Ghostwriter - kakvo je vaše mišljenje?

[Boban]

Da ove stvari postoje u belom svetu, znamo odavno, ali da postoje kod nas i to dosta dugo, nije baš često pominjano.
Uvek tu postoje spekulacije po sistemu da su drugi pisali knjige Dobrice Ćosić, da su pojedini autori doživljavali da im toliko menjaju i doteruju rukopise da se može postaviti pitanje autorstva.
Svojevremeno je kolala priča da je jedan od "nas"... SF-ovaca stare garde, devedesetih napisao čoveku dva romana s kojima ovaj nije dobio NIN-ovu nagradu ali je stekao status u udruženju književnika. Bizarno, taj "naš" autor ni dan danas nije član udruženja.
Ova stvar je sada sve aktuelnija jer izgleda ima dosta slučajeva da mladi i novi autori, željni uspeha, pažnje i slave posežu u plaćanje dokazanih "bardova" da im prepeglaju ili čak prepišu svojim rečima romane u nastajanju.
Pitanje je gde prestaje drugarska, kolegijalna pripomoć, a počinje neukusno iskorišćavanje tuđeg talenta. Bogati plaćaju siromašnima svašta, da služe kazne umesto njih, da pišu knjige...
Kako biste se vi postavili da neko stavi pred vas nepristojnu ponudu, da za nekoga drugoga napišete roman ili još gore, da svoj talenat i rad stavite u službu bogatog klinca koji je zamislio da mu se ništa ne ispreči na stazi slave?
Da li bi bilo moralno jednog dana odati pravo stanje stvari ili treba ćutati zauvek i krckati dobijeno?

[Kimura]

Evo, da se prva zapljunem, raspoložena sam za ''iznošenje mišljenja''.


Ponuda ne mora uvek, baš u svakom slučaju da bude nepristojna ili nedostojna. Hoću da kažem, sve zavisi od okolnosti slučaja. Pre neku godinu sam čitala biografiju L. Numisbauma, talentovanog pisca koji je u nekoliko prilika menjao identitet, trudeći se da sakrije jevrejsko poreklo. Kod nas mu je Geca Kon, na primer, objavio knjigu pod imenom koje mu je pozajmila prijateljica, nemačka baronica. Ta baronica je bila plemenita duša, zaradu od knjige je prosledila na pravo mesto i njeno ''autorstvo'' je u datom trenutku bilo čin milosrđa, ali su se baroničini naslednici, recimo, godinama džapali oko autorskih prava.


Ipak, istina je tad izašla na sunce i verujem da tako biva u većini slučajeva. Laž najviše šteti onome ko se samozavarava.


Umetniku je, mislim, u biti svejedno da li će ga pamtiti kao Peru ili Žiku. Posle nekoliko stoleća, a bogami i ranije, građanski identitet postaje beznačajan.

[angel011]

Pitanje je gde prestaje drugarska, kolegijalna pripomoć, a počinje neukusno iskorišćavanje tuđeg talenta.

Zar između ghostwritinga i drugarske pomoći uopšte postoje dodirne tačke, pa da se negde završava jedno, a počinje drugo?

Ghostwriting je posao (za neke može da bude i prilično unosan). Neko pljune lovu, pisac u najam napiše što se od njega/nje traži (poželjno je ne i nešto što bi išlo protiv etičkih uverenja pisca, mada to ume da zavisi kako od piščevih stavova, tako i od okolnosti), i to mu je to.

[Kimura]

Angel je bila precizna - ghostwriting je upravo to kako je napisala, ne urednička ilid drugarska pomoć, mada rekla bih da je Boban, čim pominje kolegijalnost, šire zamislio temu.


Meni, na primer, uopšte ne smeta da memoare neke poznate ličnosti, uz odgovarajuću nadoknadu, uglanca neko pismeniji.

[Džek]

Svakako je sve otišlo dođavola pa što da ne. Zamišljam to ovako: Bogati guzonja hoće knjigu čije će štampanje da plati. A i kako drugačije, on prosto mora da gleda svoje ime na koricama. Pisac mu napiše tu knjigu i dobro ga zvekne po ušima. I treba da ga zvekne, jer guzonja ne plaća samo rad i talenat, nego i ćutnju. Izdavač mu uzme pare i guzonja se topi od miline, hvali se po salonima i raznim Garmiš Patenkirhenima. I svi su srećni.

Sad ide ono najlepše.

Pisac uzeo pare i motivaciju za stvaranje nečeg vrednog. Puši zlatni Davidof, mezi kavijar, zaliva ga šampanjcem i piše (svoje za sebe) kao sumanut. Nakon izvesnog vremena guzonjino hvalisanje se izlizalo; od takvog divnog talenta se očekuje nova knjiga. Guzonja ponovo kontaktira
pisca kome je usfalilo Davidofa pa preklinje i kuka.

Ako je pisac namazan, udariće ga dvostruko po džepu, svaki put sve jače jer guzonji godi slava i nema gde.
I na kraju dana spomenuti izdavač i pisac sede u tamnom uglu kafane, krkaju, piju, puše i mantraju - dok je ovaca, biće i vune.

Sad, da li je moralno ispravno, da li će da trpi vascela književnost zbog tog sramnog trougla?
Mislim da neće. Ako je pisac namazan. I dobar. Utakmice se zaboravljaju, samo se rezultati pamte.

[varvarin]

Kažu u jednom starom vicu:  Eto, ima pedera, al nema sredstava! 

[Boban]

Zar između ghostwritinga i drugarske pomoći uopšte postoje dodirne tačke, pa da se negde završava jedno, a počinje drugo?

Pa nisu danas stvari tako jasno razdvojene.
Klasično pisanje umesto drugog jeste jedno i jasno izdvojeno.
Postoje i tu podgrupe, ali su verovatno ograničene na bogata tržišta gde pojedinci plaćaju da im stručnjaci razrađuju sinopsis, pišu dijaloge, sređuju stil i sve to u meri koja daleko prevazilazi drugarsku pripomoć.
Ali isto to se dešava i kod nas s tim da su motivi drugačiji, no, opet se svodi da neko nekome dopisuje i sređuje čitave delove rukopisa, a možda i unosi svoje segmente bez da pita autora i da je autoru uopšte bitno.
Znam za nekoliko vrlo konkretnih i vrlo svežih primera; na žalost, ne mogu o imenima, ali od slučaja da osoba uradi tekst od 100 strana kao nekakvu vrstu hiperdetaljnog sinopsisa bez ijednog dijaloga pa da mu neko napravi roman od 300, dodajući sve potrebne elemente do toga da ljudi čak i kao urade knjigu, a onda daju i plaćaju da im "profesionalac" prođe kroz tekst, rečenicu po rečenicu i sređuje stilski, gramatički i tako to.

Za mene je uvek pisac bio NAČIN na koji se nešto pripoveda, ne ŠTA, pa mi je otud ta granica između klasičnog pisanja za druge i korišćenja nečijeg detaljnog sinopsisa mnogo manja nego nekome drugom.
Ima zaista sada pre svega čitalaca ali i pisaca koji uopšte nisu svesni dimenzije KAKO nego se samo ograničavaju na ŠTA. Kada ti nekome daš svoju razrađenu ideju (usmeno ili pismeno) pa je on odradi svojim rečima onda je taj drugi autor dela, a ti si autor ideje, kao ono kada napišu "scenario uradio taj i taj po ideji toga i toga". U stripovima je to mnogo poštenije, recimo Franken je za table Gastona, zvanično zaveden kao scenarista svih tabli, a na mnogima piše "po ideji toga i toga..." znači da mu je neko drugi smislio geg, a on samo eto nacrtao. I njegovo je. U samom pisanju to nije baš tako, ali bi možda trebalo da bude.

[angel011]

Znam za nekoliko vrlo konkretnih i vrlo svežih primera; na žalost, ne mogu o imenima, ali od slučaja da osoba uradi tekst od 100 strana kao nekakvu vrstu hiperdetaljnog sinopsisa bez ijednog dijaloga pa da mu neko napravi roman od 300, dodajući sve potrebne elemente do toga da ljudi čak i kao urade knjigu, a onda daju i plaćaju da im "profesionalac" prođe kroz tekst, rečenicu po rečenicu i sređuje stilski, gramatički i tako to.

To što opisuješ ne vidim kao drugarsku pripomoć; ovog ko stvarno napiše delo bih smatrala autorom, a ne onog ko je nešto kao razradio ali nije zaista napisao knjigu.

Drugarska pomoć su beta čitaoci, a ne pisanje dela.

Uzgred, da li si i ti dobijao ponude da nekome tako, faktički, napišeš delo? 

[Boban]

jesam, ali su ljudi odustajali... vidi, da bi uopšte sa mnom razgovarao oko toga, treba da mi daš nepovratno i bezuslovno 500 evra. Onda krećemo da se dogovaramo za detalje, rokove i ukupnu cenu. Ako se ne dogovorimo, ostaje mi tih 500 evra.