijaciji i tome kako postoje etičke dimenzije koje ne treba izgubiti iz vida kada se bogati zapadnjaci napajaju na kreativnim izvorištima bivših kolonija, u ovom slučaju su mi takve brige bile u trećem planu. The Sorcerers nisu bend koji omažira Etiopljane i svira svoje aranžmane popularnih kompozicija iz ovog dela Afrike, već ekipa koja piše svoje kompozicije inspirisane ovakvim zvukom. Utoliko, sve na ovom albumu zvuči živo, neposredno, radosno, usredsređeno na temu, ritam i improvizacije, bez ikakvog vidnog napora da se imitiraju konkretni muzičari ili bendovi iz etiopskog zlatnog doba.

U skladu sa tim, muzika vrlo optimistički pocupkuje u ritmu fanka i regea, sipajući saks i flautističke solaže preko lepljivih Innesovih bas-linija i izvrsnih ritmičkih uboda na klavijaturama, dok perkusionisti slažu idealno svedene konstrukcije udaraca, maštovite ali ni u jednom momentu prekompleksne ili razmetljive. Ovo je muzika pre svega gruva, perfektne plesne ritmike i vedre atmosfere, sa hipnotičkim repeticijama, psihodeličnim zvukom vibrafona, cvrkutavim solažama na flauti i usredsređenošću na dobro osmišljene teme pesama tako da kada ispalite  svih devet za redom skoro da ne možete da ne promenite šaržer, odete na početak i ponovo krenete od prve.

The Sorcerers uspevaju da postignu taj idealni vajb u kome, uprkos svoj konceptualnoj kompleksnosti bekgraunda ove muzike, njena egzekucija ne pati od nekakve filozofije, još manje od pokušaja da sama sebe objasni ili na bilo koji način slušaoca izvuče iz blažene opijenosti ritmom i melodijom. Ovo će vam se dopasti ili vam se neće dopasti, ali teško da možete biti neodlučni jer The Sorcerers ne idu ni u kakve odmake ili postmodernističko referencijalno izražavanje koje zahteva proučavanje literature i istorije: njihova muzika je serija perfektnih tema, ritmova i solaža, spakovanih u pesme koje traju taman koliko treba da traju, pokretane istim onim instinktom za mešanje etničkog i popularnog, muzika pokupljenih sa radija i tuđih kolekcija ploča, ali i sa svadbi i drugih proslava, a koji je krasio i afričke muzičare šezdesetih, pa i njihove progresivnije kolege u Evropi ili SAD (na primer, na pamet mi je prevashodno padao Sun Ra i njegov nagon za mešanjem naučnofantastične psihodelije sa etničkim nasleđima sa raznih strana sveta).

Ako imam i jednu jedinu zamerku na ovaj album – a nemam zaista – to je više komentar na moju ličnu izopačenost nego na sam sadržaj materijala. I Too Am A Stranger je snimljen jako čisto i produciran veoma razgovetno a što obezbeđuje ugodan (za nijansu preglasan za moj ukus) zvuk, sa lepm separacijom instrumenata, ali su moje uši, decenijama navikle na dijetu snimaka iz treće ruke spasenih sa raznih starih medijuma i rađenih u minimalističkim produkcijskim uslovima ovde konstantno iznenađene koliko je sve čisto i koliko se ovde čuje uredan studijski rad sa nasnimavanjem i multiplim tejkovima umesto podruma u Adis Abebi sa deset znojavih muzičara koji svi duvaju u isti mikrofon.

Je li to prava zamerka? Nije! Album zvuči čisto i prijatno i samo će se budala žaliti da je to problem. S druge strane, vredi primetiti i da je ovo pravi rudnik blaga za old school crate diggere i beatmakere sa gomilama praktično readymade lupova za vaš budući plesni hit, pa ako volite fank, džez, etiopsku muziku, hip-hop, rege ili, uopšte, DOBAR plesni gruv, ovo je apsolutno obavezna lektira:

https://sorcerers.bandcamp.com/album/i-too-am-a-stranger

Danas, zašto da ne, dva recentna džez izdanja da vam ulepšaju Nedelju koja je, između ostalog i rođendan pokojnog Georgea Harrisona. Ne zna koliko je tihi, povučeni Bitls slušao džez, ali mi ćemo ga se danas naslušati.

Prvo na red dolazi jedan švajcarski album. Reflections: Oneness je blago nezgrapan naslov za album vrlo relaksiranih aranžmana poznatih kompozicija, ali je to, uveravam vas, jedina nezgrapna stvar u vezi sa njim. Ako volite klasični američki bebop koji je sa dosta elegancije izmicao bebop klišeima i krčio svoj put kroz džez istoriju, danas interpretiran od strane grupe prekaljenih švajcarskih muzičara, ovo je album kome vredi posvetiti malo vremena.

Vođa sastava Refelctions, Christoph Grab danas živi i radi u Cirihu, gde predaje na Fakultetu za Džez Ciriškog univerziteta umetnosti. Ovaj je – prevashodno tenor i lalt – saksofonista studirao saksofon, kompoziciju i aranžiranje na Švajcarskoj džez školi u Bernu i neki od ljudi koji su ga podučavali su bili i Andy Scherrer, Sal Nistico, Jerry Bergonzi, Joe Lovano, Dave Liebman... Grab ima mnogo tekućih i povremenih projekata sa kojima radi, uključujući TOUGH TENOR, Christoph Steiner's Escape Argot, Reto Anneler STILLE POST, Zurich Composers Collective, ELLINGTONALITY, Axel Fischbacher Octet, Spittin' Horns, Elmar Frey Septet... a bio je i u mnogim drugim postavama sa kojima je svirao, kako sam kaže ,,nebrojene turneje i koncerte širom sveta", plus razne radijske i televizijske nastupe. Kao posebno notabilne muzičare sa kojima je nastupao Grab navodi ljude kao što su Ray Anderson, Wolfgang Muthspiel, Irene Schweizer, Benny Golson, Joe Beck, Mark Egan, Danny Gottlieb, Frank Moebus, Axel Dörner, Burhan Oecal, Harald Haerter...

Pored pasije za džez – koja, vidimo po izboru saradnika i saveznika, ima i primetnu avangardnu crtu – Grab je i jedan od onih muzičara zainteresovanih za korišćenje elektronskih efekata na živim nastupima, ali i hakovanih jednostavnih automata, uključujući dečije igračke pa neki njegovi nastupi idu u ovom smeru. Grabova diskografija sa različitim projektima seže do daleko u devedesete i možete je pregledati natenane na njegovom sajtu.

Reflections je jedan od tekućih Grabovih projekata a sa kojim je već snimio jedan živi album iz 2020. godine a pre toga jedan EP 2017. Ovo je, dakle, prvi ,,pravi" studijski album za ovaj projekat ali nakon slušanja prethodnih snimaka, sugerišem da i njih potražite i čujete jer ako vam se ovo dopadne, dopašće vam se sve. U odnosu na živi album iz 2020. godine postava na Oneness se razlikuje samo u jednom imenu - Bänz Oester ovde svira kontrabas umesto Lukasa Traxela, inače čestog Grabovog saradnika – ali koncepcija i vizija su isti: Reflections je, kako i nagađate, bend posvećen reimaginaciji opusa Theloniusa Monka.

Monkov je legat svakako izdržao test vremena. Još je 1959. godine Steve Lacy sa brutalnom reprezentacijom saboraca svojim drugim albumom – nazvanim, sećate se, da, da, Reflections – otvorio sezonu, kreirajući prvu ploču u istoriji džeza gde su drugi ljudi svirali isključivo Monkove kompozicije. Evropa svakako nije ostajala dužna sa raznim sličnim projektima, pa sam i ja pre neki mesec pominjao trostruki album koji su Die Enttäuschung snimili sa Alexanderom Von Schlippenbachom, radeći praktično čitav Monkov opus u furioznim živim izvođenjima, a Grab i Reflections se nadovezuju na istu tradiciju.

Bernski trubač Lukas Thoeni i trombonista Andreas Tschopp iz Lucerna su česti Grabovi saradnici a postavu zaokružuje bubnjar Pius Baschnagel i ovo je jedna izuzetno iskusna ekipa ljudi koji predaju po fakultetima, svirali su u raznim američkim, britanskim i švajcarskim postavama i nastupali su sa mnogim velikim imenima. Baschnagel – čiji je personalni slogan da je ritam života džez ritam – se školovao i na Kubi.

Na Oneness bend ne ponavlja kompozicije koje je već snimio na živom albumu, a kako su tamo odrađeni i obrađeni mnogi Monkovi hitovi, poput Bemsha Swing, Round Midnight, Ruby My Dear, Brilliant Corners, pa i sama Reflections, onda je ovaj album posvećen možda za mrvicu manje poznatim ili manje obrađivanim Monkovim kompozicijama. Nismo još dobili In Walked Bud ili Straight, No Chaser, ali Reflectionsi ovde sviraju, recimo, Introspection, koja album otvara i koja je imala i solo verziju snimljenu za album Solo Monk. No, Grab i kolege se više oslanjaju na original iz 1947. godine, sa albuma Genius of Modern Music, ali njihova interpretacija jedne već dosta radikalne kompozicije je dodatno radikalizovana već i činjenicom da Reflections u postavi decidno nemaju klavir. Otud je i Grabov aranžman ove kompozicije postavljen na ideji da će temu razvijati duvači, a Baschnagel izlazi iz standardnog bop ritma u kompleksne latinske poliritmije.

Većina albuma informisana je sličnim, osobenim čitanjem Monkovih predložaka. Who Knows, recimo, i sama ima složen ritmički osnov, a Reflections je sviraju manje furiozno, relaksiranije, pa i reflektivnije od Monkovih jurišnika na Genius of Modern Music, Vol. 2.

Ima i novijih kompozicija kao što je, recimo, Boo Boo's Birthday koju je Monk snimio tek 1967. godine, za album Underground. Pesmica snimljena za rođendan njegove ćerke Barbare koja je te godine punila 14 je u intepretaciji Reflectionsa brža pa i žešća od originala ali Švajcarci joj daju opipljivu toplinu sa duvačima koji sviraju meko i osećajno čak i kada izlaze iz skala i iskaču iz ritma.

Sa istog albuma, Undeground je i Ugly Beauty koja zatvara Oneness. Ovo je spora, meditativna pesma zabeležena i kao jedini valcer koga je Monk ikada napisao i mada Reflectionsi ubacuju dosta varijacija na ritam i pesmu izvode iz njene osnovne forme na različite strane, ovo je sa ljubavlju i poštovanjem urađena posveta Monku i, što uostalom važi za ceo album, jedan vrlo smislen pogled na opus velikog muzičara i inovatora džeza. Nadajmo se da će Reflections nastaviti sa dobrim radom jer Oneness je izuzetno odsviran i vrlo lepo snimljen album koji možete čuti ovde:

https://christophgrab.bandcamp.com/album/reflections-oneness

Drugo izdanje ove nedelje nije album već EP, i mada sam ga zapravo slušao pre svega kao tehnički kuriozitet, muzika na njemu nije nimalo rđava, pogotovo ako volite džez iz vremena pre nego što su počeli za njega da koriste odrednicu ,,moderan" i pre nego što je termin ,,bop" od opisa plesanja postao način da se opiše žanr muzike uz koji se, jelte, pleše.

Colescott & His Red Hots: Colescott& His Red Hots In New York je EP posvećen muzici iz doba swinga, napisan u maniru swinga a onda i SNIMLJEN u tehnici koja bi odgovarala onome kako su džezeri svoju muziku snimali dvadesetih godina prošlog veka.

Colescott Rubin je, inače, bostonski, pa... muzičar ali i zabavljač i edukator, koji svira više instrumenata (kontrabas, tuba, trombon), bavi se vodviljskim nastupima, pevanjem i plesom, i, kako sam kaže, piše muziku u snu. Svirao je na raznim kontinentima i nastupao ili snimao sa muzičarima od kalibra, uključujući žene i ljude kao što su John Legend ili Esperanza Spalding ili Catherine Russell, a danas predaje na Berkliju gde je i svojevremeno diplomirao uz prestižnu predsedniču stipendiju.

Rubin dolazi iz porodice džezera, i to ozbiljnih. Deda, Robert Colescott mu je bio džez bubnjar koji je četrdesetih godina prošlog veka osnovao i predvodio sopstveni bend nazvan, naravno, Red Hots, da bi se kasnije uspešno bavio slikanjem, a njegov otac, a Rubinov pradeda, Warrington Colescott je bio džez-violinista koji je u drugoj polovini druge decenije dvadesetog veka po Nju orleansu nastupao između ostalog sa mlađanim Louisom Armostrongom.

Colescott & His Red Hots In New York je posveta džezu nekog tog, starog vremena u kome su se podžanrovi tek formirali i swing i ragtime se solidifikovali u različite interpretacije istih korena, i sadrži tri Rubinove originalne kompozicije kao i dva aranžmana starih džez-hitova. Jedna je Gee, Baby, Ain't I Good to You Andyja Razafa i Dona Redmana, prvi put snimljena 1929. godine od strane sastava McKinney's Cotton Pickers ali možda najpoznatija po verziji Nata Kinga Coela iz 1944. Drugu, St. Louis Blues je takođe snimio Nat King Cole na istoimenom albumu iz 1958. godine ali ova je pesma u tom trenutku bila stara više od četrdeset godina, a ako računamo i originalnu narodnu verziju, više od pola veka. Naime, trubač W.C. Handy koji je 1914. godine napisao i registrovao St. Louis Blues kao svoje intelektualno vlasništvo, pa je onda i izvodio sa svojim sastavom, i sam kaže da je osnovnu temu čuo u Sent Luisu 1892. godine na ulici, sušajući ženu kako lamentira nad tvrdim srcem svog muža.  St. Louis Blues je postala prva bluz pesma koja je nadrasla granice žanra i pretvorila se u pop-hit, sa verzijom iz 1925. godine koju je pevala Bessie Smith a Louis Armstrong je na njoj svirao kornet, da bi i ta a i  Handyjeva snimljena verzija iz 1922. godine danas bile smatrane nematerijalnim blagom čovečanstva. Ili makar američke istorije. Colescott & His Red Hots je sviraju u instrumentanoj verziji, ali ostale kompozicije na ovom izdanju imaju pevanje.

I sve su urađene u swing stilu, sa sve dobacivanjima i posebnim zvučnim efektima koji se prirodno uklapaju u lo-fi snimak. Rubin je insistirao na tome da sve pesme budu snimljene sasvim akustično i na opremi koja bi odgovarala stanju stvari iz perioda pre 1926. godine, ,,pre izuma električnog snimanja i predpojačala".

I mada se u prvi mah zaista može pomisliti da je ovaj EP samo tehnički kuriozitet jer nešto iz Bruklina 2022. godine zvuči kao nešto iz Luizijane 1922. godine, Rubinove kompozicije su urađene sa toliko ljubavi i odsvirane, a pogotovo otpevane sa toliko autentične strasti da je nemoguće ne voleti ih. Bukvalno jedina stvar koju bih ovde prometio sa podignutom obrvom  je da u postavi nedostaje bendžo, ali snimak je toliko rudimentaran da klavir i kontrabas praktično pokrivaju isti frekvencijski opseg i sve zvuči ,,stvarno."

Ako ste ljubitelj baš STAROG (i dobrog) jazza, ovo ne treba da propustite:

https://colescottrubin.bandcamp.com/album/colescott-his-red-hots-in-new-york

Imajući u vidu da smo upravo preživeli (barem neki od nas) najtopliji Februar u istoriji Februara, bar kad je moderna meteorologija u pitanju, to da je prva pesma na albumu John Lake: ensemble | in situ baš Spring is Here, stari, predratni brodvejski hit iz predstave I Married an Angel se nekako perfektno uklopilo uz vreme, mesto, klimu... Tokom nedelje su kroz moje uši prošli i razni free jazz i free improv albumi, uglavnom apstraktni, hermetični i namenjeni pre svega utreniranoj publici a ovaj album sam uzeo da predstavim jer je ponekad potrebno da Monka slušamo makar dva vikenda za redom. ensemble | in situ nije čitav album Monkovih kompozicija, ali jeste album sa lepim izborom starih pesama u novim verzijama, te autorskih radova, usredsređen napor da se razigraju kompozitorski i aranžerski mišići trubača (i brodvejskog izvođača) Johna Lakea. Lake ima za sada dosta skroman studijski opus, dva albuma sa sastavom Shirley snimljena pre više od deset godina i prvi solo album koji je uradio nesrećne 2020. godine i dobio vrlo lepe kritike. ensemble | in situ je neka vrsta memoarskog formata, jer je u pitanju kolekcija snimaka sa različitih studijskih sesija u različitim postavama a koja pokazuje kako je nastajao, razvijao se i solidifikovao septet John Lake Ensemble. Kroz ovaj materijal, sniman u bruklinskom studiju IBeam tokom pet godina, Lake je pokazao i aranžerske i kompozitorske veštine i autoritativno se nameće kao muzičar sa kojim se nadalje mora ozbiljno računati.

Originalno sa Srednjeg zapada, Lake je studirao u Sinsinatiju i Koloradu, gde je odbranio i master iz muzičke teorije. Pored toga što on danas i sam drži predavanja i muzičke klinike, Lake i piše za različite magazine, kao što su Downbeat, JazzTimes Online i JazzEd Oline.

Kao muzičar, kompozitor i aranžer, Lake je zainteresovan za nešto veće ansamble. U ovom konkretnom slučaju imamo sedam muzičara na istom poslu, ali tokom proteklih godina je ovaj trubač radio sa velikim brojem big-bendova (npr. Sam Blakeslee Big Band, Eyal Vilner Big Band, Revive Big Band, Roy Hargrove Big Band, Robert Edwards Big Band, John Yao's 17-Piece Instrument, Erica Seguine Jazz Orchestra, Angela Morris/Anna Webber Big Band...) i na ovom albumu se definitivno čuje njegov apetit za baratanje sa mnogo instrumenata i njihovo organsko raspoređivanje u prostoru i vremenu. Jednostavnije rečeno, Lake ima jednu prirodnu sponu sa duhom big band ere ali i hardbopa i sa lakoćom mu polazi za rukom da svoje saradnike inspiriše i ubaci u prijatan gruv tokom svih deset komada na ovom albumu.

Kako već rekosmo, Lake je i brodvejski muzičar i do sada je svirao u više brodvejskih produkcija, uključujući klasične Some Like it Hot ili Merrily We Roll Along a onda i modernije radove kao Be More Chill. Kako to već kod njujorških muzičara zna da bude, Lake svira u raznim kontekstima, ne vezujući se nužno za jedan žanr pa je u recentnim godinam radio i sa Mary J Blige, Lauryn Hill & Fugees, pokojnom Marin Mazzie,  glumicom Alex Newell...

Za ovaj album, Lake je  radio sa velikom ekipom vrsnih – mahom njujorških – muzičara svoje generacije, trudeći se da kroz nekoliko godina rada dođe do stabilne postave svog akustičnog septeta. Postava, na različitim kompozicijama uključuje čak četvoricu saksofonista, a svakako ćete primetiti kako je alt-izvođač Caleb Curtis odličan na drugoj kompoziciji, By Myself, starom predratnom standardu (izvodili su ga kasnije i Sammy Davis Junior, Judy Garland, Fred Astaire, čak i Jerry Lewis...) koji je Lake aranžirao sa vrlo tradicionalno-modernim pristupom, prikazujući tu transformaciju klasičnog swinga u bebop i dopuštajući svojim saradnicima da demonstriraju šta znaju. Curtis je sjajan sa svojim toplim fraziranjem, pensilvanijski pijanista Billy Test razigran, bubnjar Joe Peri razuzdan a sam Lake izuzetno karakteran ovde.

Nisu sve pesme na albumu starije od osamdeset godina, naravno. Treći komad je Bud Powell, kompozicija koju je Chick Corea sedamdesetih napisao u znak sećanja na velikog pijanistu i ovde klavir svira izvanredna ArcoIris Sandoval koja je sada i stalni član Septeta, sa jednim izuzetno mekim, a opet autoritativnim radom na dirkama. Lake temu u ovoj kompoziciji svira sa prigušnikom, idući direktno tragom koji je iza sebe ostavio Wallace Roney, a saksofone sviraju Jordan Pettay (alt) i Jonathan Beshay (tenor), boreći se (i to dosta uspešno) da ih primete pored izvrsne Sandovalove. Ovde vredi pomenuti i da kontrabas na svim kompozicijama svira Marty Kenney, jedan ozbiljni stožernim njujorke džez scene, a da je za bubnjevima briljantni Jay Sawyer. Ali tu je i trombon koji svira Robert Edwards i ovo je jedan vrlo bogat aranžman Coreine kompozicije.

Lake svira bluzerski, emotivan uvod za Monkovu Monk's Mood na kojoj u originalu nije bilo trube i jedini duvački instrument – naravo, tenor saksofon – je svirao glavom John Coltrane. To su jebeno velike cipele za popuniti, ali Lakeov aranžman Monka je siguran, pun poštovanja ali i izražene ljubavi i ovde pored njega imamo i Chrisa Smitha na bubnjevima, Nicka Grindera na trombonu, te Stevea Kortyku na alt saksofonu za jedan lep spektar tonova i boja koji Monku odaju dostojnu počast. Kortyka je posebno izvrstan sa jasnim uzgrednim odavanjem pošte Coltraneu na svom instrumentu uspevajući da sav koltrejnov ranjivi bluz nekako spakuje u alt-registar.

Ima još Monka na ovom albumu, sa nežnim (i samo lagano avangardnim) čitanjem Ugly Beauty, ali ne pre nego što Lake oda poštu i Dizzyju Gillespiju svirajući Tin Tin Deo. Primetno je, i u ovoj i u drugim kompozicijama da Lake aranžiranju pristupa sa jednim vrlo klasičnim, vrlo formalističkim senzibilitetom, pa ako, recimo, ovu kompoziciju pamtite kao jedan od Gillespyjevih suptilnijih komada u kojima sama tema ide u drugi plan a ekspresivnost i dinamika izvođenja preuzimaju primat (pogotovo u kasnijim živim verzijama), Lakeov aranžman je ,,resetuje" na fabrička podešavanja, nudeći izvrstan latin-ritam i nežne razvoje teme.

East of the Sun je napisana pre rata a u recentnim decenijama ju je izvodila i Diana Krall, pa joj Lakeov aranžman vraća malo patine (ovo su uostalom izvodili i Benny Goodman, Sarah Vaughn, Oscar Peterson, Charley Parker...) i nudi prijatno, neagresivno a energično hardbop čitanje.

Nightwatch je originalna Lakeova kompozicija i po atmosferi i senzibilitetu se lepo uklapa uz klasike koje smo do sada slušali, nudeći upečatljive duvačke deonice i propisan hardbop gruv sa, ponovo odličnim soliranjem na tenor saksofonu (Sam Dillon).

Album i zatvara još jedna Lakeova kompozicija, Blue Barron, posvećena dirigentu Harryju Freidmanu, koji je pod imenom Blue Barron predvodio više big bandova u četrdesetima i bio jedan od zatočnika mekše, romantičnije struje u ovoj muzici koja se odvajala od swing osnove. Kortyka ovde sjajno solira na altu, a Sandovalova ponovo briljira na klaviru i Lake perfektno spaja svoju ljubav ka big band muzici sa hardbop i swing elementima.


ensemble | in situ je veoma ugodan album. Ni slučajno najpustolovnija ili najeksperimentalnija ploča koju ćete čuti ovog proleća, ona nudi klasičan senzibilitet, pažljivo prorađene aranžmane i selekciju izvanrednih solista koji rade mnogo, dobro ali nikada tako da zvuk samog septeta ostane u pozadini. Odličan njujorški džez za sve koji ga vole:

https://johnlakejazz.bandcamp.com/album/ensemble-in-situ

Krajem Januara je portugalski Clean Feed izbacio nekoliko vrlo zanimljivih albuma, nastavljajući da nadograđuje svoj inače impresivni, skoro neprevaziđeni katalog savremenog džeza sa avangardnim naklonom. Iz te pregršti smo za ovu nedelju izvadili možda najkomunikativniju ploču, ali se nadamo da će ona biti podsticaj da i slušalac koji još nije imao priliku da se upozna sa radom ove lisabonske etikete odvoji malo vremena i pročešlja njenu ponudu. Dobro će se provesti.

Friends & Neighbors: Circles je šesti album skandinavske, konkretno norveško-švedske grupe koja je ime, pogodićete posle nekoliko taktova, uzela po jednoj od manje poznatih kompozicija Ornettea Colemana. Friends & Neighbors su osnovani 2008. godine, u Trodnhajmu, kao kombinacija jakih individua koje će unutar kolektivnog identiteta imati prostora i za sviračke i za kompozitorske ekspresije. Ovaj bend je, pod jakim uticajem američkog džeza iz vremena žestoke promene paradigme tokom šezdesetih godina prošlog stoleća, pre svega baziran na autorskoj muzici i nudi sveže i nepotrošene formule unutar formata koji podrazumeva i melodiju i plesni ritam, ali i mnogo slobodne svirke i improvizacije. Bend već dosta godina sarađuje sa Clean Feedom a što im posle osvajanja Skandinavije garantuje i prepoznatljivost u znatno široj fri-džez javnosti i nakon petog albuma, iz 2021. godine, koji je bio nominovan za nagradu Spellemannprisen (a koja se smatra norveškim pandanom Grammy nagrada), posvetili su se svojim dužnostima u drugim grupama, da bi se sada vratili šestom pločom za koju izdavač smatra da im je do sada najbolja.

Možda je blagi kuriozitet da je najplodniji autor u ovom sastavu – sastavu zaista jakih individualaca, da ponovimo – bubnjar Tollef Østvang a koji je za Circles napisao tri od sedam kompozicija. Østvang je iskusan i zaposlen muzičar u univerzumu fri džeza i slobodne improvizacije sa projektima poput All Included, The Way Ahead i Universal Indians pored ove grupe. Čovek iza sebe ima studije na konzervatorijumima u Parizu i Amsterdamu a trenutno živi u malom planinskom mestu Os i koordinator je godišnjeg festivala alternativne muzike Fri resinans kao i serije koncerata Fri Form. Da bi bilo jasno o kakvom pedigreu ovde pričamo, navešćemo da je Østvang svirao turneje sa muzičarima kao što su Joe McPhee, Dave Rempis, Keefe Jackson, Mette Rasmussen, Wilbert de Joode, Michael Moore i neizbežni Ingebrigt Håker Flaten.

Kontrabasista Jon Rune Strøm, je napisao jednu kompoziciju na ovoj ploči, a radi se o cenjenom ritmičaru (ali i melodičaru) koji inače predvodi sopstveni kvintet i koji takođe izdaje za Clean Feed. Strøm je na debi albumu ovog sastava pored sopstvenih kompozicija radio i aranžmane Johna Coltranea, Ornettea Colemana i Jamesa Blooda Ulmera što se sve vrlo jasno uklapa uz muziku koju rade Friends & Neighbors.

Pijanista Oscar Grönberg je napisao jednu kompoziciju ovde, a inače predvodi sopstveni O. G. Trio/O. G. Quartet koji je opet inspirisan prethodnicima kao što su Ahmad jamal ili Thelonous Monk (koga ne možemo da ne pomenemo treću nedelju za redom).

Trubač Thomas Johansson je i sam napisao jednu kompoziciju a inače je aktivan u svom sastavu Cortex, u još nekoliko sastava, ali i kao vlasnik etikete Tammtz Records. Konačno, postavu zaokružuje tenorista André Roligheten, takođe autor jedne kompozicije na ovom albumu i jedan vrlo zaposlen muzičar koji svira sa Trondheim Jazz Orchestra, Gard Nilssen's Acoustic Unity, Supersonic Orchestra i još masom drugih projekata. Više puta je sa različitim projektima nominovan za pomenuti ,,norveški Gremi" a jednom je, sa projektom Team Hegdal ovo priznanje i osvojio. Roligheten svira ili je svirao sa vrlo širokim dijapazonom muzičara, uključujući Röyksopp, Joshuu Redmana, Axela Dörnera ali i Paala Nilssen-Lovea.

Circles je, dakle, ploča na kojo svako ima prostora za svoj individualni izraz ali je prevashodni utisak koji ona na slušaoca ostavlja taj o veličanstvenoj kolektivnoj svirci i jednom uzajamnom prožimanju idejama, emocijama, energijom. Friends & Neighbors kao da bez mnogo napora postižu taj sveti ideal džeza u kome se vrlo upečatljive, vrlo pamtljive teme i melodije razvijaju na vrtoglavo kompleksne načine, a onda se organski prelazi u soliranje koje je potpuno slobodno i ne brine se za harmoniju, ritam ili, čak žanr. Da ovde odmah kažemo da je, za savremene free jazz standarde, Friends& Neighbors i prilično lak za uho, te da muzičari sviraju energično, strastveno ali retko ulaze u teritoriju agresivnog. Ovde atonalnih pasaža ima, distorzija će se čuti, ali muzičari ne favorizuju teksturu i energiju iznad ritma i melodije, pa su i najužurbanije deonice po pravilu pitke.

Gotovo da je moguće u svakoj individualnoj kompoziciji naći sponu sa jednim uzorom iz šezdesetih ili sedamdesetih. Prva, Grönbergova Cecil već imenom otkriva svoje karte ali, u skladu sa tom pitkom dimenzijom ovog sastava, u pitanju nije tek kanonada atonalnih udaraca po klaviru i mada bend svira brzo i žestoko, ovo je čitanje taylorove zaostavštine kao muzike koja je uvek volela temu, melodiju, radost, i od te radosti oko melodije sipala neprebrojne note.

Naslovna, je jedna od tri Østvangove kompozicije i vrlo se organski nastavlja na rad Ornettea Colemana iz druge polovine šezdesetih. Na kraju krajeva, ,,circles" iz imena je gotovo neizbežno aluzija i na Colemanov živi album At the Golden Circle iz 1966. godine a koji je snimljen u Švedskoj i predstavljao jedno od važnih snimljenih svedočanstava kako su američki avangardni džezeri naživo menjali lik skandinavskog džeza.

Johanssonov Ghost March je jedna od dve kompozicije koje prizivaju duh Alberta Aylera sa svojim ekstatičnim melodijama i uskovitlanom improvizacijom. Ova je pesma i interesantno podeljena u dinamički odvojene ,,stavove" i pokazuje da ne morate direktno imitirati Aylerov pristup komponovanju da biste mu odali poštu.

Album ima i dve kompozicije koje omažiraju latin-džez, gde Son snažnije vuče na Kubu a poslednja, Latin Phonetics na severnoameričke interpretacije kubanske i druge latinoameričke muzike. Friends & Neighbors ovu muziku izvode tako da se i dalje čuje jedna skandinavska melanholija u pocupkujućim ritmovima i veselom dozivanju duvača.

Na kraju, tu su Charles – jedan energičan freebop komad posvećen, nagađamo Mingusu – i Hymn Infinitum, druga posveta Ayleru ali i ostalim kolegama iz njegove generacije koji su spiritualnu ambiciju realizovali kroz svirku neverovatnog intenziteta i volumena.

Circles je, dakle, neka vrsta mape najvažnijih koordinata muzike koja je šezdesetih bila mnogo više od muzike i predstavljala kulturnu i socijalnu revoluciju. Naravno da bi bilo sjajno da je ta revolucija nama donela svetski mir, bratstvo svih ljudi (i sestrinstvo svih žena) i opšte blagostanje, ali kad već nije, lepo je videti da ona i dalje, kako se to nekada govorilo, teče. Ovo, hoću reći, nije album pukih omaža, već album muzike koja od šezdesetih godina NIJE STALA i ne namerava da to uradi u skorije vreme.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/circles

Imajući u vidu da je prošla sedmica bila delimično i tmurna, kišovita i svežija, nekako je odgovarajuće da sada poslušamo album koji sam na prvih par taktova prepoznao kao njen prirodni saundtrak. Mathias Højgaard Jensen: Is As Is je album delikatne atmosfere i pažljivih, odmerenih gestova, intenzivno intiman i samo malo hermetičan ali, u krajnjoj liniji, topao i sa svom zamislivom ambicijom da vam uđe pod kožu i postane deo vašeg prirodnog okruženja na neko vreme. Slušanje ovih devet autorskih kompozicija sasvim moguće može da u slušaocu izazove i blage flešbekove na period pandemijske izolacije i samoće, pa i da ga time ponuka na izvesnu kontemplaciju. A ni to nije slučajno.

Mathias Højgaard Jensen je srazmerno mladi danski kontrabasista koji se muzikom, po sopstvenim rečima profesionalno bavi poslednjih deset godina. U ovom periodu proputovao je Evropu, Ameriku pa i, naglašava, Izrael, a danas je on i stanovnik Njujorka, kao i mnogi drugi muzičari sa raznih strana sveta koji su se odlučili da nastave život i rad u Velikoj jabuci, svetskoj prestonici džeza poslednjih nekoliko decenija. Jensen je rodom iz Kopenhagena i sa ponosom navodi da je sa nekih devet godina sebe uz klavir naučio da čita note. No već sa deset godina dohvatio je bas-gitaru i počeo da se muzikom bavi zaistinski. Prepoznat kao talentovan, mladi Danac je prošao nekoliko muzičkih škola za darovite omladince i kroz zbližavanje sa džez muzikom prirodno migrirao ka sviranju kontrabasa. Nakon danskih institucija poput škole Hørsholm, gimnazije Sankt Annæ i akademije za talente MGK, Jensen je školovanje, orijentisano na džez nastavio u Švedskoj (Fridhems Folkhögskola) pa onda u Nemačkoj gde je diplomirao džez sviranje. Navodi da su mu ovde neki od predavača bili međunarodno poznati likovi kao što su Greg Cohen, Kurt Rosenwinkel, John Hollenbeck i Jim Black, a u Berlinu je stekao i dosta živog iskustva nastupajući sa raznim postavama. Iz ovog perioda mu je glavni projekat bio Holon Trio, osnovan 2014. godine sa kolegama na Berlinskom džez institutu i mada se članovi danas nalaze na različitim stranama sveta, ovaj je sastav i dalje zvanično živ, sa najnovijim albumom iz 2022. godine i jednim intimističkim pristupom muzici koji je prepoznatljiv i na albumu koji danas slušamo.

No, 2018. godine, Jensen se preselio u Njujork kako bi na Menhetnskoj školi muzike radio svoj master, ali i kako bi postao deo ondašnje scene. U školi mu je kontrabas predavao Buster Williams, a kompoziciju Jim McNeely, da bi se Jensen, nakon odbrane master teze 2020. godine vratio u Kopenhagen jer, da li biste VI ostali u SAD u doba pandemije znajući razliku između američkog i skandinavskog sistema zdravstene zaštite? Tako sam i mislio.

U danskoj je radio kompozicije po narudžbini i reaktivirao Holon Trio, a sada je ponovo u Bruklinu i tamo ima i svoj kvartet Quiet People.

,,Quiet People" je i kako se može opisati utisak koji dobijete nakon slušanja albuma Is As Is, iako ovo nije uradio taj kvartet. Ali jeste njegova polovina. Pored Jensena, ovaj je materijal, krajem 2022. godine snimao i alt-saksofonista David Mirarchi koji takođe svira u Quiet People, a uz njih dvojicu su i pijanista Jacob Sacks, te bubnjar Steven Crammer.

Mirarchi i Jensen sviraju zajedno u više različitih postava (uključujući, recimo, improvizatorski kvartet sa još dve žene u postavi sa kojim su pre dve godine snimili album Paper Attic), pa se među njima može odmah prepoznati lepa hemija. No, vredi primetiti i kako se ostala dvojica ovde dobro uklapaju uz Jensenovu viziju tihog, nenametljivog a opet na momente vrtoglavo kompleksnog fri džeza što ne osvaja intenzitetom i volumenom ali tiho truje iz pozadine i prespaja vam sinapse u mozgu. Jacob Sacks je originalno iz Mičigena ali je u Njujorku aktivan na sceni već duže od četvrt veka i svirao je i sa vrlo jakim imenima (uključujući na primer, Leeja Konitza, Clarka Terryja, Charlesa Gaylea...) a predvodi nekoliko sopstvenih postava i generalno je jedan od najcenjenijih i najzaposlenijih pijanista u Njujorku.

Crammer je stanovnik Bruklina i svira prevashodno džez, ali naglašava da u njegovom stilu figurišu i čista improvizacija, i metal i indijska klasična muzika... Većina njegovih projekata je sa džez bendovima a na ovom albumu Crammer pokazuje sjajan osećaj za poliritmiju, laku ruku i sjajno se uklapa u Jensenove intimističke, tihe kompozicije.

No, ne bi vam bilo zamereno ako biste pomislili da je šef ovog benda u stvari Sacks. Naravno, po prirodi stvari klavir i saksofon se najglasnije čuju na ovakvim snicmima, ali i Jensenove kompozicije su takve da ritmičarski deo ansambla opterete kompleksnim metrikama koje prelaze u maltene teksturu na nekim mestima, a da melodijski i harmonski instrumenti imaju posao na popriličnom rasponu tonova i sviraju prolazeći vrtoglavo kroz skale.

Jensen će biti onaj koji otvara neke od kompozicija, notabilno drugu, Sleeping Silver i ovo je dobar primer za njegovo konstruisanje pesama iz složenih ritmičkih formi i kompleksnih bas-tema koje će njega i Crammera držati zaposlenim tokom narednih pet minuta a gde će onda pijanista i saksofonista svirati zahtevnu ali ultimativno prirodno-zvučeću kombinaciju razvijanja teme i improvizacije. Jensen ne piše nužno ,,pamtljive" melodije, njegove su teme dugačke, treba im mnogo taktova da se razviju i često ni ne primetite momenat kada se klavir i saksofon razdvoje u improvizovane rukavce jer je harmonska osnova tema ionako i sama slobodna, ali je time efektnije kada se muzičari vrate u zajedničku melodiju i onda deluje kao da je iz nasumičnog haosa sama isplivala lepa muzika.

Is As Is jeste album lepe muzike. Jensen ga je i pisao kao kontemplativni materijal u periodu života obeleženom izolacijom, smanjenom aktivnošću, možda sumornim mislima o karijeri koja je zakočena usred zaleta, ali ovo nije hladna i pesimistička ploča i njegova želja da se ovde čuju i lepota, nada i humor je sasvim ispunjena. Is As Is nije album jakih amplituda, naprotiv, svirka je tiha, osećaj intiman, bubnjevi su mekani i nežni uprkos obilju nota koje Crammer sipa, saksofon je često u visokim registrima ali tih, kontrolisan i zvuči krhko ali elegantno, dok klavir češće koristi svoj čitavi opseg i Sacks prilazi najbliže konvencionalnom ,,free jazz" izrazu, u koji povremeno uspe da uvuče i Mirarchija.

No, nije ovde poenta ni u volumenu ni u isticanju individualnih solaža u odnosu na pratnju. Is As Is je smiren, intiman i mada naravno rizikuje da se na momente sasvim povuče u pozadinu, sa svojim odsustvom dinamičkih ekstrema i intenzivnije naglašenih tema, njegov topli zvuk i iskrena emotivnost na kraju osvoje slušaoca:

https://mathiashojgaardjensen.bandcamp.com/album/is-as-is

Danas ponovo malo idemo do Clean Feeda mada se kunem da sam do albuma Peter Van Huffel's CALLISTO: Meandering Demons došao nezavisno, i, uostalom, ovaj album u trenutku dok kucam još uvek ne možete pronaći ni na sajtu ni na Bandcamp stranici izdavača. Možda Van Huffel izmišlja da ovo izdaje Clean Feed? Ako je tako, nije uopšte loše podesio zvuk svog benda da zvuči BAŠ kao nešto što bi Clean Feed izdao.

Peter Van Huffel je bariton saksofonista a ovo je i dalje instrument koji intuitivno smatramo pratećim i čim vidimo kvartet u kome je to vodeća duvaljka, znamo da nemamo posla sa ,,običnim" džezom. CALLISTO čak nema ni kontrabas, za ime sveta, pa pijanista Antonis Anissegos nekako po prirodi stvari treba da popunjava donje registre, ali on to ne čini uvek onako kako biste očekivali i CALLISTO je programski napravljen da zvuči i pomalo tuđinski u svojim tripoznim, psihodeličnim improvizacijma. Mislim, svo troje drugih muzičara, sem bubnjara Joea Hertensteina sviraju i nespecifikovanu ,,elektroniku", pa iako je ovo u suštini akustični džez-kvartet, album Meandering Demons svoju demonsku prirodu nalazi i u nestašnom skrnavljenju svetosti džez akustike i neretko je bliži neidiomatskoj avangardi pa i psihodeličnom roku nego post-bop zvuku na koji se poziva i čiji se tragovi svakako i dalje primećuju.

Peter Van Huffel je belgijski Kanađanin, ali živi i radi u Berlinu i mislim da je fer reći da se zvuk CALLISTO kvarteta uklapa u nekakvu matricu nemačke džez avangarde. Ovaj album, inače prvi za postavu pod ovim imenom, kako rekoh, vrlo programski nema kontrabas u ansamblu, a onda je i muzika pravljena da se otrgne nekim utemeljenim džez tropima. Van Huffel i saradnici svakako i dalje čuvaju sponu sa tradicijom, nudeći na ekspresiji vrlo utemeljenu svirku, sa puno eksplozivne improvizacije i ne bežeći nužno od tema i melodija kada se one spontano pojave, ali uživajući potpunu harmonsku slobodu i koristeći ritam često kao ravnopravni element jedne haosu-nalik improvizovane zvučne građevine, radije neko kao spravu za merenje vremena.

Van Huffel je pre svega poznat po projektu Gorilla Mask (koga sam saksofonista naziva thrash-jazz postavom), triju gde saksofon, električni bas i bubnjevi rade na stecištu džeza, roka, panka i metala, možda oživljavajući pomalo i duh No Wavea. Gorilla Mask imaju pet albuma i ako pratite Clean Feed autput, sigurno ste već na njih naleteli. No, pored ove energične ekipe, Van Huffel ima i masu drugih radova, sa zanimljivim i varirajućim pogledima na improvizaciju i džez tradiciju. Recimo, Peter Van Huffel Quintet, jedan akustični džez kombo je pre nekih sedamnaest godina imao album melodične, kontemplativne džez muzike, sa sve kontrabasom i gitarom, a na kome je šef svirao alt i sopran saksofone.

Na neki način je CALLISTO, posle dosta godina u kojima je Van Huffel radio i sa većim postavama (na primer sa oktetom) i sa nestandardnim ansamblima (recimo album Hufflignon gde pored Van Huffela opet na sopranu i altu imamo trombon, kontrabas i ženski glas i to je procesija sjajnih minijatura sa dosta improvizacije), te skoro decenije eksperimentisanja sa elektronikom, sve svoje težnje, ideje i estetske ličnosti spakovao u istu firmu.

I to jaku firmu. Pomenuti pijanista, Grk Antonis Anissegos živi i komponuje u Berlinu od kraja devedesetih godina, radeći na tromeđi džeza, moderne kompozicije i čiste improvizacije, a koju je i predavao po letnjim školama u Grčkoj. Anissegos je plodan kompozitor i njegove radove izvodi veliki broj solista, kamernih orkestara ali i filharmonija po Grčkoj i Nemačkoj a kao muzičar nastupao je sa buto-plesačima, ,,običnim" plesačima, video-umetnicima i sa velikim brojem evropskih muzičara.

Ko čita ova moja pisanja o džezu pažljivo, možda se i seća da je Joe Hertenstein, bubnjar CALLISTO kvarteta već pominjan prošle godine. Ovaj svestrani i zaposleni naturalizovani nemački udarač je predvodnik sijaseta sopstvenih projekata ali i često i rado neko ko svira sa drugim liderima od Butcha Morrisa i Matthewa Shippa, preko Rieko Okude do Keisukea Matsuna. Kao dete je pravio improvizovane udaraljke od raznog otpada uključujuć (moramo to ponoviti) lobanje veprova i ako TO nije kvalifikacija da svirate free jazz, onda ne znam šta bi bila.

No, trubačica Lina Allemano je tajni adut ovog orkestra, jedan moćan i razigran kanadski ton na starom plehanom instrrmentu, ali i kompozitorka koja radi i u džez sferi ali i u raznim slobodnom improvizovanim, eksperimentalnim i avangardnim kontekstima. Allemanova je i šefica sopstveme izdavačke kuće, Lumo Records i pošto podjednako pripada Torontu i Berlinu, članica je dve užasno interesantne scene.

Meandering Demons je album koji post bop i progresivni i psihodelični rok spaja ne reagujući na proteste. Već naslovna pesma je puna komplikovane metrike i nestašne, zaista malo demonske razrade osnovne teme. Allemanova i Van Huffel predvode ovaj juriš samo utoliko da oni sviraju teme i onda beže od njih u improvizaciju ali pijanista i bubnjar su, moglo bi se reći STVARNI demoni u ovoj kompoziciji, sa zvukovima koji kao da dolaze sa onog sveta i ritmom u kome se naizgled ništa ne ponavlja a opet ima nekakav marševski – meandrirajući doduše – pravilni tok.

Skoro devetominutna Ravenous Hound počinje Hertensteinovim fantastično tribalnim posrtanjem kroz izmaglicu, onda saksofonista i pijanista krenu da ubacuju složenu, oštru temu u miks a trubačica preko toga divlje improvizuje i sve je kao da ste Ornettea Colemana vezali za ringišpil i dobili sasvim novo značenje pojma harmolodics. Spontanost i gvozdena disciplina ovde stoje u takvoj fascinantnoj ravnoteži da je teško ne podsetiti još jednom koliko Clean Feed u svom katalogu ima boljeg free jazza od praktično bilo koje druge firme na svetu.

Glass Sanctuary zvuči i emotivnije i atmosferičnije ali i psihodeličnije sa Allemanovom i Van Huffelom koji uključuju tu svoju elektroniku i bacaju svoje melodijske linije u ponore jeke, dok Anissegos u ovoj kompoziciji možda prilazi najbliže toj ulozi ,,basadžije" koju biste mu po prirodi stvari pripisali a on je izvanredno vešto izbegava većinu vremena. Hertensteinov ritam je i ovde skoro sumanuto kompleksan i mada se ja često mrštim na bubnjare koji preko ,,ambijentalne" svirke ostatka ansambla sipaju surovu poliritmiju jer ne znaju šta bi drugo, Hertenstein nekako sve to radi sa puno smisla i osećaja.

Interdimensional Planet Hopper počinje duom trube i bubnja i skoro jeretičke pomisli da bi čak i album na kome sviraju samo Hertenstein i Allemanova bio neodoljivo jebeno SJAJAN je teško se otresti tokom njihova nepuna dva minuta relaksiranog a opet moćnog improvizovanja. Cela skoro dvanaestominutna kompozicija je jedan surov kosmički trip, u kome Van Huffel ubacuje u za fri džez standardnu visoku brzinu a Anissegos svoj klavir provlači kroz (elektronske? akustičke?) filtere i daje mu distorziran, a istovremeno topao i snolik kvalitet. Hertenstein i dalje celu složenu građevinu drži na svojim plećima kao da je to NIŠTA.

A tu jedva da ste prešli pola albuma. Sa Rude Awakening saksofon počinje da se sudara sa samim sobom u supi elektronskih efekata, a bend posle toga kreće da svira komplikovani prog-rok kao da je 1973. godina i svi imamo opasne brkove i afro-frizure. Transient Being je najapsatraktniji, naj"svemirskiji" komad na ploči, napuštajući skoro potpuno ritam kao koncepciju i oslanjajući se na teksturu i psihodelične slike. Sjajan je, naravno, a Hertenstein i ovde nepogrešivo razume šta da radi i ne samo da ne kvari trip nego mu kredibilno doprinosi. Konačno, Barrel of Monkeys sa svojih jedanaest minuta kao da predstavlja protrčavanje kroz sve što je ovaj album pokušao – i postigao – spajajući sva interesovanja CALLISTO kvarteta u jednu kompoziciju i dajući albumu idealan pančlajn i dajdžest. Ako još dodam da je ovo masterovao glavom Jim Plotkin, jasno je da se Meandering Demons MORA čuti. Mislim, propitivaću:

https://petervanhuffel.bandcamp.com/album/meandering-demons

New Jazz Underground su ove godine izdali već dva vrlo notabilna izdanja, a tek je kraj Marta pa mi se čini da je red da skrenemo pažnju na ovu obećavajuću njujoršku ekipu koja funkcioniše negde od lokdaun perioda prvog talasa pandemije 2020. godine sa prvim nastupima održavanim u njujorškim parkovima, na otvorenom, kako bi se sugrađanima pružilo malo nade i razonode, ali u epidemiološki bezbednim uslovima.

Sad, kad kažete ,,New Jazz Underground", to zvuči dosta pompezno ali u pitanju su zapravo tri momka u svojim dvadesetim godinama koji nekako srećno spajaju tradicije (ne samo jednu tradiciju, da se odmah razumemo) i mladosti primerenu eksperimentalnu, pa i futurističku energiju da se u tim tradicijama nađu novi putevi u budućnost i muzika koja sada svoje ime nosi već duže od sto godina i stalno je u riziku da je običan svet doživi kao tek akademski rad ili arheološku razbibrigu koja nema zaista ništa novo i relevantno da kaže za mladež današnjice, pokaže kao zapravo i dalje živa, relevantna, potpuno prisutna ovde i sada.

New Jazz Underground su tri mlada muškarca koja su se upoznala na uglednoj njujorškoj muzičkoj školi Juilliard, sva trojica prepoznati kao ozbiljni talenti pred kojima može da stoji ozbiljna karijera. Kako već rekosmo, samo što su stupili u svoje dvadesete godine, momci su se suočili i sa pandemijskim disrupcijama u javnom (i privatnom) životu, ali žedni svirke i prepoznajući hemiju unutar trio-formata, prve su svoje nastupe zaista imali na otvorenom, spontano, svirajući u parkovima tokom perioda kada su koncerti u klubovima i barovima bili zabranjeni. Pošto je ovo ipak 21. vek, New Jazz Underground nisu ostali samo ekscentrična lokalna atrakcija o kojoj će se par godina pričati po kafanama kako su bila neka tri klinca koja su svirala džez dok smo se svi zaključavali. Pokrenuvši svoj YouTube kanal, trio je na sebe skrenuo pažnju izvrsnim autorskim kompozicijama, improvizacijama i kolaboracijama snimljenim uživo po raznim privatnim sobama, ali i kasnije barovima i malim koncertnim prostorima, gradeći istovremeno i kult lokalnog trija koji je prepun imaginacije, koji puca od mladalačke energije ali i poznaje istoriju i rado je se seća, ali i ekipe čiji kanal vredi pratiti pa bend trenutno ima skoro devedeset hiljada pretplatnika na JuTjubu.

Prvi studijski radovi su došli prošle godine, prvo sa jednom hardbop numerom na kojoj je sa trijom sarađivao ugledni pijanista Eric "ELEW" Lewis, a onda i sa EP-jem the MF DOOM SUiTE, džez-posvetom Danielu Dumileu velikanu njujorškog hip-hopa, preminulom krajem 2020. godine u Londonu (a gde se i rodio). Energični i emotivni hardbop na kome je sa trijom ponovo sarađivao Lewis je ekipu odmah stavio na mapu, prikazujući ih kao ne samo kvalitetne izvođače već i kao autore na koje apsolutno treba obratiti pažnju.

Trio čine saksofonista Abdias Armenteros, kontrabasista Sebastian Rios i bubnjar TJ Reddick, od kojih Rios ima 27 godina a ostala dvojica po 25. Armenteros i Rios su primarni kompozitori i aranžeri za trio ali oni pišu muziku i za druge projekte. Armenteros je najmlađi član orkestra Jazz at Lincoln koji predvodi Wynton Marsalis, a Reddick i Rios su svirali sa muzičarima kao što su Jon Batiste,  Sullivan Fortner i Emmet Cohen, dok je Rios dugo učio kontrabas od Rona Cartera.

Pale su tu i neke nagrade, na primer Rios je ove godine dobio ASCAP Herb Alpert Young Jazz Composer Award, ali od ovih formalni kredencijala zaista je bitnije da su ova tri muzičara svojim video snimcima ne samo skrenula pažnju na svoju kvalitetnu muziku već i pokazala mladim kolegama da je uvek i do kraja najvažnije da li si autentičan, da li si OVDE I SADA i da komplikovane džez hijerarhije nisu bitne ako imaš svoj sopstveni, jelte, modžo.

Prvo izdanje za ovu godinu trio je uradio u Januaru a na njemu pored trojice glavnih članova sviraju – i komponuju – i  pevačica Gina D'Soto i kubanski klavijaturista Axel Tosca. Zapravo, Tosca i D'Sotova su napisali sav materijal na ovom izdanju, četiri kompozicije koje slave afrokubanski uticaj na severnoamerički i partikularno njujorški džez. "Harlem to Havana": Afro​-​Cuban Modernism VOL​.​1, kako mu i ime kaže, predstavlja prvu u seriji ovakvih kolaboracija i, sa originalna četiri komada obećava mnogo.

Sam trio je ovde u dobro shvaćenom modu pratnje, pa iako Reddick i Rios ni malo ne zauzdavaju svoje kreativne energije sipajući složene sinkope afrokubanskog džeza, sasvim je jasno da su ovde drugo dvoje muzičara postavili okvir u koji se trio uklapa. Armenteros ovde svira samo sopran saksofon, postavljajući veoma lepu harmonsku pozornicu za Ginino pevanje, a Tosca je mekan i maštovit klavijaturista koji svira brzo i ispaljuje mnogo nota ali to ne deluje kao puko nabacivanje tonova da se vlasi ne sete. Fulani in Love, koja ovo izdanje otvara nudi vatromet tehnike i brzine, sa izuzetno razigranim Toscom i Reddickom, ali ovaj EP onda dodatno procveta u narednim kompozicijama u kojima Gina D'Soto peva. Cómo Remolino je nežan, sanjiv komad sa finom međuigrom saksofona i glasa, a Lágrimas Negras jedna epska balada sa toplim klavijaturama i emotivnom vokalnom intepretacijom autorke. Konačno, The Best Thing pravi sponu između afrokubanskog džeza i modernijeg soul/ R'n'B stila i D'Soto jedino ovu pesmu peva na Engleskom,  nudeći izuzetnu tehniku i mnogo savršeno osmišljenih pirueta oko saksofona.

Drugi EP za ovu godinu izašao je pre par nedelja i zove se cook​/​swing​/​work​/​relax, pa ako je nekome afrokubanski materijal uz Januara bio preveliko odstupanje od zvuka New Jazz Underground koji pamtite sa JuTjuba, ovde dobijamo trijumfalan povratak njihovom sada već distinktnom stilu čvrste svirke, melodičnih tema, impresionističke atmosfere i... još  čvrste svirke. Za ovo izdanje u kombinaciji je ponovo Eric Lewis i mada pričamo o čoveku koji je četvrt veka stariji od članova trija i ima reputaciju da je izmislio sopstvenu fuziju džeza i roka (koju zove, maštovito, rockjazz), njegova hemija sa New Jazz Underground je opipljiva, i sasvim je očigledno sa koliko radosti ovi ljudi sviraju zajedno. Lewis je, da ne bude zabune, veoma virtuozan svirač i čuje se koliko njegove složene teme i improvizacije podstiču mlade muzičare da i sami razmišljaju izvan uobičajenih formata, ali je i liričan i vema se dobro uklapa u taj čvrsti zvuk sastava.

Pa je tako prva kompozicija, oney one's one jedan vrlo klasičan njujorški džez komad sa atmosferičnom tenor-temom na početku ali onda i vrlo energičnom hardbop razradom. ,,2" je liričniji i sporiji komad sa interesantnim hip-hop uvodom i Armenterosovim skoro beznapornim prolaskom kroz mnoge vrlo klasične fraze na saksofonu. new gun je između ostalog i Lewisov momenat da zablista i pokaže klincima kako se ove stvari rade, dok ga ritam sekcija prati savršeno svingujući kao da je 1960. godina i svi snimaju jedan od legendarnih Blue Note albuma, a finalna palladium je deo duže kompozicije koja prikazuje kvartet u vrlo razigranom izdanju gde opet lirizam (posebno na saksofonu) stoji u vrlo dobrom odnosu sa mišićavom ritmikom ispod.

New Jazz Underground su impresivni i mada je lako reći da puno obećavaju, fakat je i da su sa svojim izdanjima do sada puno i isporučili. A opet, utisak je da bend sve ovo do sada doživljava tek kao zagrevanje, dajući, između ostalog, ova izdanja po ceni koju sami odredite. Vredi ih odmah ščepati jer se zaista možda radi o grupi koja će obeležiti njujorški džez u godinama koje dolaze:

https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/harlem-to-havana-afro-cuban-modernism-vol-1
https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/cook-swing-work-relax

Free jazz se često doživljava kao namerno nemelodična, neharmonična forma muzike u kojoj se čista ekspresija (neretko prepoznata prevashodno kao volumen zvuka) vrednuje iznad puste muzičke teorije. No, naravno da je ovo jednako često sasvim pogrešna percepcija i da ima nebrojeno mnogo primera muzike koja je istovremeno i slobodna i harmonična, i melodična, pa i HIMNIČNA. Uostalom, Ornette Coleman, tvorac koncepta free jazza je samo malo kasnije bio tvorac koncepta harmolodike u kojem je spojio harmoniju, pokret i melodiju, tako da sve bude slobodno ali i da sve zajedno ima prepoznatljivu kolektivnu formu. Nedavno izašli album francuskog fri džeza, Adrien Sanchez Trio: TITTA je jedna od finijih demonstracija ove filozofije što sam čuo ove godine.


Adrien Sanchez je sada već dosta poznato ime nove francuske džez scene, tenor i alt saksofonista sa međunarodnim iskustvom i već solidnom količinom albuma iza sebe, a TITTA je prvi album na kome on preuzima ulogu lidera i – pretpostavka je – autora svih kompozicija. Onoliko koliko u free jazz trio formatu jedan čovek uopšte može da se nazove liderom i autorom.


Sanchez je inače polovina blizanačkog dua gde je druga polovina Maxime Sanchez, pijanista i kompozitor. Talentovana braća od 2008. godine žive u Parizu, ali još 2005. godine su osnovala trio u kome je treći član bio bubnjar Gautier Garrigue. Nakon tri godine svirke u ovoj postavi, pridružio im se kontrabasista Florent Nisse – a kog su upoznali na pariskom konzervatorijumu CNSM – i kompletirao kvartet koji je onda dobio i zvanično ime: Flash Pig.


Kvartet je svirao po parizu i Francuskoj ali i Mađarskoj i Nizozemskoj, dobijao nagrade i odlične kritike za svoje albume, kanališući zvuk '70s improvizacije i džeza, kako iz severnoameričke tradicije, tako i skandinavske. Treba ovo zapamtiti.

Jer braća blizanci su u međuvrenu počela da rade i sa trijom Kepler, u kome je treći član saksofonista i klarinetista Julien Pontvianne i ovo je apstraktnija, i dalje jazz formacija ali nešto izrazitije okrenuta istraživanju boje, teksture i zvučnih efekata.


Sasvim prirodan naredni korak za Adriena bilo je i eksperimentisanje sa elektronikom, u solo formatu, ali je onda osetio i da je vreme da se osamostali kao autor, pa je osnovao i sopstveni trio.


Adrien Sanchez Trio radi već duže od pet godina i u njemu pored Sancheza ponovo imamo kontrabasistu Florenta Nissea, a formaciju upotpunjava cenjeni i iskusni pariski bubnjar Fred Pasqua, član više različitih postava od kojih je verovatno najpoznatija Lucky Dog.


Što se Nissea tiče, u pitanju je, uh, pa neka vrsta genija, momak (od 41 godine) koji je krenuo da svira kontrabas sa šest godina, kasnije odlučio da studira mašinstvo ali i da ne napusti muziku pa na kraju završio sa tri diplome – mašinskog inženjerstva, klasične i džez muzike. I on sam se doselio iz Liona u Pariz 2008. godine i sarađivao sa brojnim domaćim i stranim muzičarima.


Adrien Sanchez Trio je ona vrsta najogoljenijeg izraza koji možete da zamislite u džezu, bend sveden na skelet a koji će se sa svakim taktom boriti da pokaže da vam više od skeleta nije uopšte ni potrebno, kreirajući muziku koja ima teme i melodije, nije izmišljena od nule na licu mesta ali koja se zaista ovaploćuje tek u izvedbi i na papiru je bukvalno samo zametak onog što će biti kada se muzičari nađu u istoj prostoriji ispred mikrofona.


Snimana u dve sesije, tokom dva dana 2020. i 2022. godine, TITTA je kolekcija srazmerno kratkih kompozicija, većinski negde između dva i četiri minuta, a što nije karakteristično za free jazz koji voli prostor da se razmahne, dovoljno vremena da se zagreje i muzičare dovede u posebno stanje uma u kome muzika samo prolazi kroz njih bez njihovog svesnog učešća. Sanchez ovde trio, naprotiv, ukalupljuje u kratke aranžmane u kojima se tema i improvizacija prirodno pretapaju jedno u drugo, a svaki član ima slobodu da pokaže šta zna ako to može da pokaže brzo.

Za razliku od nekog ,,tradicionalnog" free jazza u kome su instrumenti tretirani agnostički, u ovom triju podela na temu/ solažu i pratnju stoji, ali Pasqua i Nisse ni slučajno nisu nekakvi docilni ađutantni glavnokomandujućeg saksofoniste. Štaviše, veliki deo kompozicija bazran je na bas-rifovima kompleksnih metrika i dinamike, gde Nisse postavlja matematički problem koji onda Pasqua sa zadovoljstvom rešava. Čak i kad je Pasqua taj koji zapravo svojim ritmom započinje pesme. Njih dvojica u većini kompozicija kreiraju gustu mrežu udaraca i tonova, koja na momente može da deluje i sasvim apstraktno sa svim tim sinkopama ali najveći deo pesama ima prepoznatjiv gruv i pokretački ritam koji će slušaocu ubrizgati energetsko punjenje i učiniti ga hipersvesnim detalja muzike. Snimak je pritom dinamičan (mada i dosta glasan) i Erwan Boulay koji je služio kao inženjer zvuka pazio je da uhvati sve do najsitnijeg vibriranja kože na dobošu i Sanchezovih plitkih izdaha koji note jedva podižu do granice čujnosti što sve albumu obezbeđuje jednu bogatu, duboku zvučnu sliku.

Klasičniji free jazz komadi, poput 23H23 i POK O'POK  sa svojom hardboperskom osnovom i  energičnim, slobodnim soliranjem demonstriraju da bend zna u kom idiomu radi i mada Sanchez nije ,,snagaš", ovo su pesme sa puno vozačke vučne sile u sebi. Nasuprot njima stoje gruverskiji, sporiji komadi, kao što je fankom oprljena Patrick is a beautiful name koja album otvara ili skoro-pa-balada It should've happened a long time ago sa izuzetno sanjivim alt-saksofonom i veoma apstraktnom pratnjom.


Sve je to sjajno, pogotovo spakovano u male formate gde nema mesta da se bend izgubi pa traži, već su teme odrađene sa autoritetom i improvizacije nikada ne izgube inerciju, no, Sanchez u barem dva navrata kreira savršenu, jelte, oluju, nudeći ajlerovski himnične teme koje detoniraju ostalu dvojicu muzičara i pesme se transformišu u apsolutne proslave harmonije, pokreta i melodije. Jedna od njih je, recimo, SPITS čija je radosna tema neka vrsta ubrzanog marševskog poziva, a druga svakako Scandinavian Suite – eto Skandinavije! – najduži komad na albumu koji ide od glasnog i brzog do tihog i sporog sve dok se praktično ne rasprši na horizontu. Trinaest pesama prefinjenog modernog free jazza iz Pariza – sigurno ste imali i mnogo gorih predloga kako da provedete ovu Nedelju:



https://adriensancheztrio.bandcamp.com/album/titta

Liba Villavecchia Trio ima novi album – treći, ako brojite – ali snimljen još krajem 2022. godine i to ne u trio formi. Stari lisac Javier ,,Liba" Villavecchia i njegovi mlađi saučesnici dobro znaju kako da nas drže u saspensu i ne daju nam da se opustimo i pomislimo, ,,dobro, još jedan album fri džeza koji povezuje komplikovane metrike, melodične solaže na saksofonu i slobodnu improvizaciju, MA SVE SMO TO VEĆ ČULI". Ovo još nismo čuli: Liba Villavecchia Trio + Luis Vicente: Muracik, izašao, naravno, za Clean Feed, je proširenje trio-postave dodatkom lisabonskog trubača Luisa Vicentea, čime špansko-portugalski free jazz savez već uspostavljen saradnjom Vicentea sa bubnjarem ovog trija, Vascom Trillom dobija novu dimenziju i snagu. Ornette Coleman, kome ovaj album prilično eksplicitno namiguje, se sigurno tamo negde smeši.

Već sam pisao o Villavecchiji, pa za neke detaljnije biografije, diskografije i hagiografije ovog uglednog španskog saksofniste, improvizatora i dugogodišnjeg predavača na katalonskoj visokoj školi muzike, ESMUC, možete da trknete do prikaza prvadva albuma ovog trija. Tu ćete se i podsetiti da su ostala dva stalna člana trija, pomenuti bubnjar Vasco Trilla i kontrabasista Alex Reviriego po poreklu metalci a po vokaciji vrlo ozbiljni avangardni muzičari koji Villavecchijinim džez osnovama dodaju popriličnu količinu sasvim slobodne, eksperimentalne improvizacije.

Sa svoje strane, trubač Luis Vicent je hodajuće podsećanje na to koliko je portugalska free jazz/ free improv scena jaka, bitna i vitalna, čovek, još uvek prilično mlad, koji je svirao diljem Evrope i Severne Amerike, a koji ima praktično nezdravu količinu stalnih bendova, uključujući i kvartet sa takoreći legendarnim Amerikancima u ulozi ritam sekcije: Vicente-Dikeman-Parker-Drake. Dalji spisak muzičara sa kojima Vicente sarađuje je takođe jedna ko-je-ko lista uglednih modernih fri-džezera i improvizatora, od Jorrita Dijkstre, preko Johna Butchera i Paala Nilsena Lovea do Wilberta De Joodea i Rogera Turnera. Nećemo da mnogo dalje smaramo, a koga Vicenteov život i rad zainteresuju, ima vrlo pregledan sajt na kome može da se informiše.

Muracik je ploča koja odmah podseća na sve prepoznatljive karakteristike trija, ali sa Vicenteom koji onda dodaje dimenziju liričnosti ali i dobrodošlog haosa kada je to potrebno. Villavecchijine kompozicije su uvek vrlo precizno napisane sa improvizacijom koja izranja iz složenih tema i ritmičkih struktura, a Vicente se u ovo fino uklapa, dajući šefovim melodijskim linijama razigrane odgovore, ali onda i ne pokušavajući da nametne neki svoj svetonazor sržnom triju. Pa je tako kompozicija koja album otvara, Anticipation, vrlo tipična za ovaj sastav sa smenama komplikovanih tema i apstraktnih free-improv momenata, baš kako su nas ovi ljudi već navikli.

Naslovna, Muracik je, pa, skoro hardbop. Ne sasvim, naravno, Trilla sebi ne dopušta da uđe u normalan svingerski gruv i umesto toga on i Reviriego, koji je pesmu i napisao, sviraju dosta složen, vrtoglavo akcentovan ritam, ali saksofonista i trubač preko toga imaju lep dijalog ornetkolmenovski relaksiranih slobodnih tema i misli.

Villavecchijina Expansion je sa svojih jedanaest i po minuta najambiciozniji komad na ploči, sa veoma apstraktnim početkom i daljom razradom koja free jazz pod pritiskom spaja sa savremenom avangardom kompozicijom, odvajajući delove pesme u mikro-stavove distinktnog ritma i bas-rifa, a gde onda svaki ima svoje posebne (male) teme i improvizacije. Trilla je ovde veoma maštovit a u jednom svedenom, disciplinovanom modusu svirke gde se ne dopušta da njegovo potencijalno ,,divljanje" naruši Villavecchijine planove. No, ima ovde belo usijanih momenata kada veteranski saksofonista u svoj alt duva brzo, štektavo i izražajno, kontrabas gudalom pušta psihodelične talase iz pozadine a Trilla rafalima na dobošu i pažljivim prelascima na timpane onda otvara prostor da Vicente uleti sa svojim hubbardovsko-cherryjevskim akrobacijama. Čovek se malo oznoji slušajući ovo.

Vika je još jedna Reviriegova kompozicija – što je možda očigledno i time da ona počinje sporim, skoro doom-metalskim uvodom na kontrabasu i bubnju. Trilla ovu kompoziciju svira kao Uruk-Hai dobošar što treba da pripremi marš uz koji će vojska iz Mordora krenuti u pokoravanje Srednje zemlje, ali je prethodne noći potegao malo previše orkskog groga iz burenceta, nudeći pijane, nepravilne, šarmantne korake i prigušen, prašnjav zvuk. Kada Vicente krene da svira sa prigušnikom preko ovog posrćućeg ritma, to je najprirodnija kombinacija na svetu i začas smo transportovani u kafanu pred fajrontom kome će samo Villavecchijin alt dati malo svetla. Nema u ovoj kompoziciji, uprkos imenu, mnogo vike, ali ima mnogo dobre atmosfere i ispitivačkih melodija.

Vicente je napisao jednu, ali verovatno najliričniju kompoziciju na ovom albumu, naslovljenu Ornette Surrounds, sa njegovim i Villavecchijinim razvijanjem centralne teme tako da se oseti i nostalgija i melanholija i, jelte, čista LEPOTA bluza koji Ornettea nikada nije napuštao ali mu se ni ovaj nikada nije prepuštao. Ritam sekcija ovu pesmu svira urnebesno i za sve pare, upadajući u klasičan free jazz freakout, sa kontrabasistom koji na momente grubo čupa žice i bubnjarem koji leti preko svog seta. Što se duvača tiče, na momente zaboravljate da ih ima samo dvojica, ali oni ni u jednom trenutku ne odlaze toliko daleko od teme da se posle podugačkog kočenja nakon polovine pesme ne bi u nju trijumfalno vratili.

Konačno, Resolution kompletira triling Villavecchijinih kompozicija na ovom albumu, razrešavajući zajedničke teme koje je kroz njih autor prorađivao, nudeći jednu razigranu kombinaciju ritma i melodije između sada već standardnih momenata kada ritam sekcija preuzima pesmu na sebe i ima nekoliko taktova da pokaže šta zna. Villavecchija na ovom albumu svakako pokazuje da stvari radi po formuli, ali s obzirom da je u pitanju triptih kompozicija, ovo svemu daje i jednu strukturnu logiku u okviru koje se traže zanimljiva rešenja, a ovi muzičari su više nego kadri da ih ponude.

Vredi reći i reč-dve o samom zvuku jer je ovo u domenu produkcije apsolutno najbolji Liba Villavecchia Trio album do sada. Ne da su prva dva imala loš ili na bilo koji način nezadovoljavajući zvuk, ali Muracik je naprosto prelazak na naredni nivo. Iako snimljen u istoj staroj kući u provinciji u kojoj je rađen i prethodni album,sa istim inženjerom zvuka (samo devet meseci kasnije), ovaj su materijal miskovali i masterovali drugi ljudi. Miks je radio Španac Pablo Miranda u svom studiju Laisla u Barseloni, ali je mislim presudni finalni sloj laka udario legendarni Colin Marston , radeći mastering u svom studiju Menegroth, The Thousand Caves u Kvinsu, dokazujući ne samo da bez metalaca nikuda ne bismo stigli, nego i to da gornje reference na Tolkina nisu bile nasumične. Marstona VEROVATNO znate kao mastermajnda iza avangradnog blek metal benda Krallice, ali on je i izuzetno iskusan producent/ mastering inženjer koji je dao poseban pečat kvaliteta i identieta mnogim radovima iz raznih muzičkih žanrova, počev od Jarboe pa do Gorguts. Muracik je album koji zvuči istovremeno i snažno i mekano, i glasno i dinamično, nudeći najbolje od oba sveta i postižući idealan zvučni sklad za svoju kompleksnu muziku. Slušajte:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/muracik

Meho da pogleda ako već nije

Zabeleženo!

Današnji album je tu ne samo zato što je sam po sebi prilično prijemčiv za istrenirano uho, ne čak ni zato što se radi o muzičkom projektu iz naše najbliže okoline, već najpre zato jer je zgodno da pominjanjem ovog albuma pomenemo i manifestaciju koja se od juče, Subote, održava u Skopju i na koju još uvek možete da stignete ako požurite.

Macedonian Free Society: Macedonian Free Society je dakle prvi, i eponimni album (severno)makedonskog okteta Macedonian Free Society, a koji je sklopljen od već vrlo aktivnih i ambicioznih muzičara sa ove scene (prevashodno članova sastava Svetlost i Odron Ritual Orchestra), spremnih da pokažu lokalnoj publici da ova zemlja ,,i nije tako daleko od sveta". Saksofonista Ninoslav Spirovski govori o tome da je ovaj projekat okupljanje ,,lokalnih fanatika" spremnih rad rade zajedno uz očuvanje ličnih identiteta i u uslovima koji se mogu opisati kao ,,nikakvi". Brojni koncerti na Skopskom džez festivalu su poslužili kao nadahnuće sa ukazivanjem da, zaista, svet nije tako daleko kao što se čini iz balkanskog prikrajka, a presudan faktor u prevođenju ideje u realizaciju a zamisli u stvarnost bilo je svakako postojanje, funkcionisanje i podrška od strane skopske etikete PMG Jazz.

Osnovana kao PMG Recordings, ova nezavisna etiketa radi od 1998. godine sa misijom da snima, izdaje i promoviše ,,značajnu količinu makedonske savremene muzike". Dijagnoza osnivača etikete da ,,Dolazimo iz kulture u kojoj narod zapravo nema tradiciju arhiviranja kulturnih tendencija, što često dovodi do duhovnih kriza" partikularno je značajna za muziku gde se decenijama nije vodilo računa o očuvanju autentičnih, autohtonih muzičkih pojava. A što je, mislim, dijagnoza koja se u manjoj ili većoj ali uglavnom tačnoj meri može primeniti i na ostale države bivše SFRJ gde, možda sa izuzetkom Slovenije veliki deo snimljenog avangardnog muzičkog rada iz osamdesetih i sedamdesetih MOŽDA možete da pronađete u opskurnim rukavcima JuTjuba (a najveći deo ne možete) dok su stvari iz ranijih perioda po pravilu gotovo sigurno izgubljene. PMG Recordings je nastao kao logičan naredni korak u delovanju kolektiva PMG – kako sami za sebe kažu ,,verovatno najuticajnije avangardne umetničke organizacije u poslednje tri decenije u Makedoniji, koja je bila odgovorna za različite društvene transformacije – od narko-euforije do muzičkih revolucija". Ovaj izdavač ne prihvata ,,ograničenja koja muzici nameće njena klasifikacija u stilove" i podržava svaku muziku koju smatra dobrom, i pojedince sa kreativnim i inovativnim pristupom muzici, pa još kažu ,,Podržavamo sve što može inspirisati nove ideje i učiniti svet boljim mestom."

Dakle, ljudi na svom mestu. Ipak, iako su žanrovski agnostični, PMG pored zaista velikog broja izdanja u različitim muzičkim stilovima (evo kataloga) imaju i posebnu podetiketu usredsređenu na džez a u okviru ove inicijative se organizuje i godišnji džez festival Крај Вардарот Џез.

Ovogodišnje, peto po redu izdanje ovog festivala posvećeno je Mirku Popovu, čoveku koji je spiritus movens ne samo festivala već i čitavog PMG Jazz preduzeća sa impresivnih 46 izdanja u dosadašnjem radu ove podetikete, i sve je u pitanju domaća, dakle (severno)makedonska muzika. Popov i saborac Vladan Drobicki su kuratori i selektori festivala a koji ove godine radi na više lokacija u Skopju, od 20. pa sve do 27. aprila, od kulturnog centra Лабораториум, do Makedonske filharmonije. Iako posvećena pre svega avangardnijoj formi muzike, ova je manifestacija podržana i od strane Ministarstva kulture, pa pored umetnika koji su da tako kažemo, prepoznatljivi publici nešto partikularnijeg ukusa (Cobalt Code Unit, Dunja Ivanova & Tina Ivanova...) na ovom festivalu nastupa i Big bend kojim će dirigovati Ljupčo Mirkovski a koji će izvoditi kompozicije Kireta Kostova, jedne od najbitnijih figura makedonskog džeza. Kompletan program festivala imate ovde a mi da sad kažemo koju i o albumu Macedonian Free Society.

I prvo da sa dnevnog reda skinemo to da se, kad izgovorite ime ovog benda naglas, pored nameravanog značenja (a koje je svakako negde na sredini između ,,makedonsko društvo slobodne improvizacije" i ,,makedonsko slobodno društvo") može doći i do verovatno neintencionalnog ,,društvo bez Makedonaca" što bi, jelte, bilo ironično... No, dobro, poznavanje svih bogomprokletih nijansi imperijalističkog Engleskog jezika nije preduslov da svirate dobar free jazz i zapravo Bandcamp stranica ovog albuma ima i nekoliko simpatičnih daljih pravopisnih prestupa, a u koje spada i naslov prve pesme na albumu, Fueled with Cheap Rackiya.

No, sasvim je jasno već iz tog naslova da ovde free jazz nije shvaćen kao nekakva sakralna, prevashodno duhovna rabota koja treba da posluži uspenju i dosezanju kosmičke svesti nego kao eskapistički vektor kojim se treba, na neko vreme spasti od mrveće banalnosti svakodnevnice. I eskapizam ovde stiže uz solidnu količinu decibela pa je uvodni komad osam minuta mišićavog freakout rada sasvim po uzoru na free jazz iz šezdesetih i orkestre u kojima su svi muzičari istovremeno predvodili i pratili, jedna veličanstvena kakofonija koja, uprkos naizgled konstantnim naporima svakog od osmorice muzičara da nadglasaju jedan drugog, uspeva da ima ugodan gruv i naposle prijatan zvuk.

Za ovo drugo je odgovoran već pomenuti Vladan Drobicki koji je sesiju snimio i producirao, dajući svemu jednu vrlo organsku a opet čistu, za uho prijemčivu zvučnu sliku sa lepom separacijom isntrumenata, dobrim bojama, pravilno uhvaćenom dinamikom.

Macedonian Free Society zapravo ne sviraju inovativno ako njihovu muziku posmatrate u strogoj istorijskoj perspektivi i album u mnogo smislova podseća na radove raznih američkih free jazz postava iz šezdesetih, od onog što je radio Albert Ayler preko spontanih kompozicija Sama Riversa pa do kosmičkih improvizacija Sun Ra i njegove Arkestre, ali ovde su energija i entuzijazam za zajedničko improvizovanje mnogo bitniji od nekakvog laboratorijskog eksperimentisanja koje bi, tehnički, potencijalno donelo nekakvu nečuvenu inovaciju.

Macedonian Free Society, dakle, sviraju nešto što bismo mogli okarakterisati kao old shool free jazz, muziku koja je zaista impresivan kolektivni napor osmorice muškaraca na vrlo klasičnim instrumentima (dva saksofona, trombon, bas klarinet, violina, bubanj, kontrabas i gitara) od kojih ni jedan nema prioritet u vođenju kompozicija, ali gde organski izranjaju teme, harmonije i melodični pasaži koji moraju da opravdaju svoje postojanje.

Prvih osamnaest minuta albuma – prva kompozicija i njoj pripojena druga, Filled Basket – je i najbučnije, da bi treća kompozicija, Midnight Rose Hip bila jedan umireniji, ali i usredsređeniji napor kreiranja himnične, možda i malo duhovne muzičke predstave. Baking Beer je povratak na alkoholičarske teme, ali i distinktan prelazak preko granica džeza u teritoriju slobodne, neidiomatske improvizacije i jedna udžbenička vežba iz polaska od apstraktnih, separantih zvukova a onda postepenog uvlačenja čitavog orkestra u furiozni krešendo.

Finalna, Domestique Stew je, kako je često i običaj, kao nekakav sažetak celog albuma, sa ulaskom kroz distorzirane gudačke šumove i uzletanja na krilima razobručenih džez melodija. Macedonian Free Society je album iskrene, poletne i revitalizujuće energije, podsećanje da se, zapravo i topla voda i točak mogu izmisliti ponovo od nule ako ste mladi, napaljeni i voljni da se žrtvujete. Muzika ne dobrog raspoloženja nego URNEBESA:

https://pmgjazz.bandcamp.com/album/macedonian-free-society

Današnji album je, sasvim moguće i davnašnji album, ali ja trenutno nemam načina da to saznam. Kada je većina izvora koji pričaju o umetnicima iza umetničkog dela na jeziku koji ja ne razumem a svi savremeni načini mašinskog prevođenja su srazmerno bespomoćni u susretu sa japanskim internetom koji kao da je pre dvadeset godina odlučio da je to to i da se više neće razvijati, plus kada su umetnici u pitanju više zainteresovani da umetnost proizvode nego da o njoj pričaju (dobro, neki od njih i da opsesivno voze bicikle), onda dolazimo u situaciju da za album Fore: Live ne umem da kažem kada je zaista izašao.

On se, da bude jasno, pojavio na Bandcampu pree neki dan, kao drugi talas objavljivanja izdanja grupe Fore na ovoj platformi, ali ako za rane studijske albume ovog benda imamo jasne istorijke tragove i znamo da su publikovani polovinom devedesetih, za ovaj živi snimak, napravljen u neimenovanom prostoru, sa neimenovanim snimateljima, inženjerima zvuka itd, nemamo nikakve podatke. Ovo je, koliko mogu da kažem prvi put da se Fore: Live pojavljuje kao izdanje i mada bi bilo razumno pretpostaviti da je i ovaj koncert rađen približno negde u vreme kada su izašla prva dva albuma – neke pesme sa njih se ovde daju čuti – za to nema potvrde. Barem dva elementa ovog snimka ukazuju da je moguće da je u pitanju i neka kasnija inkarnacija postave, jedan od njih sam kvalitet zvuka koji ne mora da nužno znači da ovo nije pravljeno u devedesetima, a drugi da su Fore za ovu priliku kvintet, i da pored stalnog gitariste u liku Juna Hashimotoa ovde drugu gitaru svira izvrsni Ishiwatari Akihiro. Ishiwatari bendu dodaje finu (hard) rok i bluz teksturu i njegov već veoma funkcionalni spoj džeza, fanka i soula ispaljuje u stivirejvonovsko-hendriksovske orbite gde se on solidno raspojasa do kraja albuma. Zapravo, da ne znate da je Fore projekat trubača po imenu Tetsuji Yoshida, verujem da biste bili ubeđeni kako su gitaristi osnovali ovu grupu da u svakoj pesmi mere čiji je veći i ko će da svira žešće, strastvenije, maštovitije.

Tetsuji Yoshida, dakle. Njegovo ime nije onoliko poznato na zapadu kao što su imena nekih ljudi sa kojima je radio, a ako je verovati njemu samom – ali ovo je i tipična japanska skromnost i samozatajnost na delu – to je zato što on nije tako sjajan trubač. Ipak, Yoshida je rođen 1957. godine i profesionalno svira od kraja sedamdesetih, sa bezbroj izdanja koja je uradio sa nekim vrlo reputabilnim imenima (u poslednje vreme najčešće sa pijanistkinjom Mikiko Nagatake u duo-postavi koja izvodi njegove kompozicije, tipično sklopljene od komada bluza, džeza roka i japanskih folklornih motiva). Trubu je uzeo u ruke još kao dete jer je njegov stric istu svirao, pa se mladi Tetsuji nekako prirodno srodio sa ovim instrumentom. Ipak, kao klinac je slušao prevashodno rok muziku – pominju se tu Chicago, Led Zeppelin itd. – ali ga je u jednom momentu ,,električni" zvuk zamorio pa je eksperimenta radi kupio album saksofonoste Jackieja McLeana i bio, kaže, šokiran sirovim zvukom koji ga je preko noći pretvorio u ljubitelja džeza.

Tokom srednje škole je posle časova (i ragbi treninga) išao u barove gde se puštao džez, ostajao tamo dok ne bi došlo vreme za poslednji voz do kuće i razvio opsesiju Lesterom Bowiejem. Gledanje japanskih muzičara kao što su Toshonori Kondo i Terumasa Hino je, pak, bilo presudno za odluku da počne da se muzikom bavi profesionalno, a sa dvadeset navršenih godina se preselio u Tokio i dobio priliku da radi sa legendarnim Kazutokijem Umezuom. Prvi profesionalni angažmani bili su mu sa postavim Seikatsu Kaizen Committee Grand Orchestra i kako sam kaže ,,iako nisam baš dobro svirao u to vreme, dozvolili su mi da sviram koncerte sa njima". Kako bi zaradio dovoljno para za život, svirao je i u hotelskim i kabaretskim grupama, a što mu je bilo i neophodno vatreno krštenje gde je shvatio da ono kako studente uče da čitaju note u školi nije naročito slično terenskim uslovima gde se sve radi na brzinu, pod pritiskom, u uslovima ne uvek sjajnog osvetljenja i zvuka.

Svejedno, sticanje iskustva je išlo paralelno sa ponudama za nove angažmane pa je Yoshida svirao sa raznim bendovima a onda u nekom prirodnom sledećem koraku napustio tuđe i osnovao nekoliko svojih grupa. FIVES je bio prvi i jedan je od najpoznatijih, a možemo da još pomenemo i Solid State Blues Band, HIPS, Hair Tonic Band, Yoshida Quartet, Yoshida Band, Explosive Romance TRIO, FORCE, i naravno, Fore.

U Fore, pored Yoshide, koji je autor sve muzike, svirali su i neki drugi jaki muzičari. Pomenuli smo gitariste, gostujućeg Ishiwatarija koji je svirao ili svira sa bendovima Quiet Storm, Pungo, Mull House itd. a bio je i muzički direktor butoh trupe Dairakudakan, ali i stalnog gitaristu Juna Hashimotoa koji ima tu nesreću da deli ime sa nekoliko poznatijih ljudi (od kojih je jedan modni kreator, drugi poznati tekstopisac za popularnu muziku, treći pokojni saksofonista) tako da je najviše što o njemu umem da kažem to da je u pitanju dosta veran saradnik basiste po imenu Takeharu Hayakawa a koji je, eto instant potvrde ove tvrdnje, basista i u Fore.

Hayakawa je neka vrsta institucije japanskog pustolovnijeg džeza, kontrabasista i električni basista i čest saradnika Kazutokija Umezua, te posvećeni biciklista na čijem ćete tviteru i dan-danas (a pričamo o čoveku od sedamdeset godina) videti jednaku količinu materijala vezanog za muziku i za biciklizam.

Postavu zaokružuje bubnjar čije ime Yoshida transkribuje kao Minato Masahumi, ali ćete o njemu mnogo više podataka na internetu naći ako koristite rašireniju transkripciju Minato Masafumi. Rođen 1966. on je nešto mlađi od Yoshide i Hayakawe a u pitanju je i jedini član Forea koji ima profil na Metal Archives na ime svoje karijere metalca u osamdesetima i sviranja u bendovima poput Dead End, T.N.T., Saber Tiger i Creature Creature. Minato je danas dovoljno tražen i popularan bubnajr u Japanu da kompanija Lerni pravi palice sa njegovim potpisom a  na ovom albumu nudi ozbiljnu pirotehniku i ozbiljan gruv.

I, u stvari, čitav Fore: Live je kombinacija pirotehnike i gruva, jedan izuzetno profi odsviran koncert funk-jazz muzike koji rutinersku lakoću izvedbe spaja sa atraktivnim, na momente egzibicionističkim tendencijama da se poznati, dobro opisani format pokaže kao još uvek pogodan za proširenja.

Da bude jasno, ovo nije nekakva avangarda, dekonstrukcija ili postmoderni cut-up a na koje bi neko pomislio na ime tolikog pominjanja Kazutokija Umezua. Yoshidini omiljeni muzičari su Miles Davis, Clifford Brown, Freddie Hubbard, Lester Bowie itd. ali ovaj koncert ne pretenduje da bude nekakav rad na granici žanra već pre svega DOBAR PROVOD. Yoshida predvodi kompozicije upečatljivim, feelgood hedovima koje Hashimoto perfektno podcrtava na gitari a onda i nudi sinkopirane džez solaže koje razigravaju teme i odlaze u prijatne improvizacije ali nikada tako da osnovni vučni element pesme, gruv postavljen mišićavim radom bubnjeva i basa, bude potisnut u drugi plan.

Dok šef solira, gitaristi su uglavnom u fank-modu, seckajući sitnu, denflovanu pratnju, pogotovo Ishiwatari koji, rekosmo, ima rokerskiju dispoziciju a i verovatno ne zna pesme koliko ostali. Ovde su Hayakawa i Minato najzaduženiji za to da kompozicije imaju čvrst skelet koji lagano mutira uz razvoj tema, dinamički i ritmički prateći šefove razrade.

No, kada dođe red na to da gitaristi soliraju, stvari se zagrevaju na vrlo visoku temperaturu. Ovo je posebno vidno nakon prve kompozicije, Disappeared of Love u kojoj Yoshida možda i najduže solira, a gitaristi kao da tek postavljaju svoje teze. Ishiwatari ima snažan, jako distorziran ton i bluzersku osnovu, sa hardrokerskom nadgradnjom, gazeći po svom wah-wahu tako da gitara dobije visoku ekspresivnu paletu, smeštajući se između, rekoh već, Hendrixa, Ray Vaughana i, smejaćete se, Davida Gilmoura. Ozbiljno, ima u njegovoj svirci neke formalne discipline izmešane sa pustolovnim duhom koju vezujem i za Gilmourov izraz pogotovo u sedamdesetima.

Sa druge je strane Hashimoto koji svira ne manje energično ali značajno više džezerski. Njegov je zvuk svetliji, sa manje overdrajva, ali ne sa manje efekata. Hashimoto rado koristi korus, a u nekim momentima i harmonajzer da proširi tonalni opseg gitare i nudi vrlo raskošno soliranje u većini pesama, bežeći iz skala i svirajući i ritmički i harmonski slobodno.

Već sa drugim komadom, Vegetable Cut Knife Yoshida je zadovoljan da posle šmekerskog fank uvoda pusti gitariste da se nadmeću i ovde dobijamo nešto prvorazrednog fank-džeza. Treća, In To the Fore je tročetvrtinski bluz sa odjecima bebop slobode, jedna brza, energična, izrazitije džezirana komadina znojavog rada celog benda. Minato ovde gazi po gasu dosta jako pa to i gitariste podstiče da se odvrću snažnije. Yoshida onda mora da hladi situaciju i vraća kolege u fank opuštenost.

Ali džaba mu. Koganei Rock je energična, hardrokerska pesma u kojoj Ishiwatarijeva gitara pravi hendriksovsko-rejvonovske efekte bacanja bombi preko Yoshidinih tema, a kada Hashimoto krene da solira što brže može, Ishiwatari mora da uzvrati sopstvenim sprintovima preko vrata sve dok se ne dođe do samog tela gitare gde više nema pragova.

In The Rain je sporiji i atmosferičniji komad u kome i dalje imamo nemirne solaže, a Promenade koja je sledi ispada najdžezerskija pesma na albumu sa povratkom unazad sve do swing veselja u kome gitaristi pronalaze načine da muziku koja nikada nije bila namenjena njihovim instrumentima, pogotovo ne pojačalima i pedalama, potčine sebi.

Punishment of Death je još jedan brz, energičan komad fanka koji gitaristi potpuno detoniraju kada dođe red na solaže. Ishiwatari ovde gazi po wah-wahu kao da mu sutra više neće trebati a u ovoj pesmi je i jedan od retkih trenutaka gde gitaristi malo odu u pozadinu da ritam sekcija pokaže šta zna. Fank je, naravno, muzika onog što se prećuti barem isto onoliko koliko onog što se odsvira i ovo je jedno od dobrodošlih podsećanja na tu istinu.

Which Slave sa drugog studijskog albuma benda zatvara ovaj nastup i u njoj Hashimoto odlazi sa tračnica u velikom stilu, uključujući sve efekte koje ima i bacajući na Yoshidina duvačka flertovanja pregršti nota iz skala koje nikada ne bi trebalo da su se našle u ovoj pesmi. Ali se u njoj dobro osećaju. Ishiwatari uzvraća soliranjem koje bi sasvim pasovalo nekom heavy metal albumu iz sedamdesetih ali se bend preko poletnog fank ritma i uz Yoshidine legato solaže bezbedno doveze do kraja svirke i ovog albuma.

Sve u svemu? Fore: Live ne da nije izmišljanje tople vode nego je vrlo programski napravljena fank-džez ploča koja obara na patos ,,samo" intenzitetom svirke i entuzijazmom muzičara. Nema ovde prostora za mnogo filozofije i teoretisanja, stvari su prosto glasne, energične i podešene tako da uz njih ne može da se miruje. A ko može, taj je već mrtav. Eto:

https://yoshidatetsuji.bandcamp.com/album/live