Pa da počnemo

[gren]

Pozdrav svima, nov sam na forumu, relativno sam loš u pisanju i toga sam svestan tako da nijedan komentar suvišan niti preoštar.

Gledao je kako spava, gotovo trideset godina je prošlo od zime kada se vraćao sa bojišta nagradjen masnom kesom srebrnjaka i jednim patrljkom koji je nekad bio leva ruka, te hladne noći bez snega izabrao je najduži put do kuće samo odlažući neizbežno. Put se protezao pored groblja, razmišljao je koliko tu ima sahranjenih bez ruke, onda je mrtvu tišinu zamenio plač bebe. Sledio se, znao je da groblje pored kojeg prolazi je prastaro i čuo je neke priče o njemu da su tu sahranjeni djavoli i vile ali dosad nije verovao, krenuo je da trči ne okrećući se dok mu je duša izlazila na nos i pena na usta. Sitgao je ispred svoje kuće obliven hladnim znojem i ceo se tresao od straha, nije ulazio u kuću gotovo čitav sat ali niko nije znao da je on tu jer mesec se uveliko nalazio na nebu. Ostavio je stvari pored kućnog praga i samo poneo svoj mač sa sobom, ako treba da neko umre pokušavajući da ubije tog djavola to je trebalo da bude on, bolje da umre kao borac nego da živi kao slepac bez ruke. Kako je prilazio groblju strah je bivao sve jači kao i palč bebe koji je odzvanjao kao seosko crkveno zvono, lagano je prilazio sve bliže i bliže dok nije video da pored bebe leži mrtva devojka i da drzi bebu u naručiju. Strah ga je gotovo napustio kad je video da su ljudi, kad je došao do njih stomak mu se okrenuo, prelepa mlada devojka je ležala mrtva na zemlji otvorenog stomaka kao da je posečen rogom i većina creva su bila napolju. Beba koju je držala bila je njena to nema sumnje, imala je prelepe andjeoske plave oči kao i njena majka ali i jedan djavoski rog koji je gledao nadole, podigao je svoj mač da probode i ubije neman. Ali taman da završi sa njime jednom za svagda, začuo je kako odzvanja zvuk otpuštanja strele iz luka i osetio je kako strela pogadja njegov patrljak leve ruke, vrisnuo je od bola ispustio mač i pao na kolena jecajući. Prilazila mu je figura u crnom kaputu lice prekriveno kapuljačom, lukom u levoj ruci i strelom u desnoj. "Ponesi tog demona i idi, neguj ga kao svoje i jednog dana će jedino on i njemu sličan nakot moći da zaustave neamni koje će proći kroz kapiju." rekla je figura umiljatim ženskim glasom, "Ko si ti, šta je on?" rekao je sada bivši kapetan straže glasom koji se tresao kao vrbov prut. "Ko sam ja nije bitno sada, a to je Svarog, prokletinje nastaju kada se dve rase mehaju. Oči i lepotu nasledjuju od majke koju ubiju na porodjaju a snagu od oca koji umiru istog trena kada ono krene da diše. Njegovog oca si poznavao, bio je u tvojoj gardi, zvali ste ga Neman, kapetane." kapetan je zanemeo, Neman je svoj nadimak dobio jer je imao snagu petorice i vitlao je dvoručnjak jednom rukom. "Na kraju groblja se nalazi vezan konj, uzmi ga odjaši do kuće pokupi ono što si na pragu ostavio i idi vrati se ovde. Čekaću te da te odvedem do tvoje kuće gde ćeš živeti sa njime i učiti ga svemu što znaš. Izabran si sa razlogom." govorivši to, prilazila je i izvukla strelu kojom ga je pogodila i obmotala novi zavoj oko patrljka ruke. Dok mu je figura menjala zavoj primetio je da je figura zapravo devojka jednake lepote kao ona što leži mrtva, "Sada idi, i nemoj da brineš ništa ti se neće desiti kao ni tvojoj porodici."

Šta mislite i bez suzdržavanja.

[Scordisk]

Hm, ako neće niko drugi, onda ću ja: pozdrav, gren, i dobrodošao!

Ima ovde ljudi koji će ti bolje secirati priču od mene, al' evo, primi i moja dobronamerna zapažanja. I zadrži na umu da je u pitanju samo neko moje skromno mišljenje.

Prvo, super je što si napisao (napisala?) kratku priču. To je mnogo teže za osmisliti i napisati, mnogo je veći izazov sve zaokružiti u malo teksta, ali je zato veća šansa da to neko pročita. Meni je prvom teško čitati priču koja mora da se skroluje pola sata, a za koju ne znam ima li kraja i smisla da završavam. Ovo ovako je taman.

Ne bi bila loša ideja da odvojiš pasuse, da izlomiš tekst na scene, i da ih razdvojiš enterom. Bilo bi prijemčivije oku, pogotovo ako budeš pisao nešto duže.

Što se tiče stila pisanja, on zavisi od okusa, ali meni deluje kao da si možda trebao izlomiti i rečenice da budu kraće. Nije neko pravilo, al je zgodno za čitaoca, kada jedna rečenica ima početak i kraj, da je to oformljena misao, pa da posle nje sledi naredna. Najbolji primer je prva rečenica:

"Gledao je kako spava O gotovo trideset godina je prošlo od zime kada se vraćao (eh, jebiga. Moja profesorka srpskog jezika sada verovatno peni na usta od neke nerazmljive nelagode, ali moram se poduhvatiti jednog ispravljanja: mislim da ovo vreme ne može ovako da se stavi. Nadam se da će neki forumaš sa boljim poznavanjem pravopisa da ti objasni zašto to i kako ne može)  bojišta nagradjen masnom kesom srebrnjaka i jednim patrljkom koji je nekad bio leva ruka, O te hladne noći bez snega izabrao je najduži put do kuće samo odlažući neizbežno.

E ovako bi trebalo. Ja mislim. Možeš ti rečenicu da razvučeš da bude dugačka, dobro, ima i onih koji napišu roman od jedne rečenice (ako si postmodernistički hašišar) ali ma koliko da je rečenica dugačka, mora biti neka misao, neka tema. Ovde imaš tri teme, tri rečenice. Ostatak priče mi je ostavio sličan utisak - kao da je mnogo rečenica spojeno u jednu.

Ovo takođe nije pravilo, ali ja to razumem kao lepo ponašanje u pisanju, a to je da se izbegavaju ponavljanja. Pogledaj u poslednjoj rečenici: "Dok mu je figura menjala zavoj primetio je da je figura zapravo..." Mislim da se to može složiti tako da se ne ponavlja reč figura u tako kratkom razmaku, u jednoj rečenici. A ima još takvih ponavljanja u tekstu, videćeš ako pažljivo pogledaš. Meni se to isto desi kada napišem kratku priču, milion puta je pročitam, a ni ne primetim da sam nešto zasro

Mada mi je zbog dugih rečenica bilo malo konfuzno u početku, ipak moram priznati da je radnja jasno izložena, i ne luta mnogo, i sve bude jasno na kraju. Sad, da li je priča odveć originalna ili ne, to i nije bitno, meni je simpatična ta fabula o veteranu, čudovišnim bebama nazvanim po slovenskom bogu, i nadolazećim nemanima. Simpatičan mi je detalj da bebe imaju rog na glavi. E sad, ja više volim kada priča ima neki neočekivani obrt, ova više ima otvoren kraj, ali to i nije greška u postupku, barem tako cijenim.

Ja bih, pak, samo razmotrio dve stvari, za koje mislim da bi možda bile dobre za samu fabulu.

Prvo je samo sitnica: a to je da mi nije jasno zašto je misteriozna žena odlučila da nesrećnog bogalja prvo upuca, a onda postavi pitanja. Koji je to fazon? Dođe, skenja ga i kaže: ništa se ti ne brini, nego uzmi ovu bebu, iznajmila sam vam konja i gajbu. A šta s njim? Moraće da izvadi strelu, zaustavi krvarenje, u bolovima jaše na nekoj ragi, i još su mu demonsku bebu natovarili na grbaču? A taj čovek je  inavlid pride! Nije taktički promišljen potez, barem ne sa strane misteriozne snajper - đevojke koja ima važan zadatak od kojeg zavisi opstanak sveta.

Druga stvar je što, kako su meni ovde rekli, kad pišeš kratku priču, želiš da imaš što manje likova. Ako ih previše natrpaš na mali prostor, postane tesno za sve. To kod tebe nije slučaj, ali je meni svejedno lik Nemani suvišan. On se iznenada spominje, ništa ne znamo o njemu, i isto tako nestaje. Pri tom, meni bi bila mnogo bolja fora da je glavni lik otac tog deteta, jer sam se ja kao čitalac sa njim indetifikovao, a za Neman me bole racku, kao i za njegovu kopilad. A i glavni lik bi onda imao i neku očinsku obavezu prema malom demončiću, dodatni razlog ga povede. I još emotivni udar, kad shvati da mu je ljuba mrtva. Doduše, đeca onda ne bi ni mogla da ubiju oca po rođenju, ali ne znam zašto moraju: iz majke se iskobeljaju rogom, al što im je ćaća skrivio? Al to je samo predlog, razmišljanje, naravno, ti vidi kako i šta hoćeš od svoje priče.

Ne znam šta bih ti još dodao, ti ovo ionako uzmi s rezervom, pa srećno bilo u daljem pisaniju!

[Vedro nebo]

E, Scodisk, kako posle tebe komentarisati, a ne ponoviti izloženo?! 

Nego, ovako. Izuzev prve rečenice koja mi je delovala baš trapavo, da ne kažem rogobatno, tekst je ispao lagan i solidno čitljiv. Naravno, treba ozbiljnog sređivanja rečenica, ali verujem da si svestan toga čim si ovde.

Meni je zasmetalo ono Gledao je kako spava. Da pojasnim. Do kraja priče sam bila ubeđena da je gledao žensku osobu. Čak dok nisam malo odmakla s tekstom, sopstvenu ženu (priseća se kako je stigao kući). Rečenicu svakako moraš razbiti na nekoliko. A u ovoj prvoj, dodaj GA ili JU. Npr. Gledao ga je kako spava.

Isto tako, kada opisuješ mrtvu devojku, napominjanje da je rana izgledala kao da je naneta rogom je nepotrebna, jer već u sledećoj rečenici kažeš da beba ima rog. Rasporenog stomaka i creva prosutih... je dovoljno. Nema potrebe da sam sebe spojluješ. Ostavi nam da se osećamo pametni jer smo sami zaključili.

Ja, pak, bolujem od otvorenog kraja, tako da to mnogo ne zameram. Ali je Scordisk u pravu za Neman. Ja bih možda i ostavila da i otac mre, ali je zaista potrebna neka dodatna, jača veza sa detetom. Neka vrsta moralne obaveze. Ideja je zanimljiva, imaš prostora da je doradiš.

I da, lupi usput neki enter.

U svakom slučaju, nije loše za početak, tako da samo hrabro.

[Drakus]

Skordisk i Vedro nebo su rekli sve.

Meni deluje i kao da je previše nacrtano. Posvećeno samo tome da nam pripovedač prikaže svaki segment ove priče. Izbacio bih ovaj opis kako mu je prilazila sa oružjem u rukama. Prvo zato što je nepotrebno, a i zato što je besmisleno. Već je postigla svoj cilj a oružjem, mislim da nema potrebe da više muči ovog jadnika.

[Boban]

Tekst je zapravo sinopsis sa nekoliko rečenica upravnog govora...

[Drakus]

Ali bi mogao da se nadogradi kvalitetno.

[Scordisk]

Pa dobro, bre, Bobane, ne reče li ti da je ovo potforum za nežnije delovanje?

[Drakus]

Pa dobro, bre, Bobane, ne reče li ti da je ovo potforum za nežnije delovanje?

Bio je nežan. Koliko je to izvodljivo kada je Boban u pitanju. A i jeste sasvim u pravu što se napisanog tiče.

[gren]

@Scordisk

Um, to za (pre)dugačke rečenice sam primetio, to mi je generalna mana. Ovo za pasuse nisam smatrao da je bilo potrebno jer je relativno mali tekst a i priča ide jednim tokom, ali stavljaću i na kratke tekstove sad pasuse. A što se tiče gramatičkih i pravopisnih grešaka, toga će biti jedno omanje jezero, jer sam sa kuburio sa njime i vukao trojke iz srpskog. To za ponavljanja znam, mada da sam se potrudio više od 40ak minuta mislim da bih sva bih izbacio, a sama priča je original tj. nisam ništa prepričavao.

Prva stvar koja te muči ima jednostavan odgovor, da sam opisivao kako ga je razoružala ili okrzla strelom pa onda razoružavala samo bi povećalo tekst. A hteo sam da bude relativno kratak.

Druga stvar, od ovoga će možda zaživeti duža priča, ali kako sam ja osmislio lik kapetana je da je on čovek u tridesetim koji zbog gubitka ruke gubi posao i mora da se vrati odakle je otišao. I on time sebe vidi kako nema budućnost i postaje beskoristan i od nekoga koga su svi poštovali postaje osoba koju će svi šutirati. On ovo dete vidi kao da nastavlja sa poslom, jer njemu pripada odgovornost da ga obuči i pripremi za ovo što dolazi. Tako da on to vidi kao da ostaje u poslu.

@Vedro

Da pa prva rečenica je kao buzdovan, ali nisam znao kako da sa manje robusnoti započnem. A za neman, možna nisam mogao da ih vežem srodstvom ali da imaju neki slični mladež ili neki neki ožiljak. Da ih napravim da se ovo desilo sučajno sa razlogom.

@Drakus

Nemam ja još osećaj koliko je zapravo dovoljno opisivanja i kad treba da stanem, da ostavim mesta da čitalac moze da sam osmisli koji fragmenat.

Sve u svemu hvala svima.

[Pozorisna Jesen]

Uh.

Vrlo nečitko. Ovo i nije priča, već neki lenji spis. Lenj, zato što je napisan u tezama, a spis zato što nema formu priče, makar i rasplinutu/eksperimentalnu/u nagoveštajima.

Kada god komentarišem priče, moram da priznam da mi je Pokojni u mislima, pa da se odmah razumemo (mada ovo nije neophodno da se napiše, podrazumeva se, ali izgleda da ton mojih reči ume da zvuči kao apsolutna i arogantna istina) - ovo što ću reći je samo moje mišljenje. Samo to.

Mislim da najpre treba da naučiš da ispratiš formu priče. Da imaš uvod u kojem ćeš da postaviš likove, "scenografiju", da daš nagoveštaje, da postaviš potku, pozadinu i logiku priče. Onda bi trebalo da imaš razradu/zaplet. Ti likovi treba da uđu u nekakvu komunikaciju i interakciju, trebalo bi da između njih, ili u interakciji sa okolnostima i okolinom - nešto desi. Ovde dolazimo do svrhe tvoje priče. Ja je ne vidim. Ne vidim zašto se dešava to što se dešava u tvojoj priči (čak ne vidim ni šta se to dešava), šta si hteo da ispričaš, sa kojim ciljem, porukom, emocijom. Dakle, na svrhu priče, njenu poruku, emociju, doživljaj, senzaciju - trebalo bi da se odlučimo pre nego što sednemo da pišemo.

Na kraju, potreban ti je rasplet, obrt ili punchline. Tu bi trebalo da objasniš šta se to desilo i zašto (razloge/uzroke/posledice raspleta). Iako ti nedostaju sva tri elementa kratke priče, nedostatak ovog poslednjeg se najviše oseća, pre svega jer si ga sam otkrio:

Izabran si sa razlogom.

U raspletu treba otkriti taj razlog. Ovako ti je priča sprdnja sa čitaocem. Čitalac sve vreme i čeka da otkriješ taj razlog, svrhu susreta dva glavna lika, svrhu postojanja lika sa kapuljačom, koje su to nemani koje nailaze, šta se to sprema u budućnosti itd.

Rečenice bi trebalo da skratiš. Nikada nisam videla da neko ovoliko istrajava u dužini rečenice, čak i kada se ona i po ritmu i po melodiji i po logici, odavno završila.

Evo gde se sve, recimo, ritmički, završava tvoja uvodna rečenica (uz obraćanje pažnje na zapete):

Gledao je kako spava. Gotovo trideset godina je prošlo od zime kada se vraćao sa bojišta, nagradjđen masnom kesom srebrnjaka i jednim patrljkom koji je nekad bio leva ruka. Te hladne noći bez snega izabrao je najduži put do kuće, samo odlažući neizbežno. Put se protezao pored groblja. Razmišljao je koliko tu ima sahranjenih bez ruke. Onda je mrtvu tišinu zamenio plač bebe.

Čak šest rečenica umesto jedne. :)

Takođe bi bilo korisno da što manje koristiš prideve (izbaci prideve iz svake rečenice koja funkcioniše bez prideva, za vežbu), pogotovo stereotipne opise i kliše prideve ("mrtva tišina"), jer ćeš tako da provežbaš nešto što se zove pripovedanje. Ako ćeš da prepričavaš, to možeš i bez pisanja priče. Pisanje je umeće angažovanja uma i mašte čitaoca kroz pripovedanje. Prepričavanje je za lenje mozgove i nije književnost.

Ono što imaš dobro je talenat za atmosferu, ali džabe kada misliš da intenzitet i "stvarnost" te atmosfere zavise od prideva koje koristiš.

Nemoj da se demorališeš, u ovoj fazi pisanja niko ne može da ti kaže koliko si dobar ili loš. Jednostavno, sve što se ovde vidi su loše navike i stereotipne predstave pisanja. Da li si talentovan reći ćemo ti tek kada iznađeš svoj izražaj i stil. Zasad je ovo bez ličnog pečata. A i nije priča.

Srećno. :)

[Vedro nebo]

Ja bih dodala i već više puta pominjano po radionici, čitanje naglas. Pročitaj naglas, to ti je najbolji pokazatelj da li rečenica dobro zvuči ili joj je potrebno dorade.

Eto, dobio si komentare, pa sada nazad za komp.
Volela bih da vidim pokušaj br. 2. na istu temu. Čisto da vidimo napredak.

Još nešto: Ono šta možeš da naučiš iz komentara na bilo koju priču, jeste da ako imaš potrebu da nekome objasniš zašto je nešto tako kako si napisao, onda nisi preneo poruku na adekvatan način i potrebna je dorada. Ono u mojoj glavi ne mora obavezno da se oslika i na papiru, tj. u tekstu.

Ajd, srećno!