The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Galder Gaztelu-Urrutia definisao je neke jako važne pojmove u svom novom filmu RICH FLU.

Verovatno će njegov Netflix hit EL HOYO još neko vreme važiti za njegov calling card i njegov temeljni uspeh. Naročito jer RICH FLU nije uspeo da napravi ništa bitno na festivalima, nije našao neku vrhunsku distribuciju, i deluje da ima oko sebe manjak zvezdane prašine.

Ali, zapravo EL HOYO je minoran film u odnosu na RICH FLU, jedan od najboljih naslova prikazanih u 2024. godini.

Reč je o naučnofantastičnom trileru koji ima izrazitu socijalnu dimenziju, nudi dekonstrukciju i preispitivanje savremenog uređenja, krize kapitalizma, migratornih kriza, kulturnog kapitala. Reč je o filmu o smaku sveta među etabliranim i obezbeđenim ljudima koji ima ballardovsku dimenziju.

Svet je pogodila čudna bolest - virus koji isključivo ubija bogate ljude.

Odjednom, bogati bivaju progonjeni jer ih vide kao izvor zaraze, a milijarde koje imaju prolaze kao Brewsterovi milioni, odnosno moraju da se nekome daju kako bi se "ugroženi" rešili mogućnosti da budu zaraženi. Nastupa socijetalni kolaps jer niko ne želi novac a neki bogataši bi ranije uništili svoju imovinu nego je podelili s drugima.

Glavna junakinja je žena čiji se brak raspada a porodični odnosi ne stoje baš sjajno, koja u sred korporativnog uspona odjednom biva opterećena neočekivanom količinom bogatstva koje je pretvara u progonjenu zver koja će uskoro iskusiti kako je to biti progonjen zbog siromaštva.

Galder Gaztelu-Urrutia udara čekićem, ali na svu sreću kao vrh svog koplja ima Mary Elizabeth Winstead koja je - sad već očekivano - briljantna u glavnoj ulozi i ubedljivo prelazi character arc od dinamične poslovne žene do očajnice koja se maltretira po izbegličkim kampovima kao doskora u njenom svetu najgora afrička sirotinja.

Ostatak ekipe je takođe na visokom nivou a realizacija je energična, propulzivna i na veoma visokom nivou.

Ovo je film koji se gleda kao uzbudljiv triler sa SF elementima, gde je novum izložen realistički, ali sa dozom znakovite estetizacije. Njegova idejnost je brutalna, i bez mnogo uvijanja.

Realizacija je maštovita, propulzivna, Galder Gaztel-Urrutia se pokazuje kao majstor igre velike i male i čisto tehnički ovo je osvežavajući primer sigurnog postupka.

Međutim, ovo je i produkciono zanimljiv film. Odavno nisam video ovako koherentan i uzbudljiv film koji je zapravo Euro-pudding u kom se jedna američka zvezda pomeša sa par britanskih i internacionalnih i onda španskom tlu i sa tamošnjom ekipom dovede do cilja tako da se to ne oseti.

Tome doprinosi naravno sama veština Galdera Gaztelu-Urrutie ali i sama priča o veoma bogatim ljudima koji su zapravo najsličniji onima koji su najsiromašniji jer su i jedni i drugi nomadi.

Ovo je priča o pronalaženju doma, sposobnosti ljudi da se istinski odreknu i vrate se sebi, i društvu koje je na to sve zaboravilo i generalno pogrešno reaguje na nešto što je i blagoslov i kletva.

Film je naravno izuzetno tematski aktuelan jer je predsednik najmoćnije sile postao čovek koji smatra da je želja za bogatstvom i kapitalizam kao optimalna socijalna formacija za njegovo ostvarenje zapravo osnov civilizacije, i ovde se preispituje da li je to baš tako i kako civilizacija podnosi izazove nametnuta bogatima.

S jedne strane, može se za film reći da je veoma uživao u tom "eat the rich" aspektu ali i da svet kakvim poznajemo zaista nestaje kada se bogatstvo ne može nikome pripisati jer ga niko neće. U tom smislu se film može tumačiti i kao revolucionarski i kao reakcionarski, što mu uprkos direktnosti izraza daje jaču umetničku dimenziju i više mogućnosti čitanja.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nije prošlo ni šest meseci posle JOLIE A DEUX, iz DCa stiže još jedna prava delicija, a to je animirani film BATMAN NINJA VS YAKUZA LEAGUE. Junpei Mizusaki i Shinji Takagi su po scenariju Kazukija Nakashime, koji je recimo za Takashi Miikea pisao TERRA FORMARS, napravili film za koji je teško poverovati da ga zaista gledate.

Prvo, ovde se DCAU odmiče od standardne animacije koja je bila karakteristična za tu franšizu i ulazi u domen nečega što je japanska anima ali sa nekim upscale, gotovo slikarskim detaljima, i mešavinom stilova koja na svoj - sirovi i budžetski skromniji način - evocira čak i SPIDER-VERSE.

Film počinje nečim što bi Takashi Miike u nekom svom filmu spomenuo, a u DC stripu bi možda Grant Morrison negde i tražio da se nacrta a to je kiša jakuza.

Dakle, da, iz paralelne dimenzije koja se u nekom glitchu spojila sa ovom u kojoj žive Batman i Gotham City, iz Tokija koji lebdi naspram Gothama, negativci su poslali kišu jakuza. I sad s neba padaju jakuze u belim odelima sa jet packovima.

Let that sink in.

Ubrzo, iz svog iščašenog Gothama, Batman i Robin odlaze u taj iščašeni Tokio u kome za enigmatičnog gazdu rade yakuza verzije Aquamana, Flasha i Green Lanternke, a tu je i Superman, i protiv njih se jedino opire yakuza verzija Wonder Woman i u skladu sa raspoloženjem Harley Quinn.

Videli smo iskošene Black Label ekranizacije, dobili smo i RED SON kao DCAU ekranizaciju, nije nam Elseworld stran u ovom miljeu, ali posle prvog BATMAN NINJA filma, ovde dobijamo nešto što je toliko far out, da se zaista pre svega ono što gledamo mora pripisati Kazuki Nakashimi kao idejnom tvorcu.

Na sve te ideje, pojmove kojima film barata itd. reč je o jednom zaista jako uspelom anime radu, sa izuzetnom grafičkom dimenzijom, vizuelnom i popkulturnom pismenošću, sa nekim izletima van konvencije žanrovski standardizovane anime ekranizacije superherojskog stripa.

U tom smislu, nije sad ovo korak za japansku animaciju kakav ona pre ovoga nije napravila, naravno. Ali ovo jeste veoma krupan korak ne samo za Japanimation već i sve ostale animirane ekranizacije s ove strane SPIDER-VERSEa, gde u jednom realno B-miljeu, DTV animirane produkcije nastaje radikalan ikonoklastičan postupak.

Teško je naći reči koliko je ovo krupan korak za DCAU (koji ja inače veoma cenim, i trudim se da pratim) ali i jedan istinski značajan film po svakom kriterijumu.

* * *  1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sebastien Bailly snimio je film COMME UNE ACTRICE par godina pre nego što je Coralie Fargeat snimila SUBSTANCE. Ne znam francuski dovoljno a Google pretraga pojmova "Substance" i "Comme une actrice" daje jako puno rezultata jer se u svakoj kritici ističe "glumica", pa ne znam kako je tamošnja javnost reagovala ali ova dva filma su slična u tolikoj meri da bi se SUBSTANCE morao percipirati praktično kao rimejk Baillyjevog rada.

Nisam prvi koji je ovo zapazio. Naprotiv, na uviđaj sam izašao na predlog moje profesorke a ono što sam zatekao je radikalno. Gotovo je smešno što je SUBSTANCE bio u opticaju za oskara kao originalni scenario i to ne toliko zbog Yuzne, koliko zbog ovoga.

COMME UNE ACTRICE nije horor film, ali ima potpuno identičnu formu body horrora kao SUBSTANCE. Dakle, junakinja zbog svoje anksioznosti zbog starenja i sve slabijeg interesovanja supruga za nju, nabavlja eliksir u enigmatičnoj prodavnici dalekoistočnih migranata. Samo tri kapi tog eliksira povremeno omogućavaju da ona nađe mir, ne sme da uzme više i ne sme da preteruje.

Ona mir nalazi tako što kad uzme kapi uspeva da uđe u telo mlade kritičarke koja zavodi njenog supruga i na taj način dobija priliku da iznova iskusi njegovu ljubav. Naravno, željna ljubavi, ona to počinje da radi prečesto i u jačim dozama, i kreće da se telesno raspada, a Kinezi joj oduzimaju eliksir jer se desio "slight misuse of substance".

Film je žanrovski jedna francuska melodrama sa elementima onoga što bi možda oni smatrali i komedijom, ali ne u smislu da je smešno, već više da ima duha, i da se kreće prema vedrom završetku. Ali u ovom slučaju, priča je toliko slična SUBSTANCEu, da je pitanje žanra samo pitanje postupka i u odnosu na osnovni sadržaj sekundarno, ali isto tako primarno na efekat filma.

Ovde ona maksima da je sve sadržaj i da je sve stil najbolje dolazi do izražaja. SUBSTANCE je našao postupak i žanrovski žargon kojim je uspeo da od jedne premise napravi svetski film. Bailly se pak okrenuo postupku u kom eto nije uspeo da napravi čak ni film koji je dovoljno poznat da bi bio opšte poznat kao mustra za SUBSTANCE.

Razlike su najviše uključene u sličnosti. Tako recimo, ovde je motiv jedan muškarac, dok su u SUBSTANCE motiv svi muškarci, celokupna populacija. Ovde junakinja radi posao pozorišne i filmske glumice i ima problem s tim što ju je muž sklonio i iz scenskog i iz životnog protagonizma, ali isto tako eliksir joj se najpre manifestuje kroz intimne situacije a ne kroz neku novu afirmaciju na sceni.

To nisu zanemarljive idejne razlike, ali zaista spadaju u domen finog štelovanja u odnosu na istu osnovnu ideju.

Svakako, teško mi je da poverujem da nema kritika koje ovo prepoznaju, te samo je pitanje moje veštinje pretraživanja da ih lociram.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Marisa Crespo i Moises Romera poznati su mi iz kratkog filma 9 PASOS. TU NO ERES YO je njihov celovečernji film u kom kombinuju triler sa okultnim hororom iz sfera ROSEMARY'S BABY, i možda bi najpre sa njim mogao da se poredi ovaj naslov, mada tu ima i WICKER MANa i sl.

Za razliku od MIDSOMMARa, Crespo i Romera snimili su film koji je nepretenciozan iako nije neozbiljan, i uspeva da upakuje svoje dve osnovne intencije u razumnih sat i po trajanja.

Film kreće kao dinamična melodrama o povratku poluodbačene ćerke lezbejke, sa partnerkom i usvojenim detetom, tokom Božića gde je porodica vidno iznenađena njenim dolaskom, odbojna prema njemu, i praktično ju je zamenila mladom lutalicom iz Rumunije koju su pokupili sa ulice i zavoleli kao svoju. Jedini koji se obradovao njenom dolasku je hendikepirani brat, živa rana na srcu svih ukućana, o kome je lutalica angažovana da brine.

TU NO ERES YO je film koji se vrti oko preokreta u ishodu i nameri junaka, slično ROSEMARY'S BABY ali nijedna referenca koju sam naveo suštinski nije spoiler jer zapravo film ni ne pokušava previše da prikrije da će ishod na ovaj ili onaj način otići u domen strave.

Glavna igra sa gledaocem je zapravo oko toga, kada će se iz porodične melodrame o susretu za praznike preći u stravu, i Crespo & Romera vrlo vešto upravljaju tim očekivanjima stvarajući tenziju ne samo u pogledu klasičnog suspensea na nivou događaja - šta će zadesiti junake - nego i kada će se promeniti brzina i preći u horor.

Otud, ovaj film je eksplicitino u vrlo malom delu trajanja klasičan horor u pogledu imaginarijuma ali je tenzičan sve vreme i neprekidno nas ispunjava nelagodom.

Crespo i Romera nisu snimili kapitalno delo jer im to nije bila namera, ali su zato hteli i započeli baš onoliko koliko su mogli i sve ovo lepo spakovali, i vizuelno i glumački, i naravno rediteljski.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

CLEANER Martina Campbella ima nesreću čak i u odnosu na druge DIE HARD parafraze jer se dešava u zgradi. Da bi neko snimio DIE HARD derivat u neboderu mora da bude ili baš ozbiljan bećar, ili mentalni patuljak ili da ga je baš briga.

Za Campbella se može reći da je od svega pomalo. U 82 godine on definitivno jeste čovek limitirane radne sposobnosti, isto tako on jeste reditelj koji dolazi sa reputacijom ozbiljnog žanrovskog profesionalca koji zna ponešto o akciji čim je dva puta reinventovao Bonda, ali isto tako u poslednje vreme snimio je nekoliko filmova koji nisu na najvišem nivou.

Ipak, hajde da uklonimo iz jednačine pomisao da je svakoga u ovoj ekipi baš briga jer je glavnu ulogu, naslovnu, odigrala Daisy Ridley koja svoj STAR WARS clout sada pokušava da proširi na jedan zanimljiv portfolio nezavisno produciranog žanrovskog filma, a u Campbellu je našla kredibilnog saigrača.

I kada film krene, deluje da je Campbell u saradnji sa direktorom fotografije Eigilom Hansenom ponovo našao tlo pod nogama. Ovaj akcioni triler smešten u Londonu počinje zanimljivo, lepo izgleda, čak je i duhovit.

I onda kada krene ono što je ključno, a to je da junakinja visi sa strane na neboderu i pere prozore dok unutra eko-teroristi prave ršum na godišnjoj žurci velike naftne kompanije, sve počinje da se devalvira i degradira, postaje statično, postaje bezveze i do kraja, jedino što je vredno pažnje su možda dva akciona prizora, gde vidimo da je to radila školovana ruka, ne nužno Campbellova.

Postavka sa glavnom junakinjom koja mora da povede na posao svog autističnog brata koji je savant za hakovanje, odmah je delovala kao školski primer spec scripta, naročito jer je brat autističan na način koji stvara pozitivan stereotip i kod nas ne bi bio smatran autističnim nego samo ITjevcem. I onda sa tim bratom koji je već usiljena konvencija, ne uradi ništa bitno, iako on neumitno naravno mora biti uključen u bitna dešavanja. On je "conveniently" uveden, i jasno nam je da će imati ulogu u raspletu koju naravno i dobija, ali ga krupan deo filma nema, i štaviše, u tom konceptu pozitivnog stereotipa nimalo nije jasno zbog čega je čovek koji je do te mere funkcionalan inače smešten u domu.

Hemija između junakinje i glavnog negativca je skroz ispuštena iako je u onom "dobrom" uvodnom delu filma postavljena zanimljivo. To je takođe jedan nedopustiv faul iako je ta postavka možda jedini istinski maštovit detalj u ovom spec scriptu.

Međutim, kada vidimo da je na ovom scenariju radila armija ljudi, onda shvatamo da ko zna šta je tu bio spec a ko zna kako smo došli do shooting scripta i konačno do ovih izmontiranih sat vremena.

Ova analiza je preduga i nepotrebna spram činjenica da je ovo zaista minoran film značajnog reditelja i da ne zaslužuje neku ozbiljniju diskusiju.

Međutim, zaslužuje da se malo zamislimo nad tim stvarima jer je na retko neobazriv način straćio jednu takvu zvezdu kakva je Daisy Ridley koja je ovde više nego raspoložena da se potrudi i da se nadigrava.

Dakle, imao je ovde Campbell repromaterijala kao i u poslednjih nekoliko promašaja i to ispred kamere nije iskoristio. Svakako da ovaj film bolje izgleda od njegova prethodna dva naslova, ali po scenariju možda čak i nije bolji od njih.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Mike Ott je snimio film McVEIGH kao jednu malu atmosferičnu meditaciju o poslednjim mesecima koje je Timothy McVeigh proveo pre podmetanja bombe u Oklahoma Sitiju.

I u tom pokušaju je bio nadomak da postigne nekakav minimalistički uspeh da na kraju nije stavio preveliki akcenat na neku dosta naivnu, i stilski drugačiju ljubavnu priču čuvenog teroriste i simpatične konobarice koju uklanja iz svog života zbog paranoje i manije u kojoj je živeo.

Ja nisam nailazio na podatak o nekom bitnom doprinosu neke žene u McVeighovom životu ali mi sama ideja da je i to postojalo, sama po sebi, nije sporna. Međutim, ova junakinja u načinu igre, u izgledu i svemu ostalom unosi previše boje u sociopatsku teskobu koju Ott dotle gradi više estetskom rigoroznošću nego nekom posebnom rediteljskom veštinom.

Na kraju, film koji je mogao postići više da je bio disciplinovaniji, i čiji je osnovni adut upravo rediteljska disciplina, ostaje nedorečen i suštinski tanak baš zato što je reditelju ponestalo - discipline.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Uz rizik da se ponavljamm, ali i u nadi da ne čitate sve meditacije o filmovima iz ove franšize jednu za drugom, činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE remek-delo američkog filma u najširem smislu, a horor žanra naročito.

Isto tako činjenica je da je TEXAS CHAINSAW MASSACRE izrodio franšizu sa brojnim nastavcima koji međutim nisu uspeli da imaju stabilan dom i praktično su išli od studija do studija sa raznim diskontinuitetima.

Isto tako, čak i ako izuzmemo Tobe Hooperov prvi nastavak, a nema razloga da ga izuzimamo, nijedan film koji je usledio nije prišao stravi originala jer nije uspeo da pronikne u njegovu estetiku i ono što ga je činilo tako moćnim.

Taj film jeste imao u sebi neke vrlo karakteristične postavke backwoods slashera koje će kasnije postati opšte i najopštije mesto u konstrukciji takvih priča ali je imao veoma specifičan pristup stravi koji je retko ko kasnije uspeo da ponovi.

Otud su svi kasniji TEXAS CHAINSAW filmovi bili mahom karakteristični po tome da su pogrešno pročitali Hooperov original, iako su svoj DNK crpili iz izvorna dva njegova filma, dakle originalnog remek-dela i pristojnog ali duhovno potpuno deplasiranog nastavka.

Otud, možemo reći da tu imamo nekoliko postupaka koji su primenjivani - direktan nastavak, pokušaj da se origin razradi kroz prequel ili nastavak, reboot ili rimejk.

Međutim, čak ni u rimejku, ovi filmovi nisu uspevali da zarobe tu stravu i svodili su se na bavljenje Leatherfaceom kao manje ili više nekontrolisanim slasherom, iako je on zapravo potpuno sporedni element Hooperovog filma.

Konačno, možemo reći da su se na TEXAS CHAINSAW filmovima izređali i reditelji sa autorskom reputacijom i reditelji sa čisto proesionalnim renomeom. I rezultati su bili manje-više slični.

TEXAS CHAINSAW 3D režirao je John Luessenhop, reditelj kog izuzetno cenim zbog filma TAKERS koji je van major studija uspeo da proizvede jedan old school bioskopski ugođaj. Za razliku od DEN OF THIEVES koji je slična ali pretencioznija stvar, nije postao franšiza ali je pokazao da je Luessenhop zanimljiv lik.

Potom je snimio ovaj TEXAS CHAINSAW 3D potpuno drugačiji film, do tačke da izgleda kao da je reč o nekom reditelju koji možda čak i ne postoji, odnosno kao da se javlja ako ne kao pseudonim (jer čovek fizički postoji, ima fotografije i bogatu vanfilmsku biografiju) a ono kao neko ko možda angažuje druge da mu snimaju filmove koje potpisuje. Prvo, TAKERS se neobično izdvaja po kvalitetu. Trajektorija njegove karijere nije koherentna sa rezultatima. Pauze koje pravi su ogromne. Ako je on zaista neki daroviti B-grinder ne bi ni mogao niti imao razloga da toliko pauzira.

Sumnje da stvari nisu čiste još su mi se pojačala na flmu SPEED KILLS koji je on jako dugo nosio kao reditelj u najavama da bi se na kraju volšebno potpisao neko drugi, i to na filmu koji je tanak ali u određenoj meri prijatan.

TEXAS CHAINSAW 3D je u suštini jedan od tih pristojnijih derivata. Alexandra Daddario je u glavnoj ulozi, dakle već imamo punokrvnu rasnu scream queen koja kad se pojavi počne da se dešava kinematografija. Imamo jako dobro podeljen epizodni cast, gde recimo Scott Eastwood igra (u ovom serijalu neuralgičnu) ulogu šerifa. Film izgleda pristojno, slikao ga je Anastas Michos, kog je povremeno znagažovao Roger Michell.

Ali, nažalost, u scenariju koji potpisuje armija ljudi, nismo dobili ništa vredno pažnje, nijednu neku svežu ili posebno dobru ideju.

Ovde Luessenhop kombinuje dva pristupa, odlazak grupe mladih u vukojebinu, i origin. Dakle, ide se i na nastavak ali i na origin. I čak, moram priznati, osnovna lokacija bogataške kuće u kojoj se sve odvija je prilično zanimljiva. Međutim, od cele patologije kao negativca imamo Leatherfacea i nedovoljno razrađene "normalne ali pokvarene" lokalce sa svojom agendom.

U tom smislu. Luessenhop ovde, a toga će kasnije biti i više, tretira Leatherfacea ako klasičnog filmskog monstruma, dakle ambivalentno, on je nekad sposoban da bude i dobar a ne samo zao, iako je naravno monstrum a priori. Međutim, sama strava i većina ripper sekvenci su bezveze, nemaštovite, snimljene rutinski, tako da dok se dođe do nečeg maštovitog izgubi se jako puno energije.

Luessenhop zna da svaki dinar mora da se zaradi, i ovaj film nije ošljarski, kako umeju da budu neki u ovom serijalu, ali prosto nije uspeo ni da nađe ključ kako bi ga učinio bilo čime sem bledom zloupotrebom slavnog naslova.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ne čitamo jednu za drugom ali naravno SADA ćemo to učiniti     

[crippled_avenger]

Christian Papierniak snimio je film IZZY GETS THE FUCK ACROSS TOWN kao jedan od onih indie filmova "putovanja" koje ovde nije na drumu već u gradu, ali grad je Los Anđeles koji je površine Vojvodine, i ta struktura omogućuje epizodičnu strukturu u kojoj glavni lik sreće razne druge na kratko i time se otvara mogućnost da samo glavni glumac bude u većem angažmanu i da se sve garnira kraćim rolama poznatih lica.

To nam je ovde pružio Papierniak ali je barem pošteno u glavnoj ulozi Mackenzie Davis tako da barem u tom smislu nismo zakinuti. U ovim manjim ulogama su razne face od kojih se kao scene stealerka na nivou celog filma, kao što je često slučaj, nametnula Carrie Coon.

Nažalost, sama priča i glavna junakinja a samim tim i Mackenzie Davis su prilično raspojasane i dosta teško je utvrditi šta je osnovni problem te žene koju sve vreme gledamo.

Otud, IZZY GETS TH THE FUCK ACROSS TOWN uspeva da iznese dosta toga, ali na kraju ipak nije uspeo da od ovog često korišćenog koncepta epizodičnog indie All-Star festa napravi nešto zaista vredno pažnje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Igor Zupe, poverenik NSK za film, snimio je dokumentarni film o prvom albumu Pankrta DOGCAJT koji je praktično bio udžbenik punka za omladinu u SFRJ.

Film je u suštini u jednoj televizijskoj četrdesetsedmominutnoj formi, ali kako je definisan kao film i prikazan na filmskom festivalu, onda je prosto upao da izađe ovde na istinu.

Svakako da bi mu se kao televizijskom dokumentarcu teško našla mana. Međutim, uprkos tome što sumnjam da je igde išao u bioskope, nema sumnje da jeste barem na festivalima tako prikazivan pa samim tim i to se mora uzeti u obzir.

Zupe pravi jedan informativan film sa dobrom arhivom, mahom živim i dostupnim sagovornicima koji iz prve ruke evociraju uspomene, može da se čuje i muzika Pankrta. Sve je to na mestu.

Međutim, Zupe pravi dve intervencije koju dosta tanke. Jedna je da tokom filma ne predstavlja sagovornike već to čuva za kraj. Ja sam, istini za volju dosta njih znao ko su, ali sad baš nisam mogao da setim koji je koji gitarista Pankrta kad ih vidim u današnjim godinama.

Od usual suspectsa, čak Rosić i Vlajsa ne zvuče loše u svojim izjavama iako su žestoko izraubovani, ali meni je tu mnogo falio Uroš Đurić sa ove beogradske strane.

Druga intervencija je priča o nekom fanu-taksisti i njegovom snu da mu Pankrti sviraju na momačkoj večeri što je neki skoro pa pseudo igrani deo filma koji je skroz besmislen, i koristan je jedino u onom domenu u kom taj čovek prepričava svoje doživljaje kao fana jer oni jesu korisni i zanimljivu za celinu.

Otud, GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST I: LP PANKRTI DOLGCAJT je film koji treba pogledati jer Pankrti ipak jesu bitna istorija naše kulture i tog zajedničnog iskustva u zemlji koje više nema. Ali, nažalost Pankrti su njegov osnovni adut, a estetizacije i ne baš.

[crippled_avenger]

Stella Meghie imala je izuzetnu glumačku ekipu koju predvode Lakeith Stanfield i Issa Rae za svoj ljubavni film smešten u milje emancipovanih srednjeklasnih afroameričkih profesionalaca. Nažalost, u filmu THE PHOTOGRAPH ona to nije uspela da iskoristi, s jedne strane opterećujući sve to paralelnom ljubavnom pričom oko koje se njih dvoje upoznaju i iz koje stiču naravoučenije koje će im pomoći u sadašnjosti.

Otud, THE PHOTOGRAPH prati praktično dve ljubavne priče ali ni od jedne ne uspeva da napravi istinski dramatičan komad, i ja sam kao gledalac ostao prilično ravnodušan prema svemu onome što sam video na ekranu, što ne znači da možda nema nekih ljubitelja žanra koji će se u ovome ipak prepoznati.

No, mislim da bi i za njih ovo morala biti jedna ambiciozna ali krajnje jednosmerna priča lišena prave dinamike odnosa među protagonistima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Don Cheadle je režirao jednu "malu" priču iz života Milesa Davisa kroz koju je želeo da prikaže "veliku priču" o velikom umetniku. Međutim, ta mala je priča je više legenda nego istina, a i kao legenda naprosto nije naročito zanimljiva i maštovita, pa samim tim ni uvidi koje je Cheadle želeo da nam otvori prosto nisu naročito zanimljivi ili "duboki".

Cheadle je napravio zanimljivu ulogu kao Miles Davis, dok su svi ostali likovi, iako ih igraju izvanredni glumci mahom ipak svedeni na topsle pojave čije je osnovno svojstvo da eto imaju neku funkciju na nivou pripovedačke celine.

Meni pristup viđen u filmu MILES AHEAD nije stran, primenio sam isto to u predstavi VELIKA BELA ZAVERA, ali čini mi se da u ovom filmu, osim te Cheadleove role u vlastitom filmu i nekih lepih narativnih trikova koje je primenio, zapravo nije napravio ništa po čemu bi se ovaj film istakao.

Otud, možda će hardkor fanovi Davisa u ovome videti nešto više nego ja, ili naprosto uživati u činjenici da se neko bavi njihovim herojem, ali za mene ovo ostaje respektabilan iako suštinski ipak neuspeo eksperiment.

* * 1/2 / *.* * *

[Meho Krljic]

Hmmm, to bih mogao da pogledam, ja sam Majlsov umereno hardkor fan i verujem da bih imao dosta pozitivnu dispoziciju u odnosu na ovo već u startu.

[crippled_avenger]

Kada se pojavio BIRDS OF PREY, javila se snažna potreba da se pogleda debitantski film Cathy Yan DEAD PIGS, ali nije ga bilo. Onda se pojavio ali je uprkos tome što je stalno bio na nišanu i tu negde privoljen na hard, čekao neko vreme da se izađe na uviđaj.

Na kraju je prošlo pet godina, ali dobro, sada smo tu.

DEAD PIGS je drugačiji od BIRDS OF PREY, što nije teško, i nije neočekivano jer je ovo kineska crnohumorna socijalna melodrama a ono DCjev odgovor na Deadpoola, međutim u oba slučaja se vidi da je Cathy Yan vešta rediteljka koja ume svoje ideje da artikuliše kroz različita izražajna sredstva.

DEAD PIGS u tom smislu čak možda više liči na jugoslovenski nego na kineski ili američki film, iako je zapravo i jedno i drugo. U tom pokušaju da se postavi između Istoka i Zapada, potpuno nehotice, Cathy Yan je snimila nešto što izgleda kao veoma uspeo scenario Gordana Mihića kakav bi u staro vreme uzeo da režira možda čak i Kusturica.

Nekoliko ukrštenih priča o Šangaju koji raste a u njemu se susreću sudbine naivnog svinjogoca koji je prevaren za pare, svojeglave vlasnice kozmetičkog salona, momka koji se izdržava skačući pod kola i naplaćujući štetu od vozača koji ne žele da zove policiju i bogate devojke koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu pokrenute su dolaskom američkog arhitekte da zida skupoceno kič naselje inspirisano Španijom.

Cathy Yan ovde barata sa pregršt motiva i uspeva da ih stavi u funkciju iako bi za moj ukus moglo recimo da se preživi bez bogate devojke jer je njena priča najmanje zanimljiva, ali neka je, ne smeta ni ovako.

Film je duhovit, uspeva da zarobi atmosferu tog kontrasta između neonskog noćnog Šangaja i dnevnog pogleda na prigradske vetrometine koje čekaju da budu urbanizovane, kao i na sukob ta dva pogleda na svet.

Sve do same završnice u kome stvar odlazi u domen pojačane ekspresije kroz pesmu, film se kreće u domenu povišenog, dinamičnog realizma.

Po fizionomiji ovo je zapadni film o Kini, dovoljno pitak da bude jasan svakoj publici, ali zbog kineske glumačke podele ipak namenjen onima koji "preferiraju" neamerički film. U tom pogledu, ovo jeste samo tehnički kineski film sa Kinezima i o Kinezima, ali definitivno nije pravljen za Kineze. Otud priča iako iz oblasti lokalne  problematike zapravo iznad svega je globalno čitljiva i razumljiva.

Otud ovo je zanimljiv primer filma koji je naizgled veoma lokalan a zapravo je isključivo namenjen izvozu i započinjanju američke karijere što je cilj u kom je Cathy Yan itekako uspela.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm, i to bih mogao da pogledam, vaistinu.

[crippled_avenger]

DOPE Ricka Famuyiwe je bio vrlo značajan film 2015. i posle deset godina sam pogledao. Moram priznati u to vreme sam ga samo prelistao malo, pogledao trejlere i delovao mi je odbojno pre svega u vizuelnom pogledu, ostavio mi je utisak krutog, arhaičnog rada u kome je produkcioni dizajn kontraproduktivan.

Ipak, tek kada sam ga sada pogledao shvatio sam da su vizuelni problemi u stvari najmanja nevolja tog filma i da je u njemu priča zapravo najstrašniji deo.

Slavljen kao inventivan, svež i pre svega "istinit" film, DOPE se ispostavio kao jedan bajat, mučno glup film o odrastanju sa banalnom kriminalističkom zgodom u svom centru.

Jedino što je vredno u ovom filmu su imena na špici, i to ne šta ta imena rade na ekranu, već bukvalno samo ispisi jer se ne može lako ponoviti takva podela na istom mestu. Međutim, što se mene tiče, nezavisno od dara i reputacije, to što ovde ima jako dobrih faca samo još dodatno devalvira ovu budalaštinu na koju su trošili svoje vreme.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

OPRAVIČILO ZA MODERNOST je dokumentarni film koji potpisuju Igor Zupe i grupa IRWIN. i prikazuje paviljon NSK na venecijanskom bijenalu. U suštini, reč je o jednoj reportaži, i rekao bih da je izabran najmanje zanimljiv pristup.

Pošto ovaj film više deluje kao neka filmska beleška o nečemu što se desilo, koja u sebi nosi dosta podrazumevanja i maltene gotovo da je pravljena za internu arhivu, možda bih ranije gledao filmovani dokument pravljenja i funkcionisanja paviljona, kao što su ranije pravljeni industrijski filmovi koji su bili interni dokument o nastanku neke građevine ili proizvoda.

Ovako, nema neke nadgradnje ili arhive kojima bi se ispričala šira priča, dakle podrazumeva da se gledalac umnogome zna šta je NSK i šta su umetničke grupacije u njemu, i fokus je na dokumentovanju dešavanja u paviljonu tokom Bijenala, gde nije da nema zanimljivosti - recimo ima deonica gde priča Slavoj Žižek (nažalost, jednu priču krajnje skromnog B-kvaliteta) i sam paviljon zapravo vrlo zanimljivo izgleda.

Međutim, ostali sagovornici su kako relevatni - recimo, autori paviljona, tako i potpuno irelevantni - recimo, posetioci paviljona.

Ne smeta nijednom čoveku da pogleda 70 minuta nečega snimljenog u Veneciji, na zanimljivom mestu i sa sagovornicima koji su obrazovani ljudi. Međutim, ipak kad gledamo film imamo određena očekivanja koja će prevazići nivo nečega što ume da snimi i RTS kad se potrudi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Ko je u srednjoj školi gledao zgode Boruta Kadunca i Metke u filmu AUTSAJDER Andreja Košaka, ima određeno razumevanje prema teškoćama odrastanja punkera u komunizmu. Međutim, teško je zamisliti sudbinu kubanskih rokera, poglavito punkera, ali i metalaca koji su tokom devedesetih sebi ubrizgavali HIV pozitivnu krv kako bi bili smešteni u sanatorijume i pošteđeni od rada, i sa dobrom ishranom čekali da se pojavi lek.

Ipak, ubrzo će vam nedostajati Borut, Metka pa i onaj Bosanac i njegov otac glupi oficir je bi se moglo reći da je LOS FRIKIS ozbiljan test inteligencije.

Kako neko uspe da snimi ovakvu budalaštinu na temu punkera koji su sebi ubrizgali HIV kako bi izbegli radnu obavezu a možda i robiju zbog bavljenja zabranjenom muzikom, ostaje možda i veća misterija od otkrića kakav efekat ima AZT.

Lord i Miller su među producentima ovog filma, dobio je mnogo veće eksponiranje nego što u najvećem ludilu zaslužuje, a Adria Arjona je dobila ulogu koja je na pola puta između Metke i Jagodinke iz VARLJIVOG LETA, tako da je ona u sred svog uspona verovatno pomislila da se malo omasti na tragediji kubanskih pankera, a završila je tako što je neka omladina prislanja po šupama ili sa istima razmenjuje neke mučne melodramske baljezgarije.

LOS FRIKIS je rečju zaista zločin i protiv filma i protiv teme za koju je delovalo da ne može rezultirati lošim filmom.

Od priče o ultimativnom punk gestu, dobili smo sentimentalnu, dosadnu budalaštinu koja nije ubedljiva a ni istorijski verodostojna ni u jednom aspektu.

Jedino što kod ovog filma vredi je to što postoji pa ljudi mogu biti podstaknuti da pogledaju bolji dokumentarac o temi.

* 1/2 / * * * *