The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Seth Gordon negde od pilot epizode serije FOR ALL MANKIND snima bitno slabije stvari nego ranije kada je delovao kao vrlo perspektivan reditelj, pre svega utoliko što je bio zanatski, na jednom fundamentalnom nivou vrlo kompetentan.

Nažalost, od FOR ALL MANKIND, ono što radi mi je bilo i scenaristički i rediteljski priličan fail. Nisam imao snage da izdržim prvu epizodu NIGHT AGENTa što je moram priznati čak i nedopustivo.

Sada je za Netflix snimio špijunsku akcionu komediju BACK IN ACTION koja je prevashodno hajpovana kao povratnički film Cameron Diaz koja se njime vraća na scenu. Ja volim filmove sa Cameron Diaz ali prema njoj kao glumici nemam neki odnos ili anticipaciju da li će se vratiti ili ne. U tom smislu, ovo je sve do te mere rutinski, s tim što je ona omatorila i prosto više nije uverljiva kad treba da potrči da se pobije. Ali, nema utiska da je ikuda odlazila što iskreno celu stvar gura u smeru da nekog efekta kambeka zapravo nema.

Jamie Foxx joj je partner u nečemu što je - koliko god to bizarno zvučalo rip-off Cella-Jonesovog filma FAMILY PLAN - koji je pritom sam po sebi rip-off koječega, ali ovo ne ide toliko duboko u source code nego BUKVALNO ripuje ovaj uspešan vehicle Marky Marka. Naravno, manje pažljivi gledaoci koji smatraju da su ovakve priče imale da se zaustave na TRUE LIES i eventualno LONG KISS GOODNIGHT, i taj film su otpisali. Međutim, taj film je zapravo bio izuzetan, odigran i snimljen sa punim ubeđenjem iako je imao već ucrtane story beats i character beats, ali sa rediteljem i podelom koji su se skroz predali materijalu i odlučili da ga nama prodaju iz sve snage, rezultat nije izostao.

Nema potrebe da poredimo iskustvo jednog Setha Gordona i Simona Cellana-Jonesa koji je režirao malo filma ali puno televizije, niti je Michael Burgess kao DP veće ime od Ken Senga, iako je Donov sin. Međutim, ne samo da su Marky Mark i Michelle Monaghan uspeli da naprave ubedljiv odnos među živim ljudima, za razliku od Jamie Foxxa i Cameron Diaz koji nisu otišli dalje od elementarnog iskazivanja svoje screen persone, nego su akcione scene Cellan-Jonesa i Burgessa neuporedivo bolje, ali što je najsmešnije od svega neki ambijenti, recimo situacja sa UV svetlima i potera na putu su potpuno prekopirane.

Neko ko ne voli film će rado staviti BACK IN ACTION i FAMILY PLAN u isti koš, a statistički presek kritika čak sugeriše da BACK IN ACTION ima u proseku bolje mišljenje u medijima što je tek sumanuto. Ali, to je to. FAMILY PLAN je dočekan kao božićni vehicle Marky Marka, dakle nešto rutinski, a BACK IN ACTION kao povratak Cameron Diaz na ekran, i onda je to ta razlika u hypeu, odnosno potrebi kritičara da ne prespava film.

U svakom slučaju, imao je BACK IN ACTION neke adute u sporednim ulogama, recimo neiskorišćenog Kylea Chandlera, pouzdanog profesionalca koji je dobio zadatak bukvalno na nivou geezer teasera.

Volim Netflixove filmove više nego mnogi, ali nažalost BACN IN ACTION je ono za šta ih stalno optužuju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ONE GOOD COP Heywooda Goulda sam dugo imao na nišanu, reklo bi se decenijama ali sam tek sad seo da ga pogledam, što je verovatno sramota za ovakvog fana 80s cop filmova, ali sramota ne može biti veća od ove koju sam već dostigao.

Ono što je problem jeste zapravo činjenica da je ONE GOOD COP veoma potcenjen i otpisan film, iako zapravo nudi vrlo zanimljivu reinterpretaciju žanra.

Naime, Michael Keaton igra njujorškog policajca zaduženog za najteže situacije u gadnim krajevima. Sa svojim partnerom kog igr Anthony LaPaglia rešava teške situacije. Ali, kada mu partner, inače udovac sa tri kćeri pogine, on preuzima brigu nad decom i odlučuje da ih usvoji. Međutim usvajanje dece se ispostavlja kao veliki izazov.

ONE GOOD COP definitivno nije MR MOM ili KINDERGARTEN COP mada ima tri slatke devojčice u podeli o kojima brinu Keatonov lik i supruga koju igra Rene Russo, par godina pre nego što će sa Melom Gibsonom odigrati antičko "prepoznavanje po ožiljcima" u LETHAL WEAPON 3.

Štaviše, jako je zanimljivo kako je Heywood Gould uspeo jako dobro da napravi pun krug između tvrde buddy cop priče s početka i zaokruži film istim tim.

Heywood Gould je bio novinar crne hronike, pisac krimića, scenarista i na kraju čak i reditelj nekoliko filmova različitih dometa. U ovom filmu on na vrlo zanimljiv način postavlja stvari, kao da nije zapravo relativno neiskusan reditelj.

Akcione scene su sirove i prilično brutalne, međutim, još je zanimljivije to što su izuzetno napete, i tu se ovaj film zaista izdvaja po toj fino izvedenoj trilerskoj dimenziji, koja se često u buddy cop filmovima gubila i iscrpljivala u akcionom spektaklu. Scene sa decom su nežne, ali su psihološki utemeljene i ne odvode film u sferu neke sentimentalne dramedije, i ne izbacuju ga iz brzine u kojoj se vozi. Pa ipak, i humora i topline, i razvijenog "privatnog" života junaka ima. Ali, toga ima i u LETHAL WEAPON.

Gould je pisao roman po kom je nastao FORT APACHE, THE BRONX i ovo je praktično plainclothes verzija tog filma. Ovde nisu uniformisani policajci, sve su detektivi, ali ponovo imamo tu postavku gde se film pored policijske priče zapravo bavi "mnogim temama".

ONE GOOD COP je u svoje vreme bio marginalizovan i nije film koji ljude previše interesuje, međtuim, oni koji ga danas gledaju i o tome nešto pišu, u principu imaju bitno povoljnije mišljenje od savremenika koji su ispratili njegovu bioskopsku premijeru.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Isto kao kad sam ga prvi put gledao pre četvrt veka, i sad kad sam uzeo da ga repriziram, verovao sam da NIGHTBREED u adaptaciji i režiji Clivea Barkera i sa Davidom Cronenbergom u važnoj ulozi ne može biti loš.

Nažalost, kao i prvi put, utisak je da prosto ovako ambiciozno delo ipak nije do kraja uspešno kontrolisano od strane samog Barkera. Čovek koji je radio HELLRAISER, da ne govorimo o njegovim drugim postignućima kojima je zadužio horor, zaslužuje veliko poštovanje za svoj filmski opus i NIGHTBREED, sam po sebi kao artefakt, spada u onaj red filmova koji prosto vape za tim da ti se dopadnu.

U njemu Barker nudi jednu zaista ambicioznu, sveobuhvatnu viziju strave, seže u njoj u sfere mita, formu bajke, onostrano i fantastičko. Svega ima, samo dobrog osnova u karakterima i narativnom zamajcu nema.

NIGHTBREED je istovremeno jedan od najambicioznijih horor filmova svog vremena. Vizuelna ekspresija kojoj Barker stremi, nije bila karakteristična za tadašnji horor, i produkcija mu je maksimalno izašla u susret.

U tom pogledu, nema sumnje da se Barker postarao da se svaki dinar vidi na ekranu. Nažalost, ogroman trud je na kraju ispao mahom uzaludan, i sveo se na slikovnicu za hardkor fanove njegovog romana, koji opet pa meni ne spada baš u najdraže Barkerove proze.

Sve u svemu, do neke sledeće prilike...

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Jesper Ganslandt me je kao reditelj zainteresovao kada sam gledao seriju SNABBA CASH pa sam odlučio da ispitam malo kako izgleda njegov solistički opus.

Film APAN je njegovo cenjeno delo i kada sagledam načn na koji je realizovan, nema sumnje da je kritika imala pravo što ga je prihvatila. Ganslandt gaji jedan propulzivni stil u kome u povišeni realizam odlično uklapa elemente naturalizma i sa kamerom koja je stalno u pokretu daje jednu potpuno novu dimenziju prostoru.

U tom pogledu APAN zaslužuje sve pohvale.

Međutim, kako je u suštini reč o filmu stanja, o čoveku koji u toku jednog dana uporedo sa svakodnevicom pokušava da se iznese sa traumom koja mu je promenila život, baš taj element filma meni nije dovoljno bio zanimljiv. U izvesnom smislu mi je čak delovao senzacionalistički, odnosno sa pojedinim elementima ekstremnog kojima je nedostajalo pokriće.

Otud, koga uhvati sama priča, i sam lik na kog se fokusira film može da ima fenomenalno gledalačko iskustvo. Kod mene je to izostalo, pa sam ja onda samim tim ostao uskraćen i ovaj film jedino mogu zanatski da poštujem ali ne i da u njemu uživam.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ŠALŠA je redak predstavnik nečega što bismo smatrali hrvatskim zombi hororom, međutim, teško je objasniti koliko je glupo što zapravo ima vrlo sličnu premisu kao POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ. Ako već možemo da razumemo da regionalni žanrovski film želi da eksploatiše lokalne etno-političke zaostavštine, ipak ne treba baš toliko da se ponavlja.

Podsetiću, u POSLEDNJEM SRBINU Hrvatsku napadne zombi virus na koji su Srbi imuni i odjednom kreću nepriajtne sponzaje ko je sve imun. U ŠALŠI na malom jadramskom ostrvu, agens koji je pravila JNA igrom slučaja dolazi u paradajze i izaziva zombifikaciju proistekla iz njegove funkcije da suzbije nacionalistički gen.

Dakle, zombifikacija, nacionalizam, suživot, sve je ponovo tu, ali opet bez dovoljno elemenata kojima bi se to na neki način osvežilo.

Naravno, daleko od toga da horor ne trpi kontinuirano interesovanje autora za kanalisanje jedne bitne drušvene teme kroz svoja dela, ali ovde prosto ono što se radi nije dovoljno promišljeno.

ŠALŠA je izvesnoj meri filmičnija od POSLEDNJEG SRBINA, ali ne znatno. Dražen Žarković je inače zanimljiv low-ley žanrovski profesionalac koji je uvek na razmeđi televizije i filma, pa otud njegovi filmovi nose tu televizijsku interpretaciju žanra, pojednostavljenu i delimično parodičnu.

U ovom filmu,međutim, glavna primedba - izuzev karaktera premise - jeste glavna uloga Momčila Otaševića. Pouzdani Otašević je ovde snimio - bar koliko ja znam - svoju prvu zaista slabu ulogu. Komičnost koju pokušava da pruži tom glavnom liku je prenaglašena i neubedljiva, naprosto, i na ne neki način, iako taj lik nije sušta genijalnost kako je postavljen, on ga obezvređuje. Naravno, ne mislim da je Otašević imao lošu nameru, verovatno je samo pokušao silom da učini lik smešnijim nego što jeste.

Žarković sa televizije donosi veštinu da stvari drži u jednom solidnom tempu, i ŠALŠA je daleko od sporog filma, ali nedovoljno je dinamična jer je u znatnom delu naprosto neinventivna i ne uspeva da dobro poznatim scenama da nešto sveže.

Međutim, sve ono odakle proizlaze Žarkovićevi nedostaci, dolaze i njegovi kvaliteti - film je nepretenciozan, jasan, kreće se između plot pointa stabilno, uspeva da postavi situacije iz kojih ponekad ne izvuče maksimum, ali sve vreme znamo šta gledamo i jedino što nas može razočarati je to što nema velikog dometa.

Naprosto, ŠALŠA ima taj problem što bi film ovako retkog žanra morao ipak biti znatno drugačiji od drugog predstavnika toga istog i istoj kinematografiji a što bi istovremenu svoju žanrovsku ekskluzlivnost morala na neki način braniti novim lokalnim kvalitetom koji dodaje konvenciji žanra koju znamo.

ŠALŠA ništa od toga nema, i zato je ovaj film rutinski, u miljeu u kome ovakav film sme biti bilo šta sem rutinski.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Dobro je poznata moja fascinacija potonućem broda Estonia i samim tim me je interesovalo da vidim ovaj film, nastao pred desetogodišnjicu tragedije.

Na špici sam zapazio dva zanimljiva detalja. Među producentima potpisana je Mimi Leder a među scenaristima se pominje i autor "ranijeg scenarija". Pojava Mimi Leder na špici, u trenutku kada je ova već veoma etablirano ime američke televizije ali i filma, sugeriše mi da ona ovo možda nije producirala već da je u nekom trenutku trebalo da režira ovaj film.

BALTIC STORM baziran je na priči Jutte Rabe, nemačke novinarke koja je 2000. došla do snimaka olupine i otkrila da na brodu postoje rupe koje liče na posledice eksplozije. Od tada je Jutta Rabe praktično jedna od vodećih zastupnica teorija zavere o potonuću Estonie, koje po svemu sudeći nisu u potpunosti izmišljene barem po liniji okolnosti da se tim brodom nesporno jesu prevozili osetljivi materijali iz Estonije za Zapadnu Evropu.

U svakom slučaju, film jeste režirao brat Mimi Leder, Reuben Leder koji je imao naklonost ka hladnoratovskim temama, s tim što je bitno manje uspešan od nje. Njegova režija je korektna, iako je scenario mahom pekao zanat kao saradnik njihovog oca Paula, na masi B-filmova i kao scenarista raznih serija.

U svakom slučaju, Mimi je dala malo svog zvezdanog praha špici ali film je produkciono relativno klasičan slučaj English-speaking TV materijala snimljenog sa evropskim resursima.

Priča je fikcionalizovana, i umnogome se kreće klasičnom teritorijom cover up trilera. Greta Scacchi i Jurgen Prochnow u glavnim ulogama pokreću stvari u dovoljnoj meri da se sve ovo prati. Film ukupno uzev ipak spada u donji dom conspiracy trilera svog vremena.

Razlog za to je što Jutta Rabe odlazi dosta daleko od onoga što je osnovna tema oko potonuća Estonie pa se dotiče i druge teorije zavere a to je kako je jedan od zapovednika bio na spisku preživelih a onda ipak proglašen mrtvim, što ona ovde razrađuje u smeru da je preživeo i sakriven kako bi se obavio cover up.

Time film u potpunosti gubi dokumentarnu vrednost i postaje jeftina fikcija o jednom istinski enigmatičnom slučaju.

BALTIC STORM na kraju cele priče pojeftinjuje ovu nesreću do nivoa potpunog pulpa, sa sve ex-KGB ubicama koje su za petama protagonista i raznim drugim naivnostima.

Na kraju, Jutta Rabe ne samo da nije napravila film koji s pijetetom prilazi tragediji već ovim i samu sebe diskredituje.

Međutim, mimo toga, ovo je jedan prevaziđen, nevažan film koji bi teško danas našao mesto bilo gde, kao što nije ni onomad odmakao dalje od VHS polica. No, isto tako je efikasan , oslonjen na formule i pitak.

Ipak, iz ovog ostvarenja se mogu izvući bitne lekcije za našu situaciju. Naime, kod nas je sada jaka opsesija filmovima sa "nacionalnom" temom, jednu od njih - Žutu kuću - obradio je reditelj Paul Kampf, dosta opskurnija figura danas od onoga što je bio Reuben Fleder u svoje vreme.

Bilo bi šteta ako bi se taj film pretvorio u BALTIC STORM našeg vremena i na našu temu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE DAMNED režirao je Thordur Palsson, islandski reditelj koji je u ovoj islandsko-irsko-britanskoj koprodukciji učinio mnogo toga da izgradi atmosferu. Međutim, iskreno, film nije mnogo učinio na polju praćenja priče. Strava kojom se bavi je dosta konkretna ali pristup kojom je izlaže je diskretan. Kada se spoje surovi ambijenti, prirodna nepogoda i horor kao takav, rezultat može da bude jedan utisak da ovim junacima u tom ambijentu ni ne treba neka opasna pretnja da bi skončali u mukama i užasu.

Tako na kraju, nisam uspeo baš ni da ukačim šta je to njih mučilo, iako filmu hardverski malo šta mogu zameriti, uostalom Joe Cole mu je dao i star wattage pa ni toga ne fali.

Ovaj film je možda bolji nekim boljim gledaocima od mene.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

PANTERA je drugi deo filma DEN OF THIEVES u kom je Christian Gudegast lucidno preneo pustolovine glavnih junaka koje igraju Gerard Butler i sin Ice Cubea i Evropu, i upleo ih u saradnju sa Panterima.

Zanimljiva je ta gangsterska filmska internacionala koja se stvara u ovom filmu i koju je Gudegast na neki način, barem delimično, prepoznao, uvodeći da pripadnicu balkanske ekipe igra Evin Ahmed iz serije SNABBA CASH, kao i da se u jednoj sceni malo začuje pesma JUŽNI VETAR GAS. Ipak, ako je konekcija do SNABBA CASHa osvešćena, šteta je što nije i ova do JUŽNOG VETRA tako da izuzev Evin, Jugoviće igraju mahom anonimusi i samo su neki od njih, poput Velibora Topića, Hrvati.

Ne kažem da je nužno moralo doći do crossovera ali nema sumnje da bi sa nekim našim glumcima, ovaj film koji je krupnim delom na srpskom koji stranci natucaju mogao napraviti neki rezultat u Rusiji (svakako veći od ovog koji je sada ispod miliona dolara) i u Srbiji (koji je ispod pedesetak hiljada dolara).

No, Gudegast je film snimao u Španiji i bavio se Evropom kombinujući kreativne i poslovne potrebe, i ne možemo ga kriviti što je propusto prilike da za sve Jugoviće uzme naše glumce već samo poneke.

U principu, Gerry Butler je ostavio dubok trag u beogradskom noćnom životu, i smatra se pridruženim Srbinom tako da u nekim scenama lumpovanja kanališe neke srpske teme, recimo ljutnju zbog NATO bombardovanja. I generalno, prikaz balkanske mafije u sklopu povišenog realizma i fikcije kojom se Gudegast bavi je vrlo korektan. Dobro su prepoznate neke karakteristike Pantera, pre svega vojni i paravojni bekgraund iz koga dolaze.

Sam film je energičan iako u njemu zapravo nema previše akcije. U suštini sa trajanjem od 130ak minuta, film nudi dva akciona segmenta a ostalo su sve manje više energične ali praktično "prazne" scene upoznavanja, dogovora i postavljanja nekih propozicija "velike pljačke" koja će da usledi.

U tom smislu, film je čak i pitkiji nego što bi trebalo da bude ako imamo u vidu koliko je zapravo lišen akcije pa čak i suspensea u klasičnom smislu. O'Shea Jackson je na visokom nivou dok je Gerry Butler već došao u fazu poznog Roberta Mitchuma kad je njegova pojava film za sebe, i sa licem zaklonjenim bradom je možda čak i bolji jer mu je umanjen prostor za pravljenje grimasa. U odnosu na zadatke koje ima u SNABBA CASHu, Evin Ahmed ima jednu krajnje jednostavnu ulogu i nema mnogo teškoća da je odigra dok su svi ostali funkcionalni.

DEN OF THIEVES ima perspektivu da se pretvori u FAST AND THE FURIOUS samo za malo stariju publiku, i u jednom ekonomičnijem izdanju. Film je bio prvi na američkoj listi ali nije napravio neki rezultat kojim bi se isplatio u odnosu na budžet, no kod ovakvih produkcija to više nije ni bitno jer se one finansiraju i isplaćuju mimo američkog box officea.

Gudegast zaslužuje pohvale koji je uspeo da deluje kao nešto više od onoga što jeste, pre svega u pogledu kvantiteta bioskopskog uzbuđenja. Ostaje naravno i žal zašto srpski glumci a možda i autori nisu bili uključeniji u sve ovo. Međutim, i gledaoci i Srbi su u suštini ovde vrlo pristojno prošli.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Lowell Dean u filmu DARK MATCH pravi izvanrednu grindhouse žanrovsku kombinaciju, sa bizarnom exploitation premisom i realizacijom s punim ubeđenjem i jasnim estetskim okvirom.

Jedan od problema grindhouse revivala jeste to što je kod Tarantina on imao autentičnost iako je vršena transformacija sadržaja u art, odnosno onoga što je tradicija u nešto što je aktuelno. Međutim, kod Rodrigueza je to izostalo i zato je njegov PLANET TERROR bio kič i bezveze.

Lowell Dean u filmu DARK MATCH nema ambicije da napravi kapitalno delo velike umetničke vrednosti kao Tarantino. Njemu odgovara da njegov film bude samosvesna parafraza trashy exploitationa ali da istovremeno kao takav bude i eksploatisan.

U tom smislu, DARK MATCH jedna vrste rekonstrukcije i reinterpretacije 80s exploitationa ali je istovremeno exploitation film svog vremena koji se plasira na VODu i eventualno na specijalizovanim festivalima.

Premisa je blesava, na način kako su to maheri osamdesetih voleli, ali je urađena sa punim ubeđenjem -

Ovde imamo malu ekipu kečera i opskurne udruge koju poziva enigmatični organizator da sa njega naprave "privatnu borbu", a kada odu tamo ispostavi se da je reč o ekipi satanista koja snima snuff filmove, pod vođstvom nekadašnjeg kolege koji je postao okultista.

Zvuči kretenski, ali Lowell Dean nas bez problema ubedi kako to jeste film koji gledamo, pre svega jer je izvanredno glumljen i vrhunski dizajniran u tom novom pokušaju da zarobi duh B ili čak C produkcije osamdesetih.

Lowell Dean prepoznaje sve one fetiše i segmente atmosfere zbog kojih se neprekidno vraćamo grindhouseu pa i staight to VHSu osamdesetih, i umesto na kašičicu kao tamo, ovde nam to pruža kao glavni deo celine.

Otud, film uspeva da sigurno ispripoveda ovu akcionu-horor priču, sa jako uspelim glumačkim rešenjima, u najboljoj tradiciji canucksploitationa koji je iznedrio imena poput Clarka, Reitmana i naravno Cronenberga, baš po tom spoju exploitationa urađenom u nekoj formi "državno podržane umetnosti", koja je podrazumevala izvrsne fundamentalse.

Lowell Dean nije takav u svakom svom filmu. Ali, ovo je možda njegov najbolje izveden, najkonzistentniji i najstabilniji rad koji uključuje odlazak u radikalnu stilizaciju.

DARK MATCH ne mogu smatrati iznenađenjem jer je Lowell Dean ozbiljna faca, ali svakako jeste film u kome je nadmašio svoje domete u ovom formatu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Angel Studios je iznenađujuće dobro prošao u bioskopima sa filmom HOMESTEAD koji je koncipiran kao bioskopski uvod u televizijsku seriju.

Dakle, od publike se očekivalo da ode u bioskop a onda ode kući i na appu nastavi da gleda seriju.

Jason Ross je napisao sad već seriju romana o prepperima koji dočekuju relativno spremno društveni kolaps koji nastupa usled terorističkog napada nuklearnom bombom na SAD. Ben Kasica je kreator serije zajedno sa njim.

Premisa je jednostavna. Nuklearna glava je aktivirana u okolini Los Anđelesa, nastupa kriza, nestanak struje, haos, vlada nije spremna da isprati izazove, čovek čoveku postaje vuk, a Neal McDonaugh igra bogataša koji je dobrohotni prepper i eto spremio je svoj bogati ranč da bude utočište za njegove prijatelje.

Obezbeđenje pojačava alteregom pisca Jason Rossa, bivšeg vojnog specijalca i njegovom ekipom private contractora, ali onda krenu konflikti koji nisu baš čist vestern o odbrani ugroženog imanja i ljudi koji na njemu žive, već malo kreće da se širi u televizijskom pogledu prema nekim ne preterano zanimljivim likovima.

Dakle, HOMESTEAD strukturalno nije ubedljiv backdoor pilot gde iz filma ili TV filma proističe serija, a nažalost ni ovo što sam video od serije nije naročito dobro, osim što uspeva da dostigne taj neki polish solidne network serije.

HOMESTEAD nažalost na kraju ostaje nedorečen na sličan način kao druge faith-based franšize koje žele da spoje religiju i repertoarski film, s tom razlikom što je pedantnije urađen u tehničkom pogledu, i što mu zapravo verska komponenta deluje nakalemljeno.

Naime, ovde je ipak osnov u jednom tvrdom desnom stavu i survivalismu, mnogo pre nego u religiji, i ona je u sušini nevešto nadograđena kako bi ispoštovala Angel Studios i njihov value-based koncept.

No, ovde se publika odazvala na film i donela mu više nego solidan box-office, što pokazuje da ima mesta i dalje za žanrovski film namenjen desnoj i religioznoj publici, ukoliko je distributivna mreža prava i kredibilna.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

WEREWOLVES Stevena C. Millera je zamišljen kao PURGE sa vukodlacima, i u suštini ta zamisao nije loša jer zapravo sa njom neka PURGEolika tvorevina dobija dodatnu logiku.

Ipak, onogde film pada jeste mešavina nekih nepotrebno spojenih stvari - u suštini home invasion situacije u kojoj Ilfenesh Hadera brani dom i neke zgode u vojno-naučnom institutu gde se njen dever zadrži pa žuri kući da spase obudovelu snaju.

Taj mehanizam dovodi do nekih nepotrebnih paralelnih radnji različitih intenziteta, relativno nespojivog ritma, i čini da film deluje napabirčeno.

Miller je u svom prethodnom filmu pokazao izuzetan napredak, i sad se nažalost vratio manje vrednom na mah postavljenom DTVu više produkcione klase koji možda i dođe do bioskopa ali nije vredan bioskopske karte.

Frank Grillo igra glavnu ulogu, i on sam po sebi nije loš, ali prosto nije ni dovoljno dobar da ne dosadi, a dosadio je odavno. Ilfenesh Hadera je mogla svakako postići više da joj je pružena veća prilika, i ona je tipičan primer glumice koja je daleko iznad materijala koji ovde igra.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Charles Bail, nekadašnji kaskader koji je postao reditelj i istakao se mahom u blaxploitationu, snimio je 1986. godine šašav SF akcijaš CHOKE CANYON u produkciji legendarnog majstora exploitationa Ovidio G. Assonitisa.

Ovidio je skupio interesantnu ekipu, film je slikao Dante Spinotti a aerial stuntove koji su zaista spektakularni je radio legendarni Richard Holley, koji je poginuo putujući na set RUNAWAY TRAINa u četrdesetoj godini, pre izlaska ovog filma.

Holley je zaista doneo dimenziju više ovom filmu, prevodeći ga iz namere da se pretvori u jednu needhamovsku extravaganzu u nešto više, odnosno u film u kome postoje stuntovi zbog kojih ga vredi videti.

Završnica u kojoj se jure helikopter i avion dvokrilac je zaista jedinstven spektakl urađen u vreme pre CGI i u njoj Bail otplaćuje svoj honorar u celosti.

Ostatak filma je malo needhamovski a malo spielbergovski, i glavni junak je samostalni naučnik, ali i čovek od akcije koji prava jako važan, revolucionarni eksperiment na imanju koje želi da uzurpira lokalna nuklearna elektrana i odlaže otpad a on im to ne da.

Ispostavlja se da su se energetičari namerili na ekologa i naučnika koji je pored toga i superheroj, i uprkos tome što Charles Bail ne čini ništa preterano ozbiljno da nas ubedi u tu premisu, film prosto prođe u tom solidnom kolažnom exploitation gasu, a Stephen Collins kao glavni junak i Lance Henriksen kao najpodliji birokrata i sporedni negativac donose sasvim dovoljno u svoje uloge.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Fred Kudjo Kuwornu režirao je dokumentarni film BLAXPLOITALIAN koji je nažalost najbolji u naslovu a sve posle toga u njemu je propast.

Za razliku od nekih sličnih televizuelnih dokumentaraca o prisustvu crnaca u nekim formama filma, kao što je recimo bio vrlo solidni HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR, Kudjo Kuwornu uspeva da uradi sve pogrešno, a da mu film i dalje na nivou nekog rudimentarnog dokumenta ostane koristan.

Dakle, o nekoj estetici se ne može govoriti. Ovde ima neke arhive, ne baš vrhunske, i imamo talking heads sagovornike. Sama priča nije baš istorijski sagledana po dubini, da ne kažem nije kompletistička kako bih ja voleo nego je tako malo lapidarna, ali opet i dalje je dosta zanimljiva jer ima interesantnih detalja o raznim glumcima crne boje kože koji su zauzeli mesto na ekranu u italijanskom filmu.

Međutim, okvir toga je Kudjo Kuwornuova otužna naracija u kojoj kao pokušava da bude "ličan" u maniru modernih dokumentaraca ali na kraju je samo lažan, pa i kontradiktoran u nekim stvarima, plus na sve to ima i neki diversity angažman gde na kraju grupa nekih anonimusa koji se bave glumom u Italiji kukaju kako su typecastovani i vrte se sa tom mišlju u krug.

Sat vremena je kratko da bi se obradila priča o crncima u italijanskom filmu jer to ne obuhvata sam ljude iz kolonija, migrante već i afroameričke expate koji su ovako ili onako stigli u Italiju, a da ne govorimo o Blaxploitation glumcima koji su bili deo italijanske produkcije koja je ciljala da simulira američku radi globalne prodaje.

To sve nije sistematski obrađeno.

Zato je sat vremena i predugo za ovakvog morona.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

GIRLS OF THE WHITE ORCHID Jonathana Kaplana je izuzetno zanimljiv televizijski film iz 1983. u kom je ponovo uspeo da postigne film look.

Glumačku podelu predvodi Jennifer Jason Leigh koja je oduvek bila izuzetna glumica i bez problema izdiže materijal na jedan viši nivo, iako mu okvir nije bio slab ni bez nje. Međutim, s njenom igrom, sve odlazi klasu iznad.

Priča prati fenomen belih party girls koji je poznat u Japanu. Imamo takav storyline recimo i u seriji TOKYO VICE, dakle to su devojke sa Zapada koje služe kao gejše bogatim Japancima koji sebi žele da priušte malo egzotičnog luksuza.

U taj biznis su uključene jakuze i u Kaplanovom filmu imamo dosta jasnu, kulturno nimalo senzitivnu postavku u kojoj su devojke praktično primorane i da se prostituišu. TOKYO VICE, što je znak vremena, ne ide tako daleko, mada naravno jasno je da eros ima veliku ulogu u toj profesiji. Ovde pak nema dilema, ulazak u party girl je svet tamnog vilajeta u kom je svaki izbor pogrešan, i jakuze su predvidele sve eventualnosti.

Verujem da je GIRLS OF THE WHITE ORCHID sa svojom pričom o naivnoj devojci koja je pošla u Japan da peva, i njenom momku koji se demobiliše iz vazduhoplovstva da bi je zaprosio a potom dolazi za njom da je spase, u svoje vreme veoma dobro komunicirala sa frustracijama reganističke Amerike zbog rastućeg deficita sa Japanom u industriji kućne tehnike i automobila.

Krajem osamdesetih, tema japanskog izazova Americi već je bila apsorbovana do tačke da je Holivud snimao i filmove o zločinima nad nedužnim Azijatama koji proističu iz ekonomske frustracije.

U tom smislu, ovo je uvodni kulturni artefakt gde Japanci atakuju na seksualnost nevinih belih žena koje ni ne slute šta ih čeka u primitivnom dalekoističnom ambijentu gde i pozitivni junak ima jednu primitivnu hipertrofiranu moralnost.

Kaplan ovde u pojedinim deonicima postiže svoju prepoznatljivu sirovost ali se više kreće konvencionalnijim prostorima, pre svega u ambijentu japanskog kluba koji je uverljiv ali nije izazovan. Međutim, kad god situacija dozvoli, Kaplan radi ono što najbolje zna a to je dodavanje doze naturalizma u povišeni realizam kao i doze brutalnosti.

Naročito bih istakao efektnost samoubistva iskoračenjem pred kamion u Osaki, kao jednu od scena gde je Kaplan "svoj na svome".

Jedan od aspekata gde je Jennifer Jason Leigh pomogla materijalu jeste uvodni deo filma u kome publika realno "čeka" da krene priča sa Japanom, i gde bi slabija glumica učinila taj deo redundantnim i nekom napornom "obaveznom figurom".

Iz svih ovih razloga, GIRLS OF THE WHITE ORCHID pre funkcioniše kao jedan solidan američki triler smešten u Japanu, nego kao televizijski film jer tu formu postupkom ostavlja iza sebe.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam THE GAMBLER Karela Reisza i iznova se uverio koliko je rimejk Ruperta Wyatta superioran rad. Može se reći da u izvesnom smislu, Wyatt čak kao da uzima da reši probleme prvog filmu usput naravno obavljajući primarni zadatak - a to je pričanje priče.

Tako Wyatt uspeva ono što Toback i Reisz samo nagoveštavaju, a to su likovi zelenaša i bookieja koji imaju neku svoju filozofiju i razlikuju se od tipičnih likova tog tipa.

Isto tako glavni junak je ubedljiviji i interesantniji kod Wyatta, a da paradoks bude veći i James Caan je dovoljno antiakademski nabaždaren da prosto nije uverljiviji kao profesor od Marky Marka.

O vizuelnoj disciplini, izrazu, dizajnu, preciznosti, o celokupnoj rigoroznoj izvedbi, ne treba ni trošiti.

U određenom smislu, posle Audiarda i FINGERSa nije ni neobično da Tobackov rad bolje izgleda kada se propusti kroz filter drugih autora.

Ono gde THE GAMBLER zaslužuje pažnju jeste Reiszov pokušaj da pomiri gotovo francuski nemar prema formi sa nečim što u suštini iziskuje neku vrstu noir žanrovske discipline. Taj brak između tropey situacija i pokušaja da se kroz drugačiji ritam nekako prevaziđu ne funkcioniše savršeno, ali film ima dovoljno zanimljivih elemenata da ga danas ipak gledamo i uvažavamo iako zapravo nije dobar.

Dok je Wyattov film zakovao sve što je pokušao, Reiszov je pre svega vredan kao pokušaj, dok mu je rezultat kao novom filmu bliži * * nego * * *, koliko dobija kao stari film kom praštamo što nije baš skroz uspeo.

[crippled_avenger]

Larry Clark je u filmu ANOTHER DAY IN PARADISE iskoračio iz svoje zone komfora i preduzeo je snimanje filma koji ipak podrazumeva da autor zna da režira. Na tom zadatku, Clark se snašao pre svega zbog toga što je James Woods preuzeo inicijativu i od uloge olinjalog lopova napravio jak noseći stub filma.

Ovo je priča o par mladih džankija koji se upetljaju sa olinjalim lopovom i njegovom podjednako olinjalom ženskom negde na Srednjem Zapadu tokom sedamdesetih i idu iz akcije u akciju, usput naravno erodirajući kao ličnosti, i posmatrajući svoj hepiend u formi pakla u kome dvoje njihovih zaštitnika žive.

Melanie Griffith odlično prati Woodsa kao njegova partnerka i jako dobro odmerava svoju reakciju na njegovu akciju, tako da je pravo uživanje gledati dvoje ipak već i tada veterana koji su još uvek u prajmu.

Vincent Kartheiser je filmičan u glavnoj ulozi, ali on ipak nije glumački mnogo iznad nekog momka kog Clark gusvansantovski fetišizuje.

E sad, Gus Van Sant je ako išta, majstor zanata. Larry nije, i u par scena se baš vidi da je klimav. Međutim, na kraju uspeva da se izvuče jer njegovo beleženja tela u nekim raznim vrtloženjima ipak nije toliko daleko od visceralnosti koju nosi krimić.

Muzika u filmu je raskošan izbor crnačke ali i singer songwriterske pesme šezdesetih i sedamdesetih i zanimljivo je kako Larry Clark ne pravi big deal od epohe. U stvari, na samom gledaocu je odradi gde se tačno na toj skali zbiva ovaj film.

ANOTHER DAY IN PARADISE je mogao biti samo još jedan neo noir, čak možda manje vešt od onih najboljih, ali uspeo je da bude nešto mnogo više, baš zahvaljujući Woodsu i naravno Melanie.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U principu, ne možemo smatrati Liama Gallaghera i Robbieja Williamsa istinskim takmacima iz devedesetih jer su se bavili suštinski ipak različitim vrstama muzike, i u pogledu pristupa, i u pogledu odnosa prema izrazu, čak i kada su im pesme zvučale slično, ili kada su se borili za istu top listu ili istu ženu.

Pa ipak 2024. Liam Gallagher pravi otužni comeback svog starog benda a Robbie nastupa sa igranim biopicom BETTER MAN, kojim suštinski ne samo da ništa ne zaključuje već bih pre rekao započinje jednu novu eru dominacije kako britanskom tako i globalnom estradom.

U filmu vidimo Williamsa kao velikog obožavaoca Franka Sinatre, Dina Martina i Sammy Davisa. On ipak nije nikada postigao taj crossover iz muzike na film, nije zapravo pokorio ni ono najosetljivije tržište za britanske izvođače, a to je Amerika. U tom dvoboju, izgubio je od Justina Timberlakea koji je 2006. zadao završni udarac, možda i coup de grace svojim maestralnim albumom i već tada zalaufanom filmskom karijerom.

Ipak, i Justin 2024. dočekuje kao relikt prošle ere, nedovoljan feminista, kom i filmski angažmani i muzički uspesi ne dolaze kao pre, tako da je u pogledu coolnessa i njega Robbie pomeo filmom BETTER MAN.

Gledali smo mnoge kreativne mjuzikle o poznatim muzičarima. John Ridley je imao biopic Jimi Hendrixa bez njegovih najpoznatijih pesama. Todd Haynes je snimio SUPERSTAR: THE KAREN CARPENTER STORY kao stop-motion animaciju sa barbikama, a kasnije i film o Dylanu gde ga igra više glumaca.

Dexter Fletcher i Matthew Vaughn su snimili ROCKET MAN kao visokoestetizovanu biografsku fantaziju o Elton Johnu koja je njegovom životu ali pre svega njegovom radu dala jednu osvežavajuću dimenziju, odstupajući od tipične forme jukebox mjuzikla.

Znači, svašta smo imali priliku da vidimo ali BETTER MAN je ipak nešto potpuno novo - ovde Robbie Williams ima lik majmuna.

Dakle, odmah se reditelj Michael Gracey opredelio za nešto što će film učiniti ili genijalnim ili potpuno debilnim, i što se mene tiče, spadam u red onih kojima je ovo genijalno rešenje.

Ono je znakovito na masi nivoa, pre svega zato što se bavi tom nesputanom animalnom energijom nekoga ko još uvek nije postao čovek, a ne može ni da postane jer je u svakom razvoju stao kad je postao poznat, sa petnaest godina.

Isto tako bavi se tim osećajem neadekvatnosti koji prati Williamsa u samoviđenju celoga života ali se bavi i tom nelagodom kod same publike koja dva sata realno prati majmuna u ulozi čoveka, u priči o ljudima i njihovom životu u svetu globalnog šoubiznisa u koji se ipak ne može sasvim pobeći kad si iz siromašnog engleskog gradića.

To rešenje je maštovito, radikalno, znakovito, i što je najvažnije od svega, u stanju je da proizvede emociju u svim ključnim momentima. Robbiejevi odnosi sa bakom, Nicole Appleton i ocem rezultiraju emotivnim scenama kroz koje nas kao naš glavni junak provodi taj majmun, u krajnjem stadijumu evolucije pred nastanak pračoveka.

Dakle, da, možda je to i cop out, možda je to sve nebuloza, ta škola mišljenja neće pogrešiti, odmah da naglasim, ali kroz ovaj postupak Gracey i kroz njega Williams grade jedan umetnički stav kojim ovo jeste jukebox mjuzikl i biopic koji rekapitulira jednu fazu života zvezde ali je isto tako i aktivni činilac njegove sadašnje i buduće karijere. U tom smislu ovo jeste biopic ali jeste i rokenrol film od one vrste koja služi da kroz formu bioskopskog nastupa u izvesnom smislu reinventuje ili dopuni imidž neke zvezde.

Williams je svoju karijeru uvek vešto nadograđivao vrhunskom video produkcijom. U izvesnom smislu, mogu reći da sam njegov fan, ali ne svega i ne svakog pristupa kome je prilazio (recimo njegov pokušaj da bude Britpop mi je smetao mnogo više ideološki) no mislim da će se čak i hardkor fanovi složiti da je video integralni deo onoga što čini Williamsa zvezdom. To ne umanjuje značaj njegovih pesama koje su postale deo ne samo pop kanona već čak i običaja iz svakodnevice poput pevanja pesme ANGELS na sahranama. Međutim, pored muzike, video ostaje nešto po čemu ga identifikujemo a sada to još i više postaje film.

Ono što je paradoksalno jedini nedostatak filma jeste sama Robbiejeva životna priča koja - nezavisno od toga da li je znate ili ne - zapravo jeste vrlo prepoznatljiva, kreće se tipskim putanjama uspona, pada skrivenog usponom i pada koji postaje očigledan a zatim i ponovnim usponom. Ali, to je uslovnost biopica.

No, način na koji Gracey to pravi je zaista nesvakidašnji. On ima iskustvo u VFXu, muzičkim videima i snimio je jedan high budget mjuzikl, pa ipak ništa nas ne može sprečiti za način ekspresije koji je pripremio za ovaj film i opet njegovu višeslojnost gde odlazi korak dalje a uzima u obzir celokupan vizuelni žargon koji je Williams već ostavio iza sebe.

Ima nekih scena koje su same po sebi spektakl, poput numere ROCK DJ na trgu u Londonu ili nastupa na Knebworthu koji je inače sniman u Srbiji. A one nisu jedine, možda je scena autodestruktivnog osamostaljenja posle izlaska iz Take That meni i najdraža, iako je daleko od toga da je potcenjena.

U svakom pogledu ovaj film je jedan izuzetan artefakt. Odziv publike je bio manji nego što film zaslužuje, a u Americi ga je - u skladu sa time da tamo Williams ne znači mnogo - distribuirao Saban koji, istini za volju, u bioskopima najčešće nastupa s nekim "tehničkim distribucijama": Otud, oko ovog filma je pogrešno uopšte diskutovati u tipičnim dihotomijama - hit ili promašaj - ovo je očigledno napravljeno za večnost, za istoriju i film će živeti a samim tim na duže staze i zarađivati.

Samo da je ovaj film snimio, Robbie Williams bi ušao u istoriju. Pošto nije, ovaj film praktično otvara mogućnost da se još mnogo poglavlja tek napiše.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pre svega želim da se zahvalim Mehmetu i dragim ljudima iz udruženja koji su poslali venac za ispraćaj mog oca.

O tome da je Mehmet i lično došao, da ne govorim, i da me je njegovo saučešće veoma dirnulo, kao i moju majku koja se uverila da zaista mogu reći da sam okružen pravim ljudima.

[Meho Krljic]

Ja bih da Crippleu i ovim putem uputim izvinjenje u svoje ime što poslednjih godina kontakti između nas nisu bili, jelte, fulji. Frekvencija mojeg fizičkog susretanja sa ljudima je postala jako iska prevashodno jer sam dopustio poslu da mi kidnapuje previše vremena i nadam se da ću u narednom periodu biti bolji. Decenijska prijateljstva zaslužuju više.

[crippled_avenger]

FLIGHT RISK odmah da se razumemo, nije ono što očekujemo od Mela Gibsona kao reditelja jer se umnogome odvaja od njegovog kanona (u koji izvesno ne računamo debitantsku režiju, zar ne?) i nije spektakl, nije istorijska rekonstrukcija, nije kontroverzna tema i postupak.

Potpuno je prihvatljivo reći da Mel Gibson nije bio potreban ovom filmu, i da ovaj film nije bio potreban njemu.

Ipak, to ne čini FLIGHT RISK manje autorskim radom, samo na jednom drugom nivou.

Reč je o niskobudžetnom filmu koji je izašao u bioskope, a rekao bih da je snimljen u uslovima (barem u onom below the line aspektu) u kojima nastaju DTV radovi. U osnovi to je high concept čiji je ključ na papiru u scenariju - napeta klaustrofobična priče sa tri junaka zatvorena u kabini malog klipnog aviona za lokalne letove na Aljasci.

Međutim, bez Mela ovaj film ne bi bio ovakav kakav je. Pre svega, Mel u njega unosi jednu intenzivnu dozu crnog humora koju su uvek nosili njegovi uspešni glumački filmovi, naročito u žanru krimića. Ono što sam recimo vrlo jasno mogao da pročitam kao nasledan smisao za crni humor u izvanrednom debitantskom filmu njegovog sina Louieja HAPPY HUNTING, ovde sprovodi i sam Mel.

Film je izuzetno duhovit i to onaj način na koji je i Riggs umeo da zabavi.

Zatim, film je izuzetno visceralan, energičan i propulzivan. Nudi 86 minuta krtine i kad krene ne propušta. I Mel ne prepušta ništa slučaju, a još manje nemaštovitosti.

Počev od prve scene na zemlji, u motelskoj sobi u kojoj se krije mafijaški računovođa u kojoj tokom upada policije "igraju" pokvarena mikrovalna pećnica, jelen koji luta oko zgrade, vidi se da Mel želi da napravi film sa visokim nivoom angažmana u kadru, da je ovo jedna igra sa visokim nivoom animacije.

Kada se stvar smesti u avion i kad zaigra Wahlberg, tu je jasna hemija ne samo među likovima gde se prepliću screwball i suspense, gde seksualna tenzija izlazi sa stranica teoretičarskih razmatranja na sam ekran i ono što ljudi rade i govore.

Wahlberg i Gibson ovde nisu snimili ništa slabije od Manna i Cruisea onomad samo što nisu imali sreću da im se svi sagnu kao što su ovima onomad. Štaviše, meni je FLIGHT RISK u tome što je apsolutno nepretenciozan a pritom do te mere intenzivan, umnogome i uspelija "vežba" od COLLATERALa.

E sad, ideologija je htela da Gibson dođe do ovog projekta koji najverovatnije u nekim boljim okolnostima ne bi radio. Fincher i Mann su sebi dozvolili PANIC ROOM i COLLATERAL na vrhuncu kao odmorište do većih projekata i pokaznu vežbu kako i oni umeju da se snađu u skromnim uslovima. U izvesnom smislu, kod Finchera i Manna ovo je bio neki perverzni showcase u kom oni sa velikim zvezdama snimaju film kakav inače rade "debitanti" u sklopu nekakve konfirmacije. Paradoksalno, u slučaju Finchera PANIC ROOM je bio film posle kog je on prestao da me zanima i posle kog nije snimio ništa što me je istinski zanimalo i čega se sećam. U slučaju Manna, posledice nisu bile tako pogubne a i COLLATERAL je bolji od PANIC ROOMa ali ostavio me je ravnodušnim na sličan način.

Kod Gibsona međutim, ovo nije ta vrsta perverzije gde se on između dva spektakla vraća "korenima" jer ovo i nisu njegovi koreni. Njegovi koreni su nešto drugo. Međutim, u domenu "debitantskog showcase filma", FLIGHT RISK je meni u odnosu na PANIC ROOM i COLLATERAL "obećao" mnogo uzbudljivijeg reditelja debitanta, pokazao je veću energiju, "glad" i autorski pečat.

Energija ovog filma je zarazna i svaki pokušaj da se on sad nešto sagledava iz aspekta sitnog realizma ili postavljanja u širi kontekst Melove karijere je besmislena. Ovo je u stvari neverovatno pošteno urađen posao u produkcionim uslovima kakve Mel nikada nije imao, za 22 dana snimanja, i samo sa Marky Markom kao garancijom da će se ići u bioskope.

Šta je Mel ovim obezbedio, da ne kažem "kupio", zaista ne znam, ali solidan bioskopski rezultat ovog filma i njegova ukupna kompetencija možda jesu neki sistematski pregled kojim on eto dokazuje da i dalje može.

Za čoveka blizu sedamdesete godine života da snimi film koji je ovako "gladan" nije uopšte mala stvar.

Svako ko to ne prepozna u FLIGHT RISKu zalutao je u bioskop, dopadao vam se on ili ne.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ne mislim da je učešće filma L'AMOUR OUF u Kanu bilo neprikladno. Reč je o francuskom blokbasteru koji je francuski u najboljem smislu te reči.

Dakle, ima visok budžet i dvoipočasovni format svojstven blokbastera, ali umesto neke superherojske IP senzacije, reč je o ljubavnom filmu oslonjenom na gangsterski film i visoku estetizaciju koja uzima dosta rešenja svojstvenih arty filmu iako samo delo izrazito nije arty.

Dakle, da, ovo nije art film, nije nikakav umetnički proboj u bilo kom smeru, nije deo istog dijaloga kao EMILIA PEREZ ili ANORA, sa kojima je podelio selekciju. Međutim, jeste delo autora koji je informisan o tokovima koji su iznedrili navedene filmove, koji dolazi iz miljea u kom pokazuje da zna o čemu je reč ali bira da snimi jedan srčan komercijalni ljubavni film sa elementima gangsterskog, sve žanrove koji su baš kvintesencijalno francuski.

U tom smislu, izuzetno je važno da je ovaj dosta skup francuski film, sa skupim needle dropovima, sa nizom spektakularnih sekvenci uspeo da postigne očekivani uspeh na francuskim blagajna.

Film prati ljubavnu priču fine devojčice i malog mangupa od srednje škole gde se upoznaju pa do kraja mladosti kada sve doživljava svoj klimaks.

Gilles Lelouche je pokazao da ume da prilaže tvrd kriminalni milje u filmu BAC NORD a i da inscenira obračun, i od toga ne beži ni ovde, međutim, nije ovo primarno krimić ili čak ni triler. Ljubavna priča je u prvom planu i junake igraju dve generacije glumaca, gde najzahteviniji deo kada su odrasli preuzimaju Adele Exarhopoulos i Francois Civil.

Adele je očekivano energična i snalazi se u kompleksnoj ulozi žene privučene lepoti i zločinu u genetovskom smislu, a Civil donosi pravi spoj koji čini romantičnog antiheroja belmondovskog tipa.

Gilles Lelouche namerno pravi jednu veliku gotovo opersku strukturu. I ovde nije pitanje da li je film moga biti kraći jer ovde trajanje nije pitanje izvedbe. Izvedba je energična i propulzivna. U tom smislu, dva i po sata trajanja za ovu jednostavnu, arhetipsku priču o pravoj devojci i pogrešnom momku je prosto stvar odluke i ona se isplatila.

Ulazak u diskusiju da li forma podržava sadržaj, da li ovo treba ovako da se radi i sl. potpuno je pogrešan. Osnovno je pitanje, da li je ovo što je Lelouche snimio uspelo da ubedi gledaoca.

Mene jeste. Uživao sam u često sapunskim uživanjima kojima nas je on ovde prepuštao. Ovo nije EMILIA PEREZ, nema ovde te slojevitosti, ali ima antologijskih scena kao recimo jedno vrlo uspelo "prepoznavanje po ožiljcima" u ordinaciji hitne pomoći, kao i istovremeno srdačni ali i ironični hepiend.

Da li je L'AMOUR OUF film nastao iz dobrog ukusa, možemo da diskutujemo, ali to suštinski nije ni bitno jer je prosto dobar.

Ne bih imao primedbe na mnoge filmove tog tipa, da su ispali dobri.

Otud, možda L'AMOUR OUF zli jezici mogu nazvati ZABORAVLJENIMA koje nije režirao moron, ali u tom poređenju nije problem u ZABORAVLJENIMA nego u moronu.

Gilles Lelouche nije moron, iako se sasvim sigurno barem jednim delom napajao na istom izvoru kao reditelj ZABORAVLJENIH, pre svega na francuskom neobaroku, recimo ranom i jedinom suštinskom dobrom Beineixu.

Prestar sam da mogu da procenim koji su kapaciteti L'AMOUR OUF da bude bitan francuski film na način na koji je nama mogao da bude rani Beineix, niti znam da li filmska kultura na taj način postoji. Prosto ovo je gateway movie a ja sam svoje kapije prošao i zato je njegov krajnji efekat pitanje za klince ne za mene.

No, ono što ja vidim jeste da je nova generacija dobila nešto što je možda DIVA bila za nas.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Robert L. Rosen je bio blizak saradnik i producent Johna Frankenheimera u njegovoj vrlo solidnoj fazi, pa samim tim čudi koliko je tvrd exploitation njegov rediteljski film RAW COURAGE.

Scenario su napisali Ronny Cox i njegova tadašnja supruga Mary. Reč je o neobično postavljenom filmu potere u kom tri trkača na tri staze nailaze na grupu denverskih survivalista koji prave svoju paravojnu obuku u pustinji kroz koju ovi trče i iz isprva malog nesporazuma ulaze u fazu pokušaja ubistva.

Dakle, ovde imamo atletičare protiv priglupih survivalista i ta neobična postavka nažalost ipak na kraju ne uspeva da funkcioniše. Naprosto, ovo ipak nije komedija tako da je zaista naivno zamisliti bilo kakav SOUTHERN COMFORT/ DELIVERANCE zaplet sa dve tako suprotne grupe ljude u kojoj ovi sportisti amateri uspevaju da izvuku živu glavu, da ne kažem pobede.

Otud, može se reći kako ni podela u kojoj trkače igraju Ronny Cox, Art Hindle i Tim Maier a vođu survivalista legendarni M. Emmet Walsh ne može da nam ovo uspešno proda. Može da nam samo pokaže da je bilo repro-materijala za nešto bolje.

Fotografija je dosta solidna ali akcija nije na tom nivou, jednim delom jer je u nju jako teško poverovati.

Robert L. Rosen je snimio film u kom su pojedini segmenti u stvari dosta dobri u pogledu kadrovskih rešenja, čak su i neke stvari vešto izvedene ali naprosto pred sebe je postavio izazov koji je teško prevazići, a istovremeno je i besmisleno pokušavati.

Otud, na kraju ipak ono zbog čega ovaj film traje jeste isključivo bizarna premisa.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

END OF THE ROAD je B-rad sa Netflixa u kom se kao jedan od scenarista zapljunuo Rubenov čuveni saradnik David Loughery a režirala je Millicent Shelton, veoma aktivna televizijska rediteljka.

Queen Latifah i Ludacris igraju brata i sestru koji se sa decom sele iz Los Anđelesa u Hjuston a Beau Bridges igra korumpiranog šerifa iz Arizone koji krene da im rade o glavi, kada se posle nekog zamešateljstva kod njih nađe torba puna novca koju je on želeo za sebe.

Millicent Shelton je dovoljno efikasna da sa ovakvom podelom ne može mnogo skrenuti s puta.

U principu, END OF THE ROAD se kreće utabanim stazama za ovu vrstu filma, a snaga mu svakako leži više u solidno postavljenoj dinamici porodice u centru priče, mnogo pre nego u dosta konvencionalnoj mehanici suspensea koju Sheltonka zarađuje sa dozom stila, ali bez iskoračenja u neko vrhunsko ostvarenje.

Srećom, film je dinamičan i scene akcije i nasilja su dovoljno krvave da se END OF THE ROAD kudikamo izdvoji. I u tom pogledu, ovo je uspeo i dobro izveden produkt koji je kao film mogao biti još bolji, slojevitiji i napetiji, no i ovakav kakav je, može se podneti sa određenom dozom radoznalosti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Sigurno ste jako radoznali da saznate šta o filmu COMPANION misli scenarista filma EDERLEZI RISING.

U osnovi, drago mi je što smo pre šest-sedam godina zapravo razmišljali na način koji je bio validan i što se neka našta razmišljanja sada pojavljuju u jednom žanrovskom filmu, meni izuzetno dragog studija New Line.

New Line je studio koji je kad sam bio u povoju zaista umnogome definisao moju poetiku, i imao je jedan koherentan unutrašnji sistem u kom su razni autori maltene pravili kontinuitet kako svojih opsesija i autorskih rukopisa tako i stilskih interesovanja samog studija.

Otud me raduje da je COMPANION u izvesnom smislu produžetak jednog New Line filma koji mi se izuzetno dopao pre nekoliko godina, reč je o DON'T WORRY DARLING. Kao u slavna vremena, različiti autori (mada isti producenti) unutar istog studija polemišu i povezuju se.

U oba slučaja imamo priču o emancipaciji žene. U DON'T WORRY DARLING to je žena zarobljena u misterioznoj retro-utopiji, u COMPANIONu reč je o sexbotu koju jailbreakuje vlasnik i slučajno u njoj proizvede samostalnost i zametak ličnosti, što nju vodi na drugu putanju emancipacije.

EDERLEZI RISING je upravo priča o tome, kako je čovek svog sexbota jailbreakovao u pokušaju da od nje napravi ličnost i proizveo je posledice sa kojima se teško nosio jer su stigle kazne za sve loše čime ju je oblikovao.

Ovde imamo sličnu priču, loš lik jailbreakuje sexbota i upada u nevolje jer kad ona krene da "shvata" neke stvari, sve loše što je uradio kreće da mu se sveti.

Ima tu raznih sličnosti, recimo motiv samoubistva robota zbog osećaja vezanosti za čoveka koji ga "voli", raznih elemenata tehnološkog interfejsa i niza detalja. Ipak, ne bih išao toliko daleko da je Drew Hancock zaista gledao EDERLEZI RISING pa iz njega razvio COMPANION. Moguće je samo da smo o nekim stvarima slično razmišljali.

Osnovna razlika je u tome što COMPANION nije priča u čijem je centru odnos čoveka i mašine, nije isključivo priča o tome kako je robot naučio zašto ljudi plaču, mada jeste i to. COMPANION je pre svega jedan neo noir sa fatalnom ženom koja je robot.

Ideja klasičnih noir priča sa robotima kao junacima prisutna je u SF literaturi ili stripovima kao što je HARD BOILED Geoffa Darrowa, međutim ovde imamo dahlovsku postavku o fatalnoj ženi i glupom muškarcu koja karakteriše taj kanonski neo noir devedesetih.

Naravno, uvođenje tehnološkog novuma omogućuje da glavni podstrekač transgresije bude mušakarac, ali Drew Hancock zatim otvara i razrađuje pitanje može li AI pokretati fatalnu ženu u noir maniru.

I moglo bi se reći da može, pa je otud film oslonjen na neke veoma klasične postavke tvrdokuvanog krimića, sa tim dopunskim elementom SFa, androida i tehnološke pismenosti gde je u EDERLEZIJU "glupi" muškarac tehnofobičan, a ovde je previše tehnofilan za svoje dobro. Isto tako neočekivana ispoljavanja emancipacije proističu iz različitih vidova manipulacije - u EDERLEZIJU junak stekne utisak da bi sexbot uz neke korekcije mogao biti prava zamena za biološku osobu dočim u COMPANIONu, pomisli da se mašina za eros i povezivanje može iskoristiti kao mašina za ubijanje.

U tom pogledu, preplitanje erosa i zločina, ironije, tehnosocijalne satire i noira nudi jedno suptilno preispitivanje aktuelnog trenutka, upakovano u dinamičan neo noir horor koji je estetizovan, dinamičan i zabavan.

Drew Hancock je stvari valjano postavio i nadalje je rediteljski imao lak zadatak jer je stvar dobro pokrenuta na papiru, on je složeniji, zreliji, sofisticiraniji, dizajniraniji. Međutim, dok je DON'T WORRY DARLING kraj jednog žanrovskog puta, COMPANION je njegov početak jer pokazuje kako se može snimiti film koji nije samo o AI, već i o tome kako se taj motiv može nepretenciozno uplesti u priču čija je suština nešto drugo, pre svega pitanje identiteta i manipulacije, a sličan način kao što je HER pre svega ljubavni film u kom je partner sticajem okolnosti mašina.

Otud, pre svega mi je drago da smo sa filmom EDERLEZI RISING blagovremeno uspeli da se uključimo u ovaj dijalog.

* * * 1/2 / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Phoebe Dynevor je u centru novog špijunskog filma Neila Burgera INHERITANCE. U trci sa Nolanom, Burger i dalje možda učestvuje jer ovo može da se postavi kao paralela sa TENETom ali poređenje bi ipak bilo nategnuto jer ovo nije bondovski globetrotting špijunac, iako jeste prisutan element globetrottinga.

Olen Steinhauer je potpisan kao scenarista zajedno sa Burgerom. Posle serije BERLIN STATION kojom je opravdano privukao pažnju kao scenarista, iako je prevashodno poznat kao književnik, i hrvatski zet, postao je sve aktivniji na ekranu.

Burger očigledno igra određenu ulogu u tome jer je posle produciranja filma sa Chrisom Pineom po Steinhaueru, sada ovaj i režirao.

Međutim, ako išta, ovo je iznad svega Burgerov film. Vraćajući se na HD video estetiku ranih dvehiljaditih, Burger snima propulzivan arty špijunac soderberghovskog karaktera gde zapravo nema akcije pa ni napetosti u klasičnom smislu. Fokus je licu Phoebe Dynevor koja putuje i prolazi kroz razne McGuffin situacije koje su podjednak McGuffin kao i artefakt koji pokreće radnju ali u suštini nije bitan.

Otud priča o devojci koja posle majčine smrti odlučuje da živi sa ocem a onda biva usisana u neku njegovu špijunsku intrigu, mnogo više zavisi od atmosfere i generalno "vajbovanja" na raznim nivoima nego od konsekventnog dešavanja.

Neil Burger je ipak narativno fokusiran reditelj, tako da se INHERITANCE ipak može prepričati i pratiti u klasičnom smislu, ali uspeo je da se dovoljno razlabavi u izrazu i da iskorači u taj autentičniji art postupak, koji je svakako arhaičan ali je i estetičan i nikada ne izlazi iz mode.

Otud, od senzibiliteta publike utisak i varira od * *.do * * *.

[crippled_avenger]

Joshua Oppenheimer je 2003. godine, na mestu gde će napraviti svoj "zločin", u Indoneziji, vodio radionicu na kojoj su kamere podeljene radnicima sa plantaža da beleže svoju svakodnevicu i probleme i iz toga je kasnije uz njegovu pomoć kao ko-reditelja i montažera sastavljen film THE GLOBALISATION TAPES.

Ovaj dokumentarni rad od sedamdesetak minuta podeljen je na nekoliko poglavlja, i uz sirovost materijala koji su prikupili sami radnici, uz nekoliko deonica sa arhivskim materijalom i vrlo sugestivno postavljenom montažom istorijskog preseka, ponudio je začuđujuće pitku i zaokruženu sliku kolonijalne eksploatacije u Indoneziji, koja se naravno vrlo lako može shvatiti kao recept za mnoga dešavanja u svetu.

Ovo je film o neljudskim uslovima za život i rad među radnicima, na plantažama koje se šire preko svake mere održivosti, ne bi li finansirali autoritarne režime koji maltretiraju svoju populaciju ali su istovremeno potčinjeni bogatim imperijalistima, bilo da su to državni činioci ili čak samo privredni faktori.

Ako imamo u vidu inkluzivnost postupka, Oppenheimer je umnogome uspeo da artikuliše materijal skupljen na terenu u jednu dosta komunikativnu i klasičnu dokumentarnu storiju pre svega informativnog karaktera kojoj ne manjka autentičnosti.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Borja Cobeaga je pre nekoliko godina pokušao da napravi komediju o istorijskim pregovorima ETA i španske vlade. Film NEGOCIADOR nažalost na kraju je imao samo zanimljivu premisu i ništa drugo.

SOLOS EN LA NOCHE snimio je Guillermo Rojas, sa sličnom ambicijom da kroz komediju prikaže jedan istorijski događaj. On prati jednu pustolovinu grupe sindikalnih advokata specijalizovanih za zaštitu radničkih prava, redom levičarskih aktivista, koji panično reaguju na informaciju o puču 1981. godine.

Naravno, mi znamo da je taj puč bio neuspeo da je bio zapravo skoro smešan spram događaja koji su bili pre i deo komike se crpi iz njihove panične reakcije na vest o njemu, a mi jelte imamo naknadnu pamet. Naravno, deo publike neće baš shvatiti zašto je to toliko smešno, ali će imati priliku da isprati ostataak koji je takođe komično postavljen sa junacima koji pored strahova i trauma imaju i razna komična samoviđenja, romantičke zaplete i sl.

Guillermo Rojas je bio nadomak "nečega" i taj spoj jedne opšte dramske ironije za ljubitelje i poznavaoce i jedne relativno broad komedije za sve ostale načelno je bio jako potentna zamisao. Ipak, na kraju on u ovom drugom segmentu nije otišao predaleko i film je na kraju ako išta, dobacio do toga da je simpatičan.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Janez Burger je jedan od najuglednijih slovenačkih reditelja, ali posle nekoliko decenija u kojima se ipak nije desio neki veliki proboj u vrhunsku ligu reklo bi se da je našao mir u okvirima onoga što je regionalna sudbina tamošnjeg filma.

Da je Burger reditelj koji ima potencijala za više, pokazuje i njegov novi film OPAZOVANJE, priča koja je istovremeno i sveža i bajata, hrabra i prevaziđena, u kojoj se rizikuje i igra na sigurno, dakle sasvim sigurno nedovoljna za neki A-domet.

No, s druge strane, Burger nudi dozu estetske rigoroznosti, i stilske dogmatičnosti, da se ipak izdvoji u regionu gde discipline nema na pretek.

OPAZOVANJE je istovremeno i socijalna melodrama, i društvena kritika i triler sa elementima horora, ali od svega toga je ipak ponajviše ono prvo, pre svega kao socijalna melodrama bazirana na psihološkoj studiji tehničarke iz ljubljanske hitne pomoći koja kreće da dobija snimke prebijanja jednog čoveka kog je upravo njena ekipa zbrinula.

Ona se vezuje za tog čoveka dok leži u komi, dok istovremeno s njegovog telefona na njen stižu do tada neotkriveni delovi snimka koji su siledžije strimovale javnosti dok su ga tukle.

Uporedo sa istragom ko joj šalje snimke i obraćanjem policiji, ljudi sa snimka kreću da stradaju i umiru pod misterioznim okolnostima, i ona počinje da se plaši za sebe jer ga je gledala.

Dakle, ovo je malo Hanekeov CACHE pomešan sa socijalnim medijima i nečim što Burger najavljuje kao istinit događaj koji ga je motivisao, i na kraju ovo je čudan spoj bajatog, nagrađenog i apsolviranog sa nečim novim.

Ovo je jedan od poslednjih realizovanih scenarija Srđana Koljevića i verovatno je reč o najboljem filmu na kom se potpisao, baš zato što Burger nije išao tragom humora i neke pitke regionalne dimenzije. U tom smislu, film ima integritet.

Motivi koji mogu da budu pokrenuti samom pričom nisu razrađeni do kraja, ali neko ko može biti zadovoljan arty nagoveštajnima nečega, ipak sa ovog filma može izaći zadovoljan. Otud, premijera u Talinu jeste na neki način njegova prava mera, i kad se gleda u regionalnim okvirima ovako jasan i disciplinovan film ne može zasluživati manje od * * *

Ipak, šire gledano, ovo je samo jedno zaokruženo i zapakovano delo sa teške evropske kinematografske periferije.

[crippled_avenger]

Retko koji biografski film o muzičarima uspe da zarobi duh dela umetnika o kome govori ali A COMPLETE UNKNOWN je u tome zaista uspeo - naime, nije preterano interesantan.

Naravno, ono što gledaoci mogu da izvuku iz filma o Bobu Dylana umnogome zavisi od toga kakav im je odnos prema njegovom radu. Ja lično prema njemu imam beskrajno poštovanje, i stvarno ne mogu da kažem da sam čuo njegovu pesmu koja nije bila odlična, ali isto tako nijedna me nije podstakla da je čujem više puta ili da slušam sledeću.

Dakle, Bob Dylan spada među muzičare koje izuzetno cenim ali isto tako čija me je harizma skroz zaobišla.

Otud, ovakav film u kom se mnogo peva i svira, i to ne samo muzika Boba Dylana nego i ono što su svirali i pevali njegovi savremenici, prijatelji i saradnici, zapravo ne nudi nešto naročito mnogo u pogledu dramskog naboja.

Jay Cocks je pisao neke od meni najdražih filmova, i kad je reč o rokenrolu, on je apsolutno merodavan kao scenarista. Ovde je on potpisan sa Mangoldom na skriptu koji adaptira knjigu o Dylanovom periodu pred prvi nastup sa električnim instrumentima. Ovo je priča o Dylanovom dolasku u Njujork, o ljubavi sa Suze Rotolo (koja se ovde iz nekog razloga zove Sylive Russo iako se sa njim pojavljuje na omotu albuma dakle mora biti Suze, i zašto to nije ostaje enigmatično jer je lik nimalo adaptiran spram uzora u stvarnosti), o odnosu sa Joan Baez, dakle značajnim muzama koje su uticale na njega, kao na muškarca i umetnika.

Mangold je snimio film koji s jedne strane jeste u duhu Dylana, te neke high class Americane iz koje je krenuo i predstavio je svetu u svakom pa i rokenrol ruhu. Dakle, ovo je holivudski biopic s tim amandmanom da ovde nema one priče o putu kroz trnje do zvezda jer je Dylan bio shvaćen odmah, voljen i željen, i sve nesporazume je na kraju rešavao u svoju korist. Dakle, ovaj film ima sve predispozicije velikog holivudskog biopica osim Američkog sna, osim autsajdera koji uprkos preprekama dostiže ogromne domete.

To filmu daje jednu snoliku atmosferu gde on u stvari hoće da nam predstavi Dylanovu mistiku, i nje ima pre svega u formi toga da je bio majstor da ne kaže ništa. Nije Joan Baez slučajno o njemu pevala "You were so good words/ And at keeping things vague". I u tom pogledu, film ne samo da je po knjizi već je baš by the book. Dylan je "vague" sa svima, i iskreno retko je sem u pesmama "great with words". U suštini sve ono što znamo u širem smislu o Dylanu, o Suze itd. dobili smo u formi kako je to opisano u "stručnoj" literaturi, kako je to opevano u njihovim pesmama i sl. dakle sve je vrlo skrupulozno.

Međutim, taj manjak drame nije doprineo atmosferičnosti, Mangold nikada ne zalazi na teren Gus Van Santa, što je možda dobro, možda i ne, ali film ima tendenciju da u ključnim momentima odigra krajnje konvencionalno. Moderan je, ali onda Mangold zakuca zaključak nekim arhaičnim amerikenom Joan Baez gde je ona nešto pogledala mnogo značajno i važno shvatila. Kad dođemo do prelomne tačke, dođe neko da nam pojasni i sl.

I to su sve legitimni zahvati u klasičnom holivudskom biopicu, ali i iziskuju malo više drame pre toga.

Svakako je fascinantno da glumci sami pevaju, i svi su u tom pogledu doneli A-game i svaka njima čast. Ed Norton kao Pete Seeger je ponovo dobio priliku da zasija i njegov dar možda nije uspeo da ga odvede do neke ravni bradpittovske moći i ugleda, što je delovalo realno, ali on je i dalje klasa za sebe. Elle Fanning je pokazala da može da odigra jednu onako "srpsku" ulogu žene kojoj je teško jer je s "teškim" čovekom u vezi i ne može sa time da se izbori. Chelametu isto svaka čast, i za pevanje i za činjenicu da ga dva sata i kusur gledamo uz relativno malo materijala da nam predoči.

A COMPLETE UNKNOWN iz svih ovih razloga nije masterpis kakvim ga predstavljaju i doživljavaju, ali opet, ovo je po svemu izuzetno ozbiljno, pedantno urađen staromodni film, svakako pravljen da bude deo boljeg dela kinoteke o značajnim ljudima i događajima.

Mangold se možda na našu sreću uzdržao od pokušaja da autorski penetrira Dylanovu ličnost. Možda je to dobar put ako imamo u vidu da je Dylan već dobio jednu veoma arty pseudo-biografsku priču. U tom smislu, ovo je priča o autorstvu, o razbijanju tabua, čak i tamo gde ih naizgled nema - recimo sukob Dylana i Seegera oko električnih instrumenata i da lie je tako odsvirana muzika folk jeste zapravo večna priča o ortodoksiji i "prodaji" koja nije samo u temelju rokenrola već pre svega američkog folka - setimo se nedavne polemike da li Beyonce može da svoje kantri pesme pusti na kantri radiju.

Ovo je možda priča koja problematizuje ortodoksiju ali sam film ipak jeste pre svega ortodoksija.

Mangold jeste snimio Dylanovu električnu svirku u Newportu ali nikada on sam nije uključio struju. Zato ovo ipak nije dovoljno za večnost, ali jeste trajni snimak po nomenklaturi Radio Beograda.

* * * / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE IDOLMAKER je neautorizovana, fikcionalizovana filmska priča o Bobu Marcucciju, rokenrol impresariju koji je pronašao Frankieja Avalona i Fabiana, dva velika i fabrikovana teen idola iz pionirskih dana rokenrola.

U ovom filmu postoje sve one tipične prepreke koje se javljaju u muzičkom i svakom drugom biopicu klasičnije holivudske provenijencije, sa tom razlikom što ovde priču gledamo iz vizure menadžera i jašemo sa njim, umesto da nam bude klasični negativac.

Ako imamo u vidu samu priču u kojoj su osnovni generatori problema u stvari mladi talenti, a glavni nosilac rešenja agent, onda bismo mogli da kažemo kako je ovo jedna cinična, izvrnuta slika sveta ili barem jedna transgresija u odnosu na pitanja sa kim gledalac treba da se identifikuje.

Ipak, fikcionalizovani Marcucci osim generalno "zlatnog srca" ipak daleko je od anđela, itekako je spreman da napravi potez iza leđa svojih klijenata i da sam proceni šta je i koliko za čije dobro. Otud film nije odbojan i ne deluje kao naručena apologija impresarija, naročito jer se kao i ta faza Marcuccijeve karijere zapravo završava porazom.

Film doduše svoj melodramski eskces izvodi u toj sceni poraza, nudeći uz poraz i naravoučenije i jaku emociju.

Ray Sharkey je izvanredan u naslovnoj ulozi, talentovani čovek koji ima sve sem harizme i izgleda, a Paul Land i Peter Gallagher su svaki na svoj način interesantni kao fikcionalizacije Avalona i Fabiana. Ne treba da čudi što je Fabian tužio producente za ogromnu sumu novca jer je Gallagher njegov lik odigrao sa dozom psihotičnosti, a autori su ga prikazali kao u potpunosti fabrikovanog izvođača koji vez velikog napora nije mogao ni da peva ni da igra, ili savlada tremu.

Ovo je prvi film Taylora Hackforda i režiran je energično sa nenametljivo ali ubedljivo rekonstruisanom epohom kojoj ne prilazi nostalgično, već naprotiv, kao nečemu savremenom što se sticajem okolnosti desilo nekoliko decenija ranije.

Tridesetak godina kasnije, MGM je razmatrao rimejk ovog filma sa Craigom Brewerom i Justinom Timberlakeom ali od toga nije bilo ništa.

Pošto je film fikcionalizacija, muzika je nova, ali u stilu Avalona i Fabiana i pisao ju je iskusni rokenrol veteran i cenjeni songwriter Jeff Barry i što se mene tiče baš je onoliko melodična i onoliko efemerna kao i njihovi hitovi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE DOMINO PRINCIPLE Stanleya Kramera važi za jedan od najgorih filmova u kojima je igrao Gene Hackman i reputacija je sasvim zaslužena.

Dosta kasno u celom tom ciklusu filmova koji se bave nepoverenjem u establišment, a u kojima je Hackman ostavio dubok trag, dolazi priča o tajnoj organizaciji koja izvlači iz zatvora traumatizovanog ratnog veterana snajperistu kako bi ga uvukla u svoj plan političkog ubistva.

Stanley Kramer je ekranizovao roman Adama Kennedyja koji ga je sam adaptirao i očigledno je pokušavao svim silama da pobegne od konvencija trilera i da napravo nešto "više", verovatno koketirajući sa tada aktuelnim trendovima "političkog filma" iz Italije i Francuske i na kraju smo dobili jedno veliko Ništa u kom jedino što postoji, i nije malo, jeste sat i po vremena Hackmana koji junački apsorbuje razne gluposti i neveštine, ali ni to ne pomaže jer nas samo podseća na njegove bolje filmove.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Juče je preminuo Srđan Šveljo, jedna od kultnih figura srpske LGBT scene ali i modnog i muzičkog miljea gde je radio kao stilista i DJ. Pre nekoliko godina, Šveljo je bio uhapšen tokom najavljenog obračuna sa pedofilima gde je najavljivano da će pasti i moćni političar itd. ali od svih tih najava jedino je na kraju uhapšen "novosadski stilista".

Film Aleksandra Reljića se bavi načinom na koji su režimski mediji i tabloidi ispratili ovaj slučaj, izveštavajući o događajima maltene i pre nego što su se oni desili, i to je zapravo najintrigantniji deo cele priče jer pokazuje njihovo služenje stvaranju medijske slike koja istovremeno marginalizuje važne teme ali i usput ostavlja dosta "kolateralne štete" jer se sudi ljudima bez suda.

U tom pogledu, Šveljov slučaj je ipak kompleksniji jer on na kraju jeste osuđen na dve godine zatvora, iako nam film ne kaže decidirano zašto, u jednoj situaciji advokat en passant opisuje za šta je proglašen krivim, usput komentarišući odluku, i to do kraja filma ostaje nejasno.

Naravno, kao što ni mediji nisu mesto gde se može utvrditi nečija krivica to svakako nije ni film, i film DO DASKE! u suštini pokušava da nas upozna sa likom i delom Srđana Švelja kao osobe koja nije kriva za pedofiliju, koja je progonjena zbog antigej sentimenata u društvu, i u tom pogledu film je upravo morao biti jasniji u pogledu toga za šta je osuđen, i da li je to nešto beznačajno i da li je i u odnosu na to nevin, ali u tome ne uspeva i ostaje nedorečen.

Ipak, nema sumnje da je film pravljen sa simpatijama prema Švelju, kao što nema sumnje da ljudi koji ga znaju smatraju da njegova sklonost ka druženju sa mlađim momcima romske i domske populacije nije iskoračivala u okvire pedofilije.

No, imajući u vidu da ipak jeste osuđen, film je svakako morao biti jasniji oko toga.

S druge strane, u onome što je ipak primarna poruka filma, a to je način zloupotrebe medija i kasnije njihovo procesuiranje, film jeste jasan. I u tom pogledu, iako film ne uspeva da razjasni kako Šveljo tačno stoji u odnosu na sud, svakako je iz njega jasno da jeste bio žrtva medija.

Reditelj Aleksandar Reljić snimio je film koji je dosta hrabar u izboru teme i precizan u definisanju onoga što želi da kaže, ali čini se da je o ovome svemu publici ipak ostao dužan, ne samo ono što sam naveo kao stvar koja mi je ostala nejasna (oko toga za šta jeste kriv i za šta je osuđen) nego i za još raskošniji pristup.

Ovaj film je sveden, koherentan i svakako vredan pažnje, premda ne znam koliki je život imao izvan festivala Slobodna zona gde je prikazan.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jamie Travis je reditelj sa čijim sam televizijskim radovima imao izuzetno dobra iskustva, iako ne poznajem njegove kanonske kratke filmove po kojima je postao poznat.


FOR A GOOD TIME, CALL... je njegov celovečernji debi koji ipak nije na nivou onih najboljih stvari koje sam gledao, ali i dalje ima dosta dobre volje, i evidentna je energija uključene ekipe da nas zabavi, na čemu ne možemo da ne budemo zahvalni.


P[size=78%]riča prati dve Njujorčanke koje otvaraju telefonski hotline i na njemu nalaze kako polje da se finansijski stabilizuju, tako i formu psihoterapije.[/size]
Jamie Travis uspeva da motiviše glumačku ekipu da se dobro zeza pred kamerama, ali nažalost jednim delom se naše uživanje svodi na gledanje njih kojima je lepo i interesantno, a drugim delom u ono što treba da bude a to je ozbiljan rad koji samo gledaocu pruža zadovoljstvo.


Otud, FOR A GOOD TIME, CALL... ima u sebi konvencionalnost raunchy studio romcoma ali razbarušenost indie filma i to u onom lošijem smislu.
Ipak, sa ovakvom temom i podelom, Travis nije mogao previše promašiti.


* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE CALIFORNIA REICH režirali su Walter F. Parkes i Keith Critchlow i reč je o značajnom dokumentu, pored toga što je reč o značajnom dokumentarnom filmu.

Parkes i Critchlow su izabrali da američki neonacisti govore sami za sebe i snimili su ih bez ikakvih intervencija osim naravno nekakvog montažnog strukturiranja, prikazujući varijetet njihovog delovanja, interne skupove, javne demonstracije, porodična druženja i život i lične ispovesti.

Mnogo toga je stalo u 55 minuta ovog filma, pre svega mnogo tužnih sudbina, i te 1975. godine, okosnica ove priče je Allen Vincent, nacista od mladosti i učlanjenja u Lincoln Rockwellovu partiju pa sve do osamostaljenja od Koehlove partije-naslednice koja će uslediti u vreme izlaska ovog filma.

Neonacisti u Americi su izuzetno cenili medije. Još je Rockwell smatrao da je svaki javni nastup prenet u medijima veliki uspeh, i zato je ceo taj imaginarij uniformi iz Rajha i kukastih krstova u tolikoj meri očuvan u Americi i u njihovom pokretu. Otud, oni su i film THE CALIFORNIA REICH koji je odjeknuo kad je prikazan u svoje vreme videli kao uspeh.

Međutim, istini za volju, ono što u ovom filmu jedino možemo videti jeste grupa tužnih marginalaca koji su se u ideologiji neonacizma našli igrom različitih slučajeva, mahom bez ikakvog promišljanja njenog mesta u njihovom svetu, ali isto tako i izvesnu dijaboličnu magnetičnost koju kukasti krst nosi čak i na rukavima ovakvih luzera.

Parkes i Critchlow puštaju namerno ove ljude da sami sebe predstave i zbilja, nije potrebna neka posebna intervencija da to bude u veoma lošem svetlu.

Materijal koji su snimili je izvanredan, ima izvesnu kinetičnost kada je ekipa u pokretu i kreće se kroz prostor, kao i snagu u ispovednim scenama gde su lica i tela govornika veoma ekspresivna, i gde imamo autentične ambijenta pa ni obraćanje u kameru nije talking head materijal.

Bilo bi zanimljivo videti kakva je sudbina male dece koju ovde vidimo u procesu indoktrinacije, da li su odbacili ili su zadržali ove ideologije.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

ALL THE DIRT ROADS TASTE OF SALT Ravena Jacksona je estetski rigorozna slika života žene na Jugu Amerike, data kroz niz visokoestetizovanih slika, mahom bez dijaloga i dramski postavljenih situacija, kroz jedan kolaž raznih prizora koji na kraju čine celinu.

Ovaj film u pogledu nekakve ambijentalne celovitosti i atmosfere koja ima određeni kontinuitet, kao i kroz potrebu da nas uveri da je ono što gledamo stvarno, jeste narativni, ali svakako da njegova snaga nije u konvencionalnom izlaganju priče i baratanju narativnim pojmovima na koje smo navikli.

Pored same estetizacije, Raven Jackson zaslužuje pohvale za disciplinu koju je pokazao vodeći ovaj film od početka prema kraju bez ijednog iskliznuća.

Malo je reći da nisam publika za ovu vrstu filma, međutim prema njemu je teško ne osetiti izuzetno poštovanje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Oskarovka Kathy Bates režirala je televizijski film DASH AND LILLY, priču o odnosu Dashiella Hammetta i Lillian Hellman, po scenariju ne toliko uglednog pisca Jerry Ludwiga koji se ranije mahom dokazivao u drugim žanrovima, i nema mnogo dodirnih tačaka sa ovom vrstom filma.

U tom pogledu, može se reći da je DASH AND LILLY pre svega delo koje se bazira na snazi likova i naravno interpretacija jer Sam Shepard igra Dasha a Judy Davis igra Lilly. Ludwig koncipira ovaj film kao jednu greatest hits kompilaciju njihovog odnosa, od upoznavanja do večnog rastanka posle trideset godina, sa izazovima koji su proisticali iz njegovih neverstava, zajedničke sklonosti alkoholu, različitim nivoima odanosti levici i sindikalnoj politici, Drugog svetskog rata i konačno makartizma.

Ludwig relativno labavo uzima makartizam kao svojevrsni okvir priče, ali do kraja ne može se reći da je to ključna tema filma i problem ovih ljudi, samo jedan veliki izazov u kom su se oboje dobro pokazali.

Lillian Hellman je izgradila praktično podžanr vlastitih memoara, i njene autobiografije su važile za notorno nepouzdane. Sam Dash ju je nazivao najboljim lažovom kog je ikada upoznao (a imajmo na umu, radio je kao Pinkertonov detektiv). Pa ipak, DASH AND LILLY jeste film u kom su njih dvoje nekakvi heroji ali daleko je od hagiografije, i oboje su prikazani kao ljudi sa beskrajnim šarmom ali i sa ozbiljnim karakternim nedostacima.

Kathy Bates vrlo solidno rekonstruiše epohu i diskretno plasira protok vremena. Naravno, da su u pojedinim delovima Sam Shepard i Judy Davis prestari i premladi u odnosu na godine junaka, ali to ne smeta jer energija njihove izvedbe ima svoj integritet i čini ih ubedljivim u tom vremenskom rasponu koji je ispraćen.

U tom smislu, iako je DASH AND LILLY izašao u vreme kad na HBO kreće Peak TV, on ipak i dalje ostaje old school televizijski biopic. Srećom, u najboljem smislu te reči.

[crippled_avenger]

Osećam grižu savesti što sam ovako kasno izašao na uviđaj povodom filma THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB.

Prošlo je toliko dugo da je Mikael Persbrandt u međuvremenu uspeo da skonča u seriji OTMICA Miroslava Lekića, a konstatacija posle ljubavne scene glavne junakinje i Andreje Pejić "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac" prešla je put od razloga za cancel do nečega što opet sme da se kaže u šali.

Ipak, treba imati razumevanja za činjenicu da mi je Fincherova ekranizacija Stiega Larssona bila novo dno u karijeri koja je posle masterpisa FIGHT CLUB išla samo nizbrdo. Samim tim nastavak toga, i nekakva percepcija da se sa tako nečim treba nastaviti delovala mi je pogubno.

Međutim, ovo ipak nije nastavak. Ulogu preuzima Claire Foy, ekranizuje se roman Davida Langercrantza koji je Stiegove beleške preuzeo radi dalje eksploatacije a skript su napisali Jay Basu, Stephen Knight i reditelj Fede Alvarez, te prvo i osnovno - jasno su uspeli da shvate šta je to što treba da snimaju.

A to je sophisti-pulp, znači petparački roman ipak namenjen publici koja ima sredstava da leti avionom, dakle aerodromska literatura, i samim tim oni su to upakovali kao priču koja je McGuffin, ključ je u glavnoj junakinji, a ona je pokretna, gipka, uvek u pokretu, spremna na igru veliku i malu, pa je samim tim takav i film. Vitalan je, uvek u pokretu i veoma gibak.

Fede Alvarez ga je učinio propulzivnim i dizajnirao ga je za popizdeti. Sve je pokret, tu su lepi ljudi, lepi kadrovi, briljantne lokacije, ovo je doza larpurlartizma u domenu akcionog trilera koju je kasnije recimo probao da replicira neprežaljeni Fukunaga kad je radio Bonda, ali nije mogao do kraja jer je tu producentima bilo bitno kao da se prati o čemu se radi. A to o čemu se radi bolje da ne pominjemo.

Ovde te stvari nisu toliko bitne, bitne su situacije, bitna je igra, bitno je kretanje, i Fede Alvarez žrtvuje taj "gravitas" koji je inače bespotrebno pridavan romanima Stiega Larssona, ali to nadoknađuje čistotom akcionotrilerskog filmmejkinga.

Da li se taj gambit isplatio?

Ako je Fedeu dovoljno moje divljenje, sasvim sigurno jeste.

Inače, nikako nije. Film nije napravio posao na blagajnama, kritika ga je obezvredila kao pokušaj da se sakrosanktni Larssona i Larssona uveoci uvedu u sfere Bonda, i da se pojeftini "najskuplja numera" koju je prethodno odsvirao Fincher.

Međutim, mislim da je kvalitet koji se pripisuje Larssonovim romanima iluzija. Oni su imali ozbiljan disbalans između onoga što je on unosio kao novinar što je kao neka realnost i onoga što je on unosio kao pisac fikcije što je realno neki trećerazredni treš. Ali, to je bio poslovno uspeo miks koji je zasluživao podršku utoliko što je popularizovao na globalnom nivou inače dosta jaku švedsku scenu sa bogatom tradicijom, i što je uspeo da proizvede autentičnu evropsku multimedijsku franšizu i u sklopu nje novu globalnu zvezdu Noomi Rapace.

Stoga, možda je Fede Alvarez kriv što je u svom filmu pokazao da je car go i da je to sve zapravo pulp, ali je s druge strane i zaslužan jer je ova ekranizacija jedini artefakt proizveden u sklopu celog tog IPa za koji mislim da će zaista ostati vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Michael Pare je još uvek bio u fazi karijere dok su mu majori radili filmove kada je Warner Bros pustio na tržište INSTANT JUSTICE. Film je imao nacrtan plakat i VHS omot, a kod ove vrste filma je ovo drugo važnije, na kojoj marinac u svečanoj uniformi drži neku nabudženu cev.

Naravno da takvog kadra ni približno nema u samom filmu. S tim što je vatreno oružje kojim Pare barata u samom filmu nekakav čudan mutant nekoliko različitih automata za razliku od ovog na plakatu koji je crtan ali je u suštini estetizovani hekler.

Nije problem u vatrenom oružju, nije ovo RED HEAT pa da se bavimo Podbyrinom, nije problem ni što je crtani plakat lažan u odnosu na sadržaj filma. Problem je što je ovo baš slab 80s revenge akcijaš koji sa 100 minuta trajanja predugo, a ne kapitalizuje apsolutno ništa - ni Gibraltar kao lokaciju, ni Parea kao heroja a ni ikonu heavy metal seksepila Tawny Kitaen kao damu u nevolji.

Gibraltar bi trebalo da glumi Madrid, ali ceo film izgleda kao da se dešava "negde", možda čak i u Americi. Pare je drvo javorovo ali na pogrešan način, njegova stamenost ovde iskoračuje u bezizražajnost a Tawny je još ovde i ponajviše pokazala znake života.

Film je po američkim pseudonimom režirao francuski reditelj Denis Amar, čovek koji je režirao svašta ali ništa bitno, a možemo se saglasiti da u ovom projektu očigledno nije prepoznao priliku da proba da snimi nešto dobro i na bazi toga nešto radi dalje u Americi ili za Amerikance.

INSTANT JUSTICE je jedino vizionarski utoliko što na VHSu anticipira mit o filmu kao "sadržaju koji se prati usput" i koji sad perpetuiraju protivnici Netflixa. Ovo je film koji je zaista teško ispratiti s punom pažnjom.

[crippled_avenger]

ASSIGNMENT: MUNICH je televizijski film David Lowella Richa koji su pisali Jerry Ludwig i Eric Bercovici. Iz njega je izrasla serija ASSIGNMENT: VIENNA u kojoj je lokacija premeštena i glavni glumac je recastovan.

Roy Scheider igra privatnog detektiva i ugostitelja iz Amerike naseljenog u Minhenu koji pomaže mladoj devojci tek pristigloj u grad da reši probleme koji se tiču ostavštine njenog oca koji je bio kriminalac.

Nažalost, osim premise, ne deluje da je ova ekipa išta blagovremena smislila i onda se ovaj televizijski film tako vrti u krug a Rich ne uspeva ni da kapitalizuje odlične minhenske lokacije pa na kraju sve ovo i dosta monotono i slabo izgleda.

[crippled_avenger]

Tez Frost snimio je žilnikovsku mešavinu fikcije i dokumentarca fokusirajući se na stvarnu ličnost, finskog influencera Pekku Luodeslampija, hendikepiranog momka koji je stekao izvesni following sa svojim raznim stuntovima koje izvodi uporno, prkoseći objektivnim teškoćama.

Tez Frost oko njega strukturira priču koja nije radikalno fikcionalna, u suštini ona je samo delimična fikcija koja pokušava da naratizuje bavljenje njime, da to postavi u neki pripovedački luk.

Da nema nekoliko "lobovanja", pre svega u pogledu slabije glume fikcionalnih ličnosti koje se pojavljuju, film bi uspeo da savršeno izvede svoju mockumentary strukturu do kraja. Nažalost, ima par neravnina koje ga "odaju" i što je najgore od svega umanjuju efekat sve onog što je jako uspešno "lažirano".

Ipak, overall ovo je jako zanimljiv materijal i preporučujem da ga vidite čim se ukaže prilika.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Posle zaista impresivnog iskustva u filmu THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB, odlučio sam da pogledam film koji inače nisam planirao - ALIEN: ROMULUS.

Teško je objasniti koliko su Alien i Predator bili bitni i moćni filmski monstrumi mog detinjstva i rane mladosti i koliko su filmovi o njima definisali pojmove o tome šta je horor, šta je akcioni film, šta je bioskopski SF, šta je višeslojan i kvalitetan blokbaster itd.

Otud, već je inflacija filmova o njima meni bila svojevrsno pojeftinjenje, a kada je najgluplji fanfic počeo da se ekranizuje, kada su ustali jedan protiv drugog i ono što je samo bio moćan detalj koji raspaljuje maštu u PREDATORu 2 pretvorili u franšizu koja jedino nije raspalila maštu autora tih filmova, nije nas dugo delilo od dva senilna Ridleyeva filma u kom se on konačno kao i što se očekuje od dementnog starca i skroz posrao "pored rupe".

Fede Alvarez i Rodo Sayagues su urugvajski autori koji su dobili priliku da se iskažu u rebootovima tri kapitalna holivudska serijala - EVIL DEAD, TEXAS CHAINSAW MASSACRE i ALIEN. Prvi mi je bio moram priznati skroz pogrešno shvaćen, i nekako izostao je taj ključni element artefakta koji je činio Raimijeve radove. Prosto, EVIL DEAD je stvar koncepta i slično MAD MAXu kad se radi za velike pare i sa digitalnim efektima prelazi u kič, postaje suprotnost smislu svog postojanja jer je u njegovom osnovu dovijanje i "rađanje mečke". Drugi je opet pa pogrešno shvaćen i deluje kao da autori prosto nisu shvatili o čemu je Tobeov film, a to je film o disfunkcionalnoj porodici u kom su žrtve samo lakmus papir za prikaz ludila nekih ljudi a ne prosto tehnički uvod u susret sa nekim slasherom, i onda su do detalja uradili ovo drugo - ali već u serijalu koji je toliko imao nastavaka i rebootova da više ne znam koji sam gledao a koji ne.

To nas dovodi do ALIEN: ROMULUSa u kome su Alvarez i Sayagues uradili pristojan posao.

Oni nisu uspeli da dosegnu u suštinu onoga što je na nivou egzistencijalističkog horora, strave koja zadire u samu prirodu bića, iskona, i naravno mesa, dosegli Ridley Scott i James Cameron u prva dva filma. Ali, opet pa ko jeste? Jeste neko. Daniel Espinosa je dobacio do suštine u svom LIFEu, verovatno najboljem ALIEN derivatu s ove strane Predatora, dakle, ima ko jeste, ali mahom nije niko.

Međutim, Alvarez i Sayagues su videli šta narod ište, šta je do sad bilo u serijalu i šta je bilo dobro, i kao ipak inteligentni ljudi napravili su to.

Krenuli su od sebi dobro poznate strukture - grupa mladih odlazi tamo gde ne treba. To je tema svakog njihovog filma, i to je vrlo tropey. Ali, ovde su te mlade upakovali u jedan cameronovski blue collar milje i dobro ih motivisali. Dakle, mladi nisu došli bezveze nego s debelim razlogom, i kad su videli da tu nisu čista posla, imali su razloga da ostanu.

Na to su dodali izvrsnu rekonstrukciju retro dizajna, nekoliko dobro zamišljenih scena i to u domenu akcionih prizora, nekoliko solidnih ripper sekvenci, i eto nama jednog vrlo pristojnog ALIEN filma kao proizvoda.

E sad, možda su i meni mentalno i emotivna prošla vremena za snažne utiske kakve su mi ostavili Ridley i Cameron. Možda ovi novi autori šta god da snime više nemaju gledaoca u meni. Moguće je da neko kome je ovo prvi Alien film u njemu neuporedivo više uživa nego ja, ali to sad nije ni važno.

Između ostalog, kako u ovom filmu nema jedne od onih osnovnih enigmi, u kome je chestburster a u kome ne, dakle nema tog odnosa u kom je čovek čoveku vuk, i kako je junacima već poznato da androidi mogu da ih prodaju i ugroze, ovde je generalno taj psihološki aspekt napetosti u startu utišan, i samim tim mislim da je ovo i onima koji nisu gledali pređašnje naslove manje efektan film.

No, ono što ovaj film jeste nije zanemarljivo. ROMULUS je izuzetno uspeo primer ALIENa kao produkta, nastavka kao dela nastalog na bazi jedne racionalne analize i talentovane realizacije, što nije neki preveliki zahtev ali u ovom serijalu jeste.

Otud, ako imamo u vidu okolnosti, ROMULUS bi trebalo da je standard a u stvari je eksces. Sposobnost holivudskih produkcija da prave "dobre" filmove trebalo bi da bude stalna a ne ovako povremena.

Stoga, ROMULUS je lako preceniti i ne bi bilo sasvim pogrešno gurati ga i do * * * 1/2. Ipak, mora se sagledati kontekst i zato kod mene veoma jakih * * *.

Dobio sam film koji je na dobar način evocirao uspomenu na hardver najboljih ALIENa (da ne kažem jedina dva klasika i sve ono vrednog pažnje iz ostalih) i pružio jedan zaista izdašan bioskopski produkt.

[crippled_avenger]

Najnovija iteracija TEXAS CHAINSAW MASSACRE koju su kao producenti i autori priče uradili Fede Alvarez i Rodo Sayagues za Legendary i Netflix, vraća ovaj serijal u okvire respektabilne produkcije.

Međutim, kao i u slučaju EVIL DEADa, Alvarez i Sayagues nisu ljudi koji dolaze iz tog miljea očigledno i nisu pravi ljudi za oživljavanje i/ili mejnstrimizaciju horora sa toliko jakim autorskim pečatom.

U EVIL DEADu je osnovni problem bio to što je pokušao da konvencionalno, vizuelno rafinirano ispriča priču koja stoji u osnovi jednog artefakta, jednog experiencea koji je Raimi snimio uz pomoć štapa i kanapa. U TEXAS CHAINSAW MASSACRE je problem u tome što je u njemu Leatherface korišćen kao Michael Myers, bezlični neuništivi slasher koji biva probuđen i podstaknut nečim.

Bustillo i Maury su snimili svoj film u kom su pokazali Leatherfaceov origin i sad o tom filmu takođe ima štošta da se kaže, naročito kada se postavi u odnos sa Hooperovim nastavkom, i ne može se reći da je dobar, ali on jeste pokušao na neki način da se vrati Tobeovim korenima. Ovde mi imamo jedan baš rutinski, gotovo Jason Vorhees momenat gde - u dobro zamišljenim okolnostima - grupa junaka dolazi u malo teksaško mesto i isprovocira Leatherfacea i onda kreće klanica, manje ili više napeta, manje ili više dobro dizajnirana, i sve se svede na jedan film koji nije dovoljno bravurozan da bi bio upečatljiv, nije opet ni nevešt da bi bio za ismevanje, ali šta god da je TEXAS CHAINSAW nije.

David Blue Garcia je snimio neke zanimljivo zamišljene situacije, neke lepo dizajnirane ambijente, prošao je kroz nekoliko stilova slashera i odnosa prema goreu, i ovo je solidan showcase za njegovo poznavanje tehnike. Ipak, ne govori nam ništa o njegovom razumevanju onoga što je zapravo poslat da napravi, ali nije sam za to kriv jer ni njegovi pokrovitelji nisu imali toliko jasnu ideju.

Da ne nosi ovaj časni naslov, Garcijin film je možda mogao čak i biti preporučen kao podnošljiv slasher našeg vremena, bolji od mnogih. Ali, preteža je ovo naslov da se zanemari.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DEATHMASTER Raya Dantona je zanimljivo postavljen horor koji je na neki način mogao kanalisati neke postmansonovske anksioznosti ali nažalost nije, delom zbog manjka mašte, delom zbog niskog budžeta.

U ovom filmu grupa hipika potpada pod uticaj misterioznog gurua koji je zapravo vampir sa nekakvom okultnom dimenzijom i nekakvim religijskim principima kojima pravda njihovo pridruživanje njemu.

Jedan od hipika shvata šta se zbiva, odbija da bude zaražen i traži način da ga porazi.

Ceo film se dešava na istom mestu u nekoj katakombi gde ih taj guru zavodi na pogrešan put i pretvara u vampire i to je manje-više sve. A ipak, to nije dovoljno da bi bilo refleksija mansonovskog profila ličnosti jer nema inicijative da se izađe u svet, da se prave zločini, da se menjaju šire okolnosti.

Sve je vezano za jedno mesto i jednu situaciju tako da posle maštovitog i obećavajućeg početka koji pomalo evocira Cormana, ostalo tone u stagnaciju i irelevantnost.

[crippled_avenger]

Mehmet je nekoliko puta pomenut, mada bez pominjanja imena, u ovih dva i po sata nesputane Kriplovštine...

Koga zanima kako nastaju filmovi, kako se pišu scenariji, i ne može da spava pred veliki dan, evo nečega da se uspava...

https://youtu.be/76hakXfbQfo?si=thpNNXjekhvDtctl

[Meho Krljic]

Ja nisam siguran da ću uopšte stići da spavam do Ponedeljka, ali ovo ću sa zadovoljstvom da pogledam kad prođe.     

[crippled_avenger]

THE "HUMAN" FACTOR Edwarda Dmytryka je interesantan pozni film u opusu ovog doseljenika u Holivud koji bi se mogao definisati kao exploitation rad sigurno uklopljen u tada popularnu formu vigilante filma. Snimljen je sa britanskim i italijanskim uplivom i moram priznati da, za početak Edward Dmytryk ne upada u klopku nekog Euro puddinga, te da Rafa Vallonea i Johna Millsa fino uklapa u celinu.

Glavnog junaka igra George Kennedy, već tada korpulentni sporednjak ali i glavni glumac u B-naslovima, što je pomalo atipična podela za akcionog heroja no mora se priznati da on daje liku kvalitet baš svojom nezgrapnošću.

Kennedy igra kompjuterskog stručnjaka koji radi u bazi NATO u Napulju i kada mu nepoznati počinioci pobiju porodicu (u kojoj sina u vrlo kratkoj pojavi igra Danny Huston) on kreće da istražuje jer slučaj ne zanima nikog drugog. Koristeći svoje poznavanje računara, nalazi način kako da rekonstruiše neke okolnosti i na bazi tragova dođe od osumnjičenih za koje se ispostavlja da su neki ekstremno levi teroristi.

Postepeno iz istrage, glavni junak prelazi u nemilosrdnu osvetu i u tim scenama - kojih nema puno, ali su efektne - Dmytryk pokazuje začuđujuću vitalnost. Završni obračun u supermarketu je recimo čega se ne bi postideo ni neki od jačih exploitation majstora te epohe.

Sama upotreba kompjutera za istragu je pomalo naivna jer se oni koriste kao svemoguće mašine koje su sposobne da odgovore na vrlo kompleksne narativne upite. Zanimljivo je da se glavni računar zove 9/11 što je onako zlokoban detalj u kom će uživati ljubitelji teorija zavere.

THE "HUMAN" FACTOR deli naslov sa superiornim ali nekoliko godina mlađim filmom Ottoa Premingera koji je bolji. No, nećete pogrešiti ni ako pogledate ovaj.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jimmy Warden snimio je rediteljski debi BORDERLINE, i uprkos tome što je imao svoju suprugu Samaru Weaving u glavnoj ulozi, film je nažalost jako slab i možemo ga smatrati prvim misstepom u njenoj scream queen karijeri.

Wardenov film je lenjo napisan, neuko režiran i što ja najgore od svega, Margot Robbie kao producentkinja mu je obezbedila niz "sporednih" stvari (poput soundtracka) kojima se samo podcrtalo koliko je ovo inferioran rad.

Eric Dane u ulozi bivšeg bodigarda poznate pevačice, pokazuje da je opseg njegove harizme pre svega televizijski. Samara je dobra, ali je u filmu ni nema baš previše, niti ima materijal šta da igra, a nema ni partnere. Ray Nicholson, nesumnjivo jeste Jackov sin, ali čini mi se da u ovoj fazi više kanališe ono što nije valjalo kod poznog Jacka nego ono što je bilo genijalno kod mladog. Ali, da, on jeste zamena za Jacka od krvi i mesa, bar u meri u kojoj bi to bio neki AI. Ipak, Warden nije majstor da na kraju iz njega izvuče nešto Jackovog nivoa.

Naravno, ovaj film je toliko referentan sam po sebi, da na kraju strada upravo u tome što i mi znamo da poredimo i povezujemo a ne samo Jimmy. Ovo je slabije od bilo čega što je u ovom žanru radila Samara. Ovo je slabije od bilo koje uloge psihopate u izvedbi Jacka Nicholsona. Domet je sub-televizijski pa zato i ne čudi što je film na kraju pušten polunezapaženo.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sam Wanamaker je najširoj publici našeg doba poznat kao reditelj koji sprema scenu na setu vestern serije u filmu ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Bio je glumac ali i olinjali hack i jedan of filmova koje je režirao bio je THE EXECUTIONER iz 1970.

Reč je konfuznom špijunskom trileru u kom se trostruka obmana nekako iskomplikovala reditelju više neglo glumcima tako da mu ni George Peppard ni razgaženi Oskar Homolka, pa ni Joan Collins u prajmu nisu pomogli da održi pažnju na nimalo nežnih 110 minuta.

Šteta, film je zamišljen kao globetrotting triler, dešava se na nekoliko zanimljivih lokacija, ponegde je mogao imati i dobru atmosferu, međutim, Wanamaker nije uspeo da se izbori sa materijalom.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

O sudbini Warnerovog crtaća THE DAY THE EARTH BLEW UP dovoljno govori činjenica da je pravljen za Max, da je onda Warner pomislio da bi možda mogao i u bioskop ali svakako ne preko njih, i da je na kraju dat da se prodaje na AFMu gde ga je za Ameriku uzeo Ketchup Entertaintment.

U redu, imao je Warner te momente kad proda neke svoje filmove drugom studiju, tipa SLUMDOG MILLIONAIRE, ali ovo je onako baš eklatantno jer Looney Tunes jesu ipak dragulji ovog studija.

Ovo je crtać u kom se Daffy i Porky bore protiv vanzemaljaca koji zombifikuju ljude. I ovde ima nekog smisla za humor, ali nedovoljno da bi nas vratio u slavne dane Texa Averyja ili Chuck Jonesa.

Prosto, kao i mnogi nu school animirani filmovi klasičnih junaka, i ovaj mora da odgovori novim tehničkim mogućnostima animacije jer prosto danas je postići onaj stari rukom crtani 2D maltene teži posao nego koristiti savremenu tehniku, potrebno je inkorporirati nove tehnike i događaje, potrebno je naprosto svašta, i uprkos tome što je Warner uspevao tako neke stvari da uradi i što se Looney Tunes odjek javljao čak i u non-LT propertyjima kakvi su STORKS ili SMALLFOOT,  ovde ga nekako nema dovoljno iako su to ti likovi.

Ipak su Avery, Chuck i cela ekipa iz te epohe dosta jako uticali na način razmišljanja i u animaciji i u igranom filmu, i to je ogroman legacy koji se teško dostiže.

Tako ovaj film na neki način, nije ni približno ono što smo želeli, ali jeste sad to opet tu negde, orbitira.

Otud, film mi nije ostavio neki impresivan efekat kakav imam kad susretnem Looney Tunes, ali mi nije bio neprijatan, niti sam se osećao da legacy sad baš silom eksploatisan i ponižen.

* * / * * * *