Strip album koji upravo citam

[ridiculus]

Y: The Last Man.

Nisam ni očekivao nivo jednog Sandman-a, ali posle svih hvalospeva na internetu i šire, ono što mi smeta (a na to je neko već skrenuo pažnju) je nedostatak bilo kakvog erotskog naboja (za sada, tek prve tri knjige sam prešao). To samo po sebi nije greh, ali ovde jeste, s obzirom na premisu - pa radi se o jednoj od osnovnih fantazija svakog muškarca, dođavola! Glavni krivac za ovo je svakako stil crtanja Pie Guerre. I nemojte mi reći da je to zato što je ona žena!

[zakk]

Nije, ume ona...

[Meho Krljic]

Daleko je ovo od Sendmena, prevashodno jer je Vaughn mnogo naturalističkiji od Gaimana koji voli da roni kroz onirizam i ničim prikrivenu simboliku. Kod Vaughna je simbolika manje više iscrpena u premisi i mudrijaškom poigravanju slovom Y, jelte. Moj najveći prigovor je, da citiram svoj osvrt sa UPPSa:

Nešto slabiji je Vaughnov rad u domenu doslednog ekstrapoliranja osnovnih premisa zapleta na svet u kome se priča odvija. Biološke i kulturne posledice nestanka muške polovone svih viših oblika života na Zemlji se obrađuju kada je to zgodno za tekući podzaplet, ali se ignorišu onda kada mu ne odgovaraju. S jedne strane, zanimljivo je videti kako ono što se danas još uvek smatra seksualnom devijacijom u svetu YTLM prelazi u oprezno prihvaćeni mejnstrim, ali s druge, ima se utisak da je Vaughn ove stvari samo dotakao. Možda sam ja samo bespomoćno iskvaren pornografijom, ali zaista sam priželjkivao da Vaughn više mesta posveti seksualnoj ali i psihološkoj tenziji pod kojom se nalaze žene u svetu bez muškaraca.

I, mada mi je pažnja popuštala tokom čitanja jer Vaughn, dakako, uvodi masu podzapleta i sporednih likova koji mi ne doprinose osnovnoj priči nego samo troše vreme, što je i inače česta boljka Vertigovih serijala (čak i Exterminators je od nje bolovao, ali ga je spaslo otkazivanje, kad je morao da se fokusira), završnica mi je bila moćna, vredi se potruditi do nje.

[DušMan]

Sad cu da se pravim pametan...
Zar se ne pise Vaughan?

[Meho Krljic]

Skoro sigurno.

[cutter]

dovršio sto metaka. na kraju, pad nije bio toliko strašan, ako se izuzme ona epizoda kada rape victim ownuje lonoa. mislim da je osnovni problem u tome što glavna nit priče naprosto nije dovoljno dobro osmišljena, te narativ pada kako se ista sve više ukazuje & uzima sve više prostora. nijedna peripetija niti bordžijanolika borba za moć koja se tiče porodica nije uporediva sa sporednim arcovima. a tu je i opterećenost da ispadne tačno sto brojeva. dobar primer kvalitetne epizode jeste kada u parku pratimo dve paralelne priče – razgovor likova uže povezanih sa glavnim tokom i dramu uličnih haslera nižeg ranga. pošto azarelo u toj fazi još nije ogolio glavni kostur, maltene je bio prinuđen da radi ono što radi najbolje – priča priče van velike ideje, koje na kraju sa visine gledaju na osnovnu zamisao. ozbiljniji pad nastaje kada se storije o minutemenima do kraja spoje sa pričom o porodicama i međusobno isprepliću, budući da su one mnogo bolje nosile story arcove na koje su se spajale pomenute male priče.

s druge strane, brubaker u criminalu nije bio toliko pretenciozan, te je sve individualne storije svojih junaka uspeo da smisleno ispreplete kroz 4 volumea. tu nema likova većih od života; osnovna tema je bezizlaznost, vrteška sa koje ne može da se siđe a koja dodiruje živote ljudi koji su katkad samo prividno na različitim položajima. od low level lopova, preko falsifikatora do blaxploitation flešbekova, brubaker i noir klišee pretvara u nešto novo i vredno pažnje. filipsova kičica se brzo uvuče pod kožu, treba istaći staromodni ritam rasporeda kvadrata, bez značajnih oscilacija, u skladu sa neumoljivom temom priče. i letters sekciju gde brubaker objašnjava svoje ideje, uvažava i prepire se sa zapažanjima nekih upućenih ljudi (i patonom osvaltom, eh)... definitivno nešto što je nedostajalo azarelovom čedu, mada je pitanje koliko bi javna rasprava toga izmenila, ali bi barem bila interesantna retrospektiva slutnje i sumnje.

[Meho Krljic]

Svaka ti je zlatna. Ja sam u svojim osvrtima na Criminala na DJ Meho šouu Brubejkera i Filipsa obasipao isključivo suvim zlatom. Uskoro prikaz Incognitoa!!!

[Sam Loomis]

A sta velite za Sleeper i Point Blank. Kako se to kotira kada je u pitanju Brubakerov opus?

[Le Samourai]

Meni slabije od Criminala i Incognito-a, ali ima ljudi koji se kunu bash u ta dva. Meni chist prosek.

[cutter]

A sta velite za Sleeper i Point Blank. Kako se to kotira kada je u pitanju Brubakerov opus?

point blank sam čito. počinje dovoljno interesantno – zatičemo junaka u nebranom grožđu a onda nekoliko brojeva pratimo lanac događaja koji su ga dotle doveli. smešten u nekakav post-human post-kiberpank svet, u početku nudi dovoljno interesantnih nagoveštaja (i detalja, kao kada heroj predlaže šankerici trojku sa sajdkikom). priča može poslužiti kao uvod (ili nastavak) u wildstorm univerzum, ali se prijateljski odnosi prema onima koji nemaju to predznanje (meni), što i sam brubaker (tako ga izgovaram, brubaker > brubejker) kaže. sa ovim mini serijalom imam nekoliko problema, osnovni je biopunk koji se mota u zapletu – daje previše slobode. u redu je imati biogenetičko-eksperimentalni momenat, čarobna tkiva, ali ubrzo počne divljanje sa supermoćima, pre svega sa nekom vrstom umokontrolnog zamešateljstva koje dovodi do neubedljivih, maltene magijskih rešenja u svojoj slobodi. u tom smislu je bolje držati se standardnih mozak-mašina hakerskih uzusa, premetanja misli manipulacijom binarnim ciframa, tu se ipak mogu ubaciti nekakve, makar i prividne zakonitosti. ovde toga nema te sam twist deluje proizvoljno – šta god da se desi može se objasniti takvom papazjanijom. i uopšte, neki mini preokreti koji traju par strana se vide na kilometar, a cliffhanger koji uvodi u finalni broj je bedan. takođe, font je katastrofalan a crtež je super (kolin vilson je stari bluberista). najgori delovi podsećaju na milerovog ronina. kad sam već pominjao sto metaka, tamo je psiho-brainfuck mnogo kompetentnije izveden (croatoa sleeper aktivacija). a sleeper jedva da sam čito.

[Meho Krljic]

Meni je Sleeper/ PB zapravo bolji i od Criminal i od Incognito. To mi je uz Catwoman možda i najbolji rad od mnogopoštovanog Brubakera.

[sigismundus]

u poslednje vreme iščitavam kompletnog Hellblazera
i oduševljen sam
pa ima više od 30 trejdova
a sada i jedan tvrdoukoričeni

DARK ENTRIES
pisac, Ian Rankin
crtač, Werther Dell'edera

crno belo
stranica 216
tvrdi uvez
izašlo 19 avgusta

prvi je to deo nove serije Vertigo Crime
drugi je
Filthy Rich
Azzarello, Santos

treči
The Chill (januar 2010)
Starr,Bertirolrenzi

četvrti
The Bronx Kill(mart 2010)
Milligan, Romberger

peti
Area 10(april 2010)
Cage, Samne

no, da se vratim Helblazeru
odmah, da kažem, ne volim crtež dell'edere, ali kompetentan je
ali scenarrio, ej, taj Ian Rankin je prava ludnica

neču otkriti ništa posebno, samo početak, da se zna u čemu je štos

John Constantina unajmljuje TV kuča, da udje u reality show kuče duhova
gdje su producenti sproducierali par "duhova" i slično, čime bi se morali učesnici polako slomiti
show več traje, ali produceri uočavaju, da ta kuča duhova živi svoj život
da učesnici doživljavaju travme, o kojima producenti nisu ni sanjali
nešte, veoma, veoma se opako dogadja
i tako ulazi John Constantine
al znate več
nobody fucks with John Constantine

ispričao sam možda prvih deset stranica, a to što dolazi, pravi je urnebes
najtoplije preporučujem

[sigismundus]

Meni je Sleeper/ PB zapravo bolji i od Criminal i od Incognito. To mi je uz Catwoman možda i najbolji rad od mnogopoštovanog Brubakera.

pa, meni je sleepr lošiji od criminala, jer je više nego očito, da je razvučen, da su več mislili napisati kraj, pa su onda produžili
criminal mi je fenomenalan, a incognito samo sam pročitao dve sveske (trade još čekam) i bio oduševljen

samo, da kažem, ako nisam bio jasan, obožavam sve te krimiče što radi brubaker...

[Meho Krljic]

 

Svi ih obožavamo. Ja sam svoje impresije Incognitom napisao za UPPS ali tamo je nešto zapelo pa nikako da mi se pojavi ovonedeljna kolumna...

Istina je da je Sleeper podugačak i da ima lažni kraj na kraju prve sezone, ali meni je i druga sezona veoma ubedljiva i nism imao utisak da Brubaker cedi suvu drenovinu,a čitao sam ga nekoliko puta. Tragičnost glavnog junaka je izuzetno opipljiva i mislim da je tome doprineo veći broj epizoda i duži vremenski period u kome se radnja odvija, kakve junaci Criminala nemaju na raspolaganju. No, da se razumemo, ovde se radi o nijansama. Donekle sigurno utiče i to što sam Sleeper čitao prvo jer je izlazio pre Criminala, jelte.

[sigismundus]

ej, meho, frende, govorimo isti jezik

[Meho Krljic]

Uvek!!!!!!!!!

[Cornelius]

Garage hermétique de Jerry Cornelius
Scenario i crtež: Moebius
1979

"Povremeno sam započinjao priču, jednu ili dve table, a onda sam ih ostavljao i radio nešto drugo. Tako su nastale prve table "Hermetične garaže". Kao igra... Crtao sam dve table kao da je zaista bila neka priča, ali su mi tema, lik i naslov uvek bili toliko uvrnut, da je nastavak bio nemoguć – piše Moebius o jednom od svojih najslavnijih stripova. Priča je nastala iz dve apsurdne table naručene za Metal Hurlant. Dionnet ih je objavio, a onda je od Moebiusa zatražio nastavak. Nemajući mogućnost da odista nastavi priču, jer je već i te dve table nisu imale, Moebius se odlučio za drugi pristup. Crtao je neredovno, i po njegovim rečima, dosta puta nije ni znao šta se dešavalo u poslednjoj objavljenoj tabli. Trudio se da crta baš ono što mu je padalo napamet i na onaj način na koji mu se svidjalo (automatsko crtanje, poznato kod nadrealista). Tako je nastala apsurdna, poetska i genijalna priča o Majoru Grubertu i Jerryju Corneliusu, objavljivana u Metal Hurlantu od 6. do 41. broja (1976-1979).

Major Grubert, istraživač i naučnik, uspeo je da izmisli novu metodu stvaranja svetova od asteroida. Novostvoreni svet bi imao tri uporedne stvarnosti koja su se odvijale u potpunoj nezavisnosti. Medjutim, greška inženjera Barniera učinila je da se na jednom od svetova pojavile nepravilnosti, pa su različite sile i organizacije poslale svoje stručnjake ili da poprave sistem ili da se domognu vlasti. Tako su se, pored Gruberta koji treba da popravi grešku, pronašli Jerry Cornelius, Archer, Bakaliti, Sper Gossi i mnogi drugi. "Hermetična garaža je omaž super-herojima američkih komiksa prema kojima gajim podeljena osećanja. S jedne strane, oni mi izgledaju infantilno, medjutim, s druge strane, smatram da oni tragaju za našim najdubljim željama, našim snovima o pravdi, lepoti, uzdizanju. Tu više nije u pitanju infantilnost, nego magija detinjstva."

Ako bi Moebiusova "Garaža" mogla da se ispriča, iz nje bi izašla pripovedačka nit o putu inicijacije, unutrašnje i spoljne, o cikličnosti i o postojanju Boga ili neke više sile. Major Grubert ulazeći u unutrašnjost sveta koji je stvorio, ulazi u sopstvenu svest, što autor naznačava sve većim brojem duhovnih i božanskih principa koje junak susreće. Tako se Majorovo traženje greške koju treba da popravi, pretvara u ljudska potragu za počinjenim greškama, mogućnostima da se dobije oprost, da se popravi greška i da se u novi ciklus udje kao bolja osoba. Inače, "Hermetična garaža" je najčistije remek-delo. Pre svega, na vizuelnom planu, malo koji autor je uspeo da u "jednom" albumu iznesi toliki broj inovacija. Potom, na duhovnom i scenarističkom planu, "Garaža" je jedan od prvih slojeva Moebiusovih paralelnih svetova na koje će se, kasnije, nadovezati Inkal i Edena.

[Meho Krljic]

Ono čega sada ne mogu da se setim, a mrzi me da gledam po wikipediji, je otkud Jerry Cornelius kod Mebijusa. Mislim, jasno je da ga je uzeo od Moorcocka, ali ne pamtim jesu li imali neki zvaničan aranžman ili ga je samo omažirao itd... Inače, zaista, jedan od stripova koji potpuno menjaju, što se kaže, paradigmu. I meni jedan od najdražih njegovih radova ikad, ako ne i najdraži.

[Cornelius]

Murkok je, u jednom trenutku, pustio Dzerija Kornelijusa "u promet". Svako zainteresovan, mogao je besplatno da upotrebljava lik njegovog junaka i da ga umece u svoja dela. Kako je Dzeri Kornelijus dobro iskazivao duhovno stanje pisaca i crtaca onoga vremena, bio je vidjen gost u raznim knjigama. Kasnije, Murkok je odlucio da ga povuce iz opticaja i da preuzme kontrolu na zivotom DzK-a.

[Meho Krljic]

Aha. Nešto kao što je kasnije nastao Luther Blisset kao autor.

[Cornelius]

Nalik Gabrielu Lecouvreuru, zvanom Le Poulpe (Hobotnica), anarhistickom junaku stotinak kriminalistickih romana, dvadesetak stripova i dva filma. Sve zajedno, vise od sto razlicitih autora...

[Alex]

Prisetimo se zaista sjajnog strip magazina Tron, koji je u teškim vremenima 90-ih nudio ljubiteljima stripa kvalitetne stripove domaćih autora, tekstove o stripu i intervjue, kao i po neki strip svetskih autora, među kojima Hermetičnu garažu Mebijusovu. Sve to na finom papiru, lepo dizajnirano.

[Cornelius]

Prisetimo se zaista sjajnog strip magazina Tron, koji je u teškim vremenima 90-ih nudio ljubiteljima stripa kvalitetne stripove domaćih autora, tekstove o stripu i intervjue, kao i po neki strip svetskih autora, među kojima Hermetičnu garažu Mebijusovu. Sve to na finom papiru, lepo dizajnirano.

Vjecnaja pamjat, vjecnaja pamjat, vjecnajaaa paaamjat...

[Meho Krljic]

Jeste, rispekt. Ja zapravo i imam ukoričenu Garažu iz Trona.

[Event Horizon]

meni otalen ispadaju svi listovi. a na unutrasnjoj korici bio urnebesno smesan "kauboj dzo" 

[raindelay]

Kauboj Dzo je bio super, samo sto su se i kod mene Tronovi potpuno raspali. 

[Cornelius]

LE JOURNAL DE MON PERE T1, T2, T3
Scenario i crtež : Jirô Taniguchi
1999/2000

Posle očeve smrti, Yoichi Yamashita odlučuje da se, prvi put posle dugo vremena, vrati u svoje rodno mesto Tottori. Ceremonije koje je prate sahranu, daju Yoichiju mogućnost da se priseti oca i da o njemu razgovara sa porodicom i prijateljima. Kroz razgovor i sećanja, on najednom postaje svestan koliko je pogrešna bila njegova slika o nezainteresovanom i odsutnom ocu i u kojoj meri mu on nikada nije oprostio razvod od majke.

Delimično autobiografska priča Taniguchija, bitno se razlikuje od japanskih mangi, ne samo po "evropskom" smeru čitanja, nego i po svom narativnim prosedeu bliskom francusko-belgijskoj školi. Struktura naracije načinjena je i vodjena vrlo vešto, kako u zapletu priče, tako i u svim digresijama i anegdotama. Prosede je složen i sastoji se od savremene radnje u koju se neprekidno ubacuju analepse i epizode iz prošlosti. Odredjene teme, razvijene na početku, dobijaju pravi značaj tek sa otvaranjem intrige i usložavanjem odnosa medju protagonistima. Da bi pojačao naboj pripovesti, autor ga je postavio na dva snažna japanska mita – mit o tradicionalnoj figuri oca i mit o 60-im godinama 20. veka kada se stvarao moderni Japan. "Dnevnik moga oca" uspešno prenosi sve emocije autora, a priča nosi u sebi jaku notu proživljenog, istinskog i iskrenog. Istovremeno, autor nam nenametljivo ukazuje kako može da se stigne do smirenja bez krupnih i dramatičnih odluka, nego kroz najobičnije prihvatanje sâmog sebe.

Taniguchijev crtež je precizan i realističan, a lica protagonista su smirena uprkos dramatičnosti prilika. Čak je autorova upotreba već davno zaboravljenog rastera za "senčenje" i "kolorisanje" crteža uspošno uklopljena u grafički izraz. Inače, ovaj trotomni grafički roman od 300 strana, prvobitno je bio zamišljen kao jedna knjiga, ali je zbog tržišnih razloga u Evropi, podeljen u nastavake. Taniguchi je za ovaj album dobio više nagrada u Francuskoj.



[Cornelius]

Berlin T1
Scenario i crtež: Jason Lutes
2002

Početkom 1929. godine, novinar Kurt Severing i slikarka Marthe Müller sreću se u vozu, a prijateljstvo se nastavlja u Berlinu. Njihova ljubav se radja u okruženju buntovnih studenata, analitičnih intelektualaca, radnika bez posla, rasipnih bogataša, političara svih boja, koji se nalaze na početku ekonomskog kraha, pruzrokovanog moralnom, ideološkom i duhovnom krizom čitavog naroda. Nacizam je na pomolu, a desetak godina kasnije, nemačko beznadje će svet dovesti do rata.

Scenaristički pristup Lutesa, mladog američkog autora koji je u pripremu svog grafickog romana uložio više godina proučavanja evropske istorije. vrlo je zahtevan. Upotrebivši stotinak strana prvog toma radi postavljanja situacije i uvodjenja svih likova u intrigu, on je pokazao da nije izabrao laki put pravolinijske naracije. Istovremeno, uzevši u obzir složenost teme i mnoštvo protagonista, autor se odlučio da ne ulazi ni u kakve crtačke eskperimente. Lutesov grafizam nalikuje belgijskoj "čistoj liniji" pomešanoj sa Giardinovom dinamikom. Nalik Hergéu, jednom od autora koga je proučavao sa posebnom pažnjom, Lutes smatra da je kompozicija važnija od crtačke virtuoznosti, jer se jedino tako može da očuva grafički jezik neophodan za stripovsko pripovedanje.

Slično francusko-belgijskim postmodernističkim autorima (Benoit, Clerc, Floc'h), Lutes ima sve spoljne oznake "čiste linije", ali bez referenci nasledja (Hergé, Jacob, De Moor, Martin) koju mladji autori povremeno navode sa ironijom, a povremeno kao omaž i formalni element. Kod Lutesa se primecuje pokušaj da spoljne elemente stila upotrebi kao vizuelni pristup odredjenoj tematici i prošlom vremenu. Tako je njegovo kadriranje relativno klasično, medjutim, montaža ima sve odlike savremenog stripa – unutrašnji monolog, mozaičnu naraciju, radikalne elipse.... Pored dobro uradjene figurativne naracije, efikasne montaže, solidno komponovanih tabli, Lutes je uspešno održao pravilan ritam tokom 200 strana prvog toma trilogije o Berlinu.

[Cornelius]

CHAQUE CHOSE
Scenario i crtež: Julien Neel
2006

Julienovi roditelji su razvedeni i on živi u staroj kući svoje nervozne babe. Za letnji raspust, otac, provincijski madjioničar bez posla, obećao mu je odlazak na godišnji odmor. Medjutim, jedini letnji posao koji je mogao da dobije, bila je uloga u reklamnoj kampanji boca za plin. Preobučen u plišanog medveda, u smešnom kamionu praćen dvočlanom ekipom Butagasa, on reklamira proizvod i tako sinu obezbedjuje godišnji odmor. Godinama kasnije, zbog previše alkohola, otac je u bolnici, a sin se seća "besplatnog" godišnjeg odmora i putovanja u smešnom kamionu.

Album "Svaka stvar" nastao je iz četiri table posvećene Neelovom ocu i objavljene u nedeljniku "Express". Nalik velikoj slagalici u kojoj nedostaju delići, autor prepliće sadašnjost i prošlost na ključnim mestima, razvijajući intrigu na prirodan način. Sećanja koja se upliću u posete bolnici ključni su trenuci u kojima se ojačala veza oca i sina koji nisu živeli zajedno. Tokom letovanja, klinac je učio kako da protumači neverbalnu komunikaciju svog oca, koji nije baš uvek umeo da iskaže svoja osećanja i ljubav prema sinu. Uprkos težini situacije, iščekivanju da li će otac umreti ili se oporaviti, autor kroz umerene doze humora priču često pomera ka tragikomediji.

Priča je fluidna i mnogo duguje Neelovoj scenarističkoj i grafičkoj montaži. Prelazak iz jednog u drugo vreme uradjeno je nalik filmskim pretapanjima ili kroz evokativne detalje, prikazane u krupnom planu. Pozadina svake table je crna, podsećajući na težinu trenutka, dok je grafizam prepun senki, ali i burlesknih preterivanja koja iskazuju osećanja i toplinu situacija. Pored veštog baratanja osećanjima, humorom i melanholijom, zanimljivost u Steelovom načinu pripovedanja je i ukazivanje na činjenicu da odredjeni dogadjaji u našim životima često mogu da deluju više kao fantazija nego kao realnost. Ne samo kasnije, nego i u trenutku kada ih živimo.

[Cornelius]

FABLE DE VENISE
Scenario i crtež: Hugo Pratt
1981

Aprila 1921. godine, Korto Malteze se našao u Veneciji, u potrazi za smaragdom zvanim Solomonova ključnjača. Uz pomoć prijatelja, izmedju pretnji, pucnjeva i praćenja, na pozadini Kabale i u meandrima masonskih intriga, malteški mornar kreće u potragu za svojim snom. "Taj smaragd zaista postoji ili je u pitanju bajka – pita ga Bepi. "Nemam pojma – odvraća Korto – ali, u svakom slučaju, ja verujem u bajke." Zagonetna i harizmatična osoba, slobodnog duha i anarhističkih težnji, vodjen potrebom za avanturama i za pravdom, on krstari svetom pomažući slabima da pronadju sreću, onakvu kakvu traže, bio to novac, posed, slava, žena ili neki ideal. Gdegod da se nadje, Korto susreće iste saputnike – akciju, dosadu i idilu. Njegov živi duh i britka ironija ne dopadaju se svima, ali ga njegova inteligencija i hrabrost izvlače iz teških situacija i pomažu mu da svoje želje uskladi sa svojim snovima.

Kortova venecijanska avantura je priča laganog ritma u koju se ulazi postepeno. Scenario je uradjen sa puno suptilnosti, na ivici sna i jave, u fantastičnoj stvarnosti u kojoj se najbolje snalaze i Korto i njegov tvorac. Priča o Veneciji, koja započinje kao klasična avantura, pretapa se u kriminalističku istragu, da bi na kraju zaronila u onirizam i magiju, predstavlja značajan trenutak u Pratovom stvaralaštvu. U scenarističkom pristupu, autor se opredeljuje za poetski pristup, nadrealan i oniričan u kome avantura dobija manji značaj nego ranije.

Grafički, Prat takodje menja pravac. Pored njegovih junaka, dekori i arhitektura dobijaju vrlo aktivnu ulogu u naraciji. Sâm grad ima istu važnost kao i junak, a lavirinti kanala i kopna podjednako su tajanstveni kao i Kortov duh. Istovremeno, grafizam postaje «belji», a čitava kompozicija postaje apstraktnija. Pratov crno-beli crtež ne samo što je na viskom umetničkom i izražajnom nivou, nego je u potpunosti prilagodjen autorovom načinu pripovedanja i strukturi pripovesti. "Ovaj album je moja izjava ljubavi gradu Veneciji – kazao je Prat povodom Priče o Veneciji. Kao i svaka izjava ljubavi, ovo ostvarenje poseduje puno emocija i tajanstvenosti, što je doprinelo da venecijanska epizoda bude verovatno najpoetičnija avantura melanholičnog malteškog mornara.

[sinisa123]

Y: The Last Man.

Nisam ni očekivao nivo jednog Sandman-a, ali posle svih hvalospeva na internetu i šire, ono što mi smeta (a na to je neko već skrenuo pažnju) je nedostatak bilo kakvog erotskog naboja (za sada, tek prve tri knjige sam prešao). To samo po sebi nije greh, ali ovde jeste, s obzirom na premisu - pa radi se o jednoj od osnovnih fantazija svakog muškarca, dođavola! Glavni krivac za ovo je svakako stil crtanja Pie Guerre. I nemojte mi reći da je to zato što je ona žena!

Ako volis Sandmana zasto nisi uzeo Fables to je , bar po meni , jednako dobro. Ni meni se Y ne svidja.


Htio sam da pitam Meha jel ista valja  marvelov Super Power posto sam dobio tri tpb i premisljam sa dal da citam?

[Meho Krljic]

Ja ne znam za Marvelov serijal pod imenom Super Power. Ako misliš na Supreme Power koga je pisao J. Michael Straczynski, onda to nije rđavo.

[sinisa123]

Da, ja sam malo corav... To je ovo.

[Meho Krljic]

Da, da, na tom sam mislio. Solidno, ali kao i sve što je JMS u poslednje vreme radio za Marvel, izduvava se pred kraj.

[Cornelius]

La Petite Fille Bois-Caïman T1
(Serijal – Nošeni vetrom)
Scenario i crtež: François Bourgeon
2009

Godina je 1862. i Lujzijanom bukti gradjanski rat. Zabo Murrait, kojoj su Severnjaci ubili roditelje, bogate vlasnike plantaže, napustila je kuću i pošla da traži svog brata u Lananetu. Sticajem okolnosti, ona se našla u društvu Coustansa, francuskog fotografa, koji putuje Amerikom i slika ljude i predele. Stigavši u Lananet, ona je tamo srela stogodišnju staricu Isu, koja joj priča svoju životnu priču iz koje se saznaje da je ona, ne samo junakinja iz prvog dela serijala, nego i da je Zabina baka.

Bourgeonova istorijska freska "Nošeni vetrom" (1979-1984) bio je jedan od najvažnijih i najinovativnijih stripova svog vremena. Sasvim zasluženo, postao je kultni serijal, prevodjen i doštampavan u mnogim zemljama. Na nastavak serijala čekalo se četvrt veka i prva knjiga koja se pojavila pre nekoliko nedelja, ukazala nam je na izuzetan kvalitet poznatog strip majstora. U narativnom postupku, autor je pokušao da izbegne pravolinijsku obradu i da kroz sećanja stare Ise pokrije dva vremena i obogati naraciju. Vrlo promišljeno, protagonisti su istovremeno akteri, svedoci i žrtve, povremeno na margini, a povremeno u srcu dogadjanja. Kao i u svim stripovima, Bourgeon uspeva da izuzetno dobro smisli junakinje koje nisu samo lepe i senzualne, nego inteligentne i harizmatične osobe. Dijalozi su vrlo živi i prijatni, a jezik na kome je pisan album je autentičan. Naime, svi likovi govore onakvim jezikom kakvim su govorili u stvarnosti: francuskim, engleskim, kreolskim, haićanskim... Kroz strip provejava zabavan i obešenjački ton, ali intriga se povremeno odvija sporo kada ton postane didaktičan i profesorski.

Bourgenov crtež je savršen, precizan i elegantan. Svetlost je pravilna, pejzaži su prirodni, dekori su precizni, detalji su autentični. Naravno, to ne bi trebalo ni da nas začudi iz pera takvog perfekcioniste. Naime, dva albuma koja će izaći u razmaku od četiri meseca, Bourgeon je radio od 2003. godine. Prva godina mu je prošla u proučavanju dokumentacije sačinjene od tri stotine knjiga. Potom, od 2004. godine, on je radio crtež u olovci i tušu, da bi održao jedinstvo u naraciji i montaži. Tek 2008. godine, on je pristupio kolorisanju 150 tabli. Rad je trajao punih deset meseci i završio se neposredno pred nošenje materijala u štampariju. Drugi deo ovog diptiha pojaviće se u knjižarama januara 2010. godine, uoči Angulemskog festivala.

[Cornelius]

SACHA
Scenario i crtež: Charles Berberian
Cornelius, 2009

Sacha, lepi mačor iz bogate kuće, gine pod točkovima automobila. To je trenutak da se njegovi ulični prijatelji – mačke, psi i ptice – zamisle o sudbini uopšte, ali i o tome ko će preuzeti lagodno mesto koje je Sacha ostavio iza sebe. Tragičan početak Berberianovog grafičkog romana samo je uvod u tri priče koje se lagano prepliću. Prve dve su sadašnjem vremenu, dok se treća odvija u prošlosti (70-e godine). U prvoj saznajemo sudbinu Irene, žene iz provincije napuštene sa detetom na putu u Parizu. U drugoj priči vidimo sudbinu razočaranog i u dugove ogrezlog Ireninog muža Pierra. Dok treća priča govori o mladosti Corneliusa, starca muzikologa i mizantropa koji je kod sebe zaposlio Irenu da se brine o kući i o mačoru Sachi. Istovremeno, kroz ove tri sudbine prepliću se i sudbine uličnih životinja, a posebno jednog čudnog i ružnog stvorenja, mešavine psa i mačke. Nalik Altmanovim ili Kar-Waiovim filmovima, putevi protagonista se neprimetno prepliću i utiču jedan na drugog.

Berberianov grafički roman je priča o nesrećnim i usamljenim ljudima, uvučenim u životne vrtloge, i pokretanim ritmom gradske buke i vreve. Iako je grad hladan, neprijatan i agresivan, svakoga puta kada njegova buka prestane, protagonisti su još usamljeniji, anonimniji i bezličniji. Uporedna naracija omogućila je Berberianu da odredjene dogadjaje nacrta iz različitih uglova. Da bi što bolje ukazao na preplitanje sudbina, on se odlučio da table komponuje bez omedjenih kadrova. Crtež je brz i svež, organizovan isključivo linijom. Da bi dočarao atmosferu, autor je tamne mase dao nalik žvrljotinama, što mu je omogućilo dodatno objašnjavanje zbunjenosti i nesigurnosti njegovih junaka. "Sacha", Berberianov prvi samostalni album u karijeri (25 godina saradnje sa Dupuyem) obeležen je minimalizmom i melanholijom. Mračna strana ljudskih sudbina oličena je u velikom gradu, a ravnoteža je uspostavljena vazdušastim dekorima i lakim dijalozima, povremeno na ivici apsurda.

[marlowe]

Joj. Noseni vetrom.

[Cornelius]

Bouncer T1-T6
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: François Boucq
2001/2008

Secesionistički rat se upravo završio, a Severnom Amerikom su počele da kruže bande bivših vojnika, da pljačkaju i ubijaju. Bouncer, jednoruki izbacivač, indijanskog porekla i zapadnjačkog obrazovanja, nalazi se u srcu krvavih obračuna u kojima svi žele da poubijaju sve ostale, ne bi li tako zavladali regijom. Priča je zasnovana na porodičnoj tragediji ljudi sa margine društva, a nasilje je jedini način izražavanja protagonista.

Scenario Jodorowskog je čudno konstruisan. Nalik većini njegovih priča, on obično krene sa zanimljivom postavkom, čudnim likovima i pomerenom intrigom. Medjutim, Jodorowsky nikada ne uspe da održi koherenciju, autentičnost i tempo, dalje od drugog dela. U Bounceru, tek što je završio uvod i postavku u prvom albumu, on je izgubio nit u drugom. Veći deo intrige polazi iz nekog dramaturški neophodnog mesta i ne završava se nigde, jer se scenarista nada da će čitalac potpuno zaboraviti da je u prvom činu na zidu bila okačena puška, a da kasnije nema ko da puca iz nje. "Cilj mi je bio da napravim šekspirovski vestern – kazao je Jodorowsky povodom jednog od nastavaka serijala. Pompezna izjava čileanskog prodavca magle i kiča, odnosi se manje na tragični aspekt priče, a više na "literarni značaj" njegovog scenarija. Smatrajući sebe za pisca, on za svoje scenarije, već decenijama, koristi istovetnu tehnologiju – oneobičavanje karaktera i dogadjanja. U većini slučajeva, to oneobičavanje nema nikakvu dramaturšku svrhu, osim da bude neobično.

Znajući da njegov scenario ne bi uspeo da proda serijal dalje od drugog nastavka, Jodorowsky se udružuje sa izuzetnim crtačima – Moebius, Gimenez, Bess, Gal, Janjetov, Beltran, Kordej, Das Pastoras... Za Bouncera je uzeo Boucqa, jednog od najvećih francuskih strip majstora realističkog stila. Bogatog grafizma, Boucq poseduje laganu hermannovsku notu u crtačkom pristupu. Trudeći se da unese odredjenu autentičnost u svoje prikaze, on je uspešno dočarao poetiku velikih prostora, prašnjavih puteva i prljavih gradića. Dekori, istovremeno barokni i šturi, uradjeni su sa vrlo aktivnom ulogom u naraciji. Protagonisti su dati vrlo živopisno, sa posebnom pažnjom posvećenom kretanju jednorukog izbacivača. Medjutim, lica protagonista povremeno su uradjena neravnomerno. Kadriranje je klasično, ali vrlo efikasno za akcionu priču. "Strip je pismo koja mora da bude tečno kao književno pisanje. Treba da se oseti pokret, dinamika i fluidnost koja prati naraciju. I jedno i drugo moraju da budu neprekidno vezano. Crtež povremeno treba da bude miran, povremeno ekslpozivan kao da je reaktor, potom nežan, pa opet tvrd u nekim trenucima priče. Grafizmom se služimo kao intrumentima u simfoniji, različitim ritmovima i intenzitetima. Ja se trudim da tako radim stripove, sa stalnim pokretom, ali i sa nizom pokreta unutar priče koji će da stvore ritam i tako da ponesu čitaoca nedavno je Boucq objasnio svoj rad.

Predvidjen u dva nastavka, ovaj vestern je zbog komercijalnog uspeha produžen do šestog albuma (a, evo i 7. nastavka!). Prirodno, intriga zamišljena za stotinak tabli, dobila je repetitivnu i razvučenu priču bez većeg smisla, ali odličan grafizam, mnoštvo besmislenog nasilja i likovi nalik američkim "comixima", uspešno su održavali ovaj serijal u prilično visokim tiražima.

[Cornelius]

Comme tout le monde, T1
Scenario: Lapière i Renders
Crtež: Spiessert
2006

Upravo zato što je kao i sav svet, Jalil, profesor po struci, jeste izuzetan. Pobedivši u TV emisiji "Kao sav svet", on je postao slavan. Naime, njegovi odgovori na pitanja, uvek su predstavljali upravo ono što bi većina gradjana odgovorila u istim prilikama. Osoba izuzetne vrednosti za trgovce i proizvodjače, Jalil biva posmatran sa puno pažnje. Da ni jedan koristan detalj ne bi izbegao budnom oku marketinških stručnjaka, oni upošljavaju lepu Claire, glumicu bez angažmana. Njen posao je da zavede Jalila, da prati njegov život i da poslodavcima prenosi sve informacije. Medjutim, uprkos novca i moguće kasnije karijere, Claire počinje da ima probleme sa neprekidnim životom u lažima.

Strip "Kao sav svet" izašao je tri meseca posle istoimenog filma. Za razliku od filma, koji je vrlo slabo prošao u bioskopskim salama, strip je imao mnogo veći uspeh. Naime, scenaristi su se u filmu odlučili za niz komičnih situacija, dok je u stripu zamišljen bolji pristup i skladnija razrada. Uprkos protagonistima koji nisu dovoljno razradjeni i karakterizacijama koje su šematizirane, intriga poseduje jednostavnost i fluidnost koja je nedostajala filmu. Narativna jednostavnost podvučena je i izborom crtača. Mladi francuski autor Rudy Spiessert, poseduje tipičnu "čistu liniju", modernu i stilizovanu. Upotrebljavajući debele konture, ravne i jednostavne linije, on je svojim grafičkim pristupom protagoniste učinio ljudskijim i nesavršenijim, a tako i emotivno prisnijim.

Nalik američkom filmu "Truman show", scenaristi su se odlučili da napadnu marketinške i komercijalne pristupe u današnjem svetu. Njihovo razmišljanje o potrošačima, politici i manipulaciji masama, uprkos stripskoj stilizaciji, zadržava u sebi veliku dozu sličnosti sa stvarnim životom. Utkavši u intrigu duhovite dijaloge, oni su uspešno stvorili laku kritiku današnjeg društva, u kojoj se svaki gradjanin lako prepoznaje.

[jeremiah]

Baš kao što topic kaže - strip koji upravo čitam ...

Odgoda
Potkazivač
Jean-Pierre Gibrat
Beli Put Integrali 8 i 9
Beli Put 2009.

Komentar za početak - ovo je mogao biti jedan deb'o i efektan integral ali bi se tako manje zaradilo 

[jeremiah]

Odgoda
Potkazivač
Jean-Pierre Gibrat
Beli Put Integrali 8 i 9
Beli Put 2009.

Pogled sa mansarde na provinciju zatečenu ratom (Odgoda), zatim sa krovova i pločnika Pariza na poslednje dane
okupacije (Potkazivač) na prvi pogled (čitaj: slušao o stripu, čitao prikaze, listao francusko izdanje a ne znam ni reč
francuskog) ličilo mi je na još jedno prežvakavanje tih i takvih tema ali hadje da to ipak kupimo ...

Prilično pravolinijska i predvidljiva priča se pretvorila u nešto drugo, naterala me da posle ko zna koliko vremena
posegnem za naočarima za čitanje koje sasvim retko (nikad !?) ne koristim, jer su krajnje detaljistički crtež
i kolor vanserijski u svakom pogledu i daju nepojmljivu širinu priči.

Ako znamo da je danas bio možda poslednji lep dan ove sezone za malo krstarenje motorima sa društvom po zabitima
Srbije uz obavezno prasence  a krenuo je i završio se (na opšte iznenađenje) uz ova dva integrala, pa još kada su ovako
besprekorno upakovani u, do sada, tehnički najbolje izdanje Belog Puta (istina sa samo jednom minornom greškom )
jasno je da oni koji ovo još nisu sebi priuštili moraju sutra prvo do Kluba čitalaca BP pa tek onda na 'redovne dnevne
zadatke'.

I na kraju, šta sam vam o stripu napisao ? Sve i ništa.
Priče vam nisam prepičao ni u naznakama, bilo bi glupo.
Da je vredno žrtvovanja svega drugog što volimo - jeste !
Odvojte taj jedan dan samo za sebe. Više puta. 

S moje strane preporuka od srca.

[Alex]

Znači oba su na visokom nivou?

Trebao bi BP da malo poradi na predstavljanju svojih novih izdanja i novih tj nepoznatih autora za ovdašnje čitaoce, kao što je taj Gibrat.

[Cornelius]

La fille du professeur, T1
Scenario : Joann Sfar
Crtež : Emmanuel Guibert
1997

Krajem 19. veka, u viktorijanskoj Engleskoj, čudnovato oživela mumija egipatskog princa Imhotepa IV zaljubljuje se u Liliane, ćerku londonskog arheologa, profesora Bowella. Prilike postaju komplikovane kada se pojavi i tata, Imhotep III, koji se u ljubavnu aferu meša svojim gazdinskim i mačo-faraonskim pristupom. Ni profesor Powell nije baš zadovoljan budućim zetom, malčice neurotičnim, ali mladi se ne osvrću na nerazumne roditelje.

Radeći scenario "Profesorove kćeri", Sfar se udaljio od svojih "moralističko-filozofskih" tema, i uspešno je napisao jednostavnu i laganu priču smešnih dijaloga. Zanimljivost scenarija se ogleda u očiglednim improvizacijama koje pripovest vode, iz čistog zadovoljstva, u burleskne situacije, menjajući ritam pripovedanja. Naravno, svaka situacija se završava na dovitljiv ili neočekivan način i tako spasava čitavu priču. Guibertov crtež radjen je akvarelom i uspešno je stvario romantičnu atmosferu u kojoj se odvija dramatična ljubav princa i mlade devojke. Striktno kadriranje i montaža (6 simetričnih prizor polja na svakoj tabli) daju stabilnost čitavoj naraciji, uvedenoj u poluatomatsko pisanje kroz Sfarov scenaristički pristup. Naravno, striknost u postavci nije omela Guiberta da svaki kadar načini kao pravu minijaturu u kojoj se pored dobre kompozicije, pazi i na izražajnost gestova i mimike, koji povremeno dostižu nivo prave koreografije. "U radu me vodi princip da svi elementi, likovi i dekori, budu dovoljno značajni za čitaočevo razumevanje kadra, i ja onda više ništa ne dodajem – objašnjava Guibert. Pored sve pažnje i preciznosti, Guibert je uspešno sačuvao pristup u kome se ogleda odredjena grafička neobradjenost, što čitavom stripu daje dodatni šarm.

[zakk]

Deluje fino... stvarno moram da naučim francuski :/

[Cornelius]

Zakk, ja mislim da ti stvarno možeš da se pridružiš Mehi koji već dve godine ponavlja tu istu rečenicu svakoga puta kada mu se neki strip učini zanimljiv. 

[kresha]

Ja sam ga uzeo na engleskom.

[Cornelius]

La permutation (errata)
Scenario i crtež: William Henne
2006

Ann i Jan su običan par koji žive u društvu zasnovanom na funkcionalnosti. Ann želi dete, ali lekar im saopštava da je Jan sterilan. Ljudi koji upravljaju režimom smatraju da porodica ima neophodnu vrednost za stabilnost sistema, te su uveli program Društvene Podele koji gradjanima ne nalazi samo najfunkcionalnija radna mesta, nego im nalaze i porodice koje najviše odgovaraju potrebama sistema. Pošto sistem ne prihvata da sterilan muškarac živi sa plodnom ženom, Ann biva prebačena u novi brak, sa plodnim muškarcem. Istovremeno, Jan dobija novu porodicu, ženu i decu, u kojoj može da obavlja svoju ulogu oca. Vrativši se sa posla, Jan Ache se upoznaje sa novom ženom i novom decom. Medjutim, uprkos želji da se prilagodi novoj porodici, on odbija odluku programa i polazi u potragu za bivšom ženom, permutovanom u novi brak.

Poigravajući se kodovima stripa, uvodeći drugačiji način saopštavanja i vodjenja naracije, autor kroz vrlo apsurdnu situaciju kritikuje potpuno obezličavanje individue u današnjem društvu. Idući povremeno do ivice nihilizma, Henne, belgijski ilustrator i autor crtanih filmova, u ključnim trenucima radnje, permutuje poglavlja u svojoj naraciji, da bi tako još snažnije naglasio poremećaj u životu svog protagoniste. Henneov grafizam, kao i u prethodnim stripovima, udaljava se od uobičajene produkcije. Služeći se vrlo izražajnim akvarelom, Henne redukovanim brojem kadrova na tabli (dva do tri), uspešno upotpunjava svoju naraciju.

Melanholična atmosfera totalitarnog, orvelovskog, društva i potraga za ličnom slobodom, nosi u sebi emotivni naboj na granici nasilja. Istovremeno, svojim strip Henne pokušava da se pobuni protiv gubljenja identita i društvenog sistema u kome ljudi bivaju samo zamenljivi delovi velikog mehanizma.

[Cornelius]

ODGODA
Scenario i crtež : Žan-Pjer Žibra
Beli put, 2009

U selu Kambejraku, u planinskom Avejronu, juna 1943. godine, rat je prisutan u mislima svih stanovnika. Nacisti traže od francuske vlade sve veći broj mladih ljudi za prinudni rad u Nemačkoj. Mobilizacija je u toku, nemački vojnici redovno prolaze ulicama, a lokalna milicija hapsi protivnike okupatora i višijevske vlade. Ipak, život se ne zaustavlja. Ispred kafane "Lipe" muškarci se kuglaju, a na terasi se pije mirišljavi pastis. Neki stanovnici pokušavaju da zaborave rat, a neki drugi pokušavaju da u njemu budu akteri. Žilijen Sarla, bežeći pred vlastima koje su htele da ga pošalju na prisilan rad u Nemačku, pronašao se u nesvakidašnjoj situaciji. Dezerter koga svi smatraju mrtvim, on se prikrio u potkrovlju kuće učitelja uhapšenog zbog jevrejskog porekla i komunističkog aktivizma. Prozorčić potkrovlja gleda tačno na seoski trg i Žilijen, u društvu lutke Mažino obučene u vojničku uniformu, tako postaje svedok mnogih dogadjanja. Osim kuglanja, on prati susrete sveštenika i njegove pastve, povratka vojnika, kretanja lokalne milicije... Medjutim, više od seoskh svadja, njegovu pažnju privlači lepa Sesil koja poslužuje u kafani "Lipe".

"Odgoda", serijal Žan-Pjera Žibre, smešten je u istorijske prilike koje ne služe samo kao podloga ljubavnoj romansi, nego se prepliću sa glavnom dogadjajnom linijom. Autor tako postavlja priču oko arhetipskog lika "voajera", poznatog u kinematografiji, čija je uloga da svojim pogledom privlači pažnju na odredjena dogadjanja. Obrativši pažnju, pre svega na strukturu priče, Žibra se potrudio  da pravilno ocrta karaktere, da pronadje tačne replike i da pripovedačku liniju vodi uravnoteženo. Karakterizaciju likova zasnovao je na klasičnoj tipologiji, a potom je svakom liku dodao niz posebnosti koja su ih učinile živopisnijim.

Kvalitet Žibrine naracije svrstao je "Odgodu" u "romaneskne" stripove, te ga je kritika često karakterisala kao "grafički roman". Takodje, često se naglašavalo da je Žibrin serijal "istorijska avantura", mada su istorijske prilike u drugom planu, date kao aktivna podloga priče. U "Odgodi", Žibra je pažljivo postavio kompozicije prizor polja, izlazeći povremeno iz stripovskih kanona i upotrebljavajući svoje dugogodišnje ilustratorsko iskustvo. Montaža mu je klasična i tipična za noviji francusko-belgijski strip, koji se rado koristi kinematografskim iskustvom. Zanimljivo je i njegovo posvećivanje pažnje kompoziciji čitave table koje su povremeno presečene odredjenim tišinama. U drugom albumu, narativno zanimljivijem nego prvi, njegov stil je eksplodirao, te se za odredjene table ima utisak da su akvareli ili stare fotografije.

[Cornelius]

POTKAZIVAČ
(Le Vol du corbeau, 2002/2005)
Scenario i crtež:  Žan-Pjer Žibra
Beli put, 2009

Juna 1944. godine, vodjena pismom anonimnog potkazivača, pariska policija pronalazi kod Žane  ručne bombe, revolvere i falsifikovana dokumenta. Inspektor policije, svestan bliskog kraja rata, dvoumi se da mladu ženu preda Nemcima, znajući da će, zbog saradnje sa ilegalcima Pokreta otpora, ona biti streljana. Slučajno, Žana u policijskoj stanici upoznaje Fransoa, sitnog lopova, ali naočitog i simpatičnog mladića. Tokom iznenadne uzbune uzrokovane vazdušnim napadom, policajci beže u podrum, a Fransoa uspeva da se oslobodi. Dvoje mladih, preko krovova, beže iz zatvora i prikrivaju se na šlepu "Himalaja", vlasništvo Renea i Iget, dobrih prijatelja Fransoa.

Uprkos smeštanju radnje u II svetski rat, Žibra je prilično uspešno izbegao ikakvo prikazivanje fronta ili borbi, zamenjujući ih radom ilegalaca u Parizu, policijskim hapšenjima i naglim preobraćenjima kolaboracionista neposredno pred oslobodjenje. Medjutim, rat i nije središna tema ovog dvotomnog serijala, nego solidno konstruisana ljubavna priča o susretu moralne lepotice i ne previše moralnog mangupa, ispripovedana sa prilično humora i osmišljena živopisnim epizodama iz Pariza u vreme nacističke okupacije. Inače, pariska priča je odredjena vrsta produžetka "Odgode". Sledeći principe iz prethodnog serijala, Žibra je nastavio sa vrlo klasičnim pristupom razradi scenarija, sa simpatičnim protagonistima i duhovitim dijalozima. Medjutim, u "Potkazivaču", ton je uopšteno lakši, likovi su bliži stereotipima, isto kao i sama intriga. Živopisan i iznenadjujući detalj drugog diptiha su sekundarni likovi Iget i Rene.

Verovatno najveći uspeh serijala "Potkazivač" počiva na fascinantnom Žibrinom grafizmu, bitno poboljšanom u odnosu na prethodni serijal. Njegov crtež je dobio na rigoroznosti koja je povremeno nedostajala prvom serijalu. Kolor koji je svojim pastelnim tonovima podsećao na Hermana, dobio je gustinu. Kompozicije kadrova su dobro postavljene, a konture radjene tušem vrlo su lagane i ostavljaju veliki prostor kasnijem radu akvarelom. Briga o detaljima je prisutna u svakom prizor polju, a najviše pažnje je posvećeno portretima. Lica i dekori razradjeni su do najvišeg mogućeg stepena, a ogromna pažnja je posvećena estetskoj strani i postizanju efekta realnosti. Pored odlične vizuelne karakterizacije, Žibra dobro dočarava vreme, vešto se služeći dokumentacijom. Autorov perfekcionistički pristup vidi se i u dužini rada na svakom od albuma. Naime, crtanje 54 tabli svakog albuma, trajao je po tri godine.



[zakk]

Hellboy - The Bride of Hell

Priča: Minjola
Ostalo: Ričard Korben

Evo prilike da se nađu zainteresovani ljubitelji evropskog i američkog stripa. Nažalost, nije ovo ništa vanserijski, al eto, dobro je.







Trenutno mi mnogo više prija B.P.R.D.