Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Elem, da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).

Dakle, Ghosted je stariji od ova dva, započet je 2013. godine i završio se pre nekoliko nedelja dvadesetim brojem i, kako smo gore već primetili, ima to šarma ali nije nekakva obavezna literatura. Meni je pre svega bio interesantan jer je prvi trejd/ prvi story arc/ prvih pet epizoda radio Sudžuka, a Williamson je imao već solidnu reputaciju kao gan for hajr za skoro sve izdavače kojih čovek može da se seti (Monkeybrain, Marvel, DC, Dark Horse, Boom!). Ghosted my je, pak, bio prvi sopstveni tekući, prvi strip koji je bio njegova kreacija i postigao ozbiljniji uspeh (2011. godine je imao Xenoholics isto na Imageu ali je ugašen posle petog broja) i mada sama tematika nije sasvim moja šolja čaja, dovoljno je tu bilo zanimljivih elemenata da mu pružim šansu.

I, sad, nije mene Ghosted preterano osvojio, ali me nije ni sasvim odbio. Williamson je, ponoviću još jednom, uradio šarmantan strip koji se ne može pohvaliti nekim preteranim dubinama bilo u filozofskom pogledu, bilo u karakterizaciji, ali kako je njegova ambicija očigledno bila najviše da bude neka vrsta omaža avanturističkim i akcionim filmovima iz nekih prošlih decenija (četrdesete, šezdesete, sedamdesete...), samo sa naglašenom natprirodnom komponentom, onda je to i okej.

Ja nisam veliki ljubitelj ovakvog tretmana natprirodnog kakvo se ovde provlači jer sam mnenja da za lakonski, trivijalizujući pristup tematici života posle smrti, sveta duhova i mitoloških božanstava, gde se svi ovi motivi tretiraju kao švedski sto sa kog uzmeš šta god poželiš a ne brineš što ostalo završava u kontejneru, da za takav pristup, dakle, moraš da budeš mnogo dobar pisac sa mnogo jasnom vizijom da bi ga provukao na neiritantan način. Takav pisac je, recimo, Garth Ennis (videti najbolje Hitmana za dokazni postupak, mada dolaze u obzir i Ghost Rider, Preacher pa i Wormwood) a Williamson nikako još nije na nivou veličanstvenog Irca, tako da njegovo bavljenje pričama o duhovima, posedanju, demonskim intruzijama u naš svet itd. naprosto nema ubedljivost kakvu bi moralo da ima i pati od mnogo nedorečenosti i nadanja da čitalac neće preozbiljno razmišljati o zapletima i motivima. S druge strane, šarm koji sam pomenuo uspeva da dosta toga spase. Pomaže i što je osnovna potka priče zdrava, prvi trejd bavi se sakupljanjem tima koji treba da izvede neverovatnu pljačku, drugi infiltracijom u suludi kult u džungli itd. a glavni junak, vrhunski lopov kome praktično psihopatski karakter omogućava besprekorno planiranje poslova dosta čini da strip tera dalje. Taj glavni junak je teran mnogim ličnim demonima (metaforičkim i stvarnim) i okružen klišeiziranim ali dinamičnim likovima koji uspevaju da iznesu opet ne preterano eleganto pričane zaplete. Williamson je primetno bolji u nekim segmentima nego u nekim drugim i Ghosted mi je u tom smislu neka vrsta stripovskog analoga brze hrane ali i to je sasvim u redu jer su stripovi u velikoj meri u mom životu često ispunjavali baš takvu funkciju. Dakle, menadžment očekivanja je bitan.

Sudžuku kasnije menja Italijan Davide Gianfelice koga pamtim sa Milliganovog Greek Street i Woodovog Northlanders. Ni jedan od ta dva Vertigo serijala nije mi se mnogo dopao, ali za to nije bio kriv Gianfelice koji je pouzdan, temeljit crtač klasičnih italijanskih vrednosti i mada ni on ni Sudžuka nisu nastojali da ovo bude LEP strip, on je u vizuelnom smislu uvek funkcionisao baš kako je i scenario sugerisao, kao nekakvo B-roll, grindhouse tretiranje motiva koje bismo inače trošili u visokoprofilnijim X-Files ili štogod slično okruženjima...





Nailbiter mi je, pak, značajno bolji strip, ne čudi me da Williamson i crtač Mike Henderson za ovaj serijal dobijaju salve pohvala i neće mi iznenaditi ako tu bude i nekih nominacija i nagradica u budućnosti. Da se razumemo, nije Nailbiter MAJNDBLOUVING ali je sa njim Williamson demonstrirao zanatske veštine izšlifovanije na primetno višem nivou nego sa Ghosted pa iako priča priču sa gomilom likova i gomilom motiva i gomilom rukavaca radnje, dakle, da skratim, iako drži mnogo više loptica u vazduhu nego što je radio sa Ghosted, to mu ide bolje i ovo je zabavniji strip da se čita. Dve glavne stvari u njemu koje meni lično prijaju više su: prvo to da strip ne uvodi arbitrarno kojekakve natprirodne motive i za sada su njegovi strava i užas bazirani na mnogo elegantnijim idejama nedorečenog, nagoveštenog, nesaznatog, nesaznatljivog. Njegov horor je, dakle, od one suptilnije vrste, horor onog što ne vidimo, što zamišljamo, što nam više prećuti nego što nam kaže i to ide kako treba. Druga stvar je što Williamson ima u temelju zapleta jednu VELIKU misteriju prema čijem razrešenju za sada ide čitava radnja stripa i bez obzira na uvođenje novih likova, njihovih nekakvih ličnih storija, novih motiva, novih slojeva zapleta u zajednici gde se priča dešava, opšti utisak je da je sve to povezano sa tom glavnom misterijom. Drugim rečima, Williamson je ovde pažljivo proučio šta je funkcionisalo u narativima poput Lost ili, eto opet X-Files, i iskoristio ga kako treba.

Generalno, i seting je srećno odabran, ovo je smalltown horor u američkoj zabiti koji, opet, ima dovoljno originalnosti da se ne zaplete u korenje klišea iz kojih je zaplet iznikao. Gradić u kome se priča dešava je zavičaj prevelikog broja tematskih serijskih ubica da bi to bila slučajnost i ovo privlači pažnju FBI agenta koji nastoji da istraži šta se tu dođavola dešava. No, pomenuti FBI agent je zapravo samo mekgafin da se na scenu dovede "stvarni" glavni junak, vojni islednik sa interesantnom karakterizacijom (on nije klasičan noar depresivac niti klasičan afroamerički antiheroj) pa da se onda njemu priključe i lokalci koji su, opet, interesantne varijacije na stereotipe - tinejdžerka koja prezire život u provinciji i prati karijere serijskih ubica ali i lokalna šerifica koja ne voli ljude koji ne igraju po pravilima, bez obzira da li su lokalci ili došljaci.

Naravno, možda najveći aset stripa je lik titularnog Nailbitera i Williamson ovde srećno ubada u centar mete kreirajući lik šarmantnog psihopate, tematskog serijskog ubice okrivljenog za 46 ubistava (i griženja noktiju žrtvama) a koji je na suđenju oslobođen na ime tehničkih detalja koje za sada još uvek ne znamo. Edward Warren je onaj hodajući ambis koji prkosno, preteće i cinično gleda u onog koji gleda u ambis, pritom dovoljno samosvestan da se već na početku stripa sprdalački pozove na Hanibala Lektora i koji, uprkos svemu, čitaocu ne može a da ne bude simpatičan, Njegov intiman odnos sa glavnim likovima je dobro pogođen i vođen kroz sve luđe i luđe situacije koje im se dešavaju dok strip dobija na tempu i sugeriše sve dublje nivoe misterije i strašnija otkrića u budućnosti. Pritom, Williamson nam je do sada otkrio jako malo toga a to mene još uvek ne frustrira, što nije mala stvar. Nailbiter je jedan od retkih serijala čije nove epizode čitam čim izađu (umesto da čekam krajeve priča) jer želim da znam šta je bilo dalje.

Hendersonov crtež je odličan. Stilizovan kad treba, realističan kad treba, dinamičan kad treba, dostojanstveno ikoničan kad treba on uspelo potpomaže atmosferu horora koja se, kako već rekoh, u mnogome oslanja na misteriju, nedorečenost i nepokazanost. Lep strip.

[Meho Krljic]

I kad sam već kod ženskih šerifa koji zavode red u provincijskim gradićima, red je da prijavim i da sam pročitao do sada izašlih devet epizoda serijala Copperhead. Deveta epizoda izašla je prošle nedelje, posle nekoliko meseci kašnjenja i iako čekamo i desetu epizodu da bismo videli kraj druge priče, a autori se zaklinju da ona stiže na vreme, narednog meseca, mislim da se na osnovu već pokazanog može sa autoritetom pričati o ovom serijalu.

Copperhead je praktično od prvog broja nailazio na oduševljene reakcije, kako čitalaca, tako i kritike i kolega (Brajan Von veli da je to bio najbolji Imageov debi prošle godine) i slutim da se ovde u velikoj meri radi o tome da se ljudima sviđa seting. Pričamo o "svemirskom vesternu", jelte, a te dve reči, iskombinovane, umeju ljude da nateraju da izgube kontrolu. I Star Wars je, znamo, dosta pametno igrao na ovu kartu u prvom filmu, a posle je došao Firefly i tako dalje.

Copperhead je jedan od novih stripova koje piše Jay Faerber, kada stigne, u pauzama pisanja za televiziju i znajući žanrove po kojima je poznatiji (vedra superherojština, mračni krimići), ovo je interesantan iskorak. Ono gde se Faerberov rukopis nedvosmisleno prepoznaje je ekonomičnost pisanja i lakoća pripovedanja. Copperhead je strip koji vrlo malo vremena troši na infodampove, establišing šotove i ekspoziciju. Njegova naracija je britka i odvija se kroz akcije i dijaloge protagonista, neretko oboje u isto vreme, ali čak i kada autori posednu likove za sto i puste ih da pričaju, nema tu mnogo istovara koncepata i prethodnih zapleta koji bi opterećivali brzi tempo. Naprotiv, mnogi od tih "mirnijih" momenata dijaloga su pre svega momenti karakterizacije, brze razmene između likova koje malo poteraju zaplet dalje a malo nam i ukažu kakav je ko i šta misli o onom drugom. Faerbera izuzetno cenim zbog toga kako čini da ovo sve izgleda lako i da sa minimumom reči postigne maksimalne rezultate. Naravno, neki likovi su tu zbog tempa ipak krajcovani za prostor pred kamerom, koriste se samo utilitarno i oseti se malo da strip radije juri kroz priču nego da se njima posveti, ali opet - to je takav strip i Faerber uvek tako piše.

Seting i glavni likovi su vro školski odmereni. "Svemirski vestern" u ovom konkretnom slučaju znači da imamo 24. vek, nekakvu planetu u nekom sistemu negde na koju dolazi žena sa malim sinom da preuzme mesto šerifa za koje je otvoren oglas u rudarskom gradiću na samoj ivici kakve-takve civilizacije. Na planeti se donedavno ratovalo, ljudi su pobedili i sada žive sa poraženom rasom (koja podseća na džinovske, humanoidne pse) koja iako integrisana u društvo i dalje nije potpuno integrisana pa se osećaju rasne tenzije. Tu su i druge rase - neke od njih tuđinske, neke nativne za planetu a neke veštački kreirane za potrebe ratovanja i mada Faerber za sada ne pozicionira rasne elemente narativa u centar, oni su bitni i jasno reflektuju neke elemente američke današnje stvarnosti.

Likovi, u tom istom smislu, uspevaju da budu višeslojni iako su svi skriveni iza nekih svojih ličnih štitova (pošto svi imaju nekakve prtljage iz prošlosti), na čelu sa šerificom koja se preziva Bronson, ne voli kad je ne slušaju, ima jaku desnicu i neprijatan rasistički stav prema artificijelnim ljudima napravljenim kada je počeo rat da budu topovska hrana na strani ljudi. Ovim se želi, jelte, sugerisati, kako likovi imaju prostora da i dalje izrastu i deo pričanja u ovih prvih devet epizoda svakako i jeste to da likovi izlaze iz svojih zona komfora i dotiču stvari koje ne bi inače, jelte, doticali. Nije to ODVEĆ po nosu čitaoca i može da se čita bez prevrtanja očima. Sami zapleti su prilično solidno apropriranje vestern motiva - sukobi sa nativnim stanovništvom i desperadosima koji sebe smatraju ne samo oportunistima već i političkim aktivistima itd. i Copperhead lepo kombinuje dinamičnu akciju sa jednim dubljim, i sporije razvijanim sociopolitičkim elementom narativa koji će, bez sumnje, biti sve primetniji kroz naredne story arcove - zameci se već vide kroz tretman artificijelnih ljudi, kroz natuknice o prošlosti Bronsonove, kroz prikaz lokalnog industrijskog moćnika. Uglavnom, ja sam za sada prilično zadovoljan ako već ne raspamećen. Crtež Scotta Godlewskog je vrlo odgovarajući. Godlewski je jednako ekonomičan kad crta kao Faerber kad piše - pamtim ga još sa Boom!ovog miniserijala Codebreakers i mislim da je obavio odličan posao ukkapajući se u Faerberov tempo pripovedanja tako da strip prosto leti napred bez prepreka. Takođe, dizajn likova i lokaliteta mu je ekonomičan ali ubedljiv i, uz odličan kolor Rona Rileyja Copperhead izgleda nenametljivo a veoma funkcionalno.

[milan]

Elem, da sumiram ukratko svoje misli o dva serijala Joshue Williamsona o kojima smo već pričali na ovoj strani. Radi se o Ghosted i o Nailbiter (dok ću Birthright koji dobija odlične kritike, tek čitati).

Brtrajt je isto tako veoma zanimljiv - pocnes da citas, i mislis da znas sta ces da dobijes, a onda te strip prijatno iznenadi u mnogim stvarima, kao sto su, recimo, odnosi medju likovima, recimo...
Ja sam se nesto uzasno naprzio na Lemirovog/Ngujenovog Descendera. Odavno nisam citao neki tako Hard SF da mi se dopao.

[džin tonik]

tek sto procitali nailbitera, stvarnost stize fikciju.
Grizao vrhove prstiju da mu ne bi uzeli otiske

[džin tonik]

nakon osvrta na crocijev ausvic, stripovani drakula istog autora.
prvo obradjen vlad kad povijesni lik, te se nadovezuje stokerova verzija. vizualno mocna atmosfera, prilicno promisljeno, tko voli, obavezno stivo. neka table govore vise od rijeci (prokleti du treba pet pokusaja da generira jedan ispravan link):

[džin tonik]

colin wilson, trilogija im schatten der sonne, da opet ne preletim inkala, storma ili hansena...
simpaticni stari sf.

[džin tonik]

arkeod #1, lapsit ex illis. izabrani, odabrani, ali ima i armagedona. bah.

[Nightflier]

Ja sinoć overio Tithe, vol. 1 (4/5), Nailbiter, vol. 3 (5/5), kao i neke singliće.

[Nightflier]

Pročitao sam prva dva trejda DMZ. Nešto mi nije štimalo. Svi su elementi tu, ali nekako mi to nema duha. 3/5

[džin tonik]

A 3 je ok. hit.

[Meho Krljic]

Ja sam od DMZ odustao posle 15ak epizoda a od Northlanders posle jedno 12. Iz nekog paradoksalnog razloga Wood značajno bolje piše superherojsku konfekciju od sopstvenih autorskih serijala.

[džin tonik]

bas steta. meni je strip mnogo dao, klasa je koju rijetko srecem. drustveno-moralne vrijednosti, empatija, pravicnost; ako preslikam na zbivanja oko migracije sto naucio, imam potpuno novi pogled na narod no prije. obavezno stivo.

[Nightflier]

Sad sam naceo Scalped.

[Nightflier]

Od Scalped sam digao ruke nakon prvog trejda. Previše stereotipno čak i za moj trešasti ukus. Zato sam sinoć dovršio Criminal - poslednja dva trejda su sjajni - i intenzivno obnavljam Transmetropolitan.

[Truman]

Krenuo da čitam Conan the Barbarian, Marvelov serijal iz 1970. Ako neko ima da napiše koji redak o ovom ( prvom?) serijalu bio bih mu zahvalan. Kada sam otvorio fajl video sam zapravo koliko je crtež za ovih skoro pola veka napredovao...

[Meho Krljic]

Ma, dobro Barry Windsor-Smith je bio plaćen izuzetno jadno, pa se nije mnogo ni trudio. Uskoro će ga zameniti John Buscema (koji je čak i rekao da ga je bilo blam kada su mu rekli koliko su malo plaćali Smitha pre njega) pa će ti crtež biti prijemčiviji.

[Truman]

Dakle, to je prvi prvi strip serijal o Konanu? Bitno mi je jer hoću da idem hronološki da kao ozbiljan fan pokrijem sve...

[Meho Krljic]

Da, to je prvi strip-serijal o Konanu.

[Josef K.]

Ako su to one epizode što je Beli Put krenuo u hronikama, sasvim su ok.

[džin tonik]

stari af, bitka na kosanom polju...

[Josef K.]

Ha ha ha, iz koje je ovo epizode?

I kakvo ti je ovo izdanje?

[džin tonik]

to je dio onih retusiranih/preslagivanih epizoda iz domace radionice koje znale izlaziti tu-i-tamo, superstrip maxi, otrov crne ruze, tile, kosano polje...

[Josef K.]

A da, čitao sam onaj sa Jožom.

[džin tonik]

upravo dovrsio solidnu kompilaciju zavrzlama cika i trampija, legendarni dvojac koji uvijek izmami smjesak.

[C Q]

Procitao sam Sandman Overture, nisam bas neki fan originalnog serijala ali ovo je stvarno (bilo) dobro.

Svaka cast za duo Gaiman - J.H. Williams ali i za DC Comics koji je dozvolio da se ovo uradi bas kako treba - po autorovoj viziji, smisleno, na duzi vremenski period po potrebi...

[C Q]

OK, Providence by Alan Moore, prvih pet (od 12), do sada dostupnih brojeva:

Avatar Press je reklamirao ovo izdanje kao najvazniji horor dogadjaj ove godine sto se tice stripa i kao najambiciozniji projekat AM jos od prvih izdanja LOEG. Ja skoro da i ne pratim sta se desava u tom mediju osim par autora tako da ne mogu garantovati za prvu tvrdnju ali to da je ovo daleko najvaznije djelo AM u zadnjih petnestak godina - to svakako jeste.

Alan je kroz cjelu karijeru manje ili vise koristio djela HPL, konkretno u zadnjih nekoliko godina kao neposredni primjeri The Courtyard, Neonomicon i prvi dio Nemo trilogije. Iskreno, nisam bio impresioniran ni jednim od tih izdanja. Kad sam cuo da ce protagonist stripa Providence biti Gay-Jew novinar pomislio sam da ce mu se desiti jos jedan Harry Potter ali srecom nije tako.

Providence je u sustini kombinacija LOEG-a i From Hell: Znaci radnja se odvija u kojekakvoj alternativnoj realnosti poput Lige - gdje su zivot i djela HPL u spoju koji cinu taj svjet: ono sto je bio Jack the Ripper u From Hell to je Zivot i Djelo HPL u Providence - ima istu svrhu. Samo sto ovdje to funkcionise u oba pravca, znaci, ne samo da se HPL koristi kao prizma za razumjevanje tog prostora i vremena (rani dvadeseti vjek) nego i kao pokusaj da se kroz razlicite promjene i istine koje su zadesile to doba definise i locira i HPL i njegovo djelo.

Ukratko: Novinar Robert Black (Jew + Closet Homosexual, vrlo vazno u ovom slucaju) istrazuje misteriju uklete knjige koja ima moc da izludi ljude... pritom saznaje da mu se partner ubio... i cjelo vrjeme pokusava poceti svoj roman o 'hidden America'.

Radi se o inverziji - Imamo totalnog Outsider-a, gledano u ovom kontekstu, ne samo u pogledu HPL svjetonazora i 'mitologije' - u koju se polako spusta, nego i Outsider-a tog vremena nevezano za HPL. U toj kombinaciji dobijamo pricu, kao sto sam AM kaze, modernistickog horora. Svjet koji otkriva Robert Black je sinteza svega sto se desavalo ili je imalo korjene upravo u vremenu HPL - u spoju sa njegovim djelima i detaljima iz zivota. Svrha te potrage - ono sto nedostaje toj stvarnosti, je kljuc za razumjevanje nje: sam HPL. Da li je misteriozni 'Redeemer' inkarnacija HPL ili je, po svemu sudeci, sam Black na putu da postane jedna (in)verzija njega?

Svaki broj uzima jednu ili dve price kao centralnu za dalji razvoj:

#1 - Cool Air
#2 - Horror At the Red Hook
#3 - The Shadow Over Innsmouth
#4 - The Dunwich Horror (ali i The Colour Out of Space)
#5 - The Dreams in the Witch House

Takodje tu su i zapisi iz dnevniku, fragmenti knjiga koji Black cita, ponekad i po deset stranica teksta.

Grupa sa factsprovidence.wordpress.com detaljno biljezi anotacije za svaki objavljeni broj. Sam strip - dodatni tekstovi - anotacije random entuzijasta - sve je to jednako vazno i funkcionise kao jedna cjelina; kad citam anotacije osjecam da sam i dalje uz originalni dio teksta, ali to nije nista novo za stripove AM. To bi ujedno, za sada, bila i jedina mana jer ukoliko neko ne poznaje HPL tesko da ce u samoj prici naci nesto zanimljivo - ili bolje receno - razumljivo.

[Josef K.]

Aj ovdje, jesu li igdje sačuvani tekstovi iz DJ Meho šou-a?

[Meho Krljic]

Samo na mom harddisku. Pa kad on crkne više im neće biti ni traga. 

[Josef K.]

Može li se kako doć do toga Mehmete, uploaduješ neđe ako nisu sveukupno preteški?

[Meho Krljic]

Pa, u teoriji da, ali te kolumne su mahom bile vezane za vreme kad su objavljivane, mislim da nemaju vrednost danas.

[Meho Krljic]

Da se malo osvrnem unatrag i prokomentarišem ono što sam čitao poslednjih nedelja...

Čitao sam malo superheroja, naravno. Pročitao sam do kraja Waidov/ Samneejev poslednji Daredevil serijal, dakle, DD V4 koji se završio u Septembru i posle svega još jednom znalački klimnuo glavom potvrđujući samom sebi da je ovo bio jedan od najboljih superherojskih stripova koji su za bilo kog izdavača izlazili poslednjih godina. Waid je zapravo još 2011. godine pokazao da će biti sasvim na nivou najboljih momenata ovog dugovečnog serijala i nemam nikakve probleme da kažem kako ću u budućnosti njegove četiri godine na serijalu pominjati u istom dahu sa onime što su radili Miller, Bendis i Brubaker. Ovo mi je i još jednom potvrdilo staru (i uvek iznova iznenađujuću) istinu da je Daredevil Marvelov serijal sa najkonzistentnije dobrim kvalitetom od svih koje imaju. Istina je da imam omiljenijih Marvelovih radova (Weinov i Conwayjev Spider-man, Davidov X-Factor, Claremontov Uncanny X-Men i New Mutants, Morrisonov New X-Men, Ennisov Punisher itd. itd.) ali kada se sve sabere i oduzme, Daredevil je strip koga najviše imam na papiru. Cifre ne lažu.

Elem, Waid je scenarista koji ume da uradi izvanredan superherojski strip kada se kockice slože, bez obzira da li radi u etabliranim korporacijskim univerzumima (JLA, Captain America...) ili u sopstvenm stripovima (meni omiljeni Irredeemable/ Incorrruptible za Boom!) ali to ne znači da će svaki njegov superherojski strip biti izvanredan. Recimo, iako je meni Spajdermen najomiljeniji superheroj ikada, a Waida volim, Waidovi recentni(ji) radovi u okviru Amazing Spider-man su mi bili tek solidni. No, sa Daredevilom je Waid ne samo demonstrirao dubinsko razumevanje lika (i empatiju prema njemu, što je takođe važno jer, primera radi, Miller za Daredevila nije imao empatije) već i razumevanje na koji način će ostaviti sopstveni pečat na serijalu, demonstrirajući usput da se jako dobro provodi dok ga piše. Drugim rečima, Daredevil je JAKO dugo bio jako mračan strip, pogotovo tokom svojih vrhunaca (Miller, Bendis, Brubaker, pa onda i Diggle) i često se zaboravljalo da su originalne Leejeve i Thomasove epizode imale i notabilne optimistične tonove (Joe Kelly je ovo prepoznao i to se videlo za njegova vakta). Waid je već sa prvom epizodom, 2011. godine, pokazao da ga ne interesuje depresija i nihilizam koji su bili prevalentni kod velikih prethodnika i njegov Daredevil je odlično izbalansirao tragediju (koja se ne može izbeći kod ovog serijala) sa ne samo optimizmom, već i hedonizmom glavnog lika, a koji su opet i element njegove manično-depresivne ličnosti, pa sve to povezano sa njegovim nikada umrlim katolicizmom. Poslednji serijal, koga je nacrtao Chris Samnee ovo je sve izmešao sa pričom koja je - u vitkih dvadesetak epizoda - imala taman toliko prostora da se čita kao jedan veliki zaplet, razrada i rasplet u kome je Waid imao mogućnosti da istraži sve elemente lika koji ga zanimaju, pronađe spone sa nekim od njegovih najstarijih neprijatelja (The Owl, pre svega), radikalno promeni status kvo nekoliko likova, izbegne "obavezne" veze sa tekućim događajima (Secret Wars pre svega) i ostane veran ideji da je Daredevil strip sa odraslim likovima (što ne znači uvek da su oni i zreli - Matt Murdock je ovde sklon sujetnoj samozaljubljenosti koja ga navodi da pravi greške) i da im se zbog toga može uraditi svašta, da je takođe i realističan, dakle, da uprkos svoj suludoj superherojštini ima dovoljno reality-check elemenata da ga čitamo i kao ljudsku dramu o prijateljstvu, strasti i ljubavi, a da u sve to uspe da umeša i svoje ideje o tome kuda Daredevil može da ode i šta sve sme da mu se desi. Takođe, zahvaljujući vedrom, swashbuckling tonu stripa (koji i dalje ne znači da tragedija nema), jedna duga tradicija, u kojoj se decenijama istrajavalo, ovde je pažljivo prekinuta i konačno imamo ženski lik sa imenom, prezimenom i ličnošću, koji se se zavoleti sa Metom Mrdokom, a da to ne znači i instant-smrtnu presudu. Samneejev crtež i kolor Matta Wilsona su Waidovu optimističnu ali i dalje tragičnu viziju poduprli na najbolji moguć način i ovo je jedan od onih superherojskih serijala koji se mogu preporučiti za čitanje i ljudima koji bi želeli da uđu u superherojštinu ali ih plaše neozbiljnost materijala i nužda poznavanja decenijskog kontinuiteta.






Takođe sam i disciplinovano čitao Supermena.  Znam da to zvuči sasvim nezanimljivo, ali, zapravo, DC se otkada je ributovan ceo univerzum, dosta potrudio da im centralni lik dobije kvalitetne autore. Ovo bez sumnje ima veze i sa tim da se Supermenovo filmsko bitisanje pretvorilo u mnogo više od pitanja da li publika želi da ozbiljno shvati muškarca sa gaćama preko pantalona koji nosi božanske prerogative. No, koji god da je razlog, Superman i Action Comics su u poslednjih nekoliko godina imali više pogodaka nego primašaja, koristeći kombinaciju proverenih veterana i novijih autora. Naravno, Morrisonov inicijalni rad na Action Comics je jedan od hajlajta. Doduše, zahtevan je, sećam se da sam svojevremeno u DJMS-u pisao kako je Morrison i ovde otišao previše u konceptualizaciju a premalo u pisanje čitkog narativa, međutim, na ponovljeno čitanje, Morrison je svojih godinu dana sa Supermenom iskoristio valjano, temeljito preispitao neke od elemenata lika i uveo nekoliko sebi svojstvenih ideja u ovaj deo DC univerzuma, a koje će tiho, iz pozadine, obeležiti sledećih pola decenije ili deceniju stripova o Supermenu.

Razume se, doći na serijal posle Granta Morrisona nije lako, pa se Action Comics dalje šetao od scenariste do scenariste. Andi Diggle se zadržao vrlo kratko, očigledno i sam nezadovoljan ovim poslom, pa je strip posle njega preuzeo veteran Scott Lobdell čiji je rad meni pristojno legao. Činjenica da se posle toliko decenija i dalje može pisati prihvatljivo uverljiv strip o prvom pravom superheroju je prilično fascinantna i donekle opravdava ideju o ributovanju celog univerzuma i podmlađivanju lik(ov)a. Lobdellov rad je pritom delovao kao radikalniji zahvat od onoga što je John Byrne radio osamdesetih zahvaljujući tome što se odvijao u univerzumu koji zbilja kreće od nule i menja neke temeljne postavke koje su važile dekadama. Za Lobdellova vakta desio se i krosover Doomed koji je, s obzirom koliko ja mrzim DOGAĐAJE razbijene na nekoliko nezavisnih serijala bio prilično podnošljiv. No, otkada Action Comics piše Greg Pak rekao bih da smo dobili novi klasik. Pak je meni scenarista čiji su mi neki stripovi tek čitljivi do solidni (uključujući aktuelni Superman/ Batman serijal i dobar deo Hulka) dok se u neke kunem (Incredible Hecules, nešto X-Men koje je radio) a Action Comics koji radi sa Aaronom Kuderom je bliži tom kultnom statusu. Pomaže, svakako to što je Supermen ovde dramatično oslabljen (DALEKO više od onoga što je doživeo kod Byrnea) i Pak se ovde zapravo odlično nadovezuje na Morrisonov početak serijala istražujući ideju o mladom superheroju kome je važniji detalj srce u junaka nego pesnica kojom može da sruši zgradu. Važna razlika je dakako to što je Morrisonova ambiciozna metafizika zamenjena sociopolitičkom komponentom koju je i Morrison imao ali je ovde znatno naglašenija. Uz Kuderov neodoljivo šarmantni vizuelni redizajn ikoničkog heroja i zaplete koji su sada mnogo bliži "običnom" čoveku od (polu)kosmičkih avantura iz Lobdellovog perioda, Action Comics je veoma dobar serijal koga iz meseca u mesec čitam sa radošću.



S druge strane, "glavni" magazin o velikom plavom heroju, Superman je od početka delovao kao, meni, neodoljiva ponuda. Dok je Morrisonov Action Comics bio nameran da redefiniše osnove lika i događao se pet godina u prošlosti, Superman je započet kao potpuno klasičan strip o Supermenu, onaj u kome imamo odraslog Klarka Kenta, u kome svemirska čudovišta od kojih treba odbraniti svet imaju isti screen time kao i uzbudljiva događanja u redakciji i dramatični novinarski scoopovi. Pogotovo je bilo neodoljivo što je prvi scenarista bio veteran George Perez u čijem se radu nije dalo primetiti skoro nikakvih arhaizama kakve često srećemo kada neki od scenarista iz sedamdesetih dobije da radi nove stripove, a dalo se primetit koliko Perez uspeva da teksta, radnje, karakterizacije i akcije spakuje u standardnu svesku tako da ništa ne deluje natrpano a da uvek imamo utisak da smo čitali punokrvnu avanturu. Perez je odlično balansirao civilni i superherojski život glavnog junaka a kako u New 52 univerzumu Lois Lane i Clark Kent nisu par, melodramski elementi priče su imali interesantne postavke i preokrete. Lobdellov rad koji je usledio je bio solidan, no mene je najviše interesovalo kako će Superman izgledati kada ga bude pisao Geoff Johns a crtao John Romita Junior. Ovaj šampionski dvojac je na kraju isporučio samo jednu priču, fokusiranu pre svega na "kosmičkije" elemente supermenovskog mitosa i mada je bio čistiji i fokusiraniji od H'El on Earth/ Krypton returns krosovera, nisam na kraju bio patosiran ni Johnsovim pisanjem (pogotovo što je centralni element zapleta naprosto previše eksploatativan da bi se shvatio ozbiljno) ni Romitinim crtežom koji poslednjih godina osciluje između apsolutne izvanrednosti (jedan od kadrova stripa trenutno imam na desktopu) i skoro pa žvrljanja. No, makar je aktuelni status kvo dobrim delom potekao iz Johnsovog rada, pa novi, oslabljeni Supermen koga piše Gene Luen Yang prilično solidno koristi premisu o superheroju sa daleko umanjenim moćima i prikazuje nam Supermena koji mora da se oslanja na svoj intelekt više nego na mišiće, a to prija.




Takođe sam iskoristio izlazak kolekcije The Multiversity da pročitam najnoviji ekscentrični superherojski opus velikog Granta Morrisona. Multiversity mi je već nekoliko meseci na tabletu i u planu za čitanje ali kombinacija izlaska kolekcije (dakle, neću morati da razmišljam kojim se redosledom čitaju epizode!) i odlaska na put je značila da je pravi trenutak kucnuo.

Sa Morrisonovim recentnim superherojskim radovima, prvi ću to reći, nikada čovek unapred ne zna na čemu je. Šanse su gotovo podjednake da će čitati izvanredno pametnu superherojsku storiju koja mnoge elemente mitosa osvežava i pokazuje iz novog ugla (New X-Men, JLA, Batman RIP, gorepomenuti Action Comics) ali i da će čitati nakrivo nasađenu metafikcionalnu građevinu koja je možda trebalo da se pojavi u vidu eseja pre nego u vidu grafičko-proznog dela. Delovi Batman Inc. su bili takvi, ali ovde, dakako, prevashodno mislim na Final Crisis koji sam u vreme kada sam o njemu pisao za UPPS gotovo pa prezirao. Morrisonova namera o tome da prodiskutuje prirodu modernog superherojskog stripa, jukstapozicioniranu u odnosu na ikoničke radove Jacka Kirbyja, njegova ambicija da izvrši svojevrsni kreativni patricid i egzorcira duhove Alana Moorea i Franka Millera - čiji su radovi, dakako, utrli put i njegovom ulasku u američki strip - i vrati superherojskom stripu izvornu začudnost, sve to jeste bilo vidljivo u Final Crisis, ali je sam narativ naprosto jecao i ugibao se pod pritiskom metafikcijskog tereta, a prosečan čitalac se osećao potpuno izgubljen suočen sa poplavom referenci koje naprosto nije umeo da pozicionira u bogatoj istoriji DC-ja. Izjava da sada piše za ljude koji stripove čitaju uz google i diskutuju o njima u komentarima po blogovima kao da je i profetski ukazala kako će Final Crisis na kraju dana biti primljen sa entuzijazmom ali ispraćen sa apatijom i mada ćemo jednog dana videti koliko je za sve bio kriv sam Morrison a koliko urednici, mislim da danas nema mnogo ljudi ili žena koji ne bi sa određenom zebnjom reagovali na pretpostavku da je Multiversity neka vrsta "nastavka" Final Crisis.

No, gde je zebnja, tu je i nada, naravno, a Multiversity nije toliko nastavak Final Crisis (jer, uzevši u obzir završetak tog DOGAĐAJA, sve što se dalje dešavalo u DCjevom univerzumu je nastavak) koliko produžetak Final Crisis drugim sredstvima. Zapravo, Multiversity se sa jedne strane može gledati i kao kolekcija izolovanih priča u različitim univerzumima koje labavo i nebitno povezuje jedan premošćavajući narativ, ili kao gigantska epizoda u stalno evoluirajućem Morrisonovom narativu o DC-ju, bogatstvu njegovih svetova i univerzuma, konceptu multiverzuma i slobode koju daje postojanje mnogo verzija istog meta-lika, epizoda koja nikako nije poslednja. Final Crisis naravno nije bio "final" a Multiversity, ako se tržišne okolnosti dovoljno dobro postave, dobiće i svoj nastavak u Multiversity Too.

No, ono što je s druge strane prepoznatljivo je da zapravo nije toliko bitno da li će nastavka biti. Morrison završava Multiversity svojevrsnim klifhengerom, ali ovo je strip sa toliko naglašenom metanarativnom komponentom da se čitalac oseća kao podvojena ličnost: s jedne strane zna da bi ga interesovalo da sazna šta je bilo dalje, ali sa druge, svestan je da je samo postojanje klifhengera - pogotovo ovako siledžijski izvedenog - Morrisonovo poigravanje sa tropima i našim očekivanjima i da, ako nastavka i bude, to nikako ne znači da ćemo zaista videti šta je bilo dalje.


Ovo se uklapa i uz samu strukturu DOGAĐAJA/ serijala. Multiversity, (donekle po uzoru na vrlo solidni Morrisonov Seven Soldiers) ima prvu i poslednju epizodu (crtao Ivan Reis) koje pokazuju borbu multiverzalne kolekcije superheroja protiv pretnje koja stiže od izvan multiverzuma i, čak i da ne pročitate ni jednu epizodu između, imaćete sve potrebne podatke da kažete da ste ovaj strip "razumeli" ili makar ispratili. No, sedam epizoda između su zatim priče koje mogu biti čitane skoro bilo kojim redosledom, a koje pokazuju pojedinačne univerzume sa sopstvenim specifičnostima i koje imau tek skoro pa fakultativne veze sa glavnim narativom. Morrison je stari postmodernista i njega ovde očigledno više zanimaju fragmenti nego veliki narativ, mada se s druge strane ne može reći da se nije uložio u kreiranje veziva između svih tih fragmenata. Glavna "meta" komponenta ovog DOGAĐAJA je ideja o stripu kao medijumu komunikacije koji ne samo da nadilazi puku zabavu (u jednom momentu narator se obraća direktno čitaocu i staloženo objašnjava da to što je on puki konstrukt mastila i boje ne znači da mi njegov glas ne čujemo u glavi dok nam govori) već koji i bukvalno nosi u sebi univerzume koji su stvarni onoliko kao i druga stvarnost o kojoj možemo da razmišljamo, pa su ovde stripovi jedog univerzuma zapravo dokumentarni prikazi stvarnosti drugog univerzuma itd. Ovo je još lepša ideja kada se vidi kakve sve univerzume Morrison ovde zamišlja i u njima se igra - Charlton Comics univerzum koji je parodija na, naravno, Watchmen, pa Major Comics univerzum koji parodira Marvel, palpoidan univerzum gde Dr. Fate i Anthro imaju mnog značajniju ulogu od Supermena i Betmena, univerzum blaziranih potomaka superheroja koji su toliko dobro iskorenili zločin na Zemlji da njihova deca provode vreme LARPujući bitke iz slavne istorije svojih roditelja... Morrisonu se nikada nije moglo zameriti da nema ideja i mada je Multiversity naravno shizofreno pripovedan, sa mnogo glasova koji se bore za pažnju čitaoca u isto vreme (između ostalog, neki od titlova su i parodija na komentare čitalaca u kojima se čuje kako je Morrison opet "weird for weirdness' sake" i "zašto za promenu ne urade staromodan avanturistički strip?"), nekoliko centralnih ideja su dovoljno jake da se probiju do konzumenta, da ga malko i protresu (pogotovo kada sam strip upozorava da daljim čitanjem rizikujete da upadnete u klopku) i nateraju da počne da meditira o fikcionalnim realnostima i arhetipskim likovima koji ih naseljavaju.

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova "meta" dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovđtina, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

E, sad, što je glavni negativac "zlo jaje sa krilima šišmiša" to je već druga stvar 





Od nesuperherojskog sadržaja, sa zadovoljstvom sam iščitao prvu priču u nečemu za šta se nadam da će biti zaokružen serijal pod imenom Injection.

Warren Ellis je jedan od meni najdražih scenarista u američkom stripu pogotovo jer ume da svoju napadnu englesku ličnost efikasno plasira u prekomorske radove tako da to deluje istovremeno i nadmeno i šarmantno (nešto slično, mada na svoj način, radi Si Spurrier) ali i zato što je u pitanju autor veoma zainteresovan za naučnu fantastiku u onom klasičnom smislu, koji i kada piše "prave" superherojske stripove to radi iz sopstvenog ugla, baveći se i metafikcionalnim elementima na osoben način. Planetary je verovatno jedan od najboljih primera kako Ellis, čovek koji po sopstenom priznanju prilično prezire superheroje a stalno im se ponovo vraća, može da ima smislen dijalog sa superherojskim nasleđem, pozicionira ga nsuprot drugim žanrovima i istraži potencijale drugačijih evolucija koje su mogle biti, kako u popularnoj kulturi tako i u stvarnom životu.

Ovo pominjem jer Injection ima vidne elemente prethodnih Ellisovih stripova, pre svega Planetary i Global Frequency (dok mu je Trees, drugi serijal koji trenutno radi za Image, drugačiji i prilično svež po tonu i zapletu) utoliko što imamo na meniju jednu smešu hi-tech trilera, naučne fantastike i prstohvat proto-superherojštine i što bi prvi utisak o stripu mogao da bude i "hm, pa ovo sam manje-više već čitao" ako ste dobro upućeni u Ellisov opus. No, ovo je JAKO dobro urađeno. Tim koji radi ovaj strip (uz Ellisa tu su crtač Declan Shalvey i kolorista Jordie Bellaire) okupljen je za kratki rad na Marvelovom Moon Knightu (koga sam negde na ovom topiku već hvalio) pa nastavio da radi Injection i ovde, u produkcionom i zanatskom smislu pričamo o vrhunskom radu. Injection je pripovest koja se razvija na sve strane odjednom i čitalac je veoma sigurnom rukom vođen od potpunog neznanja o svetu i protagonistima  prema sve začudnijim i dramatičnijim saznanjima. Utoliko, to što Ellis koristi neke motive koje je već koristio se može oprostiti jer je njegovo pripovedanje ovde izbrušeno do brilijantskog sjaja i mada su ideje koje na kraju čujete nešto što ste možda već čuli, put kojim se stiže do njihovog artikulisanja je esktremno elegantan. Ellis ovde kombinuje omiljene koncepte: futurizam kao ne puko spekulisanje već aktivno oblikovanje budućnosti, sastavljanje tima vrhunskih operativaca koji su svi podjednako intelektualci, ekscentrici i cinici, poigravanje sa konceptom fiktivnih realnosti koje se mogu, korišćenjem tehnologije (i/ ili magije) postvariti u dovoljnoj meri da se mogu istraživati kao bilo koja druga nepoznata teritorija... I ti koncepti se lepo uklapaju da Injectionu daju krvi i mesa dovoljno da vas vuče napred čak i ako ste čitali Planetary, Global Frequency, (nikad završeni) Doktor Sleepless itd. Ako niste, mislim da će vam Injection biti još impresivniji. Pet epizoda zaokružuje prvu priču i mogu se nabaviti i kao kolekcija a šesta kojom se započinje nova priča se najavljuje za Januar.





Da ostanemo i dalje u Image Comicsu, reći ću i da mi se prva priča u serijalu Bitch Planet prilično dopala mada imam i neke ozbiljne zamerke.

Zamerke ne idu na ime sadržaja, ideološkog i političkog, koji karakteriše ovaj strip, već najpre na odsustvo zaokruženosti narativa koju bi čovek očekivao od prvih pet epizoda koje se zvanično prodaju kao "volume 1" ovog serijala. No, idemo redom.

Bitch Planet je, već i samim naslovom, očigledno strip čija je ambicija u startu bila da provocira i uznemirava duhove. Kelly Sue DeConnick, srećom, nije klinka koja bi samo da šutne osinje gnezdo ne bi li videla šta će dalje da bude, pa su provokacije u ovom serijalu deo jednog dobro urađenog world buildinga i solidno vođene priče. Naravno, iako se naslov Bitch Planet može učiniti i kao polušaljivo igranje na prvu loptu, ovo je zapravo strip koji vrlo ozbiljno pokušava da bude diskusija o savremenom feminizmu, identitetima, odnosima moći u društvu i onome na čemu se oni temelje. Na prvi pogled, naravno, koncept u kome naučnofantastično društvo bliske budućnosti ima planetu-zatvor za žene koje su antisocijalnim ponašanjem zaradile robiju deluje kao ili parodija ili bestidna eksploatacija, ali DeConnickova uspeva da ovu naizgled nebuloznu premisu provuče sa velikom elegancijom. Antiutopija društva koju ovaj strip predstavlja ubedljiva je već utoliko što se planetarni zatvor za žene predstavlja dovoljno naturalistički, bez prikazivanja negativaca kao predimenzioniranih čudovišta sa suludo zlim agendama. Feministički potkovana, scenaristkinja vrlo dosledno ekstrapolira određene elemente današnjih društava zapadne hemisfere i kreira jednu ubedljivi negativnu utopiju u kojoj su žene de fakto podređena kasta, držane u mekom ropstvu kombinacijom potrošačkih navika, viralnih medija i stalnih propitivanja svog telesnog izgleda i rodnog identiteta. DeConnickova, dakle, kreira svet u kome su žene tretirane kao manjina iako su polovina stanovništva i prikazuje sve odlike društva u kome se podrazumeva da lider treba da bude sredovečno beli muškarac. Što je zaista samo za dlaku udaljeno od našeg sveta, a to je odlika uspešne naučne fantastike - promeniti samo detaljčiće i posmatrati ogromne posledice ovih promena.

Bitch Planet solidno funkcioniše kao prison-movie u stripu, sa svim posebnostima koje podrazumeva all-girl postava i mada zapravo likova/ likuša ima mnogo i nema vremena da se posvetimo svima u ovih pet epizoda, Kelly Sue ima sigurnu ruku kada se bavi karakterizacijom, zna kada treba da posreduje priču kroz dijaloge, kada da pusti slike da pričaju same za sebe i, najvažnije, zna kako da se bavi politilčkim temama a da to deluje organski a ne pamfletski, što je odlika kvalitetnih žanrovskih dela. Ovde su pitanja i rodnog i rasnog i klasnog identiteta jasno i dobro obrađena u prvom planu a da čitalac nikada nema utisak da mu se popuje ili objašnjava kao detetu (za to, ako baš treba, mogu da posluže eseji koji stižu uz svaku epizodu, pisani od strane raznih feminističkih autorki sa različitih strana rasnog, političkog i socijalnog spektra).

Valentine De Landro doprinosi dojmu time što je njegov crtež sigurno utemeljen u glamuru i eksploataciji sedamdesetih godina prošlog veka, sa jakim teksturama, ali i jakim volumenom tela u pokretu ili u stazisu. Nago žensko telo kao jedan od najprepoznatljivijih barjaka feminizma iz bilo kog talasa ovde je obilato prisutno u različitim svojim formama i zapreminama, a raspoređivanje akcije po dubini unuta jednog kadra uvek je izvedeno besprekorno i ovaj strip je jako,jako dobro vizuelno pripovedan. Kao, uostalom i tekstualno i utoliko tu imami tu moju najveću zamerku što je "kraj prve priče" zapravo na potpuno arbitrarnom mestu i kako se i Bitch Planet priklanja sada već uobičajenoj Imageovoj praksi da se između dva voljuma pravi pauza za kolekciju, nervira me što sada moramda čekam sledeću godinu da vidim šta je bilo dalje iako nisam dobio zaokružen narativ ni u prvoj priči. Opet, shvatam zašto je deljenje na zasebne celine pametno - sve veće pauze između epizoda Chew ili Morning Glories su BOLNE, AGONIČNE - ali trebalo bi malo bolje odmeriti gde se pravi pauza.

Bitch Planet je izazvao i solidnu reakciju u ciljnoj populaciji sa tetovažama i haštagovima koji se šire po internetu i, ako imate inklinacije ka feminizmu ili vas makar zanima strip u kome se gole žene vataju pod tušem a posle se peglaju sa stražarima, ovo bi moglo biti štivo za vas.

(I nisam ni jednom pomenuo Matta Fractiona pišući ovo. Uspeh!!!!)





Najslađe sam ostavio za kraj. Već sam negde gore pominjao Briana Wooda, američkog scenaristu specifičnog po tome što je kao vrlo mlad i nepoznat dobio da radi serijal za Vertigo i sa njim postigao pogolem uspeh, a da ne samo nikada ranije nije pisao superherojske stripove, već ih, po svom tvrđenju, nije ni čitao. DMZ je bio, da ne bude zabune, ne-superherojski strip, koji se meni nije mnogo dopao, a Wood ga je onda ispratio vikinškim serijalom Northlanders koji mi se još manje dopao i baš kada sam pomislio da ću dići ruke od njega, on je počeo da piše superherojske stripove i potpuno me iznenadio koliko mu to dobro ide.

Posle nekoliko uspelih X-Men radova, spreman sam da Woodu pružim priliku svaki put kada radi nešto novo pa mi je tako zadovoljstvo da izvestim kakoje njegov novi serijal za Image, Starve, jedan jako doobro urađen projekat.

Zapravo, ovo je toliko sigurno rađen strip da ću biti zapanjen ako saznam da Wood nije uradio i nekakav pič za televizijske producente i da nema agenta koji ovo dok mi pričamo pokušava da proda AMC-u ili HBO-u. Starve je, naprosto, neka vrsta perfect storma ideje, egzekucije, tematske i tonalne harmonije, strip koji savršeno kombinuje ljudsku intimnu dramu sa, takođe ljudskom sklonošću ka spektaklu koja naša društva često ume da odvede na vrlo bizarne civilizacijske pozicije.

Starve je naučnofantastični strip ali po tonu mnogo više podseća na Williama Gibsona ili Ridleyja Scotta sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih nego na klasičan tvrdi SF, njegov mizanscen je na svet, pomeren samo nekoliko godina u budućnost, promenjen, ali samo malo, efektima globalnih klimatskih promena. Ovde nema čak ni disruptivnih tenologija ili radikalnih društvenih inovacija jednog Transmetropolitana, Starve je toliko utemeljen u svetu koji poznajemo da je njegova sociopolitička satira time ubojitija: tek povremeno se, čitajući ga, setimo da neke od stvari koje u njemu vidimo ipak, Alahu hvala, ne postoje u našem svetu. Ali smo i priličnos igurni da će uskoro postojati.

Centralna priča ovog stripa vrti se oko vrhunskog televizijskog kuvara koji je osmislio spekatkularan šou što je svojevremeno probijao sve rekorde gledanosti, ali ga je potom napustio, razočaran i u šoubiznis i u svoju porodicu. No, stvari se menjaju i Gavin Cruikshank je prinuđen da se vrati na televiziju iz svog ugodnog, depresivnog samoizgnanstva u jugoistočnu Azoju. No, televizija više nije onaj uzbudljivi medij kojim se bez mnogo para putuje kroz čitav svet i predele mašte, već gladijatorska areana rijaliti programa u kojoj će morati da uzme učešća i pogazi većinu svojih principa ako želi da sačuva ostatke svetinja koje je nekada imao u životu.

Ovo je veoma sočno pričan strip. Cruikshank je izvanredno portretisan antiheroj čiji cinizam ne može da zakloni strast koja ga vodi i ljubav koja ga tera da rizikuje. Televizija i šou koji se radi prikazani su uz puno ubedljivih detalja, sa likovima koji, iako su bačeni u kavez i naterani da ratuju jedni protiv drugih, zapravo imaju više od jedne dimenzije i potencijala za evoluciju. Wood uspešno izbegava "stripovsku" karakterizaciju i "stripovsko" preterivanje u kreiranju saspensa, pa je Starve time još "televizičniji" i čitaoca privlači svojom realističnošću a zavodi smelim ekstrapolacijama naše današnjice.

Naravno, ogroman deo zasluga ide na Danijela Žeželja koji ovde blista svim svojim tamnim sjajem ali i uspeva da strip ne deluje kao kakva danse macabre pozorišna postavka u kojoj bi demoni izgovarali tekst namenjen ljudima. Ovo je donekle bila zamerka njegovim radovima iz osamdesetih ali ga je pečalbarenje po Americi izbrusilo i sada imamo jednog novog Žeželja na poslu, koji nije izgubio ništa od tame i jakih kontrasta koji su mu od početka zaštitni znak, ali koji ne definišu atmosferu stripa kao uniformno preteću i mračnu već imaju potreban opseg raspoloženja. Naravno, jako dobro urađen kolor Davea Stewarta zaokružuje vizuelnu dimenziju ovog stripa.

I Starve posle pete epizode pravi pauzu, da bi se nastavio u Februaru, ali ovo je strip koji prvom sezonom isporučuje sve što treba. Tople preporuke.

[DušMan]

Meho, uzmi me za životnog saputnika!

[Meho Krljic]

Ako ti ne smeta da živiš u dnevnoj sobi sa mačkama dok se ja i žena baškarimo po spavaćoj, možemo nešto da dogovorimo!!!!!!!

[Father Jape]

Meho, uzmi me za životnog saputnika!

Stani u red!

Mada... ja sam alergičan na mačke. 

[džin tonik]

meho, ovakva ponuda se ne odbija! izbaci zenu! zene su skupe, pojedu tonu mesa, dok dusmanu dovoljno malo trave i on sretan!

[Meho Krljic]

Ali ta trava koju Dušman, hm, konzumira nije legalna  Ne znam smem li da rizikujem, ja ovako mator ne bih preživeo ni pritvor.

(Takođe: moja žena je vegetarijanka, ne jede meso, tu smo onoliko uštedeli!!!!!!!!)

Mada... ja sam alergičan na mačke. 

To se prevaziđe postepenim sve većim izlaganjem mačijim emanacijama. Kao što se alergija na kikiriki rešava tako što svakog dana pojedeš po jedno zrno više, zar ne? Zar ne??????? 

[Father Jape]

[Meho Krljic]

Nisam veterinar al reklo bi se da je ova mačka alergičnija na tebe nego ti na nju 

[Petronije]

Mačka što je srećna

[džin tonik]

Ali ta trava koju Dušman, hm, konzumira nije legalna  Ne znam smem li da rizikujem, ja ovako mator ne bih preživeo ni pritvor.

priznaj da si prije odluke cekao info sta tek jape nosi u miraz...

[Meho Krljic]

Ma, ne, meni je dovoljno implicitno obećanje seksa sa mladim muškarcima 

[дејан]

ти ко качавенда!!!

[Father Jape]

More like... Cat-čavenda, am I right?

[Meho Krljic]

 Da presečemno ovu orgiju kačavinuenda raportom šta sam čitao poslednjih par dana, a čitao sam.

Zapravo, poslednju verziju Marvelovog X-Force sam čitao ranije ali mislim da je red da ga ovde pomenem jer iako su X-Men stripovi u poslednje dve godine bili načelno veoma dobri, sa Bendisom koji je iznenađujuće nadahnuto radio dva glavna serijala i ostalim autorima koji su se iskazali drugde, X-Force je meni bio jedan od najzanimljivijih projekata koje je Marvel uopšte imao u post-AvX eri.

Generalno, X-Force stripovi su i neka vrsta anahronizma utoliko što su oni produkt jedne ere u kojoj se "zreliji" ton što su ga Miller i Moore uveli u američki strip osamdesetih na kraju u mejnstrimu proširio na najčešće pogrešne načine. I Miller i Moore su provlačili nasilje i mračnjaštvo kroz svoje radove ali ono što ih je nosilo i po čemu su bili zapravo zapaženi je bio taj dekonstruktivni pristup superherojskom mitosu i etici tako da su puška u Betmenovim rukama u Dark Knight Returns i psihotični Roršah u Watchmenu bili očigledne promene paradigme posle kojih nije više bilo u planu da se vraćamo na staro. No i DC i Marvel su svoje imperije izgradili upravo na večnom vraćanju starom pa su superherojski stripovi sa kraja osamdesetih i početka devedesetih od Millera i Moorea pozajmili najpovršnije elemente njihovih stripova – pomenuto nasilje i mračnjaštvo, pu[ke i psihoze – ali je u ostatku postavke sve bio business as usual. Za mene je preimenovanje New Mutants, jednog od najoptimističnijih mutantskih radova Chrisa Claremonta u X-Force, sa radikalno promenjenom atmosferom i etikom bio signal da su se osamdesete definitivno završile i da stupamo u eru X-treme estetike. Ali to je tada palilo i Rob Liefeld je prodao čak pet miliona tog prvog broja X-Force 1991. godine (tiraž danas nezamisliv u američkom superherojskom stripu) pa se ovaj brend i dalje svako malo izvuče iz naftalina i Marvel je tokom prethodne faze imao čak dva X-Force serijala koji su išli paralelno a u poslednjoj, All-New Marvel NOW fazi je ovaj serijal radio negde gore pomenuti Englez Simon Spurrier sa azijskom podrškom na olovkama i to je meni bilo jako intrigantno i uglavnom jako dobro.

Spurriera i inače volim zato što je u pitanju jako literaran, jako dobar pisac koji iako više piše stripove (mostly za britanski 2000 AD) nego romane, zapravo piše jezikom za klasu iznad onog što rade kolege. Njegovi likovi su uglavnom jako upečatljivi i imaju osobene "glasove" tako da su onda i događaji, u superherojskim stripovima uobičajeno spektakularni i površni što se tiče nekakvih tananijih emocija, kod njega često emotivniji i humanizovani. Za All-New Marvel Now je Spurrier napisao i X-Men Legacy Vol. 2 serijal koji se bavio Legionom, sinom Charlesa Xavierea i to je takođe bio intrigantan serijal o psihotičnom mutantu neshvatljivo velikih moći, a sa X-Force se nastavio na ono što su u Marvel NOW radili Denis Hopeless i Sam Humpries i zapravo, čini mi se uspeo da njihove dobre ideje kanališe u konačno odličan strip.

Dakle, poslednja verzija X-Force je ponovo serijal o grupi mutanata koji za razliku od superherojski inkliniranih X-Men svoju vrstu štite na radikalne načine. U All-New Marvel Now krajoliku naravno i X-Men imaju nekoliko frakcija, sa Cyclopsovim revolucionarima/ teroristima i sa Wolverinovim/ Storminim integracionistima na dve strane, a X-Force ovde okupiraju uobičajenu poziciju black ops tima koji radi poslove koje drugi mutanti ne samo da ne bi radili već bi ih i sprečavali kada bi znali za njih. No za razliku od Uncanny X-Force gde je makar postojala spona sa Cyclopsovim vođstvom, u Marvel NOW inkarnaciji X-Force je bio potpuno nezavisan tim, sklonjen sa radara kako većinskog stanovništva i njihovih agencija, tako i X-Men i drugih mejnstrim mutantskih grupacija, predvođen monomanijački usredsređenim Cableom, rešenim da spase i mutante i svet po svaku cenu, sa malo brige o tome da li će njegove metode ostatku sveta delovati kao terorističke. No, Spurrier uzima ovu postavku i zatim je odvodi još dalje u ekstrem. U njegovoj verziji X-Force se bori sa nekim zaista komplikovanim protivnicima, na svoje uobičajene načine – dakle, pričamo o timu ubica koji predvodi okoreli vojnik bez vernosti ijednoj ideologiji osim preživljavanju mutantske rase – ali baš to što imamo posla sa timom ubica je ujedno i jedna od centralnih tema stripa i Spurrier ovde ima priliku da se pozabavi karakterima, emotivnim labilnostima, potrebama za empatijom u timu koji je veoma šarolik.

Sve je ovde primetno pomereno tako da scenarista može da istražuje one elemente karakterizacije koji su uobičajeno gurani pod tepih, Psylocke je na rubu nervnog sloma jer shvata da joj ubijanje dolazi tako lako da se sada može govoriti o adikciji, Hope Summers je, hm, ozbiljno hendikepirana, ali se ne predaje, Cable je čovek na rubu nestajanja već utoliko što svakog jutra sebe klonira i mora u hodu da nauči šta mu je dalje raditi, a Fantomex je konačno odlepio i pretvorio se u superzločinca kakav se u njemu nazirao još od Morrisonovog X-Men. Uz sve to, Spurrier stiže da se pozabavi i nekim političkim pitanjima iz stvarnog sveta i ovo je serijal koji je u isto vreme i duhovit i maštovit ali i tragičan i potresan. Pritom, onaj "gritty" štimung koji bi uvek trebalo da ide uz X-Force ovde se ne postiže samo visokim body-countom već i ozbiljno devijantnim crtežom koga je radio korejski crtač Rock He-kim, koji nikako ne mogu nazvati lepim ali koji na savršen način plasira ideju o timu što sve vreme radi na granici racionalnog razmišljanja, napumpan adrenalinom i umoran od racionalizacija kojima pravda svoj ubilački posao. Spurrier i Kim su, uostalom bili svesni da uskoro dolazi veliki ribut celog univerzuma uz Secret Wars pa je njihov X-Force imao onaj "all in" osećaj kraja sveta i to mu je perfektno pogodovalo.



Drugi serijal iz Marvelove mutantske kuhinje koji sam ovih dana dovršio je X-Men, započet 2013. godine. Uprkos imenu, ovaj serijal je poslednjih godina (dakle od posle Second Coming koji se završio 2010. godine) tretiran kao dopunski serijal u kome se pričaju neke postranične priče i to je, kada ga je svojevremeno inače vrlo dobri Victor Gischler započeo, bilo dosta slabo. Od cele Gischlerove frtutme sa vampirima ostalo je samo to da je nesrećna Jubilation Lee sada vampir, što je, kada se uzme u obzir da pričamo o mutantu sa ozbiljnim deficitom korisnih supermoći, neka vrsta apgrejda.

Elem, serijal je dosta meandrirao posle Gischlerovog odlaska, da bi sa dolaskom Briana Wooda na mesto scenariste postalo jasno da je on takoreći rođen da ovo piše (i njegov Ultimate X-Men je bio iznenađujuće dobar uzevši u obzir prilično ekstremno neiskustvo u superherojskom stripu). Marvel je tu još malo eksperimentisao, serijal ugasio pa ga onda ponovo lansirao 2013. godine sa Woodom u ulozi scenariste i napravio jedan prilično interesantan presedan: naime, iako X-Men stripovi oduvek imaju prominentne ženske likove (Jean Grey, Rogue, Emma Frost, Rahne, Karma, Mirage...) i iako su se povremeno pojavljivale epizode fokusirane samo na žene (pre par godina beše onaj X-Women one-shot koga je pisao Claremont a crtao Milo Manara), poslednji X-Men serijal je bio prvi ikada u kome su svi glavni likovi bili žene. Ovo skoro da ne deluje kao nekakav uspeh u današnjem, jelte, emancipovanom svetu, ali ako nas je gamergate ičemu naučio to je da i dalje postoji otpor među određenim slojevima gikovske populacije u odnosu na kolonizaciju omiljenih pribežišta od strane žena. Marvel ovde gazi dosta sigurnim korakom, pa je tako, zna se, aktuelni Tor u stripu ženskog pola i zove se baš tako - Tor (a ne Torina ili već nekako), a i ovde je sve urađeno bez kompromisa: strip se zove X-Men i tim u njemu zastupljen zove se X-Men i dilema o tome da li bi možda ekipu koju predvodi Storm a prate je Jubilation Lee, Psylocke, Monet St. Croix i Rachel Grey trebalo nazvati nekako drugačije zapravo ne postoji.

Ova dilema je svakako interesantna nama, izvan samog stripa jer ne samo da strip i tim u imenu imaju eksplicitnu referencu na muškarce već je i poslednjih godina, otkada Marvel insistira na boljoj reprezentaciji raznih populacijua u svojim stripovima (i filmovima) debata o tome je li u redu da se postojeći likovi zamenjuju novima, politički korektnijima, a koji zadržavaju isto ime, snažna i na momente besna.

Ako ništa drugo, ova debata u odnosu na X-Men zapravo nema smisla jer se radi o serijalu koji već pola veka bazira svoju etiku upravo na ideji da marginalizovane grupe (i individue) okupljanjem oko zajedničkih vrednosti grade svoj lični i kolektivni identitet, preuzimaju imena koja su im nadenuta –često pežorativno – i koriste ih kao obeležje svoje snage pa u toj konstelaciji nema ničeg previše čudnog da neka od najiskusnijih ženskih imena iz istorije X-Men osećaju sasvim prirodno pravo da svoj tim, u kome jedva da ima muških igrača i to uglavnom iz pozadine, nazivaju X-Men bez ikakvih pojašnjenja, gurkanja u rebra ili drugih signalizacija da je u pitanju nekakva postmoderna ujdurma.

No, ono čime je Wood potvrdio svoj kvalitet je to da, kako rekoh, likovi u ovom stripu uopšte ne gube vreme na ovu diskusiju i mada je na tviteru pokazao da mu stiže gomila mejlova od kojekakvih isfrustriranih mužjaka koji su kukali da se radilo o "reverse sexismu", ovo je bio strip mnogo zainteresovaniji za klasične X-Men zaplete u akciju nego za raspravu o feminizmu, ostavljajući podtekst da radi svoj posao. I to je okej.

Nije ovo najbolji X-Men strip svih vremena, daleko od toga, ali Wood ima talenat da piše lako, tečno, bez mnogo opterećujećeg teksta, pa čak i kada se popriličan broj stranica troši na dijaloge između likova o njihovim psihološkim nesigurnostima i drugim tlapnjama, sve se to čita brzo i bez muke. Interesantno, Wood se u domenu negativaca isprva opredelio za prilično nepoznate likove da bi kasnije malčice zamešao stvari uvodeći Lady Deathstrike i Typhoid Mary u miks, trudeći se možda namerno da beži od poznatih i uobičajenih zločinaca i pokušavajući da stvari okrene na neku svežu, malo istraženu stranu. Ovo mu jeste donekle uspelo i meni je svakako prijalo da ne čitam po sedamstoti put priču u kojoj je negativac Mr. Sinister ili Hellfire Club, no treba i primetiti  da je bilo tu omaški i plot holova popriličnih dimenzija. Ali opet, ko superherojske stripove čita redovno i dugo navikao se na ovakve stvari i možda mu je, kao meni, važniji dobar tempo i interesantna karakterizacija. Wood postiže ove dve stvari, njegov tim mutantskih žena funkcioniše zaista kao tim i onaj osećaj rođaštva koji je Chris Claremont instalirao u X-Men ovde je živ, zdrav i potentan čak i kada se Rachel Grey i Storm krvoločno svađaju, a karakterizacija koliko god na trenutke bila trapava ima dovoljno i teksta i podteksta (Jubilee kao (po)majka) da se izbori sa naglo prekidanim  linijama zapleta i čudnim pripovednim rešenjima.

Posle Wooda moj arhinemezis Marc Guggenheim je napravio pauzu u pisanju za televiziju i proizveo zabavnu kosmičku avanturu da bi serijal završila G. Willow Wilson pokazavši da joj posle trijumfalnog rada na Ms. Marvel, pisanje daljih superherojskih stripova sasvim lako ide od ruke (što će me možda naterati da se vratim njenom starom Vertigo serijalu Air koji mi se u vreme kada je počeo nije baš mnogo dopao). X-Men je za sada završena priča i u novoj, post-Secret Wars fazi za sada pored tri tekuća X-Men serijala nema najava da ćemo videti nešto slično ovom all-girl eksperimentu. No, možda delom jer mi Woodov stil pisanja prija (a Guggenheim i Wilsonova su takođe isporučili sličan ton i tempo), delom jer je Clay Mann odličan crtač, a delom jer mi se dopalo bavljenje manje poznatim negativcima, i delom jer je svaki strip u kome se Monet St. Croix pojavljuje automatski strip vredan pažnje, ovo je meni bio zabavan i uzbudljiv serijal. Nek se pamti po dobru.





Dočitao sam i Wonder Woman koga je pisao Brian Azzarello a crtao (uglavnom) Cliff Chiang i koji je od svih post-ribut serijala koje je DC lansirao u New 52 univerzumu možda najviše iskoristio ideju da je kontinuitet iz pre-Flashpoint faze danas ne preterano obavezujući. Azzarello i Chiang su dobili mnogo pohvala za ovaj strip i to, kada se uzme u obzir da se i ovde radi o ženskocentričnoj priči u kojoj muškaraca ima ali su decidno u drugom planu, nije mala stvar. No, ono što zaista treba pohvaliti nije samo to da je Azzarello tri godine radio strip u kome glavne uloge imaju princeza Diana, boginja Hera i (naizgled) ni po čemu izuzetna devojka iz američke provincije, Zola, koja je imala tu (ne)sreću da je prevrne lično bogotac Zevs (samo pod pseudonimom) te da mu je rodila slatko kopilence - a sve uprkos sigurno glasnom škrgutanju zuba MRA dela čitalačke populacije koja svoje (super)heroine više voli kad su kurve i akcijašice nego kad su majke i hraniteljke - već to da je Azzarello vodio jednu priču čitavih 35 brojeva, zainteresovan za veliki, operetski zaplet radije nego za cepkanje priče u probavljivije komadiće ili participaciju u DC-jevim krosoverima. Svakako da je lepo i da ga je urednik Chris Conroy pustio da ovo uradi (Wonder Woman je ionako imala priliku za krosoverisanje učešćem u JLA, Superman/ Wonder Woman i nekim drugim serijalima) pa je ovaj magazin tokom tri godine bio ona najređa vrsta superherojskog stripa: surovi mejnstrim sa jednim od najprepoznatljivijih likova u glavnoj ulozi, ali bez bavljenja ostatkom univerzuma u kome se priča odvija, fokusiran na sopstveni zaplet i likove. Ne samo da se u ovom serijalu ni na koji način nije pominjalo da je Diana Supermenova devojka već se ni Supermen ni u naznakama nije pominjao (kada su Finchovi preuzeli serijal sa 36. brojem, ovo je odmah "ispravljeno").

Ovde zbilja moram da pohvalim uredništvo koje je prepoznalo da Azzarello nije neko ko svoje najbolje radove isporučuje kada mora da se koordinira sa drugim timovima i kada mora da pazi na kontinuitet koji u velikoj meri kreiraju drugi, pa mu je data sloboda koja je rezultirala svakako ne najboljim njegovim radom uopšte, ali, mislim, bez sumnje njegovim najboljim superherojskim serijalom (uz možda blagi izuzetak Cagea koga je pre punih 13 godina uradio sa Richardom Corbenom). Azzarello je imao i slobodu da dosta izmeni poreklo Wonder Woman, dajući joj sada božansko nasleđe oko koga je onda organski izrasla tapiserija porodičnih odnosa ostalih olimpijskih stanovnika koji se, u ovom serijalu, kao u svakoj dobroj sapunskoj operi, žestoko i dekadentno bore za kontrolu nad Olimpom. Analiziranje njihovih motiva i racionalizacija zašto bi i kako trebalo da budu na čelu panetona je interesantno pogotovo jer Azzarello božanstva prikazuje sa dosta svesti o tome da je grčka mitologija svojim bogovima davala sve one karakterološke nedostatke svojstvene ljudima a koje su monoteističke religije kasnije prognale iz kombinacije. Bogovi su ovde sujetni, prevrtljivi, umorni i rezignirani, strastveni i neretko sadistični, pa u ovakvom okruženju istraživanje vrline koja krasi Wonder Woman ima jednu utemeljujuću težinu. Ovo je, na kraju krajeva, jedan jako dugački ali korisni origin story za Dianu koji će, ako sve bude okej, služiti kao podrazumevana osnova za kasnije priče u DC univerzumu u kojima će se ona pojavljivati.

(Mada, znajući DC, i videći kako su Finchovi nastavili da pišu serijal, upravo će se suprotno desiti: Azzarellov i Chiangov rad će biti potpuno ignorisan.)

Pored toga, ovo je i superherojski strip koji je lako preporučiti i nesuperherojskim čitaocima, najviše jer se bavi sopstvenim temama i sopstvenim likovima (a borba dekadentnih, starih bogova za premoć je uvek atraktivna) ali i jer je pisan lako i jednostavno, kačeći teške koncepte u prolazu, bez mnogo meditacija i komplikacija. Azzarello povremeno podseti na svoje najbolje 100 Bullets momente svojim umešnim tranzicijama iz scene u scenu a Chiang čistotom crteža i povremeno jako bizarnim dizajnom likova čitaoca naizmenično umiruje i šokira. Goran Sudžuka koji je uskakao u epizodama kada Chiang nije mogao da stigne je potvrdio da se radi o jednom od najpouzdanijih crtača u savremenom superherojskom stripu.

Sve u svemu, Azzarella bih i dalje radije da gledam u kriminalističkim stripovima nego u superherojskim, ali sa Wonder Woman je pokazao da, i kada mora da radi tezge, to može da bude intrigantno i artistički zaokruženo. Nije ovo najbolji superherojski strip kojije izlazio u poslednje četiri godine ali je osvežavajuće bilo videti kako Azzarello ume da jedan od najpoznatijih superherojskih likova promisli na nov, originalan način a zatim tokom tri godine drži tenziju i priča jednu priču koja ima i dobar početak i sredinu i kraj.





Konačno, u ne-superherojskom delu spektra, pročitao sam kriminalistički petodelni miniserijal Ex-Con koga su za Dynamite radili Duane Swierczynski i crtač Keith Burns, sve u okviru Dynamiteove "creators unleashed" inicijative. Swierczynski je prozni krimi-autor koji je stripove počeo da radi kada je Marvel rešio da u svoje redove primi nekoliko perspektivnih pisaca književnih krimića, pa je tako od 2008. postao deo njihove ekipe (zajedno sa Maberryjem, Gischlerom, Starrom i još nekim krimi-autorima). Swierczynski je meni pod kožu ušao odličnim serijalom Cable i  solidnim pisanjem za Iron Fist a kada mu je ekskluzivni ugovor za Marvel istekao, nastavio je da radi stripove za skoro sve druge izdavače (IDW, Valiant, Dark Horse, Archie...). Ima tu svega i svačega, od američke verzije Judge Dredd, preko superheroja, pa do, kao u ovom slučaju, tvrdo kuvanog krimića.

Ex-Con je, dakako, najbliži Duaneovom senzibilitetu jer se radi o priči sitnog kriminalca koji nakon izlaska iz zatvora mora da odradi uslugu za kingpina koji ga je u zatvoru štitio, ali i da pokuša da bude dobar uslovni osuđenik koji se na vreme javlja svom parole officeru i zarađuje tvrdu koru hljeba čisteći bazene dekadentnoj losanđeleskoj buržoaziji početkom poslednje decenije dvadesetog veka. Swierczynski i Burns su očigledno uživali u osmišljavanju okruženja u kome se strip događa, baveći se s jednakom ljubavlju komplikovanim odnosima u kalifornijskom podzemlju i prikazivanjem običnog noćnog života grada anđela, pa je ovo strip koji iako ne živi i umire na svom "period piece" konceptu, uspeva da ima dovoljno "vintage" šmeka da to pozitivno boji jednu relativno klasičnu priču o relativno naivnom prestupniku koji se sve više upliće u mrežu što je oko njega pletu namazani poslovni ljudi, namazane bivše devojke, namazani javno službenici i užasno preteći kriminalci od pedigrea. Ex-Con ima i blagu spekulativno-fantastičnu komponentu sa sinestezijskim talentom glavnog junaka koji mu dopušta da raspoloženja sagovornika vidi kao raznobone aure oko njihovih tela, a ovaj zgodni plot-device Swierczynski provlači elegantno, bez preteranog objašnjavanja a opet tako da se ne naruši osnovni hard boiled ton stripa.

Naravno, ovakve priče se ne završavaju srećno ali Swierczynski je dovoljno iskusan autor da i čitaoca koji u načelu zna kako se ove stvari završavaju pristojno izvoza do tog završetka, da mu pruži preokrete i iznenađenja koji se neće oslanjati na isforsirane akcione scene i iskakanja likova iz uspostavljenog karaktera, tako da Ex-Con iako na posletku prati uobičajenu noir trajektoriju, čini to sa dosta stila.

Burnsov crtež ovom stilu doprinosi u nemaloj meri, kanališući prljavi, gritty, seedy štimung podzemlja kalifornijske prestonice kroz sirov, prljav, ali ne i nespretan crtež. Naslovne strane veterana Tima Bradstreeta su, naravno, previše glamurozne za ono što se nalazi između korica ali to je sa Bradstreetom ionako uobičajeno. Lep, mali projekat za Dynamite i fina recka u karijeri Swierczynskog i saradnika.

[Meho Krljic]

Ovih dana sam dočitao serijal Suicide Risk koga je napisao Mike Carey a nacrtala (uglavnom) Elena Casagrande a koji je izlazio duže od dve godine za Boom! i završio se letos. U pitanju je relativno netipičan strip za Boom! jer ovaj izdavač svoj hljeb najviše zarađuje baveći se licenciranim stripovima (Planeta majmuna, Big trabl in litl Čajna, bekstvo iz Njujorka, Robokap, Lavkraft, Džim Henson, Barker, Dik, Murkok, Garfild...) ili "klasičnijim" žanrovskim stripovima (krimići, horor, SF...), gde neretko imaju vrlo zanimljive i uspele uratke (hvalio sam pre koju godinu, u nekoj od poslednjih epizoda DJMS-a odličan conspiracy krimić Code Breakers a tu su i meni vrlo dragi krimići Stivena Granta od kojih je 2 Guns pretočen i u solidan film sa Denzelom Vošingtonom i Markijem Markom u glavnim ulogama). Superheroje oni po pravilu prepuštaju drugim izdavačima da se s njima bakću, računajući da je bara mala a krokodila puno. No, Suicide Risk je primer njihovog retkog uletanja u superherojski šesnaesterac i to za solidne pare, sa serijalom koji je imao punokrvnih 25 epizoda i ambiciozan narativni luk koji se završio na vrlo različitom mestu od onog na kome je počeo.

Ne treba to mnogo da čudi jer je Mike Carey jedan od sposobnijih britanskih scenarista u američkom stripu, čovek koji se s lakoćom od pisanja žanrovske (krimi) proze brenčautovao na sve strane u Americi, šetajući se od uspelih Sendmen spinofova (Lucifer), preko po dobru upamćenog rada na jednom od X-Men serijala za Marvel, pa do autorskih serijala koji su se pokazali kao dobro koncipirani i komercijalno uspešni. Najbolji primer za ovo potonje je Vertigov The Unwritten, izvrstan primer kako je Carey umeo da zajaše cajtgajst i ponudi donekle haripoterovsku postavku da bi onda strip odvezao na sasvim drugu stranu.

Ovo poslednje je i bitno imati na umu u odnosu na Suicide Risk jer ono što počinje kao  relativno svedena, ulična superherojska skaska o lošem danu u karijeri časnog policijskog službenika, kasnije se transformiše u ambicioznu multiverzalnu tapiseriju sa nešto čvršćim naučnofantastičnim temeljima nego što je norma u DC/ Marvel pravilnicima. Carey u intervjuima nije ni krio da mu je želja & ambicija da čitaocu da jedan snažan osećaj sigurnosti da zna šta je to što čita, da razume neizgovorena žanrovska pravila koja će voditi dalji narativ, samo da bi mu kasnije izmakao tepih ispod nogu i naterao ga da – nadao se Carey – sa strahopoštovanjem gleda kako mu se pred očima razmotava nešto grandioznije i, prezjumabli, dublje.

I, Carey je svakako izvrstan zanatljija kome ovakav poduhvat polazi od ruke, ovo jeste strip koji dosta smelo uleće u nove preokrete i otkriva nove slojeve kompleksnosti svet(ov)a i priče koja se u njemu odvija, a da to ne ispada previše iritantno za čitaoca – barem to nije bio moj slučaj. No, da postoji rizik da čitate strip koji kao da u hodu pokušava sa sobom da se dogovori šta zapravo hoće, postoji, i to je stvar koja je, kako se videlo po internetu, jedan deo publike odbila i naljutila. Da bude jasno, ne pričamo ovde o tako radikalnom žanrovskom preokretu kakav je napravio Rick Remender u Fear Agent pre onoliko godina, ali Suicide Risk je svakako strip koji isprva obećava jedno a zatim isporučuje drugo.

Verovatno je u redu da ovde kažem da ću malčice spojlovati serijal – iako neću ići u detalje niti pričati o kraju – pa, ko ima nameru da ga čita nek sada stane.

Elem, Suicide Risk je postavljen u svetu u kome postoje ljudi sa supermoćima, ali se nije razvila ,,klasična" superherojska scena. Naime, većina – praktično svi – superheroja pojavljuje se u severnoj Americi (što nije TOLIKO neobično) i velika većina njih su zapravo superzločinci, do te mere da je povremena pojava ,,pravog" superheroja među njima interesantan kurio koji ne traje dugo jer superzločinci uspevaju da ga ubiju kombinovanjem svojih moći. Policajac Leo Winters posle traumatičnog susreta sa grupom superzločinaca pronalazi način da u sebi otključa impresivne supermoći (u osnovi, njegove moći se svode na promenu fizičkih konstanti koje se tiču fundamentalnih sila prirode – gravitacije, elektromagnetske sile, jake i slabe nuklearne sile itd.) i samo što je odlučio da ih iskoristi kako bi zaštitio nejač i osvetio kolegu policajca koji je u susretu sa grupom superzločinaca izgubio ruku, biva nasilno regrutovan u istu tu grupu koja ima plan da svoju zločinačku karijeru izdigne na viši i elegantniji nivo.

Kako to i mangupi kažu, sitni kriminalci pljačkaju banke, krupni ih otvaraju, pa ova superkriminalna grupa odlučuje da odcijepi Jukatan od Meksika i proglasi ga za nezavisnu teritoriju. Sulud plan, ali kada u timu imate igrače koji ljude mogu da rastave na molekularnom nivou i da bukvalno menjaju fizička svojstva materije, to može i da upali. Winters nevoljno pristaje (ucenjen je, bla bla bla) i posle nekoliko stotina ubijenih vojnika i kašičice pretnji na Generalnoj skupštini UN, ispostavlja se da granice ipak mogu da se menjaju.

Ovo je interesantan zaplet za bilo koji superherojski strip u post-Ultimates eri, ali Carey onda vrlo svesno i namerno prebacuje u sasvim drugu brzinu i uopšte se više ne bavi geopolitičkim temama. Umesto toga, Suicide Risk (uzgred, ova fraza se pominje u stripu samo jednom) počinje da se bavi pitanjima koja su na početku sugerisana: zašto se supermoćne individue pojavljuju na geografski relativno svedenoj teritoriji, zašto skoro sve među njima inkliniraju antisocijalnom ponašanju i, ključno, zašto često imaju flešbekove na životne situacije koje zapravo nikada nisu doživele?

Odgovori na ova pitanja upadaju u već tešku spojler-teritoriju pa ću samo natuknuti da Carey ovde kreće da puca iz svih oružja i da ostatak serijala postepeno istražuje konsekvence multiverzalnog koncepta, paralelnih Zemalja u susednim univerzumima i razlika između njih koje daju velike istorijske konsekvence. Ovo nije ni retka ni nova tema za superherojske stripove, ali Carey je obrađuje na primetno disciplinovaniji i dosledniji način od onoga što je uobičajeno u mejnstrimu (najviše zato što je multiverzum kod DC-ja i Marvela posledica njihovih izdavačkih istorija a ne pažljivo osmišljen i autorizovan koncept) pa je tako i njegovo baratanje likovima koji se radikalno menjaju tokom serijala, uvođenje fantastične tehnologije i religozne mistike u narativ, te uletanje u neizbežne crisis-event set pisove sa puno letenja, pucanja i world-ending momenata prilično sigurno. Ovo je strip koji priča jednu priču tokom 25 epizoda (mada ima par epizoda koje su samo vinjete o sporednim likovima ali su one vešto odrađene) i priča je sigurno, tako da je njen najveći problem što je u pitanju priča koja namerno nastoji da bude nepredvidiva i mutirajuća.

Elena Casagrande demonstrira jednaku sigurnost u crtežu koji treba da balansira između sasvim mundane svakodnevnice i krajnje egzotičnih scena u drugim univerzumima i mada njen stil nema hipertrofiranu ikoničnost koju bih pripisao recimo Bryanu Hitchu ili nekom sličnom autoru, on je JAKO čist, čak i u scenama najveće dinamičnosti i to je nešto što ja veoma cenim. Nešto hladniji i svedeniji kolor je u stvari možda jedino što bih zamerio ovom stripu, mada je verovatno i to bila svesna odluka kako bi se tonalno napravio odmak od klasične superherojštine. Za Careyjeve ljubitelje ovo je sasvim laka preporuka a i drugi mogu da probaju.



Pre otprilike godinu dana izašla je i prava poslastica za ljubitelje egzotičnije superherojštine i nešto što je lenjom čoveku poput mene leglo kao proverbijalni kec na proverbijalnu jedanaesticu.

Naime, poslednjih godina Valiant Entertainment proživljava pravu renesansu. Kompanija sa kojom je legendarni Marvelov urednik Jim Shooter (nakon neuspešnog pokušaja da kupi Marvel) ostvario dosta uspeha početkom devedesetih godina je u međuvremenu bila kupljena od strane Acclaima, ponovo imala nekakvog uspeha sa Acclaimovim IPjevima (Shadow Man, Turok...), ali onda i potonula zajedno sa Acclaimovim propadanjem u industriji video igara. Pre desetak godina, Valiant je otkupljen od ostataka Acclaima a od 2012. relansirano je nekoliko Valiantovih najpoznatijih serijala, sa sasvim novim autorima (i urednicima) i Shooterova originalna vizija kao da je revitalizovana na prilično dobar način. Valiant danas izdaju nekoliko individualnih serijala u (recimo) superherojskom žanru koji svi pripadaju istom univerzumu i prepliću se a da opet svaki od njih ima sopstveni identitet i ton. Shooter je u svoje vreme i želeo da modernizuje Marvelov pristup, učini univerzum vitkijim i lakšim za praćenje (nešto što će se desetak godina kasnije i desiti sa Ultimate Marvelom) pa je Valiant i krenuo sa ovakvom idejom i danas, pod Warrenom Simmonsom ovo prilično dobro funkcioniše. Ne smeta, naravno i što se stripovi dobro prodaju na ime poznatih autorskih imena, pa to omogućava angažovanje još poznatih autora (Swierczynski, Van Lente, Dysart, Lemire, Asmus...).

Međutim, jedan od najinteresantnijih poteza koje je novi Valiant povukao je i relansiranje kontroverznog serijala iz Acclaim ere, stripa pod nazivom Quantum & Woody. U njegovoj sadašnjoj inkarnaciji piše ga James Asmus (čovek sa iskustvom pisanja za pozorište i solidnom najamničkom strip-reputacijom) i u pitanju je jedan od najpopularnijih Valiantovih radova. No, ono što sam ja čitao ovom prilikom je zapravo kolekcija originalnih Quantum & Woody stripova u kojoj je Valiant prikupio sve što je izašlo za Acclaim tokom devedesetih godina, začinio ga gomilom materijala koji nikada nije ugledao svetlost dana i spakovao u dva kilograma tešku knjigu od preko 600 strana najfinije superherojske sprdnje sa ovu stranu Deadpoola.

Complete Quantum and Woody Classic Omnibus, dakle, na jednom mestu prikuplja sve što su Christopher Priest i Mark D. Bright radili sa ovim stripom tokom druge polovine devedesetih godina, originalni ran od sedamnaest brojeva i povratak sa još pet svesaka na kraju stoleća i u pitanju je ekstremno zabavan koktel parodije, farse i slepstilka koji od početnog skoro improvizovanog humorističkog tona prema kraju uspe da se zaplete u klasične superherojske komplikacije koje je na početku namerio da parodira. No, duhovito je to od početka do kraja, da ne bude zabune, samo ne uspeva da održi baš identičan nivo ,,what the fuck did I just read?" bunila karakterističan za najranije epizode.

Generalno, kako je Valiant (kao i Image) devedesetih godina pod svoje skute primao mnoge bivše Marvelove ugovorce, ton njihovih stripova je često odavao šta je to sve njih frustriralo u radu za ,,kuću ideja". U slučaju, recimo, Roba Liefelda jasno je da su sise morale da budu još veće, stopala još manja, bicepsi još nabrekliji a nasilje još istaknutije, no u slučaju Christophera Priesta rad na Q&W je bio prilika da se scenarista pohrve sa mnogim tropima superherojštine koju je decenijama uređivao i pisao pod teškom korporacijskom čizmom, ali i da se dotakne rasnih pitanja koja su za njega uvek bila značajna.

I to je zaista učinilo da Quantum & Woody bude nesvakidašnja ponuda. Pričan fragmentarnim, iscepkanim, nervoznim stilom koji od čitaoca zapravo zahteva i ponešto pažnje iako mu sve vreme namerno skreće pažnju na drugu stranu, ovo je strip koji naglašeno farsično obrađuje uobičajene superherojske klišee, od megalomanskih superzločinaca sa suludim planovima za dominiranje planetom preko sudbinski povezanih heroja koji su upućeni jedan na drugog čak iako se ni u čemu u suštini ne slažu, pa do složene pseudonauke koja objašnjava neverovatne događaje u narativu. No, Priest i Bright se nisu zadovoljili pukim ukazivanjem da je nešto glupo ili nelogično jer bi to uradio neko ko ne voli superherojski strip. Umesto toga, Quantum & Woody su uspela, punokrvna parodija superherojskih klišea koja istovremeno gradi uspele emotivne i humanističke temelje za svoje likove što stoje u kontrastu sa suludim zapletima i radnjom, a sve to pripovedano u skokovima, sa neprikrivenim prkosom spram klasičnog pripovedanja. Ovo je strip gde poenta često uopšte nije tamo gde bi se očekivala, neretko napravljena bez reči pukim referiranjem na uobičajene forme superherojskog stripa, a često i smeštena u metafikcijsku sferu sa rušenjem četvrtog zida i provociranjem samog čitaoca na reagovanje.

Možda najočigledniji primer je to kako Priest tretira rasne tenzije u ovom stripu. Kao najprominentniji afroamerički scenarista i urednik superherojskog stripa, Priest je mnogo puta objašnjavao svetu i javnosti kako je rasizam i u ovoj industriji stvaran i osetan ali i kako rešenje za ovaj problem nije tugaljivo klimanje glavom i patroniziranje afroameričkih autora, te formalna (često nespretna) ravnopravnost, i u ovom stripu su njegove satirične žaoke na račun rasnih odnosa u Americi skoro pa na ivici skandala. Čitava jedna epizoda posvećena je tretmanu termina ,,nigger" u svakodnevnom govoru, a već sama postavka likova je takva da Priest namerno ide kontra političke korektnosti i formalističkog levičarenja: naime afroamerički lik u ovom stripu, Quantum je edukovan, otmen, naglašeno herojski lik iz bogate familije, sklon askezi, melodrami i introspekciji, a njemu kontrast čini kavkazoid Woody, plavokoso spadalo sklono kežual seksu, amaterskom sviranju gitare i svim mogućim instancama nihilizma svojstvenog nekome odraslom i odnegovanom u beloj, višoj srednjoj klasi. No, onda Priest veoma dosledno, povremeno i brutalno demontira mit o plemenitom nubijskom heroju koji je u dosluhu sa tradicionalnom afričkom kulturom ali je istovremeno i nosilac temeljitih zapadnih liberalnih vrednosti, iznosi na površinu gomile protivrečnosti, psiholoških prepreka, paradoksa i intenzivno insistira na frivolnom Woodyju kao na nosiocu autentičnog humanizma.

Ta kombinacija slepstika (MD Bright klasičan superherojski dinamizam osvežava prirodnim odlsacima u apsurd koji ne kvare osnovni ton i deluju dovoljno ,,ozbiljno" da bi bili provokativni) i doslednog proučavanja humanističkih zaostataka u inače po definiciji ikoničkim likovima je potentna i uspeva da iznese strip i kroz najriskantnije brzake – kosmički DOGAĐAJ u kome se titularni heroji jedva pojavljuju a pozornicu zauzimaju novi likovi, zamenu tela, celu epizodu posvećenu kozi-maskoti – i mada je istina da zahtevnijeg čitaoca može da zamori kasniji deo serijala koji se bavi sada već komplikovanim (i na toj tački, dobrim delom izmišljenim) kontinuitetom, Priestovo sve smelije izletanje u metafikciju uspeva da ga dostojanstveno iznese do kraja.

I mada se autorima mora odati mnogo priznanja za smelost i kreativnost, odvažan i često urnebesan humor, veoma osoben pristup pripovedanju, takođe treba i podvući da je strip počeo da izlazi gotovo u isto vreme kada i prvi samostalni, tekući Deadpool serijal koga je pisao Joe Kelly i nosio mnoge slične odlike. Siguran sam da nije slučajno da je Deadpoolov originalni koautor, Fabian Nicieza, bio urednik Priestu i Brightu tokom originalnog rana. Rispekt.



Letos se dovršio i drugi Thor serijal koji je pisao Jason Aaron. Ovaj je imao samo osam brojeva, plus godišnjak, ali je izazvao kontroverze, reagovanja i tiraže u neskladu sa tim svojim skromnim kvantitetom. A, ako mi je dopušteno da kažem, i u neskladu sa svojim, hm, skromnim kvalitetom.

Disklejmer: sebe ubrajam u ljubitelje Jasona Aarona, Scalped sam izuzetno voleo, dopada mi se Southern Bastards a od Marvelovih radova u koje je bio uključen, iako je tu bilo i solidnih promašaja, mogu da izdvojim barem dva-tri serijala koje smatram vrednim posesivne kupovine u tvrdom pakovanju (kad već pitate: Punisher MAX, Weapon X, Schism (u zavisnosti od afiniteta ka X-Men), delovi Wolverine and the X-Men, pa možda i Ghost Rider koga actually i imam u tvrdom pakovanju). Takođe, iako je Aaronov track record u mejnstrim Marvelu obeležen i nekim za mene pogolemim razočaranjima (Incredible Hulk koji je bio potpuno naopak i pogotovo Wolverine), njegov prethodni serijal o Thoru, Thor: God of Thunder je bio uglavnom vrlodobar i imao solidnu ravnotežu između epike primerene asgardskom mizanscenu i frivolnog humora kome je Aaron iznenađujuće često sklon.

Kada se TGOT završio, Marvel je odmah idućeg meseca relansirao serijal Thor, bez ikakve potrebe renumerisan od jedan, ali to je već praksa po kojoj su poznati poslednjih godina. Aaron je ostao u vozačkom sedištu a crtačke dužnosti je preuzeo Russell Dauterman. Glavni koncpept po kome se ovaj serijal izdvojio je, naravno, to što je Thor u ovom izdanju ženskog pola.

Ja, pominjao sam to već, načelno pozdravljam Marvelove napore ka inkluziji i reprezentaciji, drago mi je da imaju sve više likova koji pripadaju etničkim manjinama (i da nisu nužno karikature), seksualnim manjinama, a čak i kontroverzno zamenjivanje tradicionalnih likova novima ume da ispadne dobro (Captain America, donekle i Ms. Marvel), tako da je moja reakcija na najavu ženskog Thora bila pozitivna i znatiželjna.

No, nakon iščitanog serijala, mislim da su Marvel i Aaron ovde promašili zicer. Daleko od toga da je ovo nešto specijalno loš strip, ali i daleko od toga da je koncept ženskog Tora iskorišćen na posebno nadahnut način.

Prvo dobre stvari: u prvom redu, Aaron ovde manje-više direktno nastavlja narativ iz Thor: God of Thunder serijala, sa istim negativcima i istim postavkama u Asgardu. Aaron ima teme koje često ponavlja od serijala do serijala pa je i ovde na delu njegova (prilično nabusita) sociopolitička kritika nemoralnosti transnacionalnog korporativnog sektora kakvu je već imao i u Schismu, Wolverineu itd. Ovde Roxxon korporacija stupa u interesantnu simbiozu sa Malekithom, mračnim elfom, vladarom Svartalfheima, usred desanta na Midgard koji izvode Ledeni džinovi u potrazi za drevnom relikvijom (a koju, razume se, Roxxonov CEO drži iza zaključanih vrata), a novopečeni Thor čiji identitet ne zna niko, uključujući starog Thora, mora da uleti glavačke u akciju i spase šta se spasti može. U tom smislu, serijal je brzog tempa, zabavan, ispunjen borbama i akcijom a ima i humora svojstvenog Aaronu, u dosta solidno odmerenim dozama. Takođe, novi Thor, iako o njoj ne znamo ništa, ima srčan nastup i solidno improvizuje superherojski treš-toking kada se suoči sa natprirodnim neprijateljima i, generalno zrači jednom snagom koja dolazi iznutra a koja se reflektuje u srčanosti i borbenosti. Herojski materijal, to se može gromoglasno pozdraviti.

No, istovremeno, serijal pati od toga što zapravo ne priča nikakvu specijalno važnu priču. Na kraju osme epizode situacija je ,,postoji novi Thor, žensko je i bori se protiv čudovišta", kakva je bila i na početku prve, bez dubljih promena u asgardskoj politici i bez, čak jasnog obrazloženja zašto je ,,stari" Thor izgubio moralnu vrednost koja ga je kvalifikovala za nošenje Mjolnira a kako ju je novi Thor stekao. Da, videli smo nešto lepe akcije, videli kako stari Thor staje rame uz rame sa svojom naslednicom i simbolički joj predaje štafetu, ali za 160 i kusur strana stripa sam ipak očekivao više.

Najvećim delom, problem je ovde na uredničkom i izdavačkom nivou a ne na nivou autora, rekao bih. Za početak, Thorovo gubljenje statusa ,,vrednog"da bude Thor desilo se ne u njegovom serijalu već u krosoveru Original Sin nakon nečeg što mu je na uho prošaptao Nick Fury i iako se tokom ovih osam epizoda par puta tizuje da ćemo saznati o čemu se radilo, to se ne događa. Istovremeno, Marvel je kao ključni element mamljenja čitalaca u čitanje ovog serijala odabrao to da nam osam brojeva ispred nosa maše pitanjem ,,ko je ta žena koja je sada Tor?", insistirajući da je to Misterija koja je i Thoru i Odinu bitnija od toga zašto Thor više nije ,,worthy" da koristi Mjolnir (koga čak ni Odin ne uspeva da pomeri sa mesta na kome ga je njegov sin ispustio).

Ovo je potpuna bezvezarija i trošenje talenta svih umešanih jer je u pitanju potpuno plitka misterija. Neću je spojlovati ovde, već u sledećem pasusu, za svaki slučaj, ali reći ću da je u pitanju baš onaj ženski lik iz prethodnog serijala o Thoru na koji ste prvo pomislili kada ste se zapitali ko je ta misterozna žena koja čekićem barata bolje nego što je to činio njen muški prethodnik.

Dakle, da, čak i da niste čitali prethodni Aaronov Thor serijal, verovatno biste ipak pogodili da je novi Thor ko-drugi-do Jane Foster makar utoliko što je identičan zaplet – Jane Foster postaje Thor umesto Thora, u Asgardu su šokirani ali ona na kraju dokazuje svoju vrednost – Marvel već iskoristio pre 37 godina u desetom broju What if... serijala. Razlika je u tome što je ovo danas mejnstrim kontinuitet a ono 1978. godine je bio alternativni, nekanonski, kao i u tome da se za skoro četiri decenije diskusija o rodnoj politici ipak malo promenila.

What if... broj 10 je imao eksplicitno propitivanje sposobnosti žene da uzme na sebe ulogu Thora (u tom serijalu Fosterova ima identičan kostim thoru ali koristi ime Thordis) i eksplicitno nepoverenje, mahom muškaraca u njene veštine, koje ona na posletku preokrene u divljenje demonstracijom svojih kapaciteta. Aaronov serijal ima prikriveniji, manje eksplicitan rodni skepticizam što je možda u skladu sa današnjom političkom klimom u kojoj je šovinizam i seksizam makar malo više sramota javno ispoljiti, ali i insistiranje na tome da poverenje u kapacitet žene da bude borac i bog groma prvo demonstriraju baš žene. Ovo je jedna trezvena poruka i serijal ima jednu naglašeno sisters-are-doing-it-for-themselves scenu, dok su muškarci zakopani u svojim tradicionalnim testosteronskim ulogama koje ih sprečavaju čak i da vide šta je ispravno, što je u redu, ali opet, teško mi je da se otmem pomisli da Marvel i Aaron naprosto nisu otišli dovoljno daleko.

Naravno, u What if... broj 10 situacija Jane Foster se razrešava udajom za Odina, što je svakako tradicionalistički pristup, ali u Aaronovom serijalu razrešenja rodne tenzije zapravo i nema i strip se završava govoreći da su žene trezvenije i pragmatičnije od muškaraca kojima muška sujeta mrači razum, ali ne nužno i pokazujući da u to veruje.

Hoću da kažem, neke od temeljnih postavki pravog feminizma (u kontrastu sa pop-feminizmom) su upravo u propitivanju tradicionalnih struktura društvene moći koje su ,,muške" čak i kada u njima figurišu žene i služe da u globalu drže žene ali i seksualne (i druge) manjine u podređenom položaju u  odnosu na strejt bele muškarce. Aaronov Thor, kao i mnogi drugi recentni pop-uradci kojima se pripisuju feminističke tendencije, možda na rečima provlači girl-power pristup (mada i to samo poizdaleka i blago) ali na delima ne pokazuje ambiciju da odstupi od uobičajene crno-bele superherojske postavke u kojoj su oni dobri uvek dobri, oni loši uvek loši i stvari se rešavaju superiornom silom i spektakularnim tučama. Opet, svestan sam ja da pričam o tvrdo kuvanom žanrovskom stripu i da ne treba prečesto očekivati radikalne dekonstrukcije ali čovek može da sanjari.

Što se tiče spektakularnih tuča, Dautermanov crtež je istovremeno impresivan i pomalo iritantan. Originalno ilustrator, Dauterman se solidno prilagođava kinematskom tonu visokooktanskog superherojskog stripa u kojima se sjajno opremljeni bogovi bore sa humanoidnim planinama, ali iako pričamo o vrlo izgrađenom crtežu, meni po malo smeta njegovo stalno insistiranje na efektima, što analognim što digitalnim koji na posletku u većini vremena zaklanjaju radnju i čine inače spektakularne scene zbrljanim i neprozirnim. Jednu epizodu je uradio Jorge Molina pa iako ću reći da mi je načelno Dautermanov stil bliskiji, u smislu pripovedanja i prikazivanja radnje čitaocu, Molina obavlja bolji posao.

Prva epizoda novog Mighty Thor serijala (ponovo Aaron i Dauterman) je izašla pre dve nedelje i ženski Thor je i dalje u centru priče. Idemo dalje i videćemo kako će se to završiti.

[Meho Krljic]

Internet u hotelu je užas, ali evo sličica koja govori više od tisuću (mojih) reči 

[džin tonik]

meho, nakon standarda koji si postavio s ovim osvrtima, ja se vise ne usudim izloziti sta procitao, onako, super, preporuka...
nadam se da ce netko drugi probiti led, mozda najtflajer.

[Meho Krljic]

Ma ajte, molim vas, nemojte od ovog da pravimo neko elitističko mesto. Svako nek piše kako želi i ume, nismo ovde da ocenjujemo standarde nego da dobijemo informacije o stripovima i malo o njima ćaskamo.

[džin tonik]

fumiko fumi, drei blütezeiten
rad na temu odrastanja, formiranja odnosa/licnosti, seksualnosti... ne znam, izvedeno prilicno jednostavno, a opet kompleksno za pracenje, sve uz prilicno patetike/sjete koja konstantno prisutna izmedju redova. djelomicno previse intelekta u djecjoj svijesti, no sluzi prici. nista epohalno.

[Meho Krljic]

Pošto je turkmenistanska Ruskinja koje je bukirala moje karte za put od Srbijice do Belgije insistirala da JAT više ne postoji a Er Srbiju ne priznaje (studirala je u Nemačkoj i to je verovatno ostavilo trajnu traumu), posledica je bila da sam prošle nedelje umesto gospodski, tojest direktno, do Brisela putovao i iz njega se vraćao menjajući letove i obilazeći zapadnoevropske aerodrome kao neki posebno ambiciozni beskućnik. No, srebrni pervaz na tom oblaku je, dakako, bila prilika da pročitam mnogo stripova, pa sam to, presecano sesijama igranja Street Fighter Alpha 3 MAX, i radio. 

Black Hood zvuči kao parodija na superherojski strip i... pa, u određenom smislu moglo bi se reći da ovaj ovogodišnji serijal od pet brojeva (sa tendencijom nastavljanja) to i jeste. Mada mu to nije primarna intencija.

Black Hood je u principu veoma star IP i potiče još iz četrdesetih godina prošlog veka. Iako je tadašnji strejt superherojski Black Hood uživao određenu popularnost, četrdesete su bile i groblje te prve faze superherojskih stripova pa je i on nestao posle samo jedanaest epizoda i pojavio se ponovo tek 1983. godine. Naravno, tada je nestao posle samo tri epizode, pa je onda 1991. godine DC kupio prava i izgurao svega 13 brojeva pre otkazivanja serijala. Strip o urbanom borcu protiv zločina koji se krije ispod crne kapuljače – ovo je, izgleda koncept koji ne mođe da potraje.

Bilo kako bilo, iz nekih neobjašnjivih i bizarnih razloga, najnoviji Black Hood izlazi za imprint Archie Comicsa, Black Circle i u pitanju je, protivno onome što bi čovek očekivao od ovog femili frendli izdavača, mračna, sirova urbana kriminalistička drama gde su superherojski elementi samo u naznakama.

Duane Swierczynski je radnju svog Black Hood smestio u rodnu Filadelfiju i prva, petodelna priča u velikoj meri igra na kartu autentičnosti mesta na kome se događa, šmeka prljave, žive urbane sredine gde narkodileri vladaju zapuštenim ulicama zaštićeni blagoslovom korumpiranih gradskih funkcionera. Swierczynski ima dosta iskustva sa crime/ pulp prozom i njegov Black Hood se oslanja na naturalizam i sirovost mnogo više nego na herojske trope. Ovde nema pomena o supermoćima i građenju klasičnog herojskog imidža. Njegov Black Hood je policajac teško povređen na dužnosti koji se potom navlači na jake analgetike i onda tako neosetljiv na bol izlazi maskiran na ulicu da mlati sitne kriminalce i, eventualno, pleni njihove štekove narkotika da bi suplementovao sopstvenu terapiju.

Ne pričamo, dakle, o vrlom heroju, pa čak ni o simpatičnom antijunaku, Greg Hettinger je čovek teran napred pre svega impulsom da nekako izađe na kraj sa konstantnim bolom koji trpi, i zaplet u koji upada ga gotovo slučajno dovodi do razmontiravanja kriminalno-političkog zločinačkog udruženja koje drma gradom. Naravno, Swierczynski vešto ubacuje elemente izgradnje karaktera, nenametljivih dilema koje se valjaju rešiti u hodu, sporednih likova koje Hettingeru pomažu da dotakne ostatke humanizma u sopstvenoj sociopatskoj prirodi i ovo je strip koji se bez previše iznenađenja ali sigurno dokotrlja do kraja svoje prve priče.

Ono što donekle iznenađuje je da je odabrani pripovedni postupak relativno ,,nestripičan". Swierczynski mahom priča kroz titlove, a crtež je maltene samo ukrasna ilustracija. Srećom, kako je serijal nacrtao Michael Gaydos, čovek rođen da radi surove krimiće i samo silom prilika primoran da se bavi superherojima, ne smeta previše što je Swierczynski sebe postavio u tako dominantnu ulogu. Gaydosov crtež je istovremeno naturalističan i groteskan, primeren mračnoj, beznadnoj atmosferi stripa, a opet dovoljno čist i jasan da tekstu pruža ravnopravnog parnjaka u vođenju narativa. Dobar početak za ovaj tandem i za relansirani Dark Circle Comics.



Dalje sam nastavio sa češljanjem recentnog autputa meni dragog Warrena Ellisa. Supreme Blue Rose je sedmodelni serijal koji je prošle godine Britanac uradio sa zemljakinjom poznatom nam po umetničkom imenu Tula Lotay (iza koga se krije relativno mundano ime Lisa Wood) i u pitanju je zbilja neobično uparivanje, ne samo scenariste i crtača (crta...kinje?) već i tematske orijentacije i izvođačkog postupka.

Naime, Supreme Blue Rose je, najgrublje rečeno, strip o stripovima. Ellisu nije strano da kroz svoje radove analizira popularnu kulturu, ili da polemiše sa istorijom stripa, omiljeno mu je istraživanje alternativnih istorija u kojima superherojski stripovi nisu postojali jer su prethodeći im palp-heroji bili uspešniji, pa je i Supreme Blue Rose donekle meditacija o superherojštini-koja-se-nije-dogodila, ali ovog puta izmeštena respektabilno daleko od žanra herojske fantazije.

Supreme Blue Rose je strip značajno bliži kombinaciji weird-fantasyja i naučne fantastike i, zapravo, oslanja se mnogo više na onirizam i namerno zbunjivanje čitaoca nego što bismo navikli od inače hladnog, racionalnog, ciničnog Ellisa. Nominalno, ovo je strip u kome bogata firma koja se bavi istraživanjem angažuje prodornu novinarku da ispita natprirodni fenomen u malom gradu na severu SAD, ali stvari izleću sa šina već u uvodu prve epizode. Snoliki pasaži i odlasci u poetsko izražavanje nisu potpuno strani Ellisu ali retko su u njegovim stripovima postavljeni ovako prominentno u radnju, sa verom da će čitalac da se probije kroz njih i dosegne razumevanje do kraja poslednje epizode uprkos gotovo potpunom odsustvu klasične ,,akcije". Ellis ovde gotovo da kanališe Granta Morrisona kombinujući neobjašnjene scene iz snova sa pojavljivanjem oživljenih palp/ stripovskih junaka, referencama na (fiktivne) pop-kulturne artefakte koji pojašnjavaju svet u kome se priča događa, sve to na kraju dovodeći do iznenađujućeg raspleta koji komentariše stripovske multiverzume i prakse njihovog ributovanja. Supreme iz naslova je, naravno, Supreme koga je za Image Comics pre malo više od dve decenije kreirao Rob Liefeld, jeftina kopija Supermena kojom se kasnije na svoj osoben metafikcionalni način bavio i Alan Moore, tako da je Ellisov Supreme Blue Rose nastavak polemike Britanaca koji superherojskim stripovima imaju neobičan odnos ljubavi i antagonizma, sa američkim principom eksploatacije svojih ikona u ime godišnjeg obrta firme.

Zvuči cinično, ali Supreme Blue Rose nije ciničan rad, Ellis ovde piše neke od svojih najsenzitivnijih ženskih likova i rasplet do koga dovodi strip je daleko od otvorenog neprijateljstva koje je karakterisalo finale njegovog Black Summer pre neku godinu. Supreme Blue Rose se najviše bavi fasciniranošću potencijalom u rukama kreatora koji imaju moć da univerzume uništavaju i kreiraju iznova, sa nekim izmenjenim pravilma – uostalom, nije li sam Ellis za Marvel radio kao arhitekta na ributovanju New Universuma i soft ributu Iron Mana – i Ellis dopušta svojim likovima da okuse deo ove fascinacije. To je efektno.

S druge strane, ovo jeste strip koji čitaoca namerno zbunjuje najveći deo vremena a onda mu rasplet nudi bukvalno kroz razgovor likova koji sve objasne jedni drugima pa je i legitimno primetiti da možda neće biti po meri svakog čitaoca, pogotovo ako nije upućen (ili zainteresovan) za superherojski strip ili Supremea, ali i ako očekuje da vidi otvorenije superherojski pristup u radu.

Opet, čak i da vam se ne dopadne strip kao celina, Tula Lotay pleni svojim ilustratorskim tehnikama koje uspevaju da potpuno oneobiče obične prizore a da one oniričke učine uverljivim. Njeno oslanjanje na modni dizajn je čudan ali efektan kontrapunkt Ellisovom pisanju i uspeva da kanališe tu atmosferu uhvaćenosti između nekoliko promenljivih realnosti koja je centralna za razumevanje radnje. Interesantan, pomalo neobičan rad za Ellisa i potpuni trijumf za Lotayjevu.




Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.

Naime, i vrapci na grani znaju da, uprkos popularnosti (i priličnom kvalitetu) koje uživaju X-Men stripovi poslednjih godina, Marvel želi da pažnju publike usmeri na drugu stranu. Kako filmove sa X-men tematikom i dalje pravi Fox pa Marvel dobija samo bedne pare za licencu i kako je Isaac Perlmutter psihopata, javna je tajna da se i u stripu nastoji da se Inhumans nametnu kao validna alternativa mutantima, ne bi li se sa kasnijom filmskom adaptracijom dobio serijal jednake marketinške snage kao što su X-Men.

Lično mi to deluje kao potpuno sulud plan, a to kažem kao čovek koji je uvek voleo Inhumanse u svim njihovim, srazmerno retkim inkarnacijama, jer nisam siguran da se gotovo konstantno visoka popularnost X-Men tokom poslednjih četrdeset godina tako lako može doseći za godinu-dve agresivnim marketingom, pa ma kako stripovi bili dobri. Opet, možda je Ike Perlmutter samo pametniji od svih nas i rezonuje da su Guardians of the Galaxy postali box office smasher uprkos činjenici da taj strip skoro nikada niko nije čitao, te da se nešto slično može postići sa Inhumansima.

Bilo kako bilo, Marvel nije odveć suptilan u naporima da udene Inhumanse u tekuće priče u svojim stripovima, pa je tako i jedan od pančlajnova DOGAĐAJA Infinity bilo aktiviranje terigenske bombe koje je obezbedilo aktiviranje latentnih genetskih potencijala u do tada ,,običnim" ljudima širom planete. Kako su Inhumans zapravo potomci ljudi na kojima je vanzemaljska rasa Kree genetski eksperimentisala, u nastojanju da kreira kvalitetnu vojsku za svoj međuzvezdani sukob, genetski potencijali o kojima pričamo imaju solidno narativno opravdanje da daju ljudima korisne supermoći.

Inhuman se, dakle, bavi periodom posle aktiviranja terigenske bombe i pada grada Attilana, mesta na kome je većina Inhjumansa živela (a koje je, pošto je ovo superherojski strip, menjalo svoju lokaciju tokom godina), posle nestanka njihovog kralja, Black Bolta, u periodu kada Inhumans pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem u radikalno promenjenim uslovima. Novi Attilan se osniva na domak Njujorka, a kralica Meduza mora da se bori sa neprijateljstvom koje prema došljacima osećaju ,,obični" ljudi dok pokušava da sagradi naciju koja će istovremeno dati azil desetinama i stotinama novih, zbunjenih ljudi koji na traumatičan način stižu do saznanja da nisu obični i da ne pripadaju ljudskoj rasi na konvencionalan način.

Ako ovo zvuči neobično poznato to je jer Marvel ovde čini ne preterano prikriven napor da motive do sada rezervisane za X-Men stripove (rabljene kroz Utopia X, X-factor, Generation Hope itd.) prilagodi Inhumans predlošku.

Za potrebe pisanja ovog stripa odabran je Charles Soule, nakon što je Matt Fraction pola godine bezuspešno pokušavao da kreira pič koji bi odgovarao Marvelovim urednicima. S obzirom da su se Fraction i Marvel nedugo potom manje-više potpuno razišli, reklo bi se da je u pitanju bio samo simptom njegovog generalnog zasićenja superherojštinom proizvođenom u korporacijskom okruženju. Soule za sada nema taj problem, sudeći po abnormalno velikom broju serijala koje piše u isto vreme (toliko, zapravo, da se pitam kada stiže da se bavi svojim stvarnim pozivom – pravom) i njegovo izvođenje u Inhuman je prilično precizno, sigurno i na liniji koju je izdavač zacrtao.

Inhuman istovremeno pokazuje i kako je biti novoprobuđeni vlasnik impresivnih supermoći (Inferno) ali i kako izgleda biti kraljica prognanog naroda koga mrze i plaše ga se a koja mora da se paralelno nosi sa problemom gubitka muža i antagonizmom drugih Inhumans frakcija koje ne prezaju od vrlo agresivnih metoda da ostvare svoje političke ciljeve. Iako serijal nema potpuno sigurnu narativnu trajektoriju, Soule uspeva da plasira nekoliko bitnh centralnih ideja i čitav taj koncept nacije koja se oporavlja od masivne traume između ostalog time što integriše nove članove u svoj korpus je prilično zdrav.

Ono što se svakako primeti je da je deo stripa koji bi se bavio ,,dvorskim" intrigama ovde ponešto u drugom planu. Inhumansi ranije nisu bili samo X-Men pod drugim imenom i njihova je diferencija specifika bila upravo u tome da je mutiranje rađeno u kontrolisanim uslovima, kroz formalan socijalni ritual i društvo podešeno da apsorbuje efekte (ponekad i neželjenih) mutiranja, te da je njihova socijalna izolovanost od ostatka planete (dobar deo svoje istorije proveli su na Mesecu, uostalom) dala mogućnost za kreiranje priča bližih Game-of-Thronesolikim spletkama nego klasičnom superherojskom meleu. Soule se trudi da ima i ovaj element narativa ali on je svakako potisnut potrebom da se Inhumansi približe X-Men koordinatama. Ipak, Marvel, ako ništa drugo, nikada nije imao problem da menja temeljne postavke svojih stripova kada je to izdavačka politika diktirala i Soule ovde disciplinovano korača u stroju.

Crtački, prvih pet epizoda ovde radi Joe Mad i prijatno ga je videti, pogotovo jer pazi da ne pretera sa spektaklom i ugrozi pripovedanje. Kasnije se crtači smenjuju ali Ryan Stegman odrađuje najveći deo posla i stvari su kako treba. Posle Secret Wars ributa Inhumansi imaju mnogo prominentnije mesto u Marvelovim planovima a ovaj je strip solidan temelj da se na njemu gradi.



Preko puta (to jest, sada preko cele Amerike, na zapadnoj obali), kod DC-ja sam pročitao njihov digitalni strip Infinite Crisis: Fight for the Multiverse i meni je to bilo iznenađujuće prijatno. Naravno, menadžment očekivanja je bitan i treba znati u šta se čovek upušta kada posegne za ovakvim stripom. Na prvi pogled, ovde nema mnogo sreće: u pitanju je nedeljni strip koji je izlazio samo digitalno, a pravljen kao prikvel za Warner Interactive MOBA igru koja je bila zvanično lansirana ovog Marta a zatim, pošto je bara ipak premala za tolike MOBA krokodile, ubijena gašenjem servera već u Avgustu. U normalnim uslovima ne bih se ni trudio da čitam takav strip, ali – kada ste stisnuti u Lufthansinom avionu između nekoliko asocijalnih muškaraca zablenutih u svoje telefone, sa sve slušalicama na ušima, posegnućete i za nezamislivim. Na ovo treba dodati i da je Injustice, drugi DC-jev digitalni strip rađen kao prikvel za videoigru meni jedno od najprijatnijih iznenađenja poslednjih par godina, kao i da je scenarista IC:FTM bio Dan Abnett.

I, sad, nisam mogao a da se sa osmehom ne prisetim kako je sam Grant Morrison u sopstvenom serijalu Multiversity ispisao izmišljene (ali na realnosti čvrsto zasnovane) čitalačke komentare koji su Multiversity osuđivali kao strip ,,čudan samo da bi bio čudan" i uz vapaj pitali ,,zašto jednom za promenu ne urade staromodnu pustolovinu". Da se ne kaže da DC ne izlazi u susret i najperverznijim zahtevima fiktivnih čitalaca, Infinite Crisis: Fight for the Multiverse je upravo to: staromodna pustolovina koja kreće od istih premisa kao Multiversity – multiverzum je ugrožen, neophodno je sakupiti heroje iz različitih univerzuma kako bi ga spasli – ali gazi sasvim drugom stazom.

Dan Abnett nema apsolutno nikakve metafikcionalne, filozofske, esejističke ili komentatorske ambicije u ovom stripu, IC:FTM je zaista staromodan po pristupu i zasniva se na prostoj primamljivosti ideje da na raspolaganju imate 52 alternativna univerzuma iz kojih možete da odaberete pregršt varijacija na poznate superheroje, sastavite zabavan tim i onda taj tim pošaljete u prostor između svih univerzuma ne bi li u minut do dvanaest spasao sve što postoji i što je ikada postojalo, herojskim poslednjim stajanjem na barikadama na koje nasrću čudovišta onostrana.

Abnett je, naravno, veteran superherojštine kosmičke provinijencije i mada bi bilo svakako preterano porediti ovaj strip sa remek-delom koje su on i Andy Lanning kreirali sa svojim Guardians of the Galaxy i satelitskim kosmičkim stripovima, IC:FTM rabi neke slične elemente koji ga čine šarmantnim štivom. Drugarstvo između veoma razlčitih superheroja skupljenih iz egzotičnih univerzuma, lakoća skakanja između univerzuma, uletanje glavačke u sukobe za čije bi razumevanje bilo potrebno nekoliko semestara komparativne istorije – Abnett svesno i vešto koristi one bazične superherojske motive, poput požrtvovanosti i jedne do naivnosti temeljne vere u dobro tako da strip dobije željenu ,,staromodnu" patinu a da to ne deluje isforsirano.

Naravno, trejdof je da ovde nema previše prostora za razvoj likova i nekakve njihove unutrašnje živote, ovde čak i ne vidimo ni jedan civilni identitet superjunaka koje pratimo ali fer je reći da to ni ne nedostaje. Dinamično pripovedanje o borbi sa dve separatne multiverzalne pretnje je takvo da čitalac sasvim prihvata da je ovo strip o pesničenju sa monstrumima  i sa likovima koji su definisani kroz dobro plasirane dosetke i uzgredne komentare u borbi. Abnett, naravno, ume da u sve ubaci i malo intrige, pogotovo kroz lik Alexandra Luthora iz Gaslight univerzuma koji je interesantna varijacija na psihopatskog Lexa Luthora koga dobro znamo i koji dodaje dobrodošlu nijansu sivog u inače veoma crno-belu podelu likova. Ostali likovi su opet zanimljive i zabavne varijacije na poznate nam DC junake, ali ne treba od njih očekivati previše dubine.

Kao ni previše konzistentan crtež. Ovo je strip čiji agresivni nedeljni tempo i digitalno publikovanje diktiraju čestu rotaciju relativno malo poznatih crtača, ali stvari su uglavnom na sasvim prihvatljivom nivou. Neki od elemenata dizajna su i zapravo prilično nadahnuti, pogotovo vitez Harold Jordan (sa aluzijama na samurajski oklop u svojoj opremi) i briljantni Mecha-Superman. Mali strip sa malom ambicijom ali sa dovoljno srca da mi izmami osmeh svakih par strana.



Drugi DC-jev strip koji sam čitao je New Suicide Squad i ovo je, mislim da je legitimno reći, jedan od onih stripova koji se mogu okarakterisati onim polu-ciničnim/ poludobronamernim ,,so bad it's good".

Otkada je DC ributovao svoj multiverzum, jedan od meni najzabavnijih serijala je bio upravo Suicide Squad dok ga je pisao Adam Glass baš jer se nije previše brinuo za ostatak izdavačkog korpusa. Za razliku od ozbiljnih Betmena, Wonder Womana i Supermana, Suicide Squad je bio agresivno frivolan strip o ekipi supermoćima opremljenih psihopata koji su ucenom (bukvalno, eksplozivom ugrađenim u glave) primorani da odrađuju deniable operacije za američku vladu. Originalni Suicide Squad koji je osmislio John Ostrander je bio postavljen na iste osnove a Glass je samo pomerio regler za jačinu par santimetra na gore i demonstrirao koliko apsurdno nasilne stvari postaju kada imate tim čiji je moralni kod gotovo sasvim izgrađen na nihilizmu. Povrh toga, Glass je imao osećaj za veoma crni humor i uspevao da sveopšti pokolj zaodene u apsurd taman toliko da se čitalac dobro zabavlja iako je potpuno svestan da je ovo strip u kome nema za koga da navija.

Kada je Glass zamenjen Alešom Kotom strip kao da je najednom izgubio dah i mislim da je DC dobro učinio što ga je u hodu ributovao tako da već nešto više od godinu dana čitamo New Suicide Squad. No, izbor Seana Ryana za scenaristu je, ah, iznenađujući. Ryan je značajno poznatiji kao urednik nego kao scenarista i ovo mu je praktično prvi tekući serijal koji radi u ovoj ulozi (uglavnom je za DC i Marvel do sada pisao pojedinačne epizode) pa se time može i objasniti da mu je pripovedanje pomalo... trapavo?

Ne da je ovo neki tehnički nedostojan strip, Ryan se trudi da ima i dinamičnu akciju  u prvom planu gde gledamo naše (anti)junake kako krvare za Truth, Justice & American Way, ali i dalekosežnije zaplete koji se tiču igrarija u američkoj administraciji, sasvim na tragu Glassovog predloška, no za sada nemam utisak da on tu zapravo zna šta radi. Epizode koje se događaju u birokratskoj pozadini ne deluju kao da imaju primetnog učinka na dešavanja na terenu i vice-versa, ma koliko veliko sranje da Task Force X napravi u nekoj dalekoj zemlji gde su poslati da izvrše atentat a završili dižući u vazduh pola grada, nema se dojam da se to negativno odražava na percepciju američke spoljne politike.

A što bi mogla da bude jedna od potentnijih narativnih grana ovog stripa.

No, ako ništa drugo, Ryan još više zaoštrava odnose u timu. Task Force X je i do sada bio skupina socijalno nefunkcionalnih jedinki čiji je psihopatološki profil zaista jedino moguće korisno plasirati kroz samoubilačke akcije nereda i destrukcije i međusobna trvenja su bila očekivani deo programa. U Ryanovom slučaju tim postaje toliko nefunkcionalan da je to ponavljajuća tema od priče do priče, sa misijama koje rutinski bivaju pogrešno planirane, divljački improvizovane i zatim napuštane na pola puta jer članovi tima shvataju da im je draže da svi drugi izginu nego da se postigne zacrtani cilj. Uz insistiranje na intenzivnom grafičkom nasilju i destrukciji ovo je strip čiji je spektakl na kraju dana, prilično jeftin ali i radi posao. Skoro kao neka verzija stripovske brze hrane.

Crtači na serijalu (Tom Derenick, Philippe Briones...) su tako i adekvatno birani da proizvode neuredan, krvopljusan crtež gde gotovo da nema lepih ljudi a superherojska elegancija i snaga su elementi pretnje u jednom svetu gde ste svesni da svakog časa neko može da vam pesnicom otkine glavu.



Konačno, pročitao sam i svih dvanaest do sada izašlih epizoda fantazijskog serijala Umbral koga za Image od pretprošle godine rade autori dugovečnog postapokaliptičnog serijala Wasteland, Anthony Johnston i Christopher Mitten i koji je trenutno na dužoj pauzi, a publika se sekira jer je priča prekinuta na zbilja zanimljivom mestu.

Umbral mi je preporučen kao izvrstan primer savremenog fantazijskog stripa koji se ne guši u pokušajima da čitaocu plasira klasičan/ starinski mač-i-magija ugođaj već koristi svoje motive da priča dinamičnu i modernizovanu priču zasnovanu na poznatim premisama.

I to je zapravo sve prilično tačno. Umbral, smešten u pseudosrednjevekovnu pseudoEvropu je low-fantasy strip ne zato što u njemu nema ,,viših" koncepata poput magije, onostranog i natprirodnih bića već zato što su likovi i situacije u kojima se oni nalaze srazmerno sirovi i skloniji psovanju, nasilju i tuči nego pseudoarhaičnim monolozima o plemenitosti, časti i dužnosti. Heroji ovog serijala su jedna devojka-lopov, pola milenijuma star čarobnjak koji je prestao da se bavi magijom, žena-krijumčar i intelektualac-ubica koji pritom pripada jednoj od manjinskih rasa u svetu gde se radnja događa. Zaplet se vrti oko pokušaja demonskih stvorenja s onu stranu sna da zavladaju ljudskim svetom, ali radnja je uglavnom bazirana na nastojanju protagonista da pobegnu što dalje od centara političke i vojne moći u kojima će stradati ako se sazna da jedno od njih nosi predmet koji bi mogao da preokrene situaciju u ratu između dva sveta. Ima tu raznih intriga, frakcija koje pokušavaju da članove družine pridobiju za sebe zastrašivanjem ili podmićivanjem, ima mnogo momenata vrtoglave akcije, ali Umbral se izdavaja od uobičajenog akcionog fentezi stripa svojim insistiranjem na ženskom glavnom liku i rešenjima koja nisu UVEK u domenu superiornog naoružanja i mačevalačke tehnike.

Moj problem sa Johnstonom je često taj da je njegovo pripovedanje skokovito, često neprirodno montirano tako da se i ovde povremeno hvatam da nemam pojma ko su likovi koje gledam ispred sebe već nekoliko strana. U Umbralu je taj problem još i uvećan time što demoni mogu da posedaju ljudska tela pa ni likovi ni čitalac nisu sigurni koga zaista imaju ispred sebe. Kad se na to doda brz tempo stripa, stalno uvođenje novih likova ali i elemenata istorije i sociologije sveta u kome se sve događa, pa izletanja u demonski svet i u poduku o magiji, fer je reći da je Umbral imao više momenata, pogotovo u prvoj priči na kojima sam se zapitao da li ću zaista da ovo čitam dalje. Nije me bilo briga za likove, njihova mi je herojska potraga (Lord-of-the-Rings-ali-za-žene-plus-u-zaista-low-fantasy-setingu) bila nezanimljiva a i Mittten je često svojim crtežom doprinosio konfuziji, kreirajući scene na kojima se ne vidi šta se zapravo dešava.

Opet, istrajao sam jer Johnston i Mitten imaju šarma i u krajnjoj liniji, strip sa ambicijom da legitimiše ženski glavni lik koji nije borac ali nije ni dama-u-nevolji u ovakvom mizanscenu ima na svojoj strani svežinu ideje. Vremenom su mi se likovi omilili a srž drame sukoba dva sveta postala istaknutija tako da mi je do kraja Umbral prijao. Plašim se da slaba prodaja na kraju znači da nastavka neće biti (poslednji broj je izašao u Januaru i od kada je Johnston objavio da će morati da se vidi kako da se ide dalje, nema vesti o narednm epizodama) što je na kraju šteta jer mi se ovaj originalni serijal ipak dopao.