Šta jeste, a šta nije.

[hidden]

Meni je valjala radionica itekako. Pominjao sam već da se i danas vraćam na komentare koje sam dobijao pre par godina.

A Kimura, ovo sa korigovanjem te razumem, slični smo. Sada me više zabavlja da detektujem gde sam šupalj, čitam napisane priče prepoznajem iste trikove, manje-više slične rečenice na kojima se temelji obrt, slične motive...to mi se ne dopada. Definitivno moram više čitati.

[scallop]

Silom okolnosti i nužde, svojevremeno sam pročitao skoro sve što sam uspeo da nabavim o menadžmentu i marketingu. Kuriozitet je da sam 2008. nabavio knjigu izdatu 2009. Iz njih proističe "sveto trojstvo" personalne vrednosti:


Talents/Knowledge/Skills  - TKS


Prva stavka je fiksna, druge dve se daju doterati. Ovde smo imali zanimljive komparacije i nemam utisak da se ne prepoznaje sadržina. Ona se izbegava, zataškava, ignoriše. Bre, i dijamant je obična kamenčina dok ne proputuje kroz Amsterdam.


Usput, obim komparacije ukazuje da nismo dodirnuli šta jeste, a šta nije. Stvarno, ako se TKS odnosi na bilo kog pojedinca, kako da kažemo da jesmo?


Malo smo se očešali o dobru priču i dobro pisanje. Složiću se da je bitna dobra priča, ali ne i sa Pavićem da nije važno dobro pisanje. Lagao je, kao što lažu i svi oni domaći pisci koji su potonuli u neznanje (K) i nepismenost (S). Kad iskusan čitalac gadljivo odbije da čita dobru priču zbog lošeg pisanja, onda imamo problem sa literarnom zaostavštinom na koju računa Boban. Ne želim da se jednom pojavi tumačenje da nam je literarna kultura fantastike još jedna žrtva tranzicije. Aujebote!


Zbog toga, ako ikako nastavimo sa ovom raspravom, na prvom mestu će mi biti - Tema, ideja, motiv, novum, ovum i sve druge kajgane u koju se meša fantastika.

[Mica Milovanovic]

Ne želim da se jednom pojavi tumačenje da nam je literarna kultura fantastike još jedna žrtva tranzicije.

Pa, ja bih smeo da kažem da je literarna kultura srpske fantastike žrtva tranzicije. 


Srpska fantastika je krajem osamdesetih i početkom devedesetih doživela neku vrstu promene, kako u smislu pomaka sa nečega što je pretežno bio SF diskurs ka ostalim oblicima fantastične književnosti, preko značajnog uvođenja domaćih motiva u našu fantastičnu književnost, do evidentnog podizanja kvaliteta proze domaćih pisaca. Ako se pogledaju rezultati Konkursa Znaka sagite, mnogo toga može biti jasnije. Zbirke Tamni vilajet 1-3 najbolje dočaravaju ove procese.


Nažalost, zbog uglavnom ekonomskih razloga, mada se verovatno mogu naći i drugi, ovaj proces je prekinut sredinom devedesetih. Tamni vilajet 4 je kasnio par godina, objavljen je u 55 primeraka, sprovoditi konkurse Znaka sagite sa kojih neće biti objavljivane priče nije imalo smisla, sve državne izdavačke kuće uglavnom su zamrle, Alef se ugasio, osim Emitora gotovo da nije bilo mesta gde se moglo objavljivati, pojedini kvalitetni pisci su izgubili motive i volju za pisanjem i okrenuli se drugim aktivnostima.


Priče sa konkursa Znaka sagite posle su se godinama pojavljivale u različitim medijima, što književnim časopisima, što u zbirkama priča pojedinih autora; međutim, više nikada se nije dogodio takav uzlet domaće fantastike kakav se dogodio krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.


Nažalost, svi ćete se složiti da danas, iako se objavljuje više knjiga fanastike nego ikada, scena je preplavljena književno manje vrednim ostvarenjima pretežno epske fantastike, vrlo često okrenute jeftnom plovljenju na talasima nacionalnog, sa vrlo retkim delima koji zaista donose nešto novo. Beskrajna lakoća objavljivanja, nepostojanje kulture izdavaštva, nepoštovanja procesa koji treba da dovedu do objavljivanja jedne knjige, unazadili su domaću fanastičnu scenu, bar tako ja mislim.


A sve ovo je uglavnom posledica procesa tranzicije... 

[Boban]

Ne sme lakoća objavljivanja i opšti pad kriterijuma da bude opravdanje onima koji mogu više i bolje da daju manje jer umišljaju da je i njihovo usputno malo bolje od nečijeg maksimuma.
Čitaoci menjaju kriterijume od pisca do pisca i ono što tolerišu nekom nepismenom klincu, grdno će zameriti onome za koga su se osvedočili koliko može.

[scallop]

Napisah da ne želim, ali već stiglo.
Nije Servantes napisao da je don Kihot glup, pa mislio da su vetrenjače bile zmajevi. Taman posla. Napisao je da je don Kihot znao da su vetrenjače, a da su zmajevi podvala onih koji bi da sve ubede da zmajevi postoje.
Takođe, nije srpska fantastika autobus, pa nemamo pare za kartu.


Izneo si gomilu činjenica, ali si se na tome zaustavio.
Nije uočeno da pomak osamdesetih i devedesetih godina nije bio samorodan, niti je klima bila takva da nam niču ananasi i banane. Nedopustivo je da se ignoriše napor LK da se ostvare do tada nezamislive promene. Zbog toga hroničare smatram neefikasnim. Listanje faktora koji nas ometaju neće nas opravdati što ne radimo dovoljno. Da nije bilo kiše ne bismo pokisli?


Cilj ovog topika je da razdrma, da pokrene, a ako sam ostao sam, slabo ćete pazariti sa ostacima moje energije. Depresivno, je čak.
Evo, Boban je mrdnuo više nego ti.

[Mica Milovanovic]

To što kažeš da zanemarujem uticaj LK naprosto nije tačno.


U ovom postu je bilo reči o tranziciji - koja se dešavala sredinom i u drugoj polovini devedesetih. Uticaj LK je bio dominantan pre procesa tranzicijie. U knjizi o srpskom SF-u sam ovako napisao:

Značajnije uvođenje domaćih motiva u naučnu fantastiku krajem osamdesetih godina prošlog veka predstavlja relativno logičan nastavak trendova koji su se počeli ispoljavati u srpskoj naučnoj fantastici još početkom sedamdesetih godina – smeštanje radnje na lokalni teren, pomak od hard SF-a ka ,,mekšim" naukama, pa i generalno podizanje literarne vrednosti koje se može korelirati sa pomalo zakasnelim prodorom ,,novog talasa" u svetskom SF-u na naše prostore.

Naime, početkom i sredinom sedamdesetih godina oko Politikinog zabavnika se okupila grupa pisaca koji su vezivali svoje SF priče za teme i motive iz srpske istorije, mitologije ili su ih, naprosto, smeštali na domaći teren. Bili su to: Ratko Janković, Zoran Popović, Dušica Lukić, nešto kasnije Zoran Maoduš, i drugi. Iz ovog kruga pisaca izdvaja se Ratko Janković, ne toliko spisateljskim kvalitetom, već ukupnim pristupom tekstu, koji vrlo često izlazi iz okvira omladinske književnosti koja je preovlađivala u Politikinom zabavniku.

Kao što je već rečeno, sledeći značajan momenat je 1976. godina i pokretanje almanaha Andromeda, u kome je objavljivan konkurs za domaće SF priče. Ovaj konkurs je privukao veliki broj pisaca, pri čemu su neke priče, kao na primer ,,Radojica i male mačke" Dragana Zarića, bile vezane za domaći teren.

Sa druge strane, bez obzira na drugačiju uređivačku politiku, pojedine priče iz Siriusa, kao što je ,,Sokolar" Vladimira Lazovića, takođe su imale ne samo lokalni kolorit, već su bile utemeljene na domaćim motivima i predstavljale dalji iskorak ka specifičnom domaćem SF izrazu.
U svemu ovome, veliku ulogu u podizanju kvaliteta srpskog SF-a imao je Zoran Živković, koji je kao član žirija Andromedinih konkursa, ali i aktivni član i prvi predsednik Društva ,,Lazar Komarčić", neprestano insistirao na književnoj vrednosti priča i dovođenju priča na domaći teren.
Sa osnivanjem Društva ,,Lazar Komarčić" 1981. godine, započeo je i interni konkurs za SF priču, na kome su zanat kalili pisci koji su već ranije učestvovali na Andromedinim konkursima (Boban Knežević, Slobodan Ćurčić), ali i pojedini mlađi pisci. ,,Kao jedan od stožernih zadataka [Klub] je postavio pred sebe rad sa piscima, međusobno usavršavanje i napredovanje po ugledu na brojne američke književne radionice."[1] ,,Vrlo brzo su zabeleženi prvi iskoraci iz ustaljenih šablona trivijalne književnosti, ali bilo je potrebno da prođe šest godina pa da se pojavi pripovetka ,,Biciklista" Dragana R. Filipovića (Alef 7, februar 1988, str. 70.). Kako je samo na čitaoce, navikle na svemirske brodove i buljooka čudovišta, dame u opasnosti i lude profesore, šokantno delovala topla priča o Albancima i Srbima na Kosovu u nekakvoj gotovo savremenosti."[2
Svoje prve spisateljske korake na internim konkursima imali su Radmilo Anđelković, Vera Broz, Aleksandar Gatalica[3], Slobodan Ivkov, Zoran Jakšić, Damir Joka, Aleksandar Manić, Aleksandar B. Nedeljković, Ivan Nešić, Miodrag Milovanović, Zoran Nešković, Ljiljana Praizović[4], Goran Skrobonja, Branislav Trajković, Tibor Živković i drugi. Na ovim konkursima, kao i na internim književnim radionicama u Društvu, naglasak je bio na traganju za sopstvenim izrazom, utemeljenim na lokalnoj tematici, motivima i tradiciji. Važno je napomenuti da je prilikom ovog procesa došlo i do postepenog udaljavanja od kanona naučne fantastike, tako da određeni broj ovih priča gubi žanrovska obeležja SF-a i polako prelazi u druge žanrove fantastične proze (epska fantastika, horor, folklorna fantastika, bajka, i dr.), o čemu će biti više reči u sledećem poglavlju.
Podizanje kvaliteta priča dovelo je do sve većeg objavljivanja ovih autora u različitim časopisima, pre svega Siriusu, a kasnije i Alefu. Samim tim, interesovanje za internim konkursom Društva ,,Lazar Komarčić" je krajem osamdesetih godina značajno opalo, tako da je, u cilju obezbeđivanja dovoljnog broja kvalitetnih priča, kako za časopis Alef, u kome je bio glavni urednik, tako i za sopstvena izdanja u ediciji Znak sagite, Boban Knežević pokrenuo sličan konkurs, ali sada sa značajno širim učešćem pisaca praktično iz čitave bivše Jugoslavije. Tokom devedesetih godina prošlog, pa sve do sredine prve decenije ovog veka, Konkurs Znaka sagite predstavljao je glavni izvor materijala za objavljivanje domaćeg SF-a u različitim izdanjima i na njemu su učestvovali praktično svi najbolji domaći pisci fantastike.
Pored pomenutog Dragana R. Filipovića, u ovaj krug pisaca spadaju: Radmilo Anđelković, Ilija Bakić, Zoran Jakšić, Boban Knežević, Vladimir Lazović, Goran Skrobonja i drugi. Gotovo svi su oni predstavljeni u prvoj zbirci domaćih fantastičnih priča Tamni vilajet (1988) izdavačke kuće Znak sagite Bobana Kneževića, u kojoj su, pored srpskih priča, bili zastupljeni i autori sa područja bivše Jugoslavije (Hrvatske i Slovenije) koji su odstupali od uobičajenih kanona pisanja SF-a u to vreme.
Negde pred gašenje Siriusa, 1987. godine, novosadska izdavačka kuća Dnevnik pokrenula je mesečni časopis Alef, koji je takođe uređivao Boban Knežević. Ovaj časopis je izlazio relativno kratko (do kraja 1991, ukupno 26 brojeva), povremeno gubio ritam izlaženja, ali je bio značajan po tome što je pružio priliku brojnim domaćim piscima da plasiraju ostvarenja koja su bila izvan uređivačke politike do tada dominantnog Siriusa.
Takođe, važno je pomenuti i kapitalni almanah Monolit (od 1984. do 1999. godine ukupno 10 brojeva), koji u okviru izdavačke kuće Znak sagite donosi veliki broj savremenih ostvarenja svetske naučne fantastike. Poseban značaj ima činjenica da je u njemu premijerno objavljeno mnoštvo novela i priča koje su osvojile vodeće svetske nagrade iz oblasti naučne fantastike, Hjugo i Nebula, ali i pojedine najkvalitetnije domaće priče.
Nakon gašenja Alefa, Boban Knežević je nastavio sa izdavanjem sopstvenog časopisa, slične koncepcije - Znak sagite, čiji je 21-vi broj izišao marta 2016. godine.

Mislim da je u ovom tekstu jasno istaknuta uloga LK za razvoj domaćeg SF-a u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih.


 

[scallop]

Svaka čast. Sve si pobrojao. Po azbučnom redu.

[Mica Milovanovic]

Ne znam čemu cinizam. Ovo je spisak ljudi koji su počeli u LK. Nakon toga ide predstavljanje najvažnijih autora, gde se jasno vidi svačiji doprinos. Skorbonja je prikazan u delu o hororu, kao i još neki.

Početkom devedesetih godina prošlog veka, Radmilo Anđelković naglasak svojih ostvarenja stavlja na ispitivanje različitih pogleda na svet, prvenstveno u pričama sakupljenim u knjizi Sva vučja deca (1998), koja vremenski zahvataju širok raspon – od preistorije i matrijarhalnog društva u priči ,,Oči Svetovida: Falus", preko Vizantije u noveli ,,Rašani", neke alternativne sadašnjosti u ,,Svoj vučjoj deci", do bliže i dalje budućnosti (,,Dan Mitre" i ,,Nema mesta za svilene bube"). Međutim, sve ove priče u suštini variraju jednu istu temu – sukob zapadnog pogleda na svet sa jednim alternativnim, ovaploćenim u ideji o mitskom narodu – Rašanima. Roman Grbovnik (2002), koji je napisao zajedno sa Danijelom Reljićem, takođe istražuje određene tajne naše istorije, ovoga puta kroz priču u kojoj se prepliću vremenske linije, mešajući naše mitove i legende sa istinitim i hipotetičnim događajima iz istorije. Oko za drugi svet (2009) je roman sastavljen od nekoliko priča povezanih zanimljivom idejom o postojanju paralelnog zagrobnog sveta u kome se može obitavati samo u prostoru u kome smo za života bili. Na ovu asocijativno bogatu pretpostavku nadograđen je akcioni deo koji uključuje i došljake iz svemira i borbu za prevlast u različitim prostornim i vremenskim horizontima. U isto vreme objavljen je i serijal ,,Letopisi svemirskih Cigana" koji se sastoji od zbirke priča Tabor na Kidisu (2010) i romana Legija ida (2010). Oba dela povezuje glavni junak Grej Svaruk Hening, član esnafa svemirskih Cigana. I dok su priče iz zbirke uglavnom namenjene dobroj zabavi, roman Legija ida pored klasične SF avanturističke storije, sa puno elemenata cyberpunk ikonografije, nudi i mogućnost različitih dodatnih tumačenja. Najnovija zbirka priča Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša (2015), ostvarenje je koje brojnim pričama prati razvojnu liniju Radmila Anđelkovića kao pisca naučne fantastike.
Ilija Bakić je od početka bavljena žanrovskom prozom, početkom devedesetih pričom ,,Poslednja toplota" u Alefu br. 23, veoma često na granici eksperimenta, kako u pogledu sadržaja, tako i forme. Međutim, najsnažnije korišćenje žanrovskih potencijala Bakić dostiže u kratkim romanima Prenatalni život (1997) i Novi Vavilon (1998), koji predstavljaju brutalnu ekstrapolaciju sadašnjosti koja nas je okruživala devedesetih godina prošlog veka. Bakić je svoj bogati opus kraćih proznih formi učinio lakše dostupnim čitaocima objavljivanjem nekoliko zbirki priča i novela: Bagra diše (2009), Nastaviće se... (stripopriče br.1) (2009), U odvajanju (2009) i Led (2010), ali je u poslednje vreme objavio i dva kratka eksperimentalna romana: Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina (2012) i Futurista u odstupanju ili Unezverijada (2012). Prvi je humoristično-ironijska svemirska opera, signalističkih korena, predstavljena u stripovskoj formi. Drugi predstavlja kvaziavangardnu parodiju/pastiš steampunk i cyberpunk romana, koja se odigrava u alternativnom Parizu dvadesetih godina prošlog veka, a glavni junaci su poznati umetnici – TCar i NMarineti. Pored proze Bakić je objavio i nekoliko zbirki eksperimentalne poezije, pod snažnim uticajem signalističkog pokreta.
Spisateljska karijera Dragana R. Filipovića generalno se može podeliti u tri razdoblja. U prvoj fazi uglavnom objavljuje priče u Siriusu, kao i SF roman Oreska (1987), u kome svojim pristupom pripovedanju ipak uspeva da izvuče nešto više iz jedne prilično konvencionalno postavljene postapokaliptične storije. Od 1988. godine, od objavljivanja priče ,,Kad zlo spava?" u prvom broju Tamnog vilajeta, započinje njegov najplodniji deo karijere, u kome publikuje nekoliko antologijskih pripovedaka: ,,Biciklista", ,,Bežim u noć", ,,Slovenska", ,,Tri miliona kostura". Roman Zlatna knjiga (1988) jedan je od najboljih romana svekolike srpske fantastične proze. U pitanju je fantazijski roman bogatog, često neukroćenog jezika, u kome se prepliću mitologija i savremena istorija, kao vesnici sukoba koji će uskoro izbiti na ovim prostorima. U ovoj fazi nastao je kratki roman Kazablanka, koji je, nažalost, objavljen tek desetak godina kasnije, 2003. godine, kada su dešavanja na našim prostorima već značajno izmenila mogućnost odgovarajuće recepcije ovog dela. U poslednjoj fazi, koja počinje sredinom devedesetih, negde od priče ,,Trinaesta škola", Filipović stvara neke od svojih najboljih storija: ,,Zima od četiri haskija ispod svake nule", na primer, ali su mu pojedine priče ponekad hermetične i suviše zahtevne za čitaoce.
Zoran Jakšić počinje karijeru avanturističkim hard SF romanom Kradljivci univerzuma (1987, 1997). Međutim, svoj vrhunac kao pisac Jakšić postiže početkom devedesetih, kada objavljuje nekoliko veoma dobrih SF novela, sa jakom ,,naučnom" podlogom, ali okrenutih duboko ljudskim problemima protagonista: ,,Jeka", ,,Dubrava", ,,Morana". Osim ovih, uslovno rečeno, ,,tehničkih", priča, Jakšić stvara i kraće prozne forme, bliske magičnom realizmu ili tek sa blagim elementima fantastike. Među pričama iz ovog perioda mogu se izdvojiti ,,O Zebri i Ibisu", ili naslovna storija zbirke Nikadorski hodočasnik (1992), kao i pojedine priče iz zbirki Ministarstvo senki (2008) i Kraljevi (2009). Kratki roman Severnjak (2008) nastao je 1996. godine i tada objavljen u zbirci Tamni vilajet 4, u malom tiražu. U pitanju je zanimljiv i nepretenciozan akcioni fantazijski SF roman, neka vrsta herbertovske Dine prenete u martinovski svet hladnoće i leda.
Boban Knežević[1], započinje spisateljsku karijeru klasičnim hard SF pričama, od kojih se izdvajaju ostvarenja poput ,,Crnji od olujne noći" (1983) ili ,,Protiv Irvinga" (1984), objavljena u Siriusu. Iz ovog perioda potiče i roman Smrt na Neptunu (1986) objavljen u ediciji X-100 SF. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, Knežević okreće svoje interesovanje sa hard SF-a ka domaćoj tematici i polako se približava nekoj vrsti slipstreama. Njegov najbolji roman Crni cvet (1993), objavljen je upravo u ovom periodu i predstavlja mešavinu epske fantastike, narodnih predanja i eksperimentalne proze. Roman je doživeo više izdanja, a preveden je i objavljen u SAD (Black Blossom, 2004: Prime Books), gde je naišao na dobar prijem. Par godina kasnije objavljuje kratak roman Čovek koji je ubio leptira (1996), pomalo netipičan roman epske fantastike, verovatno tek početak nekog nedovršenog serijala. Posle duže pauze, Boban Knežević 2009. godine publikuje roman Poslednji Srbin, koji predstavlja složenu priču na tragu Zelaznijevih romana o Amberu, ali sa jakim refleksijama na savremeni trenutak i odnose centara moći u svetu. Njegov najnoviji roman je Slobodanida (2014) u kome takođe pokušava da nađe odgovore na određena pitanja iz naše skorije prošlosti, ali njegov naizgled vodviljski razbarušeniji i jednostavniji prilaz temi samo čitaocu otvara dodatne nedoumice šta se zapravo događa u romanu i zbog čega se likovi ponašaju tako kako se ponašaju – roman koji će većinu čitalaca ostaviti sa više pitanja nego odgovora. Skoro sve priče Bobana Kneževića nastale između 1975. i 1997. godine objavljene su u zbrici Slutnja androida (2003), a jedan uži izbor, dopunjen sa još nekoliko pre toga neobjavljenih priča, u zbirci Otisak zveri u pepelu (2009).
Vladimir Lazović[2] počeo je spisateljsku karijeru krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka pričama u Galaksiji i Siriusu, od kojih se u mnogo čemu izdvaja priča ,,Sokolar" (1987), jedna od prvih domaćih SF priča sa snažnim uporištem u lokalnoj istoriji, za koju je dobio obe domaće nagrade za SF: SFERA i ,,Lazar Komarčić". Iako je u ediciji X-100 SF objavio jedan roman, Hrim, Ratnik (1987), najbolja su mu ostvarenja priče i novele u kojima se bavi domaćom alternativno-istorijskom tematikom: ,,Noć koja bi mogla promeniti sve" (1998), ,,Veliko vreme" (1992), ili mešavinom fantastike i mitologije: ,,Preko duge" (1994).
Zoran Živković[3] spisateljsku karijeru počinje žanrovski prilično čvrstim SF romanom Četvrti krug, ali međunarodnu popularnost i nagrade stiče nizom knjiga koje tvore pripovetke labavo povezane u funkcionalne celine: Biblioteka, Sedam dodira muzike, Nemogući susreti, itd. Do sada je objavio sledeća prozna ostvarenja: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri priče do kraja (2004), Dvanaest zbirki i Čajdžinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006), Amarkord (2007), Poslednja knjiga (2007), Esherove petlje (2008), Pisac u najam (2009), Pet dunavskih čuda (2011), Nađi me (2012) i Zbornik mrtvih (2015). Najvažnija ostvarenje Zorana Živkovića iz oblasti teorije žanra su: Savremenici budućnosti (1983), Zvezdani ekran (1984), Prvi kontakt (1985), Enciklopedija naučne fantastike (1990), Ogledi o naučnoj fantastici (1995), O žanru i pisanju (2010) i Challenges of Fantastika (2013). Zoran Živković je dobitnik više prestižnih nagrada: World Fantasy Award, ,,Miloš Crnjanski", ,,Isidora Sekulić" i ,,Stjepan Mitrov Ljubiša", a takođe i Nagrade SFERA za 1990. godinu za Enciklopediju naučne fantastike. Njegova proza je specifična vrsta srednjoevropske fantastike, preciznog i svedenog izraza i odmerenih emocija, sa očiglednim uzorom u piscima kao što su Mihail Bulgakov (Михаил Булгаков) ili Franc Kafka (Franz Kafka). Zoran Živković predstavlja jednog od najprevođenijih i u svetu najprisutnijih savremenih srpskih književnika, velikog ugleda u književnim krugovima. Njegova ostvarenja pojavila su se na više od dvadeset svetskih jezika u preko 80 izdanja. Prestižni časopis World Literature Today posvetio je 2011. godine jedan od temata delu Zorana Živkovića. Doprinos srpskoj fantastici Zorana Živkovića ogleda se i brojnim kursevima kreativnog pisanja kroz koje su prošli mnogi domaći pisci.

 

[scallop]

Ne znam čemu cinizam. Ovo je spisak ljudi koji su počeli u LK. Nakon toga ide predstavljanje najvažnijih autora, gde se jasno vidi svačiji doprinos. Skorbonja je prikazan u delu o hororu, kao i još neki.

Teško je sa živima.
Prečesto, oni mlađi vide "Lazar Komarčić" i nas koje prepoznaju kao njega, uzrokom svojih nevolja. Jebu i nas i elitizam koji im namećemo (vidi pod Mrtvak i sl., mene mrzi). Neka mrze ove danas, kosplejeve i sakurabane, nastanak i razvoj LK su imali epske razmere i nikako ne pasuju u spiskove. Sa Zoranom Živkovićem smo odbili da budemo filijala SFERE, do polovine osamdestih smo omeđili prostor izvan zapadnjačkog epigonstva. Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.
Kako je kod tebe to "novela" o mitskom narodu Rašana? Ni po kriterijumima ABN to nije novela, oni to nisu, a istorija je puna Rašana.
Kako ne naglasiti da je pojava naših "domaćih" priča imala karakter preokreta, tippin' point bez primera u nekoj lokalnoj fantastici? Na sastancima smo raspravljali kako uključiti domaće motive, bio i Baš-Ćelik na tapetu, pa Boban napisao svoj najbolji roman CRNI CVET, a ja DAN MITRE. Samo raspon te ideje zaslužuje esej, ako ne studiju.
Nemam ja ništa protiv tvoje knjige, ali sam pretrnuo kad mi je ABN tražio podatke za buduće istraživače domaćeg SF.

[varvarin]

Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.

Moram da kažem, ipak: Osma sednica, na kojoj je pobedio Miloševoć, bila je septembra 1987.  Nemojmo  mu tovariti da je kriv i za stanje u srpskoj fantastici.
Javiću se večeras s dužim postom, ovde se zagreva...

[scallop]

Nemoj mi zamerati jed, ja sam dospeo na neku konvenciju u Britaniji, kao primer uvlačenja u Miloševićev režim. Iako sam bio jedna od prvih žrtava istog, još krajem '87. kad su mi, u Politici, zbog sumnjivih namera odbili RAŠANE.

Moram da kažem, ipak: Osma sednica, na kojoj je pobedio Miloševoć, bila je septembra 1987.  Nemojmo  mu tovariti da je kriv i za stanje u srpskoj fantastici.
Javiću se večeras s dužim postom, ovde se zagreva...

Zašto mi najmanje veruju kad pišem istinu. Da, krajem '87 sam imao RAŠANE na čitanju u Politici. Rekli su mi da je u toku previranje i da neće nikom da se zamere. Nesigurnost za svoje radno mesto. Eto, roman je pre njih čitala MIćina ljubimica Maja Zrnić i rekla mi da je to za nju "roman ideja".


Kad se zagreješ., nemoj da zaboraviš priču SOKOLAR. Tako lako je prevideti je.

[Mica Milovanovic]

Čisto da se zna: ja tranziciju ni u kom pogledu nisam vezivao sa Miloševićevim režimom, jer je tranzicija širi proces.


U "antropološkim" analizama domaćeg SF-a je korišćena i moja priča Ravnodušnost crvenog Sunca, tako da razumem o čemu pričaš, ali ne vidim zašto te toliko to pogađa.
Ja poštujem tuđe pravo da ima svoje mišljenje o mom delu, pa makar smatrao da je to mišljenje pogrešno.
Ne verujem u preteranu nedobronamernost tih ljudi, samo u njihovo donekle pogrešno čitanje.


Što se tiče "Rašana", njih si sam smesto u zbirku koju si nazvao Sva vučja deca i druge noveletako da sam pretpostavljao da želiš da je smestiš u širi korpus priča o Rašanima. Kao što znaš, u klasifikacije po broju slovnih znakova ne verujem mnogo, iako ih ponekad i sam koristim.


Što se tiče "mitskog", Rašani iz tvojih priča pripadaju jednom drugom univerzumu koji podrazumeva i mogućnost kretanja kroz vreme, kroz mitske prostore, itd. tako da se ni u kom slučaju ne mogu smatrati jedankim nekim stvarnim, istorijskim Rašanima. Zbog toga sam iskoristio taj pridev, ni zbog čega drugog.


Da li ima sličnih pojava u drugim fantastikama ja zaista ne znam, jer nisam istraživao, ali mislim da sam bio dovoljno eksplicitan kada sam objašnjavao osobenosti domaćeg pristupa.


Slažem se sa tobom da ta pojava zaslužuje i esej i studiju. Kada sam pisao Srpsku naučnu fantastiku, tekst koji je trebalo da bude predgovor za Antologiju srpskog SF-a ja za to nisam imao vremena i snage, pa sam izbegao da ulazim u detalje. Sada kada je knjiga objavljena, možda će pre neke nove verzije za Antologiju biti prilike za popravni.


Uzgred, upravo ponovo čitam priče sa kraja osamdesetih pa do negde 1995-6 i pokušavam da sagledam trendove koji su se javljali. Ne znam da li ću imati umeća da iz toga nešto ispadne, ali u svakom slučaju je zanimljivo nakon 25 godina vratiti se pojedinim pričama.

[scallop]

Knjigu SVA VUČJA DECA je objavio BMG, a ne ja. Kad pitaju "Imaš li knjigu?", jedini odgovor je "Imam". Nisam uspeo da nametnem ni pristojniju naslovnu stranu. Ali, platili su. RAŠANI imaju skoro 200 hiljada slovnih znaka i ne postoji kriterijum po kome je novela. Napisao sam ceo novi roman da ih ne bi KRATIO, po zahtevu Ekspres Politike. I, neću više da branim RAŠANE i od prijatelja. Neka se brane sami.

[Boban]

Rašani 178000 karaktera, pod nazivom NA STAZI RAŠANA početkom devedesetih bili predviđeni za novu, nikad realizovanu biblioteku domaće fantastike. Odštampane su i korice u 1000 primeraka, kao i za Bakićev PRENATALNI ŽIVOT, ali rat i opšte beznađe presekli su i tu i mnoge druge ideje.
Da, Rašani jesu roman mada sam i ja iz nekog iracionalnog razloga dugo vremena mislio da su novela i sada ih doživljavam kao novelu. CRNI CVET ima 223000 karaktera pa je ABN u nekom početnom trenutku nekako prebrojao da nedostaju dve strane da bi to bio roman i da to nije roman.
Predubeđenja su čudo.

[scallop]

Sećam se. Imam te korice knjige kao dokaz. To znači da su RAŠANI tri puta posrnuli.


Recimo, hipotetički, da sad imam novi roman i da trenutno ima 205000 karaktera, da li da nastavim do 223000 ili da dodam još 150000 pa da budem miran. Out there, somebody is counting. Safe is safe.

[scallop]

Da ne ostanu prikraćeni oni što bi da saznaju šta jeste, a šta nije: Nemojte drljati priču do besvesti. Pre će postati dosadna nego velika.

[Boban]

Jedna od Živkovićevih knjiga (Vagon) koja se često navodi kao roman ima 70000 karaktera.

[scallop]

Velikima je i mali dovoljan.

[varvarin]

Za ovo što sad pišem, imam 265 000 znakova, a još mi fali treća trećina priče.
Jel to znači da sam miran, jeste roman ? 

[scallop]

Za ovo što sad pišem, imam 265 000 znakova, a još mi fali treća trećina priče.
Jel to znači da sam miran, jeste roman ? 

I-haj!

[Boban]

Možeš da podeliš u tri knjige...

[Mica Milovanovic]

Cetiri... 

[scallop]

Pa, onda veruj matorim zajebantima.


Za mene ne važi. Ja sam podetinjio.

[varvarin]

Sad da manemo šalu, da pokušam da budem konstruktivan.
Razlog što ovde nisam pisao vise, a i kad sam pisao radio sam to vrlo oprezno - to je što nisam najsigurniji šta je ovde tema.

Pošto sam ponovo pročitao vaše postove ovde, valjda mogu da kažem i ja nešto smisleno. (Skalope, ne shvati me pogrešno, ako je Milošević u septembru trijumfovao na sednici - stvarno svaka čast ako su se urednici kao petlovi na vetru okrenuli odmah...   Jebeš ljude koji tako rade svoj posao!)
Moje iskustvo sa SOKLAROM je za nijansu drukčije - urednik je zahtevao da se izmene neke rači, da ne bi on imao, možda, problema sa dežurnim partijskim činovnikom. U mom slučaju to je bilo - "Izbaci BOGUMILI i napiši JERETICI , da  ja ne bih imao glavobolje..."  Uradio sam to. Nije bolelo.
Za Rašane ne vidim šta je bilo ideološki sporno, ali urednici su čudo...

Vratimo se temi. Skalop naglašava značaj kluba LK. U redu. Ovo dalje  je samo moje viđenje, i ne pokušavam da budem objektivni posmatrač: Kad su me Boban i Skalop pozvali u kliub (a politika je bila da pozovu svakog ko ume koliko-toliko da piše fantastiku), imao sam objavljenog Sokolkara, i bio sam nominovan za neke nagrade.
Na mom mestu, u tom momentu neki bi rekli - ma jok, šta će meni taj klub?
Ja sam otišao u kub. Upoznao sam gomilu zanimljivih likova, postao drugar sa mnogima, prijatelj sa nekima... Bilo je tu ljudi koji su pisali dobro, da se smrzneš. Kad sam ih malo bolje upoznao, bilo je veliko zadovoljstvo - i izazov - da se takmičim sa njima. A i oni su mene prihvatili na sličan način.

A da pokušaš da pišeš bar ponekad malo bolje od Filipovića, Bakića, Bobana, ili Jakšića, od Radmila, Skrobonje, ili  Oltvanjija... E pa, bajo, ima da se pomučiš. I pitanje je da li će uspeti. Tako su oni delovali na mene, nadam se da sam i ja svojim pisanjem slično delovao na njih... Bar ponekad.  Nikada im nisam rekao - ali čast mi je što sam u toj grupi, s njima.

Da nije bilo kluba i ovog  izazova, teško da bih se takmičio. Dali su mi podstrek - i da bih parirao, pokušao sam da usavršavam svoje pisanje na razne načine.  (Koliko god može da pisanje usavršava zaposleni i oženjeni inžinjer, sa dvoje dece...   )

Ali bili su mi podstrek i pokušao sam. Učio sam i učim i dalje. Pokušavam iznova. Veći problem od usavršavanja je vreme...

A bez kluba, mislim da bih uvenuo u samozadovoljstvu posle Sokolara - i završio nasukan, nalik na izduvan balon...

Eto, nadam se da sam bio jasan.

[scallop]

Ne znam zašto je toliko potrebno da se dođe do očiglednog. LK je ponudio dobru klimu i isplatilo se. Već sam napisao da sam ponovo počeo da pišem da bi Boban imao konkurenciju. Bio je mnogo jači od ostalih. Drugi razlog su relativno loše priče u Siriusu. Loša literatura je podjednako stimulativna kao dobra. Možda i više.


Sad se postavlja pitanje zašto ZS radionica šlajfuje kad je ponudila iste okolnosti? Objavljivanje? Pa i tada smo se snalazili. Mi smo se stalno pitali šta jeste, a šta nije, a danas se ježimo što je postavljeno.

[scallop]

Teško je iščupati priču iz off topika. Zato polako.


Juče se na FB rešavala teška dilema: Da li zbirka priča ili novi roman?
Prevladao je stav da se od svake priče može napraviti roman.


E, cvrc! Šipak! Priča je živuljka, pa od buranije ne može da bude hrast. Niti od veverice žirafa. Dužinu priče određuje motivacija koja pokreće pisca. Setite se "Enderove igre". Cimano je to u roman, pa i nastavke romana, ali se snaga poruke rasplinula. Kada mi je postalo jasno, mirno sam odbacio raniji stav da su kratke priče traćenje ideja. Drugo je pitanje kad osnovna ideja prevazilazi kapacitet kratke priče. Tada se koristimo nadgradnjom i povezivanjem. Nadam se da ćemo jednom i do toga stići.

[hidden]

Kao da se o tome uopšte može odlučivati na taj način

[scallop]

Kao da se o tome uopšte može odlučivati na taj način

Jedan od problema je što sve znate, pa se čudite kad neko napiše. Oklevam da počnem da prozivam po ZS kako ko od vas donosi odluke o dužini priče.

[hidden]

Ma ne čudim se ja na to što si ti napisao, ovo se odnosilo na jučerašnju fejsbuk dilemu...meni je tu pitanje diskutabilno. Ne možeš odlučiti unapred da hoćeš ideju, ali možeš da svesno kreneš u potregu za njom. Da li ćeš je pronaći, a potom iz nje kultivisati kratku priču ili roman, teško da možeš unapred znati. Pogotovo ti to ne može naručiti fejsbuk auditorijum.

[scallop]

Štos je u tome što sam i ja nešto poručio ali je pobedila jaka naklonost ostalih. Svi volimo kad nas vole.


Pazi, ideje se ne toče na benzinskoj pumpi. Ide kao kod Tesle, nema varnice dok se ne dostigne potreban napon. Radioničari treba da paze i da shvate da su teme na ZS surogat. Nemate kresivo, trud i kremen nego upaljač. Da se lakše upali. Naravno, dobre teme će upaliti veću vatru. Možda i za dužu formu. Takve prepoznati, pa ne uguravati u zadati format. Dobra priča zahteva komotne cipele. Možda negde kasnije objasnim zašto su neke teme stimulativne, a neke ne.

[varvarin]

Bravo!
E, ovaj post je pogodio u sridu!
Kad se desi...  Kad se probudiš, a osećaš da te žulji ideja za priču od sinoć, preksinoć ili kad već... Onda ima vatre. Ima varnice, ima benzina, ima svega.
Onda ima priče.
Skalope, ovog puta se slažem bez ostatka !!! 

[scallop]

Meni je neugodno da koristim primere tuđe muke i promašaja, a kad se dohvatim svojih, odmah neko iskrsne sa tvrdnjom da se promovišem. Spreda radi reda, otpozadi reda radi. U raspravi o tome šta jeste a šta nije ne sme da postoji ni jedno ni drugo. Ipak, više bih voleo da se neko dobrovoljno podmetne, pa neka se brani, obrazlaže svoje motive, to je samo deo igre.

[scallop]

Mnogi misle da je K faktor (knowledge) bitan samo za SF. E, nije.
Jest' da je Petronije odmah prokljuvio da moj pecaroš ne zna da peca, ali ako pisac u bilo kojoj sorti književnosti piše o nečemu šta mu nije znano, ekspresno gubi čitaoca. Ne sve, ali valjda ciljamo one koji znaju, a ne one koji ne znaju? Moje najranije iskustvo je naš pisac početnik koji je pisao o pijanstvu, a nikad nije  ili  . Ne pitajte ko je taj, sad je to anegdota LK.


Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. Sad će neko da pita kako onda pišemo o svemirskim putovanjima i vanzemaljcima? Po tom kriterijumu SF nije nimalo područje K faktora. Ipak, nije tako. Znanje se i stiče, pa sednemo i pročitamo što više, da onih koji znaju više bude što manje. A? Druga mogućnost je zaobići u pisanju ono šta se ne zna. Ne putujemo kroz Niš, ne bijemo se ako se nikada nismo tukli, ne pominjemo rokerske hitove ako nam je to strano, ne... ne... ne... Može se zaobići, ali nemoguće je sve preskočiti. "Grbovnik" je skrenuo povrh Sarajeva kad sam shvatio da se mnogo toga desilo u isto vreme, ka Savi i Dunavu i dalje ga Ugrima. Ali, zato je ostao više na jugu, sa znanjem je bezbednije putovanje.

Prijatelj čita moj najsvežiji rukopis, dešava se nešto po Americi, pa mi napiše da je proveravao, guglao, svašta još. Posumnjao da postoji kafana Boilling Point u Luizijani, pa izgugljao. Onda uključio Google Earth da vidi samu kafanu i baštu sa parkingom pozadi. Pa, odustao jer je shvatio da će i to naći. Hvala, prijatelju, na poverenju. Ono šta želim da napišem je da čitalac mora da veruje piscu kad putuju zajedno. Fakti oslobađaju fikciju. Izvini, prijatelju, parking je sa prednje strane i nema bašte.

[Boban]

Insistiranje na dokumentarističkoj tačnosti i autentičnosti ponekad može da odvrati pažnju sa bitnijih stvari u priči.
Kad Bukovski piše "on je izašao iz taksija i ugledao lutku u izlogu"... dakle, ni koja ulica, ni ko vozi taksi, ni koja prodavnica; jednostavno samo bitne stvari.
Ja često izmislim geografski pojam, kafanu, zavijutak ili šumu. Misliš da ne bih mogao da kroz guglov pregled svih ulica (na dva snimka se nalazi moj automobil) detaljno dočaram sliku bilo kog predela na bilo kom urbanom mestu na svetu. Ali meni se čini da je u većini slučajeva to nebitno za samu priču.

[scallop]

I vrapci cvrkuću da smo nas dvojica na dijametralno različitim pozicijama kad je pisanje u pitanju. Živeo diverzitet!
Imaš li ti još koju rečenicu, osim te rečenice Bukovskog? Recimo, sa tri metra se u vodu skače sa trambuline, a sa tornja od deset metara sa betona. Dok nisi počeo da se malo osvrćeš oko sebe u Bosni, sa Novog Beograda si dospevao samo do Malog Mokrog Luga. Mrtvak, sa ekstremnim talentom, uporno kopa rupe oko kuće i u okolini, ali tek kad smo ga mrdnuli do Doline jorgovana taj talenat je postao vidljiv. Znanje nije uslov, ali je čvrsto tlo, beton na tornju.

[Boban]

mogao sam da pomenem i Čehova; to su neki pisci koji nisu potrošili ni dva minuta da opišu išta suvišno.
Meni jeste mnogo bitnije o čemu su pričala dva čoveka koja su se srela u nekoj kafani, a ne autentičnost te kafane i do detalja pobrojane žardinjere i kulinarski specijaliteti.

[scallop]

Pa, pomenuo si ga. Jel' ti to meni prebacuješ nešto što ne radim? To je metod, zar ne? 

[varvarin]

Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. 

Ne pišite o Indijancima, ako niste Karl Maj...   

[scallop]

Ne pišite o Tari, ako ste bili samo na Homolju. Ne opisujte trešnju, ako ste bili samo ispod oraha. 

Ne pišite o Indijancima, ako niste Karl Maj...   

Dalo bi se upotrebiti da se vreme i informacije nisu značajno pomerili. I ja sam kao klinac verovao da su svi značajni Ameri nosili prefiks Old, a svi Indijanci bili Apači i Sijuksi. Dakle, ne pišite kao Karl Maj.

[Boban]

Karl Maj je bio fašista. Svi pošteni Ameri su nemačkog porekla, a svi lopovi Irskog i Britanskog.
Nije dozvolio nijedan brak Nemca i Indijanke.
Ali Karla Maja ne čitamo zbog istorije, nego zbog zabave.

[scallop]

Ponekad se i složimo. Nšo Či je morala da bude ubijena jer ju je zavoleo Old Šeterhend. Sa odrastanjem nestaje i tzv. omladinska literatura.To je još jedan dokaz da neznanje ne pije vodu u literaturi.

[scallop]

Dok ne dobijemo potvrdu da radim ono šta sigurno ne radim, pa i da nam Predsednički izbori 2017 ne ubiju temu, da nastavim gde sam stao. Ako sam tu stao? Oh, kako ometanje zna da bude efikasno!


Pre više od dvadeset godina sam izvukao analogiju između termodinamike i kinetike u literaturi. Činjenice sa kojima baratate su uporišta, termodinamičke tačke, između kojih provlačimo kinetiku priče. Sad, svejedno je da li je uporište geografski toponim, zgrada ili trg u nekom gradu, pa čak i istorijski lik, oni nisu nosioci priče, nego set, pozornica, po kome priča teče.


Ako preživim ovaj deo, sledeći put ću pričati o izboru imena likova.

[Boban]

Možda imamo problem u imenovanju segmenata i sastavnih delova pisanja. Možda iste stvari zovemo na različite načine i onda izvodimo zaključak da se ne razumemo?

[scallop]

Sve je moguće. Međutim, pripisao si mi da zastupam detaljisanje, a ja sam ubeđen da sam čak škrt. Kao da si opisivao jednog drugog pisca koji prvo prepriča svoj radni sto. Izbegavam opise likove, gradim ih tako da čitalac može da ih sam zamisli i prepozna. Postepeno. Strpaću protagonistu na napuštenu jahtu, u srce bele oluje, tri dana, da iscedim iz njega lik do kraja. Naravno, pročitam sve što nađem o tome, da ne omanem mnogo. Onda me Petronije uhvati za pribor za navezivanje udice i jebeni perorez koji mora da bude u tom priboru. Zna više. Onda, pod pritiskom, nađem svoj pribor, elegantno koferče, kupio ga za 18$. Otvorim ga kad u njemu i rukavica za držanje ulovljene ribe, stugač za krupnu i drugi za sitnu krljušt, dva noža za slajsiranje, vagu i metar za merenje ulova. Bio u pravu, a mogao sam da izgubim čitaoce pecaroše. Mogu i ja da sve izmislim, ali zašto ako je lakše da znam? Kad znam mogu da se više posvetim literarnoj vrednosti priči.

[scallop]

Ovaj topik je najveći gubitnik na predsedničkim izborima.
Složiću se da je sve moguće izmisliti, ali lakše je sa K diplomom. Sad mi je jasno zašto smeta kulinarstvo u mom pisanju. Može da se pojede. Jednom. Ne mere pasulj naspram porcije halibuta. Ko ona zašto Azijati imaju kose oči: "Opet pirinač."
Tamo negde gde se priča o kuvanoj rakiji, Palmer, a i on prilično dobro piše, navalio sa kuvanom od "svetih gnjilih šljiva". Zajebancija Paje i Mije je u redu, ali pomenu i "žutu", a to je "žolta" makedonska loza koja se farba dudovim cepkama, ja cepao, bolan. Kakav, kuku orahov list!!!? To je gorko!

[Boban]

Sve je moguće. Međutim, pripisao si mi da zastupam detaljisanje, a ja sam ubeđen da sam čak škrt.

Ti si neobičan sk(a)lop detaljisanja i škrtosti. Ponekad, ne uvek, da ne bude osuda, nego samo konstatacija. Detaljišeš tamo gde to nije potrebno, a zatim neke bitne stvari pomeneš u jednoj rečenici.
Menjaš ritam pisanja od strane do strane, sitničavo o kafani, a maltene uzgred o motivu zašto se nešto dogodilo. Više pripovedačkog prostora posvećuješ kulisama nego događajima. Likovi ti mnogo više razmišljaju nego što ih vidimo u konkretnoj akciji. OK, prihvatljiv je i jedan i drugi princip, ali kada su zajedno nastaju problemi, jer ljude opustiš detaljisanjem, a onda kad provučeš bitan podatak u malo reči lako se desi da promakne. S druge strane, ako se čovek spremi da se izražavaš sažeto i da je svaka reč odmerena, onda u čitanju počne da pridaje značaj svakoj reči i završi tako da tumači da li je i koliko način spremanja nekog jela bitan za rasplet. Čitaoci tvojih dela imaju veliki problem da isprate promene ritma.

[scallop]

Priča je kao panorama planinskog lanca. Ako nema gibanja nema ni pulsa. Svejedno je gde je horizontalna linija. Na sceni najpre vidiš set, pa likove, pa događaj. Jako sam zadovoljan kako uspevam. Ne bih vršio komparaciju sa tvojim pristupom, neka zadovoljni tvojim pisanjem uživaju, ja ću se samo nadati da ima i takvih koji uživaju u mom pristupu.

[scallop]

I dalje niko ne pita, javljaju se samo oni koji imaju šta da kažu. Teši što ima preko dve hiljade poseta.


Pretpostaviću da se poneko opredelio za K faktor, jer se da uvećati u ukupnom skoru, a da su ostali, uvereni u moć onih fiksnih 5%, a bogami i mnogo više, ostali dosledni da se sve da izmisliti.


Zato ću se polako preseliti na S faktor, to je ono šta menadžment humanih resursa takođe smatra značajnim. Dakle, o veštinama.


Budući da me žestoko muči, najpre o likovima, karakterima, protagonistima. Malo ili mnogo? Imenovati ili neimenovati i na kom mestu u priči? Za sada otovoreno, jer kad se navrzem biće oponenata, a šta će oponenti?

[D.S.B.]

Konačno nešto vredno vremena na forumu...

[scallop]

Počeo malopre pa me hitan slušaj omeo


Za apsolutne početnike na radionici razgraničili smo broj likova po dužinu priče. Što bismo se majali sa viškom likova, ako ne možemo da ih odbranimo? Međutim za iskusnije to pravilo ne važi ako mogu da se snađu.


Daleko je probitačniji broj likova u dugoj ili u duuuuuuuugoj formi. Često mi ističu da broj likova nema značenje ako ih u dovoljnoj meri pobiješ. Na nos mi je izašao DŽ.R.R. Martin kao argument. Šta ako nećemo da utamanimo viškove? Ako nam se u priči nametnu, opravdaju i neće napolje? Ja opet o nesvesnom kao Marica o krivom. Argument su mi i brojne TV serije gde neki lik pojede seriju, pa pretumba scenariste i izraste u prvi plan. Dakle, ako su likovi uspešno odabrani, njihov broj ne poštuje pravila. Naravno, pisac mora da zna gde su, kako su, kako žena i deca... Kad vam neko zameri broj likova ili slede formu ili niste dovoljno brinuli o njima.


Ono što mene više muči je kad i kako likovi dobijaju imena, ali, pustiću vas da svarite i ovo.