ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Veze albuma koji danas slušamo sa džezom su postojeće ali nisu odmah očigledne. Ako kažem da najmanje dvojica od trojice muzičara na albumu Placebo Domingo: First Crash imaju profile na sajtu All About Jazz, to je što se kaže, pametnom dosta. No, poenta je da ovde nećete čuti ni sving ni bluz ni saksofon ni kontrabas, ni klavir ni trubu, ali hoćete čuti tri čoveka koji improvizuju na osvežavajuće inventivne načine, hoćete čuti i prebrojive ritmove i, u nekim momentima, sasvim korektno plesan gruv, hoćete čuti i po koju melodiju i, u sumi svih stvari otkrićete da se zabavljate uz muziku koju prečesto, mada ne sasvim bez argumenata, optužuju da je preterano cerebrala, suva, distancirana od svega ljudskog, više zainteresovana za teoriju nego za sam čin susreta muzike i slušaoca (pleasoca, mošera itd.). Free improv je u slučaju trija Placebo Domingo pre svega licenca da se uradi sve što zvuči dobro, uključujući da se zapeva i zaigra, a ne stilska vežba iz askeze u kojoj muzičari više pažnje obraćaju na to kako da izbegnu da im izleti niz nota koje bi neko mogao da nazove harmonijom ili, nedajbože, da zasviraju u ritmu.

Naravno da je za ovo zaslužan Boomslang, austrijski izdavač o kome nedopustivo premalo pišem jer je njihov autput ne samo neumoljivo frekventan već i uglavnom izuzetno visokog kvaliteta, sa brojnim izdanjima koja – uglavnom evropsku – slobodnu improvizaciju predstavljaju kao preduzeće koje nije preseklo svoje veze sa džezom i fri džezom, ali im po svojoj formi ni na koji način ne robuje. Naravno da su američki i evropski džezeri koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća prvi napravili skok u nepoznato istorijski zaslužni za postojanje mnogih formi savremenog free improv izraza, ali je njihov najveći doprinos upravo to što je ,,sloboda" postala ambicija, ne samo ,,dozvola", da se istražuje, eksperimentiše i svira ne samo unutar i izvan već i između idioma, sa spojevima koji evo i u 2025. godini daju uzbudljive, iznenađujuće, na momente urnebesne a, ponekad i šokantne rezultate.

Placebo Domingo je solidna igra reči za bend koji ni jednim jedinim svojim gestom na ovom albumu ne pokazuje da uopšte zna koju vrstu muzike izvode bilo grupa Placebo bilo slavni operski tenor Plácido Domingo. Tako da, ako ste se nadali da će ovaj album na neki volšeban način ukrstiti soporifični gitarski pop koji izvodi terminalno namrgođen Englez u društvu terminalno cool Šveđanina sa arijama popularnih opera, NEĆE SE DESITI. Ono što Placebo Domingo nude je mnogo kulje od toga, zaista u skladu sa eto, tom fonetskom slobodnom asocijacijom koja je odgovorna za nastavak njihovog imena.

Vođa ovog trija, ili makar čovek čija ga je inicijativa okupila, Philip Zoubek, je u osnovi pijanista. Rođen u Austriji, 1978. godine, Zoubek je devedesetih u Beču studirao džez-klavir a pod Reinhardom Mickom, da bi 2000. godine prešao u Keln i tamo učio pod Hansom Lüdemannom. Kao što smo više puta do sada primetili, Keln je konzistentno jedan od najvažnijih gradova za muzičku avangardu raznih tipova, pa se Zoubek u njemu snašao kao riba u vodi i nadobijao se stipendija i nagrada za svoj muzički rad. Od 2020. godine ima stipendiju NICA Evropskog centra za džez i savremenu muziku.

Aktivan i kao organizator, Zoubek od 2017. godine koordinira koncertnu seriju koja se zove Facetten, u Kelnu, a kao muzičar nastupao je sa mnogo poznatih imena evropske i američke improvizacije i nove muzike. Evo nekih od njih: Tony Buck, Wilbert de Joode, Louis Sclavis, Franz Hautzinger, Xavier Charles, Tom Rainey, Jozef Dumoulin... Nastupao je na raznim džez festivalima po Evropi (Saalfelden, Berlin), Kini itd. a osnivač je kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku, Impakt.

U skoro dvodecenijskoj diskografskoj aktivnosti, Zoubek je izdao gomilu albuma sa raznim  zanimljivim likovima, za razne izdavače uključujući ugledne kuće kao što su Emanem, Leo, naravno Impakt. Ovde svakako vredi da se istakne berlinski izdavač WhyPlayJazz jer je za njega Zoubek izdao više svojih albuma a notabilno nekoliko albuma postave Philip Zoubek Trio, koja je ista kao i postava trija Placebo Domingo. U njoj, dakle sviraju David Helm i Dominik Mahnig i to su ljudi sa vrlo solidnim biografijama, Helm kao multiinstrumentalista (sa kontrabasom koji mu je glavni instrument) , Mahnig kao bubnjar od svoje jedanaeste godine i neko ko je upisao albume sa uglednim džezerima i improvizatorma kao što su Simon Nabatov, Mark Dresser, Frank Gratkowski. O ovim sam svim ljudima već pisao pre nepune godine kada je Philip Zoubek Trio u svojoj ,,Extended" formi snimio album Mirage, i to baš za Boomslang.

Placebo Domingo je onda isti ovaj trio samo pod drugim imenom ali i sa (radikalno?) drugačijim pristupom improvizovanju i, uopšte pravljenju muzike. Ovaj je entitet, odnosno rekombinacija već prisutnih članova izronio na površinu tokom pandemijske izolacije kao način da se izađe iz standardnog džez i fri džez formata i pronađu improvizatorski horizonti koji neće biti vezani za partikularne muzičke idiome ali se neće stideti ni da ih citiraju kada je to zgodno. U razvoju koncepta trio je išao na kreiranje ,,zida zvuka", pa je i album First Crash jedna gusta i glasna ali slojevita i dinamična zvučna skupltura, zapravo kolekcija kompozicija koje traju od minut i po do sedam minuta, sa instrumentarijem koji manifestno izlazi izvan nekakvih džezerskih međa. Dakle, Zoubek je ovde na sintisajzeru, Helm svira električnu gitaru sa raznoraznim efektima i dodaje vokale u miks, a Mahnig pored bubnjeva svira i frulu, no prevashodni utisak koji čovek ima dok sluša First Crash je da je nemoguće reći koliko ovde ljudi svira i koje instrumente koriste.

Za razliku od ,,klasičnog", purističkog free improv pristupa u kome je komunikacija između muzičara ključna komponenta a sve drugo, zvuk, dinamika, harmonije ili teme (ako ih ima), se podređuju onome što se čuje u realnom vremenu u datom kontekstu, Placebo Domingo rade ,,unatrag" i svaka kompozicija ima svoj set zvukova, boja i dinamiku, jedan senzibilitet određen unapred, i improvizovanje se dešava unutar poznatih parametara.

Ovo deluje kao antiteza ,,slobodi" koju podrazumev termin slobodna improvizacija, ali je ovakav pristup već decenijama legitiman deo tradicije slobodne improvizacije. Omeđenost zvuka, tehnike, instrumentarija i unapred zadata evokativnost koju muzika treba da pobudi su već sedamdesetih godina prošlog veka ušli u improv kontekst* a  pogotovo su se razvijali od devedesetih godina kada su ,,klasični" improv muzičari počeli da koriste nestandardne instrumente, elektronske procesore, semplere itd, što se dalje razvijalo u mnogo zanimljivih smerova, uključujući japanski ,,onkyo" pokret koji je slobodnu improvizaciju radio na praktično mikro nivou koristeći samo najsvedenije elemente zvuka, poput čistih sinusoidnih talasa.
*budite na Cveću zla i naopakog za par nedelja kada bude publikovan moj izbor muzike iz opusa Davida Toopa za praktičan primer ovog o čemu pričamo

U Evropi je nešto slično rađeno u okviru raznih scena ali notabilno u Austriji i Nemačkoj, pa još notabilnije baš u Kelnu gde je izvanredna etiketa GROB izbacivala neverovatne stvari na prelazu u novi milenijum, uključujući četvrttonsku trubu gorepomenutog Franza Hautzingera, ali i gitare Olafa Ruppa i Josepha Suchyja*.
*hmmm, imam utisak da se pomalja tema za neki od narednih DJ Meho mikstejpova, samo da iskopam stare GROB cedeove

Placebo Domingo se nadovezuju upravo na ovu tradiciju, ali sa sopstvenim tvistom u formuli, i jednom neverovatno uzbudljivom energijom u izvođenju. Kompozicije na ovom albumu su, moglo bi se reći ,,pesme" u pravom smislu te reči jer su kratke i imaju prepoznatljive ako ne baš teme a ono identitete. Hoću reći, komadi na First Crash nisu isečci iz dužih improvizacija već osmišljeni, omeđeni komadi muzike koja, ma koliko da je haotična, ima jasnu i distinktnu strukturu u odnosu na ono što joj prethodi i ono što iza nje dolazi.

Tako je kompozicija koja album otvara, Rambo, kakofonija disonantnih gitarskih solaža, dementnih udaraca u bubnjeve i psihotičnih pretrčavanja preko klavijature, onoliko haotična da vas šokira u prvom trenutku pre nego što shvatite da u ovom ludilu postoje metod, struktura, jezik, čak i, gulp, PORUKA.

Dusk Till Dawn je odmah kontrast sa svojim forsiranjem teksture u odnosu na ritam ili distinktnu (a)tonalnost, halucinacija u kojoj ne znate da li slušate čoveka koji duboko diše ili mašinu koja i dalje radi iako je kraj sveta. Helmove ne-jezičke verbalizacije su jako oružje ovog trija i u drugim kompozicijama a ovde ćemo prvi put toga postati svesni.

Helm će zaprvo zapevati (pa i kreveljiti se) u narednoj, Fatal Crash, koja ima i primetnu meru džonzornovsko-karlstalingovske postmoderne nervoze da promeni kompletan set zvukova svakih nekoliko sekundi i kroz agresivne jump-cut mikroepizode dođe do nekakve jasne strukture. Down to Earth je onda ponovo kompozicija halucinantnih šapata ali u kojoj se ritam i gruv pomaljaju tako spontano i održavaju tako konzistentno do kraja da imate utisak da slušate neki od sporednih projekata koji su devedesetih godina prošlog veka ispadali iz Skinny Puppy dok su ovi vodili (i, uh, gubili) ratove sa heroinom. Da ste mi rekli da je ovo nekakav rani demo Downloada, JA BIH VAM POVEROVAO.

U Süßes Holz Helm opet peva dok se oko njega okreće univerzum metalnih tonova i harmonija, a taman kad ste se opustili, Astrid je kao da vam je cela magnetofonska kolekcija ranog Eugenea Chadbournea upala u mešalicu za beton a vi nesmotreno skočili za njom da spasete šta se spasti može. Radikalne smene perskeptive svakih nekoliko sekundi ponovo garantuju da niste sigurni ni koliko ljudi svira ni u ŠTA to ZABOGA sviraju, ali Astrid ima neki svoj put i nećete sa njega uspeti da skrenete.

Bowman's Lament možda najviše podseća na pomenutog Davida Toopa svojom kinematskom evokativnošću i Mahnigovim setnim tonovima na fruli koji jašu iznad Zoubekovih elektronskih talasa. Vanity Fair je ubrzani kurs iz slobodne improvizacije, minut i po proizvodnje zvuka koji je skoro nasilno otrgnut od svog izvora i nateran da igra ukrug dok se sve ne polomi, Portal je kratka, skoro religiozna meditacija u praznini a Last Voyage album zatvara šest minuta dugačkim krešendom u kome se istovremeno ne događa ništa ali se događa i sve. Savršeno. Slušajte Placebo Domingo, kupujte Boomslangova izdanja, budite srećni.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/first-crash

Ove nedelje imamo kombinaciju brazilskog folklora i džeza a koja do nas stiže preko Talina, glavnog grada Estonije. Što ne deluje naročito logično na papiru ali ,,latin jazz" je ionako deo svetske kulturne baštine u ovom trenutku a Candango Trio: Candango Trio je ploča koja zvuči sasvim autentično i uostalom, od troje muzičara koje ćete na albumu čuti, dvojica su Brazilci. Dvotrećinska većina bi bila dovoljna da se njome radikalno promeni i ustav Republike Srbije i u njega stavi obaveza uvođenja kung fua u osnovnoškolski kuikuklum, a kamoli za ocenjivanje ubedljivosti ove muzike.

Candango Trio su, ako hoćete da budemo tehnički precizni, više folk nego jazz postava i to je fer reći na ovom mestu. Album, inače debi za ovu ekipu, sadrži prominentan saksofon – a koji svira čovek sa diplomom iz džez-saksofona – i na njemu ima harmonija koje ćemo klasifikovati kao džezerske, kao i generalnog improvizatorskog pristupa koji je imanentan džezu i, uopšte, kombinacija energičnih udaraljki i soliranja je sasvim u skladu sa džez etosom onako kako ga ja shvatam. No, ovo je prevashodno muzika bazirana na tradicionalnom nasleđu severoistoka Brazila i koristi, između ostalog, gomilu tradicionalnih perkusionističkih instrumenata. Ipak, sve kompozicije na albumu su autorske i Candango Trio se, ako vam je to baš potrebno u životu može nazvati i etno jazz albumom.

Kako u Estoniji napraviti trio koji zvuči ovoliko brazilski? Pa, lepo, uzmete dva Brazilca, jednu lokalnu violinistkinju sa dubokim interesovanjem za etnomuzikološke korpuse drugih kultura i voila! imate Candango Trio. Spoj autorskog i narodnjačkog će onda biti urađen na jedan organski način, da se tradicija uzme kao izvorište ali da izraz bude ličan i bude to na kraju dobar album.

Karoliina Kreintaal je mlada violinistkinja – i, naravno, prosvetni radnik – koja je svoju fakultetsku diplomu stekla baveći se interpretacijom tradicionalne estonske muzike na violini. No, njena su interesovanja značajno šira od bavljenja isključivo estonskim folklorom pa je Karoliina deo svoje akademske naobrazbe sticala i u Švedskoj i Mađarskoj, proučavajući njihove muzičke folklorne zaostavštine. Trenutno je šefica odseka za Narodnu i tradicionalnu muziku na Estonskoj akademiji za muziku i teatar – gde je ovaj album i snimljen – ali i aktivna muzičarka u više postava uključujući ekipu Tintura koja svoj izraz bazira prevashodno na folklornoj tradiciji ostrva Muhu i Saaremaa, ali je meša sa semplovima popularne estonske muzike iz osamdesetih, kao i Ruhnu saare viiulitrio, ženski violinski (i violski) trio koji izvodi muziku poreklom sa ostvrva Ruhnu, ali iz različitih epoha. Oh, Karoliina je takođe i organizatorka violinskog kampa na ostrvu Ruhnu.

Njeni saborci u Candango Triju su, rekosmo, Brazilci. Luiz Black je perkusionista rođen u Sao Paolu a gde je  studirao na konzervatorijumu Souza Lima, specijalizujući se za afro-brazilske i kubanske udaraljke. Kao i svaki pošten čovek, dodao bih. Počeo je da se muzikom profesionalno bavi već sa osamnaest godina i tokom svoje karijere svirao jazz, funk i slične stvari sa velikim brojem cenjenih muzičara od kojih ćemo nabrojati samo neke: Freddie Hubbard, Sadao Watanabe, Johnny Griggs (perkusionista koji je svirao sa Jamesom Brownom), Tom Zé... Aktivan već duže od četrdeset godina (bio je jedan od perkusionista na albumu Nave Maria koji je Tom Zé izdao još 1984. godine) u Estoniji je Black radio sa ljudima i postavama kao što su Rita Ray, Motown, Lexsouldancemachine...

Trio upotpunjava saksofonista, flautista i pijanista Marcelo Politano, kompozitor iz Brazila koji je trenutno nastanjen u Talinu. Rekosmo već da je diplomirao džez saksofon 2012. godine na Univerzitetu Campinas, a onda je prešao na kozervatorijum u Sao Paolu da nastavi da uči kompoziciju. Na kraju je master iz kompozicije odbranio u Nizozemskoj, 2017. godine na amsterdamskom konzervatorijumu gde navodi da su mu profesori bili Joël Bons, Wim Henderickx i Rafael Reina. Pošto mu se severna Evropa izgleda dopala, prešao je na Baltik i u Talinu na Estonskoj muzičkoj akademiji odbranio drugi master iz kompozicije 2021. godine a gde su mu profesori bili Helena Tulve, Einike Leppik i Tammo Sumera. Trenutno ima poziciju na dve visoke škole, kao istraživač i doktorand na Estonskoj akademiji za muziku i teatar i kao doktorand na akademiji Sibelius u Helsinkiju. Komponuje dosta muzike za audiovizuelne radove i sastave koji izvode novu muziku, od čega je deo inspirisan folklorom a što sve detaljnije možete da proverite na njegovom sajtu.

Dakle, ovde imamo spoj vrlo jake akademske zaleđine ali i propisnog terenskog iskustva i album Candango Trio uspeva da ne zvuči kao laboratorijska etnomuzikološka studija ali ni kao tek niz lakih nota prebačenih preko neodređeno ,,etničkih" udaraljki. U osnovi ploče je muzika forró karakteristična za severoistok Brazila, vezana za zemlju, zemljoradnju i stoku. Vikipedija doslovno navodi da se smatra da je forró nastao tako što su stočari pevali svojim kravama na ispaši, valjda da i sebi i njima skrate vreme, pa onda i drugi seljaci pevali jedni sa drugima tokom žetvi raznih useva (šećerne trske, kafe, kukuruza, raznog povrća), Kreirajući posebne pesme za svaku biljku i za svaku fazu rada. Nakon što je ova muzika našla svoj put i do seoskih slavlja, počela je da se izvodi uz pratnju perkusija kao što je zabumba, brazilski bubanj afričkog porekla, i violão, a što je zapravo gitara. Kasnije, između polovine devetnaestog i polovine dvadesetog veka, sa uplivom imigranata iz Francuske u forró su ušli i harmonika i violina (odnosno brazilska varijanta ćemaneta, rabek).

Candango Trio, naravno, dosta jako forsira violinu i tradicionalne udaraljke, ali prva kompozicija na albumu, Guaiamum odmah uspostavlja i nepobitno džez gruv sa Politanom koji daje osnovu na klaviru i Kreintaalovom čija violina frazira oko vrlo ,,narodnjačkih" vokalnih linija koje peva/ izvikuje/ vokalizuje Black. Ovo je vrlo ubedljiv početni iskaz, jedna jasna, energična, vrlo plesna numera sa idealnim odnosom tradicionalnog i autorskog, teme i improvizacije.

Drugu kompoziciju napisala je Kreintaalova i ona zvuči ,,najevropskije" sa prepoznatljivo severnjačkom kombinacijom tihe radosti i melanholije što je donose violinska tema i Blackove tonirane udaraljke, te saksofonom koji preko toga setno solira. Black je autor najvećeg broja kompozicija na albumu i one i daju ploči presudan element identiteta. Nonato je tako vrlo plesna, vrlo perkusionistička pesma sa sitnim, ručnim udarljakama koje daju brz tempo, saksofonom koji svira osnovnu, nemirnu frazu i džeziranim soliranjem na violini. Svašta se tu dalje događa, sa dosta unisonog sviranja saksofona i violine i hardbop soliranjima na saksofonu, pa je Nonato komad koji bi na noge podigao bilo koji festival nove muzike u našem regionu isto kao i bilo koju poštenu kafanu.

Blue Pote je sporija i kontemplativnija, ali zapravo i sama vrlo perkusionistička, sa naglašenom atmosferom džungle, barem onako kako smo navikli da o njoj mislimo u popularnoj muzici. Maracatu dos Andes je jedina Politanova kompozicija na albumu i na njoj on svira flautu preko monotonalnog ritmičkog gruva koji mu Black daje svirajući birimbau. Kreintaalova se onda uključi prihvatajući frazu i ovo postaje epski, vrlo kinematski komad muzike.

Do kraja albuma su onda sve Blackove kompozicije. Vem da Bahia je raspevan, izuzetno prijemčiv komad sa Blackovim pevanjem i tapšanjem. Afrobaltic je orgija udaraljki ali i legato džez fraziranja na saksofonu, dok je Verão da Estrada neka vrsta sanjivog ispraćaja albuma na počinak sa Blackom koji peva preko toniranih udaraljki i uprkos brzom tempu hipnotiše slušaoca da se opusti i bezbedno prizemlji u alfa stanje. Izuzetno, dakle, prijatan album i, nadamo se, početak jedne višedecenijske avanture za ovu postavu:


https://candangotrio.bandcamp.com/album/candango-trio

Danas ćemo slušati dva sveža američka albuma od kojih je jedan, nažalost posthumno izdat ali na sreću je da je uopšte izašao. Drugi, a koji ćemo poslušati prvi, nije posthumno izdanje i njegovim autorima možemo da samo poželimo mnogo sreće, berićeta i još dugi niz godina rada u ovom i drugim formatima.

A taj format se možda naslućuje iz imena grupe i naslova albuma. Andy Biskin and Reed Basket: Reed Basket asocira na kopu od pletene trske ako niste upućeni u džez sleng i ne znate da se ,,trskom" naziva svaki duvački instrument sa piskom, no ovde vredi ukazati da je u pitanju vrlo partikularna vrsta duvačkog instrumenta sa piskom. Naime klarineta. Reed Basket je, dakle, album, ali i kvartet – koji prevodi Njujoračanin Andy Biskin – koji ima jednu jednostavnu krilaticu: samo klarineti, sve vreme.

Klarinet je instrument koji je u džezu načelno najviše vezan za neka prošla vremena, instrument koji je bio popularan tokom doba svinga i regtajma, partikularno u vreme kada je rani čarslton ples iz dvadesetih godina evoluirao da se prilagodi modernom svingu. Lično, kao klinac sam klarinet prevashodno vezivao za narodnu muziku, najviše na ime sveprisutnosti velikog Bokija Miloševića u tadašnjoj medijskoj ponudi, ali jesam bio svestan njegovih veza sa ,,starinskim" džezom. U tekstu o Andyju Biskinu magazin Njujorker priznaje da se danas ne može govoriti o nekakvoj renesansi klarineta u džezu – njegov metalni pobratim saksofon je preuzeo primat četrdesetih godina prošlog veka i kao da nema nameru da se skloni – ali tvrdi da se njegovo pojavljivanje u džez krugovima u poslednje vreme može registrovati ,,sa većom učestalošću" i da je Biskin ovde neka vrsta avangarde u svom istraživanju Amerikana-nasleđa i njegovog povezivanja sa drugim, neispitanim muzičkim regionima.

Biskin je kompozitor, klarinetista i neka vrsta avangardnog filmmejkera, partikularno poslednjih godina gde je u projektu Goldberg Variations za turneju kreirao dvanaest video animacija i muzičkih komada za svoj sekstet. Njegove muzičke inspiracije su na očekivanom rasponu od američke akademske avangarde do avangardnog a klasičnog džeza: Raymond Scott, Charles Ives, Thelonious Monk, Igor Stravinsky. Po rođenju Teksašanin i odrastao u muzičkoj porodici, Biskin je kao klinac slušao meksičke narodnjake, diksilend, simfonijsku muziku, paradne bendove i, uh, nemačke polke. Pa je onda u srednjoj školi bio u bendu koji je svirao polke i valcere. Bavio se trubom i trombonom ali se na kraju odlučio za klarinet. Na Jejlu je studirao antropologiju i muziku i kasnije bio asistent Alanu Lomaxu da bi kasnije počeo da radi kao autor dokumentarnih filmova. Počeo je da radi kao kompozitor, kaže, praktično slučajno, nakon susreta sa kompozitorom Guntherom Schullerom u liftu u Njujorku i od tada se bavi različitim muzičkim interesovanjima. Sa trubačem Kennyjem Warrenom, recimo, ima kvartet 16 Tons a gde se kombinuju evropski folk koreni, rana američka narodna muzika i avangarda. Ibid je kvartet (klarinet, trombon i dva seta bubnjeva) u kome se radi kombinacija old school njuorleanskog džeza, polke, fanka i bluza. The Spokes je duvački trio koji i sam kombinuje predratni džez, kamernu muziku, savremenu klasiku i duvački program iz vremena građanskog rata u SAD.

Reed Basket je dakle, najnoviji i na neki način najradikalniji projekat u Biskinovom portfoliju najpre zato što zaista treba biti prilično odlučan pa sastaviti bend od samih klarinetista. Biskinovi saradnici na ovj ploči, Peter Hess, Mike McGinnis i Sam Sadigursky, kao i on, sviraju po više različitih klarineta, sa različitim registrima i to, zapravo, albumu daje bogatstvo i dubinu zvuka. Ovo nije nekakav suvi avangardni eksperiment u kome se klarinet dekonstruiše i svodi na svoje osnovne vrednosti nego generalno vesela kolekcija kamernih kompozicija koje su smeštene na nekoliko udobnih pozicija između klasike (folk i džez klasike, prevashodno) i avangarde.

Najveći broj kompozicija na albumu napisao je Biskin i one imaju prepoznatjiv, lepršav, često folklorom inspirisan duh. Easy Chair koja album ottvara je, recimo, napravljena kao kasni sving ili rani bebop komad, plesnog gruva ali sa mnogo avangardnih elemenata u prolasku kroz harmonije ali i promene ritma. Glavna tema je zasnovana na kompulzivnom, jednostavnom rifu, ali njena razrada je složena i često izlazi daleko iz teritorije koju bi za sebe zahtevala nekakva istoriji verna rekonstrukcija.

Odmah iza nje je Camelot, glavna tema iz istoimenog brodvejskog mjuzikla koji je napisao Frederick Loewe, atmosferičan komad folklorom i arturijanskom legendom inspirisane muzike. Biskinova Yasmina je prilično ,,evropski" intornirana folk balada, a Moment Musicaux #3 je Franz Schubert transformisan u narodnjački plesni komad. New Fangle je ponovo Biskinova džez kompozicija koje je četrdesetih godina prošlog veka mogla biti i tema što je radosno sviraju big bendovi, sa svojim sving ritmom i velikim rifovima. Ponovo, ovaj kvartet dosta radi na poigravanju sa harmonijom i ritmom i sve su to avangardna čitanja klasike.

I kad smo već kod klasike, tu je i Pee Wee Russell sa Wailin' D.A. Blues, samo što je ovaj klasični bluz komad iz četrdesetih u verziji kvarteta pretvoren u halucinantnu, psihodeličnu procesiju nota koje ,,wailin'" komponentu originala izvlače u prvi plan.

I ostatak albuma je kombinacija Biskinovih kompozicija sa nekim klasicima, uključujući hiperoptimističnu verziju Reedove Walk on the Wild Side a onda i prilično strejt odsviran Jelly Roll Morton klasik Wolverine Blues. Dakle, Reed Basket ima nešto za svakoga, od skoro sasvim strejt svinga, preko psihodeličnog bluza, evropskog folka do kamerne avangarde i sve je to odrađeno u izuzetno sigurnim kvartet-aranžmanima i uz izuzetno lepe boje instrumenata. Ovo možete pustiti i na dečijem rođendanu i biti posmatrani kao obrazovana osoba od ukusa i sa mnogo šarma. Pa izvolite:

https://andybiskin.bandcamp.com/track/wolverine-blues

Drugi album je, rekosmo, izdat posthumno. I to DOSTA posthumno. Nekih devet godina posle smrti autora, da budemo precizni i dvadesetjednu godinu nakon što je album snimljen. Marco Eneid Quintet: Wheat Fields of Kleylehof je živi album u izdanju firme Balance Point Acoustics iz Sent Luisa, jednog ozbiljnog malog preduzeća osnovanog da bude diskografski dnevnik kontrabasiste Damona Smitha. Nedavno smo hvalili najnoviji album Roscoea Mitchella na kome je Smith svirao – takođe izašao za BPA – a danas imamo na programu  izvanrednu ploču energičnog, na momente FURIOZNOG free jazza materijalizovanog u sedam podugačkih improvizacija.

Marco Eneidi je bio sjajan saksofonista, rođen u Oregonu – i to baš u Portlandu za koji je jasno da je muzički neksus Pacifičkog severozapada SAD – ali muzički obrazovan i kaljen u Njujorku. Rođen 1956. godine, Eneidi se preselio u Njujork 1981. da uči kod Jimmyja Lyonsa a onda je krenuo i da svira sa njujorškim facama kao što su William Parker, Jackson Krall, Dennis Charles. Već 1984. godine ga je Bill Dixon zaposlio na koledžu Bennington da tamo bude predavač mlađim muzičarima a od devedesetih kreće njegova diskografska i ospežna koncertna aktivnost, između ostalog u bendu Cecila Taylora. Sa Taylorom je doputovao u Evropu pa mu se to dopalo i onda je, nakon što je jedno vreme ponovo živeo na zapadnoj obali SAD i svirao sa Glennom Spearmanom, rešio da se preseli u Beč. Tamo je živeo od 2005. godine gde je svake nedelje organizovao free improv sesije za domaće i gostujuće muzičare, da bi se 2015. godine preselio u Meksiko a onda naredne godine, nažalost, umro u Kaliforniji.

Eneidi je još kao dete učio saksofon od Sonnyja Simmonsa a svoje je akademske titule stekao na nekoliko visokih škola (Mt. Hood Community College, gde nije diplomirao ali je to učinio na Sonoma State University, a onda na Mills Collegeu i odbranio master) da bi kasnije tokom karijere studirao severnoindijsku klasičnu muziku na muzičkom koledžu Ali Akbar u Kaliforniji. No, jazz improvizacija je bila strašno važna za ovog muzičara i Wheat Fields of Kleylehof je snimak koji u prvi plan izbacuje upravo ovakav pristup žanru: džez koji je na momente nekontrolisano kreativan a na momente kreativno nekontrolisan.

Pored Smitha na kontrabasu ovde su i Darren Johnston na trubi, John Finkbeiner na gitari i sjajni Vijay Anderson na bubnjevima. Kompozicije su Eneidijeve i pokazuju na kom mestu je u tom trenutku bio u svojoj karijeri i muzičkoj evoluciji, sa jasnim odjecima vremena provedenog sa Cecilom Taylorom (a gde je sa sobom doveo i Smitha) ali i uticajima evropske, posebno nizozemske free jazz i free improv scene, gde je Eneidi već imao iskustva sviranja sa Hanom Benninkom. I onda, Wheat Fields of Kleylehof je ploča na kojoj imate ceo raspon slobodog, razobručenog džeza, od tihih, asptraktnih, gotovo nemuzičkih istraživanja čistog zvuka, preko kamernih tema i slobodnog post-bop fraziranja sa Andersonovim neponovljivim gruvom, pa do klasičnih freakout gasiranja koja nisu samo krešenda kompozicija već, često, njihov glavni sadržaj.

Svirka visokog intenziteta, velike brzine, bučna i ekspresivna je, naravno, sinonim za ,,free jazz" za mnogo ljudi, unutar i verovatno još više izvan free jazz scene, i, pogotovo ako dolazite iz orbite Cecila Taylora,  prirodna stvar. No, onako kako Taylor nije bio puki siledžija sa dobrom fizičkom kondicijom, tako ni Eneidijeve kompozicije nisu sirovi komadi buke već elegantno napisani i ubitačno odsvirani komadi avangardog džeza u kojima tepih-bombardovanje duvačima i rafalna paljba sa gitare dolaze kao deo jasno postavljenog konteksta i narativa.

Smith je Eneidija doživljavao kao svog prijatelja i mentora – i dalje, veli, koristi gramofon koji je uzeo od njega – i verujem da je veoma srećan što je u arhivima duže od dve decenije imao ovaj snimak koji je sada mogao da pošalje Weaselu Walteru na miksovanje i mastering. Walter ima svoj prepoznatljiv zvuk koji možete i ne morate voleti. Ja ga lično volim i mislim da je uhvatio i dubinu i intenzivnost ovog kvinteta a da nije album učinio napornim za slušanje. Ako ste skloni free jazzu koji zahteva od slušaoca dosta ali dosta i nagrađuje, Wheat Fields of Kleylehof je nezaobilazna lektira:

https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/wheat-fields-of-kleylehof 

https://intlanthem.bandcamp.com/album/uhlmann-johnson-wilkes

International Anthem vrlo retko zajebu. Jedna od najjačih firmi na svetu trenutno (mada su Clean Feed naravno za prsa ispred svih!)