Iskustva pisanja naučne fantastike

[scallop]

Sinoć sam pomislio da je bezveze da na topiku FANZIN TERRA pišem o nastajanju fantastične priče, jer mi se ponekad učini da je osnovni problem pisaca u nastajanju kako da se probiju od osnovne ideje do teksta. Takođe, da bi bilo zgodno pisati i o kasnijem životu priče, od objavljivanja na dalje. Priča "Varnica" je sasvim zgodna priča za to. Tema TEORIJA I PRAKSA je pravo mesto, ali je ispalo da je i pomenuti topik u istoj temi. Bože, koliko smo mi zabrljali kad više ništa nije tamo gde je Boban dalekovido predvideo.

VARNICA I ISKRA

Nastajanje

"Varnica" je napisana u vreme kad je ideja bila važnija od sadržine. Možda izgleda neobično i zbunjuje, ali ako u priči ne postoje likovi sa kojima možete bar delom da se poistovetite, onda ta priča ne vodi negde. Okreni-obrni, likovi nose priču, sa njima se držite za ruku dok putujete kroz nju, sama ideja je gorivo, a kome je važno gorivo, ako auto ide?
Već sam negde pisao da su mi arheologija, praistorija i istorija omiljene teme. Posebno, trenuci kad je primat odlučio da postane čovek. Lako sam prihvatio da je oskudica dobar pogon, ali, zašto uvek na sever, ako su na severu iskušenja najveća? Tako sam odlučio da napišem priču o nadziranom putu budućih ljudi ka severu, sve dok ih iskušenje ne uništi ili premetne u prave.
Ispalo je dobro, priča je dobila pravo na život u naučnoj fantastici, a to, da li se zaista tako dogodilo i nije važno. SF je pripovedanje mogućeg, a ne izvesnog.

Život

Sudbina priče je da je čitaju ili ne čitaju.
Dr. Zoran Živković, kao urednik "Kentaura", prihvatio je priču i uvrstio je u zbirku "Najbolje svetske priče 1986". Priču je ponudio na poziv izdavača iz SSSR, pa je sledeće godine izašla i u "В тении сфинкса", zborniku naučno fantastičnih dela socijalističkih država, Mir, Moskva, kao i u ,,Superpipu", Ljubljana. Tamo je dobila ime ,,Iskra", pa sam naučio jedan sinonim. Priča na tri jezika, plaćena iznad mojih očekivanja.
Odmah sam pošteno platio prevod na engleski jezik i poslao priču u ,,Omni", koji je smatran za vrh časopisa u SAD koji objavljuju naučnu fantastiku. Zašto? Pa, ako ne ciljamo sam vrh, zašto bismo se petljali sa pisanjem. Posle dva meseca sam dobio pismo od urednice Elen Detlou, da je moja priča u redu, ali da ne objavljuju RELIGIOZNI SF!!! Džabe što mi je pisala lično Elen Detlou, to pismo je kružilo po društvu ,,Lazar Komarčić" mesecima, jer, za ime sveta, odgovorila mi lično osoba koja je bila ikona fantastike tog vremena. Možda je to pismo i dalje kod mene, a možda je i kod Bobana Kneževića. Kod njega ima više podataka o mom pisanju nego kod mene.
Kad sam počeo da se pitam zašto je moja priča religiozna, nisam našao bolje rešenje nego da natentam neke od poznavalaca ruskog jezika da mi retro prevedu delove ,,Varnice". Ono šta sam dobio pas s maslom ne bi pojeo, ali je zaiskrilo (zavarničilo), da se moj glavni nadzirač zvao Angel, odnosno, u ruskom prevodu – Anđeo!!!
Ne znam koliko sam sebe ispsovao što sam ga tako nazvao, prezime mi nosi tu oznaku, ali poticaj za pogrešno tumačenje je bio u priči i Bog otac to više nije mogao da ispravi. Tako, da kad pišete priču, ništa nije nevažno i ništa ne može da vam nanese više štete nego vi sami.

[scallop]

KLEK I KAJS

Moguće je da danas izgleda blesavo napor da se objavi prva priča. Na Krfu, pošto sam rešio sve sudoku zadatke, a ostavio ženi da rešava ukrštene reči, prevario sam se i počeo da čitam priložene tekstove. Da bude jasnije, ukrštene reči sam i sam pravio za neku kintu od 1958-60, a posle mi je postalo dosadno, osim kad žena pita za neki termin. Da se vratim u temu, članci u tim izdanjima su katastrofalno napisani, intervjui su debilno vođeni, o Geteu sam naučio jedino da se rodio istog dana kad i ja.
Osnovni problem je što sam naišao i na neke nadri priče, neko od toga sebi pravi bibliografiju, pa sam se zapitao zašto se tolike godine zamlaćujem usavršavanjem jezika i pripovedanja. Od sada pa na dalje, nemoj neko da me nazove piscem, ni ja neću. Tehnolog u penziji i – kvit!

Nastajanje

Negde 1981. sam umislio da mogu bolje da pišem od većine domaćih autora u prilozima ,,Siriusa". Krenuo da pišem priče, da ih šaljem, da čekam novi broj i gledam da li je ,,za objavljivanje" ili ,,nije za objavljivanje". Naravno, nikad nije bilo ,,za objavljivanje". Sve do 1984. godine. U međuvremenu sam ustanovio da su domaće objavljene SF priče po volji urednika Borivoja Jurkovića. Biće da je čovek voleo seksi priče, a nadobudni kao ja navalili da mu ih nude. A on da objavljuje. Kao iskonski inadžija nisam ,,teo da oću". Ključni okidač bila je priča četvorice Nišlija, kojima je objavljena epska priča sadržana samo u jednoj rečenici: ,,Hlloyge se naže nad nju i pojeba je".

Tu konačno popizdimo moj drugar Monja, alias Aleksandar Manić, i ja. Otvorimo klekovaču i kajsijevaču, svaki u svoju čašu, pa smo otada Klek i Kajsije. Sednemo i onako veseli napišemo priču ,,Siriusu" kao čestitku za njihov stoti broj. Usput napušimo sve seksi priče u ,,Siriusu", posebno onu u kojoj se govori o specijalnom kurtonu koji će da omogući materijalnom čoveku da kresne nematerijalnu žensku. Dokačili smo i neke druge priče o partenogenezi. Kako to obično biva uz klekovaču i kajsijevaču, opalili smo i urednika Borivoja Jurkovića, recenzenta Darija Đokiča, pa kad je na kamaru i Dr. Zorana Živkovića, na ,,Kentauru" za ,,Polaris" i mitskog ABNa.  Nad svakog od njih se ,,nagnuo" Hlloyge.

Izgleda da su u redakciji ,,Siriusa" pukli od smeha, objavili su tu ujdurmu i posle toga mi nikad nije odbijena nijedna priča. Do dvehiljaditih, na drugom mestu, zbog čega ne šaljem priče na konkurse. Ali, to je sasvim drugo pripovedanje.

Život

"Mozaik od sto kockica" je crknuta priča. Niko je se ne seća osim mene. Meni samo znači da pisac u pokušaju mora da bude krajnje drzak ako želi da na sebe skrene pažnju.

[varvarin]

Alo, ja se sećam MOZAIKA... I sećam se da sam se nasmejao kad  su  "otišli crnji od najcrnje noći!"

[scallop]

Eto, za "crnjeg od olujne noći" sam zaboravio, ali se Hlloyge i na njega "nagao". Bila su to vesela vremena. Podjebavaš, ali bez loše namere.

[scallop]

Pošto su me uspešno odstranili iz radionice, tamo će žariti i paliti bitange.
Neka ovaj topik ostane za utehu onima koji svoje pisanje smatraju izborom. Neko vreme ću se pozabaviti sa tri elementa:


1. Šta je to atmosfera u rukopisu, ako meni uopšte nije jasno?
2. Prvo ili treće lice u narativu?
3. Danijela Stil ili Stiven King u projekciji kratke priče.


Veoma je zgodno oceniti da nekom rukopisu nedostaje atmosfera. Pisac ostaje zabezeknut, jer ne zna šta mu to dođe. Moguće je da je to nešto slično onom šta sam pisao da pisac mora da pruži ruku čitaocu i da ga vodi kroz priču. Ako čitalac ostane sam, da tumara bez osećaja gde se nalazi, onda stvarno nema atmosfere, ne može da diše. Ranije ili kasnije će da odustane. Više puta sam požalio što smo izgubili Uroševića, jer bih se s njim i ogrebao o žbunje dok se provlačimo kroz priču. Sve zajedno, to za mene znači da čitaoca ne smemo da dovedemo u stanje da posumnja u ono šta nam pripovedamo. Ako nekome trebaju detalji, možemo i detaljnije.


U tumačenjima je ispalo da je pogodniji narativ iz prvog lica. Kao, tako smo "bliži". To nije tačno. Prvo lice samo zatvara narativ u okruženje pripovedača, treće lice mu daje slobodu da u pripovedanje uključi i događaje kojima pripovedač ne prisustvuje. Dakle, prvo lice omogućava prisnost, a treće lice slobodu pripovedanja u široj slici. I o tome možemo detaljnije, ako neko ima potrebu.


Mada je Danijeli Stil pripisano "ženskasto" pisanje, što je primer mizoginije, dilema je povezana za kondenzovano i rasplinuto pisanje. Naravno, tu je Stiven King dobar primer, ali njemu se plaća na kilo teksta. Daj je i primer Bukovskog koji nije gubio prostor na detalje. To bi, zaista, pogodovalo kratkoj priči. Odavno smo formulisali da je kratka priča nuila do dva lika, uvod, zaplet, rasplet i poenta. Ko se zaplete u više ima problem. Naravno, priča uspešno ispripovedana na tri i po strane lako može postati veća, ako je motiv veći.
Ovde ću se zadržati na domaćem romanu koji trenutno čitam. Ima preko četiri stotine strana i deo je trilogije. Pokriva ukupno pedesetak godina pseudoistorije. Ja bih to ispripovedao na manje od dve stotine. Dakle, ima priču, ali i beskrajno mnogo nepotrebnih informacija. Po mom iskustvu, to čitaoci, tokom čitanja, a budući da sam detaljista ništa ne preskačem. I smetaju mi nepotrebni detalji. Možda pisac postane naš Stiven King, ali ja ni Stivena Kinga ne čitam. Možemo da raspravljamo i o tome, ali sumnjam da će biti zanimanja.

[Scordisk]

Uh, nikada mi nije bilo jasno sta ljudi vide u kingu. Jednom sam zaglavio na otoku sa samo mracnom kulom na raspolaganju i albumom osvajaca... osvajaci su bili bolji

[scallop]

Ma, sasvim je legitimno da neko Kinga voli, a neko ne. Zbunjuje me što me odmah izvlačite iz teme.

[Stipan]

Ma daj... Mračna kula uopšte nije loša u odnosu na ostala Kingova pisanija...

Meni je mnogo interesantnija zagonetka oko atmosfere u rukopisu, pa ako bi Scallop teo štogod da prozbori o toj temi bio bih mu zahvalan.

[scallop]

Atmosfera u rukopisu je misterija. Kad ne znaš da objasniš pozoveš se na nju. Ako si primetio, ja se pozivam na vezu koja se uspostavlja između pripovedača i čitaoca. Ako je nema, jebeš atmosferu. Recimo, čitao sam roman u nastajanju jednog našeg pisca. Na oko trista strana mi je ponudio bar pedeset likova, ali nijedan me nije "povezao". Čini mi se da do kraja nije odlučio koji lik nosi priču. Imaš i svoju priču, onu iz ZS 20 gde postoji dobra atmosfera pripovedanja, ali i veza sa jednom drugom pričom koju smo gledali na flimu. Bitnije je da imaš svoju priču, ako umeš da prizoveš atmosferu. Recimo, opet ću pomenuti priču o čoveku koji je postao ker. To nisi potrošio i treba na njoj još raditi. Imamo i Uroševićevu priču o dvojici biciklista koji nestaju u zabiti. Odlično, jer je originalna i svoja. Na kraju, pogledaj Bobanovu priču iz prošlog meseca. Dvoje statista koji treba da dovedu žensku do spoznaje da je susrela vanzemaljca. Nasilovano zbog poslednjeg pasusa. Dakle, ili putuješ sa pričom koju ti pripovedaju ili ili iz nje ispadneš.

[Palmer]

2. Prvo ili treće lice u narativu?

U tumačenjima je ispalo da je pogodniji narativ iz prvog lica. Kao, tako smo "bliži". To nije tačno. Prvo lice samo zatvara narativ u okruženje pripovedača, treće lice mu daje slobodu da u pripovedanje uključi i događaje kojima pripovedač ne prisustvuje. Dakle, prvo lice omogućava prisnost, a treće lice slobodu pripovedanja u široj slici. I o tome možemo detaljnije, ako neko ima potrebu.

Dobro, najjednostavnije je pratiti radnju kada se na proznoj sceni nalazi jedan lik koji pripoveda, čiji monolog se prati. Problem nastaje kada treba da se javi drugi lik, počinje drama, kada treba da dođe do dijaloga, nekog problema.  Nerešiv problem, koji treba da rešimo pripovedanjem u ograničenoj formi nastaje kad se javi treći lik. U kratkoj formi srpskih pripovedaka ima situacija kada radnju prati ili monolog prvog lica ili treće lice pripoveda o jednom junaku (ovo je možda super za vežbanje pripovedanja jer se najlakše upadne u mogućnost prepročavanja).

To treće lice iz kog se pripoveda nije dakle sudeonik zbivanja i događaja kada je  u priči jedan lik, ne tako često treće lice prisustvuje događajima kada su u priči dva ili tri lika.

E sad zašto se koristi u tim situacijama treće lice koje je, dakle nepouzdan pripovedač, koji nikako nije mogao biti prisutan događajima niti je od nekog mogao da dozna iz druge ruke šta se desilo? Da li je to autorov upliv nesvesnog, ili glas koji  neopazice prevede žedne čitaoce preko vode neznanja i nepažnje, ali nekako dovede do podsvesnog znanja? Dakle, moje pitanje je zašto se to koristi sem u službi slobode pripovedanja izvan slike doživljaja pripovedača?

[scallop]

Moje iskustvo je da je prvo lice jednostavnije. Pripovedač je prisutan. Međutim, posmatrač je isto tako prisutan i ne zavisi od stava protagoniste. Pripovedač je nepouzdan jedino ako mu ne verujemo. AKo je uverljiv onda nema razloga da mu ne verujemo. Ne moramo da verujemo ni prvom licu. Sloboda je u nezavisnosti likova od mesta i vremena događanja.

[Palmer]

Pa da...ali imamo udžbenički primer Karamazovih, gde narator u jednom trenutku priča o događajima, dijalozima, sastancima, osećanjima, ekspresijama koje je doživeo i kojima je prisustvovao i može iz prve ruke da prenese impresije, dakle on je DEO priče. Onda priča o tome da mu je neko rekao ili ispričao, pa ajde i tu da mu verujemo, a onda počne da priča o pričama, dijaoizima o kojima nikako nije mogao da dozna bilo šta, ili unutrašnje misli junaka. Moje pitanje biloje je zašto koristi taj recimo unutrašnji glas, glas koji nastavlja da nam priča.

Dakle pripovedač nije jedan, nije sveznajuči narator kao što je često primer ovde radionicama, već akter  (ili više njih) o čijem imenu, osobinama ne znamo ništa...Znamo da je lokalni sugrađanin npr. Kao da, dakle ne postoji jedan glas i jedna stvarnost i glas objedinjeni u svesti onoga ko piše već delići jedne šire slike i šire svesti nego što je ona autorova.

Zato i jeste nepouzdan pripovedač, mi možemo da mu verujemo onoliko koliko možemo da verujemo i u stvarnost, samim tim što je subjektivna, njegova, (naratorova) ona je nepouzdana i nije doslovno istinita prema standardima ne autorove publike već standardima publike pripovedača..

[scallop]

Umalo da me dovedeš u prostor gde ne želim da budem. Priča o sveznajućem naratoru je floskula. Pripovedač nas uverava u svoju priču, ali ničim ne garantuje njenu istinitost. Zar i tvoja tvrdnja da između "autorove publike" i "publike pripovedača" postoji razlika nije zbunjujuća i nepouzdana? Jedino mesto u priči gde gde autor nema svoj stav je dijalog, osim ako ne nasedne i počne i u njemu da zastupa svoj stav. Zato dijalog i jeste osetljivije mesto, mada većina smatra da ga oslobađa od "prepričavanja". Nisam primetio da autori na radionici INSISTIRAJU na svom stavu.


Meni je zanimljivo i pripovedanje iz više likova. Pokušaj da nađeš moju priču "Oči Svetovida: Falus". Pisana je iz tri lika, a povremeno je prisutan i pripovedač. Trebalo bi da je moguće osetiti razliku u stavovima likova.

[Palmer]

Hoću, potražiću i hvala na predlogu.


Što se tiče neslaganja autora i naratora, nemam pojma, verovatno i zvuči nepouzdano, ali mislio sam i na aspekt gde priču grade dva glasa, ili polifonija glasova koji npr. pričaju dve istine i grade dva sveta, a na čitaocu je da se odluči kome će da veruje. Ono autorovo odsustvo ličnog, a prisustvo naratorove stvarnosti tj. stvarnosti dođaja.  Ali, jedno je čitati i doživljavati, a drugo pisati koliko vidim mada su to dve strane istog novčića...

[scallop]

Ne postoji narator bez autora ili ja pričam nešto nepouzdano.   

[Palmer]

 


verujem, ne ve ru jem.

[scallop]

Mogu samo da se predam.  Uvek sam verovao da je autor, pisac ili pripovedač, a da je narator bezlični lik kojim se služi kad piše u trećem licu. 

[Palmer]

Naravno. Nije sporno ništa. U glavi mi je bio primer jednog romana gde postoje dva pripovedača, nisam naravno mislio na autorovo odsustvo, već samo na to da  autorova i naratorova tačka gledišta na neki način dobijaju samostalan oblik. Verovatno sam se loše izrazio. Dva pripovedača totalno autonomna, pričaju svoju verzije jedne istine, jedne slike isvoje poglede na svet. Kao polifonija.
Kasnije sam čitao neki intervju gde autor kaže kako oba lika nemaju ništa zajedničko s njim samim kako su bibligrafski elementi totalno isključeni (što samo po sebi i nije toliko čudno) itd, itd, ali me podstaklo da istražujem to što sam čitao Karamazove i razmišljao o specifičnosti pripovedanja tamo..


Ja lično sam tek počeo da pokušavam da pišem, pa me zanimaju različiti pristupi pripovedanju, jer valjda to prvo treba da se savlada, pored ostalih najbitnih stvari koje isto tako prvo treba da se savladaju.    Što reče neki lik iz jedne firme sa kojom sam radio, govoreći o redosledu aktivnosti koje treba da odradimo: ''Prvo ćemo prvo, a onda ostalo.''

[scallop]

Pa, prvo ti je ono šta si mogao da naučiš na radionici. Ko zec: Do pola priče trčiš u šumu, a od pola iz šume. Tako izbegneš da potrošiš vreme na skraćivanje, koje bude više sakaćenje. Ne treba praviti salto pre nego što naučiš kolut napred. Doduše, na radionici je primetan napor da se privuče malo više pažnje. To najčešće ne pije vodu. Samo pitaj, bar većinu odgovora znam.

[Palmer]

Važi. Slažem se, instant varijante ne postoje, više to ide brzinom glečera, a vunderkindi ne postoje...Al' nekako postoji ta zanatska potreba da se čitaju klasici, kao počast i kao vežba.. a kolutovi su inače traume mog podgojenog detinjstva...   

[scallop]

Ponekad iskustvo čitanja govori više od iskustva pisanja. Opet ću navući nevolju na vrat, ozlovoljiću i domaće pisce i prevodioce. Poštedeće me strani pisci, ja ne čitam njih, oni ne čitaju mene. Osećam se obaveznim jedino prema domaćim piscima, oni su prepušteni nikakvim kriterijumima. Pišu onoliko dobro koliko im lični utisci o pisanju dozvoljavaju. Odnosno, onoliko dobro koliko domaći izdavači procene da su njihova dela podobna da zarade neku kintu i da se opravdaju za sve drugo što povučeni komercijalizacijom kulture objavljuju.


Iako nezadovoljni mojim čitanjem šire stav da sam naneo najviše štete domaćoj fantastici, uveren sam da ako je to glavna šteta, dobro prolaze. Bolje je nego što jedan moj prijatelj zdušno odbija da čita skoro svu domaću fantastiku, jer je "nečitljivo". Ako su naši objavljivani fantastičari postali "nečitljivi", loše nam se piše. Izuzeću grupu onih koji na radionici ZS mesečno rizikuju da budu mrcvareni od strane onih koji radionicu čitaju. Rezultat je da kad se odluče za neki književni konkurs retko ispadnu iz izbora.


Oni koji znaju kako čitam domaće pisce, znaju koliko upotrebljavam olovku (mogu kasnije da izbrišu). Nevolja je što čitam i ono što bi neko drugi preskočio kad mu dojadi. Verovatno je da sam zbog toga spor, ali, ako je autor nešto napisao valjda je očekivao i da bude pročitano. Trenutno čitam jednu vrlo popularnu trilogiju i nikako mi nije jasno zašto je napisan toliki tekst, a da nije ispečeno malo zanata na našoj radionici. Takođe mi nije jasno kako je tekst prošao redakciju, lekturu, a delom i korekturu. Ušparao izdavač? Na piscu se ne štedi, njega treba negovati. Jer smo osiroteli veoma.


Ako ikoga ovo bude zanimalo, raspravljaćemo o omaškama i banalnostima. Inače, pisac je imao priču, pa mi je krivo zašto nije bolja.

[Stipan]

Zanima mene, ali nemam ideju kako bih postavio neko konkretno pitanje.

[varvarin]

Zanima i mene.
Skalope, imaš li već temu, ili treba da ponudim svoju priču za čas anatomije?

[Scordisk]

Mene zanima koja je knjiga u pitanju

[scallop]

Raspravljanje o konkretnoj priči je uobičajeni metod na radionici. Kad bi se sistematizovalo, većina pitanja je već postavljena, ali pisci uporno ponavljaju svoje omaške. Čini im se da se njima ne događa. Zato i insistiramo na komentarima, jer ako primetiš kod nekog drugog, primetićeš i kod sebe.


Roman koji sad čitam ima nekoliko tipskih omaški, pa ću se zahvaliti Varvarinu. Važno je da se zna da svi pravimo omaške, stalno ih nalazim i kod sebe, pa nema bezgrešnih. U jednom ranijem domaćm romanu, glavni junak ima petnaest godina, ponaša se kao da je odrastao i do kraja nisam saznao zašto je autoru bio potreban taj uzrast. Da mu je dao dve godine više sve bih lakše progutao i svario. Sadašnji roman se bavi klincem od jedanaest godina. Njegovo ponašanje je svaki čas apsurdno. Onda ispliva cilj autora da uspostavi vremenski kontinuitet među protagonistima, te da vreme od katastrofe do danas skrati na oko pedeset godina. To neću progutati iako se bezbroj puta poteže broj proteklih godina. Jednostavno, rusvaj koji se opisuje ne može da se dogodi za tako kratko vreme. Neuverljivost priče je najčešće osnovni razlog zašto odustajemo.

Scordisk, nema ništa od toga.

Drugi momenat je klasično prepričavanje. Pisac oseća da mu nedostaje prostor i pribegava nečemu šta ne želimo da vidimo. Upravo sam izronio iz sekvence apsolutnog prepričavanja na preko dvadeset strana. Da je odustao od nje lakše bismo se snašli. Računam da pisci nevoljno pribegavaju prepričavanju. Osete da im nedostaju logičke, prostorne, pa i vremenske niti, pa hajd' da čitaocu objasnimo. Toga, ali znatno manje, ima i kod naših radioničara. Postoji još nešto šta ja vidim kao pusto vađenje iz neprilike. Ako smo u dijalogu, onda valjda nije prepričavanje. Takođe, ako koristimo prvo lice, onda ne prepričavamo. Nažalost, prepričavanje je uvek prepričavanje, ma kako ga našminkali. Ako moramo da napišemo šta se dogodilo, a ne da dozvolimo da se dogodi, onda smo prepričali.

[Scordisk]

Ostaćeš, scallope, misteriozan po tom pitanju?

[scallop]

Baš dobro. Taman si me opomenuo na vreme gde se nalazim.


Svaka priča traje upravo onoliko koliko se događa. Sve što se ispostavi da mora da se posebno objašnjava vodi pisca u probleme pisanja.


Možda je ipak bolje da Varvarin turi svoju priču. Bar ćemo da znamo da se svesno namestio.

[Stipan]

Heh! Ajde Varvarine, bolje ti nego ja. Mene bi Scallop rasturio kao bugarsku skupštinu....

[scallop]

Što se podmećeš? Ti ćeš da dođeš na red sa spinovanjem.
Problem sa Varvarinom je što ima malo problema. Jednom sam mu zamerio što se petlja sa Valhalom, kad ima tmušta i tma slovenskih bogova. Ah, da. Jednom mi je upucao rodnu kuću. Zloća!

[scallop]

Sećam se i jedne priče iz Zemuna, sa specijalnim kabinet stolom. Napali su ga da to nije to. Onda sam u Tulsi slikao takav sto, sa nazivom koji je on upotrebio... Ali, ne, nikada one omaške o kojima sam raspoložen da raspravljam.

[Stipan]

Šta je "spinovanje"?

[scallop]

Pojma nemam. Ja to, onako, da ispadnem pametan.

[Kimura]

Ne zamerite mi što ću ovaj razgovor o omaškama nakratko prekinuti pominjanjem nečeg upravo suprotnog.
Čitam stari broj ZNAKA SAGITE, tačnije kratku priču Darka Macana, koji je meni kao pisac gotovo nepoznat, čitam i polako uviđam da je priča ''bez greške''. A ima sve. Tu je fantastični svet dočaranu nekoliko poteza i uverljiv. Tu je tronogi junak, živ i jednako uverljiv. Priča nam se iz prvog lica, a vidimo i saznajemo koliko nam treba. Ton je šaljiv, ali filozofska poruka jasna i mračna.
I sve deluje lagano, savršeno jasno i nepretenciozno. Divota!

[scallop]

To ti je i TISUĆITA GRANICA. Čisto kao suza.

[Kimura]

Ova je još bolja. Jedino što ima jednako naporan naslov - ''Mnogo puta devet koraka''.

[varvarin]

Za ljubav diskusije, evo jedne starije price, svojevremeno se Skalopu nije baš svidela.  Pa, udrite.



                                    MARICA


          '' To sa vešticom uopšte nije bilo lako.''
             Stara žena je zastala u priči, a desetak pari širom otvorenih  očiju beše prikovano za nju. Deca nisu treptala, nisu se pomerala... nisu valjda ni disala.
           ''Ono što  je ušlo u bajku, mnogo kasnije, ni izbliza nije bilo tako prosto. Marica gurnula vešticu u peć i spalila je, onda oslobodila Ivicu iz kaveza, pa su veselo krenuli kući... Malo sutra !''
            Jedna devojčica osmelila se da pita: ''A ti znaš...Kako je to bilo?''
            Žena je ćutala  zagledana u vatru, otsutno se smešeći. ''Znam'', najzad reče blago. Još nekoliko trenutaka kao da je prebirala po uspomenama, a onda je nastavila.

            ...Marica beše očajna, u kavezu iznad ognjišta Ivica je plakao iz sve snage, a za stolom je veštica oštrila dugačak krivi nož, tiho pevušeći. Već je spremila sudove, a veliki kotao namakla na vatru. Jasno i glasno, objavila je koji trenutak ranije: ''Danas za ručak imamo Ivicu!''
            Ništa, baš ništa nije mogla da učini devojčica, osim...da pokuša da iznenadi zlu čarobnicu, da je gurne u vatru kad  baba okrene leđa. I shvativši da je to jedina šansa, Marica se zgurila poput mačke spremne na skok: Strašan trenutak, dok plamenovi što se izvijaju sa ognjišta prave utvarne senke na zidovima  izbe, veštičin gavran pakosno grakće, a dugo sečivo se presijava... Onda se starica nagnula nad kotao, a devojčica skočila – da bi se veštica pomakla, a Marica zamalo što sama nija pala u vatru. Jedva je uspela da zadrži ravnotežu, bolno opekavši bosa stopala, dok se veštica unjkavo smejala.
          ''Malena, pa baš sam to očekivala!'', rekla je podižući ruku. ''Ali sad ću te kazniti!'' Marica je znala šta sledi - čarolija koja će je učiniti nepokretnom, možda nešto još gore...Ali maćeha, njihova draga maćeha koja je i nagovorila oca da ostave decu u šumi, pomalo se  i sama bavila magijom.
            Ništa naročito, tek da se krava lako oteli, ili da se momak zagleda u devojku... Ali devojčica je brzo učila.
            I kada je veštica upravila ruku, Marica je već postavila prste prepletene ispred lica. Prepletene na poseban način, tako da odbiju lakše čini koje neko baca na vas. Sad, ova detinja magija ne bi vredela nimalo da je veštica upotrebila zaista teška oružja, a ovako...Ovako, njihove dve volje sudarile su se nasred prostorije, čarolije suprotne ali izgleda jednake po snazi, i nemajući gde – uz fijuk, poput vatrenog stuba suknule uvis kroz tavanicu, visoko u noćno nebo. Istovremeno, pola trošnog krova sručilo se unutra puneći sobu oblakom prašine. Veštica je stajala otvorenih usta, zgranuta. Dovoljno da Marica sa stola zgrabi nož i zamahne, jednom.
            Kao da ne može da poveruje, veštica je gledala crnu dršku bodeža što joj je strčala iz grudi. A  tada devojčica  gurnu  čarobnicu u vatru.
            Izvukla je brata iz kaveza i izvela ga napolje, dok je plamen zahvatao kolibu. Rešila je da noć provedu ovde, dok se požar polako stišavao: Tinjajuće grede i smrad zgarišta držaće za noćas na odstojanju divlje zveri, kojih sigurno ima u šumi. Kada svane, potražiće put.
             Ujutru je primetila sjaj u pepelu i ostacima ognjišta. Jedino je veštičin nož ostao  ceo, i ona ga uze: Put do kuće je dugačak, ko zna za šta im može zatrebati. Zatim, prisećajući se položaja sunca i vrhova nekih brda, svega  što je zapamtila onog dana kad su ih ostavili, pokušala je da odredi na koju stranu treba da idu.
              Ivica je bio mlađi, bio je uplašen, uplakan i gladan. Marica je umela da nađe divlje šumsko voće i jestivo korenje, da mu bar malo zavara glad. Umela je da uveče napravi zaklon od granja, i da se privije uz brata da ga zagreje u hladnoj noći. Zaključila je da su krenuli pogrešnim putem, i da su tako izgubili skoro dva dana: Za toliko duže moraće da putuju kući. Sve je znala, osim šta da odgovori kad bi je Ivica pitao po deseti put: ''Seko, a zašto su nas ostavili u šumi? Da li smo bili tako nevaljali ?''
             Ni sebi nije umela da odgovori na ovo pitanje.
             Trećeg dana šuma se proredila. Treće noći pojavili su se vukovi.
             Sreća je da se čopor oglasio zavijanjem, to joj je dalo vremena da podigne brata na niže grane jednog drveta, pa da se i sama popne za njim. Drhtali su cele noći u krošnji, dok su razočarani vukovi kružili dole, da bi u zoru otišli da traže drugi doručak. Još satima se nije usudila da siđe, plašeći se da će se zveri vratiti.
             Najzad, kad je bila sigurna da kuća više nije daleko, stigli su do potoka  i do poznatog brvna koga se uvek plašila. Ona je mogla da pređe preko njega, ali uvek sa strahom: Klizavo stablo obraslo mahovinom, jedan tren nepažnje i pala bi u brz i bučan potok koji bi je odvukao prema nekom viru. A Ivicu je uvek nosio otac, onih nekoliko puta što je dečak prelazio preko. Ali nije bilo druge, i stiskajući zube čvrsto je uhvatila brata za ruku i zakoračila.
             Korak po korak  stigli su do  polovine brvna,  kad se Ivica okliznuo.
             Mrak je uveliko pao, a ona je sedela na drugoj obali obamrla, onemela, potrošenih suza. Pred sobom je videla samo Ivičino lice kad joj je konačno iskliznuo iz ruku, posle preduge borbe da ga zadrži. Legla je na brvno, pokušavajući obema rukama da ga izvuče gore, ali njena snaga bila je nedovoljna, i osećala je kako ga polako ispušta. Gledao ju je u oči.
             Dok je padao, nije čak ni viknuo.
             U gluvo doba noći stigla je do poznate kućice na rubu sela. Bilo je potpuno tiho. Visoko na nebu, ravnodušni mesec je sve obasjavao hladnom svetlošću. Po običaju, vrata su bila nezabravljena. Ničeg vrednog nije bilo da se ukrade u toj kući. Nečujno se uvukla unutra.
               Na podu, nasred jedine prostorije, svetlucali su  ostaci žara. Stegavši obema šakama, Marica podiže iznad glave dugi veštičin  nož i reče glasno: ''Vratila sam se!''
               Zvučalo je gotovo radosno.

[scallop]

Nisam voleo dohororisane priče. Pa, šta?


Za početak, prva reč posle naslova je suvišna. Vremenom sam postao alergičan na "that". Dandanas ih nalazim i po svojim rukopisima. Već sam pominjao tehniku "find/replace" za prebrojavanje sitnih, malih reči u tekstu. Može nešto, ali ne valja ako ih ima previše.


U pasusu: "Malena, pa baš sam..." Postoji jedno suvišno "ali". "Ali, maćeha, njihova draga maćeha..." Pažnju mi je privuklo sledeće "ali", koje je takođe nepotrebno.


Samo još jednu rečenicu. "Izvukla je brata iz kaveza i izvela ga napolje, dok je plamen zahvatao kolibu." Ovde postoji suvišno "napolje". Gde da ga izvede osim napolje? Ipak, povod je postavka rečenice koja ubija ritam pripovedanja. Poezija je možda muzika, ali proza je ritam. Pogledajte ponovo rečenicu:


Dok je plamen zahvatao kolibu, izvukla je brata iz kaveza i izvela ga.


Čitanje naglas će pokazati da je povraćen izgubljeni ritam.


Na kraju, poentiranje je savršeno. Neko bi to naširoko objašnjavao, ali Varvarin zna da ne treba pokazivati prstom da je magija veštice ostala u nožu.

[Kimura]

Čućemo, verovatno, zašto se Scallopu nije dopala.
Meni, ovako po prvom utisku, kraj nije sasvim zadovoljavajući. Osveta je pravedna, ali kao da nešto nedostaje... Možda je problem u očekivanju da se jače povežu početak i kraj.
Da se razumemo, ne bih volela da nam pripovedačica-Marica ispadne nešto kao naslednica šumske veštice koja zabavlja dečicu pre nego što im objavi kako će ih spremiti. Priče tog tipa uopšte ne volim, kao što ne volim ni da kraj bude tačno onakav kako se sugeriše u prvih nekoliko rečenica. Potrebno je malo iznenađenja.
Priča je možda i sasvim na mestu, od početka do kraja, a moja primedba je više vezana za neko lično osećanje nego za racionalno zapažanje. 

[scallop]

Odmah, pa sudar. Imamo različit odnos prema poenti. I pusti svoja osećanja kad razmatramo tehniku pisanja.

[scallop]

Nema reakcija. Nema Varvarinove reakcije. Bem vam lebac, jel' ovo forum o fantastilci?

[varvarin]

Varvarin se slaže s tvojim primedbama. Više su pravopisne.
Ali neće biti diskusije dok ne navrati još poneko...

[Meho Krljic]

Pa, to, mislim, većina primedbi je sasvim nekontroverzna i nema im se šta zameriti, zdravorazumske su i možda ljudi ne reaguju upravo jer o njima nema šta da se polemiše. Možda da pređeš na neko dublje seciranje teksta, dakle ne samo na to da li ima neka reč viška ili manjka već više na to kako misliš da je Varvarin postavio zaplet, gde se oslonio na čitaočevo poznavanje folklora, gde je našao za neophodno da prepriča poznate stvari, gde je tačka odvajanja od poznatog predloška i kako je autentična autorova kreacija spojena sa tkivom poznate bajke itd.

[scallop]

Mislim da sam odgovorio, ali odnelo nevreme. Pokušavam da raspravljam o pisanju, a ne o temama. Ako Varvarin misli da sam pisao o pravopisu, nije tačno. Pisci danas troše enormno mnogo reči koje ne pripadaju jeziku kojim pišemo. Kad ih otklonimo moći ćemo da se posvetimo realizaciji priča, mada sam jasno stavio do znanja šta mi u priči odgovara.

[varvarin]

Ne budi na kraj srca, Varvarin kad je odgovarao nije vagao svaku reč.
OK, Primedbe  nisu pravopisne, tiču se logike jezika. Opravdane su, to ide na dušu autoru. Ali - to je posebna tema.
Mislim da si hteo da ovde pišeš o nečem drugom.

Ili  ovako: Mogu ja pisati jezički vrlo pravilno - jebeš to, ako priča nema vatre u sebi. Ili ako pravi greške u konstrukciji.
Ko razume, shvatiće.
A ti si, čini mi se, hteo o nekim greškama autora u konstrukciji priče same...

[saturnica]

Po meni je greska u startu ovakvu bajku pretvoriti u horor pricu. Zato jer, navodno, u bazi ima horor podlogu. Mene u ovakvom obliku nije legla. Ni uvod ni poentiranje. Niti znamo za koga je pisana. Za djecu ili odrasle? Kad to razlucimo, onda se moze pricati na cemu se treba poraditi da prica bude funkcionalna.

[varvarin]

Definitivno, za odrasle. Da li bi ovo dali detetu? 
Iz vremena kad sam hteo da malo postmodernišem...

[scallop]

Teško je sa sviđanjem. Koliko god puta da ponovim završićemo sa sviđanjem.

[Scordisk]

E, bre, ja sam očekivao da će sada da bude ovde neki čas anatomije, sve sa testerom i hlovorodoničnom kiselinom, kad ništa, puć.

Što se mog skromnog mišljenja tiče, sama ideja za priču je interesantna, kao bajka sa hororičnim osvrtom, i ima interesantnih detalja (kada se sudare čini, na primer), ali mi nije baš najjasnija poenta? Marica je baka koja prepričava, to kapiram, i povratak im je bio krajnje mučan, i to kapiram, ali nisam siguran da sam shvatio šta se na kraju desilo, pošto je Ivica poginuo, i kako to sve bitno menja originalnu bajku, da li je i na koji način nadograđuje, dekonstruiše ili  radi nešto treće?

[scallop]

Moguće je da sam samo teška picajzla, ali ja kad jedem ribu povadim sve kosti. Neko može da jede i orahe s ljusku, ali ja ne. Od pisca pre svega očekujem da bude čitljiv. Ako se čitalac sve vreme spotiče, drugi put neće prolaziti tom kaldrmom. Meho mi traži dubinsko skeniranje, a ni Scordisk nije s raskida da vidi više "šarenih svetova". Verovatno ni u Tolkinovom PRSTENU nije primetio da je prsten nosilac zla. Varvarin samo što na kraju priče nije napisao BU-HA-HA-HA-HA, SA'ĆU DA VAS POJEDEM!


Odmah sam napisao da je MARICA dohororisana bajka i da je dohororisavanje bilo zanimljivo kod nas jedno prošlo vreme, kad smo saznali da su bajke u osnovi horor priče za decu. Valjda je tako i u velikom svetu bilo. Napisati isto u više reči bilo bi traćenje. Ionako izgleda kao da traćim. Verovatno je Mrtvak svojevremeno bio u pravu kad je napisao da sam u radionici kao seoski uča. Dok ne strpate reči među tanke i široke linije nema dobre ocene.


Možemo mi da raspravljamo o pisanju, ali ćemo uvek završiti sa raspravom o čitanju. Ako nam se nešto svidi ili ne svidi treba imati na umu da postoje i drugi čitaoci kod kojih je obratno. Jer pisac je jedan, a očekujemo da je čitalaca više. Prepoznavanje nenapisanog izlišno je ako ne prepoznamo napisano. Ne jednom mi se dogodilo da iznova čitam neke priče sa radionice, jer je neko u njima našao nešto što ja nisam. Retko bih našao nešto, češće šta me je odbilo.


Ne mogu vas ja naučiti stilu, dati vam motivaciju ili ideje, to morate sami. Ili jeste ili niste lav. Ni ja nikada nisam naučio kako pisati lepo kao Bredberi ili Jakšić, precizno kao Margerit Jursenar, ali sam naučio da pišem kao ja, pa ćemo da vidimo. I vreme kaže nešto. Sinoć su me pitali kako sam se sa dvadeset godina tako dobro uklopio u rad sa maestrom Heclom, oni koji se bave stripom samo tako ga zovu, a ja nisam imao odgovor. Tek tada sam se prvi put zapitao. Kako? Pa, morao sam.


Dakle, ako mislite da od mene nešto pazarite, pazarite dok mogu. Ako ne mislite, opet dobro. Svako kupuje u svojoj omiljenoj radnji.

[Meho Krljic]

 Pošteno, nego, možda da pojasnim, kad se topik zove ,,Iskustva pisanja naučne fantastike" i kada se dobrovoljno javio jedan od naših najiskusnijih pisaca naučne fantastike da o njima piše, verujem da većina čitalaca očekuje da vidi nešto više od ,,imaš jedno 'ali' viška", ma koliko ta opservacija bila tačna, naprosto jer to u vezi 'ali' nije nužno vezano za iskustvo pisanja naučne fantastike, ili decenijskog pisanja ikakve proze i radi se više o nekakvoj bazičnoj lekturi. Mislim, možda grešim, ali mislim da se od tebe na ovom topiku očekuje nekakav drugi sadržaj koji se više bavi procesom razmišljanja o kreiranju narativa, svetova, likova itd.