Za Elizu kratka priča

[Sara]

Jedna post-ap shorty. Javite utiske.

ZA ELIZU

Jutro je još bilo u mraku kada je oklopnim vozilom probio betonsku barikadu. Mešavina
buldožera i tenka, nezaustavljiva sila prilagođena za traganje i uništavanje imala je na bočnim
stranama ispisano, Apokalipto. Sečiva navarena na kljun vozila prepolovila su telo na koje je
naleteo. Trup je tresnuo u vetrobransko staklo i napravio napuklinu u obliku paukove mreže.
Creva su ispala i umrsila se u brisače. Uključio ih je i razmazao trula tkiva po staklu. Izvirio se
da vidi kuda vozi.
Napušteni grad se smanjivao u retrovizoru. Posle tri godine ovo je prvi put da ga napušta.
Vodootporni ronilački sat na ruci uvek pokazuje brojčanik kalendara. Podseća ga da postoji samo
danas i kako ga preživeti. Sada je pokazivao sate. Bili su bitni. Alarm uz koji se obično budi je
zapištao, a onda je noćno zeleno svetlo zatreperelo i sat je crkao. Skinuo ga je i bacio.
Volan je lepljiv i umazan. Odsekao je kažiprst desne ruke. Morao je. Ujeli su ga dok ih je
prikupljao na brzinu. Bacio je prst na suvozačevo sedište gde je napravio baricu krvi. Lokva
podrhtava od vožnje i curi niz plastičnu kožu ispucalog sedišta.
Katerizovao je ranu upaljačem iz kabine. Molio se da nije zaražen. Ne bogu. Nego onako.
Učinilo mu se da je trup progovorio. Ponekad su pričali sa njim. Kada su krkljali zvučalo je kao
proste reči. Često se pitao čuju li ih i drugi.
Ne padaju lako. Nekada nije dovoljan ni pucanj u glavu. Nastave da se koprcaju. Kao zgnječen
pauk. Ili prepolovljena zmija. Ponekad se jedu međusobno. Jednom je video kako raspali jede
lice svežijem. Izgledalo je kao poljubac. Imao je fotografiju negde u skrovištu. Te fotografije bi
ga proslavile u starom svetu. Ne zovu ih zombiji. Ne zovu ih nikako. Pokušavaju da ne misle o
njima.
Leš ga je gledao i grebao šakom dok nije otkinuo nokte o pukotine u staklu.
Skinuo je prsten sa odsečenog prsta koji je već potamneo i stavio ga u pepeljaru. Proturio je prst
kroz rupu od metka na staklu. Mrtvac je zagrizao i globao u tišini. Iza sedišta, u pozadini kabine,
nalazio se prozor. Bio je zatvoren. Metalna reza je bila navučena ali se iza nje čulo prigušeno
krkljanje.
Odmakao je od grada i izbio na autoput. Zaustavio se na uzvišenju odakle se put spuštao u
dolinu. Krdo mrtvaca je preprečilo stazu u daljini. Bauljali su prostranim travnjacima tabajući
mrtvu, sivu travu. Ostavio je upaljen motor i dvogledom pogledao napuštena kola kraj puta.
Zasede iz napuštenih kola su bile česte dok su živeli na putevima. Izašao je i skinuo trup. Bio je
svež i proboden metalnim šiljkom zavarenim na haubu. Kleštima mu je počukao zube iz trulih
desni kao da kucka tanke ledenice sa oluka. Ubacio ga je u crnu kesu za smeće da ne pravi nered
i podvezao mu je oko pazuha. Smestio je trup na suvozačevo sedište i stavio mu pojas. Saputnik
na usamljenom putovanju. Krdo je prošlo. Očistio je staklo i nastavio vožnju. Nisu mnogo
odmakli pre nego što se ponovo zaustavio. Odsekao je levu šaku sa trupa jer ga je hvatala za
rame dok je vozio. Izbacio ju je kroz prozor i nastavio.
Radio stanica je bila stara, frekvencije napuštene. Neko očajan bi poslao S.O.S. ali nikada ne bi
dobio odgovor. Uvek bi tražio previše. Da dođu po njega ili da on dođe njima. Radio je imao
ulaz za kasete. Dohvatio je jednu ispod sedišta i olovkom namotao zupčanik da uvuče poispadalu
traku. Ubacio je i prepoznao kasetu koju je davno našao u napuštenoj muzičkoj kući. Imala je
jednu pesmu - Amarillo od Gorillaz-a - koja se ponavljala.
,,Sviđa ti se?"
,,Khhharrrh."
Na skretanju mrtvačev pojas škljocnu i otkači se. Leš se nasuka na njega i bljutavo ga ujede za
vrat. Odgurnuo ga je uz gadljiv osmeh.
,,Kazanova, ništa lično ali moje je pravilo", reče i prikači mu pojas, ,,osoba vredi koliko i njena
kvalija."
Skupoceni visoko dometni voki-toki je zašuštao. Neko je pokušavao da kontaktira ostale. Bilo ih
je uvek oko desetak, svi stotinama kilometara udaljeni jedni od drugih. Neki su se čak i sretali
par puta ali nikada nisu ostajali zajedno. Poludeli bi jedni bez drugih ali zajedno su bili ludi.
Mogao si čuti ponekad dok ih slušaš.
Izvadio je kasetu i izoštrio frekvenciju. Šuštanje, plakanje i vikanje, a onda se signal pročisti.
Javio se, ,,Čujem vas. Šta se dešava?"
,,Fataliti je mrtav."
Zakočio je i isključio motor. Spustio je glavu na sredinu volana i čelom pritisnuo sirenu. Ostali
povikaše zbog buke. Izvinio se.
Trup zakrklja pored njega.
,,Šta se to čuje? Jesi u nevolji?"
Iščupao je grkljan mrtvacu – odvojio se kao kuvano meso - i odsutno gledao u daljinu dok su ga
dozivali. ,,Ništa", reče konačno. ,,Sirena je privukla jednog. Rešio sam. Kad su ga ubili?"
,,Umro od gladi", reče žena pušačkog glasa. Živela je blizu žrtve u susednom gradu i često ga
posećivala. ,,Jebiga mali."
,,OD GLADI?", povika. ,,Zašto niste..."
,,Polako mali, smiri strasti. Upravo im pričam, uključio si se u sred. Trebao je da krene u
nabavku ali su ga opkolili. Nije ništa pominjao zato što bi mi trebalo tri nedelje da dođem do
njega, znate svi kakvi su putevi ovde gore."
Ostali promrmljaše u saglasnosti.
,,Kako si ti mali?"
,,Dobro."
,,Nisi se javljao tri dana. Zabrinuli smo se."
,,Izlazim iz zone. Idem na jug na dan-dva."
,,Čuvaj se."
,,Hoću."
,,Znači, dobro si."
,,Dobro."
,,A kako je..."
,,Svi smo dobro."
Onda su pričali o pokojniku. Došao je red i na njega.
,,Pre tri godine sam ga upoznao. Bio je dobar strateg. Zauzeo je napuštenu banku zbog
bezbednosti i očistio dobar deo grada sa krova. Takmičili smo se. Zadnje kad smo se čuli
izbrojao je 8. 921 ubistvo. Ja sam trenutno na 5. 003. Bio mi je prijatelj i nedostajaće mi."
Nije mu se više pričalo pa se odjavio. Za pojasom, osim voki-tokija, nosio je pištolj sa
prigušivačem i pneumatski zabijač eksera. Stavio je pištolj u usta i zatvorio oči. Zažmurio je i
napregao jer je ponovo bio spreman da uradi to. Ponekad svaka misao oteža i nemaš gde da bežiš
unutar sebe. Kao sada. Zaplakao je. Čuo je škljocanje i osetio ruku na svojoj. Suvozačevo sedište
se nakrivilo ka njemu. Trup je zategao pojas nagnuvši se ka njemu i gledao ga u tišini.
Izvadio je pištolj i obrisao oči i upljuvanu cev. Nagazio je i skrenuo sa autoputa ka supermarketu.
Nalegao je na sirenu dok se mrtvi nisu poređali uz stakla i razbili ih iznutra. Sporo se odvezao
unazad dok ih nije izmamio na parking. Onda ih je pregazio. Prestao je da broji. Provozao se oko
građevine i pregazio zalutale. Nije voleo iznenađenja. Izašao je i dovršio one koji su puzali na
nepristupačnim mestima i visili sa Apokalipta.
Izvadio je pištolj i stao ispred ulaza. Ušao je gurajući kolica na točkove pred sobom. Točak je
klaparao kao da će da otpadne. Otišao je do garderobe i izgurao dugačke čiviluke na točkiće.
Odela su bila prašnjava i nekorišćena osim venčanice iz izloga koja je tek neznatno posivela.
Potrpao je odela u kolica i odneo ih do Apokalipta. Spustio je trup mrtvaka u pozadinu kabine.
Očistio je suvozačevo sedište i nabacao odela na njega.
,,Brzo se vraćam", reče i zalupi vrata.
Trup je mljackao bezubim ustima, otvorenog grla. Mahao je rukama bez noktiju, zatrpan odelima
koja je svalio na sebe.
Vratio se do štanda sa nakitom. Razbio je staklo na vitrini i izvadio fioku sa plišanim postoljem.
U usecima je naslagano jeftino prstenje sa mrtvačkim glavama, zmijama, imitacijom dijamanta.
Poneo je celu fioku. Zastao je kraj izloga sa maneken lutkama. Slomio je jednu na pola i uzeo
donji deo. Stavio ju je u kolica i pošao napolje.
Na izlazu je čuo kako se Apokalipto pali. Istrčao je na zaglavljena pokretna vrata pucajući.
Apokalipto je nesigurno krivudao ali se odvezao. Nastavio je da trči za njim. Potrčao bi nekoliko
koraka i zajahao kolica narednih desetak metara. Bio je slab. Bio je gladan i neispavan.
Apokalipto zađe za prvu krivinu daleko ispred njega i nestade. I dalje je trčao. Posle nekoliko
minuta dođe do iste krivine. Video je Apokalipto oko pola kilometra dalje na drugoj oštroj
krivini. Između njih je bio ponor. Krenuo je putem u velikom luku. Bio je blokiran grubim
stenama, prekrivenim zaštitnim mrežama protiv odrona, sa leve strane i oivičen niskim debelim
zidom zdesna. Sa spoljne strane zida vertikalne stene su se završavale nekoliko stotina metara
ispod. Na dnu je bila tiha, tamno zelena četinarska šuma. Ništa nije letelo nad njom.
Na pola puta do vozila točak na kolicima je pukao i tovar je poispadao. Ustao je poderanih šaka i
i kolena. Vratio je donji deo lutke u kolica i nastavio da ih gura ka Apokaliptu. Video je
struganje o stene sa leve strane puta i tragove kočenja. Apokalipto se prevrnuo na stranu i visio
nad provalijom većim delom, onde gde je probio niski zid. Točkovi su se još vrteli a zavareni
delovi pozabadali u tlo i sprečili da se prevrne.
Iz iskrivljenih zadnjih vrata ruke su se pružale ka njemu dok je prilazio. Čuo je plakanje i
krkljanje u kabini i popeo se na vrata sa vozačke strane. U kabini bucmast i unezveren dečak u
ranim dvadesetim je plakao i držao se za butinu. Koleno mu je bilo smrskano. Suvozačevo
sedište je ispalo iz šina i zaglavilo mu nogu. Iz krvave venčanice virio je trup i desnima glodao
dečakova gola leđa dok je ovaj vrištao.
,,Pomozi, molim te."
,,Ukrao si mi vozilo."
,,Uplašio sam se."
,,Znam."
,,Skini ga sa mene." Trup je i dalje migoljio po njemu. ,,Šta ti je ovo?"
,,Osiguranje. Iznenadio te je."
,,Pomozi. Kunem se, odužiću ti se."
,,Živeo si u marketu."
,,Jesam, na drugom spratu. Pokušavao sam da pobegnem ali opkolili su me pre... ne znam koliko
je prošlo."
,,Uništio si Apokalipto. Sada nikada neću oboriti rekord."
,,Žao mi je", reče kao da zna o čemu priča.
,,Žao ti je što nisi uspeo da odeš korak dalje od mene da preživiš. Imaš mračan nagon."
,,Ne."
,,U redu je. Imam ga i ja."
,,Spasi me."
Namrštio se na probijenu arteriju. ,,Mrtav si." Izvadio je pištolj. ,,Olakšaću ti."
Odmahnuo je glavom. ,,Molim te."
,,Kako hoćeš."
Vozilo poče da se puši. Upuzao je unutra da potraži prsten. Ostavio ga je u pepeljari ali sada nije
mogao da ga pronađe. Izvukao je odela i trup iz vozila. Isisao je benzin iz rezervoara i usuo ga u
balon za pišanje koji je držao u kabini. Vratio se do povređenog.
,,Sada ću osloboditi putnike", reče. ,,Ćuti ako nećeš da ih privučeš."
,,Ko si ti? Zašto ih voziš sa sobom?"
Odvalio je vrata i mrtvaci krenuše za njim nazad do supermarketa. Gurao je trup, benzin i odela
u kolicima i usput zastajkivao da potraži prosuto prstenje. Našao je onaj sa kosturskom glavom i
stavio ga u prednji džep košulje. Čuo je eksploziju i okrenuo se da vidi kako Apokalipto pada
preko ivice. Potrčao je i ostavio ih par stotina metara iza.
Našao je kamion iza supermarketa. ,,Hladnjača", zaključio je po bledoj etiketi voća na prikolici.
Presuo je benzin u rezervoar. Otvorio je prikolicu i povratio. Obmotao je košulju oko usta ali i
dalje je osećao smrad.
Video je da se pojavljuju iza krivine. Stići će za desetak minuta.
Otrčao je u market i uzeo veliko ogledalo, dečji džip na daljinsko upravljanje i igračku
deseptikona. Stavio je ogledalo u prikolicu. Preskakao je trula tela, gomile crnog tkiva
nakupljenog u dnu skeleta. Možda su se sakrili ovde ili bili zarobljenici. Možda je onaj dečko
imao nešto sa ovim. Nije bilo važno. U mrtvom svetu sve su priče neispričane. Povratio je u
košulju koju je svezao oko lica i bacio je kada je izašao. Izvukao je aluminijumske rampe iz
prikolice i postavio ih dijagonalno da se mrtvaci uspenju. Navio je igračku deseptikona da pravi
buku i zalepio je za dečji džip.
Počeli su da ulaze na parking.
Stao je nasuprot ogledala, između dva vozila, tako da ga ne primete. Namamio ih je dečjim
džipom do rampe. Većina se ispela i krenula za igračkama ka njegovom odrazu. Dotrčao je kada
su razbili ogledalo i zatvorio vrata na prikolici. Dokrajčio je one koji su pali dok su se peli. To
mu je teško palo.
Ubacio je trup, odela, donji deo lutke i dečji džip u kabinu i krenuo.
Upalio je voki-toki i podesio frekvenciju. Čulo se samo šuštanje pa je smanjio zvuk. Vozio je
nazad do autoputa gde je prethodno skrenuo. Vozio je kao na autopilotu, izgubljen u mislima,
kada ga njen glas otrezni.
,,Hej", viknuo je zgrabivši voki-toki. ,,Ovde sam."
,,O, hvala bogu." Plakala je.
,,Dolazim."
,,Gde si?"
,,Blizu. Dolazim."
,,..."
,,Obećavam. Kako si?"
,,Izgleda sve gore. Imam bar još jedan dan."
,,Možda i više."
,,Možda."
Brežuljci s njegove desne strane su polegli i video je duboku dolinu u magli. Grad se nazirao na
hladno osunčanim delovima.
,,Iznad grada sam. Vidim krst na kupoli."
Nasmejala se spontano, bez radosti. ,,Čekam te."
Opipao se da pogleda prsten i setio da je bacio košulju u kojoj je bio. Opsovao je. Dohvatio je
otvorenu konzervu i skinuo prsten sa otvarača.
Spustio se uvijenim, zmijolikim putem do grada i maglovitim ulicama dovezao do crkve. Velika
vrata se otvoriše i ona proviri. Nije ga videla kroz prljava stakla. On prstom očisti kružić i
pogleda je. Njihov prvi susret. Pogledao je na dvogled. Nije lepa. Kosa joj je ošišana na
slepoočnicama i ima veliki nos ali lepe plave oči i guste crne obrve. Izašli su i našli se u
podnožju stepenica. Pričali su celu prethodnu godinu preko radija. Znali su sve jedno o drugom i
bili su stranci.
,,Hej", reče on gledajući u zemlju.
,,Hej i tebi."
Pružio je šaku da se rukuje i ona vide patrljak od prsta.
,,Šta se desilo?"
Bio je svestan svojih unezverenih očiju i nije mogao da je gleda. Ćutao je i ona nelagodno priđe i
zagrli ga. Uzvratio je zagrljaj. Drhtala mu je pod rukama, vrela od groznice.
,,Šta se desilo?", upita on nju.
,,Voda", reče i klimnu ka fontani kraj oltara. Bio je to ovalni mermerni lavor na postolju koji se
video kroz odškrinuta vrata. ,,Bila je ustajala i malo gorka ali mislili smo... ne znam. Bila je tu
jedna žena. Rekla je da smo ovde sigurni. Da ima svetu vodicu. Bila je zaražena ali bio je mrak
kad smo došli i odmah smo se napili. Svi su se otrovali. Ja sam uzela samo gutljaj tog prvog
puta; dobila sam neku infekciju od porođaja i povraćala danima. Mislim da sam zato i izdržala
ovoliko."
,,Šta si uradila sa telima?"
,,Iznosila ih pred kapiju kako ko umre. Dok iznesem sledećeg prethodni bi već nestali."
Čuli su krkljanje tamnih silueta koje su milile po magli izvan ograde crkvenog imanja. Ona se
strese i pozva ga unutra. Mirisalo je na tamjan i vosak i hladan kamen. Zidovi su bili šareni od
rasprskanih boja.
,,Vatrometi", objasni ona. ,,Oni mi najviše nedostaju. Video si planine koje sam ti pominjala?
Blokiraju sve tako da odavde signal dopire samo na jug. Šta rade tvoji prijatelji na severu?
,,Jedan je umro danas." Pročistio je stegnuto grlo. ,,khm... tako da..."
'Žao mi je', bi bilo glupo s obzirom na veće gubitke koje su oboje pretrpeli pa je rekla:
,,Imam sreće što sam i tebe dobila."
On je uhvati za ruku i prošetaše do vitraža iznad oltara.
,,Hoćeš da je vidiš?", upita ga.
,,Možda bolje posle. Da obavimo ovo što pre." Ona klimnu i ode trljajući nadlaktice. Uvredio ju
je i požurio da se ispravi. ,,Mislim... želim!"
Ona se osvrnu i razuverljivo klimnu uz tužan smešak kao da kaže: ,,U redu je, ima vremena", a
onda nestade na vrata desno od oltara. Bilo ga je sramota. Besan na sebe prionuo je na posao da
skrene misli.
U hladnjači je bilo četrnaest mrtvaca. Otvorio je vrata, pustio jednog da izađe i brzo ih zatvorio.
Namamio ga je u crkvu i s mukom ga obukao u jedno od odela. Onda je prikucao odela za
drvenu klupu pneumatskim zabijačem eksera. Ponovio je to sa svima. Trebala su mu tri sata. Bio
je zadihan i znojav. Po završetku okrenuo se i video je kako stoji sa korpom punom starih
diktafona. Izgledala je umornija nego ranije.
,,Ovo je moja porodica", reče joj.
Ona se pristojno osmehnu i klimnu prostoriji.
,,Nisi mi rekao šta im se desilo. Možeš ako hoćeš. Šta god da je. Radije bih da znam."
,,Ne znam. Spavali smo u toj napuštenoj vili već nedelju dana i u noć su me probudili vrisci.
Nekoliko ih je već bilo preobraženo i brzo su izujedali ove ostale. Znaš kakvi su sveže
preobraćeni."
,,Brzi."
Gledao je u prazno, izgubljen u obnovljenom sećanju i klimajući odsutno potvrdio, ,,Brzi."
Sišla je među klupe i posmatrala ih. ,,Jesu ovo ta deca ili...?"
,,Da. Pominjao sam ti ih." Prozivao ih je po imenima i ponavljao priče koje je slušala preko
radija.
,,Mora da je strašno gledati ih u takvom stanju."
Spustio je pogled i grimasama potukao emocije.
,,Pobegao sam kad se desilo. Nisu mogli da povrede jedni druge čak i kada su videli da se
dešava. Samo su gledali i plakali i molili ih da prestanu. A ovi su ih ujedali. Mogao sam da ih
spasem da su mi dali. Bar neke. Ali da sam ikoga povredio ostali bi me napali. Znam da bi. Zato
sam pobegao."
,,Uradio si ono što si morao."
Pogledao ju je. ,,Nema utehe u tome." Klimnuo je glavom ka košari koju je držala. ,,To su tvoji?"
,,Da."
Uključila je diktafone i stavila ih u džepove mrtvaka. Bili su to snimci njene porodice - živi
razgovor i dečji smeh u igri - i paleći ih, malo po malo, cela prostorija brujala je sve svečanijom
atmosferom. Zvuci koji su odskakali iz žagora su je zasmejavali dok ih je prepoznavala.
Izbacila je sveće i istopljen vosak iz fioka sa peskom i poređala ih duž zidova.
Vratila se do sobice iza oltara da završi posao. Pravila je UV crno svetlo pomoću gomile
baterijskih lampi. Seckala je komadiće providne trake. Prvi komad obojila je ljubičastim
markerom, drugi plavim i treći ponovo ljubičastim i tim redosledom ih polepila jedan preko
drugog na sočiva lampi. Zadubljena u rad nije ni primetila da je ušao dok se nije nakašljao.
Okrenula se i videla ga sa venčanicom u rukama. Uzela ju je i prislonila je uz telo da vidi kako
joj stoji.
,,Možemo sad", reče on i stidljivo pokaza na korpu. ,,Ako je to u redu."
Beba je imala nekoliko meseci. Umotana u korpu kenjkala je i sporo mahala rukom, prstiju
spojenih kao rahitične šake svetaca na freskama.
,,Prestala sam da je dojim od kako sam se zarazila. Računala sam tako će dobiti više vremena."
,,Kako se zove?"
,,Nisam mogla da se odlučim dok sam bila trudna a kada se rodila nisam mislila da će preživeti.
Nisam zapamtila ni datum rođenja."
,,Rođena je 17. decembra", reče on. ,,Sećam se kad si mi javila. Kad i Betoven."
,,A jel." Nije pokazivala interesovanje. Njena odluka je bila konačna a on je premalo mario da joj
išta prigovori.
,,Pa", reče on nespretno uzmičući ka vratima, ,,ostaviću te da se presvučeš."
,,Tu ti je odelo", pokaza ona na svešteničku odoru složenu preko naslona stolice. ,,Uzmi i ove
lampe. Ukopaj ih u pesak i usmeri prema zidovima da sijaju odozdo."
Kada je izašao obukla je venčanicu. Bila je prljavo bela i uflekana ali je lepo izgledala u njoj.
Izašla je u živu prostoriju osvetljenih zidova na kojima gore vatrometi naslikani bojama koje
svetle u mraku i ispunjenu najsrećnijim zvucima ljudi koje je najviše volela na ovom svetu.
On je stajao pred oltarom držeći daljinski upravljač. Za trenutak se uplašila jer joj ništa nije
pominjao. Mislila je da mu je jedan promakao a od buke se nije čulo zujanje točkića. Samo je
videla da iza zadnjih redova lebdi tamna prilika. Trup se dovezao do njih. Sveštenička odora je
prekrivala donji deo lutke na koju je nasađen kao i lutkina stopala zalepljena na dečji džip sve do
poda tako da se ne vide točkovi. Zatražio joj je poslednji diktafon. Upalio ga je i stavio na mesto
'sveštenikovog' iščupanog grkljana iz koga se sada čula ceremonija nečijeg zaboravljenog
venčanja. Posle pola sata njen prst je krasio grubi otvarač za konzerve a sa njegovog klizila
prevelika burma nekog stranca. Sada je već teško stajala na nogama ali su se poljubili. Bio je to
uverljiv poljubac kojim su prihvatili svet u kome žive.
Otišla je po bebu i mali kofer. ,,Hoću na krov da vidim vatromet još jednom."
U koferu je bio signalni pištolj i moraće da posluži. Ispeli su se zavojitim stepenicama do uskog
zvonika i seli na krov, leđima oslonjeni o kupolu. Nebo je bilo vedro ali crvena magla je i dalje
lebdela nad gradom skrivajući zvezde.
Beba je spavala ušuškana, golog spokojnog lica preumorna, sumnjao je, od gladi za plakanje.
Ispalila je dve signalne rakete koje su padale polako sa njenim kapcima.
,,Odmah smo iza tebe", reče joj. Ispalio je poslednju raketu daleko ispred i gledao kako ponire
razvejavajući gustu maglu. Stavio joj je bebu u naručje a on seo iza nje. Uperio je pištolj u bebu i
pitao se da li će metak proći kroz svo troje. Onda je začkiljio u barikadu i prevrnuta vojna vozila
koja su se nazirala od svetlosti koja je padala odozgo. Raketa pade na poligon i osvetli vojnu
bazu i napuštene tenkove. Beba je zaplakala.

*
Izlazak sunca ih je obasjao na mostu gde su se sinoć zaustavili da zanoće.
"Eliza!", viknuo je.
Poklopac tenka se sa mukom otvori i žgoljava devojčica divlje i duge plave kose se pomoli
žmureći u sunce. Otvorio joj je konzervu crvenog pasulja. Sišao je i promućkao žuti sprej.
Kuglica je zvečala unutar konzerve kao zvečka i odzvanjala na pustom mostu stotine metara
unaokolo. Pocrtio je natpis ,,ELIZA" ali nije primetio kada mu je sa leđa prileteo mrtvak sve dok
mu nije dahtao na vratu. Jak pucanj zapara jutro i raznese mrtvačko lice pre ujeda. Osvrnuo se ka
telu na putu, a onda ka devojčici sa revolverom koji joj pretegnu tanku ruku od težine.
,,307-306 za mene", reče ona.

[scallop]

Samo pitanje: "Zašto?"


Prisilio sam sebe da pročitam, kao pokoru. I još jedno pitanje: Zašto neko pismen piše ovakve idiotluke?

[Sara]

Pa cenim izdvojeno vreme iako je rezultat mazohizma kao i kritiku.
Možda će ti odgovor na pitanje zašto nadoknaditi protraćeno vreme. Priča je nastala kao crossover i inspirisana je Kormak Makartijevom Put (daleko od toga da poredim te dve stvari) i treš zombi filmovima. Prosto ideja koja mi je bila zanimljiva za obraditi i tu je kraj mom izgovoru.