ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Meho Krljic on 17-03-2025, 08:29:02Ali to je stvarno LUKSUZ da naručiš ujutro i dobiješ uveče!!!!!!!!! 

Ima i velika knjižara u susednom gradu gde bukvalno imaju SVE što ti padne na pamet, npr. na policama imaju sve Absolute Sandman, Preacher (čak i neke koji su već rasprodati na Amazonu) i neke stvari mogu kod njih da se nabave jeftinije nego na Amazonu. Npr, zadnji put sam pazario TMNT Last Ronin Lost Years bio je jedno 20% jeftiniji, sad vidim imaju i poslednji strip Alena Mura ikad The Moon Serpent Bumper Book of Magic isto jedno 20% jeftiniji, moram da se odvezem idući vikend i pazarim!!

Dobro, realno nije ni loša ni Plato knjižara u Knez Mihajlovoj, ponekad tamo zna da dođu jako lepe stvari, mada su uglavnom dosta skuplje u odnosu na Amazon.

Piše da stiže večeras u jedanaest, ali obično stigne već oko osam, devet:

Dobro je da sam video ovo ponovo i shvatio da sam naručio pogrešan. Već je bilo poslato, pa mi je bilo glupo da otkazujem, pa sam naručio zasebno. 

Eh, i stari Birds of Prey su dobri!!!!!!

Danas samo ugodni tonovi i prijatna pričanja jer čitamo What If... Minnie Became Captain Marvel?, najnoviji (u Novembru izašli, a u Novembru ja ovaj tekst i kucam) strip iz Marvelovog aktuelnog serijala svojevrsnih krosovera između klasičnog Dizni stripa i klasične marvelovske superherojštine. Već smo pisali o Paji Patku koji igra ulogu Wolverinea, i najavili da će biti još Pajinih ,,what if" ekstravaganci, ali ko je uopšte OČEKIVAO da Mini dobije šansu da se ovaploti kao jedna od najmoćnijih superheroina Marvelovih stripova?



Naravno, Captain Marvel, odnosno Carol Danvers poslednjih godina u Marvelovom strip-izdavaštvu uživa visokoprofilan tretman kao što je i inače običaj sa likovima koji dobiju sopstveni film (uz notabilni izuzetak Ms. Marvel Kamale Khan, koja je uprkos seriji i filmu The Marvels poslednjih godina svedena na kameo pojavljivanja i skromne miniserijale). Captain Marvel je svakako imala sasvim solidnu strip-produkciju i u ranijim godinama ovog stoleća, ali to je tada bilo pod naslovom Ms. Marvel i autori su bili mahom muškarci. Od momenta kada je film ušao u predprodukciju, stvari su se iz korena promenile, Marvel kao da se setio da ima jedan snažan i zanimljiv lik, praktično ženskog supermena sa vrlo ,,marvelovskim" unutrašnjim protivrečnostima i konfliktnim lojalnostima i krenuo u ozbiljnije profilisanje Carol Danvers ne samo sa bitnim rolama koje će odigrati u stripovima o Avengersima i velikom broju company crossover događaja u poslednjoj deceniji, već i sa sopstvenim serijalima koji su dati na staranje uglednim ženskim autorima poput Kelly Sue DeConnick i Kelly Thompson za dobrodošlu dozu feminizma. Korporativnog feminizma, naravno, ali ipak nekakvog feminizma koji će Marvel ponosno staviti i na naslovne strane kolekcija, citirajući prikaze i time ipak dati nekakav doprinos borbi protiv sve toksičnijeg alt rajt uticaja na rodnu a time i klasnu borbu.

No, What If... Minnie Became Captain Marvel? zapravo ide solidan broj koraka unazad, ne nužno u distanciranju od feminizma, već u smislu da je ovo strip koji se vraća na same početke superherojskog rada Carol Danvers, a kada je ona nosila ne pseudonim Captain Marvel već Ms. Marvel.

Zapravo, istorija imena Captain Marvel je iznenađujuće komplikovana, posebno ako ste ipak u svu tu superherojštinu ušli preko MCU filmova i mislite da imate dobro razumevanje života kapetanice Marvel, njene veze sa vanzemaljskim rasama kao što su Kree i Skrull i njene generalne trajektorije od žene koja je pilotirala borbenim avionima za USAF do superheroine koja štiti nejač i bori se za pravdu po čitavom svemiru.

Jer, Carol Danvers ne da nije prvi Captain Marvel u Marvelovoj istoriji, nego nije ni drugi iako se pojavljivala u stripovima o originalnom Kapetanu Marvelu krajem šezdesetih, kao jedan od sporednih likova. I da bude jasno, ona nije ni treći pa ni četvrti, peti ili šesti Kapetan Marvel. Carol Danvers je sedma po redu osoba koje je ime Captain Marvel ponela tek, dakle, 2012. godine, kada je serijal o njoj počela da piše Kelly Sue DeConnick i gore pominjani citat se upravo odnosi na to da je Kelly Sue od ove superheroine sa karijerom u tom trenutku dužom od trideset godina, napravila ,,feminističku ikonu".



I, da bude jasno, mislim da je ovo učinilo neviđeno mnogo na promeni percepcije ne samo ove superheroine već i ženske superherojštine generalno. Promena imena iz Ms. Marvel, izbacivanje roda i usvajanje (ionako nezasluženo) maskulinog prefiksa ,,Captain" je naravno jedna stvar, ali promena kostima i generalnog imidža i stava protagonistkinje su bili prava mala revolucija. Nakon godina u kojima je Danversova nosila izrazito ,,ženski", to jest veoma seksualizovani kostim sa pripijenim crnim čizmama do iznad pola butina, trikoom bližem fetiš nego ginmnastičkoj opremi i plastičnim operskim rukavicama, da ne pominjemo dugu rasutu plavu kosu, vrišteće crvene usne i OGROMNE grudi, gde je, dakle, izgledala kao vrlo izrazito muška fantazija o ,,jakoj i ženstvenoj ženi", sa preuzimanjem imena Captain Marvel došao je i novi imidž. Nema se šta, da se razumemo, zameriti ženstvenosti Carol Danvers u ,,novom" izdanju, čak i ako ste vrlo konzervativan muškarac, ali ovo je daleko feminističkija, daleko više COOL verzija jake i ženstvene žene, sa modernom kraćom kosom, pripijenim kostimom koji više deluje kao kul svemirska uniforma nego kao kostim za striptiz i bez prenaglašenih dojki i usana. I uspeh filmske Carol Danvers, bazirane na ovom izgledu (i stavu) stripovskog predloška je potvrdio ispravnost tog pristupa.

Ceo ovaj uvod pravim da bih istakao kako je What If... Minnie Became Captain Marvel? jedno zapravo iznenađujuće konzervativno vraćanje na izvor i prepričavanje originalog četvorobrojnog miniserijala Ms. Marvel iz 1977. godine, samo smešteno u univerzum u kome su Diznijevi i Marvelovi likovi zabavno splajsovani jedni sa drugima.

Da ne budemo nerazumeni: taj originalni miniserijal o kome pričamo su pisali Gerry Conway i Chris Claremont, dvojica od najboljih scenarista koji su ikada radili za Marvel U ČITAVOJ NJEGOVOJ ISTORIJI (ili barem dvojica među meni najomiljenijima ikada) a koji su i bilo notabilno progresivni u svojim stavovima, deca kontrakulture šezdesetih namerna da se kroz stripove dotaknu pitanja rasne diskriminacije, rodne ravnopravnosti, krosovera između kultura... U tom smislu, to da se serijal (i lik u serijalu) nije zvao Captain Marvel (iako  je Danversova supermoći dobila u akcidentu koji je njen DNK splajsovao sa DNK originalnog Kapetana Marvela) već Ms. Marvel je za 1976. i 1977. godinu bio zapravo manifestno progresivistički gest. Ovaj je prefiks u to vreme imao značajnu političku težinu jer je zamenjujući i ,,missis" i ,,miss" uklanjao transparentnost bračnog stanja ženske osobe i stavljao je na ravnu nogu sa muškarcima koji su bili ,,mister" bez obzira na to jesu li oženjeni ili ne. Vama to sad zvuči smešno, pogotovo ako ste uvek smatrali da ,,Ms." u superherojskom pseudonimu ima latentno pežorativnu notu, ali originalne intencije i korišćenje ovog imena bile su nedvosmisleno plemenite i imale izraženu feminističku dimenziju, makar onoliko koliko su to mogli da naprave progresivistički orijentisani muškarci.

Enivej, Carol Danvers je u ono vreme bila novinarka, zapravo urednica magazina Women Magazine, a koji je bio publikacija Daily Buglea i njena superherojska priča je počela nekom vrstom konfuzije jer ni sama Carol nije bila svesna da je stekla supermoći niti je shvatala šta joj se dešava. A što je IZRAZITO late '70s šmek superherojštine.



What If... Minnie Became Captain Marvel? su uradili uglavnom Italijani osim što je zaplet kreirao (adaptirajući originalni miniserijal) Amerikanac Steve Behling. Behlinga verovatno ne znate jer je njegov rad za Marvel mahom vezan za pisanje proznih knjiga za osnovnoškolsku decu a baziranih na Avengersima i drugim propertijima kuće ideja. Behling piše i druge knjige za decu a radio je i neke stripove za decu, notabilno Spidey and His Amazing Friends: Team Spidey Does it All! namenjen BAŠ mladoj publici (tj. onima koji posle slikovnica u ruke uzimaju svoje prve stripove).

Behling nije ime koje očekujem da iko prepozna, ali ostatak ekipe je veoma jak i ovde ponovo na poslu imamo tim koji je radio i Paju Patka kao Wolverinea. Dakle, scenario je razradio Luca Barbieri, crtež je obezbedila izvanredna Giada Perissinotto, kolorist je opet Lucio Ruvidotti a letering je uradila Laura Tartaglia. Ovaj je tim na What If... Donald Duck Became Wolverine? Prikazao mnogo potencijala ali ta je priča imala dosta izražene probleme sa samim pripovedanjem koje je favorizovalo ekspozicjju u odnosu na stvarnu radnju i akciju. Ovom prilikom smo dobili strip koji i sam deluje ,,kratko" i završava se u momentu kada vam se čini da vam nedostaje bar još jedan katarzični set pis da bude zaokružen, ali je u pitanju ipak izrazitije zrelije vođena priča.

Napisao sam preko 1.200 reči a tek sad dolazim do toga da je ovo praktično jedini strip u istoriji Diznijevih stripova koji mi pada na pamet a u kome Mini ima protagonizam sasvim nezavistan od svog momka Mikija Mausa. Formatirana kao simpatičan privezak muškom ,,everymen" heroju, Mini je barem u stripovima koje sam JA čitao – a čitao sam mnogo i američkih i italijanskih i skandinavskih Dizni stripova – čak i tamo gde je imala određenu delatnu suverenost bila čvrsto vezana za odnos sa Mikijem i ostatkom ansambla, predstavljajući pe svega ,,ženskost" onako kako je vide muškarci.

What If... Minnie Became Captain Marvel? sa ovim raskida i u ovom stripu apsolutno i decidno nema Mikija, niti se on pominje. Umesto njegove slike na Mininom pisaćem stolu stoji slika njenog mačora*, a glavna junakinja je novinarka koja radi za dnevni list The Chronicle i zadužena je da kako zna i ume pronađe identitet nove superherpine u Patkovgradu, maskirane, leteće borkinje protiv zločina, Kapetanice Marvel.

*da, humanoidna mišica ima ljubimca mačora – deal with it!

Da stvari budu teže, Mini je tek dobila posao u ovoj novini a na osnovu toga što je imala čitan i uspešan gradski blog i kada je vlasnik lista, naravno Baja Patak, baci u duboku vodu i kaže joj da je ovo sada njen glavni zadatak i da očekuje rezultate, ona u sebe ima brojne sumnje i preispituje se je li ZAISTA dorasla reporterskom poslu.



Ovo je veoma klasična marvelovska postavka, sa glavnim likom koji je mlad, energičan, pun ideala ali koji istovremeno i sumnja u sebe i suočen je sa svetom ,,odraslih" u kome je prinuđen da se snalazi. To da je Mini po prirodi stvari malo staromodna i tiha a  da je Baja propulzivni kapitalista spreman da rizikuje ali i spreman da donosi brze, bolne odluke kada je to potrebno se odlično uklapa uz ovaj koncept.

Naravno, ,,tajni" tvist u celoj priči je da je Mini takođe i Kapetanica Marvel ali da toga nije svesna i da ima povremena pomračenja svesti nakon kojih se ne seća šta je radila, a čitalac svedoči ovom njenom dualitetu i zaintrigiran je da vidi kako i kada će ona saznati dramatičnu istinu.

Ovaj kratki strip od tridesetak strana relativno srećno sažima originalni Ms. Marvel miniserijal i uspeva da postigne pravi odnos superherojske drame i diznijevske komedije. Perissinottova vrlo nadahnuto kombinuje karikaturalni, slatki prepoznatljivo diznijevski senzibilitet sa kompozicijama koje su više ,,odrasle", marvelovske, rađene po šnitu akcionog superherojskog stripa. Sukob sa Scorpionom – koga ovde, naravno, ,,igra" Hromi Daba – je hajlajt priče, sa odlično urađenom akcijom i perfektno dodatom komedijom a nakon toga ćemo dobiti i atraktivnu tuču sa džinovskim robotom. Doduše kratku jer strip pred svoj kraj ulazi u opširan flešbek da bi čitaocima dao pozadinu priče. A što naravno nije najsrećnije dramaturško rešenje, ali nam makar daje još fantastičnih scena u kojima Perissinottova i Ruvidotti crtaju još jedan od onih epskih sukoba između Baje Patka i Mage Vračević.

Ovo je, kao i njegov prethodnik, strip pre svega za old school Disney fanove i old school Marvel fanove. Čiji sam ja svakako predstavnik, ali kako sam ja već ozbiljno zagazio u šestu deceniju života, nisam siguran koliko je GENERALNO tržište za ovakve radove. No, dok ih Marvel bude pravio ja ću da ih čitam, jer je ovo u principu dobro, a ako biste i vi da bude dobro i u vašoj kući, izvolite do Amazona.

Pročitao sam American Paranoid: Black House (u francuskom originalu American Parano: Black House), a u digitalnom izdanju Europe Comics nakon francuskog originala koji je prošle godine publikovao Dupuis. Radi se o vrlo kvalitetnom dvotomnom policijskom trileru koji su napravili ugledni, cenjeni autori i skoro potpuno odsustvo distribucije ovog stripa u njegovom engleskom prevodu – nećete ga naći ni na Amazonu – me zbunjuje. Je li Europe Comics baš u TOLIKOM rasulu da plati prevod i adaptaciju na Engleski, napravi digitalnu ediciju a onda ne uspe da je plasira na najvećoj platformi za prodaju digitalnih knjiga i stripova na svetu? Izgleda da jesu. Što je žalosno.



Ali ne treba da nam umanji uživanje u ovom stripu. Kogod voli kvalitetno izveden ,,period piece" rad – sa sve posebno napravljenom Spotify listom kako bi ste imali adekvatan saundtrak dok čitate – u kome se mešaju sociopolitičke realnosti policijskog rada sa ezoterijom i najmračnijim ponorima ljudskog uma, a ne može da dočeka da Ed Brubaker i Sean Phillips urade nešto novo, treba da zna da će sa American Paranoid: Black House dobiti duplu dozu. Ovo je pripovest urađena u dva albuma, oba izašla 2024. godine, a koja pričaju jednu jedinu, i zaokruženu priču o policijskoj istrazi vezanoj za ritualna ubistva počinjena u San Francisku proleća 1967. godine – svega dakle nekoliko nedelja pre nego što će ,,leto ljubavi" zvanično otpočeti. Naravno, do meseca Maja, u kome se najveći deo ove priče dešava, je taj specifični socijalni pokret koji je obeležio promenu u javnom životu i mentalitetu Amerike – a onda i ostatka sveta – već bio uveliko započet i to da se na pozadini bujanja nove, egzotične urbane kulture razvija priča o jezovitim, mučnim ubistvima nemoćnih žena je dobro napravljen kontrast. American Paranoid: Black House je na mnogo načina jednako dobro izvedena istorijska analiza Amerike i njenih protivrečnosti kao i bilo koji strip Eda Brubakera iz poslednjih nekoliko godina i lepo je videti da Evropljani mogu da uverljivo rade na ovom nivu verodostojnosti i, jelte, ,,worldbuildinga". American Paranoid: Black House je taman onoliko žanrovski klišeiziran koliko je potrebno da se čitalac drži u relaksiranom stanju kako bi neočekivani preokreti i udarci ispod pojasa imali veću potenciju. Ovo, da se razumemo, NIJE Tyler Cross već – uprkos površinskim sličnostima – neka vrsta njegovog pametnog antipoda. No, od ovog autorskog tima nisam očekivao ništa manje.

Kad smo već kod tog autorskog tima, kada sam rekao ,,Evropljani" u prethodnom pasusu, malo sam i slagao. Do pola, recimo, pošto je autor crteža i kolora u American Paranoid: Black House Argentinac. Lucas Varela nam nije nepoznato ime, au contraire, ovaj po profesiji grafički dizajner (inače moj ispisnik) ima već skoro pune dve decenije iskustva rada u strip-medijumu, a franko-belgijski je profesionalac od 2012. godine sa niskom zapaženih izdanja za Dargaud. Sa druge strane stola je scenarista Hervé Bourhis, čovek kome je crtanje pasija, koji je stripove radio još u školi (i trpeo kritike nastavnika), posle radio grafički dizajn i ilustracije za jelte, internet, ali koji se kao profesionalac u franko-belgijskoj strip-industriji ostvario pre u ulozi i scenariste i crtača. Imajući u vidu da je 2012.  godine dobio nagradu Gosciny, kojom se obeležavaju obećavajući scenaristi, Bourhis je nakon toga ozbiljno zapeo i proizveo mnogo radova sa različitim crtačima – mada dosta toga on i dalje crta sam – fokusirajući se u dobroj meri na biografske i istoriografske stripove (na primer, o Ramonesima, heavy metal muzici, Donaldu Trumpu, Beatlesima) ali radeći i razne druge stvari, za  izdavače kao što su Delcourt, Dargaud, Dupuis...

O oba ova autora sam već pisao pre neke četiri godine, peneći od oduševljenja njihovim kvaziistorijskim grafičkim romanom The Lab a koji je prikazao alternativnu istoriju francuskog IT sektora (mnogo je uzbudljivije nego što deluje na prvi pogled) na način koji u čoveku, ako je određenog kova i interesovanja ne može a da ne izazove strahovite emocije u svom tom prepoznavanju onog što je moglo biti i onog što je zaista bilo i svih tih momenata u kojima je istorija sveta mogla da krene drugim tokom.



Za American Paranoid: Black House se može reći da je sličan projekat, iako po tonu sasvim različit, budući da ovde imamo fikcionalizovano sažimanje jednog istorijskog trenutka za koji se nije odmah shvatalo kakve će talase poslati dalje niz vremenski tok, spakovano u format hard boiled krimića apdejtovanog za dvadesetprvi vek. American Paranoid: Black House je strip prebogat slojevima, pravljen kao očigledno ,,lažna", možda i satirična varijanta stvarne istorije a opet provokativan i promućuran u svom seciranju ljudske psihologije i društvenih trendova koji na njoj počivaju.

Satanska panika je termin koji vezujemo za jedan drugi period nove istorije Sjedinjenih američkih država, nekih dvanaest hiljada prijava koje su američki građani podneli nadležnima toko osamdesetih i ranih devedesetih a vezano za slučajeve onog što su prijavljivači TVRDILI da je satanistički ritual koji ljude povređuje ili ubija. No, satanizam je u Americi, naravno, kao religija imao istoriju znatno pre toga, sa ,,zvaničnim" utemeljenjem Crrkve Satane koje se desilo 30. Aprila 1966. godine u San Francisku i na čijem je čelu stajao prvi selebriti satanista Amerike, Anton Szandor LaVey. Rođen kao Howard Stanton Levey, LaVey je narednih trideset godina, do svoje smrti, bio visoki sveštenik crkve koja je, kad se na stranu stavi sav mračni imaginarijum, zapravo bila odgovorna za više seksualnih orgija nego ritualnih umorstava. Iako ispitivan od strane FBI u vezi sa planiranjem ubistva Teda Kennedyja 1980. godine – a za koje nije bio sam osumnjičen – LaVey zapravo nije imao preterano ,,mračnu" stranu. Štaviše, FBI je zaključio da je njegovo bavljenje satanizmom i Crkvom Satane bila prevashodno komercijalna rabota, da se dobro zaradi od malograđanske potrebe za pobunom protiv, jelte, duhovnih autoriteta i to da je LaVey više bio odmereni intelektualac koji mnogo čita i piše radije nego što ide i kolje petlove je značilo da nije interesantan policiji.

American Paranoid: Black House nam daje potret LaVeyja kroz lik koji se zove Baron Yeval (Yeval – LaVey, N'est-ce pas?) i koji je u svakom bitnom pogledu fikcionalizovana verzija autentične istorijske figure. Varela ga crta gotovo identično onome kako je LaVey izgledao u svojima javnim nastupima, a biografija mu je takođe jako slična stvarnoj, sa sve ,,crnom kućom" u San Francisku koju je kupio, iz nje prvo širio satansku propagandu kroz predavanja, radionice i sedeljke a onda je učinio centralnim neksusom Crkve Satane.

Yeval je glavni osumnjičeni u policijskoj istrazi koja se tiče ubistva mlade žene pronađene mrtve, vezane za drvo u blizini mosta Golden Gate, nage, sa obrnutim pentagramom iscrtanim na trbuhu, ne samo zato što ovo ubistvo ima jasne obrise satanskog rituala već i jer je u pitanju mada glumica-početnica koja je na jednoj od njegovih satanskih seansi igrala devicu-za-žrtvovanje.



Istragu vodi iskusni detektiv Ulysses Ford, a sa sobom ima tek-sa-akademije-izašlu i u San Francisko doseljenu mladu inspektorku Kimberly Tyler. Tylerova je, u odmah zgodnom preokretu klasične žanrovske matrice, zapravo protagonistkinja stripa i Ford služi da se pokaže kako je život policijskih detektiva zapravo niska frustracija, gubitaka, momenata besa i poniženja na poslu i samotnih trenutaka kod kuće. Ovo nije tek sociološka opservacija: dalje u stripu organski, kroz priču saznajemo da je Kimberlin otac takođe bio policijski inspektor i da je zapravo radio baš u San Francisku, u stanici u koju je ona tražila da je sada i samu rasporede. Tylerova ide i korak dalje i iznajmljuje isti – neuredan, prljav, u sitorinjskom komšiluku sagrađeni – stan u kome je otac živeo.

Kimberlin odnos sa pokojnim ocem je samo jedna od majstorski vođenih niti podzapleta ovog stripa. A to da se radi o katoličkoj porodici nije nevažno u pripovesti u kojoj glavnoosumnjičeni insistira da je hrišćanstvo religija zasnovana na lažima i manipulaciji i da on sam, sa svojim slebenicima zapravo sledi stariju, iskreniju veru. Tylerova, nakon što Ford doživi akcident, počinje da vodi slučaj – uprkos tome što je kolege gledaju kao da je pala s Marsa i stalno joj priređuju neukusna seksistička iznenađenja – i razvija i neku vrstu bliskijeg odnosa sa harizmatičnim satanskim intelektualcem, prvo kroz službene razgovore a onda i kroz isleđivanje u stanici. Yeval je, naravno, neko ko u svakoj situaciji u kojoj se nađe nekako prirodno preuzima kontrolu nad konverzacijom, uvek govori malo i u zagonetkama i ostavlja utisak da se i zabavlja a da svakako zna više nego bilo ko drugi u prostoriji, i ovo strip vrlo dobro postavlja, ali istovemeno i izbegava da upadne u kliše detektivke koja pada na fatalnog ,,negativca". Tylerova je svakako njime zaintrigirana ali čak i kada Yeval baci udicu i skoro nedužno primeti da njegovo mračnjaštvo privlači mnoge žene i da se čak i njoj možda on dopada, policajka se na nju ne peca.

Tylerova je svakako neko sa sopstvenim demonima, ne puko jagnje da ga Yeval prikolje (metaforički, doslovno ili, jelte, erotski) već mlada žena sa tragom sopstvenih odluka i nerazrešenih dilema u životu a od kojih je odnos sa ocem samo jedna, zapravo ne i glavna. U žanrovskoj je tradiciji to da će inteligentni osumnjičeni gledati da prepozna u njoj te tačke pritiska – čak i da uradi malo risrča kako bi se pripremio za razgovore – i da manipuliše njome kroz razgovor, navodeći je da na kraju možda odradi i neki prljav posao za njega, sve misleći da sledi policijsku dužnost, ali Bourhis ovo piše veoma spretno, dajući nam konfliktnu ali humanizovanu protagonistkinju koja će i dok pratimo njene aktivnosti demonstrirati sasvim suprotstavljene elemente svoje ličnosti: jaku deduktivnu inteligenciju, emotivu ranjivost, nepokolebljivu samovlasnost, empatiju. To da je strip stavlja u poziciju nekoga ko će slučaj na kraju razrešiti a da ne mora da bude klišeizirana akciona heroina je samo lep bonus.

Ostali likovi su takođe zanimljivi i višeslojni, uključujući Kimberline kolege, Yevalovu porodicu ali i kultiste koji se okupljaju na njegovim seansama, uglavnom pripadnike više srednje klase kalifornijske Bej Ejrije koji u satanizmu i podukama zavodljivog đavoljeg, jelte, propovednika, nalaze onu slobodu o kojoj američko društvo toliko trubi a često je ne obezbeđuje.



No, šire od likova, strip daje jedan jako dobar portret San Franciska i četvrti Haight-Ashbury proleća 1966. godine, vrlo umešno ubacujući organski pripremljene deliće istorijske poduke (doseljavanje ,,bitnika" u Bej Ejriju, kupovanje napuštenih kuća itd.), gotovo dokumentarističko prikazivanje stanja na ulicama sa nabujalom hipi kulturom, psihodelicima, ezoteričnim učenjima, sistemskim rasizmom i seksizmom, začecima satanske panike ali i promenama koje se osećaju u vazduhu iako niko ne zna kog će obima one stvarno na kraju biti. Stalni glasovi radio-voditelja koji najavljuju popularne pesme onog doba (a gde su mnoge radio stanice eksplicitno kodirane kao hrišćanske i prepodobne) su takođe briljantan element worldbuildinga.

Lucas Varela sve ovo crta i koloriše u svom prepoznatljivom, autoritativnom stilu, mešajući savršeno karikaturu sa dokumentaristikom, sa gotovo bezobraznom lakoćom prelazeći iz verističkog, ,,filmskog" stila u kjaroskuro kontraste i kompozicije inspirisane okultnim i jeretičkim učenjima. Kolor mu je i ovde sveden – pored crne u stripu preovlađuju razne nijanse crvene i povremeno plave boje – ali korišćen jako efektno da stripu da senzibilitet ,,prošlosti" a da ne poseže za nekakvim rekonstrukcijama kolorita stripova ili filmova iz šezdesetih.

American Paranoid: Black House je, dakle, ODLIČAN strip koji ću iz sve snage preporučiti na čitanje bilo kome koga zanimaju detektivski trileri, disekcije recentne istorije, satanizam ili sve to na gomili. Ovo je psihološki višeslojan, istoriografski disciplinovan, simbolički bogat rad koji žanr koristi sa razumevanjem i apdejtuje ga gde je to potrebno. Pošto na Amazonu vidim samo francuski original A KO UOPŠTE ZNA FRANCUSKI JEZIK, onda prevod na Engleski i digitalnu ediciju Europe Comics možete kupiti na ovom mestu. A ako se neki domaći izdavač odvaži da ovo publikuje kod nas, obećavam da ću kupiti više primeraka da poklanjam jer je ovaj strip BAŠ TOLIKO DOBAR.

MINISTRY OF SPACE Warrena Ellisa je alternativna istorija u kojoj se desilo ono u čemu Velika Britanija zaostaje za obe nekadašnje superstile ali i za mnogim drugim velikim silama - a to je razvoj svemirskog programa.
U američkoj seriji FOR ALL MANKIND dobili smo alternativnu istoriju sveta u kom je istraživanje svemira pošlo više putem misija sa ljudima kao temeljne vrednosti američkog programa i rezultiralo do pete sezone već i kolonizovanjem planeta.
Warren Ellis ovde ne nudi tako detaljnu zamisao. Njegova osnovna stvar je da su Britanci oslobodili Peenemunde i Wehrnera Von Brauna uzeli sebi, postavši pioniri kolonizacije svemira, u čemu su se kao iskusni kolonizatori, jelte, odlično snašli.
Strip se nadovezuje na stripove u kojima je Britanija "lečila" svoj kompleks nemanja svemirskog programa, pre svega u dizajnu kom je pridat veliki značaj i koji je bitno izražajno sredstvo ovog stripa. Sama priča je solidna, zanimljiva je, ali je jednostavna i ovde je vizuelnost bitan deo tog sinergijskog efekta koji autori žele da dostignu.
U tom smislu, MINISTRY OF SPACE, iako ima i priču i karaktere, ima strukturu hronike, sa dosta prepričavanja, i relativno malo aktivnog dešavanja koje se prospektivno odvija. Ali, u crtežu Chrisa Westona dobija maltene coffee table book kvalitet i tu se nekako cela stvar dovodi u balans i čini ovo značajnim delom.

For All Mankind nije realan. Realno bi svi bankrotirali, i u Americi bili smenjeni, a u SSSR i pokopani. Ali da Britanija ima svoj svemirski program je ipak fantazija na kvadrat. Oni ne bi ni stigli da bankrotiraju, jer prosto nemaju resursa ni da počnu sve to. To je strip za lokalnu upotrebu.

Nismo pisali o Konanu duže od godinu dana A TO JE PROTIVZAKONITO. Kompenzacija će biti da ćemo danas pričati o jednom aspektu savremenih stripova o najomiljenijem sinu Simerije, a onda za koji dan i o drugom. Konana danas dobijamo u prilično obilnim količinama a i kvalitet tog Konana je na dosta visokom nivou, no možda je najbolji aspekt produkcije stripova o Konanu to da ih očigledno rade celoživotni ljubitelji Howardovog najpoznatijeg junaka (ali i ostalih Howardovih radova) te da se autentičnost glasa i karakterizacije, tona stripa i ,,osećaja" sveta u kome se on odvija kombinuju sa smislenim eksperimentisanjem i pokušajima da se pronađu novi aspekti lika, sveta, cele estetike vezane za Konana. U današnjem obraćanju, dakle, pogledaćemo na šta liče stripovi u savremenoj verziji magazina The Savage Sword of Conan, koji izdaje Titan Comics, a u narednom ćemo da pričamo o krosoveru pod nazivom Battle of the Black Stone koji je neka vrsta kulminacije linija podzapleta što su se provlačile kroz aktuelni Titanov magazin Conan the Barbarian, sa ubrizganom popriličnom dozom ,,drugih" Howardovih ideja i likova. Ambiciozna rabota, intrigantni stripovi, no, za sada se držimo samo crno-belog, gritty, 17+ hardkora.



The Savage Sword of Conan je, naravno, bilo ime ,,drugog" magazina sa stripovima o Konanu koji je Marvel pokrenuo 1974. godine da bude izdavan paralelno sa ,,glavnim" strip-serijalom o Konanu, Conan the Barbarian, pokrenutim 1970. godine. Originalni je magazin bio vrlo uspešan, donoseći svojevrsnu renesansu ,,Howardovštine" četiri decenije nakon publikovanja originalnih priča o Konanu na stranicama palp magazina, ali u Marvelu su osećali da ima potencijala da se dosegne JOŠ publike, pogotovo ako se nađe načina da se izbegnu ograničenja CCA cenzuzre koja su važila za mejnstrim stripove. The Savage Sword of Conan je bio taj način, publikacija koja je registrovana kao ,,magazin" radije nego kao ,,comicbook" i time nije podlezala CCA pravilima, a i koju je, u početku i za svaki slučaj objavljivala posebna firma, pod Marvelovim patronatom. The Savage Sword of Conan je bio crno-bela publikacija, ne samo radi snižavanja troškova i izbegavanja CCA standarda već, verujem, i da bi se visceralna priroda nasilja u stripu koji je bar 30 posto probijanje kopljima i odsecanje udova mačevima učinila manje ,,problematičnom" ali se i brzo isprofilisao ne samo kao ,,odrasliji" strip o Konanu, već i kao magazin u kome ima prostora za više eksperimentisanja.

Za početak, The Savage Sword of Conan se nije zamarao hronoliškim pripovedanjem i za razliku od Conan the Barariana, priče u njemu nisu sledile jedne druge, slobodno skačući po vremenskoj liniji života omiljenog varvarina. No, one su i uglavnom pričale o starijem, zrelijem Konanu, oslanjajući se na nešto kasnije (pa i nedovršene) Howardove priče o Konanu, ali i neke od radova njegovog, hm, naslednika. L. Sprague De Campa, sledeći, načelno, događaje u Konanovom životu nakon mesta na kome je Marvelov scenarista i urednik Roy Thomas prestao da piše za Conan the Barbarian. Thomas je naravno, bio i urednik The Savage Sword of Conan, njegov glavni scenarista prvih par godina i imao je ZASTRAŠUJUĆU ekipu crtača koji su radili ove priče: Neal Adams, Dick Giordano, Barry Windsor-Smith, John Buscema, Alfredo Alcala, Jim Starlin, Al Milgrom, Pablo Marcos, Walter Simonson... Takođe, naslovne strane je radio, između ostalih, Boris Vallejo, jedan od dva ilustratora koja su definisala ,,varvarsku" sword & sorcery estetiku za drugu polovinu dvadesetog veka.

Roy Thomas je napisao predgovor i za prvi broj ovog novog The Savage Sword of Conan o kome danas pričamo, pojašnjavajući u njemu kako je originalni projekat izronio iz magazina Savage Tales, nakon što je postalo jasno da je Conan the Barbarian zaista veliki hit, i kako je i sam bio vrlo uspešan, polazeći od dvomesečnog tempa izlaženja ali brzo i sam postajući mesečni naslov onako kako je odziv publike rastao.



Jedna od najboljih stvari vezanih za originalni The Savage Sword of Conan je i to da je pomenuta eksperimentalnija priroda ove publikacije značila i da su autori bili slobodni da probaju druge Howardove predloške na koje je Marvel u tom trenutku držao prava pa su Kralj Kull i Solomon Kane takođe dobili svoje mesto na stranama ovog magazina, pored adaptacija i nekih drugih Howardovih priča koje su često imale u sebi više eksplicitnog horora i depresivne melanholije od onog što bi bilo smatrano prikladnim za serijal Conan the Barbarian.

Aktuelni The Savage Sword of Conan je u mnogome replikacija iste filozofije i logistike. I ovo je dvomesečni crno-beli magazin na većem broju strana (neki brojevi imaju i preko osamdeset), sa tipično dve priče u jednom broju, od kojih neke mogu biti zaokruženi narativi a neke se mogu nastavljati u narednom broju. I ovde se na pričama smenjuju različiti scenaristi i crtači (jedino letering uvek radi isti studio i naravno da je to Comicraft jer oni ZNAJU taj old school stil u prste) i ovde, takođe, neke priče prate druge Howardove likove pored Konana.

Ali priče o Konanu su definitivno glavo jelo i, ponovo u skladu sa The Savage Sword of Conan tradicijom, pričane su nehronološki, sa nekima koje se bave njegovim avanturama dok je još bio najamni vojnik, a onda drugima koje su smeštene duboko unutar njegove karijere kralja Akvilonije.

Da odmah ovde (dakle posle jedno pet hiljada nakucanih karaktera) kažem da je The Savage Sword of Conan meni odličan projekat i da mi je milo što je Titan ušao i u ovu investiciju jer se i ovde može videti jedan eksperimentalniji pristup koji, da budemo jasni, ne donosi uvek i isključivo NAJBOLJE rezultate ali je lekovit u pogledu otvaranja novih horizonata mogućnosti vezanih za Konana i Howardovo nasleđe. Imajući u vidu da Jim Zub i izvrsni crtači preko u Conan the Barbarian i dalje rade sa veoma visokim nivoom kvaliteta, parnjak u vidu razbarušenog The Savage Sword of Conan donosi idealan balans.

Pogledajmo šta smo do sada, u ovih šest brojeva The Savage Sword of Conan pročitali.

Prvi broj kreće dosta snažno pričom Conan and the Dragon Horde koju je pisao John Arcudi a nacrtao Max Von Fafner. Fafner je čovek koji uglavnom radi u evropskom stripu, ali i tamo uglavnom fentezi i mislim da je odličan izbor za priču koja prati Konana kako jaše kao zapovednik vojske pohlepnog kralja što ima ambiciju da sa trona svrgne svog brata a najamnicima je zauzvrat obećao silno zlato iz osvojenog grada. Arcudi piše tipično tenzičnu priču gde je od početka jasno da Konan, iako pouzdan vojni zapovednik, nema baš previše simpatija za kralja koji rešava svoju neku porodičnu razmiricu preko leđa sirotinje. Ima tu raznih trzavica među samim najamnicima, spekulacija o tome kakva ih nagrada zaista čeka na kraju puta, disciplina je dosta problematična, naročito jer je tu i lepa a misteriozna inženjerka koja gradi opsadne mašine i kojoj Konan, nagađate zapadne za oko. Kad se do grada na kraju dođe a opsada urodi plodom, dolazi neočekivano razrešenje...



Arcudi je ovo napisao spretno, akcentujući ljudsku prirodu i njene izopačenosti radije nego posežući za fantazijskim razrešenjima, ali strip svakako ne oskudeva u spektaklu, naprotiv. Pomenuti kralj sa sobom vodi lavove kao ljubimce, ali i slonove kao žive opsadne mašine, a  jedan od akcionih hajlajta radnje je i napad ,,zmajeva" na najamnu vojsku a za koje se vidi da su u stvari samo nekako preživeli dinosaurusi iz, jelte, doba Jure. I Fafner sve ovo radi izvrsno, sa elegantnim, odmernim pripovednim tempom a onda widescreen pristupom akciji i spektaklu. Njegovi su kadrovi izuzetno uredni, likovi uverljivi i ekspresivni (a opet odmereni, bez ,,stripovskog" preterivanja) dok mu je akcija zaista spektakularna i visceralna. I, da dodam, mada strip izgleda IZVANREDNO u crno-beloj tehnici, Fafner na svom sajtu ima iste ove table bez leteringa ali kolorisane i njegovi bledi, uzdržani kolori izgledaju toliko dobro da se MNOGO nadam da će Titan u nekoj narednoj kolekciji da ovaj strip objavi u boji.

Backup priča je ovde Master of the Hunt, strip o Solomonu Kaneu a koji je nacrtao i napisao Patrick Zircher. Patch Zircher je poslednjih godina dobio malo, hm, problematične pažnje zbog svojih izjava na tviteru, između ostalog braneći Warrena Ellisa i Camerona Stewarta koji su, hajde da kažemo, sami iskopali jame u koje su upali, ali je u pitanju i prilično pošten čovek koji će alt rajt kretenčinama uvek sasuti u lice da su kretenčine i drago mi je bilo da vidim da je ovaj Solomon Kane očigledno rad iz ljubavi a ne nekakav alternativni način zarade nakon progonstva iz superherojske industrije.

Zircher je odličan crtač i perfektan za strip koji treba da nam prenese represivnu atmosferu pozne epohe Svetog rimskog casrstva. Naravno, ovaj se strip dešava u Velsu a ne na teritoriji kojom su vladali katolici, ali taj neki – očekivani – sudar između represivnog, dogmatskog hrišćanstva i starih, lokalnih verovanja je pažljivo smešten u njegovo središte. Solomon Kane ovde, standardno, luta provincijom i upada u avanture koje ga se isprva ne tiču ali onda u njima njegova puritanska, hrišćanska duša nalazi vrlo lične motive da se umeša i izgura nekakvu pravdu do kraja. Zircher ovaj strip radi u tri nastavka tokom tri konsekutivna broja magazina i jednu prilično jednostavnu priču o čudovištu koje se noću pojavljuje po obodima sela pretvara u porodičnu tragediju sa dubokim korenima u predhrišćanskim tradicijama. Iako je moj utisak da je ovaj strip možda i veštački produžen ubacivanjem opširnih flešbekova na drugo vreme kako bi čitalac dobio gotovo školsku poduku vezanu za te stare tradicije i verovanja, taj višak konteksta je spretno izveden, i narativno i grafički (posebno su lepe promene fontova u leteringu), a i generalni ton Solomona Kanea je vrlo precizno pogođen. Zircher nam daje protagonistu koji je mračan, kontemplaciji sklon, opterećen sopstvenom grešnošću, ali na kraju onaj heroj potreban da se strip ne strmekne u smeru potpunog beznadnog horora. Zircheru  kao crtaču pritom vrlo lepo leži crno-bela tehnika i ovo je PRELEP, dramatičan i atmosferičan strip.



Leaving the Garden, priču koja otvara drugi broj magazina napisao je Jim Zub a nacrtao Kanađanin Richard Pace. Pacea znamo sa Ahoyjevog odličnog hrišćanski-satiričnog serijala Second Coming, a ovde on radi u vrlo ekspresionistički intoniranoj crno-beloj tehnici, sa strahovitom količinom vrlo tankih linija tuša na svakoj tabli. Ovo je strip sa mnogo više panela od prethodna dva, pripovedanjem koje je zgusnutije, manje epski intonirano, ali gde, kada dođe do akcije, Pace bez problema crta widescreen scene mačevanja i dekapitacija. Zub je pripremio priču koja kombinuje horor, melanholiju, tragediju, i ponovo horor i Pace ovde zaista briljira uspevajući da sve spakuje na pedesetak tabli, kreirajući neke uistinu epske momente, kao što je scena na početku stripa kad Konan sebe iskopava iz groba, ali onda i slke koje su jedva više od skica, dajući svemu jedan grub, sirov ton.

U trećem broju sa pričom Wolves of the Thundra imamo priliku da ponovo na Conanu gledamo crtača Caryja Norda, a koji je bio jedan od glavnih aduta izdavača Dark Horse kada su oni pre malo više od dvadeset godina lansirali sopstveni magazin o Konanu. Nord je od IZVANREDNIH početaka posle došao i do popriličnog ošljarenja što sugeriše da je u pitanju crtač koji naprosto ne može da radi na brzinu. Sa ovom pričom, pak, postiže vrlo srećan ton jer je u pitanju mala, jednim značajnom delom kamerna, napeta drama a koja se dalje dešava na, jelte, tundri, pa nije potrebno crtanje mnogo detalja u pozadinama akcije. Veteranski scenarist Frank Tieri je ovde uradio jedan klasičan horor-narativ sa podtekstom provincijske/ ruralne izolovanosti, incestuoznosti i posledične degenerisanosti ali ima ne samo zanimljiv preokret u tome da je Konan jedan deo ovog stripa vukodlak nego i poentira crnohumornim pančlajnom na kraju. Nord sve to jako dobro crta dajući stripu sirov, brutalan ali kinetičan šmek.

Ovaj broj magazina završava se kratkom pričom Lure of the Pit Creature koja je praktično puka stilska vežba za Alana Quaha što ju je nacrtao i napisao. Jedini ,,poseban" element ovde je da je u pitanju nemi narativ, bez dijaloga ili titlova ali generalno, ovo je skoro pa mehanička kondenzacija desetina drugih narativa u Konanu u osam tabli solidno nacrtane dark fantasy akcije (i mrvice erotike).

Četvrti broj magazina je zapravo neka vrsta uvoda za Battle of the Black Stone, sa šest kratkih priča o šest likova koji će se kasnije pojaviti u ovom krosoveru. Jim Zub je ovde pisao Konana, Patch Zircher je ponovo na Solomonu Kaneu itd, ali o ovim stripovima i njihovim autorima ću opširnije narednog puta kada budemo pričali o čitavom krosoveru.

U međuvremenu, da vidimo šta još ima u poslednja dva broja The Savage Sword of Conan. Glavno jelo u petom i šestom broju je svakako povratak Jasona Aarona u scenarističko sedište i sada već mislim da će ovaj čovek do kraja života nalaziti načina da piše Konana jer je, jasno je, prosto rođen za to. Aaron je, uostalom, južnjak kao i Howard, ima i njemu sličan komplikovan odnos sa religijom i onostranim i sasvim je očigledno da je za njega Konan u ogromnoj meri način da polemiše sa samim sobom i sopstvenim životom, uključujući refleksije na očinstvo ali i odose sa širom zajednicom i društvom.



U ovoj konkretnoj, dvodelnoj priči, King Conan: The Ensorcelled, Aaron se laća dva vrlo bitna motiva vezana za Konana: odnosa glavnog junaka prema magiji i onima koji je koriste, i odnosa samog Konana ali i čitavog tog, jelte, hiborijanskog sveta, prema ženama. ,,Woke" čitanje Konana zapravo nije toliko prekopotrebno kao woke čitanje nekih drugih stripova, naprosto zato što, iako je ovo strip natrpan maskulinističkim klišeima (kao i njegova prozna prethodnica) i muškim fantazijama, sam Konan nikada nije profilisan kao neko ko žene ideološki posmatra kao inferiorne, niti je ikada prikazan kao neko ko ih prosto koristi da se zadovolji i vidi ako objekte. Naprotiv, čak i u vrlo čestim situacijama gde se Konan upušta u transakcioni seks, on partnerke po pravilu tretira kao sebi ravne profesionalne radnice i nikada ne pokazuje potrebu da ih na bilo koji način distancira od sebe.

Enivej, The Ensorcelled se dešava u hiborijanskom dobu, ali je Aaron ovde, sasvim očigledno imao na umu istoriju evropskog (i severnoameričkog) lova na veštice iz perioda, jelte, petnaestog i šesnaestog veka, prikazujući eksplicitno političku dimenziju ove aktivnosti. Konan je u ovom stripu već dugo kralj Akvilonije, ima punih 58 godina i asistira kralju ne TOLIKO daleke (razdvaja ih, jelte samo Nemedija) ali nominalno prijateljske Britunije u lovu na veštice koje – navodno – prave pakao od života ljudima u pograničnoj provinciji u podnožju planinskog masiva Graaskal. Seljani insistiraju da im veštice ubijaju decu u kolevci i da im izazivaju kojekakve boleštine i propast letine, ali Konan je u ovoj akciji prevashodno prisutan jer je čuo da neka opasna veštica živi u konkretnoj pećini na planini i da je već dosta kraljevih ljudi izginulo pokušavajući da je odande isteraju. Naš junak, a što je Aaron već kanonizovao svojim pričama o Konanu za Marvel, koristi svaku priliku da izađe iz svog dvora, spase se dosadnih državničkih obaveza i stupi u malo direktne, jelte, akcije, a kako je u ovom stripu njegov sin Conn već odrastao i delimično vodi državne poslove, Konan nema problem da se maje po britunskoj provinciji i sebe izlaže NEVEROVATNO smrtnoj opasnosti.

Naravno, Konan je preveliki zalogaj čak i za vešticu koja je prethodno masakrirala gomilu regularne i najamne vojske, ali ono što sledi mu se ne dopada. ,,Suđenje" veštici je apsolutna farsa, britunski kralj eksplicitno kaže da ga  baš i mnogo zabole da li je ona stvarno kriva za pobačaj letine i zarazne bolesti ali da će je rado spaliti na lomači da narod ne bi, jelte, NJEGA počeo da krivi za ove stvari, a tu je onda i grupa religioznih fanatika, lovaca na veštice koji su, naravno, svi muškarci, i čiji lider, ispostavlja se, iako veštice izuzetno brutalno lovi i kažnjava, zapravo i sam kao da raspolaže crnomagijskim arsenalom.



Aaron ima mnogo prostora da ovde radi sa zapletom i likovima i Konanova lojalnost se prirodno premešta sa jedne strane na drugu. Nije naravno na odmet to što je veštica koju je prvo ulovio a posle mu žao zapravo mlada i lepa žena, ali njegov napor da je posle ,,spase" ne biva dočekan nekakvom poniznom zahvalnošću (sa podtekstom erotske želje) kako bi bilo da je ovo strip Franka Millera. Kroz vrlo pažljivo građenje i razradu komplikovanog odnosa između Konana i veštice Aaron razgrađuje maskulinističke fantazije, veštice predstavlja kao žene vezane za prirodu i nepravedno proganjane od strane autoritarnog maskulinističkog sistema, a onda i sukob njih dvoje sa pomenutom grupom lovaca na veštice dobija ne samo spektakularne razmere već i jasnu ideološku dimenziju.

Ključni element je svakako to da Konan koji istorijski ne voli magiju, nema poverenja u nju i uglavnom ubija bez mnogo žaljenja one koji je u njegovom prisustvu koriste, uči da je magija na kraju krajeva, pre svega alat, da u nekim svojim specifičnim formama ona predstavlja izraz ljudske harmonije sa prirodom a ne protivprirodno savijanje realnosti i, u eksplozivnom finalu, na kraju i sam koristi magiju da bi trijumfovao. Posle naravno padne i seks, ako ste se brinuli da li ga ima.

Ovu je priču ilustrovao Geof Isherwood, slikar, vajar i čovek sa velikim iskustvom rada u stripovima, partikularno u Marvelu a bogami i na Konanu. Isherwood, odmah ću reći, nije moj omiljeni crtač Konana, njegove kompozicije su meni uvek pretrpane, a likovi mi deluju izuvijani, kao da su od žive gume, ali naravno da se radi o čoveku koji sword & sorcery estetiku ima u malom prstu pa je ovo priča sa mnogo karaktera i, kad dođe do akcije, mnogo spektakla, uključujući bele grizlije koji se bore protiv skoro do povraćanja odvratnih, opsceno deformisanih lovaca na veštice. Priča koju nećete brzo zaboraviti.

Fantastični crtač Robert De La Torre koji u aktuelnom Conan the Barbarian pruža neke od najboljih tabli Konana u čitavoj istoriji Konana (ako nisam prošli put napisao da je fer sumnjati kako je u pitanju vanbračni sin Johna Busceme, EVO SAD TO PIŠEM) učestvuje u petom broju magazina The Savage Sword of Conan sa vrlo kratkom pričom koju je napisao Jim Zub. Damn Thing in the Water ima samo dve table ali ovo su dve table VELIČASTVENO nacrtane horor-akcije i komički pančlajn je takođe urađen besprekorno. Da sam Tramp, predsedničkim ukazom bih obavezao De La Torrea da od sada do kraja života mora da crta Konana.

Tu je onda i priča Forged, scenariste Michaela Koggea i crtača Dana Parsonsa. Ovo je flešbek na Konanovo detinjstvo i oca koji ga uči da postane kovač, korektna dobro izvedena i efektna priča, mada, naravno, niko Konana ne čita jer se nada da će pročitati priču o detetu koje uči važnu lekciju. Ali dobro je ovo.

Šesti broj magazina završava i kratka priča o Dark Agnes, Howardovom ženskom liku (neobjavljivanom za njegovog života) a koji se već pojavljuje u četvrtom broju kao najava njenog učestvovanja u Battle of the Black Stone. Ovo je napisao Michael Downs a ilustrovao Piotr Kowalski i The Head of St. Denis je neobavezan ali efektan kratki igrokaz pun akcije, horora i katoličke krivice. Ne može da škodi!

Sve u svemu, The Savage Sword of Conan je, za sada, apsolutno ono čemu sam se nadao, magazin u kome možemo da vidimo različite poglede na Konana od strane različitih autora gde, da bude jasno, neće sve biti po našem ukusu ali će nešto od svega toga biti LEGENDARNO. Nadam se da Titan Comics imaju dosta goriva u rezervoaru jer sam spreman da ovo čitam godinama. Prva kolekcija, koja sakuplja Konana i Solomona Kanea iz prva tri broja se prodaje ovde. Titan pojedinačne brojeve takođe prodaje putem svog sajta.

Dakle, Helen of Wyndhorn recentni šestodelni miniserijal u izdanju Dark Horsea je sada već malo i depresivno ustaljena rutina u kojoj će Tom King imati neku poluformiranu ideju zapleta u glavi, vezati tu ideju za neku osobu iz stvarnog sveta, po mogućstvu iz istorije američke popularne kulture, a onda oko nje sklopiti priču prepunu zanatskog vatrometa i bez stvarne ideje šta svime time hoće da se kaže. Kao i u drugim sličnim situacijama, spašće ga IZVANREDAN izbor partnera za grafičku realizaciju ovakvog scenarija i američka kritika će se utrkivati da bivšeg CIA operativca obaspe pohvalama. Ako ste bili svesni da Helen of Wyndhorn izlazi prošle godine (od Marta do Novembra) najpre na ime zaista unisono sjajnih prikaza koje je ovaj serijal dobijao od svih koji se još cimaju da pišu o stripovima, možda će vas malo iznenaditi da imam ovako oštre reči za miljenika kritike. No, čini mi se da je samo pravično da se istakne kako King, kao i u više slučajeva do sada, ovi stripom ne govori NIŠTA i da su i strip kao medijum ali i sam King kao autor zaslužili da ih posmatramo malo izoštrenijim pogledom, svesni da oni mogu VIŠE.



U Kingovu odbranu, ono što svakako mogu da kažem za Helen of Wyndhorn je da ovde scenarista istupa iz svoje zone komfora. U prvom redu, ovo nije strip o dvoje odraslih ljudi različitog pola koji pokušavaju da imaju romansu u životnom dobu za koje im čitava njihova kultura sugeriše da nije doba romanse, nije doba nade, nije doba strasti ili nežnosti, a svakako nije doba sreće. King je, za moje kriterijume, do sada bio najbolji baš kada se bavio ovakvim zapletima, nudeći nam melanholične, heimgvejevski intonirane muškarce u Batmanu i The Human Target nasuprot misterioznim, neuhvatljivim ženama koje su i same žedne da budu voljene a da ne moraju da zarad te ljubavi da izgube svoju nezavisnost i svoje JA. Notabilno odstupanje od ove matrice u Imageovom Love Everlasting je ipak sačuvalo spone sa romantičnim stripovima iz njihovog zlatnog doba i na sasvim očigledne načine bilo dalja analiza koncepta romanse, samo, osvežavajuće, iz ženske, za Kinga neistrošene perspektive. Utoliko, ovaj sam strip ocenio prilično visokim ocenama, uviđajući kako autor pokušava nešto novo i primenjuje svoj spisateljski talenat na materiju koja nije samo još jedan krug poznatim ringišpilom.

Sa Helen of Wyndhorn sam se nadao nečem sličnom na ime činjenice da su ovde glavni likovi žene, da romantičnog zapleta nema ni u naznakama, kao i da se King ponovo udružio sa crtačicom sa kojom je već radio DC-jev miniserijal Supergirl: Woman of Tomorrow. Dodatno, i sama Bilquis Evely, ta crtačica, deluje kao da je bila primetno nadahnuta kombinacijom ,,period piece" pristupa i divlje palp fantazije i Helen of Wyndhorn je, ako ništa drugo lepo za njega čovek ne uspe da kaže, RASKOŠNO prelep strip. King i Evely imaju jednu razrađenu hemiju i ovo je strip u kome scenarista nije ,,nevidljiv" – teksta ima mnogo jer se gotovo cela pripovest čitaocu predstavlja kroz prepričavanje, često i iz druge ruke – ali u kome crtež i kolori (briljantni Matheus Lopes) ostvaruju veoma presudan uticaj na to kako će taj strip biti percipiran, čak i na to kog je on u stvari žanra.

Da se dohvatimo prvo ovog poslednjeg: pretpostaviću da je Dark Horse ovo stavio u svoj pres materijal jer je posle svaki živi sajt koji je o stripu pisao ponovio da je Helen of Wyndhorn kombinacija L. Franka Bauma i Roberta E. Howarda. I sad, ja sam, naravno sklon ovako kondenzovanim deskripcijama verovatno i više nego prosečna osoba, ali vredi istaći da, kako to kod Kinga i inače ume da bude slučaj, ovo nije ZAISTA žanrovski mešap imaginativne fantazije-za-decu iz radova L. Franka Bauma i ,,muških" palp-fantazija o moći sa mačevima i sandalama koje je kanonizovao R.E. Howard. Umesto toga, King samo preuzima motive iz Čarobnjaka iz Oza i Konana, stavlja ih u svoj narativ, a kao okvir u kome se ti motivi sudaraju poslužiće vrlo obični, možda i banalni život publiciste Thomasa Rogersa koji je napisao knjigu o palp piscu po imenu C.K. Cole, u svoje vreme ne odveć poznatom autoru priča o varvarskom ratniku po imenu Othan. Ove su priče publikovane tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i Cole je bio samo jedan od autora za magazine poput The Astonishing Stories, a koji je onda honorare trošio na alkohol i provod radije nego da gradi, jelte karijeru, život i porodicu. Cole će na kraju izvršiti samoubistvo, još uvek mlad i neprepoznat a njegov uticaj na žanrovsku literaturu biće kanonizovan tek retroaktivno, između ostalog kroz napore istoričara popularne kulture kao što je Thomas Rogers.



Ne treba da znate MNOGO o životu Roberta E. Howarda pa da prepoznate da je C.K. Cole zapravo Howard sa isturpijanim serijskim brojem. Već naslovne strane pomenutog palp-magazina u kome je on objavljivao a od kojih ćemo neke videti u scenama što se dešavaju u sadašnjosti – na aukcijama, ali i reprodukovane na koricama Rogersove knjige – su jasan pastiš naslovnih strana za Konanove avanture, ali uz jednu možda i bitnu distinkciju. Naime, sve naslovne strane koje se vide u ovom stripu omažiraju ili imitiraju radove Franka Frazette, ilustratora VEOMA bitnog za modernu vizuelnu percepciju Konana. Ali Frazetta, NARAVNO, nije imao veze sa Konanom u vreme kada je on izlazio u magazinu Weird Tales (jer je, jelte, tada išao u osnovnu školu) i zapravo su naslovne stranice tog magazina u tridesetim godinama prošlog veka imale sasvim drugačiji stil, estetiku pa i tematsku orijentaciju (videti, recimo, ovu naslovnu stranu za izdanje u kome je izašla Howardova priča The Queen of Black Coast, za sasvim prepoznatljivu kombinaciju tadašnjeg holivudskog glamura i strave). King i Evely nam ovde, dakle, malko podmeću rog za sveću, brkajući epohe u, verujem, sasvim časnoj, dobroj nameri da nam daju jasan vizuelni mig, neverbalni nagoveštaj sa čim imamo posla. No, anahronizam je anahronizam, pa kada sam video da u prvoj epizodi glavna junakinja u kafani naručuje ,,shot followed by a chaser" a što je terminologija nastala tek nekoliko decenija kasnije, počeo sam malo da se nerviram što me nerviraju ovakve sitnice.

Helen of Wyndhorn svakako, pored nerviranja, čoveku može da donese i dosta zadovoljstva. King uspeva da između sebe i pripovesti koju razvija pred čitaocem stavi nekoliko slojeva formalne naracije, kreirajući distancu koja njega uklanja iz pripovedanja, i to je efektan alat da se čitalac stalno drži u tenziji, da traga za detaljima i prepoznaje obrasce na raznim niovima priče. Glavni deo narativa se odnosi na intervju koji pomenuti Thomas Rogers radi sa ostarelom gospođom Lilith Appleton a koja je tridesetih godina dvadesetog veka bila guvernanta titularnoj Helen, inače ćerki C.K Colea. No, onda su delovi priče pripovedani od strane same Helen a prema Lilith (koja ih onda implicitno dalje prenosi Rogersu), i ovo je korišćeno da se u narativ ubace naglašenije fantazijski elementi sa sve prelascima u drugi svet, susretima sa začudnim božanstvima i čudovištima, pustolovinama prepunim mačevanja i neopisivih blaga. Na sve to imamo i momente u kojima Helenin deda, Barnabas Cole, priča priče Helen, koja ih onda prepričava Lilith, koja ih onda prenosi Rogersu. Ako to nije dovoljno da vam izazove vrtoglavicu, odozgo još dolaze i momenti iz ,,sadašnjosti" u kojima Rogers svom mužu priča o razgovorima koje je imao sa Lilith, a priča onda još dodatno skače i u prošlost u kojoj je Rogers kao tinejdžer počinjao da se upoznaje sa pisanjem C.K. Colea (i da sakuplja magazine sa njegovim pričama), ali i u budućnost u kojoj je Rogers umro a njegov muž njegovu kolekciju palpa prodaje na aukciji.



Ovo je možda i APSOLUTNO previše dijahronijske naracije za strip od šest epizoda i Kingu se valja računati u pobede to da se čitalac ne pogubi među svim tim različitim vremenskim ravnima i (nepouzdanim) pripovedačima koji prenose tuđe priče. Sa druge strane, utisak je i da King ovde ne zna uvek tačno šta radi i da je posezanje za različitim vremenskim periodima, pogotovo u Rogersovom životu (i, eh, smrti) više pokušaj da se stripu podari privid dubine nego nužno literarno sredstvo da se ispriča BAŠ OVA priča. Neću da kažem da King ovde pokušava da zaseni prostotu skačući između palpi pripovedanja i fantazijskog setinga u realističan, savremeni mizanscen i natrag, ali ako je priča o Rogersovom životu (i smrti, da) imala ikakvog uticaja na centralni narativ, on je meni sasvim promakao.

A gde onda dalje valja reći i da taj centralni narativ, kad dođe do svog kraja, nema neku jasnu ili jednoznačnu poentu. I to je, ponoviću, sada već hronična Kingova boljka, sa izvlačenjem najteže literarne artiljerije iz garaže da se pokaže kako strip može da bude višeslojan, dubok, ZNAČAJAN pripovedni medij, ali bez jasne vizije šta sa tom artiljerijom treba da se do kraja uradi. Da je Helen of Wyndhorn pisao, na primer, Alana Moore, priča bi PUCALA od metatekstualnih referenci, intertekstualnih refleksija i simetrija, simbolike i semiotičke signalizacije, ali u Kingovoj izvedbi ovo je samo – sada već uobičajeno – neodređena gestikulacija u smeru Roberta E. Howarda i, hm, nekakvih emocija.

Da ne budem previše negativan, King ovo piše VRLO dobro. Pastiš post-gotskog palpa (u delovima koje pripoveda Lilith) mu ide od ruke, nije neizdrživo raspisan i sve vreme drži pravi ton (a svakako i u grafičkom smislu JAKO doprinosi izvrstan letering Claytona Cowlesa koji koristi prepoznatljivo gotski a opet čitak font). Odnos Lilith i Helen je građen žanrovski dosledno, sa problematičnom devojčicom naviklom na slobodu i neodgovornost koja mora da se uklopi u nominalno strogu disciplinu života u velikoj južnjačkoj vili svog dede gde se doselila nakon očevog samoubistva, i uštogljenom, ali plemenitom guvernantom koja je svedok nefunkcionalnog odnosa dve generacije iste porodice.

Dalje, kada se ovaj strip razotkrije i kao ,,više" sword & sorcery fantasy, karakterni luk koji prolazi sama Helen, ali i svi likovi oko nje, je vibrantan – sa svim iskušejima, preokretima i mukama koje očekujete kada se suoče tvrdoglava klinka i matorac navikao da ga svi slušaju – a što onda tiho i samo pritajeno optimističko finale čini makar emotivno zadovoljavajućim ako već ne dramski interesantnim. I, opet, ne želim da budem negativan po svaku cenu, ovo je strip o tome kako ogorčeni deda koji je izgubio sina u sinovljevoj ćerki nalazi utehu isto onako kako upuštena ćerka koja je izgubila oce u dedi pronalazi i oca i sebe i to je sasvim legitiman pripovedni luk.



No, ne mogu da se otmem utisku da je Roberta E. Howard u svemu ovome više eskploatisan nego što mu je podignut literarni spomenik. King je već imao problematično korišćenje lika i dela Stevea Ditka u svom Rorschachu i čim sam shvatio da je Cole erzac-Howard za ovaj strip počeo sam da se mrgodim i da prevrćem očima i da se pitam koliko će me ovo do kraja iznervirati.

Odgovor je ,,ne mnogo", srećom, i mislim da je King ovde imao zaista najbolju nameru da u svojoj fantaziji ispiše nekakav zamišljeni, makar simbolički happy end za velikog prethodnika, dajući Coleu ćerku – koju Howard nikada nije imao – i dopuštajući njegovoj viziji da na neki način živi kroz nju. Legitimno.

Ali, sa druge strane... Sa druge strane je C.K. Cole naprosto previše različit od Howarda da bi sve to imalo smisla. Praveći od Colea čoveka koji beži od svog oca i sa ćerkom se potuca po američkoj provinciji, piše, pije i ne haje za sutra sve dok depresija ne uhvati korak sa njim i navede ga da se obesi (ćerkinim kaišem), King nam daje sasvim drugu osobu od onog što je Howard zaista bio. Hwoward je, notabilno, bio vezan za Teksas celog života, i privržen bolesnoj majci o kojoj se starao sve do njene smrti, u velikoj meri stavljajući svoje pisanje u drugi plan (iako je bio na pragu prodora u književnost glavnog toka) kako bi joj bio na raspolaganju. I naravno, njegovo samoubistvo je izvršeno pištoljem.

Utoliko, Helen of Wyndhorn uzima od Howarda samo ono što mu treba, ne bavi se kompleksnošću TOG čoveka niti literarnom širinom TOG autora (između ostalog, Howard je u poslednjoj fazi svog stvaralaštva pisao vesterne i pripremao se da izda kolekciju vestern-priča A Gent from Bear Creek) i samo ga koristi kao neku vrstu readymade ,,fentezi čudaka" koji se na kraju života ubio, kako bi napravio, ne znam, nekakvu poentu o tome da porodica postoji i da je to dobro...



Ali Helen of Wyndhorn je makar veličanstveno nacrtan strip koji romantiku američkog juga u zrelim tridesetim godinama prošlog veka prikazuje sa svom dramom, otmenošću i southern gothic lepotom koju ovakve priče potrebuju, a onda pivotira na sword & sorcerey fantaziju i u tom je domenu jednako snažan ako ne i jači. Evelyjeva je, takođe, IZVANREDNA u grafičkoj naraciji, sa perfektnim kadriranjima, izražajnim likovima i moćnom akcijom i čovek prosto ne zna da li da se više divi njenom dizajnu (odeće, nameštaja, ali i arhitekture, sa nekoliko totala u kojima se vidi čitava velika kuća gde Helen i Lilith žive i od kojih zastaje dah), ili njenoj ,,režiji" gde se scene čitaju jasno i  GLASNO čak i pre nego što bacite pogled na Kingove monologe u titlovima.

Prelazi između ,,stvarnog" i fantazijskog sveta su joj neobično efektni, sa jednim naglašeno ubedljivim, čak ,,realističkim" ulaskom u sferu nemogućeg ili makar neverovatnog, gde su čudovišta i čudesa koje likovi susreću ,,s one strane" kao nekakve besprekorno animirane ekstrapolacije dizajna koji su nam u amanet ostavili Frazetta i Boris Vallejo. Ovde se primeti i kako Lopesovi kolori, blagi i ,,prirodni" u realističnim scenama (sa puno besprekorno kombinovanih tonova smeđe, zelene i žute, koji svemu daju jedan naturistički prizvuk) dobijaju prelive crvene, ljubičaste, plave u scenama u fantazijskom svetu, naglašavajući neku vrstu hiperrealističnosti ove ravni postajanja, stvarnosti jače od ,,stvarne" stvarnosti.

I, evo, nadam se da će ovaj strip svima koji čitaju ovaj moj prikaz biti jači, bolji i smisleniji nego što je bio meni. Helen of Wyndhorn je zanatski IZVANREDAN rad ljudi koji su na vrhuncu svojih moći, u kome ja nisam našao dovoljnu količinu supstance da se opravda sva ta zanatska teška artiljerija. Ali dopuštam i zapravo VOLEO BIH da se samo radi o tome da sam glup, mator i da ne pazim na času i da mi zbog toga promiču dublje poente koje on pravi. No, sav moj problem sa Kingom na stranu, Helen of Wyndhorn je toliko dobro grafički realizovan strip da svako treba da ga makar prelista. Serijal možete pokupovati ovde, a kolekcija će uskoro biti dostupna ovde.

Conan: Battle of the Black Stone uprkos naslovu, ali i pripremnim radnjama izvedenim u serijalu Conan the Barbarian koji trenutno izlazi za Titan Comics nije strip o Konanu, pa čak ni strip centriran na Konana, već strip u kome se Konan pojavljuje, deo je ansambla, igra važnu ulogu ali nije šef parade. Imajući u vidu koliko je Konan VELIKI lik, fizički ali i simbolički, retki su pokušaji da se on stavi u priče u kojima nema isključivi protagonizam. No, ovaj je pokušaj urađen u najboljoj nameri i, mada ne spada u NAJBOLJE stripove o Konau izašle u poslednjih par godina, ta časna namera i sasvim pristojna egzekucija su dovoljne da ga čovek preporuči.



U uvodnom delu priče odmah da kažem da je pomenuti Conan the Barbarian, a o kome sam pisao početkom 2024. godine, i dalje izuzetno dobar strip. Jim Zub na mestu scenariste je definitivno, potvrđeno i nedvosmisleno pravi čovek na pravom mestu i jedan od svakako 3-4 najbolja scenarista, bar kada govorimo o tonu i tempu pripovedanja ovih stripova, koji su Konana pisali u ovom veku. Njegov epski a opet na karakter usredsređeni pristup materijalu je veoma usklađen sa onim što smo mi, odrastali na Howardovim pričama i Thomasovim strip-adaptacijama istorijski navikli da očekujemo, a crtači sa kojima radi – uglavnom Rob De La Torre i Doug Braithwaite (plus Danica Brine) – ali i njihove kolege na kolorima i leteringu su svi IZVANREDNI. Zub je sa sedamnaest brojeva ovog serijala, koliko ih je izašlo u trenutku dok ovo pišem, kreirao vrlo ubedljiv novi opus priča o Konanu, u nekim momentima radeći sa poznatim predlošcima ali na originalan način (a ovde prevashodno mislim na novo, vrlo ekspanzivno i kreativno adaptiranje jedne od najpoznatijih Howardovih priča o Konanu, The Frost-Giant's Daughter, ovde pretočenu u četvorodelnu sagu Frozen Faith) a u drugim uzimajući praktično samo komadiće Howardovog nasleđa i oko njih gradeći nove, vrtoglavo zavodljive narative. Kao tekući mesečni serijal koji, strogo uzev, pripoveda događaje hronološkim redom (uz izuzetke), Conan the barbarian Zubu daje mogućnost i da radi sa dužim narativima i kompleksnijim motivima nego što je slučaj u sestrinskom magazinu The Savage Sword of Conan o kome smo divanili pre neki dan.

,,Crni kamen" iz naslova miniserijala o kome danas pričamo je zapravo jedan od primera kako Zub uzima delić Howardovog nasleđa a onda oko njega konstruiše svoju priču koja deluje ubedljivo i konzistentno sa onim što znamo o Konanu iz prethodnih stotinak godina njegove istorije. A da, istovremeno, ovo nije priča samo o Konanu. Zapravo, Conan: Battle of the Black Stone je prvi ovovekovni napor da se ujedine likovi, motivi i svetovi iz različitih delova literarnog opusa Roberta E. Howarda, superherojskim rečnikom rečeno: krosover između nekoliko Howardovih likova a koje povezuje titularni crni kamen.

The Black Stone je bila Howardova kratka horor-priča, publikovana u magazinu Weird tales, 1931. godine. Napisana pod velikim uticajem kosmičkog, metafizičkog horora iz opusa H.P. Lovecrafta, ona je i eksplicitno urađena da bude deo Lovecraftovog mitosa o drevnom božanstvu Cthulhu, napisana prateći Lovecraftov stil, glas i strukturu pripovedanja. Howard i Lovecraft su, naravno, bili ne samo savremenici i palp-kolege već je mlađi pisac bio veoma impresioniran Lovecraftovim pisanjem pa je njegovo pismo upućeno Weird Talesu 1930. godine, u kome je hvalio i diskutovao neke elemente Lovecraftove priče The Rats in the Walls bilo okidač za korespondenciju a kasnije i lepo, plodno druženje dvojice autora. Lovecraft, šesnaest godina stariji i cenjen među pripadnicima svog ,,književnog kruga" je ostvario i priličan uticaj na Howardovo pisanje pa je ovaj napisao više priča u lavkraftovskom horor-stilu i unutar Cthulhu mitosa. Štaviše, drevno božanstvo Shuma-Gorath, a koje danas ljudi najpre asociraju sa Marvelovim stripovima – jer se pojavljivalo u Marvelovim Konanima a onda ,,procurelo" dalje u mejnstrim superherojštinu i imalo sudare sa Doktorom Strejdžom pa i bilo jedan od likova u serijalu Capcomovih borilačkih igara sa Marvelovim likovima – je Howardovih ruku delo i njegov nesebični doprinos širenju panteona drevnih.



No, Shuma-Gorath će se pojaviti samo u zlokobnoj najavi mogućeg nastavka Conan: Battle of the Black Stone, na poslednjoj tabli četvrte epizode ovog miniserijala a koja je, ta epizoda datirana sa Januarom 2025. godine (iako je izašla nešto ranije). Sama priča se, pak prevashodno bavi ,,crnim kamenom" koji je Jim Zub već postavio kao ponavljajući motiv u Titanovom Conan the Barbarian, a koji se i kod Howarda pojavljuje u više priča. Kao jednostavani ali moćni simbol natprirodnog i nesaznatljivog, preteći crni kamen je Zubu poslužio kao katalizator da u okviru ovog događaja spoji Konana sa nekoliko drugih, manje poznatih Howardovih likova.

Ovaj krosover nije izveden SASVIM na silu. Već u brojevima od devet do dvanaest serijala Conan the Barbarian Zub je iskoristio Howardovu kanonsku postavku u kojoj je turijansko doba kralja Kulla daleka prošlost Konanovog hiborijanskog doba i, koristeći (doslovno) magiju putovanja kroz vreme spojio Conana i Kulla u jednoj razuzdano odličnoj avanturi koju je fantastično nacrtao Rob De La Torre. Shvatajući da je Howard i inače radio unutar koncepta heroja-sa-hiljadu-lica i da su svi njegovi likovi uz samo malo kreativnog napora mogli kredibilno da se nađu unutar iste istorije, u četvrtom broju The Savage Sword of Conan Zub je organizovao nekoliko autora da napišu kratke, uvodne priče kojim će se publika na brzinu upoznati sa ovim likovima, kako bi onda oni mogli da se udruže i zajednički se bore protiv zla u Conan: Battle of the Black Stone.

Za neke od ovih likova skoro sigurno niste čuli sem ako ste akademski proučavalac Roberta E. Howarda. Solomon Kane je, naravno, praktično zvezda samo red ili dva ispod samog Konana jer je imao i filmske i strip adaptacije Howardovih priča, ali onda je tu i El Borak (aka Francis Xavier Gordon), teksaški revolveraš koji će svoje pustolovine i susrete sa onostranim naći putujući po celoj planeti. Tu je Dark Agnes de Chastillon, fantastična francuska ratnica iz šesnaestog veka sa neverovatnim mačevalačkim veštinama i izuzetno niskom tolerancijom na proseravanje (a koja za Howardovog kratkog života nije imala objavljenu ni jednu priču i tek su posle njegove smrti tri napisane ugledale svetlo dana). Tu su onda i dva Džona, John Kirowan i John Conrad, dvojica arheologa-avanturista, klasičnih palp likova iz Howardovih Chtulhu priča, a koji su ceo svet obišli tragajući za artefaktima starih zaboravljenih civilizacija. Tu je na kraju i Brissa, hrabra piktska ratnica koja nema prethodnu istoriju u Howardovom opusu a koju je Jim Zub kreirao na početku Titanovog serijala Conan the Barbarian i koja zapravo služi kao vezivno tkivo između likova uvučenih u borbu iz različitih epoha, da se sukobe sa nečim što, reklo bi se, transcendira vreme i prostor.



Multiverzalna akciona-horor priča u kojoj grupa individualaca mora da radi zajedno kako bi porazila nezamislivo veliku pretnju je danas, praktično, žanr za sebe sa poznatim pravilima i Conan: Battle of the Black Stone je jedna korektna, ali ne i izvanredno važna, ili, uopšte, izvanredna priča u ovom formatu. Da odmah bude jasno, ako ste ljubitelj mača-i-magije, metafizičkog horora, Konana, i, uopšte, palp-junaka koji žive za fajt protiv nečeg što ne mogu ni da zaista pojme, ali su rešeni da mu ne predaju ni stopu svete srpske zemlje bez borbe, Conan: Battle of the Black Stone treba da se pročita. Ovo je i u grafičkom smislu jako solidan rad, sa nemačkim crtačem Jonasom Scharfom (poslednjih godina dosta aktivnim u Marvelu) koji je radio crtež i sa PRELEPIM kolorom koji je uradio Brazilac João Canola. Canolini odmereni a živi kolori se savršeno dopunjuju sa Scharfovim radom punim kontrasta svetla i senke i strip ima jednu dinamičnu a opet preteću atmosferu, baš kako i dolikuje ovakvoj priči, a što sve zaokružuje jako lep letering Comicrafta.

E, sad, ta sama priča je više uslužnog kvaliteta nego što bih je nazvao nekakvim visokim uzletom mašte i kreativnosti. Zub je prekaljeni profesionalac i dobro zna kako se ovakve stvari prave pa je i ovo onda pripovest koja prvu svoju trećinu troši na okupljanje tima, dosta kilometraže izvlači iz trvenja koja nastaju kada se na sili i iznenada u istoj ekipi okupi više jakih individualaca, i razume kada koga od likova treba žrtvovati da bi priča imala pravilan dramski naboj. Čak i Konan u jednom momentu biva proglašen mrtvim, ali nije da iko veruje da će lik čije je ime u naslovu stripa da zaista i ostane mrtav, zar ne?

Možda je najzanimljiviji Zubov napor vezan za to da nekako objasni ne samo kako već i zašto su ljudi iz raznih epoha sakupljeni u jednom vremenu, na istom prostoru i njegovo ,,objašnjenje" se bavi i likom ,,autora" Jamesa Allisona a koji se ovde pojavljuje kao ujedinjujući faktor. Ovaj metatekstualni element priče izdiže Conan: Battle of the Black Stone iznad nivoa običnog palp-pastiša ali ga ne izdiže MNOGO i mislim da je ovaj strip najbolje trošiti kao baš to, pastiš klasičnom palpu sa pričom koja je tek još jedna varijacija na klasiku i likovima koji su simpatični jer ih je izmaštao Howard.

No, ima i nekog malog žala što sa ovim likovima Zub nije mogao da uradi više, na primer u okviru nekog dužeg, tekućeg serijala – mada ne znam kada bi stigao da piše i to i Conan the Barbarian – jer me Conan: Battle of the Black Stone najviše podseća na Marvelovu prvu inkarnaciju Savage Avengers of pre nekoliko godina (u kojoj je takođe učestvovao Konan) a gde je Gerry Duggan imao više prostora da sa nekompatibilnim (i često posvađanim) likovima radi i pronalazi njihove tačke srastanja i kolizija.

Conan: Battle of the Black Stone za ovo nema mesta i on je samo jedan pristojan, uredan strip koji čovek pročita ali koji mu na duši neće ostaviti predubok trag. Činjenica da je Konan ovde samo jedan-od-likova možda i dodatno razblažuje impakt priče, uprkos Zubovom podešavanju radnje tako da omiljeni Simerijanac bude jedan od onih koji stižu do kraja i dispečuju iskonsko zlo iz ove realnosti, ali između jako lepog crteža i kolora, dobro odmerenog palp-tona u pripovedanju, te dragih likova, ovo je strip koji ljubitelji Konana i Howarda treba da pročitaju. Amazon ovo prodaje zajedno sa serijalom Conan the Barbarian, pa navalite.

Zvanično sam too old for this shit. Dokaz: Image Comicsov desetodelni maksi-serijal No/One mi je bio smrtno dosadan iako je u pitanju u svakom pogledu kvalitetno urađen strip koji su radili neki ljud što ih ja vrlo cenim. Ovo je pažljivo osmišljeno, napisano sa naporom da se kreira uverljiva kombinacija političkog trilera i karakterne priče, sa ,,realističnim" superherojskim sadržajem, nacrtano odlično i spakovano u  perfektan dizajn a i pored svega toga proveo sam nekoliko sati čitajući ovih deset brojeva zevajući ko nilski konj i boreći se sa snom. U ovom tekstu pokušaću da argumentujem zašto mi se ovaj strip nije dopao, kao i zašto mislim da drugi stripovi ne bi trebalo da slede njegov primer.



Najsmešnija stvar u svemu je da je No/One deo superherojskog univerzuma u kome mi se do sada sve dopalo. Massive-Verse, kreacija scenariste Kylea Higginsa je u poslednjih nekoliko godina porodila nekoliko interesantnih novih superherojskih serijala smeštenih na fino secište old school Image Comics koncepata o superherojima vezanim za malčice ,,naučnije" i nešto plauzibilnije ideje, te modernog stripovskog senzibiliteta u kome beži od sapunske opere i operiše u tonu primerenijem indie filmovima.  Radiant Black i Rogue Sun su od mene dobili prilično dobre reakcije pa kada sam video da se za No/One Higginsu na scenarističkim dužnostima pridružuje Brian Buccellato, bio sam više nego zainteresovan. Pogotovo kada sam video crteža Geralda Borgesa, brazilskog crtača sa već vrlo velikim portfolijom radova za DC, Marvel, Dark Horse i Dynamite, a koji je praktično perfektan autor za strip što treba da spoji realističan, ubedljv svakodnevni mizanscen i obične ljude koji mnogo pričaju jedni sa drugima, sa scenama kostimirane – ali i dalje realistične – akcije. Za razliku od pomenuta dva serijala No/One je gotovo potpuno realističan strip i u njemu titularni superheroj zapravo nema nikakve supermoći, ako se ne računaju anonimnost i oklopljeni delovi kostima. Gro ovog stripa se tiče decidno ,,civilnog" dela ansambla i sam No/One je tokom najvećeg broja strana i za čitaoca nepoznanica kao i za te civile. Niko ne zna ko je on, koja mu je agenda, zašto radi to što radi i šta će uraditi sledeće.

Ideja o superherojskom stripu koji je pričan iz ugla ,,civila" nije, naravno, sama po sebi loša, niti je No/One prvi strip koji se njome bavi. Ima i nečeg vrlo efektnog u tome kako Borges crta No/One-a kao maskiranu, tajanstvenu figuru na krovovima grada, koju uglavnom vidite iz daleka i niste sigurno ni da li je muško ili žensko, niti možete da opišete išta u vezi sa njom što bi ikako pomoglo da se otkrije njen identitet. Ovim se čitalac stavlja u poziciju u kojoj su inače civili u superherojskim stripovima, percipirajući superheroja više kao silu prirode što se pojavljuje nenajavljeno i niko ne zna koje su joj namere, a što je, kako rekosmo, efektan trik.

No, dobar trik ne čini dobar strip, pogotovo što sam No/One, kao lik, jedva da je bitan za njegovu radnju i, štaviše, deluje kao da je naknadno nakalemljen na priču koja se pre svega bavi ,,haktivizmom" i odgovorom ,,desnije" orijentisanih političara na nešto što oni percipiraju kao pretnju koja se može izjendačiti sa fizičkim nastrajima na ljudski život. Tu je i jedan serijski ubica, pa njegovih nekoliko imitatora koji ubijaju ljude pre izvesnog vremena izvrgnute ruglu na ime velikh a zataškanih svinjarija koje su napravili u prošlosti, tu je cenjeni, veteranski policijski inspektor koji ima, ispostavlja se, više od jedne mračne priče u svojoj biografiji i No/One je jedan dosta kompleksan politički triler i pre nego što postanete svesni da nekako čitanjem stripa dobijate samo jednu polovinu ove priče.



Naime, No/One je pravljen kao mixed-media projekat u kome između deset epizoda stripa (koji je krenuo prošle godine a završio se krajem Jula ove) ide deset epizofa podkasta koji priča drugi deo priče, a u kome su, tom podkastu, kao glumci učestvovali neki vrlo cenjeni ljud iz sveta gik-kulture poput Rachael Leigh Cook, Pattona Oswalta, Loren Lester i Yurija Lowenthala.

Jedan od razloga što volim strip kao medijum je i to što mogu da ga trošim svojim sopstvenim tempom, da provedem koliko god hoću vremena na svakoj tabli, proučavajući crtež ili prelećući preko njega bez mnogo udubljivanja, da se vraćam nazad i ponavljam delove koji su mi se dopali ili koji mi nisu sasvim jasni, da prekidam kada moram i nastavljam kad mogu, drugim rečima da ČITAM strip. Slušanje podkasta je sasvim druga stvar i, naravno, čim u priču uvedete potrebu da se nešto prati u ,,realnijem" vremenu, pričamo o sasvim drugoj kategoriji medija i obavezivanja mene kao konzumenta. U tom nekom smislu sam video da No/One zahteva slušanje deset epizoda podkasta od po 25-30 minuta i u sebi sam rekao jedno glasno ,,fuck no", rešavajući se da oprobam svoju sreću sa samim stripom, računajući da ne mogu Buccellato i Higgins da napišu toliko loš strip da ja ne bih mogao da ga pročitam.

I mislim, naravno da No/One nije LOŠ, naprotiv, ovo je vrlo spretno sklopljen narativ čak i kada ne slušate njegovu drugu polovinu, a uz Borgesov konstantno odlični crtež, umirene ali efektne kolore Marka Englerta i uobičajeno sjajan dizajn i letering koji je isporučio Hassan Otsmane-Elhaou, niko ne može da kaže da mu je neprijatno da ga čita, ali... meni je No/One na kraju bio poražavajuće dosadan narativ o ljudima koji me nisu zainteresovali u situacijama od kojih su mi se oči same sklapale.

Sad naravno da je fer reći kako čovek koji je pola narativa svesno preskočio, teško da ima pravo da se žali na nezanimljive likove i radnju, ali, mislim, hajde da se sad malo privedemo pameti: strip je vizuelni medijum i ovo je nešto što se poslednjih godina, pa sada već i decenija, najstrašnije zaboravlja. Scenaristi su nekako uspeli da posle devedesetih godina prošlog veka sebe nametnu kao ,,prave" autore stripova dok su crtači svedeni na izvođače radova a onda je industrija to iskoristila da smanji naknade koje se plaćaju ilustratorima po jednoj nacrtanoj tabli, svesna da može da se provuče i sa tim da stripove započne jedan crtač, možda poznatiji, pa se posle par epizoda ilustratorske dužnosti prebace na jeftiniju radnu snagu iz zemalja ,,globalnog juga" i da to neće uticati na prodaju stripa. Pošto ih mi puštamo da to rade, oni to i, jelte, rade, pa je tako i No/One, uprkos tome što ima odličnog crtača (koji se nije menjao tokom ovih deset brojeva) zapravo jedan od najizrazitijih primera ,,scenarističkog" stripa u poslednjih nekoliko meseci. Mislim, ako pola svog narativa prebacite u medijum koji decidno NEMA nikakve slike, stvari su tu prilično jasne.

Ali čak i da stavimo na stranu podkast, No/One je strip toliko izrazito pisan sa ambicijom da bude ekranizovan da mi se malo povraćalo dobar deo vremena. A ne zaboravimo koliko ja volim i Buccellata i Higginsa, pogotovo ovog drugog čiji sam serijal Deep Cuts, proletos nazvao možda najboljim serijalom koji Image izdaje.



Za početak, ovo je priča u kojoj nema glavnog junaka, već u kojoj čitalac prati nekoliko likova koji su, pa, agresivno nezanimljivi. Ne po definiciji, naravno, ima tu policajaca i novinara, a to su istorijski genre-friendly profesije, ima zatvorenika i političara, ali svi su oni samo neka vrsta nameštaja u ovom stripu, ljudi sa veštačkim personama, veštačkim tonom kojim govore, veštačkim problemima, čak i kad ti problemi podrazumevaju vrlo realne pritiske na poslu ili mogućnost otkrivanja strašne tajne iz prošlosti koja može da vam uništi karijeru, a koju vam je zamalo već uništilo to što vam je sin u zatvoru, optužen za ubistva.

Prosto, ovo je ogledni primer stripa koji se zasniva na konceptu koji ste videli na internetu, o njemu čitali i proučavali ga ali u kome se, tom stripu, ne vidi u ikakvoj primetnoj meri da išta u njemu korespondira sa vašim životnim iskustvom. No/One nije strip-esej, ali je možda nešto i gore od toga, strip-sinopsis za televizijsku seriju u kome se diskusija o glavnoj temi stripa teškom mukom pomalja između naslaga podzapleta i interpersonalnih odnosa likova za koje me je, evo, da upotrebim tehnički termin, BOLEO KURAC SVE VREME.

Svakako, Higgins i Buccellato su sa očiglednom namerom usvojili ovaj pristup materiji, pa tako ovde imamo paralelno proučvanje ideje da u Pitsburgu postoji superheroj iz naslova ovog stripa, ali i serijski ubica Richard Roe i da su oboje povezani sa haktivistom po ,,imenu" No/One koji je na videlo izneo neke mračne tajne nekih moćnih ljudi, a sve to pre početka ovog stripa. Richard Roe je, misli se, sada u pritvoru i misli se da je to sin uglednog policijskog inspektora, Aaron, i postoji određen nemir u javnosti na ime toga da je možda taj inspektor i znao da mu je sin, jelte, potencijalni ubica ali da nije uradio ništa da ga zaustavi. Onda se pojavljuju imitatori Richarda Roea koji ubijaju naredne ljude sa spiska koji je No/One dao, a sve dok je Aaron i dalje iza rešetaka. Pa se pojavljuje konzervativni političar koji pokušava da kriminalizuje ,,doksovanje" i slične ,,hakerske" radnje do mere da se koncept nužne preventivne samoodbrane može primeniti u ovakvim slučajevima. Negde u drugoj polovini serijala njegov kontroverzni predlog lokalnog zakona biva prihvaćen od strane pitsburške skupštine grada kao neka vrsta digitalnog ,,stand your ground" propisa i postaje legalno da, jelte čak i ubijete osobu za koju ste sigurni da je htela da vas ,,hakuje" ili na drugi način ugrozi vaše življenje putem, jelte, visoke tehnologije.

I, mislim, kao naučnofantastični, robertšeklijevski ili možda harlanelisonovski koncept, ovo ima potencijala, ali Higgins i Buccellato ovo prikazuju na za mene najdosadniji moguč način, uglavnom kroz scene ljudi koji sede i pričaju. Ako volite scene ljudi koji sede i pričaju, ovde ćete biti u raju jer se najveći deo stripa sastoji upravo od toga, ali ako volite grafičko pripovedanje, No/One je u toj sferi VEOMA siromašan.



Ne i LOŠ, naravno, ponoviću, Borges je ODLIČAN crtač i kombinacija njegovog vrlo disciplinovanog lejauta i smirenog kolorita Marka Englerta daje uvek vrlo lepe crteže, jasne u naraciji, kvalitetnog tempa, sa dobrim karakterizacijama i ,,glumom" likova. Ali naprosto postoji prirodna granica do koje možete ići sa scenarijom koji se devedeset procenata sastoji od likova koji sede (ponekada stoje) i pričaju. Viđao sam smela poređenja ovog stripa sa Dark Knight Returns Franka Millera i Lynn Varley, ali naravno da je ovo kreativno promašivanje šume na ime namernog udaranja u drveće – Miller je ponovljene kadrove televizijskih spikera koji čitaju vesti efektno koristio kao okvir svoje izuzetno dinamične, gotski intonirane grafičke naracije. U No/One su stvari potpuno obrnute i ovde svaki put kad dobijete (uglavnom odličnu) scenu akcije gde se titularni maskirani heroj malo šiba sa nekim ljudima prosto osetite kako strip prodiše, kako ste se za trenutak pobegli represivnom formatu u kome ljudi pričaju jedni sa drugima sedeći u kancelarijama (OK, i pritvorskim sobama za posete), pričaju jedni sa drugima telefonom, pričaju u kameru, obraćaju se javnosti preko televizije, snimaju podkaste. A onda kad sve to pročitate, treba da pustite i podkast u kome još pola sata glumci koji glume likove iz stripa pričaju jedni sa drugima o tome ko je pravi ubica i šta vlasti treba durade da se Pitsburžani osećaju bezbedno.

Mislim, naravno da sam ja ovde u solidnoj manjini – strip je dobijao veoma dobre kritike tokom čitavog izlaženja i verujem da je ta podkast komponenta i sama tome doprinela – ali mislim da bi strip sastavljen skoro sasvim od teksta morao da ima za kormilom u najmanju ruku Thomasa Bernharda pa da to bude opravdan format. A ni Higgins ni Buccellato, ma koliko da ih ja volim, nisu Thomas Bernhard. I No/One je onda u najboljem slučaju ilustrovani scenario za televizijsku seriju a ne nekakva literarna bravura, već baš to, ilustrovani scenario za televizijsku seriju gde čitalac treba da se pretvara kako ga zanima ,,drama" u kojoj novinarka lokalnog lista mora da snima podkast umesto da piše reportaže. Mislim, da je ovaj strip SAMO o tome, o toj smrti štampanih medija i same pisane reči a za račun modernih, manje formalizovanih, eh, ,,interaktivnijih" medija kao što je podkast, da je fokusiraniji na likove i njihove stvarne muke i dileme u vezi sa ovom tranzicijom, pa, ja bih to čitao. Ali ovako, to je samo podzpalet izveden uz minimum zanatskih veština i rezultat je da me za likove u ovom delu stripa boli dupe, a pogotovo me boli dupe za to da slušam podakast na kome ti (izmišljeni) likovi ćaskaju o (izmišljenim) tezama o identitetu maskiranog superheroja u Pitsburgu. Mislim, POBOGU, ja takve podkaste ne slušam ni u životu, pa nemam ja BESKONAČNO mnogo vremena na raspolaganju.



Nekakav centralni zaplet stripa je sasvim okej, da se razumemo, i ta cela ideja da političar reaguje na haktivizam tako kako reaguje a da to onda ima vrlo osetne posledice u društvu je zdrava, ali je ona i zatrpana tim nepotrebnim gomilama likova, nepotrebnim podzapletima, nepotrebnim davanjima nepotrebnim likovima nepotrebnih podzapleta kroz nagomilavanje nepotrebnih detalja iz njihove prošlosti. No/One zaista deluje kao blatantan pič za televizijsku seriju, narativ napravljen od zdravog skeleta i GOMILE sala oko njega, sa likovima u višku i, generalno, širinom u višku a sa premalo razrade svojih centralnih premisa, sa premalo dubine u tretiranju teme.

Bezbedno je, dakle, reći da smo se No/One i ja promašili ZA SVE PARE i da se zaista nadam da će Higgins, Buccellato i ekipa u budućnosti praviti manje ovakvih stripova a više stvari kao što su Deep Cuts ili Chicken Devil. Dakle, stripova koji kapiraju svoj medijum i koriste njegove jake strane za jedinstvene, karakterne narative. A ne stripova koji su samo kontejner u koji ste spakovali svoj pič namenjen Holivudu.

No, rekoh već, ja sam mator, ogorčen čovek i za svakog takvog kao što sam ja koji smrknuto kuka da mladi danas ništa ne kapiraju i da sve zbog toga propada, imamo hiljade ljudi kojima je ovo okej. No/One je decidno napravio odličan posao za svoje autore, pokupio vrlo lepe kritike, verovatno se solidno prodavao ali, ključno, na julskom Comic-Conu je objavljeno i da će serijal dobiti svoju filmsku (dakle, ne televizijsku) adaptaciju u koprodukciji Higginsovog Black Market Narative i firme ZQ Entertainment. Nije to sad neki, jelte, visokobudžetni projekat ali Higgins i Buccellato će ovde zadržati svu kreativnu kontrolu i biti i producenti i scenaristi filma, dok će Higggins i režirati. Malo je verovatno da ću ja to gledati – već je najavljeno da će film biti sklopljen od intervjua, GoPro materijala iz šlema samog No/One-a i snimaka sa telefona i televizije i zaista nemam apetita da gledam film-ali-kao-TikTok – ali drago mi je zbog njih.

Naravno, ne želim da budem nekakav konzervativni kontraš koji vidi kako ljudi sa jakom istorijom rada u stripu traže nove načine da permanentno ekonomski ugroženi medijum preživi, ukrštajući ga sa drugim medijima i koristeći inovativne pristupe narativu, pa krene da gunđa kako ovo nije po njegovoj volji. Svakako mislim da No/One žrtvuje previše onog unikatnog za strip-medijum a ono što uzima od drugih medija koristi tek ,,tehnički", nemaštovito, proizvodeći nezanimljiv rezultat, ali to sam samo ja. I, ako ste kao ja, No/One verovatno nije strip za vas. Ali ako NISTE kao ja, a statistički valjda niste, onda bi vas možda ovaj strip mogao interesovati. Image prodaje strip na ovom mestu a podkast možete slušati na ovom. Pa izvolite.

Jedan od interesantnijih, a svakako medijski najpropraćenijih novih strip serijala koje je Image Comics počeo da izdaje prošle godine je The Power Fantasy, novi serijal sa Kieronom Gillenom u ulozi scenariste gde on sve svoje ruminacije i kontemplacije koje je imao pišući recentni Immortal X-Men za Marvel može da nesputano istražuje unutar creator-owned stripa koji izgleda PRELEPO dok sedi ili stoji unaokolo diskutujući o etici, utilitarizmu i raznim finim filozofskim konceptima. Da strip izgleda prelepo zaslužan je, naravno Caspar Wijngaard, britanski ilustrator koji je, kao i Gillen, svoj veliki talenat i trud stavio u službu superherojske industrije samo do mere da mu to omogući rad i na nekim interesantnim sopstvenim stripovima. Oba ova autora sa The Power Fantasy imaju prostora da se bave svojim temama i ikonografijom dublje, šire i sa većim nivoom detalja nego što čak i tako cenjenim i kvalitetnim autorima dozvoljava rad u korporativnom superherojskom sektoru, pa je ovo još jedan primer, nazovimo ga, postsuperherojskog stripa, u kome ljudi što za najamnički rade klasičnu superherojštinu (i neretko imaju osoben glas kada to rade), u svojim creator-owned projektima idu nekoliko notabilnih koraka dalje, trudeći se da vide šta bi bilo kada bi supermoći postojale u svetu koji ne mora da se resetuje na nekakav ,,normalan" status kvo na kraju svake narativne celine.



Kieron Gillen je, naravno, već imao jedan veoma uspešan creator-owned serijal koji se i sam bavio superherojštinom u svetu nesputanom tvrdim status kvoom. The Wicked + The Divine, o kome sam pisao pre nekih šest godina, je bio projekat kojim su Gillen i njegov stari partner Jamie McKelvie ekstremno proširili ideje iz njihovog nekadašnjeg miniserijala Phonogram, spajajući ideje o muzici kao magiji i slavi kao izvoru supermoći u jednu veličanstvenu, glamuroznu sapunsku operu muzike, mode, magije i superherojštine. The Power Fantasy, koji je do sada izbacio pet brojeva, zaokružio prvu priču i izbacio svoju prvu kolekciju, Superpowers, krajem Januara deluje kao druga runda, samo što su ovog puta od samog početka učesnici vidno na ivici detonacije.

,,Postsuperherojština", taj istovemeno filozofskiji, realističniji pristup materiji, pre svega karakterisan prisustvom POSLEDICA ali i dubljim promišljanjem toga kako bi svet izgledao da zaista postoje supermoći, nije, naravno, Kieronov izum. Prve njene distinktne primere možemo naći još u osamdesetima, svakako sa Watchmenom Alana Moorea i Davea Gibbonsa, ali i sa Millerovim Dark Knight Returns koji je, notabilno, bio strip sa samo jednom osobom koja ima supermoći a ta osoba NIJE bila glavni junak. Naravno, treba prepoznati i preteče i vizionare poput Stevea Gerbera (naročito radove kao što su bili Void Indigo ili Foolkiller).

U ovom stoleću smo dobili širi spektar ovakvih radova, velikim delom kad su autori koji su devedesetih radili ,,pravu" korporativnu superherojštinu dobili priliku da sa istim kvalitetom produkcije, često i u okviru istih izdavačkih kompanija naprave korak dalje, ali i kada je kritična masa nezavisnih izdavača, a pre svih Image Comics zaključila da njihova publika traži taj zreliji ili samo ,,ekstrapoliraniji" pristup superherojskim motivima. Tako su stripovi iz Wildstorm ponude, pogotovo The Authority, dobili taj post-superherojski preliv, Warren Ellis je kasnije za Avatar Press radio stvari poput Black Summer, a Mark Millar je počev od Wanted napravio čitav univerzum baziran na postsuperherojskim idejama, u kome su Kick-Ass i Jupiter's Legacy verovatno najpoznatiji radovi.

Ellisov miniserijal Black Summer je možda i najočiglednija preteča za The Power Fantasy (pored, na primer, znatno manje poznatog Cla$$war) notabilno na ime ideje o grupi supermoćnih individua/ superheroja od kojih neki odlučuju da je njihova dužnost da preuzmu kontrolu nad sudbinom čovečanstva jer političari i vojni zapovednici ne rade dobar posao.



Ellis je u osam epizoda rekao šta je imao, dovodeći stvari do ciničnog zaključka, i dosežući nekakav novi status kvo. The Power Fantasy sličnu premisu razrađuje mnogo sporije, metodičnije i zapravo, ako je Black Summer bio narativ o tački preloma u kojoj se osetljiva ravnoteža straha između supermoćnih individua i običnog sveta poremetila i posmatramo strašne konsekvence, The Power Fantasy je – za sada – strip prevashodno o naporima da se ravnoteža održi. Negde sam video da serijal opisuju kao priču o superherojskom hladnom ratu i to je dosta dobra deskripcija.

Gillen je, naravno, ideju o ovom stripu krčkao dok je radio Immortal X-Men za Marvel, notabilno razmišljajući o sceni u kojoj se dva mutanta omega nivoa moći sukobljavaju i tuku i prepoznajući kako bi u ,,stvarnom" životu ovakav sukob zapravo bio nemoguć, odnosno da bi oba ta mutanta, svaki od njih sa moći da uništi čitave kontinente, uradila sve da izbegnu da do sukoba ikada dođe jer ni u čijem interesu, koliko god im interesi bili egoistični, ne bi bilo da dođe do delimičnog ili potpunog uništenja planete na kojoj žive. Kritičarka Elizabeth Sandifer je u svom prikazu prvog broja The Power Fantasy čak i citirala scenu iz Immortal X-Men u kojoj Charles Xavier objašnjava da nuklearnog rata na Zemlji nikada neće biti jer ni jedan svetski lider, čak i kada mu kažu da je to neophodno, neće pritisnuti crveno dugme kojim bi se komandovalo lansiranje nuklearnih projektila.

Naravno, unutar Marvelovog univerzuma bi nuklearni rat bio isuviše velik šut u zube status kvou da bi se ozbiljno razmatrao, ali Gillen sa The Power Fantasy i ne ide na eskalaciju već, naprotiv, ispituje osetljivost balansa, mučnu tenziju koja nikada ne odlazi kada u svetu postoji nekoliko osoba koje svojim voljnim, ili čak nevoljnim naporom mogu da zatru čovečanstvo.

Spona sa The Wicked + The Divine se može pronaći u tome što je ovo strip koji ulaže veoma mnogo napora da oslika svoje protagoniste kao hodajuće ikone, dajući nam njihove prošlosti, ,,origin storyje" i evolucije karaktera a istovremeno demonstrirajući da u sadašnjosti oni ne samo imaju ,,selebriti" status, već da su neki od njih i doslovno predvodnici kultova. Kao i u The Wicked + The Divine, ovih šest supermoćnih individua dolaze sa različitih krajeva sveta, iz različitih kultura i imali su različite razvojne puteve u životima, evoluirajući različito u svom stavu prema moćima koje su stekli ali i prema čovečanstvu kome nominalno pripadaju.

Gillen je naravno neko ko obožava likove sa tendencijom ka self-indulgenciji, samoanalizi, blago narcisoidne ali šarmantne, neretko svesne da ne kontrolišu uvek sasvim idealno svoje impulse. Neću da kažem da on u ovim likovima često predstavlja sebe, ali se svakako dobar deo njegove ličnosti može naći u njima. Štaviše, baš povodom ovog stripa sam video da na tviteru neki ljudi o Gillenu govore kao o čoveku koji ,,bolje piše o superherojskim stripovima nego što piše superherojske stripove" i on, verovatno i sam svestan da ga delimično prati i ovakva reputacija, sa The Power Fantasy pravi napor da izbegne esejističku suvoću i filozofske diskusije predstavi kao stvarne diskusije među likovima koji imaju izražene karaktere.



Utoliko, svi likovi ovde su nesavršeni na različite i zanimljive načine. Inicijalni nositelj fokusa i najbliže glavnom liku ovog stripa je Etienne Lux, muškarac koji je još kao dete razvio strahovite parapsihološke sposobnosti pa je u stanju da ne samo sa maltene blo koje tačke na planeti pročita bilo čije misli već i da ljudima briše sećanja, ,,popravlja" raspoloženje ali i da ih ubija na mestu kada proceni da je to potrebno. Prikaz Luxa koji će na početku stripa ubiti više od stotinu ljudi unutar aktuelne američke administracije kako bi sprečio da druga osoba sa supermoćima, Raymond ,,Heavy" Harris zbriše čitav Teksas sa mape u odovor na pokušaj atentata na njega koji je izvršila amerićka vojska, je baš onakav kakav treba da bude da nas trgne i podseti da više nismo u Kanzasu i ne čitamo X-Men. Charles Xavier je, naravno, imao svoje etički dubiozne momente mnogo puta u šezdesetogodišnjoj istoriji X-Men, ali Etienne Lux je neko ko unuta pola minuta ima telepatsku konferenciju sa ostalih pet supermoćnih individua na planeti, ispregovara sa Heavyjem šta je pravičan odgovor na pokušaj atentana, izvrši pokolj u američkoj administraciji a da ni ne ustane od stola u kafiću za kojim ga intervjuiše novinarka, da bi posle diskutovao o tome šta je etički ispravan postupak u ovako ekstremnim situacijama, oslanjajući se na pola veka čitanja filozofije i razmišljanja o tome da on i njegovo šestoro ,,kolega" imaju, u svakom praktičnom smislu, moć Boga na svojoj strani i da je etika ponašanja Boga veoma važna tema da se o njoj, jelte, razmišlja.

I ostali likovi su, naravno, veoma interesantni i Gillen i Wijngaard ulažu mnogo napora u portretisanje svakog od njih, prikazujući različite psihološke profile ljudi koji imaju moć da unište civilizaciju ali i različite životne puteve kojima su oni išli. Magus je, recimo britanski panker, anarhista iz one generacije '76/ '77. koji je, protivno svim svojim antiautoritarnim uverenjima doslovno osnovao kult koji sam predvodi jer shvata da je njegova ideologija ,,dobra za distribuciju krompira ali ne za sprečavanje nuklearnog holokausta". Valentina sebe vidi kao anđela poslatog na Zemlju da štiti čovečanstvo. Masumi je rastrzana moći koju vidi kao stalnu pretnju za čovečanstvo i svoj izlaz nalazi u umetnosti, žudeći za pozitivnim kritikama ugledne kritičarke jer će one nekako pokazati da je njeno postojanje pozitivno za ljudsku rasu...

Wijngaard za svakog od likova ima razrađenu ikonografiju a koja ide dalje od maski (niko ovde ne nosi prave kostime a samo neki koriste maske) i odnosi se i na njihovo okruženje, grafičke simbole koje koriste da se brendiraju, tip ljudi kojima se okružuju. Kolorist Rian Hughes i leterer Clayton Cowles naravno rade u bliskom dosluhu sa crtačem pa je strip, uprkos velikom broju likova, čestim rezovima sa kraja na kraj sveta i tendenciji likova da svi – uprkos svojim ,,glasovima" – u svom govoru imaju popriličnu količinu gillenovskog smartass intelektualizma lako pratiti jer se različita okruženja i likovi prepoznaju i po koloritu i dizajnu teksta. Ovo je višestruko korisno i zbog toga što veliki deo ovog stripa otpada na priču a mnogo manji na akciju i to da je on grafički dinamizovan do maksimuma iako skoro sve vreme čitamo dijaloge između likova koji najčešće nisu u istoj prostoriji mnogo pomaže u držanju pažnje čitaoca.



Sad, naravno, u nekom širem žanrovskom kontekstu, The Power Fantasy svakako pokazuje da je ovo rad autora koga mnogo manje zanima akcija a mnogo više filozofija vezana za superherojštinu. Kada rade za Marvel ili DC čak i vrlo, jelte, ,,intelektualni" scenaristi poput Gillena (ili Hickmana, Morrisona itd.) naprosto moraju da pišu i scene akcije jer se smatra da medijum to podrazumeva. Sa The Power Fantasy Gillen ovo ne mora da radi, ali je i on svestan da bi strip sastavljen samo od priče bio previše suv, pa onda piše nekoliko uzbudljivih scena trilerske tenzije i, uslovno rečeno, ,,akcionog" razrešenja. No, ovo decidno NIJE strip akcije, štaviše, on je, kako smo rekli, konceptualno postavljen da bude upravo suprotno, strip o tome da šest individua sa moćima božanstava dele istu planetu i aktivno rade da se sačuva kakav-takav balans između njihovih (po prirodi vrlo različitih) bogolikih moći. Drama u njemu je smeštena upravo u analiziranju njihovih karaktera, motivacija, filozofija, izgovora koje izmišljaju za sebe ili druge i tome kako to da svet preživi još jedan dan i dočeka sledeću zoru nije stvar koja se događa sama od sebe već rezultata neprestanog balansiranja emocija i razuma između šestoro osoba koje nemaju drugi autoritet iznad sebe sem ostalih petoro.

Na planeti, to vidimo, postoje i druge osobe sa moćima – pojavljivanje moći je, čini se, vezano za ulazak sveta u nuklearnu eru pa se prve moći manifestuju 1945. godine – i oni se žargonski nazivaju ,,Atomics", ali niko od njih nema moć uporedivu sa šestoro glavnih likova. Gillen ovde sasvim očigledno prepisuje deo matrice iz X-Men, prikazujući tenzičan odnos društva sa ,,atomicsima", pokušaje vlasti da ih angažuju za svoje potrebe, ali i progone koji se periodično događaju, ali je, barem za sada, akcenat striktno na šestoro glavnih likova i osetljvoj ravnoteži na kojoj počiva njihov odnos a time i kapacitet planete da opstane.

I to je jako zanimljiv koncept ali vredi reći i da nakon što smo pročitali prvih pet epizoda nismo dobili mnogo više od ,,meet the gang" uvoda. Gillen ovo vrlo spretno, razrađeno piše, ostavljajući daleko iza sebe dokumentarističku suvoću koja je karakterisala Uber, ali i uzdržavajući se od opširnih tangenti koje smo imali u The Wicked + The Divine – ovde je fokus na šestoro likova (i još par njihovih najbližih pride) i sa prvih pet epizoda smo dobili njihove dubinske portrete.



Kuda će strip ići dalje ostaje da se vidi. Imam prilično mnogo poverenja u Gillenovu sposobnost da piše dugačke, slojevite narative o supermoćnim osobama u svetu koji se menja, ali stoji da pored jasnog koncepta i interesantnih likova koje smo dobili u prvoj kolekciji, još uvek ne mogu da kažem šta će konkreto biti ZAPLET daljeg pripovedanja. Poslednje stranice pete epizode daju sugestiju šta bi to moglo da bude ali pričamo bukvalno o poslednje tri strane od preko stodvadeset pa je fer i reći da ovaj strip zapravo tek počinje. Računam da nam je Gillen dosadašnjim svojim stripovima dao mnogo razloga da mu verujemo da zna šta radi i da samo treba da se udobno smestimo jer će ova vožnja potrajati. No jesam viđao reakcije po internetu koje ovaj strip smatraju i prilično frustrirajućim jer se dosadašnjih pet epizoda bavilo pre svega mozaičkim sklapanjem prošlosti sveta u kome se priča događa i karakterima likova koji tu priču nose. I to je, reći ću, fer reakcija iako mislim da je Gillenov minuli rad garancija da će sve na kraju leći gde treba i da će sve što smo do sada pročtali imati isplatu u kasnijim nastavcima. Ovo onda i znači da je The Power Fantasy strip verovatno zgodniji za čitanje u kolekacijama nego u pojedinačnim mesečnim sveskama, ali i to nekako sasvim ima smisla u ,,postsuperherojskom" kontekstu.

Ono što je van svake sumnje je da Wijngaard, Hughes i Cowles nude vizuelnu raskoš ali i karakter koji statistički NEĆETE naći u korporativnim superherojskim stripovima. Nivo promišljanja o karakterima koji su ovde glavni deo menija, o njihovim transfromacijama sa godinama, rastom njihovog ega i evolucijom mišljenja je nešto za šta autori superherojskih stripova obično nemaju vremena. Wijngaardu je ovo svakako najlepši rad koji sam makar ja do sada čitao (uključujući njegovu prethodnu saradnju sa Gillenom, dekonstruktivni Peter Cannon: Thunderbolt), sa pripovedanjem koje je besprekorno – tim pre što se strip, rekosmo, najvećim delom sastoji od dijaloga – ali i sa glamurom koji smo navikli da očekujemo od Gillenovih velikih creator owned produkcija. U svakom slučaju, ovo je strip koji svako ko je makar malo razmišljao o tome kako bi superheroji izgledali u ,,stvarnom" svetu i kako bi taj svet onda STVARNO izgledao treba da pročita. A ja ću gledati da jednom, kada se ovo završi, napišem osvrt na kompletnu priču. Amazon vam kolekciju nudi ovde, a sam serijal možete pratiti ovde (a vredi napomenuti da pojedinače epizode dolaze sa uobičajenim Gillenovim esejima u kojima on objašnjava da bi narod razumeo, pa ako volite Gillena, vredi da se strip kupuje u mesečnom ritmu).

Underheist je ona vrsta grafičkog romana posle koje se osećate kao da vam je neophodno tuširanje, ali i strip koji čoveka ispuni tamnom, negativnom energijom. Suočavanje sa ljudskom zlobom, pohlepom, nasilnošću, sebičnošću, odsustvom empatije, spremošću da se drugi iskoristi ili povredi zarad ličnog benefita nije nužno definicija DOBRE ZABAVE, ali ovo je strip napravljen sa mnogo spretnosti i žanrovskog iskustva i kao takav on u čoveku izaziva jake reakcije i zaista ga na kraju ostavlja napunjenog energijom. Koja zaista nije, striktno govoreći, POZITIVNA, ovo nije strip što inspiriše optimizam i empatiju, ali nakon njegovog zaklapanja imate utisak da ste malo bolje razumeli svet i podstaknuti ste da ga posmatrate sa više pažnje, analitičke radoznalosti, i, čak, možda imate i malo više razumevanja za ljude, njihovu nesavršenost, koju prepoznajete i u svojim bližnjima pa i u sebi.



A što je, mislim, kako dobar hardboiled krimić i treba da deluje na čitaoca: da mu prikaže ljude u njihovim najgorim trenucima kako bi on, čitalac, u njima prepoznao deo sebe – ma koliko mu to bilo mrsko – a onda i u svom životu sebe i druge tretirao sa više razumevanja, empatije, davao im više prostora i vremena da nađu bolje verzije sebe. Hardboiled kriminalistički strip u američkom mejnstrimu danas gotovo po definiciji vezujemo za rad Eda Brubakera i Seana Phillipsa, ali godinama pre nego što je Ed Brubaker napisao prvi broj Criminala, pa čak i pre nego što će Azzarello i Risso ući u avanturu zvanu 100 Bullets, jedan čovek je praktično sam, na mišiće i uz puno gotovo monomanijačke energije vraćao krimi-stripu njegovu relevantnost u periodu nakon Millerovog završetka originalnog opusa Sin City (i pada u dekadenciju). Taj čovek je bio, naravno, David Lapham, crtač koji je u industriju ušao početkom devedesetih radeći pod Jimom Shooterom za novolansirani Valiant Comics, i prateći Shootera i u avanturi koja se zvala Defiant Comics, ali koji je već sredinom decenije osnovao sopstvenu nezavsisnu izdavačku kuću da bi radio na autorskom serijalu Stray Bullets.

Stray Bullets je (bio) temeljna vrednost američkog stripa, serijal tvrdo kuvanih, crno-belih krimića koje je (u njihovoj originalnoj verziji iz devedesetih) kompletno radio jedan čovek i koji su uoprkos tome plenili standardom kvaliteta i produkcije što ih je stavljao rame uz rame sa stripovima glavnog toka. Lapham je nakon deset godina rada na ovom serijalu – gde je i njegova supruga Maria dala veliki doprinos – stao i, priteran ekonomskim realnostima, radio mnogo mejnstrim stripova, za Marvel, DC, Vertigo, Wildstorm, Avatar Press i Dark Horse, ali je novi serijal Stray Bullets imao srećan život na Image Comicsu počev od 2014. godine, završivši se 2020. godine, sa ulaskom sveta u pandemiju. Maria Lapham je tokom ovog serijala – a koji je i dalje nosio i logo Davidove nezaivsne izdavačke kuće El Capitan – bila potpisivana kao urednica i osoba zadužena za produkciju a Stray Bullets: Sunshine & Roses, kako se zvao tekući serijal  na Imageu (posle osmodelnog Stray Bullets: Killers a koji je bio svojevrsni probni balon) je plenio energijom i svežinom, podsećajući da Davidu rad u superherojskim univerzumima nije ni malo otupio noir oštricu, naprotiv.

Underheist, dakle, dolazi kao neka vrsta spiritualnog nastavka ovog rada, miniserijal od pet delova započet krajem 2023. godine na BOOM! Studios, a gde su Laphamovi uzeli standardnu krimi matricu i onda je stručno i metodično pogurali u smeru metafizičkog (a, bogami, i dosta fizičkog) horora, prilično uspešno postižući žanrovsku tranziciju korak po korak, onako kako narativ odmiče. Underheist je završio izlaženje Jula 2024. godine a onda je BOOM! negde u Ddecembru izbacio kolekciju koju sam ja čitao.



Razlika u odnosu na prethodni rad Laphamovih je već i u tome da je ovde Maria Lapham potpisana i kao scenaristkinja, uz Davida, a koji je uradio crtež i letering, da bi preko svega toga kolore udarila Hilary Jenkins, žena koja je slikarka po danu a strip-koloristkinja po noći i već smo čitali radove sa njenim kontribucijama, kao što su na primer King of Nowhere ili Tartarus.

Videti crtež Davida Laphama sa kolorom i danas je poseban ugođaj, iako je, naravno, praktično sve što je radio od mejnstrima bilo u koloru. Naprosto, njegov crtež, kada radi sopstvene, krimi stripove, ima posebnu izražajnost, pa i težinu, i stripovi poput Stray Bullets ili Silverfish su nimalo slučajno bili rađeni u crno-beloj tehnici, delom prilagođavajući svoje estetske naume ekonomskim realnostima, ali delom jer tvrdo kuvani, krimi noir skoro po prirodi stvari traži da bude u crno-beloj tehnici, sa jakim, naglašenim kontrastima i debelim, autoritativnim konturama.

Za Underheist David, naravno, ne menja iz korena ovaj pristup ali se vidi već od prvih strana da je ovo strip u kome je crtač bio svestan da će preko njegovih tuševa doći kolor. Dapače, Underheist na svojim prvim tablama, koje se dešavaju na javnim mestima, tokom dana, štaviše jednog sasvim običnog dana, deluje skoro pa nekarakteristično vedro za Laphamove standardne, sa dosta svetlih površina i vedrim, živim bojama koje će Jenkinsova po njima posejati. Lapham, ovde vredi da se podsetimo, nikada nije u svojim stripovima kretao od millerovskog praktično do karikature ,,grešnog" miljea gde su svi muškarci od prve table kriminalci, ubice i pervertiti a sve žene kurve i snaga Stray Bullets je u velikoj meri bila što su ovo narativi često smeštani u jedan relatabilan, svakodnevni milje koji će se onda postepeno rastakati kako se kriminalni element bude širio po narativu. Laphamovi likovi su možda bili loši ljudi ali za ovog je scenaristu istorijski karakteristično da mu je zanimljivije da prikazuje ,,obične" ljude kako tonu u zločin i porok, na ime socijalne sudbine, ili na ime neutažive strasti, nego da kreće od već readymade kriminalaca i sa njima radi praktično mitološke narative kako je to bilo u Millerovom Sin City.

U tom smislu, Underheist je vrlo sigurna suma ovih interesovanja, oplemenjana Marijinim scenarističkim kontribucijama. Glavni junak, David je, recimo radnik u gradskoj podzemnoj železnici, klasični blue collar šljaker koji nosi šlem i narandžasti prsluk i posao mu je da obezbedi da vozovi idu i stižu na vreme, ako je potrebno, silaženjem u podzemlje i otklanjanjem problema na šinama, kakav god da je. David ima suprugu, Gabriellu, jednu dobru ženu u invalidskim kolicima, kao i sina koji je još beba.

David je, takođe, neko ko je slučajno naučuo ekipu kriminalaca kako planira pljačku lokalne banke, ali po noći, sa idejom da se plen iznese hodnicima iskopanim ispod gradskih ulica, baš onim kojima David i njegove kolege svakodnevno prolaze. David je i čovek sa supstancijalnim kockarskim dugom i za njega bi par desetina hiljada dolara bio apsolutni spas pa sa nekolicinom kolega i ortaka on odlučuje da iskoristi svoje poznavanje podzemne gradske infrastrukture i ukrade plen od samih lopova, tokom poslednje faze pljačke, kad ti lopovi, ubeđeni da su u podzemnim hodnicima sami i bezbedni, ne budu na taj plen dobro pazili.



Nije neko veliko žanrovsko iznenađenje to da kada ekipa amatera pokuša da zajebe ekipu profesionalaca, a profesija o kojoj pričamo je kriminal, to ne ispadne baš po dobru za grupu amatera, no, ono što Laphamovi ovde rade je, rekosmo, jedna spretna, rekao bih izvrsno izvedena žanrovska tranzicija u kojoj pljačka-što-je-krenula-po-zlu biva samo okidač za jedno vrlo jezovito izvedeno rastakanje konsenzualne realnosti i egzistencijalnu horor-dekonstrukciju.

Nije da nam u trećoj deceniji 21. veka manjka stripova koji jašu na bankini između žanrova i rado kombinuju krimiće sa hororom i fantazijskim motivima, ali ovde je egzekucija jako prefinjena. Čitalac tako iz jednog šireg socijalnog miljea u kome gleda ,,normalne" ljude što su možda samo imali malo manje sreće (ili pameti) u životu biva ubačen u suženi fokus gde se odjednom međusobni odnosi tih likova zaoštravaju do krvi kada moraju da se spasavaju iz akcije-koja-je-krenula-naopako i da se skrivaju od profi kriminalaca kojima sigurno neće moći da objasne kako nisu nameravali ništa loše u svom naporu da im ispred nosa otmu ,,njihov" keš. Postepeno dobijamo i uvid u istorije između likova, bivše strasti i ljubavi, zaslepljenosti, zablude i nedovršene romanse, ali i u nešto strašno, preteće i bolesno a vezano je za lokalnog krimosa koji vodi nelegalne kladionice a u slobodno vreme se bavi satanizmom.
   
Mafijaš-satanista nije u noir žanru baš neviđena ideja, ali ovaj strip zapravo tu religijsko-magičku dimenziju koristi samo kao izgovor, možda čak i kao lažno opravdanje da strip odvede u tom smeru rastakanja realnosti. Postepeno postaje sve nejasnije koja pravila važe za Davida i one njemu bliske, da li se oni nalaze u istom svetu u kome je pljačka počinjena ili u nekoj njegovoj dijabolično iskrivljenoj verziji. Granica između života i smrti se istanjuje a čak se i distinkcija između identiteta nekih likova briše i David se nalazi razapet između svojih žudnji i nepreboljenih gubitaka sa jedne i svoje ,,zrele", odgovorne persone sa druge, a što je kontrast koji scenario stripa umešno potencira u samoj završnici, dajući stripu brutalno, mučno ali katarzično finale. Da je Phillip K. Dick živ i da piše hardboiled krimiće, to bi OVAKo izgledalo.



Sa strane generalnog pripovedanja ovde imamo vrlo dobro napisane dijaloge – dodatno grafički izražajne na ime Davidovog skoro pa art-brut intoniranog a čitkog leteringa – od kojih se neki vode i putem SMS poruka tako da strip ima sočnu, realističnu verbalnu dimenziju a da nikada nije tarantinovski raspričan i opterećen tekstom. Davidovo grafičko pripovedanje je naravno primer zanata pažljivo građenog preko duže od tri decenije rada. Lejaut ovog stripa je izuzetno disciplinovan sa u 90% slučajeva osam kadrova identičnih dimenzija po tabli a što čitaocu ostavlja utisak da gleda film i to na nekom starom televizoru manjeg formata, a gde onda Davidovo majstorstvo da scene razloži na logične komade i posloži ih tako da osetimo i tempo i dinamička krešenda, a sve to bez promene veličine kadrova i iskakanja iz panela, ne može a da vas ne izvoza iz sve snage. Ovde se rad kamere savršeno dopunjava sa pažljivo dizajniranim leteringom (uključujući oblik i položaj oblačića sa tekstom) i zvučnim efektima koji su i sami skoro pa ,,dijegetički" uneseni u kompoziciju crteža, tako da ih likovi delimično zaklanjaju. David Lapham pritom ima izuzetno siguran rad sa linijama i svetlom i svaki detalj na slici mu je definisan jako, istaknuto, a pošto nikada nije preterivao sa ukrasima i baroknim pozadinama, slike ne deluju natrpano i čitalac preko njih prelazi brzo, nikada ne gubeći nit radnje bez obzira na stalne promene položaja ,,kamere", rakursa, osvetljenja. Video sam par kritika koje su Laphamov crtež ovde ocenile kao ,,korektan ali ništa posebno" i ne mogu da se ne zapitam koje su stripove ti ljudi čitali ako ne vide koliko je ovo vrhunsko grafičko pripovedanje sa perfektnim odnosom atmosfere, tona, energije, KARAKTERA, i uvek pune i neuprljane informacije. Onda kada David Lapham na strateškim mestima izađe iz formata pa tako pred samo finale, u petoj epizodi dobijemo spleš-tablu na kojoj se protagonisti suočavaju sa ogromnim blasfemičnim kipom, ovo je naprosto šok za čula, emocije, intelekt.

Underheist, naravno, nije strip za svakoga. On je lako i efikasno pripovedan ali je tematski izuzetno mučan, i u njemu skoro da ni jedan od likova nije simpatičan – mada svakako postoji jasna gradacija i  David je, kako i dolikuje, jedan od najgorih. Dodatno, manje pažljiv čitalac će se možda i blago izgubiti u kasnijim epizodama kada krenu zamene identiteta i kršenja prirodnih zakona a svakako je možda fer reći da mnogi među nama strip uzimaju u ruke da se opuste a ne da naprežu intelekt i kreiraju sopstvene teorije o tome šta se ZAISTA dešava i ko je ovde ZAISTA ko. No, ako imate stomak za na momente opscene ispade nasilja i dehumanizacije (urađene sa ukusom, reći ću, ali moj i vaš ukus ne moraju biti istog ukusa) i nemate problem da se malo intelektualno angažujete dok čitate, Underheist će vas BOGATO nagraditi. Evo kolekcije na Amazonu.

U Maju prošle godine je izašla kolekcija Imageovog četvorodelnog miniserijala Blood Commandment, a koji je originalno izlazio počev od Novembra pretprošle godine i pošto se u ovoj kući ime Szymona Kudranskog CENI, priuštili smo sebi malo horor-zabave. Ako ste i sami horor i hororska roda, odmah ćemo reći da od Kudranskog dobijate baš ono što očekujete: mrak, pretnju, visceru, KRV (mislim, ista je već u naslovu), dosta kinematskog kadriranja i vođenja priče, pa nema neke dileme oko toga da li Blood Commandment treba da makar prelistate. A ako imate sklonosti ka malo filozofije u kojoj se vampirizam i hrišćanstvo stavljaju u debatnu arenu da se vidi ko je tu jači ili makar mogu li da egzistiraju kao koncepti unutar istog uma, onda je Blood Commandment još više vaš pehar djevičanske krvi.



Szymon Kudranski je vrlo uspešan poljski crtač/ kolorista koji je tokom poslednje decenije i po ostvario vrlo ozbiljnu karijeru u američkom stripu na ime svog upečatljivog, vrlo ,,filmskog" stila. Nije, da se razumemo, to kako Kudranski crta, koloriše i procesuje svoje table, za svakoga, niti odgovara svakom stripu, ali  je baš zato zgodno da su urednici prepoznali njegove jake strane i uglavom ga zapošljavali na projektima koji mogu da profitiraju od njegovog opsesivnog rada sa svetlom, od kinematske atmosfere i realističnih prikaza izmešanih sa ekstremno visceralnim krešendima. Kudranski je definitivno čovek horora i mračnjaštva i nije neko kome ćete, recimo, dati da crta Teen Titans ili Ms. Marvel, ali jeste uspeo da pronađe solidan broj projekata unutar DC-ja i Marvela na kojima je pokazao da su mračni i krvavi superherojski stripovi (uključujući Punishera i Fallen Angels za Marvel) njegov forte. Naravno, ovde je mnogo pomoglo što je još 2010. godine Todd McFarlane prepoznao Kudranskog kao idealnog crtača za njegov dugovečni serijal Spawn na Image Comicsu i iz ovog sjajnog spoja proizašao je dobar deo američke karijere poljskog umetnika.

Štaviše, u poslednje vreme je Kudranski izrazito jakim vezama vezan za Image Comics, stavljajući svoj rad za korporacije u drugi plan i baveći se pre svega proizvodnjom autorskih stripova kroz sopstveni studio One Man Art, čiji su radovi publikovani od strane Imagea na, moram da pretpostavim, obostrano zadovoljstvo. Kudranski za Image trenutno radi sopstevni serijal Something Epic, crtač je na novom Sam & Twitch serijalu (koga piše McFarlane) a za istu firmu radio je i horor serijal sa Steveom Nilesom, A Town Called terror (o kome smo ovde pisali) kao i serijal Misery – opet sa Toddom McFarlaneom – čiji prvi broj, u trenutku dok ovo kucam, krajem Maja, tek treba da izađe.

Zaposlen, dakle, čovek, ali Kudranski svakako bira šta će da radi i zapošljava svoj talenat na stripovima koji će biti u skladu sa njegovim interesovanjima, senzibilitetom, jakim stranama, izborivši poziciju da ne bude najamna radna snaga već AUTOR – a što je pozicija koja se mnogima crtačima danas nažalost po pravilu ne priznaje.

Za Blood Commandment je Kudranski i kompletan autor, sa scenarijom i dijalozima, crtežom i kolorom koje je uradio sam (urednik Atom Morwill je pomogao oko prevoda teksta), dok je letering pao u dužnost Marshallu Dillonu i, da bude jasno, raditi letering za Kudranskog je priličan izazov.



Jer, Kudranski stripove crta i koloriše tako da imate utisak da su u pitanju umetničke fotografije. ,,Realističnost" tona koju on postiže nije samo na ime uverljive anatomije, proporcija, izraza lica i gestikulacije likova već i osvetljavanja i digitalnog procesovanja čitavog ambijenta u kome se priča događa. Kolorna gradiranja i način na koji Kudranski i u ovom stripu sugeriše kao da stvari gledamo kroz sočivo kamere, podcrtavajući ,,depth of field" efekte naglašenim izbacivanjem iz fokusa nekih od planova na slici će vam i svesno i podsvesno sugerisati da gledate ne ,,običan" filmski ili fotografski materijal već umetnički procesovan filmski ili fotografski materijal koji treba da evocira određene atmosfere, emocije, instinkte u vama.

I, mislim, kada na to treba da nakačite balončiće sa tekstom, veliko je pitanje kako da se uklopite u strip koji ni po kadriranju, ni po bojama ne izgleda kao normalan strip. Letereri često u ovakvim prilikama – dakle, kad rade sa Daveom McKeanom i sličnim crtačima – i sami nastoje da pruže program drugačiji od normalnog leteringa, birajući ,,atmosferične" fontove, koristeći kolorisane pozadine i izvitoperene oblike balona, ali Dillon se odlučio za sasvim suprotan pristup, rezonujući da sa OVOLIKO teksta u dijalozima (i monolozima glavnog junaka, takođe) treba pre svega prioritizovati čitljivost jer inače NIKO neće pročitati šta je sve tu Kudranski napisao. I mada onda, naravno, postoji naglašen i možda i mestimično neugodan kontrast između crteža koji često deluje kao zaustavljeni film i dijaloga koji su standardni beli baloni sa standardnim crnim fontom, mislim da je Dillon napravio dobar izbor, omogućujući da i table koje su doslovno PREKRIVENE tekstom i na njima jedva ima mesta za likove koji vode taj opširni dijalog, budu čitljive, dovoljno pitke i ne pretvore se u prepreke koje treba savladati da biste došli do onog što u ovom stripu, pretpostavka je, tražite – a to su atmosfera natrprirodne horor-pretnje i visceralna krešenda sa obilnim krvoliptanjima.

Kudranski definitivno nije scenarista-zanatlija koji tačno zna kako treba da izgleda tempo izlaganja  narativa pa će onda na kraju biti i ne mnogo bitno šta u dijalozima zapravo piše. Ovim stripom on nastoji da uđe u psihologiju vampira koji to ne želi da bude, čoveka kome je žeđ za krvlju ne samo opterećenje (jer, znate već, ne može po danu da izlazi na sunce, mora da pije krv da bi preživeo) već i GREH. Ezra Conolly je sredovečni muškarac koji sa maloletnim sinom živi u brvnari duboko u provinciji na američkom severu, klinca sam podučava u skladu sa američkom homeschooling tradicijom, ali ga vodi i u lov i uči da puca i generalno živi život podaleko od ljudi, sa kojima se sreće samo kada uveče mora da ode u nabavku u obližnje mestašce (udaljeno, zapravo, par sati vožnje od mesta u šumi na kome otac i sin žive). Klinac, Wil, voli oca i vidi da se ovaj izrazito trudi oko njega ali naravno da mu nedostaju grad, druženje, nekakva normalna zabava koju bi trinaestogodišnjak za sebe prirodno želeo. Ezra u jednom napetom, bolnom dijalogu sinu kaže da se strpi samo još par godina i imaće svu slobodu koju želi, ali naravno da Wilu odsustvo OBRAZLOŽENJA zašto je osuđen na izolaciju u osetljivom periodu svog života donosi ogromnu frustraciju.



Kudranski pristojno pokazuje ovaj odnos oca i sina, ne abolirajući Ezru od očigledno loših odluka koje je doneo u nekom prethodnom životnom periodu, ali i ne prikazujući ga kao čudovište. A što je zgodno jer Ezra u suštini jeste čudovište i već decenijama nastoji da pobegne od te činjenice. Kada se u kraju pojavi stari vampir koji je od Ezre i napravio to što jeste, jedna intimna priča o ocu i sinu koji su posle gubitka supruge i majke morali da ga nekako zajednički isprocesuju, ne pričajući o tom gubitku u dovoljnoj meri, pretvara se i u akcioni horor narativ, ali i u tu neku filozofsku diskusiju koju smo sugerisali na početku.

Jer, kako rekosmo, Ezra MRZI to što je vampir i zapravo prezire tu celu priču o supremaciji vampirske ,,rase" nad običnim ljudima koju baštini njegov vampirski ,,otac". Ezra je očigledno podignut u jednom hrišćanskom duhu empatije, egalitarizma, požrtvovanja, i za njega je to da može da ljude koristi kao resurs, da se to od njega zapravo OČEKUJE, ne samo moralni prekršaj nego i greh. Posle ženine smrti od raka – a koju je mogao da spreči da je suprugu pretvorio u vampiricu – Ezra pokušava da živi bez greha, da sina vaspitava da bude moralan i pravičan i sve to dok se u sebi bori protiv jedne somatske kompulzije da ljudima zariva očnjake u vrat i pije njihovu krv.

Ovo je vrlo solidna postavka za pripovest i Kudranski sasvim verovatno gradi svoj slučaj na temeljima onoga što je osamdesetih i devedesetih radio maestro J.M. DeMatteis, ali i na sopstvenom iskustvu odrastanja u katoličkoj, verničkoj kulturi. Blood Commandment je otud istovremeno i žanrovski strip u kome je glavni negativac iskežena, fašistička karikatura u kojoj gotskog vampirskog glamura ima u tragovima, i naglašena je njena sadistička, patološka strana, ali i strip u kome se snaga vere shvata ozbiljno i legitimno predlaže kao jedino upotrebljivo oružje u ovakvim situacijama. I naravno da suprotstavljanje hrišćanske vere i vampirizma nije sad nekakav NOV koncept, ali Kudranski ga piše sa dosta ubeđenja i nijansiranja, pa onda, iako je tekst često preopširan i na momente i ne baš nezgrapan, ali natrpan opštim mestima, to dosta dobro funkcioniše makar u pogledu provociranja čitaoca da sam razmišlja o odnosu dve filozofije – jedne koja je bazira na individualizmu i u kojoj nema ničeg bitnijeg od snage i druge koja se bazira na verovanju u apstraktno i apsolutno dobro i u kojoj je potčinjavanje tom dobru radosni čin obogotvorenja. Ima tu dosta štofa.

Ne da Kudranski priču priča idealnim tempom, rekli smo već da on nije zanatlija koji ovakve stvari radi po formuli i Blood Commandment ima primetne varijacije u tempu i tonu pričanja, sa smenama vrlo kinematskih momenata gde se svo pripovedanje odvija kroz procesiju pažljivo kadriranih slika, i statičnih scena dugačkih dijaloga. Meni ovo, da bude jasno, ne smeta. Blood Commandment nije film – iako na njega liči – niti ta njegova mešavina narativnih tehnika smeta u prihvatanju njegovih poenti. Nije ovo najbolje ispričan strip svih vremena, pogotovo jer mu je priča tako bitna, ali je korektan.

Naravno crtež i kolor su ekstremno upečatljivi i Kudranski je ovde isterao na polje tešku artiljeriju, kreirajući izuzetno upečatljivu atmosferu daleke provincije, duboke šume, nudeći nam i realistične, televizične likove, a onda i brutalan, krvoločni masakr, sve u okviru jedne neprekinute estetske ideje, dobro shvaćene, besprekorno izvršene. Da budem malo i sitničav, Kudranski zapravo možda i previše forsira filmska kadriranja i filmski tempo izlaganja radnje i na momente biste, strogo uzev, mogli da ga optužite za manirizam, kada u šesnaest nemih kadrova priča scenu za koju bi bila dovoljan četiri, ali opet, svaki od tih kadrova je besprekoran do najsitnijeg detalja, sa očiglednim velikim trudim uloženim u to da slike budu jasne, da se prirodno nastavljaju jedna na drugu, da pripovedanje teče prirodno i neprekinuto, pa nekako nemam srca da tu sad nešto mnogo prigovaram. Kudranski, jednostavno, nije crtač i pripovedač standardnog tipa, ali ono što radi je istovremeno i osobeno ali i jasno, neposredno, angažujuće i za oko i za intelekt čitaoca. Pa, eto, ako imate bar jedno oko i nekakve ostatke intelekta, Blood Commandment bi mogao da vam bude simpatičan. Image ga prodaje ovde.

Bloodrik je trodelni miniserijal koji je Image Comics počeo da izdaje u Decembru pretprošle godine a završio u Februaru prošle, dakle, sve po propisu, sa kolekcijom koju smo dočekali tek u Junu. Ko god da je bio gladan varvarskog nasilja i golih muških mišića u snijegu, ovde će dobiti pun meni krvi, iznutrica, ali i skeleta koji hodaju, trče i bore se, dok jedan krupni ratnik, odeven samo u pregaču i čizme pokušava da preživi. Bloodrik je kao Konan, ali Konan sa ošćećenjem mozga – verovatno od svih onih udaraca močugama i držaljama od mača koje je primio tokom profesionalne karijere – napravljen izvan korporativnog sektora, resetovan na svoja najvarvarskija podešavanja, gladan, besan i samo blago satiričan.



Čak ni ne znam da li je autor Bloodrika, Andrew Krahnke, imao na umu ikakvu satiru klasičnog low-fantasy sadržaja kakav Konan epitomizuje. Ako jeste, on to zapravo ne pominje. U kratkom stripu – od jedne table – koji stiže uz prvu svesku Bloodrika (i koji otvara kolekciju), Krahnke objašnjava da je ovo strip koji je on pokušavao da napravi od 2009. godine. Naime, crtajući bez nekog velikog plana, kako to crtači već umeju da rade, napravio je skicu krupnog, mišićavog varvarina sa šlemom koja mu se jako dopala i poželeo je da na osnovu nje napravi čitav strip. Kako kaže, ,,pustio sam neki vikinški metal i bacio se na pisanje scenarija. Deset godina kasnije, izdao sam ashcan verziju prve epizode Bloodrika. Tako je. Deset godina. Ja sam ilustrator. Pisanje je TEŠKO."

Priča o Krahnkeovih deset godina porođajnih muka sa Bloodrikom je kao iz neke poučne bajke sa srećnim krajem – osim što se naravno nadamo da je Bloodrik za njega zapravo tek početak, nikako kraj – gde je autor puno puta počinjao pa odustajao, blenuo u beli papir, govorio sebi da on ovo ne može, izdržavao se frilensovanjem itd, da bi posle deset godina sebi rekao ,,čekaj, DESET GODINA gledam u ovu skicu i NIŠTA? SRAMOTA!" i seo da ponovo radi strip ali ovog puta bez mnogo filozofije, bez mučnog debatovanja sam sa sobom o svakoj ideji i skici, puštajući da ga vodi više energija nego intelekt. Kada se sa ashcanom prve epizode pojavio na Small Press Expo sajmu u Betezdi, njegov strip je dobio mnogo pozitivnh reakcija. Kako je Krahnke već imao određenih radova unutar, jelte, industrije, na primer, radeći crtež za drugi deo stripa Tartarus Johnnieja Christmasa, imao je ko da ga preporuči i mic po mic, Image Comics mu je ponudio da uradi čitav miniserijal.

Ovo zaista deluje kao nešto pravo iz bajke, imajući u vidu da je Bloodrik strip praktično fanzinske jednostavnosti, neposrednosti i primitivne energije i daleko je od onog što danas možda po definiciji doživljavamo kao Image Comics ponudu, te neke visokokonceptualne priče koje se bave aktuelnim društvenim temama, često smeštene u futuristički, naučnofantastični mizanscen. Bloodrik je, u kontrastu sa tim, strip o varvarinu koji umire od gladi i nema problem sa tim da raspori jelena koga je jedva ubio i da iz njegove utrobe kida komade i trpa ih u usta bez prethodne, jelte, termičke obrade.

Verujem da je veliki deo dobre volje koju je Krahnke dobio od Imagea bio na ime njegovog crtačkog stila, jednog old school pristupa kreiranju (akcionog) stripa u kome nema mnogo petljanja sa kompjuterima, nema digitalnih gradijenata i efekata, a linije su grube, jake, pune teksture i karaktera. Krahnke ne spominje Erika Larsena u svojoj zahvalnici Imageovoj ekipi ali Bloodrik ne tematski ali DA vizuelno mene prilično asocira na Larsenovu prepoznatljivu dinamiku i grubost. Sem što je Krahnke sebi u zadatak stavio pravljenje ,,varvarskog" stripa i onda smo dobili, kako rekosmo, andergraund verziju Konana, toliko sirovu da možete da je namirišete sa dvadeset metara. Ovo je fantastično nacrtan strip sa šumom u kojoj se čovek izgubi, psihodeličnim, fantazmagoričnim halucinacijama i najsurovijom akcijom sa ove strane Daniela Warrena Johnsona.



Zaplet prve epizode Bloodrika, ali onda generalno i celog serijala, je razoružavajuće jednostavan: Bloodrik je gladan. Ko je ovaj varvarin i odakle je došao nije mnogo bitno i uvodne table nam sasvim jasno stavljaju do znanja da se Bloordik nalazi u šumi koju ne poznaje i da mu stomak krči od gladi. Opremljen samo šlemom, pregačom, čizmama i malim kompletom ličnog naoružanja, Bloodrik se smrzava i gladuje i njegov prvi i jedini prioritet je da ubije sebi nešto što može da se pojede.

Ovo je strip mnogo više o atmosferi i akciji nego o, jelte, priči i emocijama. Howardov Konan je i sam originalno trebalo da bude antiteza modernog čoveka, varvarin koji svet posmatra kao jednostavan problem sa svega nekoliko rešenja i ne zamara se visokim filozofijama i kompleksnim socijalnim odnosima. Za ovih stotinak godina, naravno, on je dosta napredovao i neretko je prikazivan kao ćutljivi filozof koga su godine borbe i iskušenja podučile brojnim životnim mudrostima. No, Bloodrik je kao Konan koji je JUČE napustio svoje selo u otisnuo se u nepoznati svet, jedna konfuzija instinkta na dve noge, planina mišića koja tek treba da otkrije koncepte kao što su lukavstvo ili strategija. Bloodrik je ,,glup" u smislu da malo toga zna jer je malo toga u životu video i jer na sve što vidi i što mu se dešava reaguje instinktivno, najčešće nasiljem. Njegovi pokušaji da ulovi sebi neki obrok su uglavnom neuspešni jer ni sa time, reklo bi se, on nema mnogo iskustva, a različite taktike koje isprobava su zaista više potezi očajnika nego promišljen pristup osobe navikle na preživljavanje u prirodi.

Odgovor na pitanje da li je Bloodrik satira na Konana i drugu ,,varvarsku" fikciju nije presudan za uživanje u ovom stripu, jer su neke stvari očigledne: Krahnke VOLI svog varvarina i njegovu slepu snagu i kratak fitilj, LOŽI ga ideja ljudskog bića suočenog prvo sa strašnim ćudima prirode a onda i sa dosta natprirodnih pretnji, on OBOŽAVA da crta brutalnu, visceralnu akciju u kojoj se proliva krv i lome kosti, pa su katarzična pražnjenja u akcionim scenama jednako iskrena kao i momenti začudnosti u kojima Bloodrik svedoči stvarima izvan svog dotadašnjeg poimanja a koje i čitalac prepoznaje kao natprirodne i onostrane.

Sa druge strane, Bloodrik istovremeno definitivno ima i subverzivni element. On nije direktna, humoristička parodija na Konana i njegove kolege kakav je Aragonesov Groo the Wanderer, ali Krahnke definitivno prepoznaje imanentnu apsurdnost ovakve fikcije i dopušta sebi da tu apsurdnost istražuje, pa i po cenu da njegov protagonist ispadne malko i glup u ovom procesu.



Jer, da se razumemo, ako je Konan bio fantazija o moći gde je čitalac bezbedno sebe mogao da zamišlja u situacijama neverovatne opasnosti i loži se kako bi i on, kao i Konan, znao koga prvog od pet protivnika da proburazi, kako da se popentra uz zid od pedeset metara i spretno izbegne pauka veličine vepra na vrhu tornja, Bloodrik ima jednaku ambiciju da čitaoca stavi u krznene čiznme svog protagonista ali da mu pokaže kako bi i Bloodrik, baš kao i on, često bio izgubljen, zbunjen, pa i nemoćan u ovakvim situacijama. Ovo nije neka milenijalska, programska dekonstrukcija maskulinih tropa u fikciji namenjenoj mladim muškim čitateljima, već jedna sasvim organska demonstracija da čovek, suočen sa prirodom, bez tehnologije i nasleđa generacijskog znanja na raspolaganju, verovatno neće tu prirodu i pobediti. To da Bloodrik do kraja IPAK pobeđuje je, pak, signal da ovo nije dekonstruktivan narativ i stilska vežba iz pokazivanja onog što svi znamo već jedan ugodno prizemljeni, sirovi strip o tome kako čovek malo na sreću a malo i na ludačku – možda i ničim potkrepljenu – odvažnost uspeva da do kraja balade, padanjem unapred, makar preživi.

Bloodrik dakle, nije neko sa kime ćete se isprva lako identifikovati, ne zato što je nedostižni ideal nego baš suprotno, zato što možda malo previše liči na vas i mene. On je nesnađen i zbog toga frustriran, isprobava razne pristupe ali mu se nešto redovno usere u planove, samog sebe naziva ,,Kraljem šume" iako je svima, pa i njemu jasno, da je na najboljem putu da zapravo postane puki kompost jer nema šta da jede a zima oko njega zavija iz sve snage. Ali kada ima priliku da se bori za ono što mu, misli on, pripada, on se zaista ne predaje lako. Scene u kojima se Bloodrik bori sa velikim pećinskim medvedom oko lešine gore pomenutog jelena su EPSKE i Krahnke im daje svu energiju i visceru mange ili korejskog stripa, odlazeći daleko iza standarda koji smo navili da vidimo u američkom stripu. Video sam prikaze koji energiju i nasilnost ovog stripa porede sa BRZRKR ali Bloodrik je rađen u sasvim drugom grafičkom ključu i, srećom, nema prekomplikovani koncept/ zaplet u svojoj osnovi.

Ta njegova neposrednost je vidljiva i u nekoliko kratkih priča koje je autor dodao u kolekciju koje sve pokazuju, u  manje ili više humorističkom tonu, Bloodrikove pokušaje da se snađe u negostoljubivoj šumi. Njegov je život, da se razumemo, borba, baš onako kako zamišljamo da je izgledao život predtehnoloških ljudi, ali je Bloodrik istovremeno neko ko iz možda i neobjašnjivih razloga, misli da mu šuma i svet nešto duguju i da je samo nekakav nesrećan splet okolnosti da on mora da se i zaista bori za ono što želi.

Utoliko, Bloodrik zaista jeste subverzivna reinterpretacija varvarskih tropa za novo doba. On jedva, rekosmo ima zaplet i njegova epika je obilato začinjena pseudofilozofiranjem naratora koji gusla o tome kako se mačevi prave u vatri i vreli metal dobija ubilački oblik pod udarcima čekića, ali Bloodrik nije arhetip heroja koliko je njegova parodija. Dobronamerna, urađena sa ljubavlju, ali parodija sa kojom je neobično lako poistovetiti se posle određenog vremena.

Zaista, kada jednom prepoznate da ovaj strip NIJE o varvarinu koji je jači ali i pametniji od svog okruženja, već o nekome ko sebe vidi kao jačeg i pametnijeg, ali na kraju preživljava samo uz puno sreće i mnogo gubitaka na sopstvenoj strani, jedva sposoban da uči na svojim greškama, pa, nije nezamislivo da ćete videti sebe. A onda će dalje Bloodrikove pustolovine, otkrića natprirodnih stvari duboko u šumi i na planini biti jedni lepo inicijantsko putovanje. Image Comics ovaj strip prodaje ovde, a izuzetno me zanima šta će Krahnke dalje da radi.

Čitajući Marvelov tekući serijal Immortal Thor, dakle, aktuelni ,,glavni" strip o Thoru, više puta sam pomislio kako je posve neobično da ,,kuća ideja" nije Ala Ewinga, scenaristu ovog stripa, vezala za sebe nekom čvršćom sponom. Ewing, istina je, nema previše vremena da se bavi creator-owned stripovima – ali kad ima to je vrlo dobro – ali se slobodno može reći da u Marvelu poslednjih desetak godina nema agregatno jačeg opusa od onoga što je on ispisao. Mislim, volim Jasona Aarona, Chipa Zdarskog, Ryana Northa, Gerryja Duggana, Rainbow Rowell, Kelly Thomposon, Matta Rosenberga, Jonathana Hickmana, ali ovaj Britanac sve što dotakne učini svojim. O njegovom radu na X-Men ću tek pisati (možda kad odem u penziju???), ali njegovo pisanje Hulka, Venoma, Guardians of the Galaxy, čak i mučenih Defendersa je primer kako scenarista ume da uđe DUBOKO u materiju, nađe u njoj značenja i simbolike koje su drugi samo naslućivali, možda ih bili i nesvesni, a da opet na drugu stranu ne izlaze samo suvi eseji-u-stripu već dinamičan, zabavan a pametan analitički pa onda sintetički sadržaj. Ewing je sa Immortal Hulkom, mislim, napisao neku vrstu definišućeg opusa svoje karijere, sažimajući sve najvažnije motive iz poluvekovne biografije glavnog lika a onda ekstrapolirajući te motive na neverovatno inventivne načine, a ovo je još uvek mlad čovek (šest godina mlađi od mene MOLIM LEPO) i ima ispred sebe decenije rada za koji, čini se, ne da mu ne fali inspiracije nego on ne može da stigne da piše dovoljno brzo da je svu iskoristi.



Možda je Ewing naprosto neko ko superherojske stripove shvata dovoljno ozbiljno i nije gramziv pa ne prihvata da radi previše projekata u isto vreme. To da je ipak prihvatio da za DC piše Absolute Green Lantern i Metamorpho – oba su tekući serijali – sasvim moguće signalizira i da njegov rad na Thoru uskoro stiže do kraja (pošto izgleda da mu je Venom toliko prirastao za srce da taj serijal nikako ne želi da pusti). Ali Ewing je neko ko, deluje mi, nije maksimalista i njegovi stripovi traju onoliko dugo koliko on ima nešto da kaže sa njima. Kod Immortal Hulka to je bilo četiri godine, a kod Defendersa samo pet brojeva i to da on sa svakim svojim stripom kao da uspe da postavi tezu, zatim je obrazloži i zaključi je i onda se skloni je kvalitet toliko redak u današnjem američkom strip-mejnstrimu da ljude poput Ewinga treba čuvati kao malo vode na dlanu.

Naravno, te teze mogu da budu i izuzetno komplikovane, kao što smo videli u Immortal Hulku (i u Venomu), a Immortal Thor je još dodatno komplikovan time da se Ewing ovde vrlo studiozno bavi nordijskom mitologijom i to prilično ekspanzivnim zahvatom, gledajući da materijal iz klasičnih trinaestovekovnih eda smisleno spoji sa ,,novom" mitologijom Asgarđana, onako kako se ona ispisuje u Marvelovim strpovima. U Immortal Hulku je Ewing zaranjao u kabalizam, sa Guardians of the Galaxy se hvatao tarota, ali ovo su sve relativno neistražena područja što se tiče Marvelovih stripova. Sa druge strane, nordijska mitologija je na kraju krajeva TEMELJ stripova o Thoru, i ma koliko da se u originalnim stripovima Stan Lee nije baš previše bavio njome, docniji radovi Roya Thomasa i Waltera Simonsona su se mnogo eksplicitnije oslanjali na ,,kanonski" kontinuitet priče o asgardskim bogovima onako kako su ga zapisali narodni pesnici i autori eda pre sedam i kusur vekova. Ima li, pitaće se čovek legitimno, Ewing tu šta svoje da kaže?



Ali naravno da ima. Ewing je verovatno prvi scenarista koji se ovim materijalom bavi sa jednim ozbiljnijim pristupom, a to kažem uz punu svest da sam o svim stripovima o Thoru čije sam prikaze napisao imao uglavnom povoljno mišljenje pa i da, ruku na srce, ne mogu zaista da se setim ni jednog LOŠEG stripa o Thoru koji sam ikada pročitao (OK, Vikings Gartha Ennisa prilično nategnuto prolazi ovaj kriterijum, najviše jer ga se ne sećam dovoljno dobro). No, dok su drugi scenaristi, po stenlijevskoj inerciji, Thora često radili kao operetu ili sapunsku operu sa božanstvima, koristeći elemente eda kao readymade, samorazumljive motive koje ne morate nešto specijalno razrađivati, Ewing se hvata u koštac sa nekakvom supstancom ovih mitova i postavlja pitanja o njihovim konsekvencama, o protoku vremena, o prolaznostima, cikličnostima itd. Nordijska mitologija se, na kraju krajeva, od avramskih jednobožačkih sistema u kojima statistički svi koji ovo čitaju žive, razlikuje po tome da nema otvoreni, nedijalektički kraj i da čvrsto kodira to kako će kraj doći, ko će sve na tom kraju ozbiljno najebati i šta će biti posle kraja. Utoliko, to da je u trenutku dok ovo kucam najsvežija vest da će u Maju u ovom stripu Tor umreti (pa još u stripu koji se zove ,,Besmrtni Tor") nije samo redovni senzacionalistički potez koji Marvel povlači kad god mu prodaja stripova opadne ispod projekcija, već, verovatnije, ishod Ewingovog planiranja i polemisanja sa idejama imanentnim za nordijska verovanja. Da su bogovi smrtni, da nisu svemoćni, da čak i neko ko nosi titulu ,,sveoca" tu titulu mora svakog dana da zarađuje i da će je možda ZAISTA zaraditi tek kada umre.

Jer, Thor za razliku od svog oca, Odina, nije kreator. On nije ,,napravio" stvari u univerzumu za koje Odin tvrdi da ih je stvorio. Thorovo sedenje na prestolu Asgarda posle Odinove smrti, je stvar nasledstva i krvne linije, svakako i određenih zasluga, ali nije, da tako kažemo, bogomdana DATOST. I Thor to zna, isto kao što zna da, uprkos tome da je odgovoran za ceo univerzum – pa i za druge univerzume – na nekom nivou, on sebe jednako vidi kao pripadnika zemaljske zajednice, jednog od Avendžersa, ali i generalno jednog od ,,ljudi" među kojima je proveo toliko vremena i, umesto poniznosti koju je Odin želeo da u sinu probudi, pronašao humanost.

Immortal Thor je počeo sa izlaženjem Avgusta 2023. godine, dolazeći posle vrlo solidnog serijala o Thoru koji je pisao Donny Cates, a koji je i sam došao kao strip što treba da nekako nastavi priču o Thoru nakon skoro decenije uglavnom izvrsnog rada sa ovim likom (i njegovim ansamblom) iz pera Jasona Aarona. I pre Aarona – čiji su stripovi dali i filmovima o Toru dosta njihovih ideja i motiva – su Thora pisali vrlo ugledni scenaristi, poput Matta Fractiona, Kierona Gillena i J. Michaela Straczynskog i sa ovim likom je toliko toga revolucionarnog urađeno samo u ovom veku da sam se malo i pitao koliki je Ewingu uopšte manevarski prostor da napravi nešto novo i, kako rekosmo, SVOJE.



Ali Al Ewing ne bi uzimao ovaj strip da ne zna šta sa njim da radi i Immortal Thor je, uprkos imenu, u velikoj meri i meditacija o smrtnosti a onda i, pošto se dešava unutar mitologije koja je poznata i ispisana, meditacija i predodređenosti, sudbini i otrzanju od nje, o čoveku unutar boga koji ima svoje sumnje i svestan je da nikada neće biti onaj najbolji Tor koji treba da bude ako naspram sebe nema one koji će ga stalno propitivati je li napravio svoj najbolji napor. Kada Loki na jednom mestu u stripu brata pita da li mu veruje, pa Tor kaže da posle svega ipak veruje bogu, jelte, prevare, jer je dokazao svoju lojalnost, a onda ga Loki pita a da li će mu verovati i kada mu bude neprijatelj, ovo je momenat transformacije za lik Lokija, logičan sledeći korak u njegovoj karakterizaciji (a koju je Ewing uveliko oblikovao po svojim zamislima u serijalu Loki: Agent of Asgard) i pozicioniranje Thorovog (usvojenog) brata da bude nikada-do-kraja saznatljivi katalizator događaja čije će posledice odjekivati kroz univerzum eonima.

Loki kao misteriozni lutkar što vuče konce iz pozadine, Loki kao pragmatični mlađi brat, Loki kao neprijatelj ali i Loki kao komični predah su sve uloge koje Ewing ovom liku daje sa jednakim kredibilitetom i ovo je neka vrsta skeleta na kome se gradi ceo serijal. Ovo su priče sa ozbiljnim zapletima, kosmičkim posledicama, kompleksnim istorijskim i mitološkim osnovama, ali su istovremeno i dinamičan superherojski akcioni spektakl, interpersonalna drama pa i komedija.



U prvoj priči, All Weather Turns To Storm, Thor je, recimo suočen sa Toranosom, božanstvom oluje i groma starijim od asgardskog panteona – verovatno zasnovanim na starom keltskom bogu Taranisu/ Taranusu – i mada Marvel već ima jako komplikovan panteon entiteta i božanstava koja su superiorna u odnosu na Asgarđane, uvođenje Toranosa je napravljeno sa takvom pažnjom za teme i detalje odnosa Tora prema svojim dužnostima da čitalac shvata kako se radi o simboličkom, sudbinskom izazovu kakav ,,naš" bog groma do sada naprosto nije iskusio. Način na koji Tor na kraju porazi Toranosa – a nakon tuče u kojoj učestvuju i Jane Foster i Storm, na, siguran sam, priličan užas ,,antifeministički" ili samo, jelte, tradicionalistički nastrojenih čitalaca* – je ne samo ,,tehnički" inventivan i duhovit, već na jednom dubljem nivou otvara pitanja vezana za Torovu dostojnost uloge u kojoj se nalazi i predstavlja prirodan motiv za nastavak priče.
*kojima je možda i promaklo da je Ewing onomad izašao iz klozeta i deklarisao se kao biseksualac, NEMANAČEMU

All Trials Are One je, dalje, priča o Toru i Lokiju koji prolaze seriju mitoloških testova, predstavljenih kao probe snage, brzine, uh, proždrljivosti itd. ali koji se i sami pokazuju kao nešto sasvim drugo, ponovo vezano za sudbine i duboke istine samih likova. To da je Loki u ovom stripu dobar deo vremena nebinarna transrodna osoba je, uzgred, samo delić njegove slojevitosti i višedimenzionalnosti i čini ga PRAVIJIM Lokijem od karakterizacija u kojima je on naprosto narcisoidni psihopata.



Ewing dalje radi neke spretno osmišljene i zabavno izvedene metafikcionalne stvari. Svestan da ne mogu svi zapleti da budu kosmički po razmerama i univerzalni po posledicama jer ćemo tako izgubiti tog čoveka u bogu što ga je Marvel šezdeset godina marljivo gradio (a Tor ovde priča arhaičnijim jezikom i njegov tekst je pisan kvazigotskim fontom pa je taj rizik još veći*), scenarista dovitljivo pozicionira Tora u novi status kvo na samoj Zemlji, među Zemljanima, prevashodno Amerikancima, jelte, tako što nam ga prikazuje kao žrtvu zavere što je oko njega – uz pomoć nekih asgardskih izdajnika – ispleo Dario Agger, recentnih godina Marvelov omiljeni negativac. Agger – inače kreacija Jasona Aarona i Esada Ribića tokom serijala Thor: God of Thunder – je predsednik amoralne korporacije Roxxon i sažetak svih iskvarenih CEO likova u modernom svetu, visokofunkcionalni psihopata (i kad smo već kod toga, minotaur, mada se taj detalj zapravo u ovom stripu menja) koji smatra da je njegovo pravo da oblikuje svet po svom liku. Ewing Aggera produbljuje u odnosu na Aaronova fabrička podešavanja i u jednoj metafikcionalnoj toboganskoj vožnji pokazuje kako je žanrovski posredovan, serijski proizvođen, komercijalno marketiran narativ o Toru ,,stvarniji" od Torovog stvarnog života, podučavajuči boga tome da je izvor njegove moći na kraju krajeva vera a da ozbiljni biznisi danas znaju kako da verom manipulišu. Dodatno, Ewing uspeva da dobroćudno satiriše i samu strip-industriju time što baš strip o Toru (a ne filmove ili Fortninte) prikaže kao presudni činilac percepcije Tora od strane Amerikanaca (i Zemljana) a onda je naprosto potez genija da epizodu u kojoj čitamo Aggerovu verziju Tora, crta Greg Land, čovek koji tako uspešno satiriše samog sebe da niste sigurni je li uopšte svestan šta je na kraju nacrtao u ovom stripu.
*da ne pominjem poetsko izražavanje sveznajućeg pripovedača

Land je, da se razumemo, ovde samo gost tokom ove priče. Prvi crtač na serijalu je Marvelov ekskluzivac, urugvajski crtač Martín Cóccolo, čiji stil, čist a dinamičan, realističan ali sa prostorom za humor, izvanredno pasuje uz kombinaciju mitološkog spektakla, superherojske akcije i komedije koje Ewing piše. Samo to kako crta Toranosa treba, što kažu mladi na tviteru*, stati i gledati.
*znam, znam ali statistički svi korisnici tvitera su mlađi od mene!



Uopšte, imam utisak da Ewing, koliko god može, bira crtače koji će umeti da isprate njegovu kombinaciju esejistike, spektakla, simbolike, komedije, pogotovo jer njega po pravilu ne interesuje ,,kinematsko" pripovedanje i njegovi scenariji mnogo više naginju ,,klasičnom" stripovskom pripovedanju, makar onako klasičnom kakvo je on imao kada je odrastao čitajući, jelte, Waltera Simonsona i druge njegove ispisnike. Cóccolo je zato neko ko vam neće dati savršene perspektive u besprekornim kinematski kadriranim scenama, niti perfektnu ljudsku anatomiju ali će vam DATI grafički prikaz tog neverovatnog opsega ideja, koncepata, emocija, raspoloženja, pa i svetova koje Ewing stavlja u svoje scenarije.

Ostali crtači na serijalu su, podrazumeva se uglavnom dobri. Ibraim Roberson je uradio dve epizode, Carlos Magno jednu, Land jednu (uz tuš koji je sjajno uradio Jay Leisten), kolorisali su ih Matt Wilson i Frank D'Armata, sve vrhunski leterovao Joe Sabino. Jaka ekipa, naravno, a onda u kasnijim brojevima dobijamo ,,ženskiji" tim, pa prvo crtež radi Valentina Pinti (kolore Espen Grundetjern), a onda strip preuzima Jan Bazaldua koja ga crta i sada, tj. do dvadesetog broja posle čijeg izlaska pišem ovaj tekst. Meksikanka je meni jako draga crtačica mada se kod nje jasno vidi da kad mora da radi u mesečnom tempu nivo detalja i kompleksnost kompozicija umeju da opadnu. Srećom, ono glavno, KARAKTER stripa, dakle, je očuvano i uz kolore Matta Hollingswortha ovo i dalje izgleda lepo i pitko je za čitanje.

A što je bitno jer Ewing, iako je možda smanjio SPEKTAKL nije ni malo smanjio ambiciju u pogledu onog što želi da uradi sa stripom. To da Tor u trenutnim epizodama ima odraslog sina (komplikovano je, vrlo, ali u okviru neke Marvelove multiverzalne, multirealne logike, konzistentno) je besprekorno dovitljiv preokret i ponovo jako dobro venčava senzibilitete sapunske opere i nordijske ede za krešendo koji će svakako uslediti sa tom pričom o Torovoj smrti. Kako ovaj tekst treba da izađe negde tokom Aprila, tako i vi imate par nedelja da se pripremite i ako do sada niste čitali Immortal Thor ovu grešku PROMPTNO ispravite. Al Ewing radi neke od najboljih superherojskih stripova u ovom trenutku i ako vas uopšte zanima ovaj žanr, NJEGA treba da čitate. Amazon serijal prodaje ovde.

U okviru moje ovogodišnje inicijative da čitam više japanskog stripa, pričitao sam mangu Inuyashiki, jedan srazmerno skroman projekat jednog srazmerno cenjenog autora i bilo mi je... sasvim prijatno? Korektno i okej? Ugodno? Uzbudljivo? Sve od nabrojanog! Inuyashiki nije nekakav istorijski bitan, veliki i revolucionaran strip, ali jeste primer dobro zamišljenog koncepta, njegovog doslednog istraživanja i pronalaska puta do smislenog finala koje uspeva da poveže grandiozne, ,,svetomenjajuće" događaje sa malim, intimnim, ljudskim i prizemlji se onako kako je priča i započela: sigurno i emotivno potentno. A što je ipak značano da se istakne jer je Inuyashiki nekakav pokazni primer stripa u kome japanski autor uzima možda tipičnije zapadnjačku (čitaj ,,američku") temu a onda je obrađuje na intenzivniji i interesantniji način nego što su to Amerikanci uopšte u stanju. Konkretno, Inuyashiki je strip koji bismo bez mnogo okolišanja mogli nazvati superherojskim, ali ako ste sada ustali uz psovku i krenuli da mi kucate poruku u kojoj objašnjavate da Japan ima dugačku tradiciju superherojskog stripa i prsti su vam se zapleli dok ste u isto vreme pokušali da otkucate Tetsuwan Atomu, Kamen Rider, Super Sentai i Dragon Ball Z, hitam da dodam da se ovde radi o onoj srazmerno ređoj i ambicioznijoj varijanti superherojskog stripa gde se istražuje kako bi supermoći izgledale i ponašale se u ,,realističnom" svetu.



Ovo je naravno nešto što u američkom superherojskom stripu ima dugu tradiciju, sa distinktnim počecima još tokom osamdesetih godina prošlog veka (kao i uvek pomenućemo Dark Knight Returns i Watchmen) i pretečama još najmanje deceniju i kusur unatrag, i neki od izdavača su izgradili i poprilično jake brendove oko ovakvih stripova (kod DC-ja je to bio kratkovečni Realworlds početkom veka, kod Marvela, negde u istom periodu, dobar deo Marvel Knights i Ultimate stripova) a neizbežni Mark Millar je sa svojim Kick-Ass u prvoj deceniji ovog stoleća ubo premiju (mada je već Wanted pre njega, ispostavilo se, postigao veći uspeh nego što je iko očekivao) i kreirao, moglo bi se argumentovati, veliki deo onoga što danas radi unutar Millarworld multiverzuma, uključujući Jupiter's Legacy. I mnogo savremenih creator-owned stripova o kojima sam pisao poslednjih par godina se nalazi na, da kažemo, spektru ,,realističnog superherojskog stripa", od Massive-verseovih Radiant Black i Rogue Sun, pa do Local Man, ali ovo su, naravno, vrlo američke interpretacije ideje i spadaju u ono što sam pišući o Gillenovom The Power Fantasy nazvao postsuperherojskim stripom.

Inuyashiki se ne uklapa u ovu matricu i u njemu nema kostima, tajnih identiteta, superherojskih zajednica i društvenih grupa i mada on prati dve osobe sa stečenim supermoćima kako svaka ponaosob razvijaju novi odnos prema ljudskom društvu a onda se postavljaju i jedna prema drugoj na fatalne načine, to se sve dešava na pozadini jednog srazmerno ,,zaista" realističnog prikaza savremenog Japana i strip zapravo podjednako istražuje društvenu percepciju fenomena koji prevazilaze svakodnevno i zalaze u domen neobjašnjivog koliko i psihologiju te dve, veoma različite osobe, što su se jedne noći zatekle obdarene gotovo božanskim moćima.

Inuyashiki je seinen manga, dakle namenjena nešto starijoj omladini, a koja je publikovana između 2014. i 2017. godine u Kodanshinom magazinu Evening. Strip je na kraju sakupljen u deset tankobon kolekcija a koje je Kodansha onda objavila i na Engleskom jeziku, između 2015. i 2017. godine. Iako se ne radi o najuspešnijem serijalu njegovog autora, Inuyashiki je svejedno imao i anime adaptaciju koja je sa jedanaest epizoda emitovana u japanu krajem 2017. godine, nekoliko meseci posle završetka mange, a onda je 2018. godine urađen i igrani film u režiji iskusnog Shinskea Satoa koji će se par sezona kasnije pošteno proslaviti radom na seriji filmova Kingdom (takođe adaptaciji uspešne mange) ali koji je i pre Inuyashikija radio neke bitne adaptacije mangi, kao što su All-Round Appraiser Q: The Eyes of Mona Lisa, The Princess Blade ili, naravno, Gantz. 



Gantz je ovde bitan, sa svojom serijom o tri filma jer se radilo o adaptaciji dosta uspešne seinen mange koja je nekih trinaest godia išla u Shueishinom magazinu Weekly Young Jump i predstavlja, i danas, najpopularniji strip autora po imenu Hiroya Oku. A Oku je, kad smo već tu, i autor Inuyashikija i Inuyashiki je na neki način demonstracija kako je ovaj čovek nakon ogromnog posla uloženog u serijal koji ga je učinio slavnim, pokušao da uradi nešto kraće, svedenije, ali istovremeno intimnije i možda emotivnije.

Oku je, da se razumemo, stara kajla, rođen 1967. godine sa prvim profesionalno publikovanim strip serijalom, Hen, koji je krenuo još 1988. godine i trajao sve do 1997, sa dva serijala (od kojih je drugi dobio i anime adaptaciju). Nakon Hen je Oku radio na Zero One, kratkovečnom serijalu o turniru u videoigrama, ali je on brzo otkazan zbog slabih reakcija čitatelja, pa je autor uleteo u Gantz koji mu je pojeo narednih trinaest godina života. Tokom rada na Gantz, a koji je kasnije sakupljen u čak 37 tankobon kolekcija, imao, rekosmo, tri filma i dve sezone anime adaptacije, Oku je imao vremena još samo za strip po imenu Maetel no Kimochi, urbanu dramu o klincu koji se zaljubljuje u maćehu nakon smrti oca. Kako je i Hen, njegov prvi serijal, bio romantična komedija, pomalo je i ironično da je Gantz, jedan visokokonceptualtni naučno/ fantastični strip o ljudima koji, nakon smrti, love i ubijaju tuđine tako fatalno odredio njegovu karijeru. Oku je danas poznat kao autor koji se bavi i tabu temama, uključujući prikaze seksa i nasilja u svojim stripovima, ali utisak je da je ovo nešto što je u njegov rad ušlo tek kada je Gantz postao popularan i gde je autor mogao da neke svoje opsesije i traume konačno ,,oglasi" u medijumu u kome radi.

Naravno, Gantz teško da će neko opisati kao intiman, ličan rad, ali Inuyashiki koji je, dakle, skoro četvorostruko kraći od njega, sa značajno manjim ansamblom likova i u suštini svedenijom premisom, svakako je poslužio i da se autor ,,otvori" na način koji ranije za njega nije bio karakterističan.

Hoću reći, kasnije epizode Inuyashikija pokazuju strahovitu urbanu destrukciju i spektakularne borbe nadljudskih entiteta na nebu iznad Tokija – a koje, te borbe, običan svet zapravo i ne uspeva da vidi jer se odvijaju predaleko, previsoko i prebrzo – ali Inuyashiki počinje jednom zaista intimnom, bolno melanholičnom refleksijom na život u srednjim godinama.



Glavni junak stripa, titularni Ichiro Inuyashiki je do bola tipični ,,sarariman", službenik u velikoj firmi koji se na poslu guši u jednoličnosti i pomanjkanju svrhe, onesvešćeno spava u vozu na povratku do kuće a tamo ga čeka žena koja je od njega davno digla ruke, ćerka-tinejdžerka koja ga posmatra sa prezirom i puna je sarkastičnih komentara na ćaletov isprazni stil života, te sin koga maltretiraju u školi i podsmevaju mu se što dobija toliko mali džeparac da ga se ne isplati ni opljačkati. Iako ima pedesetosam godina, Inuyashiki izgleda kao deda a to da je stalno neraspoložen, ćutljiv i da se vuče kroz život trudeći se da, koliko god je moguće, bude neprimećen je dodatni razlog što ga svi preziru. Kada mu lekar kaže da su bolovi u abdomenu koje Inuyashiki oseća već neko vreme zapravo simptom raka želuca i da ne očekuje da će živeti duže od nekoliko meseci, naš protagonist se čak ne usuđuje da sa ikim podeli ovu vest i jedini član domaćinstva sa kojim ima kakvu-takvu konekciju je porodični pas, Hanako.

A onda se dogodi nešto fatalno i Inuyashiki, zatečen u incidentu vanzemaljskog porekla praktično umre i ponovo se rodi u toku jedne noći, izgledajući spolja identično kao i do sada, ali otkrivajući da je iznutra sva njegova ljudska biologija zamenjena ekstremno naprednom tuđinskom tehnologijom. Inuyashiki ne samo da više nema rak i da ga leđa više ne bole, Inuyashiki je doslovno hodajuće (i, shvatiće malo kasnije, leteće) oružje masovnog uništenja, kiborg sa svim sećanjima i emocijama koje je ovaj čovek nakupljao skoro šest decenija, ali sa moćima da, kako jedan od tuđina uzgred primeti, uništi čitavu planetu.

Inuyashiki, međutim, ne želi da uništi planetu, zašto bi? Ovo je čovek koji je decenijama štedeo da kupi porodičnu kuću i iako ga ta njegova porodica prekoreva da je kuća mala, ružna i u ružnom kraju, njegova briga za ljude oko sebe je vidljiva i autentična od prve epizode. Kada Inuyashiki otkrije da njegove novostečene moći obuhvataju i lečenje povreda i bolesti samim dodirom, on se očajnički hvata za ovu sposobnost kao sponu sa svojom suštinskom ljudskošću, a koja je pod velikim znakom pitanja kada ste svesni da je čitava unutrašnjost vašeg tela zamenjena nezamislivo naprednom ratnom mašinerjom.

Inuyashikijevi prvi pokušaji da svoje moći upotrebi ,,za dobro" su povezani i sa ,,klasičnim" superherojskim iskušenjima, kao što je suočavanje sa jakuza-bosom koji kidnapuje i seksualno zlostavlja mlade žene, njihove porodice dovodi do bankrota, a njih navlači na heroin kako bi mu ostale verne, sve do manje-više garantovane skore smrti. Strip u ovom delu prilazi veoma blizu eksploatacijskoj estetici ali Oku ceo taj podzaplet koristi da sa jedne strane dublje izgradi karakter glavnog junaka ali i da narativu podari neke spektakularne akcione scene.

No, ,,pravi" narativ u Inuyashikiju kreće tek kada postane jasno da te fatalne noći u parku gde je glavni junak poginuo i bio rekonstruisan, on nije bio jedina osoba kojoj se to desilo. Hiro Shishigami je tinejdžer koji, čak, ide u istu školu sa Inuyashikijevom ćerkom a koji je sa prošao istu transformaciju i dobio moći identične glavnom junaku pa on od jedne tačke postaje koprotagonist stripa i autor menja gledište od jednog do drugog lika onako kako dosledno istražuje konsekvence sticanja nezamislivih moći od strane dve vrlo različite osobe.



Jer, tamo gde je Ichiro Inuyashiki čovek gotov patološki okrenut tradicionalnom japanskom konceptu ,,omoiyari" altruizma, odnosno naglašene brige za druge i često stavljanja tuđih interesa ispred svojih, Shishigami je tinejdžer iz razvedenog braka koji živi sa slabunjavom, nepreduzimljivom majkom, pati što je odvojen od oca i kada shvati da ima moći, izrasta u zastrašujuće uverljivog, do solipsizma narcisoidnog psihopatu koji konačno nikome ne mora da odgovara, nikome da polaže račune, koji može da uradi šta hoće, kada hoće i kome hoće. I onda to i radi.

Američki superherojski stripovi su ispitivali ovakve dualitete u mnogo slučajeva ali Inuyashiki ima tu prednost da je ovo manga, sa snažnim fokusom na likovima i bez obaveze da se očuva nekakav status kvo sveta u kome se narativ dešava pa Oku može da ode mnogo dalje u istraživanju Inuyashikijevog samooptužujućeg, nikada ,,dovoljnog" altruizma i Shishigamijevog psihopatskog narcizma. Tako dok Inuyashiki ide po bolnicama i leči terminalne pacijente a lekari jedni drugima javljaju da se opet pojavio onaj ,,starac" i zahvaljuju mu se ne pitajući ni kako on to radi ni kako se zove, Shishigami noću ulazi u porodične stanove i ubija čitave familije. Oba lika rade to što rade jer je to jedini način da se i dalje osećaju kao ljudska bića i činjenica da Shishigami i sam u jednoj sceni kaže Inuyashikiju da su i njegovi motivi jednako sebični kao i Shishigamijeva ubilačka žeđ ne menja centralnu poruku stripa o tome šta je plemenito i društveno poželjn ponašanje bez obzira na unutarnji motiv, a što je i u srži samog omoiyari koncepta.

U tom nekom smislu, Inuyashiki, strip, je donekle i zabrinuta zapitanost autora sada već solidno starije generacije nad tim kuda ide današnja omladina, pogotovo sa tim forsiranjem individualnosti i otrzanjem ideje da se mora žrtvovati kolektivnom dobru a koje se smatra karakterističim za pozne milenijalce i Gen-Z klince. No, srećom, u umetničkom smislu, Inuyashiki je ipak suptilnije sočinjenije koje se ne može svesti na ,,old man yells at cloud" iskaz.

Suptilnost ovde ne podrazumeva svedenost izraza, naprotiv, Inuyashiki posle određenog vremena postaje ekstremno bučan, spektakularan strip kome bi i velika većina američkih superherojskih radova sa zavišću gledala u leđa. Onako kako sam Inuyashiki svoj identitet krije od javnosti a svoje moći od najbliže okoline, tako Shishigami, naprotiv, smatra da on nema čega da se stidi i uživa u pažnji javnosti, iako ju je na sebe privukao ubijanjem nedužnih porodica a onda zadržao objavljujući rat čitavom Japanu i zaričući se da će zbrisati celu naciju sa lica zemlje, ubijajući već prvog dana sto nasumično odabranih osoba a onda najavljujuči da će već sutradan udesetostručiti ovaj broj.



Ovo je zanimlljiv strip ne samo zato što Shishigamija prikazuje kao i dalje relatabilnu osobu kojoj nedostaje pažnja, koja želi da bude primećeno da se on trudi oko dobrobiti osoba koje smatra sebi bliskim (prvo je to majka, a kasnije, kada stvari eskaliraju, porodica koju praktično kidnapuje i proglasi svojom), a što, primetimo, ima zajedničko sa samim Inuyashikijem, već i jer prikazuje kako javnost reaguje na pojavljivanje dve neobjašnjivo moćne osobe u Tokiju.

Sam Inuyashiki, koji ne otkriva svoj identitet, ne obraća se javnosti i samo se pojavljuje da pomogne gde može i zatim nestaje, od strane javnosti spontano dobija etiketu ,,bog" i mada ga mlađi doživljavaju kao superheroja (pogotovo oni koji ga vide da leti kada spasava ljude iz požara), oko njega se gradi diskurs koji zaista ima pseudoreligijske dimenzije. Shishigami, sa druge strane, direktno komunicira sa javnošću upadajući u prenose televizijskih stanica i kidnapujući signale mobilnih telefona, svi znaju njegovo ime, lice i ubilačke namere i mada ga javnost zvanično proglašava za teroristu i smatra ga državnim neprijateljem broj jedan, veliki deo stranica ovog stripa odvaja se upravo da se prikaže kako mnogi, jelte, obični ljudi Shishigamija doživljavaju kao neku vrstu antiheroja, kul borca protiv establišmenta, a da mnoge mlade žene smatraju da je on veoma privlačan (do mere da ga doslovno opisuju kao materijal za čuvenu talent-agenciju Johnny & Associates). Oku utemeljuje priču u ,,realnom" time što nam prikazuje šta tinejdžeri pričaju po školi, ali i daje prepiske sa 2Chana, diskusije (postojećih) televizijskih komičara, prelamajući Shishigamijevu disruptivnu energiju kroz slojeve nakupljene internet-blaziranosti, konspiratoloških teorija, ,,infotainmenta", ali i tinejdžerske naivnosti koja je jedna istorijska datost bez obzira na činjenicu da su današnji tinejdžeri i pametniji i zreliji i informisaniji nego što smo mi ikada bili.

Opet vredi reći da su sve ovo američki stripovi radili i pre Inuyashikija, ali da je Okuov pristup sistematičniji, metodičniji, dosledniji, pa kada se posle ranih pominjanja Obame kao aktuelnog predsednika, pred finale stripa pojavi sam Tramp kao neko ko, tada na početku svog prvog predsedničkog mandata, sa karakterističnim besnim entuzijazmom odlučuje da reši problem u Japanu pre nego što to postane problem za čitav svet, ovo je dobar spoj realnog – ili makar verodostojnog – pogleda na društvene trendove i preovlađujuće mentalitete, simbolizovan izobličenom fizionomijom ,,narandžastog čoveka", sa stripom koji nikada ne zaboravlja na emocije glavnih likova ali i ansambla oko njih.

No, obećali smo spektakl i Hiroya Oku isporučuje spektakl. Pričamo o čoveku koji je jedan od pionira kombinovanja digitalne obrade fotografija za pozadine svojih crteža i do 2014. godine se on u ovome prilično izveštio pa je spoj nacrtanog i ,,stvarnog" uglavnom zdrav i funkcioalan. Inuyashiki se dešava u ,,stvarnom" Tokiju, pa su lokaliteti prepoznatljivi, logotipi asociraju na stvarne firme a zgrade koje padaju su ,,prave" zgrade iz ove urbane košnice. Shishigami je ovde, naravno, agens najvećeg dela akcije, sa tim svojim ratom što ga je objavio Japanu i strip ima veoma dugačke (po nekoliko epizoda dugačke) scene neprekidne akcije u kojoj vidimo očajničke pokušaje japanske policije i specijalnih jedinica da izađu na kraj sa čovekom koji ih ubija tako što samo pokaže prstom na njih i izgovori ,,bang". Taj susret običnog, svakodnevnog, ranjivo ljudskog, sa moći koja je toliko velika da je gotovo nezamisliva je prikazan izvanredno, daleko prevazilazeći ogromnu većinu postojećeg superherojskog stripa i smeštajući ceo narativ u jedan opet opipljivo ,,japanski" mizanscen, uverljivo nam oslikavajući očaj, strah, nevericu ali i požrtvovanost koji se javljau u ovako graničnim situacijama.



A kada se Inuyashiki i Shishigami bore iznad Tokija i to je prizor za pamćenje, sukob u kome Oku uspeva da usporuči sav spektakl japanske tokutatsu tradicije i sav metalno-organski horor Tetsuo filmova, a da ne poremeti žanrovsku ravnotežu fatalno. Kada se na kraju, rekosmo, priča sa neba spusti na zemlju i dobijemo tiho, svedeno finale, ovo je vrlo dobro prizemljenje.

Inuyashiki je, dakle, razumno zabavan, razumno ,,pametan" strip koji ne preteruje sa ekscentričnim konceptima i dosta dobro se drži svoje centralne premise, ne dopuštajući – inače zaista prvorazrednom – spektaklu da zaseni psihologije glavnih likova ali i ljudi oko njih. Pritom je i razumno kratak, no, naravno da se ovde mora upozoriti i na neke potencijalne prepreke na putu do užitka.

Prvo je to da urpkos svom psihološkom radu, i Inuyashiki i Shishigami na kraju ostaju onako tipski likovi kako ste i očekivali da će biti na početku. Oni su dobri, i imaju više slojeva ali nisu uistinu originalni i Oku ovde više poseže za žanrovskim readymade rešenjima nego što odrađuje neki sopstveni, autentični rad.

Drugo je da je Inuyashiki skoro nezamislivo mnogo dekomprimovan u pripovedanju. Sa jedne strane, ovo negde daje sjajne rezultate – akcione scene povremeno zaista profitiraju od toga da su iseckane na komadiće udaljene jedne od drugih po svega pola sekunde, sa mnogo detalja na slikama koji čitaocu daju da oseti tu vrelinu momenta u kome se sve odjednom dešava. Ali sa druge strane, Oku dekomprimuje i najobičnije scene razgovora izmešu likova, pa često čak i iznenađena reakcija nekog od likova iz ansambla koja bi trebalo da zauzme ne više od jednog panela, biva podeljena na tri ili četiri panela i traje MNOGO duže nego što je potrebno. Naravno da je razvlačenje pripovedanja standardna stvar u mangama koje osećaju da moraju dobro da iskoriste trenutnu popularnost kod publike, ali moj je utisak da je Oku ovde otišao u ekstrem, dajući stripu koji je komotno mogao da stane na dvestapedeset ili tristotinak tabli skoro četvorostruko više prostora. Ako ćemo da budemo pozitivni, ovo se zbog toga čita brzo – a crtež, da podvučem, ne popušta u kvalitetu i ostaje odličan od početka do kraja – ali stoji i da je ovo strip sa zaista mnogo filera koji bi mogao da vam i zasmeta.

No, u sumi svih stvari, Inuyashiki je, ponoviću, dobra zabava, sa taman toliko cerebralnog sadržaja (uključujući ljupki omaž sceni iz Kurosawinog Ikiru) i taman toliko dobro plasiranih emotivnih momenata da ne bude puka varijacija na stare transhumanističke trope. Nacrtan vrlo dobro i sa, rekoh, zapravo fino odrađenim finalnim stranicama, ovo je strip koji preporučujem svakome koga zanima manga što ima i akciju i fantastiku i spektakl, ali je na kraju uverljivo postavljena u ,,stvarni" svet. Kodansha digitalne kolekcije po zaista pristupačnoj ceni prodaje ovde.

Prve reči koje čujemo od glavnog junaka u Marvelovom miniserijalu Spider-Man: Reign 2 su ove: ,,Isti san, svake noći. Kao da sam u nekoj vrsti petlje. Gubim razum." A što je, primetićemo, upravo onako kako će se čitalac osećati uzimajući u ruke ovaj strip: kao da se nalazi u ružnom snu koji se iznova ponavlja i nikako da se, evo nepune dve decenije, iz njega probudimo. Uz rizik da već u prvom pasusu zazvučim ne rezignirano nego OČAJNO, ustvrdiću da je Spider-Man: Reign 2 nastavak koji niko nije tražio, za strip koji se nikom nije dopadao i čiji je jedini pomena vredan legat to da ste u njemu prvi put u zvaničnom Marvelovom stripu mogli da vidite penis Petera Parkera.



Vi se sad smejete, ali pretraga ,,Peter Parker Penis"  je dovela izvestan broj čitalac na moj blog te davne, i, u retrospektivi, prilično optimistične 2006. godine. Ljudi su tad znali šta hoće i, da budemo još jasniji, znali su šta dobijaju. Originalni Spider-Man: Reign je bio, da se izrazimo tehničkim rečnikom, gola kurčina. I mada bih voleo da kažem da je vreme prema njemu bilo blagonaklono i da smo u ovih, evo nepunih dvadeset godina usvojili jednu zreliju, odrasliju perspektivu i u ovom u ono vreme kontroverznom miniserijalu prepoznali njegovu smelost i imanentnu vrednost, čitanje Spider-Man: Reign 2 je samo poslužilo da me podseti koliko je originalni Spider-Man: Reign bio loša ideja, zatim loše realizovana, za koju, evo, uopšte nije jasno kako je posle punih osamnaest godina nakon izlaska dobila nastavak. Koji, da ponovim, niko i nigde nije tražio. Nisam siguran kakve mračne tajne u svom crnom tefteru Kaare Andrews ima vezano za intimne živote Marvelovih egzekjutiva, ali teško mi je da nađem ijedno drugo objašnjenje zašto je od uredništva dobio zeleno svetlo da nastavi miniserijal za koji je najlepša stvar koju mogu da kažem to da je uglavnom zaboravljen i to sa dobrim razlogom. A oni koji ga se ponekada nenamerno sete, stresu se od PTSP flešbeka.

Da se razumemo, u preko dve decenije koliko manje-više redovno pišem o stripovima, napisao sam sasvim sigurno dvocifren broj osvrta na stripove o Spajdermenu koje sam smatrao ne samo lošim nego uvredljivim, ponižavajućim za protagonistu, čitaoce, bivše autore stripova o Spajdermenu, lamentirao nad tim da odgovorni naprosto ne shvataju Spajdermena i stiskao zube u nadi da dočekamo, dok smo još živi, nekoga ko će ga razumeti i proizvesti još koji strip vredan da se upamti. Nije, dakle, da je odmahivanje glavom u očaju nekakva statistički retka reakcija na priče o mom omiljenom strip junaku i, uostalom kogod da pogleda šta sam o njima pisao poslednje tri-četiri godine videće značajno više lamentacije nego, jelte, egzaltacije.

Ali, Spider-Man: Reign je bio loš na POSEBAN način. Kaare Andrews je do tada za sebe ime u Marvelu izgradio na ime karakternog crtačkog stila, detaljnijeg, dinamičnijeg, na momente i artističkijeg nego što je bio kućni standard, a kao scenarista je radio nekoliko stripova o Spajdermenu, uglavnom izvan glavnog kontinuiteta. Njegov ,,pravi" autorski rad je onda došao sa četvorodelnim miniserijalom Spider-Man: Reign 2006. godine, kao napor da se kreira priča o starijem, ogorčenom Spajdermenu, koji živi samotnim životom osvrćući se na svoju prošlost i u njoj pronalazeći samo čemer, kajanje, gubitke.

Danas je ovo već, praktično, podžanr za sebe (recentni primer je Avengers Twilight, naravno) ali već 2006. godine je ,,Spajdermen ali kao Dark Knight Returns" bio imanentno dubiozan predlog, uz ignorisanje mnogih sržnih motiva vezanih za stripove o ovom liku, jednu nezgrapnu primenu mračnog, ,,ozbiljnog" tona na likove kojima on ne odgovara itd. Naravno, najgora stvar u Spider-Man: Reign je bio centralni dramski motiv, sa glavnim junakom koji čitav strip, inače postavljen u blisku, distopijsku budućnost, provodi optužujući sebe da je kriv za smrt svoje supruge i ljubavi svog života; Mary Jane Watson.



Perceptivniji čitalac će ovde uskliknuti kako tu zapravo nema ničeg novog i originalnog i da je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka Spajdermenu natovarena na grbaču krivica za smrt tadašnje devojke (i ljubavi njegovog dotadašnjeg života), Gwen Stacy, a da je već i pre toga na toj istoj grbači nosio krivicu za smrt strica Bena. I Kaare Andrews je, nesumnjivo bio svestan da ,,glavni junak koji pati jer je kriv za smrt voljene osobe" nije specijalno originalan motiv, pa je svu svoju kreativnu energiju upregao da taj motiv UČINI originalnim. Tako, dok je stric Ben ubijen od strane provalnika, a kojeg je nekoliko strana ranije tada još uvek veoma mladi i neodgovorni Peter Parker pustio da pobegne IAKO JE MOGAO DA GA ZAUSTAVI, a Gwen Stacy je poginula u borbi između Spajdermena i Green Goblina, tako što ju je Goblin bacio s mosta a Spajdermen je uhvatio svojom mrežom, ali je nagli prekid njenog pada prouzrokovao trzaj u vratnim pršljenovima fatalan za mladu devojku, Mary Jane je u predistoriji ovog stripa umrla od raka. Koji je, i evo, sramota me je i da otkucam, dobila jer je delila postelju sa čovekom koji ima ,,radioaktivnu krv" pa je ta radioaktivnost, NE STVARNO ME JE SRAMOTA, nekako dospela i u njegove druge, hm, telesne fluide, a koji su onda, eh, dospeli u snajkino telo i prouzrokovali fatalne kancerogene procese u  tom telu.

Hajde da se složimo oko nečega: ako vaš pič uredniku za novi strip o Spajdermenu, verovatno najomiljenijem superheroju na planeti, sadrži objašnjenje kako ceo zaplet počiva na ideji da on ima radioaktivnu spermu i da ta sperma oće i da ubije, skoro da je nezamislivo da će to urednik odobriti. A i ako odobri, skoro da je nezamislivo da iz toga može da nastane dobar strip. Neki od sajtova su u kasnijim anketama Spider-Man: Reign svrstavali u 25 najomiljenijih priča o Spajdermenu i deset priča koje svaki ljubitelj Spajdermena mora da pročita ali ja ovo ne mogu da tumačim drugačije nego kao rage-baiting SEO kalkulaciju. Jer, dok je premisa Spider-Man: Reign bila loša, Andrewsova egzekucija je bila mnogo gora i jedan strip pun mučnine i emotivnog gravitasa spravila sa svom suptilnošću koju, jelte, premisa o radioaktivnoj spermi-ubici sugeriše.

Zašto ovaj strip ima nastavak – ne znam. Ali Spider-Man: Reign 2, koji je originalno krenuo sa izlaženjem prošlog Jula i dovršio se pred kraj godine, taman za kolekciju potkraj Februara je, da se niko ne iznenadi, VEOMA loš strip. Ali veoma loš strip na dovoljno posebnih načina da se termin ,,radioaktivna sperma" nigde ne pominje, kao što ni prizor polnog organa glavnog junaka nije tu da kontroverzom skrene pažnju sa činjenice da Andrews za osamnaest godina nije smislio ništa pametnije za Petera Parkera do da on I DALJE bude ruina od čoveka koja I DALJE ne može da preboli to što je bio uzrok bolesti i smrti svoje supruge.



Andrews je inače solidno uspešan u svojoj karijeri filmmejkera i stripove radi prilično retko poslednjih godina pa je fer i reći da ovo za njega nije bila tezga već pravi autorski projekat sa kojim je želeo da izrazi nešto za njega bitno. No, Spider-Man: Reign 2 je loš na svim zamislivim nivoima, od bazične premise, preko pripovedanja, karakterizacije, ,,iznenađujućih" preokreta u radnji, pa do crteža i grafičke naracije. Ako je Frank Miller sa Dark Knight Strikes Again uspeo da nas neprijatno iznenadi i napravi nastavak Dark Knight Returns sa svim njegovim nedostacima amplifikovanim a bez skoro ijedne njegove vrline, o Spider-Man: Reign 2 makar mogu da kažem da je originalni Spider-Man: Reign već bio takvo smeće da nastavak nema šta da upropasti.

Čak i tako, čitanje Spider-Man: Reign 2 je za mene bilo DUBOKO ponižavajuće iskustvo. Već na prvoj strani imamo Kingpina transformisanog u praktično čudovište, kako proždire njujorškog gradonačelnika Watersa, glavnog negativca originalnog serijala i već to da je klasični Spajdermenov antagonista iz sveta u kome se ukrštaju biznis i organizovani kriminal pretvoren u kanibala je znak sa koliko će ,,suptilnosti" i ,,poštovanja" Andrews tretirati svoj predložak. Spajdermen je sada još više ,,deda" nego što je bio u originalnom serijalu – prošlo je još vremena – a što se vizuelno signalizuje dugom sedom bradom koja mu viri ispod maske. Dezorijentisan dugim godinama provedenim u VR simulaciji koja ga je držala docilnim prikazujući mu lažnu verziju njegovih poznih godina gde je Mary Jane još živa a on je cenjeni fotograf, naš Spajdermen na početku stripa beži iz zatočeništva samo sa maskom na licu i belim, slip gaćicama na, jelte, genitalijama koje će ovom prilikom biti zaklonjene od naših pogleda. Kada nespretno koristi mrežu da se kreće između zgrada futurističkog Njujorka i u prvi plan nam se guraju njegova fizionomija konfuznog, neurednog beskućnika i prepona u belim ,,domaćinkama" ovo su Andrewsovi pokušaji da inače uniformno mračan i mučan strip malo ,,olakša" humorističkim slikama. Ali, naravno, efekat koji izaziva je upravo suprotan. Utisak je da autor ne samo da želi da Spajdermena stavi na iskušenja već da ga ponizi na svaki moguć način, oduzimajući mu ne samo moć zdravog rasuđivanja već i bazično ljudsko dostojanstvo.

Sam zaplet je gotovo komično prekomplikovan i svedoči o Andrewsovom ubacivanju motiva i ideja lopatom, te o apsolutnoj kurobolji na strani urednika Nicka Lowea da mu kaže da se sabere. Naravno, Lowe je NEKADA bio urednik iz čije su kancelarije izlazili veoma dobri X-Men stripovi, ali njegov rad na Spajdermenu nam je doneo gotovo nečitljivi aktuelni Amazing Spider-man Zeba Wellsa, a Spider-Man: Reign 2 je po mnogim elementima i gori od toga. U pomenutom zapletu pored Njujorka koji je poslednji grad na svetu, okružen nadirućom prazninom, a gde Kingpin, sada gradonačelnik i osoba koja kontroliše sve medije (i traži da ga lajkujete, šerujete i da se sabskrajbujete) sprema građanima program aploudovanja svesti u klaud kako bi se izašlo na kraj sa energetskim krizom, imamo i putovanje kroz vreme, paralelne univerzume, povratak Zelenog Goblina i to je jedna grdna papazjanija u koju je autor utovarivao motive i ideje kao lopatom, bez zastajanja da se zapita da li sve to TREBA i gde će da ga, zaboga, stavi.



Da je Andrews i dalje, skoro četrdeset godina nizvodno, fatalno fiksiran na Millera i Dark Knight Returns svedoči i uvođenje sajdkika za Spajdermena u liku mlade devojke u kostimu mačke koja mu pomaže u njegovoj sasvim shizofrenoj potrazi za načinom da spase svoju (već pokojnu) ženu od upokojenja. Uz devojku dolaze i ,,goblinčići" za koje nje jasno šta su, ali i oni prate ovaj par na njihovom putu kroz vreme i dimenzije, i spoj ovih ,,lakših" sadržaja sa doom'n'gloom bazom ovog stripa funkcioniše otprilike onoliko skladno koliko i moji pokušaji da od Srpskog i Engleskog jezika pod pritiskom napravim harmoničnu celinu.

Jer, vidite, problem je u zapletu, motivima i toj otužnoj atmosferi mučnine, krivice i žalosti koju strip forsira, problem je u lošem portretisanju i tretmanu likova i Spajdijevim klišeiziranim monolozima prepunim plesnjivog samooptuživanja, ali je takođe problem što je Andrewsovo pripovedanje, pa, LOŠE. A što je ironično za čoveka koji je danas režiser uspešnih filmova ali i nekoga ko je u kreativnu industriju ušao pre svega kao prozni autor.

Andrews je, da ne budemo nerazumeni ovde, DOBAR CRTAČ. U načelu. Kada ima sa sobom scenaristu koji mu jasno odredi šta strip treba da prikazuje, Andrews je sjajan u kreiranju ikoničkih prizora, sa puno solidnog rada na karakterizaciji, kompoziciji, ali i na teksturi, kolorima, osvetljenju. No, često, kada crta po svom scenariju, kao što je ovde slučaj, njegov stil devoluira u jednu self-indulgentnu igru sa detaljima gde celina ume da izrazito pati zbog pažnje posvećene tim detaljima.

Konkretno, ne mogu da nazovem Spider-Man: Reign 2 LOŠE nacrtanim stripom. Kao nekakav omaž (tonalno, ali i kompozicijski) Spajdermenu iz devedesetih godina prošlog veka, Toddu McFarlaneu, Marku Bagleyju i njihovim kolegama, Spider-Man: Reign 2 je atraktivan, sa kombinacijom jako stilizovanih fizionomija, tela nemogućih proporcija u nemogućim pozicijama i bizarno dinamičnih kompozicija. Kolori (sem prve epizode koju je kolorisao sam Andrews, ostalo je uradio Brian Reber) su pristojni i mada strip forsira tamnije tonove, ima više nego dovoljno bljeskova jarkih nijansi da se stvari ugodno dinamizuju. Ali Andrews IZRAZITO forsira ikoničke poze ili eksplozivna razrešenja na uštrb bazične naracije. Ovo je strip koji se u nejasnoći izlaganja sekvence događaja i percipiranju ŠTA se UOPŠTE dešava na kom panelu takmiči sa recentnim radovima Chrisa Bacchaloa a to nije zbog nedostatka truda ili iskustva već zbog tog fokusiranja na detalj zbog kog celina pati.



Ima tu jedna scena u kojoj Spajdermen popije tako jake batine da ne može više da se podigne sa zemlje i njegov unutrašnji monolog čitaocu saopštava da su mu polomljene sve kosti u telu. Ali slika to ni na koji način ne pokazuje i ovo je paradigma Andrewsovog pristupa naraciji. Likovi neretko moraju da vokalizuju ono što rade ili ono što im se dešava jer se iz nacrtanog to NE VIDI. Naravno da bismo u nekom idealnom formatu spoja teksta i crteža imali primer harmonije u kojoj se oni međusobno skladno dopunjuju i svaki daje deo informacije potrebne da čitalac spozna celinu, ali Andrewsu ovo polazi za rukom u procentualno premalom broju slučajeva. Opet, da ne grešim dušu, neki prizori su IZVRSNI, a Joe Caramagna na leteringu ide preko linije puke dužnosti i prati Andrewsove zamisli u dizajnu. No, Spider-Man: Reign 2 izrazito pati od nejasnog, smuljanog grafičkog pripovedanja i to bljeskovi lepote ne mogu da izvuku u mojim očima.

I, da bude jasno: strip o Spajdermenu koji pati zbog svoje prošlosti je LEGITIMAN koncept. Nisam li srazmerno nedavno hvalio baš jedan takav strip iz pera J.M. DeMatteisa? Ali velika razlika između Spajdermena koji pati jer je kriv za smrt strica Bena ili za smrt Gwen Stacy i Spajdermena koji pati zbog smrti Mary Jane Watson, ozračene njegovom, BOŽEMESAČUVAJ, radioaktivnom spermom bi trebalo da je toliko očigledna da je uredništvo još 2006. godine trebalo da Andrewsu objasni da mu je ideja za Spider-Man: Reign otužna. U prva dva slučaja, Spajdermen sebe prekoreva zbog nečeg što je URADIO ili nije uradio, zbog ODLUKE koju je doneo i zbog koje se danas kaje, ali koja ga je podstakla i da dodatno sazri i danas bude BOLJA OSOBA. U Spider-Man: Reign i Spider-Man: Reign 2 Spajdermen pati zbog nečega što on prosto JESTE i nikakva količina introspekcije ne može da promeni ono što on jeste. Ovo je suštinska razlika i tiče se toga da li imate poštovanja za lik i tretirate ga kao živu osobu sa kapacitetom da greši i uči na greškama, ili kao bokserski džak u ljudskom obliku koji ćete stavljati u stripove u kojima je POENTA da glavni lik što više pati i da nikada ničim što može da uradi tu patnju neće sebi olakšati.

Pa vi sad vidite. Rekao bih da sam Spider-Man: Reign 2 čitao da vi ne biste morali, ali ako BAŠ MORATE, Amazon kolekciju ima ovde.