Strip album koji upravo citam

[Cornelius]

Mattéo T1
Premiere époque (1914-1915)
Scenario i crtež: Jean-Pierre Gibrat
2008

Mattéo, poreklom Španac, živi u Francuskoj jer mu je otac, anarhista, iz političkih razloga morao da napusti rodnu Španiju. Prvi svetski rat upravo je izbio, a većina muškaraca je mobilisana i poslata na front. Mattéo, strani državljanin, nije dobio poziv, ali da bi se dokazao pred lepom Juliette, on se javlja kao dobrovoljac i odlazi na front prema nemačkoj granici, gde se vode najteže borbe. U svom uzburkanom patriotizmu, Juliette sve češće spominje Guillauma, sina bogatog lokalnog zemljoposednika, mobilisanog u avijaciji. Pored lepše uniforme i zavodljivijeg ranga, bogati mladić nije, kao Mattéo, zgadjen i revoltiran velikom evropskom klanicom. Juliettino oči se sve češće okreću ka bezbrižnom Guillaumu, čineći mladog Španca sve tužnijim.

Gibrin scenaristički pristup je vrlo konvencionalan i prilično predvidljiv. Album je podeljen u dva dela, od kojih se prvi dogadja u mirnim i živopisnim predelima jugozapadne Francuske, a drugi prikazuje užase rata, kako na frontu, tako i po bolnicama. Ovladavši bolje scenarističkim zanatom, on je pored solidne karakterizacije i klasičnog zapleta, učinio da mu rečenice budu kratke i ritmizirane, metafore dobro odabrane, a jezik živopisan.

U novom serijalu, Gibrat je počeo da crta na većim tablama, 47 cm umesto 37 cm, što mu je omogućilo slobodniji potez i više obraćanja pažnje na koloristički pristup, nego na čistoću linije. Potez je postao življi, brži i spontaniji, bliži crtežu, nego detaljnom stripovskom tuširanju. Prirodno, Gibrat je očuvao eleganciju i senzualnost u grafizmu, uprkos načinjenim promenama. Šteta je što je u likovnoj karakterizaciji protagonista Gibrat išao ka lakoći, te Juliette fizički nalikuje heroinama koje su joj prethodile, dok Mattéo ima istovetan lik sa junacima dva prethodna serijala. Medjutim, kao i uvek, sekundarni likovi su uradjeni precizno i funkcionalno, dajući tako neophodan reljef čitavom zapletu. Serijal je predvidjen u četiri nastavka koji će se dešavati u četiri istorijski važna perioda 20. veka. Sredinom I svetskog rata, Gibrat će svog junaka poslati u Petrograd, u boljševički vojni puč, potom će ga vratiti u fašističku Španiju, medju internacionalne brigade, a onda će ga odvesti u II svetski rat.

[Cornelius]

Piscine Molitor
Scenario: Hervé Bourhis
Crtež: Christian Cailleaux
2009

Boris Vian je još od detinjstva bio srčani bolesnik. Ne vodeći previše uredjen život, francuski pisac, pesnik, trubač i džez kritičar, smatrao je da mu plivanje poboljšava rad srca. Završivši seansu plivanja u bazenu Molitor, 23. juna 1959. godine, Vian je otišao na filmsku premijeru ekranizacije njegovog romana "Pljuvaću na vaše grobove", ne znajući da će od srčanog udara umreti tokom predstave. Album "Bazen Molitor" polazi od tog trenutka i vraća se, kroz analepse, na najvažnije trenutke života kultnog francuskog pisca, trasirajući neumitnost njegovog izbora, od napuštanja inženjerskog poziva, do nepoštovanja lekarskih preporuka. Iako je znao da je bolestan, on nije želeo da napusti svoj stil života. Tako je i umro u nepunih četrdeset godina.

Scenaristički problem ovog albuma je preplitanje Vianovog ličnog života i njegovog stvaralaštva. Bez poznavanja jednog i drugog, teško se mogu shvatiti sve reference i svi suptilni detalji stavljeni u intrigu. Medjutim, strip može da se čita i bez većeg biografskog znanja, te da se tako dobije solidna slika života francuskog pisca. Sasvim logično, da se naracija ne bi opteretila Vianovom prozom i poezijom, njegovo stvaralaštvo je samo nagovešteno. Ne previše uspešan početak, prevazidjen je u nastavku kada se stiglo do piščeve zrelosti, te je scenarista uspešno angažovao emocije čitaoca, uvlačeći ga lagano u Vianovu dramu. Christian Cailleaux je vrlo uspešno svojim jednostavnim crtežom doprineo melanholičnoj atmosferi stripa. Medjutim, ima se utisak da je grafizam mogao da bude i malo sadržajniji, što ne bi omelo razvoj naracije, već uprošćene u odnosu na kompleksnost obradjene teme.

[Alex]

Prvo što mi je palo na pamet da pitam je, da li i koliko Gibrat dobija novca za crtež, po strani, više od tipova kao što je Cailleaux - ali , kad razmislim, shvatam da je irelevantno, jer će veću zaradu ostvariti po osnovu procenta od prodaje, siguran sam.

Kad bi radili samo najamno, za fiksnu zaradu, kao što plaća ili je plaćao Marvel npr, njegova tabla bi trebala da bude bar 10 puta skuplja.

[Cornelius]

Gibrat je ekskluzivac i on je placen na osnovu prodaje. Njegovi albumi lako prelaze 100 hiljada, imaju posebna izdanja, prevode se, stvaraju derivate, organizuju se izlozbe, prodaju mu se originali... On spada u one jako malobrojne koji sebi mogu da pristu sljaku od tri godine na jednom albumu.

[Alex]

On spada u one jako malobrojne koji odlično crtaju i slikaju, otuda sve ostalo.

[Cornelius]

Jeste, on spada u malobrojne koji odlično crtaju (posebno mu je crtački dobar Mateo), ali to nije proporcionalno ni sa uspehom, niti sa parama. Neophodni su i mnogi drugi elementi, da bi se uspelo. Na primer, Žibra je odlično crtao i pre prvog samostalnog albuma, ali je jedva preživljavao od toga. Potom je rešio da sve uradi sâm i tako je uspeo.

[Cornelius]

Valse avec Bachir
Scenario : Ari Folman
Crtež : David Polonsky
2009

Tokom libanskog rata 1982. godine, Ari Folman, kao i mnogi drugi izraelski vojnici, bio je nemi i nemoćni svedok masakra civila u logorima Sabra i Šatila. Hrišćanska milicija, po ubistvu njihovog lidera Bachira Gemayela, odlučila je da se osveti na palestinskim civilima. Izraelski Tsahal na čelu sa Arielom Sharonom, ondašnjim ministrom rata, uprkos informacijama da se sprema masakr nevinih civila, rešio je, radi političkih dobiti, da hrišćanskoj miliciji obezbedi logistiku i nesmetano izvodjenje masakra. Falangisti su za 48 časova ubili tri i po hiljade muškaraca, žena i dece. Folman se iz Libana vratio sa jakom traumom koja je prouzrokovala da čitav dogadj potisne iz sećanja i da ga zaboravi. Četvrt veka kasnije, tokom razgovora sa prijateljem, odredjene slike su se probudile i on, uz pomoć nekolicine saboraca, pokušava da rekonstruiše dogadjanja i da tako iz sebe evakuiše zapreteni užas.

Kao što transpozicija "Persepolisa" iz stripa u film nije bio ni malo lak posao, tako je i "Ples sa Baširom" morao da bude ponovo uradjen. Filmski scenario je adaptiran i nalikuje novinarskom istraživanju. Autori su, potom, odlučili da očuvaju polurealističku estetiku prisutnu već u filmu, kao i redukovanu i stilizovanu paletu, koja im je omogućila veći emotivni naboj. Kompjuterski grafizam upotrebljen u filmu, vrlo precizan i realističan, sačuvan je i u stripu, ali montaža kadrova je uradjena shodno stripovskoj figurativnoj naraciji. Poštujući klasične kanone stripovske montaže, Polonsky i Folman su se povremeno poigravali mogućnostima koje im je dozvoljavala kompjuterska animacija. Pozadine i pejzaži su, povremeno, skoro fotografske, a povremeno su zamagljeni, što protagoniste čini još izolovanijim i usamljenijim u, već samoj po sebi, neljudskoj ratnoj situaciji.

Animirani film "Ples sa Baširom" obišao je svet i  u mnogim je zemljama bio nagradjen za scenaristički pristup i za animaciju. Izuzetnost teme i pristupa uspešno ga je uvela u konkurenciju sa igranim filmovima. Strip uradjen po motivima filma, poseduje istu snagu i izražajnost, mada mu je prvobitni cilj komercijalne prirode. Ko je propustio film, može da uzme strip. Ništa neće izgubiti.

[Cornelius]

FOLIGATTO
Scenario: Alexios Tjoyas
Crtež i kolor: Nicolas De Crécy
1991

Eccenihilo je megalopolis, sumoran, nasilan, prljav i zastrašujući. Uprava grada organizuje ogroman karneval da bi narod mogao da se proveseli i iz sebe ispusti višak agresije. Kao glavnu atrakciju, gradonačelnik je pozvao Foligatta, slavnog kastrata i poznatog operskog pevača, rodjenog u Eccenihilu. Kada je obožavani Foligatto stigao u rodni grad, pokazao se kao kapriciozna i neodgovorna osoba koja nikoga ne poštuje. Medjutim, tokom karnevala, dešavaju se čudne stvari, a verovatno najčudnija se desila samom kastratu. U završnom koncertu koji je trebao da kruniše njegovo gostovanje, on gubi glas. Da bi problem bio veći, njegov glas se šeta od osobe do osobe, bežeći od vlasnika. Tada se i saznaje zašto je Foligatto postao kastrat i operski pevač.

Scenario Foligatta je prilično tanak i izveštačen, podsećajući na mnoštvo već vidjenih priča. Karneval, središnji dogadjaj pripovesti, svojom vatrom i ludilom skrenuo je pažnju scenariste sa strukture priče na nekontrolisane emocije. Razuzdani karneval stavlja u prvi plan odsutnost, kako moralnu, tako i fizičku. Zli, podli i manipulanti, mešaju se sa bogaljima i čudacima, a svi zajedno se kreću medju onima kojima su nestala sećanja. Ipak, ta atmosfera tajnovitosti i poremećenosti ne proizilazi iz pera scenariste, nego isključivo iz slika. Uostalom, prava lepota ovog albuma i ne ogleda se u njegovom pripovedačkom kvalitetu, nego u njegovom vizuelnom udarcu.

Grafizam je čudan, tajanstven i prepun košmarne poezije. Crtež je precizan i vrlo izražajan, boje su guste i kontrastirane, povremeno svedene, a povremeno jake i svetle, nalik fovistima. Enterijeri su prenatrpani i nabacani, a eksterijeri su sivi, prljavi i mračni. Likovi su čudni i uvrnuti, a njihovi kostimi su načinjeni kao kolaži od iseckanih slika iz kataloga tepiha i ćilimova. Na taj način, De Crécyjevi protagonisti više su maskirani, nego odenuti. U njegovom baroknom svetu klimtovske kostimografije, mimika i teksture imaju veliki značaj. Odredjene kompozicije toliko upotrebljavaju slikarske kodove, da se čitanje zaustavlja u kontemplaciji kadra i tako se vrlo efikasno ritmizira napredovanje pripovesti.

Foligatto je bio prvi De Crecyjev album i, mada je izašao u malom tiražu od četiri hiljade primeraka, on je obeležio čitavu generaciju crtača i stvorio prvi krug fanova mladog francuskog autora. Istovremeno, Foligatto je dobio i mnoštvo medjunarodnih nagrada i postavio De Crécyja medju najbolje evropske strip autore.

[Perin]

Elem, kolega sa drugog foruma pita:

Moje pitanje zahtjeva malcice opsirnoga uvoda: raspravljajuci malo ovdje sa jednim od pacijenata, ne mislim na forum i forumase, nego na mjestyo gdje sam trenutacno, dosao sam do saznanja da je Ricard Korben svojevremeno uradio adaptacije nekolikih Poovih pripovjesti, te da se to moze pronaci, recimo, na nekom forumu posvjecenom stripovima, pa kako Korbena jako gotivim ( ko se sjeca Stripoteke, znat ce i zasto ) ako zna gdsje bih mogao pronaci stogodj poblize, o tome projektu ( jos i Ziroovu obradu Srebrnoga ljetaca ), bio bih vise nego zahvalan ./quote]

Zna li neko nešto o ovome i gde se ima naći?

[Cornelius]

Krajem 80-ih, Moebius je otisao za Ameriku i tokom svog boravka, po scenariju Stana Leea, uradio je jedan album Silversurfera. E, sad... Gde se moze naci? Sve zavisi u kom obliku se trazi. Ako je papirnati, to se zna, ali ako se traze skenirane table, treba malo prekopati mrezu.

Sto se tice Richarda Corbena, najbolje je pitati Mehu, jer on dobro poznaje americki strip.

[stale]

Elem, kolega sa drugog foruma pita:

Moje pitanje zahtjeva malcice opsirnoga uvoda: raspravljajuci malo ovdje sa jednim od pacijenata, ne mislim na forum i forumase, nego na mjestyo gdje sam trenutacno, dosao sam do saznanja da je Ricard Korben svojevremeno uradio adaptacije nekolikih Poovih pripovjesti, te da se to moze pronaci, recimo, na nekom forumu posvjecenom stripovima, pa kako Korbena jako gotivim ( ko se sjeca Stripoteke, znat ce i zasto ) ako zna gdsje bih mogao pronaci stogodj poblize, o tome projektu ( jos i Ziroovu obradu Srebrnoga ljetaca ), bio bih vise nego zahvalan .

Zna li neko nešto o ovome i gde se ima naći?

ovo je info sa wikipedie

At Marvel's MAX imprint he has produced Haunt of Horror, mini-series adapting classic works of horror to comics. The first mini-series, published in 2006, was based on the stories of Edgar Allan Poe[12] followed by a second series in 2008 adapting works by H. P. Lovecraft

to je ovo http://www.amazon.com/Haunt-Horror-Edgar-Allan-Poe/dp/0785122796

a evo i linka

Code Select Expand


http://rapidshare.com/files/302212441/HaHoEdAlPo1-3.rar

Silversurfera sam vidjao na dosta mesta imam ga cak negde na hardu, pa cu videti da i njega iskopam

[Alex]

Srebrni letač koga je crtao Moebius objavljen je kod nas u hrvatskom Comiconu u prva dva broja.

Neke priče Ričarda Korbena, po delima Poa, objavljene su u izdanjima Marketprinta - Stripoteka i Spunk. (80-ih)

[kresha]

Veseli Cetvrtak ce u februaru izbaciti album po nekoj Poovoj pripovetci, ako mu to nesto znaci.

[Perin]

Hvala

[Cornelius]

Marie-Gabrielle de Saint-Eutrope
Scenario i crtež: Georges Pichard,
1977

Josephu, mladu i siromašnu udovicu, zatvara njena porodica zbog zavodjenja mladog rodjaka. Umesto slanja u manastir, oni je kažnjavaju na različite načine, najčešće šibanjem, vezivanjem,  silovanjem i čitavim spiskom različitih manjih ili većih seksualnih perverzija. Po smrti rodjake, majke mladića, Josepha je izbačena iz svog zatvora i tada susreće Marie-Gabrielle, ženu grofa Saint-Eutrope, čija je sudbina takodje postala tragična. Zbog grehova, ona je bila zatvorena u ženski manastir, gde se nad njom vršilo kažnjavanje i očišćenje kroz mnoštvo oštrih i seksualizovanih činova.

Nadahnut književnim i čulnim svetovima markiza De Sada, veliki francuski strip majstor Georges Pichard, upotrebljava sado-mazohističku imaginaciju tražeći da kroz nju destabilizuje čitaoca. Sve najteže i najprljavije kazne tela, seksualne konotacije, rade se u ime dobrote i čistoće. Upotrebljavajući umeren jezik, kontrastiran sa izobiljem guzova, sisa, rastvorenih usmina, penisa u erekciji, mokraće i sperme, on ismeva dvostruki moral "hrišćanskih" pravila. Kažnjavajući tudje greške, sistem se zadovoljava na sve moguće načine.

Pichardov grafizam, prepoznatljiv medju hiljadu, odlikuje se teškom i masnom linijom, kao i baroknom kompozicijom. Njegov poantilizam daje vrlo senzualnu notu prikazanim ženama. Krupne, snažne, izraženih oblina, one krotko idu kroz tudje fantazme, primajući na sebe i u sebe, ne samo tudje fluide, nego i njihove tajne poroke. Na taj način, njihove javne vrline ostaju netaknute i služe kao socijalna vitrina.

Pichardovi dekori vrlo tačno odgovaraju elementima prikazanog vremena. Bivajući profeser pariske škole Ecole Boule, on je imao dobro znanje primenjenih umetnosti i poznavanje stilova. U svojim stripovima, Pichard gaji odredjenu Art Nouveau notu koja je ostavila na njega snažan vizuelni pečat - vegetacija u ornamentima, simboličke evokacije, egzotika crteža, ženska tela... Česte su i evokacije autora sa kraja 19. i početka 20 veka: Mucha, Toulouse-Lautreca, Gallé, Lalique, Guimard...

Ismevajući se sa katoličkim dogmama da greh može da se očisti jedino kroz patnju, a kako se greh, po njihovom mišljenju, najčešće manifestuje kroz telesnu prirodu, Pichard kažnjava telo. Medjutim, takav pristup je samo izgovor za autorovu želju da stvara slobodno, da crta ono što želi i da prikazuje ekstazu čula. Uprkos artističkoj konstrukciji dela, iz čitavoig Pichardovog albuma izbijaju snažne slike njegove podsvesti. Medjutim, nije u pitanju samo eruptivna seksualnost, nego i nezadovoljstvo raslojenim društvom, kao i potpunu ljudsku otudjenost.

[Ghoul]

bre, bre, nekad se znalo - kad vidiš kornelijev post, možeš unapred da očekuješ nešto suvoparno, dosadno, nezanimljivo...
a sad - pazi ti njega!
gadan starac raste!

[Cornelius]

E, vala, gule, imala je pravo ona tvoja profesorka što te je iznogirala sa posla. Još, ako iko iz akademskih krugova čita tvoje postove, ti si ga ugasio. Možeš da računaš da si u penziji. Ili... Zaposli se u Ćele kuli da glancaš lobanje. Bićeš niška atrakcija! 

[Ghoul]

bojim se, profesore okultise, da sam ja jedini iz akademskih krugova koji posećuje ovaj pornografski topik.

[marlowe]

Posećujem i ja, ali samo posle 00:00 časova.

[Ghoul]

pardon, kolega.

[cutter]

Meho mi je, zadivljen mojim snalaženjem na sixaxisu, poklonio Marvelove Altimejtse tako da sam s uspehom dovršio započeto u cbru. Uglavnom nisam fan Marvelovog viđenja superherojštine, bogami ni crteža, a i ono malo teksta je često potisnuto gomilom powowa, thudova i budda buddaova. Retkoning mi nikada nije smetao, uostalom neki od najblistavijih story arcova su nastali upravo trenutnim zanemarivanjem nesrećnijih postulata. S druge strane, Wanted držim za strip čiji bi uvodni brojevi od solidnog filma mogli napraviti zaista dobar da je ozbiljnije pristupljeno okrutnosti, tačnije zlu na koje se junak navikava u procesu pristupanja udruženju ubica. Verovatno je orgija likova i ratova iz druge polovine uplašila produkciju te je zanemarena a nasilje iz prve nije dobro selo sa rejting komisijom.

Kako je Power Rangers stil pripovedanja (ja imam ovu a ti ovu a ja ovu moć a ti... i na kraju je Supermen pobedio) izašao iz mode ili barem potisnut u drugi plan jasno je da će svaki od reimadžinovanih Avengersa biti natovaren određenim psihičkim problemima, bilo da je to Kapetanov problem sa društvom koje ne razume njegov stari dobri Bakrodžersovski moral koji ga kasnije postavi između Antmana i Waspice ili Starkove probleme sa tumorom i ženama. Hulk je posebno viciozno prikazan, gotovo bezumno čudovište čiji potencijal za dobro leži u lakovernosti koja ga čini lakšim za kontrolisanje od strane pozitivaca. Nick Fury je dakako Es El Džej i možda još uvek nije prekasno da ga isti odglumi u većem obimu nego što je to kratka scena na kraju Iron Mana. Daleko je to od Fjurija koji bičslepuje kaišem u Enisovom Volumeu 5, ali pojavno je dovoljno ubedljiv. Osnovne teme kojih se Milar dotiče kreću se od pitanja opravdanosti preventivnog rata, preko medijske percepcije superheroja – aftermath Hulkovog divljanja po Njujorku se ipak završava neubedljivom smrtnom presudom, kao da bi se USofA odrekle tako moćnog oružja zarad par civila – što opet ne slika Furyja kao naročito sposobnog koordinatora. Ipak je on samo čovek. A ima i Bogova i reptilijanaca. Milar je ovde najbolji kada počne sa name droppingom, od Fredija Princa (kome bi možda revitalizovao karijeru pre konačnog potonuća u creepy middle aged tipuse), do predsednikovog vapaja "Laura!" u otetom Air Force Oneu. Kroz sve to neokonske parole su vrlo glasne i jasne, sveta srpska zemlja pominje se više no jednom a tu je i stanoviti Dragomir – i to baš kada Milar ne baš suptilno pokušava da stvari predstavi iz obrnute perspektive, kroz stavove negativaca.

Ultimates se  nastankom i nastavkom razvoja superheroja ne bavi naročito inspirativno – bilo da je to hidrogenski eksplozivno formiranje Kapetana Amerike ili Starkov work in progress, za takve stvari je dovoljan samo Hitch sa svojim umešnim crtežom. Ali je interesantno kasnije uzimanje u obzir nemoći savremenih oružanih snaga pred kožama koje odbijaju granate, te se kasnije obična vojska ne koristi ni za crowd control, već to rade androidi. Vojnici prelaze u power odela i dolazi do pojave Kapetana iz EU zemalja, kao i verzija Marvelovih junaka stvorenih u zemljama Osovine Zla. Ipak, finalni sukob nije nepregledan budući da Milar fokus uspeva koherentno da premesti sa jednog na drugo žarište gradeći sliku koja se ne zamuti čak ni kada na scenu stupi čitava teogonija. Pa... ovaj Marvel i nije tako loš!  

[Meho Krljic]

Pa, da, to je Millarov ubedljivo najbolji rad za Marvel.

[cutter]

Aha, nisam Milarov fan ali je ovo solidno zalečilo traume prouzrokovane pokušajem čitanja Old Man Logana.

[Alex]

Ja sam pročitao prvi serijal Ultimatesa (hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl).

Premda nisam ljubitelj ultimate univerzuma (kojim dominira jedan tako loš strip kakav je ogavno-očajni Ultimate Spider Man) složio bih se da je Ultimates u svojoj prvoj "sezoni" dobar strip.

Ali bih naglasio da se nikako ne radi o supstitutu za Osvetnike (Avengers) ili samo modernijoj obradi, nego o nečemu sasvim drugačijem, praktično antitezi pomenutoj skupini heroja iz regularnog Marvel univerzuma. Mada to nije istaknuto u reklamnim materijalima gde ovi "junaci" poziraju u uobičajenim superherojskim - karakterističnim za pozitivce - pozama, oni su neodgovorna, destruktivna grupacije koja nanosi daleko više štete nego koristi i skupina karaktera čiji dobar deo čine moralno sumnjive osobe. Milar nije išao na očigledno portretisanje ovih likova kao klasičnih negativaca, nego je kroz prividan pokušaj stvaranja samo realističnijih likova heroja i njihovih odnosa, subverzivno proturio karaktere koji (uz par izuzetaka) nikome ne zaslužuju da budu uzori, zaštitnici i heroji.

Sad je pitanje da li je ovo Milar uradio kao svesnu subverziju i provokaciju ili je sam osoba sa poremećenim moralnim kompasom, jer je i u drugim njegovim stripovima prisutno ubijanje nevinih ljudi od strane glavnih junaka (Volverinovo kasapljenje vojnika i policajaca u Ultimate X-Men), pa se postavlje pitanje da li tome pristupa kao nečem normalnom, u čemi ne vidi nikakav poremećaj sistema vrednosti, što ne treba isključiti, ili svesno nudi nešto drugačije kreirajući, blago rečeno, problematične likove.

S druge strane ni crtež Bryana Hitcha nije zamena za tipičan dinamičan marvelov akcioni crtački stil, samo nadograđen detaljima i realizmom. On je takođe nešto drugo - realističan stil koji akciju prikazuje ne kroz pokret, nego kroz zamrznute kadrove, koji podsećaju na fotografije istrgnute iz akcionog filma. To je uprkos njegovoj veštini znatno manje efektan pristup, ali možda više odgovara scenariju čiji je takođe cilj da bude nešto drugo, a ne ono za šta se naizgled predstavlja.

[DušMan]

hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl

Možda se na hrvatskom stvarno koristi taj izraz... 
Dakle, Meho je pisao tekstove na stranom jeziku i upotrebljavao strane izraze. Nikad Srbin od njega.

[Alex]

hrvatsko izdanje, koje je bilo dostupno na srpskim kioscima, za koje je Meho pisao tekstove sa sve upotrebom stranih izraza tipa story arc i sl

Možda se na hrvatskom stvarno koristi taj izraz... 
Dakle, Meho je pisao tekstove na stranom jeziku i upotrebljavao strane izraze. Nikad Srbin od njega.

Tako nešto u VČ ne bi bilo dopušteno, to je ozbiljna firma. Ili bi bar bilo dodato pojašnjenje u zagradi.

[DušMan]

A što ti stalno pričaš o VČ na ovom forumu? Nije valjda da čitaš Zagora?

[Le Samourai]

Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. 

Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?

[Alex]

Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. 

Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?

Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.

[cutter]

mislim da milar često želi da izazove sablazan, onako paorski, tako da mi nije bilo previše bitno da li u suštini podriva ili suzna oka citira neokonce.

[Meho Krljic]

mislim da milar često želi da izazove sablazan, onako paorski

Vrlo tačna dijagnoza. U Ultimatesima je to imalo podlogu. U mnogim drugim stripovima - ne.

Ovo za Story Arc... gilti ez čaržd. Nažalost, u gluposti svojoj ja i dalje ne umem da smislim izraz na domaćem jeziku koji bi imao isto značenje a koji ne bi bio nekakva opisna rečenica. Sreća da u Bukgloubu imaju dovoljno fleksibilnosti i ne insistiraju na književnom jeziku (iako naravno prevode sa srpskog na hrvatski).

[Le Samourai]

Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. 

Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?

Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.

Mislio sam na tvoj opljuv Ultimate Spider-mana, mozhda najboljeg strejt superherojskog stripa ove decenije, tu negde uz Invincible. Ne znam gde mi je nestao taj kvotovani deo tvog posta.

[Alex]

Hahahahahhahahahuhuhuhuhuhuhhuhhohhohohohohohoohoh. 

Stvarno, Alex, ima li nechega shto zapravo VALJA a da se tebi dopada?

Ti si nepopravljiv. Pa rekoh gore da je to dobar strip. Nisam se bavio kvalitetom dela, nego njegovom dekonstrukcijom mita o Avengers-ima.

Mislio sam na tvoj opljuv Ultimate Spider-mana, mozhda najboljeg strejt superherojskog stripa ove decenije, tu negde uz Invincible. Ne znam gde mi je nestao taj kvotovani deo tvog posta.

Slušaj me prijatelju, ovo govorim samo jednom, danas:

Ultimate Spider-Man ima tako loš crtež, da je u njega nemoguće gledati!
Samo to je dovoljno da je to loš strip. E sad, u crtanje se razumeš ili ne - mislim na procenu kvaliteta, ne na talenat za crtanje.

Ako to tebi nije loše nacrtano, postavi neke table na stripovi.com, pa traži od Kerca (Cat Claw) da ih prokomentariše. Pitaj Corneliusa, pitaj nekog drugog crtača preko njegovog bloga - Darka Perovića, Zorana Janjetova ...ne znam, odi na likovnu akademiju i ponesi par komada pa pitaj ljude. Pitaj bilo koga za koga misliš da je autoritet po pitanju crteža, ako meni ne veruješ, a ako veruješ samo sebi i misliš da je strip vizuelno zadovoljstvo u izvođenju Marka Baglija onda je to tako i nije za diskusiju.

Ako ti nije bitan crtež, nego si od onih koji gledaju samo scenario, a možeš da podneseš jeftinu melodramu sa preteranom patetikom, loše stereotipne dijaloge, nenormalno razvučenu radnju, odsustvo originalnih ideja i recikliranje starih ideja, zapleta i likova, onda nemam šta da dodam.

Ja znam da ameri pišu hvalospeve svojim stripovima i da na netu možeš naći pozitivne kritike, pohvale, smeštanja na liste najboljih i sl. ali to su kapitalistički trikovi gde se novcem može sve, pa i dobre recenzije za loše stripove.

Spajdermen je bio značajan strip 70-ih, od tada ne, u bilo kom obliku, a ponajmanje ovom "ultimativnom".

[Le Samourai]

Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.

Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.

[Duh_koji_hoda]

Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.

Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.

... ne diraj Bendisa!!! I sto se bzv trudis da ulazis u raspravu sa covekom koji i nakon 10ak godina nije u stanju da shvati da je cela sustina Ultmejt univerzuma, a pogotovo Spajdija i X-Mena u rimejku i recikliranju starih epizoda i ideja... a izjaviti da su Bendisovi dijalozi losi je samo po sebi urnebesno smesno i najblaze receno neozbiljno...

[Alex]

Patetika je krajnje odmerena, radnja je u jednoj meri dekompresovana ali ne i razvuchena, pristup starim idejama neverovatno svezh i kreativan, a dijalozi se ni u ludilu ne bi mogli nazvati stereotipnim, chak ni od strane nekoga ko Bendisa prezire.

Bejglija ne volim, ali je njegov crtezh ovde nedovoljno losh da bi mi odvukao pazhnju sa chinjenice da je sve ostalo galaktichki izvanredno.

... ne diraj Bendisa!!! I sto se bzv trudis da ulazis u raspravu sa covekom koji i nakon 10ak godina nije u stanju da shvati da je cela sustina Ultmejt univerzuma, a pogotovo Spajdija i X-Mena u rimejku i recikliranju starih epizoda i ideja... a izjaviti da su Bendisovi dijalozi losi je samo po sebi urnebesno smesno i najblaze receno neozbiljno...

Činjenica 1: Ultimate univerzum je propao! Jedini naslov koji je opstao jeste Punoglavac, a neće ni on još dugo. Taj univerzum trebao je da zameni regularne naslove, po najavama, i da postane dominantan! Da li vam reč "promašaj" govori nešto?

Činjenica 2: Ljubitelji Ultimate Spider-Mana se od ljubitelja Zagora razlikuju k'o fanovi Cece i Jece.

[Le Samourai]

Alex, ja ne znam da li ti zaista verujesh u stvari koje govorish ili je sve to jedan years-running elaborate prank, ali ukoliko je potonje, mislim da je zaista vreme da uskliknesh "Pankd!" ili neshto nalik tome i da ostavimo sva tvoja dosadasnja lupetanja iza nas.

[Alex]

Alex, ja ne znam da li ti zaista verujesh u stvari koje govorish ili je sve to jedan years-running elaborate prank, ali ukoliko je potonje, mislim da je zaista vreme da uskliknesh "Pankd!" ili neshto nalik tome i da ostavimo sva tvoja dosadasnja lupetanja iza nas.

Ma šta i da pričam sa vama šund loverima.

Sa čovekom koji misli da je "neverovatno svež i kreativan pristup starim idejama" u tome što Piter Parker nosi nešto dužu kosu i koristi kompjuter, za razliku od onog iz originalnih stripova iz 60-ih (pa valjda je to normalno? što mu ne dadoše i mobilni telefon?) ili što je Dr Oktopus prikazan drastično izmenjen, bez sala na stomaku i sa malo drugačijim pipcima.

Wow!

A što je Spajdiju u 50% kadrova glava veća od trupa, nikom ništa.

[Duh_koji_hoda]

... he, he, he... ti jednostavno nisi u stanju da shvatis poentu ultimejt univerzuma, i to je to... malo je bedak, ali jbga, sta sad...

[Le Samourai]

Eh, da je Aleksovo neshvatanje poente ogranicheno na ultimejt univerzum, gde bi mu bio kraj!

[Alex]

Eh, da je Aleksovo neshvatanje poente ogranicheno na ultimejt univerzum, gde bi mu bio kraj!

Ma ti si genijalac. Avatar je sramota a USM ponos i dika američke kulture.

[Le Samourai]

Nije Avatar sramota, Avatar je bezlichna, bezukusna kasha, potpuno prazna, prosechna i neupechatljiva, kao i pripadnici mase koji ga obozhavaju.

USM je, pak, izuzetno zhivopisan, zabavan i originalan izdanak americhke pop kulture i jedan od najboljih superherojskih stripova svih vremena.

[Meho Krljic]

To jest prvih tridesetak epizoda... Posle je Bendis prešao u ler i, avaj, još uvek je u njemu. Meni se dopadalo kako je Immonen crtao onih dvadesetak epizoda što je uradio posle Bagleyjevog odlaska, ali, avaj, više ni njega nema.

[Alex]

Nije Avatar sramota, Avatar je bezlichna, bezukusna kasha, potpuno prazna, prosechna i neupechatljiva, kao i pripadnici mase koji ga obozhavaju.

USM je, pak, izuzetno zhivopisan, zabavan i originalan izdanak americhke pop kulture i jedan od najboljih superherojskih stripova svih vremena.

Jok.

[Cornelius]

LES TECHNOPERES T1-T8
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: Zoran Janjetov
Kolor: Fred Beltran
1998-2006


Aleksandro Žodorovski, francuski strip scenarista čileanskog porekla, inače mistik, mag i guru, odličan je poznavalac potrošačke psihologije, što je dokazao njegov strip serijal "Tehno-pape" (Les Technopères, Humanoides Associés, 1998-2006), uradjen u zajednici sa novosadskim strip majstorom Zoranom Janjetovim i pariskim koloristom Fredom Beltranom. Vešt trgovac i ljubitelj dobre zarade, Žodorovski skoro tri decenije eksploatiše svet Inkala, zasnivajući na njemu 34 strip scenrija. Svet "Crnog Inkala", nastao u saradnji sa Mebijusom, bio je futuristički 80-ih godina. Vremenom, vizija budućnosti evoluirala jei u stripu i u naučno fantastičnoj književnosti. Medjutim, Žodorovski nema nameru išta da menja, jer se derivati Inkala prodaju u visokim tiražima. Tako, serijal "Tehno-pape" u zametku nosi imaginativnu snagu Inkala, ali mu je prava svrha parazitizam i ekslpoatacija nostalgije.

Nadahnuvši se biblijskim putovanjima proroka Mojsija, Žodorovski daje reč vrhovnom tehno-papi, Albinu, koji pripoveda svoju priču, započetu na Svetom Asteroidu (T1, La Pré-école techno, 1998). Pirati su silovali sveštenicu Panefu i ona je rodila troje dece: Almagra, Abina i Oniks. Prvo dete je volela, dok je drugo dvoje maltretirala. Da bi se zaštitio, Albino se osamio u virtuelnom svetu stvorenom na starim računarima, sa ciljem da postane tvorac igara. Stigavši na satelit Nouhoup (T2, L' Ecole pénitentiaire de Nohope, 1999) on uči kako se stvaraju igre. Deo obuke iziskuje borbu sa pitomacima iz raznih delova svemira. Pobednik borbe bi trebao da nastavi naukovanje, a pobedjenima trebaju da se odseku ruke. Albino pobedjuje, ali i ustaje protiv čuvara koji drugoj deci trebaju da odseku ruke.

Priča o Albinovom školovanju naglo se skraćuje i pokreće se pripovest o Panefi, Almagru i Oniks (T3, Planeta Games, 2000). Loše konstruisan scenario i slaba povezanost uporedne i glavne priče, počinju oblikom da podsećaju na serijal "Kasta Meta-Barona"(1993-2002), radjen sa argentinskim strip majstorom Huanom Himenezom. Ipak, "Planeta igri" se prodala u  70.000 primeraka i pronašala se medju trideset najtiražnijih albuma godine. Avanture Albina, Tarka i Panefe pronašle su publiku zahvaljujući, pre svega, crtežu Zorana Janjetova i kompjuterskom kolorisanju Freda Beltrana. Žodorovski je doprineo da se serijal probije kod publike, više imenom, nego kvalitetom priče.



"Alkatraz, zvezda dželata" (T4, Halkattraz, l'étoile des bourreaux, 2002), nastavlja Albinova sećanja sa veštačke planete Alkatraz gde je trebao da pogine ili da postane Dželat, najsuroviji čuvar galaksije. Ovim albumom Žodorovski definitivno uvodi serijal u niz stereotipa i opštih mesta, teatralizovanih i ukrašenih elementima inicijacije, duhovnog jačanja, sukobima dobra i zla... Filozof i psiho-sociolog Abraham Mol u svojoj knjizi "Psihologija kiča - umetnost sreće" objašnjava da se kič delo upravo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću, stvarajući stereotipe koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularnih potreba. Scenaristički pristup i postupak Žodorovskog u "Tehno-papama", upravo se zasniva na principu zadovoljavanja današnjih potreba za instant avanturom, duhovnošću i magijom. "Za mene je cilj umetnosti da leči ljude. U zadnjih šest meseci, troje mladih koji su hteli da izvrše samoubistvo, rekli su mi da sam ih spasio – kazao je Žodorovski 2002. godine u razgovoru za "The Guardian".


KIČIFIKACIJA MITA

Peti album, "Sekta Tehno-episkopa" (T5, La secte des Techno-évêques, 2003), donosi nove avanture, bez smisla i reda, a dramaturški pristup i narativna obrada skoro da ne postoje. Protagonisti, bez karakterizacije i motivacija (T6, Les secrets du Techno-Vatican, 2004), gadjaju se rečima sa "metafizičkim" prefiksima: tehno, paleo, vrhovno, anti, kao i "srednjevekovnim" poklicima: ave, blagosloven, proklet, krv i vatra... Upotrebljavajući religijsku terminologiju, Žodorovski postaje savršen primer teorije Hermana Broha, austrijskog esejiste, da kič, kao masku, često upotrebljava teologiju i mitologiju. Da bi se ostvarila kičifikacija mita, objašnjava Djilo Dorfles, italijanski psihijatar i profesor estetike, najčešće se eksploatiše Idila, Utopija, Sreća, Ljubav i Smrt. Znajući da mitovi u sebi kristališu sve ljudske ideale i da njihov rečnik ima hipnotičku moć, Žodorovski mitskim slikama oblepljuje prazninu, stvarajući estetske i emotivne šeme (T7, Le jeu parfait, 2005). Tako stvorena "estetska laž" (Umberto Eko) i "estetska simulacija" (Žan Bodrijar), omogućavaju scenaristi "Tehno-očeva" da polaže pravo na moć stvaranja, na Reč.

"Obećana galaksija", osmi i poslednji nastavak serijala "Tehno-papa" (T8, La Galaxie promise, 2006), bez ikakvog smisla redja dogadjanja, ne bi li se tako ispunilo 48 tabli još jednog albuma. Struktura zašećerene naučno fantastične priče, istovetne prethodnim nastavcima, stavlja protagonisti pred dosadne probleme koje oni rešavaju na potpuno neoriginalan način. Naracija ustupa mesto srceparajućim slikama i dijalozima, stvarajući tako scene koje ulepšavaju sled dogadjanja. Prirodno, serijal Žodorovskog, kao i svaki drugi kič, sebe ne najavljuje kao takvog, nego ističe sopstvenu savršenost i želi da bude prihvaćen ozbiljno. "U naučnoj fantastici kič je načinjen od erzaca nauke i književnosti – kaže Stanislav Lem, poljski pisac i mislilac, objašnjavajući da je podmetanje uprošćenih elemenata neophodno za stvaranje polusažvakanog proizvoda namenjenog brzoj i lakoj potrošnji.

Rad Žodorovskog na scenariju "Tehno-papa" ukazuje na samu suštinu nemačke reči "kič" čija etimologija ukazuje na "prikupljanje smeća na ulici", a kasnije "preprodavanje starog". Upotrebljavajući ljudsku žedj za lakim idealima, pseudo-umetnost stvara jeftine "umetničke predmete" načinjene industrijski i namenjene masovnoj potrošnji. Kič tako u sebi sadrži estetiku neukusnih i vulgarnih elemenata, ali je i savršeni simbol našeg potrošačkog društva.


RETRO-FUTURISTIČKI GRAFIZAM

Za crtanje svojih scenarija, Aleksandro Žodorovski pažljivo odabira najveće majstore današnjeg stripa – Mebijusa, Žan-Klod Gala, Fransoa Buka, Žorža Besa, Huana Himeneza... Za "Tehno-pape" on je izabrao Novosadjanina Zorana Janjetova, oprobanog strip majstora i crtača serijala "Pre Inkala". Žodorovski je, potom, na mesto koloriste postavio Freda Beltrana, nepoznatog francuskog ilustratora i gitaristu. "Kad sam prvi put video Beltranove boje u svom albumu, bio sam uglavnom užasnut – kazao je Zoran Janjetov povodom izlaska prvog albuma "Tehno-papa". Mnogi su tada bili začudjeni Beltranovim kompjuterskim kolorom. Prvi se navikao Zoran, te je počeo da crta "sa novim softverom u glavi". Potom su se navikli i čitaoci. Od trećeg albuma došlo je do grafičke promene koja će se održati do kraja. Naime, stil Janjetova se približio Beltranovom stilu. "Radeći zajednički tako dugo, ja sam se navikao na njegov rad. Znam koji je deo rezervisan za mene, a koji je predvidjen za 'beltranizaciju'."

U trećem i četvrtom nastavku, crtež Janjetova dobio je na snazi, postao je dinamičniji i prilagodjeniji osobenostima serijala. Likovi su mu postali slobodniji i ubedljiviji u kretnjama, a kompozicija tabli uradjena je primereno dinamici pripovedanja. "Zoranov crtež je destrukturisan, ponekad i nepravilan, ali ponekad i genijalan, što ja sve skupa mnogo volim, jer ima vrlo jaku mebijusovsku, malo ciklotimičnu stranu – kaže Žan Žiro Mebijus.  Zbog nepostojanja ikakve priče u "Tehno-očevima", Janjetov se zadovoljio montažom od dva do četiri prizor-polja na tabli. Kadrovi nisu vezani u čvršću naraciju, jer ona, u većini slučajeva, scenaristički ne postoji, nego su uradjeni kao niz ilustracija, sa velikim elipsama.

Uprkos teškoćama, Zoranove table su uradjene jednostvano, ponekad duhovito, a u atmosferi one nose odredjenu sporost i statičnost. "Janjetov široko obuhvata područja likovne definicije izraza preko mnogih polja vizuelnih medija, opet u skladu sa tendencijom njihove medjusobne vezanosti i neophodne interaktivnosti. (...) Pripadajući apsolutno duhu i vremenu u kome živimo, Janjetovljev fascinantni, i u isto vreme lagani i prirodno izraženi talenat, na najbolji način upotpunjava u svakom vidu tematske, anegdotske ili čisto apstraktno-vizuelne definicije našeg vremena – kaže Anica Tucakov o Zoranu Janjetovu u svojoj magistarskoj tezi "Srpski strip" (1999).



Ravnotežu Zoranovom fantazmagoričnom i hotimično retro-crtežu daje Beltranov kolor, uradjen svetlim i živim tonovima. Njegova paleta se odlikuje odredjenom gustinom, glatkošću i realizmom, postignutim kroz složen kompjuterski proces. Njegov izraz, istovremeno hiper-realistički i oniričan, nije se u početku uklapao u Zoranovo "mebijusovsko" tuširanje i senčenje, što je prvim albumima oduzimalo vizuelni sklad. Medjutim, tandem Janjetov-Beltran uspeo je da stvori prepoznatljiv grafički izraz, zasnovan na njihovim posebnostima. Uprkos odredjenoj hladnoći oličenoj u računarskoj obradi kolora, table imaju vrlo prijatan izgled. Crtež Zorana Janjetova daje "Tehno-papama" kič dimenziju pedesetih godina prošlog veka, dok Beltranov računarski kolor neodoljivo podseća na rani pop-art. Svojom preteranošću i izveštačenošcu, pojedini kadrovi nalikuju ilustracijama američkih "pulp" magazina. Medjutim, bivajući bez ikakve scenarističke podloge, njihov rad vrlo često deluje estetizovano, hladno i udaljeno.

Po završetku serijala "Tehno-očevi", Zoran Janjetov se opredelio da sa čileanskim scenaristom nastavi saradnju još jednu deceniju. Naime, Aleksandro je odlučio da ponovo pokrene serijal "Kasta Meta-Barona", jedan od mnogih derivata Inkala. Serijal će verovatno u nedogled rastezati postojeću bazu podataka i galeriju likova, čuvajući isti pristup i stil. Produkcija Žodorovskog verovatno će nastaviti da se prodaje dobro i dokazaće magovu teoriju da u strip stvaralaštvu vredi isključivo onaj koji zaradjuje novac: "Ja sam dovoljno slavan da mogu napišem bilo šta i strip će se prodati."

[Ghoul]

DO VIĐENJA, GOSPODINE

U ruke mi je nedavno došao ovaj strip album i osećam potrebu da kažem par stvari o njemu.



Na blogu.

http://ljudska_splacina.com/2010/02/do-vienja-gospodine.html

[Cornelius]

LE LIEVRE DE MARS T8, T9
Scenario: Patrick Cothias
Crtež : R.M Guéra
Kolor: Jocelyne Charrance
2002-2003

Avanture Dejvida Raterforda nastavile su se u epicentru nuklearne eksplozije u pustinji Nevade, a potom u neuspeloj pljački banke i podzemnoj vojnoj bazi. Započet pre četrnaest godina, serijal "Marsovski zec" sjedinjuje u sebi nasledje realističkog stila, naučne fantastike i horora. Prve četiri epizode, dobro napisane, osvojile su publiku, a potom je scenaristički nivo naglo pao. Patrik Kotijas, pišući istovremeno nekoliko serijala, posvećivao je sve manje pažnje "Zecu", tako da je pripovedanje izgubilo autentičnost i ritam.

Dolazak Gere na mesto Antonija Parasa nije donelo previše grafičke svežine. Sledeći Parasov realistički stil zasnovan na posleratnom američkom stripu, Rajko Milošević Gera radi samo delom svog potencijala. Brzo kadriranje, filmski ritam i često iskarikirana perspektiva daju, posebno 9. nastavku, grafičku tenziju i dinamiku. Medjutim, ostajući, zbog komercijalnih zahteva izdavača, u zastarelim stilskim okvirima, Gera ne može da razradi kompozicije prizor-polja, niti da se udubi u grafičku obradu likova. Čitanjem 8. i 9. nastavka "Marsovskog zeca", stiče se utisak scenarističke praznine, grafičke površnosti i na brzinu dovršenog proizvoda. Rastezanje "Zeca" kroz loše i prožvakane epizode, očigledno cilja samo na prodavanje albuma, zasnovano na prvobitnoj slavi serijala. Za Kotijasa bio je to siguran prihod, a za Geru ulaznica na francusko tržište, gde je, potom, objavio svoj autorski strip "Hauard Blejk", odlično uradjen album o avanturama gusara.

[Cornelius]

La Petite Fille Bois-Caïman T2
(serijal "Nošeni vetrom")
Scenario, crtež i kolor: François Bourgeon
2010

Šesti nastavak serijala bio je posvećen novoj Bourgeonovoj heroini, mladoj Zabo i njenom begu od secesionističkog rata koji je buktao na jugu. Istovremeno, prikrivši se kod svoje prababe Ise, ona je počela da saznaje njene avanture po dolasku na američki kontinent. Sedmi nastavak je u potpunosti posvećen Isinom pripovedanju, njenim ljubavima, njenom detetu čiji je otac bio crnac i njenom idealizmu ojačanom mudrošću koje su joj donele godine. Narativna linija završnog albuma serijala, u stvari, jeste analepsa koja pokriva period od 1792. do 1797. godine i dramatične dogadjaje kroz koje je prolazila mlada Francuskinja.

Bourgeon nastavlja avanture album kroz prijatnu naraciju, dobro ritmiziranu i lepih dijaloga. Manje pričljiv, sedmi nastavak nema toliko didaktičan pristup kao prethodni album. Karakterizacija likova je podredjena potrebama Isinih avantura, ali ipak uradjena vrlo pažljivo. Izuzetno lep realistički crtež prepun brige o autentičnosti i detaljima, primorava čitaoca da pažljivo ide od scene do scene, da ne bi propustio neki detalj bitan za naraciju. Povremeno uplitanje tabli koje imaju samo jedan ili dva kadra, zaustavlja čitanje i pomaže čitaocu da se što efikasnije utopi u ambijent.

Bourgeonovo stvaralaštvo ima snagu koja može da ujedini sve tabore. Vole ga ljubitelji najstrožijeg klasicizma, ali i oni koji traže inovacije. Serijal "Nošeni vetrom" bio je vrlo inovativan kada se pojavio pred čitaocima, pre više od dve decenije. Zadnja dva nastvaka, kroz svoj pristup nalik istorijskoj fresci, dali su mu status stripovskog "Prohujalo sa vihorom".

[Cornelius]

TITEUF T12
LE SENS DE LA VIE
Scenario i crtež: Zep
2008

Titef ima već 12 godina i njegove brige se najviše vrte oko devojčica, seksa, zavodjenja i Nadje u koju je on tajno zaljubljen. Ono što ga najviše zanima, u ovom trenutku, jeste kako krljnuti jezičinu ženskoj. Ako je ženska niža, onda se sva pljuvačka sliva u njena usta – o užasa ! Kojom brzinom se pokreće jezik, a da se ne povredi partner... Istovremeno, on je kod svog rodjaka Tjerija premetio promenu glasa, pojavu bubuljica, smešne brkove, neprekidno slušanje vokmena i prestanak uživanja u stavljanju petardi u kravlju balegu. Tjeri je postao dosadan. U nastavku, Titef i njegovi drugari razgovaraju o roditeljima koji su izgubili posao, o terorizmu, o reketu u školi, o seksu, o depresiji...

Dvanaesti album Titefa, strip junaka rodjenog iz pera i četkice Filipa Šapuia, zvanog Zep, izašao je 2008. godine u tiražu od skoro dva miliona primeraka, što je izuzetno visok tiraž za bilo kog strip autora, gledano čak i u planetarnim razmerama. Titef je nastao pre dve decenije, u trenutku kada je Zep bezuspešno pokušavao da proda svoje table francuskim i belgijskim izdavačima. Deprimiran, on je za svoju dušu počeo da crta sećanja iz detinjstva. Za junaka je uzeo osmogodišnjeg dečaka, dao mu dečje osobine, buntovnički karakter, ali i mogućnost metaforičnog izražavanja i reagovanja. Nacrtao ga je jajoglavog i tako mu nadenuo ime Titef (igra reči – petit-ef), a potom mu dodao čudan pramen kose u obliku pera. "Titef je usamljeni kauboj, a školsko dvorište je pravi Divlji zapad sa dečjim svetom koji u sebi nosi sopstveni zakon i pravo jačega – kaže Zep koji je pomalo Petar Pan – dok smišljam epizode i crtam, ja postajem dete. U početku, ja sam bio Titef. Kasnije, Titef je postao Titef, današnji klinac, buntovnik i neposlušan."

Zepov junak pokušava da razume svet odraslih, ne uspeva uvek, a ponekad mu to previše podje za rukom. Njegova omiljena tema je seks, a pored šatrovačkog izražavanja, on je enciklopedija dečjih psovki. "O seksu se neprekidno priča na televiziji, u časopisima, na ulici, svuda, a to je istovremeno i tajanstvena tema koja zanima klince – kaže Zep – ne mislim da je Titef vulgaran. Kada sam bio mali, i ja sam se tako izražavao. U ostalom, deca i sada tako govore. Moj prvi atelje gledao je na školsko dvorište, te sam slušao osnovce svakog dana." Švajcarski crtač načinio je od svog junaka, neposlušnog i problematičnog klinca za koga su drugari najvažniji, pravog svedoka jedne generacije koji na školskom odmoru postavlja pitanja o pravom značenju života, čineći ga tako bliskim i deci i odraslima.

[Savajat Erp]

прочитао сам првог Константина објављеног од Белог пута и свидео ми се, једино и је цртеж мало пошугав, мислим има својих тренутака, али ми се генерално не свиђа...после сам прочитао прва три Blacksad-a (исто Бели пут) и могу да кажем да, по мени, шије Константина за три дужине у сваком погледу.