ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Galder Gaztelu-Urrutia definisao je neke jako važne pojmove u svom novom filmu RICH FLU.

Verovatno će njegov Netflix hit EL HOYO još neko vreme važiti za njegov calling card i njegov temeljni uspeh. Naročito jer RICH FLU nije uspeo da napravi ništa bitno na festivalima, nije našao neku vrhunsku distribuciju, i deluje da ima oko sebe manjak zvezdane prašine.

Ali, zapravo EL HOYO je minoran film u odnosu na RICH FLU, jedan od najboljih naslova prikazanih u 2024. godini.

Reč je o naučnofantastičnom trileru koji ima izrazitu socijalnu dimenziju, nudi dekonstrukciju i preispitivanje savremenog uređenja, krize kapitalizma, migratornih kriza, kulturnog kapitala. Reč je o filmu o smaku sveta među etabliranim i obezbeđenim ljudima koji ima ballardovsku dimenziju.

Svet je pogodila čudna bolest - virus koji isključivo ubija bogate ljude.

Odjednom, bogati bivaju progonjeni jer ih vide kao izvor zaraze, a milijarde koje imaju prolaze kao Brewsterovi milioni, odnosno moraju da se nekome daju kako bi se "ugroženi" rešili mogućnosti da budu zaraženi. Nastupa socijetalni kolaps jer niko ne želi novac a neki bogataši bi ranije uništili svoju imovinu nego je podelili s drugima.

Glavna junakinja je žena čiji se brak raspada a porodični odnosi ne stoje baš sjajno, koja u sred korporativnog uspona odjednom biva opterećena neočekivanom količinom bogatstva koje je pretvara u progonjenu zver koja će uskoro iskusiti kako je to biti progonjen zbog siromaštva.

Galder Gaztelu-Urrutia udara čekićem, ali na svu sreću kao vrh svog koplja ima Mary Elizabeth Winstead koja je - sad već očekivano - briljantna u glavnoj ulozi i ubedljivo prelazi character arc od dinamične poslovne žene do očajnice koja se maltretira po izbegličkim kampovima kao doskora u njenom svetu najgora afrička sirotinja.

Ostatak ekipe je takođe na visokom nivou a realizacija je energična, propulzivna i na veoma visokom nivou.

Ovo je film koji se gleda kao uzbudljiv triler sa SF elementima, gde je novum izložen realistički, ali sa dozom znakovite estetizacije. Njegova idejnost je brutalna, i bez mnogo uvijanja.

Realizacija je maštovita, propulzivna, Galder Gaztel-Urrutia se pokazuje kao majstor igre velike i male i čisto tehnički ovo je osvežavajući primer sigurnog postupka.

Međutim, ovo je i produkciono zanimljiv film. Odavno nisam video ovako koherentan i uzbudljiv film koji je zapravo Euro-pudding u kom se jedna američka zvezda pomeša sa par britanskih i internacionalnih i onda španskom tlu i sa tamošnjom ekipom dovede do cilja tako da se to ne oseti.

Tome doprinosi naravno sama veština Galdera Gaztelu-Urrutie ali i sama priča o veoma bogatim ljudima koji su zapravo najsličniji onima koji su najsiromašniji jer su i jedni i drugi nomadi.

Ovo je priča o pronalaženju doma, sposobnosti ljudi da se istinski odreknu i vrate se sebi, i društvu koje je na to sve zaboravilo i generalno pogrešno reaguje na nešto što je i blagoslov i kletva.

Film je naravno izuzetno tematski aktuelan jer je predsednik najmoćnije sile postao čovek koji smatra da je želja za bogatstvom i kapitalizam kao optimalna socijalna formacija za njegovo ostvarenje zapravo osnov civilizacije, i ovde se preispituje da li je to baš tako i kako civilizacija podnosi izazove nametnuta bogatima.

S jedne strane, može se za film reći da je veoma uživao u tom "eat the rich" aspektu ali i da svet kakvim poznajemo zaista nestaje kada se bogatstvo ne može nikome pripisati jer ga niko neće. U tom smislu se film može tumačiti i kao revolucionarski i kao reakcionarski, što mu uprkos direktnosti izraza daje jaču umetničku dimenziju i više mogućnosti čitanja.

* * * 1/2 / * * * *

Nije prošlo ni šest meseci posle JOLIE A DEUX, iz DCa stiže još jedna prava delicija, a to je animirani film BATMAN NINJA VS YAKUZA LEAGUE. Junpei Mizusaki i Shinji Takagi su po scenariju Kazukija Nakashime, koji je recimo za Takashi Miikea pisao TERRA FORMARS, napravili film za koji je teško poverovati da ga zaista gledate.

Prvo, ovde se DCAU odmiče od standardne animacije koja je bila karakteristična za tu franšizu i ulazi u domen nečega što je japanska anima ali sa nekim upscale, gotovo slikarskim detaljima, i mešavinom stilova koja na svoj - sirovi i budžetski skromniji način - evocira čak i SPIDER-VERSE.

Film počinje nečim što bi Takashi Miike u nekom svom filmu spomenuo, a u DC stripu bi možda Grant Morrison negde i tražio da se nacrta a to je kiša jakuza.

Dakle, da, iz paralelne dimenzije koja se u nekom glitchu spojila sa ovom u kojoj žive Batman i Gotham City, iz Tokija koji lebdi naspram Gothama, negativci su poslali kišu jakuza. I sad s neba padaju jakuze u belim odelima sa jet packovima.

Let that sink in.

Ubrzo, iz svog iščašenog Gothama, Batman i Robin odlaze u taj iščašeni Tokio u kome za enigmatičnog gazdu rade yakuza verzije Aquamana, Flasha i Green Lanternke, a tu je i Superman, i protiv njih se jedino opire yakuza verzija Wonder Woman i u skladu sa raspoloženjem Harley Quinn.

Videli smo iskošene Black Label ekranizacije, dobili smo i RED SON kao DCAU ekranizaciju, nije nam Elseworld stran u ovom miljeu, ali posle prvog BATMAN NINJA filma, ovde dobijamo nešto što je toliko far out, da se zaista pre svega ono što gledamo mora pripisati Kazuki Nakashimi kao idejnom tvorcu.

Na sve te ideje, pojmove kojima film barata itd. reč je o jednom zaista jako uspelom anime radu, sa izuzetnom grafičkom dimenzijom, vizuelnom i popkulturnom pismenošću, sa nekim izletima van konvencije žanrovski standardizovane anime ekranizacije superherojskog stripa.

U tom smislu, nije sad ovo korak za japansku animaciju kakav ona pre ovoga nije napravila, naravno. Ali ovo jeste veoma krupan korak ne samo za Japanimation već i sve ostale animirane ekranizacije s ove strane SPIDER-VERSEa, gde u jednom realno B-miljeu, DTV animirane produkcije nastaje radikalan ikonoklastičan postupak.

Teško je naći reči koliko je ovo krupan korak za DCAU (koji ja inače veoma cenim, i trudim se da pratim) ali i jedan istinski značajan film po svakom kriterijumu.

* * *  1/2 / * * * *

Sebastien Bailly snimio je film COMME UNE ACTRICE par godina pre nego što je Coralie Fargeat snimila SUBSTANCE. Ne znam francuski dovoljno a Google pretraga pojmova "Substance" i "Comme une actrice" daje jako puno rezultata jer se u svakoj kritici ističe "glumica", pa ne znam kako je tamošnja javnost reagovala ali ova dva filma su slična u tolikoj meri da bi se SUBSTANCE morao percipirati praktično kao rimejk Baillyjevog rada.

Nisam prvi koji je ovo zapazio. Naprotiv, na uviđaj sam izašao na predlog moje profesorke a ono što sam zatekao je radikalno. Gotovo je smešno što je SUBSTANCE bio u opticaju za oskara kao originalni scenario i to ne toliko zbog Yuzne, koliko zbog ovoga.

COMME UNE ACTRICE nije horor film, ali ima potpuno identičnu formu body horrora kao SUBSTANCE. Dakle, junakinja zbog svoje anksioznosti zbog starenja i sve slabijeg interesovanja supruga za nju, nabavlja eliksir u enigmatičnoj prodavnici dalekoistočnih migranata. Samo tri kapi tog eliksira povremeno omogućavaju da ona nađe mir, ne sme da uzme više i ne sme da preteruje.

Ona mir nalazi tako što kad uzme kapi uspeva da uđe u telo mlade kritičarke koja zavodi njenog supruga i na taj način dobija priliku da iznova iskusi njegovu ljubav. Naravno, željna ljubavi, ona to počinje da radi prečesto i u jačim dozama, i kreće da se telesno raspada, a Kinezi joj oduzimaju eliksir jer se desio "slight misuse of substance".

Film je žanrovski jedna francuska melodrama sa elementima onoga što bi možda oni smatrali i komedijom, ali ne u smislu da je smešno, već više da ima duha, i da se kreće prema vedrom završetku. Ali u ovom slučaju, priča je toliko slična SUBSTANCEu, da je pitanje žanra samo pitanje postupka i u odnosu na osnovni sadržaj sekundarno, ali isto tako primarno na efekat filma.

Ovde ona maksima da je sve sadržaj i da je sve stil najbolje dolazi do izražaja. SUBSTANCE je našao postupak i žanrovski žargon kojim je uspeo da od jedne premise napravi svetski film. Bailly se pak okrenuo postupku u kom eto nije uspeo da napravi čak ni film koji je dovoljno poznat da bi bio opšte poznat kao mustra za SUBSTANCE.

Razlike su najviše uključene u sličnosti. Tako recimo, ovde je motiv jedan muškarac, dok su u SUBSTANCE motiv svi muškarci, celokupna populacija. Ovde junakinja radi posao pozorišne i filmske glumice i ima problem s tim što ju je muž sklonio i iz scenskog i iz životnog protagonizma, ali isto tako eliksir joj se najpre manifestuje kroz intimne situacije a ne kroz neku novu afirmaciju na sceni.

To nisu zanemarljive idejne razlike, ali zaista spadaju u domen finog štelovanja u odnosu na istu osnovnu ideju.

Svakako, teško mi je da poverujem da nema kritika koje ovo prepoznaju, te samo je pitanje moje veštinje pretraživanja da ih lociram.

* * 1/2 / * * * *

Marisa Crespo i Moises Romera poznati su mi iz kratkog filma 9 PASOS. TU NO ERES YO je njihov celovečernji film u kom kombinuju triler sa okultnim hororom iz sfera ROSEMARY'S BABY, i možda bi najpre sa njim mogao da se poredi ovaj naslov, mada tu ima i WICKER MANa i sl.

Za razliku od MIDSOMMARa, Crespo i Romera snimili su film koji je nepretenciozan iako nije neozbiljan, i uspeva da upakuje svoje dve osnovne intencije u razumnih sat i po trajanja.

Film kreće kao dinamična melodrama o povratku poluodbačene ćerke lezbejke, sa partnerkom i usvojenim detetom, tokom Božića gde je porodica vidno iznenađena njenim dolaskom, odbojna prema njemu, i praktično ju je zamenila mladom lutalicom iz Rumunije koju su pokupili sa ulice i zavoleli kao svoju. Jedini koji se obradovao njenom dolasku je hendikepirani brat, živa rana na srcu svih ukućana, o kome je lutalica angažovana da brine.

TU NO ERES YO je film koji se vrti oko preokreta u ishodu i nameri junaka, slično ROSEMARY'S BABY ali nijedna referenca koju sam naveo suštinski nije spoiler jer zapravo film ni ne pokušava previše da prikrije da će ishod na ovaj ili onaj način otići u domen strave.

Glavna igra sa gledaocem je zapravo oko toga, kada će se iz porodične melodrame o susretu za praznike preći u stravu, i Crespo & Romera vrlo vešto upravljaju tim očekivanjima stvarajući tenziju ne samo u pogledu klasičnog suspensea na nivou događaja - šta će zadesiti junake - nego i kada će se promeniti brzina i preći u horor.

Otud, ovaj film je eksplicitino u vrlo malom delu trajanja klasičan horor u pogledu imaginarijuma ali je tenzičan sve vreme i neprekidno nas ispunjava nelagodom.

Crespo i Romera nisu snimili kapitalno delo jer im to nije bila namera, ali su zato hteli i započeli baš onoliko koliko su mogli i sve ovo lepo spakovali, i vizuelno i glumački, i naravno rediteljski.

* * * / * * * *

CLEANER Martina Campbella ima nesreću čak i u odnosu na druge DIE HARD parafraze jer se dešava u zgradi. Da bi neko snimio DIE HARD derivat u neboderu mora da bude ili baš ozbiljan bećar, ili mentalni patuljak ili da ga je baš briga.

Za Campbella se može reći da je od svega pomalo. U 82 godine on definitivno jeste čovek limitirane radne sposobnosti, isto tako on jeste reditelj koji dolazi sa reputacijom ozbiljnog žanrovskog profesionalca koji zna ponešto o akciji čim je dva puta reinventovao Bonda, ali isto tako u poslednje vreme snimio je nekoliko filmova koji nisu na najvišem nivou.

Ipak, hajde da uklonimo iz jednačine pomisao da je svakoga u ovoj ekipi baš briga jer je glavnu ulogu, naslovnu, odigrala Daisy Ridley koja svoj STAR WARS clout sada pokušava da proširi na jedan zanimljiv portfolio nezavisno produciranog žanrovskog filma, a u Campbellu je našla kredibilnog saigrača.

I kada film krene, deluje da je Campbell u saradnji sa direktorom fotografije Eigilom Hansenom ponovo našao tlo pod nogama. Ovaj akcioni triler smešten u Londonu počinje zanimljivo, lepo izgleda, čak je i duhovit.

I onda kada krene ono što je ključno, a to je da junakinja visi sa strane na neboderu i pere prozore dok unutra eko-teroristi prave ršum na godišnjoj žurci velike naftne kompanije, sve počinje da se devalvira i degradira, postaje statično, postaje bezveze i do kraja, jedino što je vredno pažnje su možda dva akciona prizora, gde vidimo da je to radila školovana ruka, ne nužno Campbellova.

Postavka sa glavnom junakinjom koja mora da povede na posao svog autističnog brata koji je savant za hakovanje, odmah je delovala kao školski primer spec scripta, naročito jer je brat autističan na način koji stvara pozitivan stereotip i kod nas ne bi bio smatran autističnim nego samo ITjevcem. I onda sa tim bratom koji je već usiljena konvencija, ne uradi ništa bitno, iako on neumitno naravno mora biti uključen u bitna dešavanja. On je "conveniently" uveden, i jasno nam je da će imati ulogu u raspletu koju naravno i dobija, ali ga krupan deo filma nema, i štaviše, u tom konceptu pozitivnog stereotipa nimalo nije jasno zbog čega je čovek koji je do te mere funkcionalan inače smešten u domu.

Hemija između junakinje i glavnog negativca je skroz ispuštena iako je u onom "dobrom" uvodnom delu filma postavljena zanimljivo. To je takođe jedan nedopustiv faul iako je ta postavka možda jedini istinski maštovit detalj u ovom spec scriptu.

Međutim, kada vidimo da je na ovom scenariju radila armija ljudi, onda shvatamo da ko zna šta je tu bio spec a ko zna kako smo došli do shooting scripta i konačno do ovih izmontiranih sat vremena.

Ova analiza je preduga i nepotrebna spram činjenica da je ovo zaista minoran film značajnog reditelja i da ne zaslužuje neku ozbiljniju diskusiju.

Međutim, zaslužuje da se malo zamislimo nad tim stvarima jer je na retko neobazriv način straćio jednu takvu zvezdu kakva je Daisy Ridley koja je ovde više nego raspoložena da se potrudi i da se nadigrava.

Dakle, imao je ovde Campbell repromaterijala kao i u poslednjih nekoliko promašaja i to ispred kamere nije iskoristio. Svakako da ovaj film bolje izgleda od njegova prethodna dva naslova, ali po scenariju možda čak i nije bolji od njih.

* * / * * * *

Mike Ott je snimio film McVEIGH kao jednu malu atmosferičnu meditaciju o poslednjim mesecima koje je Timothy McVeigh proveo pre podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju.

I u tom pokušaju je bio nadomak da postigne nekakav minimalistički uspeh da na kraju nije stavio preveliki akcenat na neku dosta naivnu, i stilski drugačiju ljubavnu priču čuvenog teroriste i simpatične konobarice koju uklanja iz svog života zbog paranoje i manije u kojoj je živeo.

Ja nisam nailazio na podatak o nekom bitnom doprinosu neke žene u McVeighovom životu ali mi sama ideja da je i to postojalo, sama po sebi, nije sporna. Međutim, ova junakinja u načinu igre, u izgledu i svemu ostalom unosi previše boje u sociopatsku teskobu koju Ott dotle gradi više estetskom rigoroznošću nego nekom posebnom rediteljskom veštinom.

Na kraju, film koji je mogao postići više da je bio disciplinovaniji, i čiji je osnovni adut upravo rediteljska disciplina, ostaje nedorečen i suštinski tanak baš zato što je reditelju ponestalo - discipline.

* * / * * * *

Uz rizik da se ponavljamm, ali i u nadi da ne čitate sve meditacije o filmovima iz ove franšize jednu za drugom, činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE remek-delo američkog filma u najširem smislu, a horor žanra naročito.

Isto tako činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE izrodio franšizu sa brojnim nastavcima koji međutim nisu uspeli da imaju stabilan dom i praktično su išli od studija do studija sa raznim diskontinuitetima.

Isto tako, čak i ako izuzmemo Tobe Hooperov prvi nastavak, a nema razloga da ga izuzimamo, nijedan film koji je usledio nije prišao stravi originala jer nije uspeo da pronikne u njegovu estetiku i ono što ga je činilo tako moćnim.

Taj film jeste imao u sebi neke vrlo karakteristične postavke backwoods slashera koje će kasnije postati opšte i najopštije mesto u konstrukciji takvih priča ali je imao veoma specifičan pristup stravi koji je retko ko kasnije uspeo da ponovi.

Otud su svi kasniji TEXAS CHAINSAW filmovi bili mahom karakteristični po tome da su pogrešno pročitali Hooperov original, iako su svoj DNK crpili iz izvorna dva njegova filma, dakle originalnog remek-dela i pristojnog ali duhovno potpuno deplasiranog nastavka.

Otud, možemo reći da tu imamo nekoliko postupaka koji su primenjivani - direktan nastavak, pokušaj da se origin razradi kroz prequel ili nastavak, reboot ili rimejk.

Međutim, čak ni u rimejku, ovi filmovi nisu uspevali da zarobe tu stravu i svodili su se na bavljenje Leatherfaceom kao manje ili više nekontrolisanim slasherom, iako je on zapravo potpuno sporedni element Hooperovog filma.

Konačno, možemo reći da su se na TEXAS CHAINSAW filmovima izređali i reditelji sa autorskom reputacijom i reditelji sa čisto proesionalnim renomeom. I rezultati su bili manje-više slični.

TEXAS CHAINSAW 3D režirao je John Luessenhop, reditelj kog izuzetno cenim zbog filma TAKERS koji je van major studija uspeo da proizvede jedan old school bioskopski ugođaj. Za razliku od DEN OF THIEVES koji je slična ali pretencioznija stvar, nije postao franšiza ali je pokazao da je Luessenhop zanimljiv lik.

Potom je snimio ovaj TEXAS CHAINSAW 3D potpuno drugačiji film, do tačke da izgleda kao da je reč o nekom reditelju koji možda čak i ne postoji, odnosno kao da se javlja ako ne kao pseudonim (jer čovek fizički postoji, ima fotografije i bogatu vanfilmsku biografiju) a ono kao neko ko možda angažuje druge da mu snimaju filmove koje potpisuje. Prvo, TAKERS se neobično izdvaja po kvalitetu. Trajektorija njegove karijere nije koherentna sa rezultatima. Pauze koje pravi su ogromne. Ako je on zaista neki daroviti B-grinder ne bi ni mogao niti imao razloga da toliko pauzira.

Sumnje da stvari nisu čiste još su mi se pojačala na flmu SPEED KILLS koji je on jako dugo nosio kao reditelj u najavama da bi se na kraju volšebno potpisao neko drugi, i to na filmu koji je tanak ali u određenoj meri prijatan.

TEXAS CHAINSAW 3D je u suštini jedan od tih pristojnijih derivata. Alexandra Daddario je u glavnoj ulozi, dakle već imamo punokrvnu rasnu scream queen koja kad se pojavi počne da se dešava kinematografija. Imamo jako dobro podeljen epizodni cast, gde recimo Scott Eastwood igra (u ovom serijalu neuralgičnu) ulogu šerifa. Film izgleda pristojno, slikao ga je Anastas Michos, kog je povremeno znagažovao Roger Michell.

Ali, nažalost, u scenariju koji potpisuje armija ljudi, nismo dobili ništa vredno pažnje, nijednu neku svežu ili posebno dobru ideju.

Ovde Luessenhop kombinuje dva pristupa, odlazak grupe mladih u vukojebinu, i origin. Dakle, ide se i na nastavak ali i na origin. I čak, moram priznati, osnovna lokacija bogataške kuće u kojoj se sve odvija je prilično zanimljiva. Međutim, od cele patologije kao negativca imamo Leatherfacea i nedovoljno razrađene "normalne ali pokvarene" lokalce sa svojom agendom.

U tom smislu. Luessenhop ovde, a toga će kasnije biti i više, tretira Leatherfacea ako klasičnog filmskog monstruma, dakle ambivalentno, on je nekad sposoban da bude i dobar a ne samo zao, iako je naravno monstrum a priori. Međutim, sama strava i većina ripper sekvenci su bezveze, nemaštovite, snimljene rutinski, tako da dok se dođe do nečeg maštovitog izgubi se jako puno energije.

Luessenhop zna da svaki dinar mora da se zaradi, i ovaj film nije ošljarski, kako umeju da budu neki u ovom serijalu, ali prosto nije uspeo ni da nađe ključ kako bi ga učinio bilo čime sem bledom zloupotrebom slavnog naslova.

* * / * * * *

Ne čitamo jednu za drugom ali naravno SADA ćemo to učiniti     

Christian Papierniak snimio je film IZZY GETS THE FUCK ACROSS TOWN kao jedan od onih indie filmova "putovanja" koje ovde nije na drumu već u gradu, ali grad je Los Anđeles koji je površine Vojvodine, i ta struktura omogućuje epizodičnu strukturu u kojoj glavni lik sreće razne druge na kratko i time se otvara mogućnost da samo glavni glumac bude u većem angažmanu i da se sve garnira kraćim rolama poznatih lica.

To nam je ovde pružio Papierniak ali je barem pošteno u glavnoj ulozi Mackenzie Davis tako da barem u tom smislu nismo zakinuti. U ovim manjim ulogama su razne face od kojih se kao scene stealerka na nivou celog filma, kao što je često slučaj, nametnula Carrie Coon.

Nažalost, sama priča i glavna junakinja a samim tim i Mackenzie Davis su prilično raspojasane i dosta teško je utvrditi šta je osnovni problem te žene koju sve vreme gledamo.

Otud, IZZY GETS TH THE FUCK ACROSS TOWN uspeva da iznese dosta toga, ali na kraju ipak nije uspeo da od ovog često korišćenog koncepta epizodičnog indie All-Star festa napravi nešto zaista vredno pažnje.

* * / * * * *

Igor Zupe, poverenik NSK za film, snimio je dokumentarni film o prvom albumu Pankrta DOGCAJT koji je praktično bio udžbenik punka za omladinu u SFRJ.

Film je u suštini u jednoj televizijskoj četrdesetsedmominutnoj formi, ali kako je definisan kao film i prikazan na filmskom festivalu, onda je prosto upao da izađe ovde na istinu.

Svakako da bi mu se kao televizijskom dokumentarcu teško našla mana. Međutim, uprkos tome što sumnjam da je igde išao u bioskope, nema sumnje da jeste barem na festivalima tako prikazivan pa samim tim i to se mora uzeti u obzir.

Zupe pravi jedan informativan film sa dobrom arhivom, mahom živim i dostupnim sagovornicima koji iz prve ruke evociraju uspomene, može da se čuje i muzika Pankrta. Sve je to na mestu.

Međutim, Zupe pravi dve intervencije koju dosta tanke. Jedna je da tokom filma ne predstavlja sagovornike već to čuva za kraj. Ja sam, istini za volju dosta njih znao ko su, ali sad baš nisam mogao da setim koji je koji gitarista Pankrta kad ih vidim u današnjim godinama.

Od usual suspectsa, čak Rosić i Vlajsa ne zvuče loše u svojim izjavama iako su žestoko izraubovani, ali meni je tu mnogo falio Uroš Đurić sa ove beogradske strane.

Druga intervencija je priča o nekom fanu-taksisti i njegovom snu da mu Pankrti sviraju na momačkoj večeri što je neki skoro pa pseudo igrani deo filma koji je skroz besmislen, i koristan je jedino u onom domenu u kom taj čovek prepričava svoje doživljaje kao fana jer oni jesu korisni i zanimljivu za celinu.

Otud, GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST I: LP PANKRTI DOLGCAJT je film koji treba pogledati jer Pankrti ipak jesu bitna istorija naše kulture i tog zajedničnog iskustva u zemlji koje više nema. Ali, nažalost Pankrti su njegov osnovni adut, a estetizacije i ne baš.

Stella Meghie imala je izuzetnu glumačku ekipu koju predvode Lakeith Stanfield i Issa Rae za svoj ljubavni film smešten u milje emancipovanih srednjeklasnih afroameričkih profesionalaca. Nažalost, u filmu THE PHOTOGRAPH ona to nije uspela da iskoristi, s jedne strane opterećujući sve to paralelnom ljubavnom pričom oko koje se njih dvoje upoznaju i iz koje stiču naravoučenije koje će im pomoći u sadašnjosti.

Otud, THE PHOTOGRAPH prati praktično dve ljubavne priče ali ni od jedne ne uspeva da napravi istinski dramatičan komad, i ja sam kao gledalac ostao prilično ravnodušan prema svemu onome što sam video na ekranu, što ne znači da možda nema nekih ljubitelja žanra koji će se u ovome ipak prepoznati.

No, mislim da bi i za njih ovo morala biti jedna ambiciozna ali krajnje jednosmerna priča lišena prave dinamike odnosa među protagonistima.

* * / * * * *

Don Cheadle je režirao jednu "malu" priču iz života Milesa Davisa kroz koju je želeo da prikaže "veliku priču" o velikom umetniku. Međutim, ta mala je priča je više legenda nego istina, a i kao legenda naprosto nije naročito zanimljiva i maštovita, pa samim tim ni uvidi koje je Cheadle želeo da nam otvori prosto nisu naročito zanimljivi ili "duboki".

Cheadle je napravio zanimljivu ulogu kao Miles Davis, dok su svi ostali likovi, iako ih igraju izvanredni glumci mahom ipak svedeni na topsle pojave čije je osnovno svojstvo da eto imaju neku funkciju na nivou pripovedačke celine.

Meni pristup viđen u filmu MILES AHEAD nije stran, primenio sam isto to u predstavi VELIKA BELA ZAVERA, ali čini mi se da u ovom filmu, osim te Cheadleove role u vlastitom filmu i nekih lepih narativnih trikova koje je primenio, zapravo nije napravio ništa po čemu bi se ovaj film istakao.

Otud, možda će hardkor fanovi Davisa u ovome videti nešto više nego ja, ili naprosto uživati u činjenici da se neko bavi njihovim herojem, ali za mene ovo ostaje respektabilan iako suštinski ipak neuspeo eksperiment.

* * 1/2 / *.* * *

Hmmm, to bih mogao da pogledam, ja sam Majlsov umereno hardkor fan i verujem da bih imao dosta pozitivnu dispoziciju u odnosu na ovo već u startu.

Kada se pojavio BIRDS OF PREY, javila se snažna potreba da se pogleda debitantski film Cathy Yan DEAD PIGS, ali nije ga bilo. Onda se pojavio ali je uprkos tome što je stalno bio na nišanu i tu negde privoljen na hard, čekao neko vreme da se izađe na uviđaj.

Na kraju je prošlo pet godina, ali dobro, sada smo tu.

DEAD PIGS je drugačiji od BIRDS OF PREY, što nije teško, i nije neočekivano jer je ovo kineska crnohumorna socijalna melodrama a ono DCjev odgovor na Deadpoola, međutim u oba slučaja se vidi da je Cathy Yan vešta rediteljka koja ume svoje ideje da artikuliše kroz različita izražajna sredstva.

DEAD PIGS u tom smislu čak možda više liči na jugoslovenski nego na kineski ili američki film, iako je zapravo i jedno i drugo. U tom pokušaju da se postavi između Istoka i Zapada, potpuno nehotice, Cathy Yan je snimila nešto što izgleda kao veoma uspeo scenario Gordana Mihića kakav bi u staro vreme uzeo da režira možda čak i Kusturica.

Nekoliko ukrštenih priča o Šangaju koji raste a u njemu se susreću sudbine naivnog svinjogoca koji je prevaren za pare, svojeglave vlasnice kozmetičkog salona, momka koji se izdržava skačući pod kola i naplaćujući štetu od vozača koji ne žele da zove policiju i bogate devojke koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu pokrenute su dolaskom američkog arhitekte da zida skupoceno kič naselje inspirisano Španijom.

Cathy Yan ovde barata sa pregršt motiva i uspeva da ih stavi u funkciju iako bi za moj ukus moglo recimo da se preživi bez bogate devojke jer je njena priča najmanje zanimljiva, ali neka je, ne smeta ni ovako.

Film je duhovit, uspeva da zarobi atmosferu tog kontrasta između neonskog noćnog Šangaja i dnevnog pogleda na prigradske vetrometine koje čekaju da budu urbanizovane, kao i na sukob ta dva pogleda na svet.

Sve do same završnice u kome stvar odlazi u domen pojačane ekspresije kroz pesmu, film se kreće u domenu povišenog, dinamičnog realizma.

Po fizionomiji ovo je zapadni film o Kini, dovoljno pitak da bude jasan svakoj publici, ali zbog kineske glumačke podele ipak namenjen onima koji "preferiraju" neamerički film. U tom pogledu, ovo jeste samo tehnički kineski film sa Kinezima i o Kinezima, ali definitivno nije pravljen za Kineze. Otud priča iako iz oblasti lokalne  problematike zapravo iznad svega je globalno čitljiva i razumljiva.

Otud ovo je zanimljiv primer filma koji je naizgled veoma lokalan a zapravo je isključivo namenjen izvozu i započinjanju američke karijere što je cilj u kom je Cathy Yan itekako uspela.

* * * / * * * *

Hmmm, i to bih mogao da pogledam, vaistinu.

DOPE Ricka Famuyiwe je bio vrlo značajan film 2015. i posle deset godina sam pogledao. Moram priznati u to vreme sam ga samo prelistao malo, pogledao trejlere i delovao mi je odbojno pre svega u vizuelnom pogledu, ostavio mi je utisak krutog, arhaičnog rada u kome je produkcioni dizajn kontraproduktivan.

Ipak, tek kada sam ga sada pogledao shvatio sam da su vizuelni problemi u stvari najmanja nevolja tog filma i da je u njemu priča zapravo najstrašniji deo.

Slavljen kao inventivan, svež i pre svega "istinit" film, DOPE se ispostavio kao jedan bajat, mučno glup film o odrastanju sa banalnom kriminalističkom zgodom u svom centru.

Jedino što je vredno u ovom filmu su imena na špici, i to ne šta ta imena rade na ekranu, već bukvalno samo ispisi jer se ne može lako ponoviti takva podela na istom mestu. Međutim, što se mene tiče, nezavisno od dara i reputacije, to što ovde ima jako dobrih faca samo još dodatno devalvira ovu budalaštinu na koju su trošili svoje vreme.

* 1/2 / * * * *

OPRAVIČILO ZA MODERNOST je dokumentarni film koji potpisuju Igor Zupe i grupa IRWIN. i prikazuje paviljon NSK na venecijanskom bijenalu. U suštini, reč je o jednoj reportaži, i rekao bih da je izabran najmanje zanimljiv pristup.

Pošto ovaj film više deluje kao neka filmska beleška o nečemu što se desilo, koja u sebi nosi dosta podrazumevanja i maltene gotovo da je pravljena za internu arhivu, možda bih ranije gledao filmovani dokument pravljenja i funkcionisanja paviljona, kao što su ranije pravljeni industrijski filmovi koji su bili interni dokument o nastanku neke građevine ili proizvoda.

Ovako, nema neke nadgradnje ili arhive kojima bi se ispričala šira priča, dakle podrazumeva da se gledalac umnogome zna šta je NSK i šta su umetničke grupacije u njemu, i fokus je na dokumentovanju dešavanja u paviljonu tokom Bijenala, gde nije da nema zanimljivosti - recimo ima deonica gde priča Slavoj Žižek (nažalost, jednu priču krajnje skromnog B-kvaliteta) i sam paviljon zapravo vrlo zanimljivo izgleda.

Međutim, ostali sagovornici su kako relevatni - recimo, autori paviljona, tako i potpuno irelevantni - recimo, posetioci paviljona.

Ne smeta nijednom čoveku da pogleda 70 minuta nečega snimljenog u Veneciji, na zanimljivom mestu i sa sagovornicima koji su obrazovani ljudi. Međutim, ipak kad gledamo film imamo određena očekivanja koja će prevazići nivo nečega što ume da snimi i RTS kad se potrudi.

* * / * * * *

Ko je u srednjoj školi gledao zgode Boruta Kadunca i Metke u filmu AUTSAJDER Andreja Košaka, ima određeno razumevanje prema teškoćama odrastanja punkera u komunizmu. Međutim, teško je zamisliti sudbinu kubanskih rokera, poglavito punkera, ali i metalaca koji su tokom devedesetih sebi ubrizgavali HIV pozitivnu krv kako bi bili smešteni u sanatorijume i pošteđeni od rada, i sa dobrom ishranom čekali da se pojavi lek.

Ipak, ubrzo će vam nedostajati Borut, Metka pa i onaj Bosanac i njegov otac glupi oficir je bi se moglo reći da je LOS FRIKIS ozbiljan test inteligencije.

Kako neko uspe da snimi ovakvu budalaštinu na temu punkera koji su sebi ubrizgali HIV kako bi izbegli radnu obavezu a možda i robiju zbog bavljenja zabranjenom muzikom, ostaje možda i veća misterija od otkrića kakav efekat ima AZT.

Lord i Miller su među producentima ovog filma, dobio je mnogo veće eksponiranje nego što u najvećem ludilu zaslužuje, a Adria Arjona je dobila ulogu koja je na pola puta između Metke i Jagodinke iz VARLJIVOG LETA, tako da je ona u sred svog uspona verovatno pomislila da se malo omasti na tragediji kubanskih pankera, a završila je tako što je neka omladina prislanja po šupama ili sa istima razmenjuje neke mučne melodramske baljezgarije.

LOS FRIKIS je rečju zaista zločin i protiv filma i protiv teme za koju je delovalo da ne može rezultirati lošim filmom.

Od priče o ultimativnom punk gestu, dobili smo sentimentalnu, dosadnu budalaštinu koja nije ubedljiva a ni istorijski verodostojna ni u jednom aspektu.

Jedino što kod ovog filma vredi je to što postoji pa ljudi mogu biti podstaknuti da pogledaju bolji dokumentarac o temi.

* 1/2 / * * * *

Kada je STARSHIP TROOPERS izašao 1997. godine, koštao je 105 miliona da se snimi, što je današnjih 208 i na globalnom box-officeu zaradio je 121 što je značilo da je reč o teškom promašaju.

MICKEY 17 je koštao 118 miliona da se snimi po nekoj proceni koju je posle otpisa poreza izneo Warner (verovatno je skuplji) i koštao je još 80 miliona da se promoviše i zaključno sa 30. martom je na 121 milionu zarade globalno.

Dakle, STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 su bukvalno ista ravan finansijske propasti.

U vreme kada je izašao, STARSHIP TROOPERS je imao prosek ocena na Metacriticu 52 a MICKEY 17 ima 72.

Danas je međutim STARSHIP TROOPERS multimedijska franšiza koja je iznedrila dva dosta dobra DTV naslova koja su (za razliku od sličnih stvari) radili autori filma, i još pored toga animirane DTV naslove i seriju. 

O kultnom statusu STARSHIP TROOPERSa ne treba trošiti reči. Činjenica je da je Paul Verhoeven imao i sa svojim najmanje cenjenim SF filmom HOLLOW MAN neki DTV nastavak a da su ROBOCOP, TOTAL RECALL i STARSHIP TROOPERS generisali i nastavke i serije i rimejkove. To je Verhoeven Effect i to je posebna priča.

Bong je imao sličan efekat na svom jedinom filmu na engleskom koji je imao tu vrstu mejnstrim kapaciteta i iz SNOWPIERCERa, snimljenog po francuskom stripu, nastala je serija od četiri sezone, i to dosta bolja i trajnija od onih koji su dobijali Verhoevenovi naslovi.

Slično Verhoevenu, koji je za potrebe svog filma ekranizovao roman Roberta Heinleina, koji nije pisan kao parodija, tako je i Master Bong ovde ekranizovao roman Edwarda Ashtona koji ima smisao za humor ali nije pisan kao satira.

U oba slučaja, reditelji koji su transplantirani u Holivud snimili su dakle jednu mutaciju izvornog materijala.

Heinlein kao mrtav pisac nije imao priliku da se žali dočim verujem da je Ashton presrećan što mu oskarovac ekranizuje roman.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li će MICKEY 17 dostići po kultnosti STARSHIP TROOPERS koji 28 godina posle izlaska i to oko premijere MICKEYa baš, dobija najave da će ga rebootovati Neill Blomkamp, rizničar Verhoevenovog SF spektakla u današnjem Holivudu.

Paralele između dva filma su zbilja neverovatne pa bi bilo lepo da i ishod za MICKEY 17 bude takvo prepoznavanje i svojevrsni kulturalni hepiend.

Bong je snimio film koji je po svojoj fizionomiji holivudski spektakl o kolonizovanju planeta. Ipak, kao što me je Ashtonov roman kad sam ga čitao podsetio na Predraga Raosa, tako me je i film - ali sa drugim predznakom podsetio kako na njega, tako i na Kusturicu.

Ako je Ashtonov roman kao Raos iz faze BRODOLOMA KOD THULE, tako je Bongov film Raos iz faze stolovanja kod Malnara.

Vrlo je nevaljao i anarhičan, a moram reći da sam u samo jednoj sceni imao problem sa onim sa čim gledaoci i kod nas i u svetu imaju najviše problema a to je Ruffalovo kanalisanje Trumpa. U toj sceni gde imam problem, on više proističe iz dramske postavke scene nego zapravo iz Ruffalove karakterizacije i reč je o situaciji opšteg razjašnjavanja pred finalni konflikt.

Dotle mi je Ruffalo kao trumpovska figura koja spaja socijalni konzervativizam i razobručenu tehnološku deregulaciju vrlo zanimljiv jer prosto mogu zamisliti takav lik koji na "svojoj" svemirskoj misiji diktira nekakav vrednosni kredo po kome se ona izdvaja.

U tom smislu rekao bih da je Toni Colette kao njegova partnerka možda problematičnija u toj šmirologiji i da ga je ona "odigrala" problematičnije nego Ruffalo.

Međutim, u odnosu na recimo Gyllenhaala u OKJAi, ovo mi je funkcionalnije sve u svemu a ja generalno jesam funkcionalista.

Robert Pattinson je s druge strane ovde dobio priliku da snimi svemirski ep a da to nije koji je radio s Claire Denis a da se opet malo i razglumi i Bong mu nudi zanimljiv materijal, nekoliko verzija istog lika od kojih je jedna bliža holivudskom čoveku od akcije a druga nekom bongovskom luzeru iz južnokorejske radničke klase.

U pogledu spektakla, Bong uspeva da stvori lažni utisak kako je ovo veliki svemirski SF iako je zapravo jedna buddy komedija sa elementima SF akcije, i sa mlađom ženskom ekipom koju čine Naomi Ackie, Anamaria Vartolomei i Patsy Feran i one zapravo daju balans filmu.

I STARSHIP TROOPERS i MICKEY 17 imaju određene neravnine zbog kojih nisu savršeno balansiranj holivudski blokbasteri. I ko je došao da gleda tu verziju ova dva filma dobiće je u EDGE OF TOMORROW Douga Limana koji je upravo - takođe na bazi literarnog predloška - do krajnje granice mejnstrimizovao ove dve premise i takođe - verovali li ili ne, krahirao na blagajnama a potom stekao kultni status i već godinama se javnost nadražuje na ideju nastavka.

Kao i STARSHIP TROOPERS ovo je razbarušen film i ko traži pedantnu verziju nek se odmah okrene EDGE OF TOMORROWu, s tom razlikom što je Verhoeven u svom filmu ponudio vrhunske akcione prizore dočim je Bong jači u karakternim interakcijama i manjim scenama.

Verhoevena je palila ideja da su svi likovi svedeni na action figure lutkice u njegovoj parodiji totalitarizma koja mu je istovremeno fetišizacija jer su borbe tako energične, dočim je Bongu ideja da ima psihološki koliko-toliko utemeljene ljude u bizarnim SF okolnostima i u tome je njegov film jači.

Ipak, strukturalno, bitno je napomenuti da je najveći pad Verhoevenovog filma antiklimaktična završnica a da Bong ima upravo suprotno, ironičnu ali strukturalno holivudsku završnicu "sa više krajeva". Isto tako, iako Ashton ima novi roman o Mickeyu - Bongov film je zaokružen a Verhoevenov zbog svoje strukture pulpy serijala nikada nije bio.

Ako bih poredio svoje utiske posle prvog susreta sa filmom, MICKEY 17 mi je ostavio snažniji utisak od STARSHIP TROOPERSa kada sam ga prvi put gledao a videćemo kako će se držati vremenom.

U Bongovom opusu, ovaj film u izvesnom smislu kombinuje ono što je on već radio u filmovima SNOWPIERCER i OKJA, sa kojima deli neke vrlo slične motive pa čak i elemente zapleta i slojeve značenja - recimo inverzija gde projektovani monstrum postaje nežno biće i žrtva, ljudi koji vode putovanje vode i izolovano društvo svojim drakonskim merama itd. Kao što je uostalom dosta DNK iz ROBOCOPa preneto u STARSHIP TROOPERS preko reditelja i scenarista.

Tako i MICKEY 17 meni stoji u odnosu na SNOWPIERCER, otprilike kao STARSHIP TROOPERS u odnosu na ROBOCOP, raniji film je skladniji i pravi je prototip briljantne reinterpretacije žanra.

U MICKEY 17 ima raznih tenzija između raznih elemenata i samim tim on nema tu propulzivnost SNOWPIERCERa ali to je taj hangout ugođaj STARSHIP TROOPERSa koji je prosto drugačiji.

U svakom slučaju, MICKEY 17 je film kom ćemo se sigurno vraćati a ja se iskreno nadam da će iz u njemu biti prepoznat neki potentan kalup za izlivanje lepe žanrovske satire u manjim formatima kao što je Verhoeven ostavio u amanet sa STARSHIP TROOPERSima.

* * * / * * * *

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

U filmu BLACK BAG Steven Soderbergh je pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u GOOD GERMANu, da na neki način napravi rimejk estetike filmova iz neke prošle epohe. Ipak, ovog puta se odlučio da izvrši transplantaciju estetike u današnje vreme, i to je dalo zanimljive rezultate.

Naime, Soderbergh je želeo da napravi rimejk estetike cerebralnog špijunca šezdesetih i sedamdesetih, u duhu ranih ekranizacija le Carrea, Pinterovih adaptacija romana kao što je Quiller i sl. i u suštini Koepp mu je pružio pinterovski rukopis u ovom scenariju. Da li bi film bio bolji da je otišao u epohu? Verovatno da jer bi epohom mogao zamaskirati svoje nedostatke, ali fundamentalno - a to je jako zanimljivo - lecarreovski pristup trpi prebacivanje u današnje vreme jer kod njega nema, ili ima vrlo malo fizičke konfrontacije, odnosno onoga što je krasilo špijunažu koja je bila bazirana primarno ha HUMINTu, na terenskom radu, rizičnim akcijama kojima se izvlaće podaci i sl. Kod le Carrea su to sobne situacije i priče, i u tom smislu, praćenje ljudi satelitima i sl. ne remeti mnogo tu estetiku.

Soderbergh međutim u dizajnu likova, pre svih Michaela Fassbendera, ipak ide prema epohi. On izgleda veoma retro, tako je i slikan, pa čak i glumi kao recimo Laurence Harvey u DANDY IN ASPIC, i filmu daje dozu stilizacije koja ga vuče u neubedljivost. Ali, Fassbender je još dobar u odnosu na Cate Blanchett čija se gledljiva faza više ni ne pamti, ali sad pored njene umišljenosti, imamo još i to njeno lice koje izgleda kao neka posmrtna maska i uopšte veliki je izazov gledati je.

U tom kontekstu srdačni napori pouzdane Naomie Harris i Marise Abele koja praktično reprizira lik Yaz Hanani, pomažu filmu, ali na kraju krajeva ovo je priča o špijunaži kao porodičnoj stvari, i Fass sa Cate je ključ.

Fass se specijalizovao za te mediokritetske pretenciozne žanrovske throwbackove, i u BLACK BAGu ima više života nego u onom Fincherovom izopačenju, ali nažalost, nije ovo ništa posebno.

Soderbergh je vrlo često u ovom filmu nadomak nečega, tu je samo što nije, ali na kraju ipak, šta da radimo. Nije.

Ipak, BLACK BAG nema tu nadrealnost THE LOOKING GLASS WARa a svakako nema tu fundamentalnu snagu THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, niti doduše ni pretenduje na ovo drugo.

Soderbergh je hteo da se malo poigra sa nama, i ovaj film ostaje na nivou igrarije, samo ne onoliko uspešne koliko su autor i glumci pomislili.

Toj atmosferi emisije iz kulture gde kad vidimo vazu u kadru treba da mislimo da je to nešto ozbiljno, dosta doprinosi skoro pa svečani odnos glumaca prema ovoj "svetkovini" koju im je Soderbergh "priredio" što stvara utisak jedne pretenzije koja je bez pokrića i bez povoda. Ne mislim da je sam Soderbergh ovde bio pretenciozan ali izgleda da nije rekao glumcima da ni oni ne treba da budu.

Kako je Soderbergh izašao iz svoje fassbinderovske hiperproduktivne faze, ušao je u svoju fassbenderovsku fazu žanrovskog throwbacka. Nažalost, možemo reći da HAYWIRE ostaje ne samo najbolji Soderberghov špijunac već i njegov možda i najbolji film od tada do danas. Iako je u međuvremenu definitivno imao i nekoliko dobrih.

Soderbergh je jedno vreme želeo da radi MAN FROM UNCLE. Na kraju je, of all people, od toga remek-delo snimio Guy Ritchie. Dakle, njegova posvećenost ovom žanru je nedvojbena i to znanje se i u ovom filmu vidi. Međutim, ljubav prema žanru mora biti ispraćena sposobnošću da se stvari istera do kraja.

Soderbergh je ovde stao na pola puta.

* * 1/2 / * * * *

LP FILM LAIBACH je treći u triptihu koji je režirao i/ ili producirao Igor Zupe.

Posle Pankrta i Buldožera, i Laibachima je obrađen nastanak prvog albuma, ali naravno, kako je sve što se snima o njima, na kraju krajeva ipak strogo kontrolisano od njih samih, ovo ipak postaje i priča o ranim danima benda i njegovim korenima.

Ipak, ima tu i priče o samom nastanku albuma, o tome kako je proizveden, i u pogledu svirke, i u pogledu borbe da se obezbede uslovi za snimanje.

U suštini ključna ličnost u ovom filmu je Dejan Knez i vrlo je zanimljivo da se pored njegove estetske povezanosti sa ocem Janezom Knezom koji je bio jedan od ključnih slikara slovenačkog socrealizma, i prvoborac, ovde zapravo iznosi teorija da je očevo poznanstvo sa Stanetom Dolancom i boravak u Dahauu pomoglo da Laibach ne bude skroz zaustavljen od državnih organa.

Isto tako, Knez vrlo iskreno opisuje kako očevu poziciji pri Partiji, tako i sreću koju im je donela zabrana u SFRJ, prilikom pokušaja da dođu do stranih izdavača.

Igor Zupe je govorio kako je ovo bio jedini izvodljiv film o Laibachu iz prostog razloga što ni za jedan drugi ne bi mogla da se obezbede prava za muziku. Međutim, složiću se i sa jednim od sagovornika koji smatra da je njihov prvi album po mnogo čemu kanonski jer su tu bili kompletni autori i izvođači i samostalno savladavali sve izazove realizacije.

Film se dotiče slučaja Tomaža Hostnika, i otvara izvesnu enigmu oko nespremnosti benda da poseti njegov atelje i dovrši sliku koju je on zaveštao da završi kolega iz ekipe. Može se reći da tu misteriju film ne produbljuje ali svakako nije ni pojednostavljena komemorativna slika Hostnikove uloge.

U pogledu estetizacije, intervencija je vrlo malo. Fraš se pojavljuje u tim nekim stilizovanim delovima koji su neinvazivni, s druge strane i Jani Novak i Dejan Knez su izuzetno filmični likovi sa kojima i talking heads deluje kao "nešto više".

O Laibachu je nemoguće snimiti nezanimljiv film. Međutim, za ovaj Zupeov rad se može reći i da je prilično dobar zapravo.

WHEN THE BOUGH BREAKS je televizijski film iz 1986. godine koji je režirao britanski veteran Waris Hussein po romanu Jonathana Kellermana.

Ted Danson igra losanđeleskog psihijatra koji je na sudu bio veštak na strani policije u slučaju pedofila osuđenog na uslovnu slobodu. Kada se taj čovek pojavi u njegovoj kancelariji kao leš koji je izgleda počinio samoubistvo, Danson i gej policajac kog igra Richard Masur kreću da istražuju dalje i prepoznaju da postoji čitav lanac moćnih pedofila koji uklanjaju svoje slabe karike.

Rachel Ticotin igra nastavnicu iz jednog svratišta za decu koje je upleteno u slučaj i ona postaje psihijatrova simpatija, pa ipak uprkos trouglu Danson-Masur-ona film ne uspeva da kapitalizuje odličnu podelu i senzacionalističku temu već naprotiv, baš lenjo, žanrovski i tehnički retrogradno ide od početka prema kraju.

Nema potrebe da se stiču posebni razlozi za gledanje ekranizacija Josepha Wambaugha, ali činjenica da nas je nedavno napustio jeste lep povod da se malo zaore po njegovoj dubljoj zaostavštini u kojoj se mogu otkriti pravi biseri.

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE je izvanredan policijski televizijski film koji - ako izuzmemo scene postavljene tako da padnu fino za seču reklamama - nema ništa što ga naročito odvaja od bioskopskog nivoa.

David J. Kinghorn je pod Wambaughovom supervizijom napisao vrlo interesantan krimić, sa arhetipskim wambaughovskim junacima i humorom koji je karakterističan za ovog bivšeg policajca i književnika.

Glavnog junaka igra John Spencer, glumac za kog me ne bi čudilo da je sa sobom dotle već nosio policijsku značku i opasač sa pištoljem jer se naigrao čuvara reda i zakona iz raznih formacija. Ovde pronalazi dodatnu inspiraciju jer igra detektiva koji se propio i rasturio svoj brak posle nesrećnog slučaja kada je "prijateljskom vatrom" usmrtio kolegu.

Ovako načet, kreće da istražuje slučaj misterioznih ubistava među latino ganbangerima na losanđeleskim ulicama, usput naravno boreći sa raznim demonima.

Kao i uvek kod Wambaugha, slučajnost igra podjednaku ulogu kao dedukcija. Sam Wambaugh je uvek insistirao da je smisao za humor važniji za policajca od mnogih tipično policijskih veština, i ovde imamo tipičan primer jedne realistično postavljene istrage koja se opire svim klasičnim forenzičkim i deduktivnim metodama često odlazeći u apsurd i prazne priče, ali i u smeru ljudskih odnosa koji izmiču poimanju pravnog sistema.

Alan Metzger koji je pre svega televizijski veteran, bio je posebno inspirisan u izvedbi ovog materijala. I po atmosferi i po kadriranju, i po produkcionoj izvedbi, A JURY OF ONE izgleda kao bioskopski film, od kog se razlikuje vrlo malo, prevashodno po glumačkoj podeli i po tome što sebi može da dozvoli dodatnu dozu nihilizma.

Podela okupljena oko Spencera je izuzetna, tu je Eddie Valdez kao partner ali i Rachel Ticotin kao udovica koja izvodi glavnog junaka na pravi put i Dean Norris u sličnoj roli kao u LETHAL WEAPON 2, dakle kao jedan od "the other guys" u policijskom odeljenju.

Ovaj televizijski film nije lako dostupan ovih dana, ali svakako da bi ljubitelji i poznavaoci trebalo da ga potraže tamo gde se čuvaju retki primerci.

Dan Berk i Robert Olsen pokušali su da uđu na teren koji su doktorirali Brian Taylor i Mark Neveldine u serijalu CRANK i u svom major debiju NOVOCAINE ispričali su akcionu komediju o junaku koji ima genetski poremećaj usled kog ne oseća bol.

U glavnim ulogama su Jack Quaid, koji izrasta u jako zanimljivu offbeat žanrovsku ikonu sa indie senzibilitetom preko serije THE BOYS i filmova poput COMPANIONa, i Amber Midthunder koja takođe pravi zanimljivu ideju.

Sve ostalo u filmu je takođe solidno i filmu se malo šta ima zameriti, naročito jer je direktor fotografije Jacques Jouffret velemajstor za snimanje akcije koji je pekao zanat kod Pete Berga, dakle zna kako se to radi, i prosto neko ko potpiše MILE 22 naprosto posetio je same obode akcionog izraza.

Pa ipak, u filmu naprosto nema neke nadgradnje ovih postojećih elemenata. I Quaid i Midthunder i Jouffret rade posao dobro, premisa je dovoljno zanimljiva, ali u suštini, samo gledaoci koji nisu gledali CRANK i neke slične derivate mogu sada da budu istinski zainteresovani ovim filmom.

Otud, na neki način, možda sam i nepravedan prema NOVOCAINEu jer on ima jednu zaokruženost i neku kompaktnu izvedbu koja bi zaslužila ocenu * * *, međutim ovo je vrsta filma kod koje je i utisak sam po sebi bitan. I u tom pogledu, moram reći da je moj utisak - umnogome zbog pred znanja, mnogo više u okviru ocene * * 1/2.

E sad, da li je CRANK ta vrsta temeljnog klasika sedme umetnosti da se u odnosu na iskustvo gledanja tog filma kalibriraju utisci? Verovatno, ne. Ali, Berk i Olsen bi ipak morali da znaju da je letvica odavno podignuta na visinu koja se teško doseže a oni je ovom prilikom nisu čak ni zakačili a nekmoli preskočili.

HBO je 1991. snimio televizijski omnibus koji su režirale Penelope Spheeris, Donna Deitch i Joan Micklin Silver posvećen problemu samohranih majki u američkim zatvorima.

Rae Dawn Chong igra mladu trudnicu koja posmatra druge majke u zatvoru, i sprema se da im se pridruži u brizi. Penelope Spheeris vešto kombinuje nekoliko priča o tmurnim perspektivama i traumama donetim spolja i produbljenim iznutra.

Rachel Ticotin igra samohranu majku koja je dobila veću kaznu od svog bivšeg koji je kao diler uspeo da se dogovori i dobije manju kaznu. Ta tema žena koje su zbog "učešća u zaveri" prolazile lošije od muževa/momaka dilera je inače zavredila svoj film negde u isto vreme.

Ipak, tema ovde je njena briga za sina koji u starom kraju polazi putem oca koji o njemu ni ne brine i postaje ulični diler, uskoro joj se pridružuje "u sistemu", kao domac.

Donna Deitch zanimljivo gradi priču oko Rachel Ticotin koja pokušava da sačuva raspoloženje i ženstvenost uprkos teškoj situaciji unutra i spolja, još uvek naivno uverena da je partner nije izneverio, i da su informacije o tome da sin ne diluje pouzdane.

Lolita Davidovich igra jedinu belkinju u omnibusu, uhapšenu zbog ubistva muža koji je bio nasilan prema njoj, i njenoj pripremi za saslušanje koje joj otvara mogućnost izlaska na uslovnu slobodu. Međutim, njena okolina u zatvoru počinje da misli kako se ona boji izlaska napolje.

PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE je solidno napravljen problemski film koji ne nadrasta svoju osnovnu nameru, i formu ali to što želi da postigne, sprovodi na solidan način.

N THE LOST LANDS Paula WS Andersona je zanimljiv prelazak iz sveta ekranizacija igara u domen literarnih adaptacija, i to sa pričom George R.R. Martina, veoma značajnog pisca fantastike u najširem smislu.

Ovu priču nisam čitao ali koliko sam shvatio iz filma reč je postapokaliptičnom fantasyju.

U filmu, imamo svet uništen nuklearnim ratom u kom - prirodno - sada vladaju neki despoti, verski kultovi i neki medijevalistički je gas, ali ima i čarobnjaka i veštica i shapeshiftera.

U tom smislu, bar u ovom filmu premisa sugeriše da je nuklearna katastrofa otvorila neke drevne potencijale kod ljudi koji su u periodu samouništenja civilizacije bili zatomljeni.

Milla Jovovich igra harizmatičnu vešticu, Dave Bautista ratnika i pratioca koji je vodi na pustolovinu da nešto nađe a usput je juri najamnička vojska lokalnog verskog vođe/ despota.

Znači potencijal za neki MAD MAX derivat sa fantasy elementima je tu, međutim, ono što nije tu je izvedba.

Anderson je ovog puta odlučio da se osloni na neku arhaičnu green screen tehniku i film prosto izgleda bezveze. Izgleda nacrtano, šuplje, prazno, osvetljenje je jednolično i za razliku recimo od BOOK OF ELI gde je Don Burgess pokidao to postapokaliptično svetlo koje prži, ovde je to neko žuto jeftino svetlo, neka sepia koja to nije.

E sad, poznato je da ja volim kad je MAD MAX rip-off malo tehnički skromniji, i to na neki način postoji ovde, i daje mu šmek, ali mi znamo ko je Paul Anderson, gledali smo DEATH RACE, i znamo da je ovo sada prosto lenjo, a ne dovitljivo, i da je ovo zakidanje, a ne ekonomičan budžet.

Stoga, ovo deluje kao neki priličan cash-in, gde su svi što se para tiče bili dobri sem samog filma koji je ostao uskraćen i to je šteta.

Ima ovde par izvrsno zamišljenih akcionih set-pieceova, ali ukupno uzev akcije nema dovoljno i ne izgleda dovoljno dobro.

Dve zvezde u glavnim ulogama su tu, i prisutni su i fizički i mentalno, nisu nam podvaljeni u nekim sitno nasečenim epizodama, međutim, ipak i Milla i Dave dosta zavise od materijala koji ih okružuje a ovde je on prosto slab.

No, Anderson ima nerv za pulpy film, i ume da ga sastavi tako da bude prikladan, tako da je IN THE LOST LANDS i tako jadnjikav, pitak i u suštini svestan svojih kapaciteta.

* * / * * * *

Veteranka marketinške i modne režije Fleur Fortune u svom dugometražom filmu THE ASSESSMENT ponudila je jednu racionalniju viziju lanthimosovštine kao jedne od obaveznih figura na ničijoj zemlji između art housea i glavnog toka.

U njenom filmu, reč je o postapokaliptičnoj priči i prenaseljenoj Zemlji na kojoj više nema slobodnog rađanja dece jer su resursi potrošeni a preostali su zagađeni.

Braćni par, "zaslužnih" građana koje igraju Himesh Patel i Elizabeth Olsen se prijavljuju za proces dobijanja deteta i dolazi im u posetu Proceniteljka, koju igra Alicia Vikander da ispita da li oni zaslužuju da im se to odobri.

Život im se ubrzo pretvara u pakao jer im Proceniteljka razara svakodnevicu i prodire u samu suštinu njihovih odnosa i postojanja generalno.

Stvari su postavljene mehanički, sa dozom vrlo često agresivne začudnosti, i u zavisnosti od senzbiliteta gledaoca variraće stepen prihvatanja onoga što se dešava. Film je za moj ukus mogao biti nešto kraći, ali ovo generalno nisu teme po mom ukusu, iako forma "zatvorene" situacije sa malo likova itekako jeste.

Film jako lepo izgleda, visoko je estetizovan a nabrojana glumačka ekipa je vrhunski motivisana i veoma se potrudila da napravi predane glumačke kreacije.

Fleur Fortune ne dobacuje do O.G. Lanthimosa, što će ovaj film nekima učiniti slabijima ali drugima i prihvatljivijim. No, jasno iz čega je proistekao ovaj derivat i moram reći da je meni, iako kako rekoh nisam fan, bio prihvatljiv.

* * * / * * * *

KILL THE MESSENGER Michaela Cueste, nastao je po scenariju Petera Landesmana, specijaliste za istinite priče i predstavlja solidan ali u suštini rutinski prikaz slučaja kada je Gary Webb iz San Jose Mercuryja uspeo da napiše čuveni tekst DARK ALLIANCE o tome kako je CIA finansirala Contrase u Nikaragvi omogućavajući prodaju kreka na ulicama velikih američkih gradova, primarno u crnačkim getima Los Anđelesa, i potom doživeo potpuno poništavanje od ruke kolega iz mejnstrim medija i kroz koordiniranu kampanju iza koje je očigledno stajala državna struktura koja nije želela da se to sazna.

Webb je završio osramoćen i obeshrabren a samo godinu-dve kasnije sama CIA je obelodanila ovaj slučaj, no njegovi život i karijera su bili uništeni.

Pakulin ALL THE PRESIDENT'S MEN je i dalje mustra kako se radi ova vrsta filma, i Landesman je se tradicionalno drži, da bi kasnije on sam snimio film o Marku Feltu i time zaokružio krug.

Cuesta nudi jednu korektnu interpretaciju te mustre sa podelom u kojoj su Jeremy Renner, Rosemarie DeWitt, Oliver Platt, Mary Elizabeth Winstead, Ray Liotta i Paz Vega, i prosto koliko god da je ovo istinita priča sa svojim zakonitostima, Pakula je postavio formulu i tu nema mnogo lutanja.

Od Pakuline formule Landesman je uspešno preuzeo način prikazivanja diskretne pretnje gde ni publici ni protagonisti nije do kraja jasno da li je zaista izložen realnoj fizičkoj pretnji ili je to samo autosugestija.

Filmografija o ovoj problematici je bogata, i umnogome je nastala pre ovog filma, tako da on već kada je izašao nije pričao skroz novu i nepoznatu priču i nije imao aktivističku potenciju. Za razliku od sličnih naslova ove vrste nije imao priliku da ga društveni angažman potvrdi pa otud ostavlja utisak manje uspešnog.

* * * / * * * *

Nemački specijalisti za specijalne efekte Steffen Hecker i Alexander Kiesl su za tajlandski Yggdrazil snimili ekranizaciju njihove igra HOME SWEET HOME: REBIRTH.

Nisam nikada igrao ovu igru ali koliko shvatam ona je pre svega tajlandski uspeh, i ne znam koliki je njen značaj na opštem gejmerskom tržištu.

Međutim, Yggdrazil je uspeo da napravi dosta promućuran iskorak u svet multimedijalnih franšiza i od dvojice Nemaca je dobio energičan film o poseti američkog policajca Bangkoku tokom kog dolazi do nekog opšteg demonskog posednuća populacije i izbije opšte nasilje i haos.

Ovo nije film ranga NO ESCAPE, mada njemu ja na neki način možda najsličniji u pogledu zapleta, s tim što tamo američke turiste zatekne puč u nekoj tajlandolikoj zemlji. Ovde ih zatekne ne baš sasvim jasna demonska posednutost, ima tu malo odlaska i u neki paralelni svet i budističkih monaha koji mogu da daju dobar savet i pomognu da se problemi reše. Ima dakle, svega i svačega, i ima dovoljno para i veštine da to deluje energično i da se nekako prevaziđe ta ispraznost i nevažnost zapleta, pa i likova.

S druge strane, likovi su taman dovoljno sugestivni da, iako ih ne igraju poznati glumci i velika imena, budu dovoljno upečatljivi da ih u njihovoj generičnosti ipak ispratimo.

U tom pogledu, REBIRTH je film koji nije ništa posebno ali ima moje simpatije kao jedan sasvim solidan primer asimetričnog medijskog ratovanja, i lucidan pokušaj da se bez gromoglasnih imena, ali sa nečim što je na kraju mnogo bolje nego što bi iko od tih raznih Frankova Grilloa uradio, napravi film koji će stići do ljudi i verovatno one koji igraju motivisati da na Steamu pokrenu HOME SWEET HOME.

A ovo je dovoljno dobro izvedeno da ispuni taj cilj.

* * / * * * *

OXALIS Briana Gottlieba je zanimljiv film, ali nažalost ne može se reći da je dobar.

Donosi neka maštovita rešenja u izvedbi pojedinih scena i ukupno uzev dobro izgleda, a na nivou priče načinje neke zanimljive motive.

Međutim, glumačka podela prosto nije dovoljno snažna, a ni diferencirana da iznese priču koja se prevashodno bavi pitanjem identiteta.

Otud, rekao bih da je Gottlieb ovde pokazao neke veštine, ali da je u nekim ipak ostao nedorečen - možda na nivou produkcije, možda na nivou znanja.

Već je u svom scenarističkom radu BOTTOM OF THE WORLD pokazao sklonost ka jednoj od onih lynchovskih estetika, koje za razliku od njegove nesputane logike sna, ipak imaju neku mehaniku. Taj film je dobro počinjao ali je kasnije lutao, uprkos dobroj glumačkoj podeli. Naravno, taj film je tek delimično Gottliebovo delo.

U njegovom rediteljskom i scenarističkom ostvarenju, film je vrlo precizno konstruisan. Nikada nema dilemu kuda ide, i ne deluje kao da luta, međutim, vrlo često nisam bio siguran da li je to pravi put, a povremeno sam imao i teškoće da razjasnim šta tačno gledam jer su likovi postajali podjednako zbunjeni kao ja.

Otud, čekam Gottliebov sledeći film u kom će imati dve, uslovno rečeno, zvezde u glavnim ulogama, harizmatične ljude i serija, i tu očekujem da će "sve da dođe na svoje mesto".

Ovde priča govori o bračnom paru čiji je sin ubijen tokom home invasiona i onda ga oni kloniraju sa ciljem da shvate ko je ubica.

Premisa je uvrnuta, jer praktično imamo film o tome da ljudi kloniraju ubicu svog sina praveći se da sebi prave "zamenu" za dete ne bi li shvatili u koga će izrasti i onda naći tog.

Premisa je odlična, može se reći da je potencijalno i mindblowing, samo ovde se on desio više kod autora pre izvođenja dela, nego u samoj posledici na gledaoce.

Otud, OXALIS je film za koji olako možemo reći da je slab, ali vredi uložiti napor da se pogleda zbog onoga što je u njemu perspektivno.

* * / * * * *

Jedna od stvari o kojoj verovatno niko nije mnogo razmišljao jer je realno ostalo vrlo malo ljudi koji fetišizuju studio sistem, jeste činjenica da je MICKEY 17 snimljen za legacy studio i da je Warner Bros vrlo specifičan po tome što ima jako ozbiljnu filmografiju o putu u kosmos.

Počev od RIGHT STUFFa pa sve do CONTACTa, ljudi sa manje ukusa bi pomenuli i INTERSTELLAR, Warner ima ozbiljan kosmički legacy.

Od svoja tri svemirska filma, Peter Hyams je dva snimio za Warner i realno to su mu najvredniji filmovi u karijeri. CAPRICORN ONE se bavi istraživanjem kosmosa ali se odvija na Zemlji, i stoji pe svega kao granddaddy conspiracy trilera, međutim, glavni junaci su astronauti i inženjeri, dakle moramo ga uključiti u kanon.

Drugi je OUTLAND koji sam reprizirao u povodu MICKEY 17.

Jako bih se iznenadio da ga Bong nije reprizirao kad je spremao film. Štaviše, rekao bih da je u svoj film uneo neke elemente iz OUTLANDa. No, isto tako nisam siguran koliko je producenata pomišljalo na ovaj film kada je fantaziralo o onome što će Bong snimiti.

Hyams je kao i kod CAPRICORN ONE i pisao i režirao a neke hronike kažu da je pretežno sam i snimao. Međutim, na špici su potpisani Goldblatt i Baird kao snimatelj i montažer, ljudi koji su u značajnoj meri kroz saradnju sa Dickom Donnerom, baš za Warner, definisali izgled onoga što smatramo dobrim filmom.

Dakle, šta god mi mislili o celini Hyamsovog opusa, OUTLAND kipti od legacyja i film je izuzetan, nepravedno potcenjen i ostavljen negde na marginama kulta.

Hyams otvoreno koncipira OUTLAND kao HIGH NOON na kolonizovanoj rudarskoj planeti i iz Zinnemannovog izvornika preuzima taj arhetip junaka koji se sprema za obračun koji ga u suštini nadilazi u pogledu sposobnosti ali ne i u pogledu moralne vertikale i spreman je da se žrtvuje kako bi pružio otpor i isterao pravdu.

Međutim, kod Hyamsa je to sve urađeno u formi jednog tvrdog SF trilera u ambijentu svemirske rudarske kolonije (koja recimo uz motiv droge koja se širi među radnicima i po dizajnu jako podseća na stanicu iz MICKEY 17) u kome on uz pomoć svojih saradnika gradi jednu ozbiljnu lived-in atmosferu, prostor je prljav i patiniran kao neko korozivno rudarsko mesto na zemlji, a osnovni oblik kriminaliteta je dilovanje sintetičke droge koja podiže produktivnost radnika ali im izaziva psihozu.

Za razliku od vedrine vesterna i njegovih eksterijera odnosno privremenosti njegovih drvenih objekata, u OUTLANDu je sve što postoji napolju izvor opasnosti, film je zatvoren u veliki i raznovrsni objekat ali ipak prevashodno enterijer. Spoljni svet je prikazan kao prostor smrti i ultimativne transgresije u koji junak prelazi tek kada ga mačistički narcizam odvede koji korak dalje u sprovođenju pravde.

Sean Connery u ovom filmu igra glavnog junaka za stoicizmom prvoklasne zvezde ali nema sumnje da je ovo već bila uloga koja anticipira junake nove generacije. OUTLAND je definitivno jedan od filmova u kojima je trebalo da igra Mel Gibson, iako je Conneryjev star turn besprekoran i veoma moderan.

Za razliku od MICKEY 17 koji prelazi u rokoko u tretmanu likova i čiji je osnovni smisao udvajanje i disocijacija glavnog lika, OUTLAND je film o junaku koji je sam i svakako da je u postupku to potpuno suprotan. Sean Connery igra junaka koji je sam sa velikim S, i OUTLAND uspeva da bude istovremeno film o prostoru u kom je veliki broj ljudi i nekome ko je uprkos prisustvu svih tih ljudi sam jer jedini zapravo ima  čvrst moralni imperativ.

Kao i ALIENS, kao i OUTLAND, kao i 2001 pre njih, i MICKEY 17 je sniman na britanskim setovima. I ovde imamo taj moćan grungy izgled tih istrošenih visokotehnoloških postrojenja koja zatičemo u vreme kada je njihovo vreme prošlo.

Hyams u njima čini svoj šenluk kakav su svojevremeno ali posle njega činili Cameron i Biddle ali ima i tu klimanja glavom Kubricku, za čiji follow up će potom biti i zadužen, u filmu koji ne bi bio sporan, da ne dolazi posle temeljnog remek-dela.

OUTLAND je u izvesnom smislu pretvrd i neprijatan za standarde skupog SF filma što je on u svoje vreme sigurno bio. Sama koncepcija policijskog filma ili policijske serije, praktično procedurala smeštenog u svemir u to vreme već je cvetala a kasnije će dostići svoj zenit.

U tom miljeu, OUTLAND je veoma neveseo, tmuran i surov, i to mi se posebno dopada jer meni je lako, repriziram ga sada. Ali, priznajem i ja kad sam ga gledao prvi put kao klinac očekivao sam nešto veselije.

Ako mi je tada OUTLAND budio neko poštovanje, sada mi je pored toga proizveo i uživanje.

Bong nama omogućuje da stojimo na ramenima divova ali kada je radio MICKEY 17 i on je u OUTLANDu kao filmu, ako ne već u Hyamsu kao reditelja, imao jednog diva.

* * * 1/2 / * * * *

John Bradshaw je režirao straight-to-video film FULL DISCLOSURE sa relaativno All-Star podelom ako gledamo omot video kasete.

Fred Ward igra novinara, inače bivšeg 60s radikala iz žanra Weather Undergrounda, Rachel Ticotin stranu teroristkinju možda povezanu sa nekim homeland plotom, Virginia Madsen je urednica zlatnog srca, Penelope Anne Miller je asasinka a Christopher Plummer odrtaveli FBIevac ljigave puti.

Međutim, film nose Fred Ward i Rachel Ticotin, i što se njih dvoje tiče, ima tu glumačkog materijala. Ipak, naivan i statičan scenario i letargična režija čine da FULL DISCLOSURE na kraju ne dobaci do zbira svojih elemenata, a elementi su jaki i zbir je mogao biti visok.

Ipak nije. Ovo ostaje jedan od onih filmova gde čovek pogleda ko igra i o čemu se radi i ne može da veruje da je neko snimio nešto ovako slabo na tim osnovama.

* 1/2 / * * * *

Poslednjih desetak dana je izgleda posvećeno Rejčel Tikotin..

Quote from: mac on 16-04-2025, 11:43:38Poslednjih desetak dana je izgleda posvećeno Rejčel Tikotin..

Bogami jeste.

STARSHIP TROOPERS: TRAITOR OF MARS radila je ista ekipa koja je radila i prethodni animirani DTV sequel pod naslovom INVASION. Iz prvog filma glasove su pozajmili Casper Van Dien i Dina Meyer, međutim, ključna stvar je povratak Eda Neumeiera na scenaristički zadatak.

Za razliku od INVASIONa koji je uglavnom svemirska akcija sa minimumom ironije, Neumeierov scenario kipti od satire. Superioran je u odnosu na prethodni animirani nastavak baš zbog toga smisla za humor, ironiju i te specifične stripovske grubosti.

Frank Miller je preuzeo ROBOCOP od Neumeiera i Minera i više im ga zapravo nije vratio, iako je serija ROBOCOP iz 1994., baš vrlo zanimljiva, nastala po njihovom scenariju.

U slučaju STARSHIP TROOPERSa, Heinlein se dalje nije pominjao ali je Neumeier uspeo i da piše pa i da režira jedan od igranih DTV nastavaka.

Šteta je što Neumeier nije pokušao da se okuša i u stripu iako je imao iskustva u jednom neuspelom pokušaju da se uradi serija RAT BASTARD po stripu Cliffa Galbraighta.

Neumeierov scenatio mi je metodom autosugestije stvorio utisak da je tehnika ipak bolja u ovom nastavku. Da li sam to umislio jer mi je legla priča više ili je to zaista činjenica, ne znam, tek zbilja da, deluje mi da je ovaj film i tehnički bolji.

Verhoeven Effect je prisutan na sva četiri američka SFa koji je radio. Iz svakog je nastalo nešto. Najmanje kod HOLLOW MANa kog je pratio jedan DTV nastavak, najviše kod ROBOCOPa gde su sledili i nastavci i serija, dočim kod TOTAL RECALLa imamo seriju i rimejk.

TRAITOR OF MARS međutim, kao i Neuheimerov treći igrani film, pokazuje da je core ekipa koju je Verhoeven ostavio iza sebe, dovoljno odana da poučava mlađe i radi nesputano.

MICKEY 17 bi tako kao STARSHIP TROOPERS mogao nekada postati zanimljiv DTV i Max hub. Ipak, plašim se da u tom pogledu neće poći koracima Sonyja koji je svojski razvio nadalje nastavke ovog kultnog filma koji je u bioskopima bio flop.

* * * / * * * *

Sly Stallone i David Ayer su zajedno adaptirali roman značajnog DCjevog scenariste Chucka Dixona LEVON'S TRADE i film pod nazivom A WORKING MAN koji je nastao iz toga, nažalost možda je i ponajgori u Ayerovoj rediteljskoj karijeri.

Ayer posle izbacivanja iz holivudske A-lige, uspeva da se preko Jasona Stathama vrati u nju. Film THE BEEKEPER je bio uspeh a i A WORKING MAN je solidno prošao, i on sada sprema film u kom igra Brad Pitt, kao onomad kad je ušao u A ligu sa filmom FURY i kada je konačno stekao zasluženo priznanje posle godina izvanrednih B-projekata.

Dakle, Ayer ponovo dobro stoji i to me raduje, međutim A WORKING MAN je baš stagnantan B-rad koji u sebi ima ponešto tehničke fizionomije bioskopskog filma, ali ima sve probleme lošeg posttarantinovskog B-krimića i sva ograničenja jednostavnog DTV akcijaša.

Jason Statham igra vojnog veterana koji je sada bauštelac ali rado pomaže prijatelju da mu pronađe nestalu ćerku. Jasno vam je da će Rusi koji su je oteli radi trgovine ljudima proklinjati dan kad su se za nju odlučili.

Ali, na tom putu nema ničeg zanimljivog. I BEEKEPER je bio specifičan i nije bio intenzivan onoliko koliko bih očekivao od Ayera i naročito Stathama, pa ipak imao je jednu suptilnu MAGA dimenziju i političku provokativnost. Ovaj, osim što u nekom širem smislu aludira na QAnon opsesiju trgovinom ljudima i pokušava ja mistifikuje i estetizuje, nema čak ni to.

Ovo je jedna idi mi - dođi mi, ko zna koja varijacija na akcioni triler u kom nema nikakve kompaktnosti, nikakve propulzivnosti, ništa ni iz čega ne proizlazi, svi se ponašaju kao da su svesni da su junaci lošeg filma, i osim par zanimljivih rešenja u scenama akcije, Ayer ne čini aposolutno ništa da nas iz svega toga izbavi.

Ako to imamo u vidu, kao i ako imamo na umu da je Statham ipak najveće gledanosti imao sa svojim solo nastupima u inventivnim i dobrim filmovima, onda je A WORKING MAN uspeo da bude izuzetak. Naime, film je izrazito slab a prošao je dobro i to u ova dosta teška vremena za "mali film" u bioskopu, kada ni velikim blokbasterima ne prolazi land grab.

U tom smislu, A WORKING MAN je čak i izuzetno dobro prošao zapravo, pa je samim tim još veća šteta što je toliko loš.

* 1/2 / * * * *

Zanimljiva vest. Mali Zabavnik je sad posle ove nove priče izgleda postao interesantan piscima tako da očekujem veći upliv naših kadrova.

WARDEN OF RED ROCK je Showtimeov televizijski film koji dolazi sa ozbiljnom reputacijom. Režirao ga je Stephen Gyllenhaal, ikona američkog nezavisnog filma i Jakeov tata, ali isto tako i šljaker koji je umeo da zasuče rukave kad treba a pisao ga je James Lee Barrett, čovek koji je napisao neke ozbiljne filmove među kojima je bilo i vesterna.

Barrettov scenario je u dramskim situacijama ozbiljan, ne priča se mnogo ali se mnogo kaže, kako valja i trebuje u vesternu. Međutim, kada film pređe u domen potere i obračuna, tu Gyllenhaal nije uspeo da ga bitnije nadgradi iako generalno, uprkos izvesnoj hipovigilnosti izvedbe, ima pristojnu fizionomiju.

James Caan igra dobrohotnog karijernog upravnika robijašnice, David Carradine njegovog bivšeg prijatelja iz banditskih dana koji dospeva na robiju kod njega a Rachel Ticotin je meksička udovica zlatnog srca čijeg je muža morao da pogubi.

Jasno je da će se upravnik zaljubiti i da će morati da ubije prijatelja koji odlučuje da beskrupulozno pobegne.

Dok je u dramskim scenama, Gyllenhaal solidan i ima osnov u predlošku, film se nažalost izduva kada krenu bekstvo i potera i tu začuđujuće fali ne samo vešte inscenacije već i drame u odnosima. Jedan od razloga za to je i odluka, da li u tekstu ili u izvedbi, da se odnos upravnika i bivšeg prijatelja ne produbi. on se postavi i jedini odnos koji se nadalje razvija je onaj sa udovicom i koji je valjano izveden.

Otud WARDEN OF RED ROCK je prevashodno za hardkor fanove vesterna, drugima nema mnogo šta da ponudi ali ako zalutaju, neće im ništa biti ako ga pogledaju.