Strip album koji upravo citam

[Alex]

прочитао сам првог Константина објављеног од Белог пута и свидео ми се, једино и је цртеж мало пошугав, мислим има својих тренутака, али ми се генерално не свиђа...после сам прочитао прва три Blacksad-a (исто Бели пут) и могу да кажем да, по мени, шије Константина за три дужине у сваком погледу.

Ne zaboravi da se jedna epizoda Blacksada crta nekoliko godina (a bogami i piše), a jedna epizoda Hellblazera mesec dana.

Pa ti je poređenje kao babe i žabe. Ili bolje kao nekoliko epizoda LOST-a i 3-4 najbolja krimi filma sa Hemfri Bogartom.

[Savajat Erp]

Поређење је ту само зато што сам их прочитао један за другим, не занима ме колико се Константин ствара, па и да је месец дана, цртеж би могао бити бољи, али то је вероватно цртачев стил...стил који ми се не допада превише.

[Alex]

Поређење је ту само зато што сам их прочитао један за другим, не занима ме колико се Константин ствара, па и да је месец дана, цртеж би могао бити бољи, али то је вероватно цртачев стил...стил који ми се не допада превише.

Slažem se, slab je crtač prvih epizoda Konstantina (mada ponekad korektan). Malo ga vadi tušer Alcala u zadnjoj epizodi trejda.

Dok je Guarnido koji crta Blekseda genijalac. I da crtaju za isto vreme on bi bio bolji.

Samo sam hteo da skrenem pažnju da su različite forme stripa u pitanju, pa direktno poređenje, sem u nekom posebnom aspektu, nema smisla. Takva poređenja strip čitaoci često prave, dok ćeš mnogo ređe čuti da ljudi u istoj rečenici porede tv seriju i film ili kratke priče sa romanom itd.

[Savajat Erp]

Које су то различите форме стрипа у питању? Шта, Блексад је стрип-албум, а Константин обична свеска, која је предвиђена за чешће излажење итд.? Ово питам озбиљно...

[Meho Krljic]

Pa, naravno.

Helblejzer izlazi svakog meseca a Bleksad jednom u nekoliko godina.

[Alex]

Које су то различите форме стрипа у питању? Шта, Блексад је стрип-албум, а Константин обична свеска, која је предвиђена за чешће излажење итд.? Ово питам озбиљно...

Pa da, imaš mesečne sveske (comic book), strip albume, novinski strip, kratke stripove ...

Razlikuju se u brzini rada i periodici izlaženja, formatu i prosečnom broju kadrova po strani, detaljnosti crteža i pažnji koja se posvećuje radu itd. Mesečna sveska je komercijalnija, a strip album viša forma stripa.

[Savajat Erp]

Укапирао сам и сам кад сам мало боље размислио о свом питању...у сваком случају, хвала на опсежном одговору.

[Savajat Erp]

прочитао Сендмен-Земља снова...прилично добре приче, посебно Сан хиљаду мачака и Сан летње ноћи, овог пута немам приговора ни на цртеж (мада ме на тренутке подсећа на Константина), мада ми се више свиђа цртеж у Господару снова.

[Savajat Erp]

Тинтин-У посети совјетима и Тинтин у Конгу...оба пуна предрасуда, први пун претераног прозивања Русије, а други са расистичким испадима, са све дечијим хумором, разумем време стварња оба  стрипа и те форе, али то није онај Тинтин кога памтим из Политикиног забавника...

[Meho Krljic]

Pa, nije, to su starije epizode, koje su čak i u ono vreme prozivane zbog stereotipova i rasizma. Herge je posle bio malo pažljiviji u onome što je pisao/ crtao.

[ridiculus]

Samo sam hteo da skrenem pažnju da su različite forme stripa u pitanju, pa direktno poređenje, sem u nekom posebnom aspektu, nema smisla. Takva poređenja strip čitaoci često prave, dok ćeš mnogo ređe čuti da ljudi u istoj rečenici porede tv seriju i film ili kratke priče sa romanom itd.

E, u ponedeljak ćemo pričati o tome. 

Ali ne mislim da vreme koje neko provede u glancanju svoga dela ima veze kada se poredi kvalitet različitih umetnika i/ili zanatlija. Šta, pa onda Bah i Mocart nikad ne bi ušli među najbolje kompozitore (hiperprodukcija i tako to)  !

[Meho Krljic]

Evo, ovo nije baš album jer trejd izlazi tek za koji nedelju, ali sam baš zato ove nedelje pisao o njemu da pripremim potencijalne mušterije za kupovinu. Jedan od najboljih Avatar Press stripova u poslednje vreme i svakako najveće iznenađenje za mene u smislu da nisam očekivao da Ennis i Burrows mogu da urade ovako moćan Zombi strip.

Crossed, preko na UPPS-u

[acika]

Velika smrt iz stripoteke oba djela...procitao sam to nekoliko puta,al nastavak tek u 2011 u francuskoj,valjda ce ovi uzeti iz marketprinta i to...

[Cornelius]

La Diva et le Kriegspiel
Scenario: Pierre Christin
Crtež: Annie Goetzinger
1981

Drugi svetski rat se završava. Pokret otpora je uhapsio opersku pevačicu Camille Prevost zbog "kolaboracije sa nacistima". Tokom istražnog postupka, saznaje se da se ona, kroz opersko pevanje, iz siromašne sredine uzdigla do ranga dive. Stavivši profesionalni uspeh iznad svega, ona je tokom rata pevala za nacističke vodje, bila udata za nacističkog političara i živela u izobilju garantovanom nacističkim partijskim sistemom. Medjutim, ona se nikada nije zanimala ni za politiku, niti za ideologiju. Bivajući sebična i narcisoidna, ona se isključivo brinula o sebi i o svojoj operskoj karijeri. Politička istrga otkriva složenost njenog karaktera, ustupke, strahove i strategije kojima se služila da bi uspela na društvenoj i profesionalnoj lestvici.

U scenarističkom postupku, Christin je dosledan svom pristupu. Upotrebljavajući izuzetne istorijske prilike kao podlogu, on na njima kotrlja ljudsku priču. Uprkos odredjenoj nategnutosti i izveštačenosti koja se povremeno primećuju u njegovom radu, on na vrlo klasičan način razvija priču o profesionalnom i društvenom uspehu operske pevačice, inače potpuno nezainteresovane dramatičnim dogadjanjima oko nje. Istovremeno, on uspeva da kroz pripovest postavi više pitanja sa kojima se ljudi svakodnevno susreću - ugrabiti priliku i ne požaliti kasnije zbog izbora, kritički se osvrnuti na sopstveni život ili ne, stati iza svake donesene odluke ili se pravdati prilikama...

Grafizam Annie Gotziner vrlo je klasičan, sa puno pažnje posvećene portretima. Montaža je spora, ukazujući na naporni istražni postupak koji sprovodi mlada vlast. Kolor je u funkciji atmosfere pripovedanja i ukazuje više na duhovna i emotivna stanja Dive, nego na realnost i okruženje. Inače, Annie Goetzinger je htela da postane kostimograf, ali ju je na fakultetu primenjenih umetnosti stripu podučavao poznati majstor Jacques Pichard. Na njegov savet, ona je nastavila da se bavi stripom, te je njen prvi album "Casque d'or" i bio nagradjen na angulemskom festivalu 1975. godine.

[Cornelius]

Chats noirs, chiens blancs
T1 Réminiscences parisiennes
Scenario i crtež: Vanna Vinci
2009

Gilla je napustila Italiju i svog verenika da bi u Parizu počela da uči fotografski zanat. Stigavši u Pariz, ona se smestila u garsonjeri koja pripada Cicci, staroj prijateljici njene majke. Krećući se u krugu svojih vršnjaka iz škole, starijih ljudi učesnika nezaboravnih šezdesetih godina i samo njoj vidljivih fantoma, ona otkriva grad i novi oblik slobode. Ljubav, prijateljstvo, zabava i budućnost nisu samo njene glavne preokupacije, nego i svih njenih kolega iz škole. Poznanstvo sa Zynkom, malo prepotentnim, ali lepim i pažljivim kolegom iz škole, uvodi Gillu u neočekivanu romansu.

Osetivši da joj je tesno i dosadno u urednom i nezanimljivom životu malog italijanskog grada, Gilla odlazi ka Parizu iz snova, odnosno iz Milerove knjige "Crno proleće". Odlazak je samo prvi korak u njenom odrastanju, jer napuštanje rodnog grada označava i želju da bolje upozna samu sebe. Fantomi koji se pojavljuju tokom čitave priče, njen pokojni prijatelj iz škole, preminuli baba i deda,  označavaju njenu vezanost za detinjstvo i prošli život. Medjutim, oni joj i pomažu da prevazidje prve osećaje praznine.

"Volim da govorim o razlikama medju generacijama. To je tema koju često unosim u stripove. Fantomi tako omogućavaju različitim generacijama da se sretnu, da razgovaraju i da se sukobe. U ovom albumu nisam stavila samo fantome, nego i istinite ljude koji pripadaju drugoj generaciji " – kaže Vanna Vinci, italijanska crtačica stripova. Takodje, prisustvo mnoštva ženskih likova različitih generacija i iz različitih vremena, ukazuju na želju da se intimna priča jedne devojke uzdigne do alegorije o uslovima u kojima su žene živele nekada i sada.

Grafizam je prijatan i jednostavan, a u senzibilnosti crteža lako se prepoznaje ženska ruka. Postavka intrige i malo depresivan karakter junakinje, učinili su da priča nema dobar ritam. Medjutim, drugi deo priče o Gilli mogao bi da bude dinamičniji, jer u traženju sopstvenog identiteta i postavljanju pitanja, ona otkriva i svoju prvu odraslu ljubavnu priču.

[zakk]

Ovo lepo izgleda...

[DušMan]

STRIP IZ PARISKE BIBLIOTEKE (128)
    Le gout du chlore
    Scenario i crtež : Bastien Vives
    Casterman, 2008

Meni je ovaj strip zaokupio pažnju od trenutka kad sam ga video. Nisam ga čitao zbog nepoznavanja jezika, naravno, uprkos tome što nema puno teksta, ali me je grafizam zaista kupio. Da li ti se svideo strip?

[Cornelius]

Le gout du chlore
Scenario i crtež : Bastien Vives
2008

Zbog skolioze, a po savetu kineziterapeuta, mladić redovno odlazi na plivanje u obližnji bazen u Parizu. Povremeno, na plivanje dolazi i jedna lepa devojka, vitkog tela i odličnog stila, sa kojom on nema hrabrosti da zapodene razgovor. Medjutim, njegov drugar, koji jednom prilikom dolazi sa njim na plivanje, odmah se obraća mladoj plivačici. Narednog puta, ohrabren "probijenim ledom", mladić počinje da razgovara sa devojkom.

Sa malo reči i puno emocija, Vives nas uvodi u intimu stidljivog i neiskusnog mladića. Odbacujući pripovedačke egzibicije, autor ne želi da nam sve objasni, posebno u ne odnosima izmedju muškaraca i žena. Izbegavši sentimentalnost, izbegavši da dvoje mladih odvede van bazena, Vives na vrlo suptilan način ukazuje na igru zavodjenja koja počinje da se odvija u bazenu, u mlakoj vodi zasićenoj hlorom.

Neizrečeno i tišine, uzdržanost, odsustvo imena protagonista, omogućava bolju identifikaciju čitaoca sa junacima priče. Scenaristički minimalizam nastavio se i u grafizmu. Opredelivši se za tanku liniju, kao i za svetlo plavu, tirkiznu i zelenkasto plavu boju, autor se uspešno poigrava sa telima u vodi, pod vodom, na ivici bazena, dajući svakom stanju posebnu psiho-emotivnu vrednost. U pitanju je lirska alegorija prelaska iz adolescencije u svet odraslih, data kroz brojne vizuelne metafore. Medjutim, u poslednjoj trećini, pripovest počinje da gubi ritam i ostaje da pluta u vodi bazena.

Kraj nije ni dramatičan, niti srećan. Strip se završava kao jedno popodne u bazenu u kome su se sreli dvoje mladih i popričali. Jedan trenutak koji, ne mora, ali možda i može da ima nastavak i van bazena.

[Cornelius]

Dušmane, strip je simpatičan i prijatan zbog lepo iskazanih emocija. Ostaje u sećanju, ali ne toliko da poželiš da ga ponovo pročitaš. Autor je vrlo mlad i pretpostavljam da će dati još bolja ostvarenja u budućnosti.

[DušMan]

Hm... dobro, tako nešto sam i očekivao.
Radujem se onda i ja budućim radovima mladog autora, a nadam se i eventualnom domaćem izdanju ovog stripa, mada iskreno sumnjam u isto.

[Le Samourai]

Meni se dopao strip, ali objektivno nije nishta posebno. Par finih medjuljudskih trenutaka, neizrechene mladalachke emocije, i to je to.

[brajo22]

Ja vam sada citam LJUBAVNICU S MARSA, to vam je znate onaj znan-fan strip Maurovića još prije 2. svjetskog rata. Stvarno genijalno djelo, pogotovo u likovnom pogledu. Priča je naravno zastarjela, ali ima šarma. Obavezno nabaviti, ako se moze. Izdavač vam je VEDIS iz Zagreba i to je mislim njihovo najbolje izdanje koji se tice te biblioteke MAUROVIĆ.

[brajo22]

ggggg

[Cornelius]

Thomas ou le Retour du Tabou
Scenario i crtež: Hervé Bourhis
2002

Thomas je upravo napunio 14 godina i nalazi se na razmedji deteta i muškarca. Sa svoja dva prijatelja, Pierrom i Lionelom, sve češće on razgovara samo o jednoj temi – devojke. Dolazak Arta Brancovicza u razred, poremetio je uobičajeni tok dogadjanja. Novi učenik nije imao samo čudno ime i prezime, nego je imao i punih 15 godina i vrlo široku književnu kulturu. Prirodno, sve devojke iz razreda su se odmah zaljubile u njega. Thomas, fasciniran Artom, uspeo je slučajno da mu se približi kroz pisanje jednog domaćeg zadatka. Zajednički rad je dobio visoku ocenu, a Thomas je saznao za Borisa Viana i buntovnike pariskog latinskog kvarta. Tako i započinje njegov projekat oživljavanja kabarea "Tabou".

Bourhisov scenario, na ivici dokumentarnog pristupa, govori o odrastanju jednog klinca, o njegovom osamostaljivanju od roditelja i prvim budjenjem ljubavnih osećanja. Iako je priča napisana kroz duhovite epizode, ona, ipak, ostavlja i gorak ukus, jer čitaoca podseća na sopstvene neuspehe i traume prilikom ulaska u svet odraslih. Uvodjenje oniričkih likova Sartra, Viana, Greco i ostalih posleratnih heroja društvenih promena, priči daje utopijsku notu i time samo ističe krhkost nežnih godina kroz koje prolazi mladi junak.

Bourhisov grafizam je dinamičan, linija nervozna, a klasično kadriranje daje neophodnu ravnotežu. Vizuelna karakterizacija uradjena je kroz karikature koje više ukazuju na stanje svesti osoba, nego na njihov stvarni izgled. Ovaj Bourhisov album, inače prvi u njegovoj karijeri, bio je zapažen i nagradjen na Angulemskom festivalu 2003. godine.

[zakk]

Ovo liči na nešto što bi Dušman objavio...

[zakk]

A i meni se dopada

[Cornelius]

Strip je fina i nežna zajebancija. Sigurno bi se dopao Dušmanu, pa on je nežno stvorenje.

[Cornelius]

LES LARMES D'EZECHIEL
Scenario i crtež: Mathias Lehmann
2009

Otišavši na sahranu svog ujaka, Bette u svom rodnom mestu susreće sestru Sophie i Michela, njenog prijatelja. Prolazeći pored kuće u kojoj su se rodile, danas u ruševinama, Bette ulazi unutra i pronalazi svoj dnevnik, godinama sakriven ispod trulih podnih dasaka. Istovremeno, Michel joj pozajmljuje disk sa dokumentarcem o čudnom strip crtaču po imenu Adelphi Gaillac koga progoni Ezechiel, čovek koji neprekidno plače. Kroz čitanje dnevnika i analepse, saznaje se da je Bette rano upala u alkoholizam i da je kasnije uspela da se izvuče, ali je nastvila da u životu čini pogrešne izbore i da sebi nanosi bol. Potom se saznaje da su se njen put i put Jezekilja jednom prilikom ukrsili.

Matthias Lehmann je slikar, ilustrator i crtač stripova, poznat po grafičkoj stilizaciji kroz netipične tehnike, ali i kroz netipičnu naraciju. Narativna struktura "Jezekiljevih suza" nalikuje novijem stripu, posebno američkim grafičkim novelama, koje se udaljuju od klasične naracije, zasnivajući se na seriji situacija i presecanju dogadjanja. Brojne digresije i asocijacije čine složenijom realističnu naraciju sa dobrom dozom patetike. "Nije mi veliko zadovoljstvo da crtam stripove. Više volim da crtam nenarativne motive, dok mi je crtanje stripa dosadno. Kada ne bi bilo zadovoljstva pisanja scenarija i montaže, verovatno bih pao u depresiju – kaže mladi francuski autor.

Lehmannov stil, u kome se oseća uticaj Crumba i Chestera Browna, traži efekat grafike. Napustivši grafičku tehniku rezanja linoleuma ili slojevitih kartona, Lehmann se ovoga puta odlučio za crtanje tušem. Medjutim, radi postizanja efekata grafike, on često zagrebe zacrnjene površine, ne bi li tako prizvao podlogu od belog papira. Lehmannov pristup stripu je zanimljiv i odudara od većeg dela današnje komercijlne produkcije.

[Cornelius]

DIOSAMANTE
T2 La parabole du fils perdu
Scenario: Alexandro Jodorowsky
Crtež: Igor Kordej
2002

Diosamante i Urbal žive srećno sa svojom decom u bogatoj kraljevini Saraba. Medjutim, varvari stižu u kraljevinu i Urbal mora da ukloni svoju porodicu pred hordama. Na brodu, Diosamanta biva zatvorena, odvojena od svoje dece i odredjena za prodaju. Pobegavši od trgovaca robljem, ona čini sve da pronadje i oslobodi svoju decu.

U drugom delu serijala, započetog sa pokojnim Žan-Klod Galom, Aleksandro Žodorovski slabo je razradio scenario, ostavio je mnoštvo opštih mesta i jeftinih trikova o "duhovnoj inicijaciji", temi kojom on zaradjuje pare već više decenija. Crtač Igor Kordej, radeći za američke izdavače, postigao je da mu crtež bude jednostavniji, brži, "prljaviji" i ekspresivniji. Medjutim, crtajući prvi album za evropsko tržište posle više od decenije, on je pokušao da uradi izuzetno precizan crtež, gubeći tako na spontanosti i izražajnosti. Ipak, njegovo kadriranje je i dalje ostalo vrlo dinamično, a kompoziciona rešenja tabli su zanimljiva.

Najčudnija stvar se desila neposredno pred štampanje ovog albuma. Izdavač, u saradnji sa scenaristom, rešio je da prepravi crtež. Nezadovoljni Kordejevim stilom, oni su unajmili Janjetova da docrta nabore haljina i tako prikrije ono što su otkrivale junakinjine raskriljene butine. O istom trošku, on je prepravio lice junakinje, i od žene sa karakternim crtama i učinio je lutkastim klonom. Takodje, obrisane su sve linije obzorja, mnoštvo oblaka i detalji koji su smetali izdavaču. Na kraju je izbačena naslovna strana i stavljena jedna tabla iz stripa. Masakru je neophodno dodati bezimenog koloristu, sa svojom mračnom paletom, bez reljefa i izraza. Kordej o promenama nikada nije bio obavešten, tako da je svoje retuširane table otkrio tek po izlaženju stripa. Nešto kasnije, Kordej je počeo da radi za parisku kuću Delcourt, vratio se svom spontanom i ekspresivnom crtežu i, kroz nekoliko uporednih serijala, postao jedan od najvažnijih autora ove izdavačke kuće.

[Savajat Erp]

Да ли си можда читао ово? Исто је Кордеј у питању, изгледа ми прилично добро...

http://www.editions-delcourt.fr/feuilletez/feuilleter.php?dataFile=swf%2Ffeuilleter.php%3Fid%3Dkeltos1

[Cornelius]

Nisam čitao. Volim Igorov crtež, ali mi je Žan-Pjer Peko jako dosadan. Ne kao čovek, vrlo je zanimljiv, nego kao scenarista. Kliše na kliše i da se prave pare. Zato sam prestao da ga čitam već pre nekoliko godina.

[Savajat Erp]

не бих знао, ултра сам слаб са француским, разумео сам само једну реченицу која има више од три речи, тако да ми је утисак био чисто визуелан....

[Cornelius]

Un peu de fumée bleue
Scenario:  Denis Lapière
Crtež i kolor: Ruben Pellejero    
2000

Autobus se zaustavlja ispered kafane pokraj puta i iz njega izlazi putnik koji nosi samo jedan mali ranac. U kafani, za stolom, troje matorih se kartaju sa pokojnim prijateljem, a gazdarica, krupna i velikih grudi, odmah pokušava da zavede novog gosta. Medjutim, njegovu pažnju privlači mlada žena za šankom koja se poigrava cigaretama na kojima su ispisani stihovi.Dvoje mladih započinju razgovor i Laura mu pripoveda svoju avanturu sa Ludvikom, piscem, političkim zatvorenikom i protivnikom sistema. Berlinski zid je pao, politički zatvorenici su bili pušteni, a ona je sa njim otišla u prestonicu. Bivši zatvorenik je postao i bivši pisac, potom i bivši čovek. Laura se vratila u kafanu, kod svoje majke i lagano leči ljubavne rane.

Scenario Denisa Lapiera nalazi se na ivici melodrame, a od prelaska na "roze" stranu, čuvaju ga odlično uradjene karakterizacije likova i vrlo čvrst stav da niko, ni u jednom trenutku, ne biva sudjen zbog svog ponašanja. Protagonisti samo imaju različite životne puteve koji ih vode na razne strane. Istovremeno, Lapiere vešto prikazuje u kojoj meri je neslobodan čovek u komunističkom režimu bio plodniji od "slobodnog" čoveka u novoj demokratiji. Istovremeno, neprekidno šetanje izmedju prošlosti i sadašnjosti, priči daje izgled ispovesti, ali i početku nove ljubavi.

Grafizam velikog španskog majstora Rubena Pellejera čini priču emotivnijom. Njegova linija je debela i živa, a kadriranje je različito i neprekidno u funkciji dogadjanja. Veštim prikazivanjem čitave scene ili samo jednog detalja, on sugeriše ne samo dogadjanje, nego i ambijent. Pellejerov kolor nema za cilj da doprinese komercijalnoj strani albuma, nego je deo naracije. Tamni plavi tonovi karakterišu noćne scene, žućkasta i oker ukazuju na dnevnu i veštačku svetlost, topli tonovi su za unutrašnje scene, hladni za eksterijere... Pellejerov grafizam je elegantan i ukazuje na dugogodišnju karijeru profesionalnog ilustratora.

[Cornelius]

Appoline
Scenario: Jean-David Morvan
Crtež: Tomaž Lavrič TBC
2009

U trenutku kada je pekar zatvarao svoju radnju, Antoine Carasse je prišao i ubio ga čekićem. Vrativši se kući, on je otišao u podrum gde ga je čekala mlada žena. Istražujući ubistvo pekara, inspektor Wimms, uspeo je da dodje do kuće ubice. Tada i saznaje da Appoline, mlada žena, živi u podrumu već deset godina i da ju je Antoine kidnapovao kada je imala osam godina. Appoline je postala lepa, mlada žena sa razvijenom tehnikom manipulacije. Pošto je likvidirao Carassa, inspektor Wimms, sluša ispovest mlade žene i pada u njenu zamku.

"Priča je nadahnuta aferom Natashe Kampusch – kaže scenarista Jean-David Morvan – Kada sam je posle izbavljenja slušao na televiziji, bio sam začudjen njenom pričom. Iako je bila zatvorenica, ona je mogla da izlazi i da se šeta sa svojim otmičarem. Nije ni sa kim razgovarala i nije pobegla, kako kaže, zato što je njen otmičar pretio da će ubiti svakoga sa kim bude kontaktirala. Na osnovu tih reči, ja sam zamislio priču u koj oteta devojka zahteva od svog otmičara da ubija i da joj tako dokaže ljubav."

Morvan, koji najčešće piše akcione priče bez ikakvog psihološkog zapleta, ovoga puta je konstruisao psihološki triler, vešto vodjen, u kome se opisuje odnos ljubavi i mržnje izmedju Appoline i njenog otmičara. U početku, ona ga manipuliše da bi preživela, a potom da bi ga dominirala. Medjutim, scenarističko preterivanju u uvrnutosti protagonista ulazi u stereotipe, pa se čak i pretvara u karikaturu. Ubica je edipovac, policajac je asocijalna osoba, a žrtva glumi manipulativnu fatalnu ženu. Čitav scenaristički napor teži samo ka jednoj stvari – napraviti psihološku i moralnu konfuziju u ulogama progonitelja i žrtava.

Tenzija stripa manje se drži kroz prilično predvidljiv zaplet, a mnogo vioše kroz Lavričev grafizam. Ćoškast crtež debele linije, realistički, povremeno je stilizovan radi isticanja psihološkog ili emotivnog naboja. Kompozicija tabli je klasična, kadrovi nisu opterećeni i sve teži ka efikasnosti. Medjutim, često se oseća da je slovenački majstor ovaj projekat radio samo za novac, jer u njega nije uneo snagu koju smo videli u "Bosanskim basnama" i "Novim vremenima"

[Cornelius]

Sandokan, le Tigre de Malaisie
Scenario: Mino Milani (po motivima Emilija Saligarija)
Crtež: Hugo Pratt
2009

U pauzi izmedju dva scenarija, Mino Milani, pisac i novinar, adaptirao je poznati Saligarijev roman o Sandokanu, piratu sa Bornea. Prikriven na pustim ostrvcima, Sandokan priprema akcije protiv engleske kolonijalne sile koja mu je ubila porodicu. Priča počinje kada mu jedan portugalski mornar opisuje lepotu devojke sa zlatnom kosom. Zanet pričom i lepoticom, Sandokan kreće da je traži.

Crtan 1967. godine, istovremeno sa "Baladom o slanom moru" i najavljen u magazinu "Corriere dei Piccoli", ovaj strip nikada nije bio objavljen. Pratt, čuveni mistifikator, moderni avanturista, svetski putnik, čovek poluizmišljene biografije, maestralni pripovedač i genijalni crtač, ispričao je da su table bile ukradene, dok drugi smatraju da je došlo do nesuglasica izmedju Maestra i direktora magazina. Medjutim, njegovo objavljivanje u Italiji, a odmah potom i u Francuskoj, samo je dokaz da su zaraćene strane, 14 godina posle Prattove smrti, našle kompromis.

Album je "italijanskog" formata (po dužini) i sačin je od 50 tabli. "Sandokan" je romantična avantura, naivna i brutalna, medjutim, Prattov crtež joj je dodao dramatičnost i estetiku. Prattov crno-beli grafizam bez sivih tonova, vrlo je precizan i siguran. Vizuelna karakterizacija likova je izvanredna, kompozicije i montaža su izražjajni, a dekori i pejzaži su jednostavni i savršeno uklopljeni. "Sandokan" nikada nije dovršen, jer je Maestrova imaginacija od 1969. godine, u potpunosti otišla u svetove najromantičnijeg modernog heroja – Korto Maltezea.

[zakk]

Mozak mi iscureo kad sam video "Hugo Prat" i "2009"... I šta kažeš, objaviše nezavršeno? Tsk.

[Cornelius]

Upravo tako. U pitanju je projekat koji je radjen u pauzama izmedju drugih projekata, a posle su se podžaveljali, pa nije bilo objavljivano. Mislim da je, na kraju, pronadjen pripremljen materijal, a ne originali, pa je tako i objavljen strip.

[DušMan]

Zanimljivost je da je Alfredo Castelli (dakle, bonelijevac:) navodno iskopao te davno izgubljene table i izgurao ih na svetlo dana, što objašnjava u svom tekstu unutar ovog izdanja.
Zanimljivo je kao fora, što bi rekli mladi.

[jeremiah]

Hermann: Jeremiah T29 Mala maca je mrtva (Strip Agent 2010.)

Odskače od par poslednjih (dosadnih) epizoda najpre po blagom povratku
starom crtačkom stilu sa više naglašenog tuša, dok je radnja standardan
Jeremiah/Kurdy kliše lutalica koje samo tako upadaju u nevolje,
ovog puta sa flashbackom ka ranijim epizodama kroz susret sa starim
poznanicima, ali taj štos je Hermann uvek koristio kada bi zapao u problem
pravolinijske radnje, ovog puta uspešno, ili je samo moje raspoloženje bilo
takvo ovog popodneva pa mi se konačno jedan album posle 4-5 prethodnih
baš svideo ...

[jeremiah]

'aj ponovo posle 25 godina 



Stiglo danas 
Od strane izdavača sve je urađeno baš onako kako treba (dobro, ono Kordej & Colin je moglo bolje).
Igorov predgovor je odličan, dodatak u vidu naslovnih strana francuskog izdanja je
pun pogodak, ostaje da vidim kako je uklopio tih nekoliko novih strana kojih nije bilo
u Stripoteci. Kad smo kod Stripoteke, ovo izdanje je u koloru i na prvo listanje čini se
da se Igor baš potrudio da nađe pravi odnos boja i osvetljenja na način kojim boje lepo
uklapa u poznati nam crtež i ne narušava atmosferu priče. Naprotiv !
Čitaću tek za vikend, ali i ovako mi se čini da teško da može bolje od ovoga.

[Alex]

Vam mi je prvi na listi za nabavku!

[Meho Krljic]

Ja pretpostavljam da u principu, koga zanima već zna da ja pišem o stripovima (skoro) svakog tjedna na UPPS-u i da to u stvari nikoga i ne zanima. Ali pošto sam ovog tjedna pisao o novom stripu Chestera Browna, možda je vredno da ukažem na to. Na Amazonu je ovaj strip izuzetno povoljan a šta sam mislio o njemu može se videti ako se klikne ovde. (Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura) (Ili ga se može naprosto preskočiti).

[mafija_x]

Pet najboljih političkih grafičkih novela

http://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1069&nav_id=514638

[Meho Krljic]

  Prilično predvidiv izbor. Ali dobro. Bilo bi previše da očekujem Ennisov 303 na ovoj listi. 

[Giovanni Larsson]

(Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura)

Nije ti ni ovaj Noche Roja za bacanje.

[Meho Krljic]

Dobar je Oliver. Samo da mu krene u životu.

[BornToRun]

Ja pretpostavljam da u principu, koga zanima već zna da ja pišem o stripovima (skoro) svakog tjedna na UPPS-u i da to u stvari nikoga i ne zanima. Ali pošto sam ovog tjedna pisao o novom stripu Chestera Browna, možda je vredno da ukažem na to. Na Amazonu je ovaj strip izuzetno povoljan a šta sam mislio o njemu može se videti ako se klikne ovde. (Doduše, prvo se mora proći kroz tekst o Noche Roja Simona Olivera i Jasona Latoura) (Ili ga se može naprosto preskočiti).

Ovo deluje predobro, makar nama perverznjacima. mislim da cu ga nabaviti.

[Meho Krljic]

Meni još nije stigo, ali strpljivo ga čekam...

[Rommel]

dobio ga danas sjajan je

[cutter]

Pročitao sam Batman – Knight of Vengeance, tri broja izašla u okviru DCjevog Flashpoint crossovera koji je ujedno bio i povod za ponovni Azarello-Risso susret. U ovom limitiranom izdanju alternativnog univerzuma, Tomas Vejn je Betmen-otac dok je sin Brus skončao još u onoj uličici. Tako dobijamo šišmiša sredovečnijeg i od Milerovog premda njegova potencijalna fizička onemoćalost nije tema. Ne, Azarelo se ovde suštinski ponovo bavi Džokerom i koncentriše priču oko otmice dece Harvija Denta (ovde sa obe polovine lica netaknute) pored koje idu brojni detalji & pojave što dodatno oneobičavaju ovakav svet. Tomas V. na momente gotovo liči na Red Crowa (Scalped) budući da drži monopol nad kazinima u Gotamu, fundirajući plašt direktno iz trezora. Azarelo je u punoj formi i parira najboljim scenskim postavkama viđenim u 100 metaka, a cakano je što neki likovi iz tog serijala ovde dobiju cameo. Komesar Gordon predstavlja neku vrstu uporišta kroz svoju šablonsku nepromenjenost i vezu sa obradom materijala na koju smo navikli.

No, Džoker. Ova tri broja mogla bi se komotno zapakovati u jednu grafičku novelu no bitno je što su epizode jasno odeljene, zbog izvanrednog tvista koji dolazi na sredini a koji ne mogu opisati bez masivnog spojlera koji na plećima nosi celu ideju. Reći ću samo da je Azarelo mudro pristupio Džokerovoj psihozi, koja je ovde dvojaka – površniji nivo ticao bi se njegove patentirane morbidnosti uparene sa brutalnošću promišljenom tako da druge uvlači u ludilo (i čiji je plasman vanredno legao ovom A-R reunionu) a dublji geneze kako ludila tako i samog negativca. Origin je to koji ga jasno, sudbinski veže sa Betmenom, zadnjim kadrovima finiširajući u maniru čiste gotike sa kapljicom Murovog Killing Jokea. Super!