Strip album koji upravo citam

[Truman]

Meho, zašto svoje bogato poznavanje stripova ne pokušaš da unovčiš negde umesto što svoj bogom dan dar razbacuješ ovde na internetu? Mis'im, ko još piše ovako ozbiljne kilometarske analize na forumima...

[Meho Krljic]

Ma, nije to nešto što bi neko plaćao da čita, to znamo iz prakse. A i ja već imam posao na kome me plaćaju pa je onda idealno da, kada na tom poslu nemam nešto pametno da radim, vreme iskoristim da napišem nešto o stripovima koje sam konzumirao...

[Truman]

Ma, nije to nešto što bi neko plaćao da čita, to znamo iz prakse. A i ja već imam posao na kome me plaćaju pa je onda idealno da, kada na tom poslu nemam nešto pametno da radim, vreme iskoristim da napišem nešto o stripovima koje sam konzumirao...

Šteta što smo mala zemlja bez razvijene strip scene. Da si rođen recimo u toj Belgiji plaćali bi te dobro za ovo...

[Meho Krljic]

Pa, moguće, ali da sam rođen u Belgiji nadmetao bih se za taj posao sa stotinama ili hiljadama drugih Belgijanaca koji poznaju stripove i znaju da o njima pišu, tako da... sve ima svoje.

[džin tonik]

ma ljudi, nije sve u novcu, ima neceg i u zlatu...

[Meho Krljic]

Nije sve u novcu, naravno, pogotovo što mene solidno plaćaju za stvari koje radim iako ih ne radim nešto preterano kvalitetno.

No, slutim da je ovo Truki više hteo da se nadoveže na drugu raspravu koju smo onomad imali gde sam ja njega savetovao da radi na znanju koje već ima, u polju u kome se obrazovao, uvećava ga i gleda da ga unovči, umesto da započinje stalno nove procese učenja na drugim poljima jer će tamo stalno biti na početnom stepeniku platne lestvice.

[Truman]

Pa, moguće, ali da sam rođen u Belgiji nadmetao bih se za taj posao sa stotinama ili hiljadama drugih Belgijanaca koji poznaju stripove i znaju da o njima pišu, tako da... sve ima svoje.

I to što kažeš. To me podseti na one naše glumce što kukaju kako bi imali mnogo bolji status u Americi...a ne razmišljaju da sa svojim talentom većina njih tamo verovatno ne bi mogli doći do vrha.

[Truman]

No, slutim da je ovo Truki više hteo da se nadoveže na drugu raspravu koju smo onomad imali gde sam ja njega savetovao da radi na znanju koje već ima, u polju u kome se obrazovao, uvećava ga i gleda da ga unovči, umesto da započinje stalno nove procese učenja na drugim poljima jer će tamo stalno biti na početnom stepeniku platne lestvice.

Loše slutiš.

[Meho Krljic]

Dobro, grešan sam  Nije to neka novost.

[Truman]

Nisi grešan nego si pogrešio. To su dve različite stvari. I dalje si svetac!

[Meho Krljic]

Kad vidimo da je i Zosko dobio rezultat da je svetac, shvatamo da se definicija svetaštva sa kojom BBC operiše pomalo razlikuje od naše 

[Truman]

Zosko je varao.

[Meho Krljic]

Ma, šalim se ja, Zosko možda i jeste svetac, nije da znam išta o njemu, nije forum idealno mesto za donošenje sudova o ljudskoj intimnoj prirodi.

[džin tonik]

cini me zalosnim da se nakon toliko godina intenzivnog druzenja, na mjestu gdje postadoh sinonim za dobrodusnost, toleranciju, empatiju, briznost, cojstvo i pravicnost, preispituje i kalja priroda mog bica; evo cak i znanstveno ovjerena.

[ALEKSIJE D.]

Zloćko ako imaš od nekog znanstvenika psihijatra napismeno sve što navede, onda je u redu.

[džin tonik]

nemam, ali uvijek mozes nazvati "cestitke i pozdrave" da ti puste kakvu glazbu.

[džin tonik]

at the mountains of madness
slaba obrada, tek koji rijetki upecatljivi kadar, likovi drveni, rekli bi veri british. samo za one koji moraju bas u sve zaviriti.

[milan]

Sa superherojske strane žice, konačno sam dočitao Inhuman Charlesa Soulea, petnaestodelni serijal započet prošle godine koji bi mogao da ima velikog uticaja na dalji razvoj Marvelovih stripova.

Meni se Soule mnogo dopao i cini mi se mnogo bolje snasao u DCjevom Swamp Thingu i u Marvelovim (je l bese?) Thunderboltsima (sa Paniserom u timu...?) nego sa Inhumansima... Mada priznajem da su meni Inhumansi prilicno dosadni, a i zasto bi citao to kada imamo X-Men stripove...

Od DCjevih noviteta OBAVEZNO citati novi MARTIAN MANHUNTER (by Rob Williams & Eber Ferreira & Eddy Barrows) serijal, koji je uspeo da ceo koncept lika (likova) okrene naglavacke, a da sve to itekako ima smisla + da bude zabavno, poignant i veoma uzbudljivo.

[Meho Krljic]

Pristići će i on na red, DC se grdno raspojasao, treba sve to pohvatati.

[Meho Krljic]

Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo. 
U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.

Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.

Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i  zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom...

Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.

Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.

A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete...) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo ,,odraslih" sadržaja (nasilje, seks, psovke...) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.

Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.



Drugi strip koga bih danas pomenuo je za mene impresivni (i izvrsni!) Nameless Granta Morrisona i Chrisa Burnhama, miniserijal čiji poslednji, šesti broj izlazi naredne nedelje i bezbedno je reći da dugo nisam sa ovoliko nervoze i uzbuđenja čekao finale nekog stripa.

Granta Morrisona ja povremeno kritikujem za esejistički pristup pisanju stripova, posvećivanje više pažnje intelektualnim elementima narativa nego životnosti likova ili ubedljivosti radnje i... pa, to je sve uglavnom tačno, ali to što ga kritikujem često zna da zamagli činjenicu da ga smatram jednim od najboljih savremenih scenarista u angloameričkom stripu, čovekom koji se nikada ne umara od napora da pomeri granice onoga što se može uraditi u ovom medijumu, a da istovremeno ostaje veran i medijumu i žanru. Zbilja, za razliku od zemljaka Millara, Morrison nije pokazao gotovo patološku žudnju da se baci u holivudsko naručje, a koliko god da je napisao stripova koji su bežali od jasne žanrovske klasifikacije, mnogo je više onih koji žanr uzimaju za zdravu osnovu a zatim promišljaju značaj mnogog njegovog elementa uz veliko poštovanje za tu osnovu i te elemente.

Zapetljao sam najstrašnije. Kako god, Nameless je klasičan Morrison u naponu snage, kreativno razuzdan ali zanatski perfektan, strip koji kreće pojačan na jedanaest već od prve epizode a onda sve više i više pojačava intenziet pripovedanja do mere da se pitam da li će čitanje, poslednje epizode naredne nedelje biti opasno po moje (makar emotivno) zdravlje. Sav intelektualizam za koji ga povremeno dobronamerno i prijateljski optužujem Morrison je ovde stavio u službu proizvodnje priče koja ima jaku empatsku komponentu. Ovo je strip u kome su zebnja, nervoza, strah, užasnutost i gađenje ne samo koncepti koje pripisujemo likovima zato što nam je jasno da ih oni verovatno prolaze, već koje proživljavamo zajedno sa njima. A retki su stripovi, barem u mojem čitalačkom iskustvu, koji čoveka od četrdeset i plus plus plus plus godina nateraju da strepi i guta knedle dok okreće stranice i pita se šta će biti dalje.

Nameless je i ona dobra kombinacija stripa koji ima jasne i nimalo stidljive žanrovske osnove ali i perfektnu egzekuciju autora koji ne namerava da žanrovskim pravilima robuje, pa ovo počinje kao potpuno halucinantna okultna avanturistička storija (dakle, ono što biste očekivali od Morrisona skoro po definiciji) ali nema problem da pređe u nešto što liči na punokrvni kosmički SF (što biste očekivali od Warrena Ellisa) pa da se onda glavačke sruči u potpuno visceralni horor (odjeci Gartha Ennisa) da bi zatim razorilo sve žanrovske obruče i prešlo u egzistencijalnu filozofiju koja balansira na sve tri žanrovske noge. Morrisonov uobičajeni ,,čudan sam jer volim da budem čudan" pristup ovde je pun pogodak jer se strip i bavi interesantnim razmeđem religije, nauke, okultnog i visceralnog pa je tako i glavni junak stripa (titularni Bezimeni) istovremeno arhetipski velik (odbacio je ime da niko nad njim ne bi imao magijsku moć) ali i potpuno žanrovski izvajan u model ciničnog, neobrijanog antiheroja koji je konačno možda natrčao na avanturu iz koje neće moći da se izvuče britkim jezikom, hladnom glavom i brzim nogama. Nameless na čitaoca deluje na nekoliko planova, ima ovde mnogo intelektualnog materijala za razmatranje, simbola koje treba razabrati i proučiti, ali najjači plan je onaj najprimitivniji, egzistencijalni, nivo bića/ bitka, pitanje postojanja, ličnosti i slobode, majstorski posredovan kroz naučnu fantastiku uvezanu sa mitologijom i religijom, uteranu u nepraštajući telesni, duhovni i intelektualni horor.

Veliki deo pohvala mora da ode i na Burnhama, koji, kunem se, polako postaje novi Frank Quietly. Posle saradnje sa Morrisonom na Batman Inc. (i brda drugih stripova koje je radio, uključujući Nixon's Pal, takođe za Image i sa Joeom Caseyjem na scenarističkim zadacima) videlo se da je ovo čovek spreman za velika dela, a sa Nameless ima jako težak zadatak da isprati suludo džilitanje Morrisonove kreativne žlezde. No, Burnham kao da se napio vode sa istog izvora ludosti gde i škotski kolega pa je tako njegovo iskakanje iz groteske u epski široki i preteći glomazni kosmički SF, pa onda okušavanje u krvoločnom hororu sasvim prirodno i ovo je strip koji, kako već rekoh, od čitaoca neretko zahteva dosta smelosti da okrene stranu. Nameless se završava naredne nedelje ali je ovo najbolja moguća potvrda da na Morrisona još dugo treba računati kao na jednu od najkreativnijih sila u američkom stripu. Amin.

[džin tonik]

divim ti se na osvrtu sage. naletio sam nekoliko puta na odusevljenost serijalom, pokusavao iscitati, no bas mi ne lezi; glede price, moguce da sam negdje konzervativan, ne po uvjerenjima, vise u ocekivanju koje gajim spram stripa. jednostavno nije kompatibilan s tim. slicno glede likovnog izrazaja.

[Meho Krljic]

Čuo sam slično i od drugih. Saga ima tu dimenziju da obećava akcionu avanturu a onda skrene u indi melodramu, ali meni je to okej izbalansirano.

[Meho Krljic]

Pročitao sam, posle dosta vremena, prve dve kolekcije serijala Birthright koji je već po dobru spominjan u ovim krajevima a u pitanju je jedan od dva tekuća serijala koje trenutno za Image piše Joshua Williamson.

Williamsonov Nailbiter sam već dosta pohvalio kao jedan od savremenih američkih stripova koji smalltown horor trope uspevaju da provuku sa dosta elegancije tako da se i reference na prethodnike uklope organski a da scene nasilja i visceralnog užasa budu samo payoff za dobro odrađene postavke i da strip više polaže na kreiranje tenzije i jeze nego na krvopljuskanje.

Birthright je strip potpuno drugačijeg tona i pristupa i mada smo se do kraja nas dvojica sprijateljili, moram da priznam da mu nisam od početka bio naklonjen. I, pošteno je reći da ni sada baš ne vidim šta je kritika (i ovdašnja publika) toliko sjajno videla u stripu koji za mene tek prelazi u domen korektne akcione avanture sa fantazijskim osnovama ali ne opažam u njemu svu tu subverziju i revolucionarni pristup sa kojim je zapadna kritika udarila u talambase.

Elem, da, Williamson sa ovim stripom crpi inspiraciju iz omladinske avanturističke literature i filmova (Goonies dobijaju direktnu referencu u jednom od njegovih obraćanja publici) i onda nastoji da klasičnoj postavci da osoben preokret. Sasvim je to zdravo na nivou ideje: dečaci (i, makar u literaturi,  samo ponekad devojčice) svet ionako vide kao avanturu i maštom popunjavaju delove koji su nama, odraslima, dosadni i isprazni pa je onda njihovo poguravanje u smeru stvarne avanture prirodan impuls i često rezultira zanimljivim tvorevinama. U osnovi ovakvih priča je često motiv sazrevanja, hvatanje osetljivog trenutka kada dečaci postaju muškarci, prestaju da svet posmatraju kao avanturu (iako, paradoksalno, jednu upravo doživljavaju) i uče se odgovornosti. Jedan od ekstrema ovog pristupa se može pronaći u Kingovom It-u gde, za slučaj da nije baš bilo najjasnije, protagonisti romana imaju i ritualni seks koji označava njihov ulazak u muževne godine.

Birthright ovome pristupa na osoben način ali ne i sasvim suptilno. Glavni trik ove priče je da je Mikey običan dečak koji ma mamu, tatu i brata, a koji kroz zamršen splet okolnosti upada u fantazijski svet s onu stranu realnosti, tamo provede decenije učeći se da porazi iskonsko zlo i bude odabrani ratnik, bona fide fantzijski heroj, a onda se, opet kroz zamršen splet okolnosti vrati u našu stvarnost u kojoj je prošlo svega godinu dana.

Williamson dosta igra na tu kartu susreta fantazijskog i stvarnog, na porodične tenzije, nepoverenja i poverenja, na sudar magije onog sveta sa običnošću ovog i mada je ovo jedan u osnovi Hari-Poter-sreće-Konana pristup koji očigledno rezonira sa ukusom publike širom Srbije i Amerike, moram da priznam da je meni sve do negde druge kolekcije bilo podosadno i nezanimljivo.

Likovi u ovom stripu, fakat je, prolaze kroz promene, imaju više od jedne dimenzije i vođeni su motivacijama oko kojih se autor trudio, ali su meni ti likovi i dalje, posle deset epizoda veoma nezanimljivi, kao što mi je nezanimljiv generički fantazijski svet koji viđamo u flešbekovima. Ovde mi je Williamson nekako ispustio loptu i dok mi je sam zaplet, koji strip pretvara u road movie priču gde se nabildovani ratnik  bori sa magovima skrivenim u našem svetu prijemčiv, konkretno pripovedanje i likovi su mi i dalje bez mnogo života. O istom trošku, dijalozi su mi prilično ravni i neinteresantni i pošto mi je ideja o Mikeyju kao konfliktnom heroju sa tajnom agendom koji balansira između dva sveta  a koje oba prepoznaje kao dom, zaista dobra, prosto mi je žao da Williamson ovaj strip nije radio kao kolaboraciju sa nekim scenaristom koji bi udahnuo više šarma i života likovma koje ja i dalje doživljavam kao jedva funkcionalne.

S druge strane Andrei Bressan svoje crtačke dužnosti ispunjava maestralno, dajući stripu jedan intenzivan omladinski vajb ali ne štedeći na detaljima.  Posebno sam zadovoljan dizajnom demona a ovo je i bogato kolorisan rad pa to popravlja opšti utisak.



Takođe, konačno sam pročitao i Wytches, prošlogodišnji horor uradak Scotta Snydera i crtača Jocka za Image. Snyder je čovek koji je na strip scenu utrčao uz dosta fanfara pišući American Vampire za Vertigo. Ovaj serijal, fiktivna istorija vampirizma u SAD, je svakako imao odličnu ideju ali mada je Snyder bio korektan u pisanju, nikada nije uspeo da me osvoji i pošteno je reći da sam ga čitao najviše po dužnosti – likovi me nikada nisu kupili a onda me i sama istorija nikada nije sasvim osvojila.

Elem, Snyder je onda krenuo da piše Betmena i ispostavilo se da je za taj posao rođen. Neću preterati ako kažem da je poslednje tri i po godine ovaj čovek napisao neke od najvažnijih priča o Betmenu ikada i time se ubrojao u ljude koji rade bolje u okviru već uspostavljenih, korporacijskih univerzuma, nego kada pišu sopstvene stripove. U međuvremenu je uradio i jedan horor miniserijal za Image (Severed) koji je bio pristojan ako već ne revolucionaran a Wytches, čija je kolekcija, sa svih šest epizoda izašla letos, je demonstracija autora koji sigurnim korakom evoluira u pravcu nečeg veličanstvenog, ali sam za sebe, mislim, još uvek nije veličanstven.

Snyderova želja sa ovim stripom bila je da vešticama vrati oreol strave koji su izgubile tokom decenija eksploatacije kroz popularnu kulturu gde su predstavljane bilo kao smešne babe bilo kao seksi mladunice i za potrebe ispunjenja ovog zadatka posegao je za starim narodnim predanjima, sujeverjima i mitovima.

Veštice u njegovoj i Jockovoj izvedbi nisu mudre stare žene, travarke i dobri psiholozi, već bića praktično sa onog sveta koja sa nama, ,,običnim" ljudima sklapaju mračne sporazume gde se lečenja i produženi životi plaćaju veoma skupo. Snyder nas u ovu tematiku uvodi postepeno, oslanjajući se na proverenu foru: porodica iz velikog grada doseljava se u malo mesto i nastupa tenzija.

Deo te tenzije vezan je za uobičajene napetosti na relaciji selo-grad, ali deo je specifičan za ovu porodicu: majka je medicinski radnik u invalidskim kolicima (kasnije saznajemo kako i zašto je došlo do toga), otac je pisac i ilustrator popularnih knjiga za decu a ćerka je padavičarka zbog koje su se i preselili: žrtva vršnjačkog zlostavljanja koja tvrdi da je njenu zlostavljačicu progutalo drvo u šumi u kojoj ju je ova napadala.

Ovaj naptrirodni motiv se, naravno, pokazuje kao stvaran, a Snyder u prvoj polovini stripa majstorski nasuprot jedno drugom postavlja naturalističke scene gde interesantni, nesavršeni likovi prolaze kroz porodične drame i scene atavističkog užasa koji se isprva samo naslućuje.

Nažalost, kada krene akcija i kada se stigne do eksplozivnog finala, strip malo gubi na suptilnosti i interesantnosti. Snyder je veliki učenik Stephena Kinga (koji je obezbedio i blurb za ovu kolekciju, a, sećamo se i da je pisao delove American Vampire spinofova) i njegovo vođenje radnje na kraju stripa je rutinersko, ali zbog toga i veoma predvidivo. Otac koji doživljava ličnu katarzu, ćerka koja mora brzo (i eksplozivno) da odraste, malo mesto koje pokazuje da je najveće zlo u ljudima a ne u demonima, itd. Itd. Itd. – sve ovo je manje interesantno od dobro postavljene porodične drame i zanimljivih likova iz prve polovine stripa. Tamo gde smo imali nagoveštaje i skrivene signale, na kraju dobijamo scenu gde likovi jedni drugima bukvalno prepričaju radnju, kako bi čitalac razumeo šta se dešava i ovo nije nešto što bi trebalo da prihvatimo od Snydera koji je Betmenom pokazao da ume bolje i koji je sa prve tri epizode Wytches operisao na elegantniji način.

No, britanski crtač Jock se makar ovde ističe perfektnom formom, kreirajući i memorabilne likove i zastrašujuća čudovišta i atmosferu jezive Amerikane svojim prepoznatljivim uglastim crtežom i izvanrednim kolorisanjem. Wytches je solidan strip koji ne ispunjava sasvim svoja obećanja iz prve, napete polovine ali koji vredi i u svojoj slabijoj, akcionoj polovini. Ljubitelji horora mogu da mu se poraduju.



Pročitao sam i svih dvanaest brojeva poslednjeg serijala She-Hulk koga je, kao i mnoge druge savremene Marvelove stripove napisao Charles Soule i bilo je to veoma prijatno iskustvo.

She-Hulk je, infamozno, strip koji svakih nekoliko godina dobije novi serijal da Marvel ne bi izgubio prava na lik (a time i na akcione figure, igračke itd.) i mada se to čini kao najcinični od svih ciničnih poteza Kuće ideja, urednici uredno na Jennifer bacaju dosta dobre scenariste. U poslednjih deset godina to su bili i Dan Slott i Peter David a pošto je za razliku od rođaka joj, Hulka, kod Jen uvek akcenat bio na tome da je u pitanju uspešna pravnica koja potpuno kontroliše svoje ponašanje i u Hulk formi, i ton njenih stripova uvek je naginjao nešto humorističkijem, urbanijem delu spektra.

Za Souleov serijal se može reći da je pun pogodak baš zato što Soule, inače pravnik po vokaciji, sa aktivnom advokatskom kancelarijom, skoro perfektno pogađa atmosferu i ton stripa koji ima u sebi i dobar broj scena superherojske tuče, ali se od drugih Marvelovih serijala izdvaja time što se najveći deo akcije odvija u sudnici. U ovom serijalu Jen otvara sopstvenu advokatsku kancelariju i okuplja interesantnu žensku ekipu saradnika a gro zapleta koje gledamo tiču se interesantnih i zamršenih sudskih slučajeva kojima je potrebno samo malo superherojskog začina da ovaj strip dobije potrebnu Mighty Marvel patinu.

Kome se ne dopada sve prisutnija ,,feminizacija" Marvelovih stripova svakako neće ovde naći mnogo razloga da prekine sa gunđanjem, ali Soule (kao i Peter David pre njega) vrlo prirodno i organski piše strip u kome sve glavne uloge imaju žene, bez podilaženja političkoj podobnosti sa jedne ili seks-i-grad impulsima sa druge strane. She-Hulk je na prvom mestu đavolski dobar advokat a pošto je ovo superherojski strip, svi likovi u njemu su skloni preterivanju u reakcijama, bilo kada pljušte cinični onelineri, bilo kada pljušte hulkovske šamarčine. I to je vrlo zabavno, optimistično i lepršavo, baš onako kako neki matori među nama i pamte Marvel.

Soule ima i jedan vrlo ozbiljan zaplet u kome Jen brani Kapetana Ameriku od optužbi za nešto što je uradio još 1940. godine a tužbu zastupa niko drugi do Matt Murdock lično i ovaj ,,sukob" između She-Hulk i Daredevila, iako se ne odvija na krovovima njujorških (ili sanfranciskanskih) zgrada i u kostimima, već u sudnici i u formalnoj odeći, uzbudljiv je i kulturološki interesantan a Soule na kraju kroz usta advokatice odbrane pravi veoma interesantnu poentu a osteralog Kapetana Ameriku još jednom potvrđuje kao heroja kakvog danas Amerika može samo da sanja da ima.

Crtačke dužnosti je većinu vremena ovde imao Javier Pulido čiji jako indi intonirani stil iako možda ne bi pristajao ,,pravom" superherojskom stripu koji zahteva lenirifenštalovsku fetišizaciju tela i lica, ovde izvanredno pasuje uz vedar ton i svetao kolor.

Ugašen posle dvanaestog broja početkom ove godine, She-Hulk je bio optimističan i zabavan superherojski strip sa izraženom humanističkom crtom koja često nedostaje ,,velikim" Marvelovim radovima i jedan od najboljih Souleovih projekata koje je do sada uradio bilo u Marvelu, bilo u DC-ju. Nadam se da ćemo uskoro, u relansiranom ,,novom" Marvelu dobiti najavu da se Soule vraća ovom liku. Zaslužio ga je.

[džin tonik]

wytches bio u planu, no sad ce jos, jos malo pricekati ili jedan potencijalni smor od stripa manje. nikako ne volim kingove temelje, kamo li izvedbe u njegovom stilu; cast kojoj iznimci, ali generalno previse pravolinijsko.

[Meho Krljic]

Da, ima tu Kinga, baš se oseća. Snyder ima i svoj glas, naravno, ali još uvek treba da ga pusti...

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvih pet američkih kolekcija mange Terra Formars, što čini negde trećinu onoga što je do sada izašlo u Japanu (poslednja, petnaesta japanska kolekcija izašla je pre malo manje od mesec dana. Terra Formars u Japanu izlazi od 2011. godine i prilično je popularan naslov, sa pet spinof serijala koji su se u međuvremenu pojavili, dve OVA video adaptacije i televizijskim anime serijalom. Igrani film je trenutno u produkciji a pošto ga režira Takashi Miike, jasno je da su planovi solidjo ambiciozni. Miike je od shlock avangardiste postao go-to-guy za adaptacije mangi i starih anime hitova za veliki ekran i pošto je Terra Formars kao stvoren za tog novog njega (mnogo borbe i specijalnih sposobnosti, mnogo juvenilne karakterizacije), to može da bude solidno.

Elem, mene je Terra Formars privukao pre svega na ime svog naizgled old school naučnofantastičnog zapleta. I po imenu se vidi da se radi o teraformiranju, odnosno opsežnom projektu upodobljavanja atmosferskih i ekoloških uslova na nekoj drugoj planeti tako da budu prihvatljivi Zemljanima. Mene su uvek ložile ovakve ideje u naučnoj fantastici a kako se poslednjih meseci i godina sve više diskutuje o teraformiranju nama komšijskog Marsa (sa sve Elonom Muskom koji predlaže da to obavimo bacanjem stotina hidrogenskih bombi na njegovu površinu), Terra Formars, koji svojom pomalo nezgrapnom igrom reči ukazuje da o Marsu baš i pričamo, nije mogao da se pojavi u boljem momentu.

Još jedna od stvari koje su mi privukle pažnju bilo je reagovanje određenih slojeva zapadne publike koji su insistirali da su antagonisti u ovom stripu i anime adaptaciju odviše slični rasističkim blackface karikaturama/ tipovima koji su preovladavali u zapadnjačkim štampanim medijima pre stotinak godina te je valjalo istražiti da li Japan ponovo ispoljava svoju uobičajenu dozu nespretnosti kada su u pitanju rasni stereotipi...

Naravno, Japan je ako ništa drugo, i dalje osetno drugačiji od angloameričke popularne kulture od koje neretko uzima inspiraciju pa je i Terra Formars sve samo ne klasičan naučnofantastično-akcioni strip koji se dešava na Marsu. Kako već to ume da bude u mangi, naučna fantastika ovde je izmešana sa hororom, ima elemenata socijalne drame ali prevladava - od svega - martial arts manga podžanr. Ovo je strip apsolutno nabijen akcijom, presecanom momentima karakterizacije i ko je došao da ga čita zbog interesantnog zapleta biće razočaran kada vidi da se taj zaplet kreće agresivnom puževskim tempom.

Elem, radnja mange događa se u dvadesetsedmom veku, petsto godina nakn što je Zemlja započela projekat teraformiranja Marsa. Iako su zemaljske nacije i dalje prilično sumnjičave jedne prema drugima i postoje političke tenzije i trka u naoružanju, svima je jasno da je korišćenje relativno bliske planete za neko buduće naseljavanje ili makar eksploataciju resursa dobra ideja s obzirom na sve ozbiljniju prenaseljenost matične planete. Tako je, da bi se atmosfera Marsa nekako ojačala a voda izvukla na površinu, crvena planeta zasejana žilavim sojem algi a kojima su posle dodati jedni od najizdržljivijih insekata na Zemlji - bubašvabe - kao začetak ekosfere.

Pola milenijuma docnije, nakon što nekoliko robotskih sondi nije uspelo da donese podatke o tome šta se dešava na Marsu, Zemlja šalje prvu ljudsku ekspediciju na susednu planetu. Niko se sa nje ne vraća živ.

Prva kolekcija otvara se prikazom odlaska druge ljudske ekspedicije na Mars i strip ne troši mnogo vremena pre nego što uspostavi dominantnu atmosferu. Ovo nije priča o napetom postepenom istraživanju i otkrivanju jedne po jedne misterije tuđinskog sveta na kome je čovek pokušao da izigrava boga - ovo je strip koji kreće sa pokoljem negde od treće epizode, ubacuje u četvrtu brzinu i vrlo retko posle toga usporava.

Ispostavlja se, naravno da se prva ekspedicija nije vratila jer su ih sve pobile bubašvabe i to, zahvaljujući jakom kosmičkom zračenju koje tanana Marsova atmosfera ne može da značajno oslabi - mutirane bubašvabe. Ali dok bi čak i ovo bio zaplet prihvatljiv za zapadnjački strip slične teme, Yu Sasuga ide mnogo istočnjačkijom putanjom. Ove bubašvabe su (ima neko mambo-džambo naučno objašnjenje) evoluirale suludom brzinom i umesto šestonogih tvrdokrilaca naša druga ekspedicija na Mars zatiče krupne humanoide decidno ljudskih crta lica, sa udovima i telesnom građom sličnijim sisarima nego zglavkarima, ali i sa instinktima koji ih upućuju da primate ubijaju gde god ih zateknu.

Ne bi ovo prošlo u nekoj drugoj postavci, ton bi bio isuviše narušen praktično farsičnim iskrivljenjem "nauke" na koju se ovaj strip izuzetno mnogo poziva sa detaljnim pojašnjenjima mnogih bioloških karakteristika likova, ali Terra Formars je pre svega tu da na planu jedne dosta jednostavne predstave o kolonizaciji sveta na kome tehnološki napredni ljudi zatiču primitivne "starosedeoce" prikaže mnogo akcije i borbe.

I to se i dešava. Kako rekoh, intenzitet stripa je, uprkos vrlo sporom odmotavanju osnovne radnje, veoma visok sa mnogo atraktivne borbe i emotivnih momenata brojnih likova. Posada druge ekspedicije (a kasnije i treće koju pratimo u kasnijim kolekcijama) prošla je skupe i opasne bioinženjerske operativne zahvate kojima su im geni spojeni sa genima insekata (kasnije i drugih životinja) kako bi imali šansu da se suprotstave ekscesno naraslim humanoidnim bubašvabama i  strip osciluje između scena furiozne akcije (sa stalno novim, svežim, iznenađujućim prikazima snalažljivosti bubašvaba), flešbekova na prošlosti protagonista na Zemlji a koji služe da humanizuju likove (koji ginu zaprepašćujućim tempom) i epizoda koje nam otkrivaju političku i socijalnu pozadinu projekta vezanih za teraformiranje Marsa i izučavanje mutiranih neprijatelja.

Naravno, paralele sa zapadnjačkim radovima se lako i čestito daju povlačiti: ima ovde i Aliena i Starship Troopersa, pa ponešto i Carpenterovog The Thinga sa povremenim scenama telesnih transformacija i body horrora, ali Terra Formars ima distinktno japanski miris sa tim koliko naglašeno ikonički prikazuje evoluirale insekte koji su sada praktično primitivni ljudi. Optužbe za rasizam su, što se mene tiče, prilično nategnute jer je jasno da se ovde išlo pre svega na prikaz koji treba da asocira na više primate ali je i fakat da strip, bar u ovih prvih pet svesaka ne žuri da diskutuje teme kolonizacije i genocida koje se kontekstom nameću.

Makar je pripovedanje uzbudljivo, ako već priča ide sporim tempom (čak je i treća ekspedicija podeljena na šest timova da bi postojalo opravdanje za praćenje šest odvojenih grupa koje se bore). Sasuga, naravno, ima gomile i gomile scena klasične dekompresije ali pritom izvrsno rukuje promenama mesta i vremena radnje, kombinujući bez gubljenja koraka scene borbe ili strave na Marsu sa skokovima u prošlost na Zemlji, da bi onda scene dinamične akcije usporio i razdvojio na komadiće i svaku sliku koristio za meditaciju o konkretnom liku. Ove meditacije nisu uvek (čak ni prevashodno) psihološke, najviše se bave posebnim sposobnostima svakog od likova, žitovinjama na kojima su bazirane i objašnjavanjem kako će im to doneti prednost u borbi i treba da bude jasno da Terra Formars pre svega želi da bude martial arts/ horor manga a da teme kolonizacije i socijalne pravde treba da budu zadovoljne time da statiraju u pozadini.

No, ovo je izvrsna, munjevita, masivna akcija i veoma dobro nacrtan, visceralni horor iz pera Kenichija Tachibane i Terra Formars ima brojne scene od kojih zastane dah a ruka sama krene da baca kosku nevidljivom (i, uostalom, neprisutnom) prijatelju sa kime biste da delite uzbuđenje što ovo čitate.

Zanimljiv mada nikako prepametan ili predubok strip. Čekaću dalje prevode na engleski ali veoma se radujem Miikeovom filmu jer je Anime iz neobjašnivih razloga - cenzurisan.

[sinisa123]

jel zna neko dobar sajt za francuske skanlejšne? onaj na kojem sam do sada bio ne updejtuje već mjesecima.

[Meho Krljic]

Ja ih skidam preko warez-bb-a.

[Meho Krljic]

Otkada je George Lucas svoju firmu i prava na Star Wars proizvode prodao Dizniju, bilo je jasno da će još  jednom u istoriji Marvel dobiti priliku da svoje najviđenije autore okuša u ovom univerzumu. Ovo je i neka vrsta istorijske pravde ili makar simetrije jer su i prve strip-adaptacije a zatim i ekstenzije Star Wars filmova rađene upravo u Marvelovoj kuhinji, sa početkom krajem sedamdesetih. Da je Marvel tada tretirao materiju sa dužnim poštovanjem svedoči i to da su upotrebili zaista teško oružje, stavljajući za kreativne kontrole vedete poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina.

Naravno, Star Wars stripovi su kasnije postali industrija za sebe, Lucas je menjao partnere i poslednjih više od deset godina ovi su stripovi izlazili za Dark Horse, koristeći ogroman broj autora sa raznih meridijana (uključujući, recimo, jednu solidnu tezgu Darka Macana) i doprinoseći na nimalo zanemarljiv način extended universe istoriji. Neki od tih stripova su bili i istinski vrlodobri do odlični, kao na primer poslednji serijal Briana Wooda koji se dešavao u periodu između prva dva filma i koji je i poslužio da se uspešno najavi kako će stvari otprilike izgledati kada Marvel uzme stvari u svoje ruke.

Veliki deo toga što je nekada izlazilo za Marvel i za Dark Horse Marvel je sada reprintovao i učinio publici dostupnim i u digitalnoj formi – i ovaj poduhvat i dalje traje – a poslednjih godinu dana Marvel izdaje i nove Star Wars stripove i oni su generalno naišli na pozitivne reakcije među čitaocima. Nije to preveliko iznenađenje: pre svega ovo su sada zvanično jedini kanonski Star Wars stripovi (čitav minuli rad iz prethodne tri i po decenije danas se vodi kao nekanonski ,,Star Wars Legends", uključujući i igre, knjige i televiziju, minus Clone Wars serijal) a i, kako sam već rekao, Marvel je na njima zaposlio neke od svojih najviđenijih ekskluzivaca. Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.

Narod, naravno voli negativce a Darth Vader je duže od tri decenije jedno od najautoritativnijih mračnih prisustava u popularnoj kulturi, jedan arhetip koji ne samo da je inicijalno bio dobro postavljen, već koji je i svojim karakternim lukom, prelaskom sa jedne na drugu stranu sile i otkrićem vrednosti žrtvovanja za porodicu poslao jednu od najpotentnijih poruka o tome da promena životne filozofije i lično iskupljenje nisu izvan domašaja ni u poznim životnim fazama.

Razume se, sve je to veoma pojednostavljeno i naivno, ali opet, mitovi operišu u tim nekim jednostavnim kategorijama i lako shvatljivim narativnim strukturama a većeg modernog mita od Star Wars mi i nemamo. Utoliko, Dartha Vadera valja prepoznati kao otelovljenje mnogih elemenata moderne i drevne istorije i mitologije, od iskonskog zla crnih vitezova iz srednjevekovnih mitova do jasnih aluzija na nacističku opijenost okultnim, fetišizaciju discipline i moći, a sve to dopunjeno elementima telesnog horora (robotski udovi, mehanička pomoć pri disanju, kratki uvidi u telo koje bi odavno trebalo da je nefunkcionalno kada ne bi bilo Sile da ga pokreće...) i slasher horror posvetama. Koliko je Darth Vader velika popkulturna ikona i ambasador tamne strane svedoči svakako i to da čak ni prikvel-trilogija filmova o njegovom detinjstvu, mladosti i prelasku na tamnu stranu – onako nespretna i musava kakva je bila – nije uspela da zaista unizi tu njegovu ikoničnost.

Ne unižava je ni Gillenov i Larrocin strip, ali ovo je istovremeno i serijal koji je u meni uspeo da izazove pomisao da je neke stvari ipak i dalje najbolje ostaviti neizrečenim. Darth Vader – aktuelni serijal – je mudro zamišljena priča o tome šta je titularni vitez Sitha radio u nekim od ključnih momenata originalne trilogije. Gillen, kao dete kome su upravo predati ključevi od najveće riznice gikovskih zadovoljstava poznate modernom čoveku, sa mnogo ljubavi i pažnje vodi radnju koja se dešava u periodu između prva dva filma i pruža nam uvid u aktivnosti Skajvokera starijeg nakon uništenja prve Zvezde smrti.

Ovo je narativno interesantna teritorija jer Gillen mudro operiše u smislenim granicama. Iz filmova znamo koliko je velika opsednutost Dartha Vadera pobunjenicima postala nakon uništenja Zvezde smrti kod Javina i koliko su neke druge bitne ličnosti u Imperiji smatrale da crni vitez previše vremena posvećuje šačici budala koje im jesu nanele ozbiljnu štetu ali u nekom strateškom smislu ne predstavljaju pretnju širenju carstva. Ovaj strip pokazuje postepeno pojačavanje te opsednutosti, od Vaderovog interesovanja za pilota koji je preciznim hicima razneo džinovsku Imperijalnu stanicu i u kome je osetio odjek Sile, pa do shvatanja da je taj pilot Vaderov sin i želje da se jedini drugi na Silu osetljivi čovek u galaksiji privoli svom ocu kako bi se tom galaksijom, jelte, vladalo u tandemu, ko što smo i čuli u drugom filmu.

Da je ovo urađeno u formi miniserijala verujem da bi priča bila veoma potentna, ali u formi tekućeg serijala, Gillen nema druge do da pripovedanje razvodnjava odlascima u nevažne tangente, uvođenjem likova koji ne postoje u originalnom materijalu, obaveznim scenama akcije itd. i ovo, barem za moj groš, zapravo čini ovu priču slabijom.

Više je tu elemenata koji su smetnja tome da se centralna psihološka transformacija Dartha Vadera istraži čisto i fokusirano kako bi zablistala svojim punim portencijalom. Prvi element je naravno ta neizostavna potreba da se Vader prikazuje sada više ne samo u ikoničkim scenama gde je tamno prisustvo sa druge strane, materijalizovani košmar iz podsvesti itsl. već i u sasvim banalnim scenama gde je on činodejstvujući lik u priči sa kojim drugi likovi imaju i prilično obične razgovore koji se ne završavaju force chokeholdom. Gillen čini lavovske napore da psihologizacija Dartha Vadera ne bude previše napadna, da on ne bude previše ,,objašnjen" ali je jako teško pobeći od scena gde Vader krši svoje monolitno prisustvo time što je prinuđen da komentariše elemente scene i neretko deluje kao da priča samo da bi prekinuo neprijatnu tišinu.

Druga stvar je, naravno, ono sa čim mnogi prikveli imaju problem: mi već znamo šta se sa svim tim poznatim likovima dogodilo, i sa samim Vaderom, i sa Bobom Fettom i sa Jabbom pa ne samo da nema neke velike tenzije u pogledu rizika kojima je bilo ko od njih izložen ngo i dodatnu psihologizaciju njihovih likovima barem ja doživljavam kao suvišnu. Vader u prvom Star Wars filmu ima samo 12 minuta pojavljivanja na ekranu što mu je dovoljno da se uspne do svog ikoničkog statusa. Naprosto nije nužno da nam neko pokaže šta se dešavalo pre toga – originalna trilogija majstorski tu priču sažima i njeno detaljno prepričavanje nema efekat kome bi se dobronameran čovek nadao.

Treće je, jasno, uvođenje likova koji su novi, često sveži i zanimljivi a za koje znamo da neće igrati nikakvu ulogu u velikoj priči koju su pričali filmovi. Gillen ovde ima i jedan interesantan ženski lik i jednog droida koji je očigledan omaž HK-47 iz prve KOTOR igre i koji sa svojim ciničnim deadpan komentarisanjem služi kao solidno zamišljen komični predah u stripu koji je inače dramatičan i prilično ozbiljan.

Ovi likovi bi možda i bolje funkcionisali da nisu lancem vezani za bukagiju u formi visokog, crnog muškarca u ulaštenom oklopu i sa crnim plaštom, kao što bi i Vader bolje funkcionisao da Gillen ne mora periodično da smišlja situacije u kojima je ovaj, kao, žrtva zakulisnih spletki Imperatorovih kojima ovaj podseća da je majstor sedenja na nekoliko stolica. Opet, ovo su solidno dobre ideje ali tenzija u svim tim silnim scenama borbe i akcije nužno fali jer mi već znamo ishod svega toga, gledali smo ga u bioskopu Odeon pre trideset godina.

Druge eventualne zamerke su više vezane za generalni napor proizvodnje extended Star Wars materijala – tehnologija koju ovde vidimo često je daleko naprednija od bilo čega što smo videli u filmovima, i dalje je nejasno kako izgleda socijalni život unutar Imperijalne sfere uticaja – nego što su tu nešto krivi Gillen i Larroca, pa tako verujem da ove moje pritužbe nisu univerzalne jer, kako rekoh, vidim da narod ovo voli pa ću ga ipak preporučiti za čitanje svim zainteresovanima.



Drugo što sam čitao ovih dana je jedan zaista postariji serijal koga sam po dobru upamtio i bio zaintrigiran da vidim koliko se moje lepe uspomene uklapaju sa stanjem na terenu. Radi se o francuskom stripu od četiri albuma, La Quête de l'oiseau du temps a koji je na engleskom u luksuznoj novoj kolekciji izašao Septembra ove godine za Titan, pod starim (i korektnim) prevedenim nazivom The Quest for the Time Bird.

Ovaj strip izlazio je u našoj Stripoteci mislim negde početkom devedesetih, preveden kao Ratnici sa Akbara, da bi početkom ovog stoleća Marketprint učinio pravu stvar i objavio sva četiri albuma u koloru, kako Alah i zapoveda. Opet, ima kolora i kolora i čak i ako čovek ima Marketprintove albume, ima razloga da se raspita za najnovije izdanje jer je Titanova kolekacija naprosto zamamna.

Elem, meni je ovaj strip ostao u zbilja lepoj uspomeni jer je kombinovao maštovit fantazijski svet sa svim očekivanim tropima ovog žanra (muževni ratnici, raskošne, pohotne žene, egzotična stvorenja, mistična magija i drevna božanstva) sa razigranim pripovedanjem i karakterizacijom koji su mlađeg mene osvojili šarmom i humorom. Na ponovljeno čitanje najviše sam i bio zainteresovan da utvrdim koliko ambiciozno variranje u tonu stripa od scene do scene (a neretko i u okviru iste scene) može da se uklopi sa eshatološki intoniranom pričom o kraju sveta koji stiže i samo ga tipična herojska potraga male, odabrane grupe pitoresknih likova može možda sprečiti.

Ja sam naravno, veoma sklon pripovestima koje u centar stavljaju herojsku potragu a Serge Le Tendre je i sam očigledno solidno proučio najvažnije klasike žanra pa je njegova verzija ovog pripovednog tropa čvrsto utemeljena u prepoznatljivim arhetipovima: mudra magijska žena koja predviđa kraj sveta i jedina ima predlog kako da se izbegne, hipermaskulina ratnička figura koja potragu predvodi, druga hipermaskulina figura koja bi sa njom da meri čiji je veći i ovo je izvor tenzije u grupi, ,,slaba" pripadnica družine heroja koja, iako je očigledna slabost grupe, na kraju biva presudna za uspeh misije, beta mužjak zadužen za komične predahe itd. itd. No, Le Tendre svemu ovome prilazi na primetno subverzivan način. Prva, crno-bela verzija ovog stripa započeta je (kasnije napuštena) još polovinom sedamdesetih (ova kolekcija ima nekoliko strana tog stripa i pokazuje da je crtež još uvek mladog Regisa Loisela i bez kolorisanja bio intenzivno impresivan) i već se tu video zametak Le Tendreove ideje da likove pomeri iz svojih arhetipskih ležišta. U punoj meri realizovan u ova četiri albuma, taj pristup je i danas veoma osvežavajući. The Quest for the Time Bird je više priča o likovima nego priča o svetu i bogovima koji taj svet nepažnjom ili zlom namerom mogu da unište pa iako centralni narativ u punoj meri pokazuje teške borbe, strašna iskušenja po drevnim hramovima i zaraženim selima, leteće guštere i mala božanstva koja zagorčavaju život putnicima-namernicima, zapravo je ,,prava" priča ovog stripa više okrenuta preispitivanju unutrašnjih života likova i dovođenju u sumnju njihove arhetipske snage.

Ovde moram i da priznam da stalno variranje tona u pripovedanju nije nužno uvek uspešno. Strip je prilično opterećen stalnim upadicama, komentarima likova koji, istina, služe da se tananije opiše njihova psihologija, ali su napadni i odvlače pažnju čitaoca na više strana, čineći i neke ikoničke scene pomalo rastrgnutim na fragmente. Le Tendre očigledno nije verovao u maksimu da je manje ponekada više tako da je ovo strip koji mestimično pati od prevelike potrebe da čitaocu sve diskurzivno objasni, bežeći od dvosmislenosti ili nedorečenosti koje bi, držim, možda zapravo imale bolji, snažniji efekat. Istovremeno, mnogi likovi su nepotrebni i deluju više kao skice za likove koji bi u nekoj drugoj priči imali važniju i interesantniju ulogu (kao što je na primer relativno suvišno uokvirivanje centralnog narativa metanarativom u kome pripovedač svojim unucima prepričava radnju).

Ali s druge strane, šarm i energija koje sam upamtio iz prvog čitanja su netaknuti i ovo je strip koji osvaja svojom nadahnutom vizijom fiktivnog sveta, dinamikom koja postoji među likovima i dovoljno suptilnim razmatranjem ozbiljnih tema (ljubav, roditeljstvo...) da kada se dokotrlja do zapravo vrlo ozbiljnog i mračnog finala, čitalac ostane sa izmešanim osećanjima: ushićenjem što je video jednu inteligentno osmišljenu i dobro izvedenu završnicu ali i potresenošću što je svedočio okončanju jedne na kraju krajeva okrutne priče koju neki od likova, makar psihološki, nisu preživeli.

No moj najveći utisak je možda vezan za Loiselov crtež koji je ovako divno odštampan i savršeno kolorisan naprosto neodoljiv. Pričamo o jednom od najcenjenijih francuskih strip-crtača, naravno, a fantastična maštovitost i, eh, vibrantnost sveta koji je ovde vizuelno kreirao, te ekspresivnost likova skoro da nemaju takmaca. Kada čitam strip u kome gotovo svaka strana ima po jednu scenu koja bi bez problema mogla da ide na poster pa na zid, teško mi je da suspregnem uzdahe.

Ovaj strip kod nas ima solidno sledbeništvo (videti ovu temu na Darkwoodovom forumu na kojoj naš her Neomeđeni lepo i nadahnuto polemiše o svemu) i nadam se da je i dalje u planu reizdavanje svih albuma (uključujući i prikvele koji nisu deo ove kolekcije a u nas su izšli samo serijalizovani u Stripoteci) pošto Marketprintova izdanja već i nisu tako lako nabavljiva a ova Titanova kolekcija mi je razgorela želju za luksuznom štampom i kolorom.

[neomedjeni]

Hmmmm... Čime da te podmitim da napišeš tekst o Žigu sudbine, odnosno Sedam jastrebovih života? Radi se o stripu remek delu kome ozbiljno treba dobar prikaz, a sam sam nedovoljno vešt i još manje dostojan da mu ga pružim. 

[Meho Krljic]

Čime da te podmitim

Pa, dosadašnja praksa pokazuje da je najbolji odgovor na ovu dilemu novac. Ne kažem da bih odbio malo vrele muške ljubavi, ali razumimo me, stariji sam čovek, zanemoćao, sklon manje uzbudljivim i uostalom manje napornim aktivnostima u životu. Tu je novac sigurna stvar. Plus, najbolje je što se to uglavnom i ne računa u mito nego u najobičniji honorar. Svi su na dobitku!

No, to na stranu, da sada kažemo nešto o vašem prenemaganju. I kad kažem "vašem", mislim i na tebe i na druge.

Prvo, to što ja napišem impresije o nekom stripu za petnaest minuta, u kancelariji, jer me mrzi da editujem akcione planove za iduću godinu u firmi u kojoj uostalom uskoro neću ni raditi, znači da su to puki uzgredni forumski osvrti, bez pretenzija da budu ozbiljni prikazi ili nedobog kritike. Ako se ovde nastave insinuacije da postovanje takvih osvrta inhibira druge ljude da pišu svoje osvrte, ja ću to prestati da radim.

Drugo, druže Neomeđeni, vaše pisanje je dobro i svakako ni po čemu lošije od mojeg pa je zaista nepotrebno da sebe posipate pepelom a mene tobož mitite da bih pisao o stripu koga vi volite.

Treće, čak i da nije, pisanje se najbolje unapređuje pisanjem, a ovo je forum, a ne Almanah SANU. Prema tome, izvolite.

[neomedjeni]

Ček malkice, da razjasnim svoju tačku gledišta. Totalno iskreno, ti si jednostavno bolji pisac i kritičar od mene. Donekle na osnovu čiste predispozicije/talenta/čega god, odnekle na osnovu vežbe koja ti nije nedostajala jer si vežbao svoje pero dobrim delom svog bivstvovanja u ovoj dolini smeha.


Što uopšte ne znači da sam nezadovoljan svojim pisanjem, naprotiv. Čak pišem (metodološki) veoma slično tebi - kad me strefi želja da opišem neku igru, knjigu ili strip, sastavim tekst za petnaestak minuta u glavi. Što se nakon toga pretvori u zamornih sat i po ili dva drndanja tastature da se to elektronski uobliči. Imam ispod pojasa kilometarske tekstove o Sambrovima, Žodorovskom i njegovim (ne)delima, Vekovnicima, Crnoj Orhideji, Petru Panu i još koječemu. Daleko bilo da se stidim pisanja. Nešto od toga mi je čak objavljeno, što mom egu nimalo nije smetalo.


Ali postoje dva stripa koja volim do imbecilnosti, ali za koje nikad nisam našao dovoljno dobar način da izrazim šta to vidim u njima, pa zbog toga čekam da se nađe neko ko će biti veštiji u inteligentnom slaganju reči ili bar imati manje respekta prema pomenutim delima od mene. Žig sudbine je, jelte, jedan od njih.


Elem, para nemam, a plašim se da seksualnu želju u poslednje vreme osećam samo prema jednoj osobi, kojoj apsolutno ne pada na pamet da se seksa sa mnom, tako da sam na tom polju primerno beskoristan. Ali mogu da ti ponudim cvet i lepu reč, pa ti vidi hoćeš li osetiti grižu savest što mi nisi ispunio želju kad se naredni put nađeš na poslu besposlen. 

[Meho Krljic]

Dakle, umete al nećete da se potrudite, druže Neomeđeni. Sramota!!!!!!!!!!

[Kunac]

Tarzan: Reke krvi.

[neomedjeni]

Dakle, umete al nećete da se potrudite, druže Neomeđeni. Sramota!!!!!!!!!!

Potrudio sam se, nije išlo kada je u pitanju Žig sudbine. Jednostavno nisam dorastao standardima koje sam sam sebi postavio kada je taj strip u pitanju.


Ali evo jednog starog premišljanja o Sagi o Torgalu. Čisto da nam se ne naljutiš i napustiš svoja pisanija koja sa zadovoljstvom svi iščitavamo.




Već sam pisao o ovome na temi o pročitanim stripovima, pa neću dužiti. Fin početak završne trilogije. A ono što je najbolje, ono najbolje tek predstoji - svaki naredni album je bolji od prethodnika. Jedina zamerka Marketprintovcima je da bi mogli da pažljivije provere svoje materijale pre štampe. Duplirali su istu rečenicu u dva oblačića i ostavili nas bez jednog odgovora. Našao sam i jednu glupu pravopisnu grešku, ali da se time ne bavimo.


Zato ću dužiti o nečem drugom. Juče mi nešto došlo, te sam nakon što sam obnovio Varvare prelistao u glavi spisak Torgalovih epizoda, sabrao i oduzeo utiske i... ono što je ostalo kao rezultat, vredi. Prilično.


Torgala često dele po ciklusima, pa ću isto učiniti i ja, ali ne po već uspostavljenim šablonima, već in my way.


1. Početni ciklus, epizode 1-3. Prva dva albuma, sem činjenice da pričaju jednu novu, veoma čudnu priču, gotovo ništa ne izdvaja i ne tu ne bismo mogli da govorimo o nekom posebnom kvalitetu koji strip poseduje. Tek sa Tri starca iz Arana, pričom koju sam ovom ciklusu dodao jer nisam imao gde da je smestim, Torgal postaje veliki strip. Ne verujem da ima mnogo ljudi koji poput mene cene ovu epizodu, ali s moje tačke gledišta, ona je definisala ostatak cerijala. Svi stubovi na kojima će počivati priča o Torgalu već su ovde - privrženost porodici, neuspešan pokušaj bekstva od surove realnosti, uplitanje onostranog, čudni likovi, iznenadni preokreti, korišćenje lukavstva pre nego sirove snage, uplitanje nordijskih bogova, Čuvarka ključeva, očajnička potraga za najbližima koji su u opasnosti, i najvažnije - vernost sebi i svojim idealima i kada su stavljeni na najstrašnije probe - sve je to Van Am utkao u priču od 46 tabli, a Rosinski znatno bolje nacrtao nego prethodne albume. S Aranom putovanje s Torgalom konačno kreće u pravom smeru.


2. Brek Zarit, epizode 4-6. Ustoličenje nove stripske legende. A počelo je traljavo, jer je Crna galija loš strip sa jednim ogromnim previdom, ali o tome ne bih sada naširoko. Ono što malo vadi Galiju je sjajan dvoboj strelama na kraju koji uspostavlja još jedan kanon serijala - uprkos svojoj natprosečnoj snazi, Torgal je čovek luka i strele, i takav će i ostati. Takođe, važno je uvođenje lika Šanije, jednog od najdojmljivijih i najvažnijih u celom serijalu. Zemlja senki je već fenomenalna, možda i najbolja epizoda Torgala svih vremena. Crtež Rosinskog je konačno dosegao nebeske visine kvaliteta i uz povremene padove u kvalitetu, verovatno zbog zamora i dosade, održavaće ovakav, vrhunski nivo do kraja serijala. Priča je, uz Gospodara planina, verovatno najfilozofskija i najtragičnija od svih ispričanih u Torgalu, a Šanijin lik je je jednostavno zasenio sve. Kako to reče Torgal na kraju Zemlje senki: "Zbogom devojčice, nikada te neću zaboraviti". Pa, verujem da niko neće. Pad Brek Zarita je odličan kraj ciklusa i Van Amov mig velikom Britanskom majstoru fentezija Majklu Murkoku i njegovom Hokmunu, a nekoliko tabli u kojima tiranin prolazi kroz podzemne radionice i tunele su verovatno najlepše table koje je Rosinski nacrtao u Torgalu. Subjektivni utisak, naravno.


3. Ciklus Zemlje Ka, epizode 7-13. Prva tri albuma su zapravo poslužila samo kao priprema za ono glavno. Ali kakva priprema. Alinoe, uspešan iskorak serijala u horor vode, u kome se bolje upoznajemo sa Torgalovim sinom Jolanom i njegovim čudnim sposobnostima. Sin zvezda, koji prerađuje priču o Torgalovom poreklu i dodaje joj mnoštvo novih detalja. I Strelci, koji u serijal uvodi Kris de Valnor, koju ne možemo nazvati glavnom zlicom, jer bi to jednostavno bila uvreda za kompleksan karakter ovog lika koji je Van Am genijalno osmislio. Zatim slede tri čuvena albuma o putovanju u Zemlju Ka i suočavanju Torgala sa svojim poreklom i prošlošću - nesumnjivo najbolji deo sage koji će, pokazalo se, biti nemoguće nadmašiti u budućnosti. I solidan epilog svega toga u vidu Između zemlje i svetlosti.


4. Ciklus porodice, epizode 14-17. Niz međusobno nepovezanih priča u kojima Torgalova porodica pokušava da se skući i konačno pronađe zasluženi mir nakon burnih događaja iz prethodnih albuma. Naravno, neuspešno. Započet je Arisijom, odličnom zbirkom priča o događajima koji su obeležili detinjstvo Torgalove supruge, kojima je konačno ulivena neophodna doza posebnosti i duha u njen lik. Nikad nije bilo sporno da Torgal apsolutno obožava svoju ženu, ali je svaki čitalac morao s vremena na vreme da se zapita zašto, kada uporedi vikinšku princezu koja se pretvorila u dosadnu domaćicu sa ostalim, uzbudljivim i opasnim ženama koje je Torgal sretao na svojim lutanjima. Pa, nakon ovih priča će to svakako postati jasnije ("I ja tebe volim devojčice. Jer sanjamo iste snove."). Gospodar planina je još jedan uspešan scenaristički eksperiment, ovog puta na temu najvećeg neprijatelja živih, one zmije koja sebi neprestano grize rep. Van Am posredno govori nešto što ćemo desetak godina kasnije čuti glasno izgovoreno u jednom drugom mediju: "Time lays waste to all things, but I shall fight it as long as I can." Možda je Kris Avelone čitao Torgala u mladosti? Vučica je solidna, mada ne naročito značajna priča o Torgalovom povratku u severne zemlje i rođenju njegove ćerke, Luv. Album koji svakako nije na nivou prethodnih, ali daleko bolji od nekih koji će uslediti. Zato je priča kojom se završava ovaj ciklus i započinje dug period razdvojenosti glavnog junaka od njegove porodice odlična. U serijal se trijumfalno vraća Čuvarka ključeva i neki, davno brižljivo po njegovim stranicama posejani, a zatim zaboravljeni likovi, saznajemo da su izvor svih nedaća koje prate našeg heroja bogovi, koji ne mogu da mu oproste jednostavnu činjenicu da postoji, a on, kako ne bi više dovodio svoje najdraže u opasnost, odlučuje da ode u izgnanstvo. Sam. Izgledalo je da nam predstoji nov niz sjajnih avantura...


5. Šajganov ciklus, epizode 18-23. Sunčev mač je, nakon dugog vremena prva zaista loša priča o Torgalu i tačka u kojoj počinje da se nazire kako nešto počinje da truli u državi Danskoj. Van Am je, izgleda, počeo da gubi inspiraciju, te je nadahnuće potražio u povratku starim motivima, u vidu povratka u Torgalov život opasnog oružja ljudi sa zvezda i Kris de Valnor. Prvi pomenuti je toliko loše i usiljeno, da ne kažem nepotrebno, izveden da je drugi ostao potpuno u njegovoj senci. Ni sledeći album, Nevidljiva tvrđava, nije na mene u prvi mah ostavio posebno dobar dojam. Storija o junaku koji, kako bi odvratio od sebe i bližnjih nepoželjnu pozornost bogova i izmakao njihovom oku, poseže u očajanju za sistematskim brisanjem svog sećanja, mi je delovala previše nategnuto i... pa, netorgalovski. Kasnije, kada sam obnovio gradivo, pokušavajući da više uživam u putu, a manje obraćam pažnju na putokaze, stvari su izgledale malo bolje, a pozitivnom utisku je ponajviše doprineo jedan detalj koga sam prevideo pri prvom čitanju. Radi se o Tjalu, odnosno, Torgalovom sećanju na njega, koje se, u ime starih dobrih vremena, samo ubija, odnosno briše, pomažući Torgalu u njegovom naumu. Kada se prisetimo da je prethodno Tjal stradao u samoubilačkoj akciji u želji da popravi svoju grešku, tj. pomogne Torgalu i Arisiji, dolazimo do zanimljivih zaključaka o tome kako scenarista gleda na sećanja koja imamo na ljude, bili oni sa nama ili ne... Genijalan momenat, ali da ga ne kvarim sopstvenim tumačenjima, već da nastavim u pravcu Žiga prognanih, koji težište priče pomera ka Torgalovoj porodici i mukama u kojima su se našli nakon njegovog odlaska. Van Am inteligentno plete priču o bespomoćnosti familije koja ostaje bez svog oslonca i krhkosti i prividnosti starih prijateljstava, kao i neočekivanoj pomoći koju možete pronaći u novim. Ova priča dobija svoj nastavak u Ogotaijevoj kruni, u kojoj Jolan, ostavši sam, pokušava da spase Torgala sudbine do koje su ga dovele spletke Kris de Valnor uz pomoć svojih starih moći i misterioznog neznanca čiji ciljevi nisu baš najjasniji. Verovatno najbolja epizoda ovog ciklusa, uprkos tome što su joj konkurencija Džinovi, priča u kojoj Torgal konačno dolazi sebi i preuzima ponovo na sebe zadatak da izvuče svoje voljene iz nevolja u koje su njegovom krivicom zapali. Šteta što se saga o Šajganu završila vrlo lošim Kavezom, koji je malje ličio na fantazijski strip, a više na srednjoveovni ljubavni roman. Mislim, junak koji se skrušeno nakon godina izbivanja vraća kući, da bi ga supruga zatvorila u kavez kako bi ga naučila pameti. Odakle treba da je ubedi da je ponovo onaj stari i da mu treba pružiti novu priliku... Zašto ovo, pobogu?


6. Ciklus (Van Amovih) lutanja, epizode 24-26. Nakon što je Torgal konačno raskrstio sa Šajganom, nevoljan da se vrati među Vikinge, poveo je porodicu u novu potragu ka mirnoj luci. Naredna tri albuma govore o dogodovštinama koje su im se desile na tom putovanju i, da budemo iskreni, užasni su. Arahnea i Plava bolest počivaju na ideji kontakta sa novim društvima, koji ubrzo dovedu do problema i potrage za izlazom iz zarobljeništva. Kraljevstvo pod peskom stoga inovativno menja koncept i potura nam ideju o kontaktu sa kolonijom ljudi sa zvezda (opet!), koji ubrzo dovodi do problema i potrage za izlazom iz zarobljeništva. Da li se još nekom čini da je Van Am definitivno presušio? Njemu je to očigledno palo na pamet, pa je usledio...


7. Završni ciklus ili ciklus o žrtvovanjima, epizode 27-29. O ovome neću ništa govoriti jer, em sam već pisao o ovim albumima na drugoj temi, em bih možda nepotrebno spojleriso nešto ljudima koji ih još nisu pročitali. Dovoljno je pomenuti da se Van Am uspešno vratio u formu, da je Rosinski bio odličan kao i obično i da je Torgal dobio dostojan kraj svoje priče. Ivove nastavke sage ću verovatno čitati, ali teško da ću ih smatrati pravim Torgalom. Samo jedan čovek ima kredibilitet da piše njegove priče, bez obzira na to da li to želi i da li je to ovlašćenje preneo na nekog drugog.

[Meho Krljic]

To je već bolje 

[milan]

Tako sržni Star Wars serijal piše Jason Aaron, i on, takođe pametno smešta radnju u period između prva dva filma, a serijal o kome bih danas da kažem koju reč radi naš omiljeni građanin Bata u Somersetu, Kieron Gillen, sa podrškom pouzdanog Salvadora Larroce na crtežu. Radi se o tekućem serijalu Darth Vader koji je među čitaocima izazvao solidno oduševljenje.

Mene je mini-serijal Lando (Soule/Maleev) bas prijatno iznenadio. Poceo je kao nesto sto i ocekujemo od stripa u kojem ovaj veliki prevarant i kockar ima glavnu ulogu, a onda nam, potpuno neocekivano, otkrio neke zanimljive stvari vezane za prirodu mracne strane i Sith majstora, prosirujuci mitologiju SWa.

[Meho Krljic]

Stiže mi i on na red, zajedno sa minijem o Leiji.

Još otkad sam saznao da je Finn Landov sin, moja ljubav prema Landu je utrostručena.

[Ugly MF]

Legacy v1 i v2 su jedini dosledni nastavci franshize, steta sto nisu vise pokrali odatle...

[Kunac]

Osvrti na stripove:

CRNA ORHIDEJA
TARZAN: REKE KRVI
OBOJENI PROGRAM 5
OBOJENI PROGRAM 6

http://citymagazine.rs/clanak/prikazi-stripova-crna-orhideja-tarzan-obojeni-program-5-6

[neomedjeni]

Negde 2012. godine, pokušali smo da napravimo neki Comic Book Club na DW forumu u okviru kojeg bismo birali stripove za grupno čitanje i naknadno komentarisanje. Kratko je trajalo, nismo iskomentarisali veliki broj stripova, ali jedan od njih je Crna Orhideja. Baš nađoh svoj komentar koji sam, iz ko zna kojih razloga, izbacio u dva posta.


Prvi, koji me jer podsetio da u to doba nisam mirisao Mekina:



Dobro da počnemo, prvo poso, ondaK zadovoljstvo. Poso je u ovom slučaju, razume se, crtež.


Zašto? Zato što mi nešto u Mekinovom stilu smeta, ma koliko isti bio odgovarajuć i dobro odabran za ovu vrstu priče. Označio bih njegov crtež najstatičnijim koga sam ikada video, sa figurama koje ne da izgledaju kao da su zarobljene u pokretu, već da se nikad u "životu" nisu ni pomerile, nego stoje negde, spuštene na zemlju ili okačene u vazduhu poput pozorišnih lutaka, da nisam u međuvremenu čitao Sergeljesovog Najamnika koji je možda još gori po tom pitanju. Međutim, sećam se da me je kod Sergeljesa zaprepastilo to što su njegove vinjete nacrtane i obojene s takvom pažnjom da nalikuju na fotografije koje je neki posetilac doneo iz tajne posete fantazijskom svetu, toliko su uverljive bile. To je delimično još jedna zajednička tačka Mekinu i Sergeljesu, i Mekinove vinjete izgledaju kao fotigrafije, ali mutne, zatamnjene, neuspele... čini mi se da nemam dovoljno dobar vokabular da bi precizno izrazio ono što bih želeo, ali recino da sam tokom čitanja zagledajući crteže neprestano imao osećaj da gledam kroz prozorsko staklo niz koje se sliva kiša neki prizor napolju, u blizini...


I takav statičan način crtanja je, kao što sam rekao, sasvim u redu, jer Gejmen pripoveda o likovima koji su takođe zatočeni. Ne u zatvoru ili ludnici, mada će biti i takvih prizora u stripu, već su robovi sebe samih, svoje sui generis prirode. No o tom malo kasnije, u delu koji se odnosi na Gejmenov doprinos nastanku ovog dela.






I drugi, u kom pokazujem nešto više poštovanja prema Gejmenu. Ali tog ludaka oduvek previše gotivim.



A sada, o pripovesti. Pre svega bih želeo da kažem da bih voleo da sam znao nešto više o Crnoj Orhideji pre čitanja ovog stripa. Ne da je to presudno za razumevanje dela, ali bih jasnije osećao odnose među likovima i sigurno bih uočio desetine sitnih detalja koje sam ovako sigurno preskočio. No, da se ne bakćem prosutim mlekom...


Ovo je zajeban strip i neće me čuditi ako čujem da se većini nije dopao. Pre svega, ovo uopšte nije superherojska priča. Ali uopšte, uprkos pojavljivanju silesije superheroja i supernegativaca na njenim stranicama. Nije čak ni strip koji superheroje stavlja u realno okruženje, kako napominje lik koji se drznuo da napiše uvodnik. Da, postoji taj momenat koji on potencira, kada negativac (koji je, zapamtite, jedan od nas), uhvaćenoj BO poručuje: "Hey, you know something? I've read the comics... I'm not going to lock you up in the basement before interrogating you... then leave you alone to escape. That stuff is so dumb. But you know what I am going to do?I'm going to kill you. Now." To nije priča o superheroju koji se našao u nemilosti scenariste, to je samo prva nakaza koja je žrtva običnog čoveka, žrtva većine u ovoj priči.


U suštini, ovo je priča o potrazi. Amnezija koja muči junakinju stripa je samo izgovor koji Gejmen koristi da bi je poslao u potragu za ličnim gralom. Potragu za sobom, svojom suštinom, svojim značenjem i značenjem svog bivstvovanja jedne neobične osobe u svetu kojim dominiraju obični. Gejmen ne potencira njene superherojske moći kao razlog njene posebnosti, on samo izbegava da kaže čitaocu koji želi superherojski strip da se ne radi o tome. Njega zanima ta posebnost, ta različitost, kao činjenica, bez obzira na to kako se manifestuje. On je izlaže sa dva gledišta. Običnog čoveka, kome ona smeta, koga užasava, koji vidi samo spoljašnje, fizičke deformacije ili poboljšanja i koristi ih kao razlog da one sa takvim karakteristikama proganja, izopštava, uništava. Drugo je gledište onih drugačijih, koji pokušavaju da žive sa tim što ih izdvaja, da li u mraku, krijući to što su od sveta, ili otvoreno, kada se svet stara da ih strpa u mrak (u Arkam). Tamo gde neće biti na videlu, gde neće smetati, gde neće ugrožavati našu običnost, našu zadovoljavajuću prosečnost. Uostalom, poslušajte šta govori Otrovna Ajvi, zatvorena duboko u podrumu ludnice, gde terapijom pokušavaju da je izleče i "unormale": "This place isn't a prison. There's no release date. No parole. Some sweaty, overweight creep asks you to go dawn on him to prove you're fit to mingle with society...Whem you're scared enough - or hurt enough - to be quiet, to be "good"... then they'll let you out. Or maybe they won't. And nobody gives a damn. If I could be anything in the world, miss hybrid, I'd be you. And you're complaining?" Dakle, biti drugačiji znači biti u opasnosti od drugih koji nisu kao ti. Znači da ćeš živeti krijući se pod maskom kao izvesni Brus Vejn ili u močvari, poput Aleka Holanda. Ili ćeš se otvoreno buniti i biti zatvoren, možda uz saradnju onih od tvoje vrste...


I nema bekstva. Nema bezbednog mesta na svetu, nema se gde sakriti. Nema se gde pobeći od samog sebe. To su i Gejmenove junakinje shvatile u trećem delu priče, kada su dobile priliku da se na kratko odmore i skrase u njihovom velikom amazonskom raju. Ljudi ih neće ostaviti na miru, ma koliko se duboko povukli u izolaciju, jer to nije njihova, kontrolisana izolacija. S druge strane, povlačenje, odustajanje od delanja, samo je jedan blaži vid smrti u kojoj srce i dalje kuca, ali nema za šta. Potraga za smislom se mora nastaviti, bez obzira kakvo je konačno rešenje i da li uopšte postoji, jer bolje opcije nema, kao ni savršenih krajeva u realnom životu.

[milan]

Još otkad sam saznao da je Finn Landov sin, moja ljubav prema Landu je utrostručena.

Cek, cek, cek.... STA??? Odakle ti to?

[Meho Krljic]

http://screenrant.com/star-wwars-force-awakens-finn-lando-calrissian/


Već par meseci se to pominje, sad se računa u praktično potvrđeno.

[Meho Krljic]

Pošto se Marvelov Secret Wars konačno završio, valja se osvrnuti na njega. Ali pre toga, evo i nekih drugih stripova koje sam čitao ovih dana.

Fury MAX: My War Gone By je serijal koji se završio još 2013. godine i koga sam čitao još od 2011. kada je počeo, ali sam ga na posletku dotukao tek preko praznika prošle nedelje. Zapravo nemam nikakvo opravdanje za ovo – radi se o miniserijalu od svega 13 epizoda, radili su ga ljudi čije sve stripove smatram obaveznom lektirom po difoltu i najpametnije što imam da kažem je da sam ovaj strip želeo da gustiram i da u njemu uživam što je duže moguće.

I uživao sam, to nije sporno. Ovo je odličan serijal i još jedan primer kako se istovremeno može pisati strip koji pokazuje svu kul ratnu akciju koju bi čovek mogao da poželi a da istovremeno ratu i geopolitici koja ga proizvodi pristupa sa vrlo kritičkog stanovišta. Naravno, ništa manje ne bismo očekivali od Gartha Ennisa, čoveka koga regularno proglašavam najboljim scenaristom koji radi u američkom stripu, Ircu koji Ameriku razume bolje od većine Amerikanaca, autoru kultnih Preacher, Hitman, The Boys, Punisher MAX...

Ennis je Marvelovim čitaocima verovatno i najpoznatiji po ovom poslednje nabrojanom serijalu, magnum opusu od šezdeset epizoda kojim je Irac kreirao definitivnu kartakterizaciju Marvelovog Punishera, koristeći do maksimuma slobodu koju pruža Marvelov MAX imprint. MAX, za razliku od na primer Ultimate imprinta ne podrazumeva konzistentan univerzum sa jedinstvenim kanonom i kontinuitetom već je u pitanju više generalna estetika imprinta koja podrazumeva ,,realističnija" okruženja i ponašanja likova i situacije konzistentnije sa ,,našom" realnošću.

Ovo ne znači da u Marvel MAX stripovima nema superheroja, naprotiv, recimo Hood Briana Vaughana je jedan od meni najmemorabilnijih MAX stripova a on je poslužio kao direktan predložak za dalje događaje u mejnstrim univerzumu. Takođe, da se ne zaboravi, aktuelni Netflixov i Marvelov hit serijal Jessica Jones je tvrdo baziran na Bendisovom MAX serijalu Alias. Ipak, Ennisov Punisher MAX, strip bez superheroja i sa tvrdim realističnim tonom ostaje možda najprepoznatljiviji produkt ove Marvelove linije, toliko uspešan da su potonji Marvelovi pokušaji da serijal na staranje povere drugom autoru bili godinama neuspešni dok ih nije ponovo pogledala fortuna sa Jasonom Aaronom.

Elem, Ennis je već sa pisanjem Nicka Furyja imao iskustva pišući miniserijale Fury i Fury: Peacemaker pre dobrih petnaest godina. Fury je bio jedan od prvih notabilnih MAX radova utoliko što je ne samo imao zapanjujuću količinu krvi i iznutrica već i bespoštednu kritiku američke spoljne politike. Ako me sećanje dobro služi, čak je i Stan Lee reagovao neprijatno iznenađen u šta je to Ennis pretvorio njegov strip.

Bilo kako bilo, deceniju kasnije, Ennis se vratio pukovniku Nicholasu Furyuju i mada je u pitanju strip koji se ne stidi pokazivanja najstrašnijih prizora koje rat može da nam priredi, ovo je zapravo priča koja mnogo manje ide na šok-efekte, mnogo više na analizu svrhovitosti ratovanja i političkih odluka koje nacije vode u ratove. I mada Ennis mnogog čitaoca ume da odbije glasnim volumenom i decidno odraslim tonom (kurve, droga, odsečene glave...), ovo je strip koji svoje poente pravi elegatno, dostojanstveno, čak i suptilno.

Jedna koncesija koju Fury MAX: My War Gone By pravi klasičnom Nicku Furyju je to da postoji in-fiction objašnjenje za njegovo sporo starenje, a što je opet veoma podesno za strip koji pokušava da napravi pregled najvažnijih američkih ,,malih prljavih ratova" u drugoj polovini dvadesetog veka. Ova postavka omogućava Ennisu da krene od jugoistočne Azije ranih pedesetih gde vidimo poslednje trzaje francuske kolonijalne vlasti da zadrži plimu narodnog bunta, pa da nam pokaže sve katastrofalne dimenzije američke intervencije na Kubi sa sve pokušajem atentata na Kastra, vijetnamski rat u kome Fury i Frank Castle u svojim pre-Punisher danima odlučuju da ne ubiju dete na koje su naleteli u džungli i to ih skupo košta, pa sve do CIA-ine nikaragvanske avanture gde Ennisov omiljeni negativac Barracuda na čelu specijalne jedinice vodi i sopstvenu operaciju trgovine narkoticima.

Naravno, nije da u istoriji zapadne civilizacije nedostaje proznih (i stripovskih) autora koji su kritikovali američko mešanje u i izazivanje konflikata diljem planete ali Ennisov posebni pristup uvek se sastojao u onome kako je moguće istovremeno mrzeti rat i diviti se vojniku. Fury MAX: My War Gone By je i studija nekoliko karaktera, od samog Furyja koji sa godinama postaje sve ogorčeniji, preko vojnika sa kojima sarađuje, časnih ljudi koji žrtvuju živote i zdravlje sve očigledno nepravičnijoj spoljnoj politici svoje otadžbine, do političara koji iz pozadine vuku konce i čine svet sve mizernijim mestom. Premisa da je Drugi svetski rat poslednji pravedni rat u kome je Amerika učestvovala i da je kasnija serija proksi sukoba i selektivno biranih intervencija simptom američkog potonuća u beščašće ne mora čak ni da bude tačna ali ona svakako reflektuje percepciju jednog značajnog dela američke inteligencije i Ennis ovo savršeno prelama kroz ponašanje likova, njihove susrete sa lokalnim stanovništvom i sopstvene uvide. Razlika između onoga kako anonimni političari što sarađuju sa CIA agentima vide svet i onoga što se vidi na terenu ilustrovana je izvanredno, zdravorazumski i pošteno, bez upisivanja nekakve vidne političke agende u strip. Ennis se elegantno provlači kroz epizode koje pokazuju angažovanje bivših nacističkih vojnika u američkim operacijama u Aziji, portrete kubanskih izbeglica u Americi koje su istovremeno i počinioci i žrtve tokom američke intervencije, disekciju centralnoameričke spone između kokaina i oružane pobune ne-tako-golorukog-naroda a u svemu prikazuje nekoliko centralnih likova koji tokom tri decenije prolaze kroz uverljive procese starenja, gubljenja iluzija i ponovnog očajničkog hvatanja za mladalačke ideale. Finale je nabijeno emocijama, tragično ali i katarzično, baš kako i treba da izgleda hagiografija vojnika od karijere, mnogo više zainteresovanog za ratište nego za kancelariju.

Goran Parlov je u ovih 13 epizoda potpuno izdominirao. Saradnja sa Ennisom koja je počela još na Punisher MAX ovde je dovedena do nove razine izvrsnosti, sa izvanrednim prikazom brojnih svetskih lokacija na kojima se strip dešava, izražajnim likovima, nasiljem ubedljivim do gađenja, erotikom koja se kreće od nevine i inspirativne do ljigave i postiđujuće. Kako je kolor radio iskusni Lee Loughridge, ovo je veličanstveno izgledajući strip primeren kolekciji svakog čoveka od ukusa.



Što se malčice lakših sadržaja tiče, dovršio sam serijal All-New X-Factor Petera Davida koga je nacrtao izvrsni Carmine Di Giandomenico a koji je započet leta 2014. godine i okončan proletos, u skladu sa završavanjem svih aktuelnih X-Men priča ali i drugih Marvelovih serijala kako bi se napravilo prostora za Secret Wars.

Davidov X-Factor u svoje prethodne dve inkarnacije mi je jedan od najomiljenijih superherojskih serijala generalno i jedan od retkih primera nečega što bi se moglo nazvati autorskim superherojskim stripom unutar korporacijskog konteksta. Moglo bi se argumentovati da je gorepomenuti Punisher MAX sjajan primer za tako nešto ali opet, istina je da je tu pored Ennisa bilo i drugih ljudi koji su to kasnije pisali (mada ni blizu kvalitetu Ennisovog rada sve do Aarona) dok je sa X-Factor situacija obrnuta, Peter David nije kreirao ovaj superherojski tim niti je pisao njegove inicijalne epizode, ali njegovo preuzimanje serijala pre četvrt veka, iako su ga kasnije pisali i drugi, je ono što ovom stripu danas daje identitet. 

Ovo je i razlog što je prethodni X-Factor serijal bio tako dobar, imao tako mnogo karaktera i, ultimativno, što se završio tako moćno sa definitivnim krajevima za likove koje smo godinama pratili. Peter David je u tom periodu prolazio kroz težak proces oporavljanja od šloga ali se ovo na kvalitetu skripta nije primećivalo i kada je posle upečatljive završnice X-Factor nonšalantno i bez gubljenja koraka prešao u All-New X-Factor to je bilo podsećanje da imamo posla sa jednim od najsurovijih profesionalaca u biznisu.

All-New X-factor je, iz razumljivih razloga, nova postava likova u odnosu na poslednji serijal, ali sa koncepcijom koja na interesantan način varira motive kojeje David već obrađivao u ovom stripu u prošlom stoleću. Kada je David preuezo X-Factor, 1991. godine ovaj je tim radio za američku vladu i bio oficijelni američki superherojski tim pod komandom Pentagona. Kasnije, pogotovo sa recentnm serijalom, X-factor je, naprotiv, bio simbol mutantske nezavisnosti, tim mutanata koji radi za mutante i bavi se njihovom bezbednošću. U All-New stvari se malčice menjaju i novi tim je pravo na ime obezbedio dopuštenjem penzionisanog Jamiea Madroxa a svoje aktivnosti stavlja u službu korporacije Serval Industries.

Ideja o korporacijskom superherojskom timu zapravo se proteže sve do prvog X-factor serijala iz 1986. godine i interesantno je kako se skoro pune tri decenije kasnije mogu povlačiti paralele ali i uočavati kontrasti između stripovskog tretmana korporacije tada i sada. Naravno, polovinom osamdesetih superherojski stripovi su imali mnogo naivniji ton ali i korporacije su se promenile i Serval Industries je moderna firma koja drži najveći deo tržišta internet pretraživača, ali se bavi i mnogim drugim stvarima – uključujući razvoj teleportacije.

David ovu jedva-prikrivenu analizu Googlea drži pod kontrolom. Ovo je pre svega strip fokusiran na članove tima i njihove avanture ali osvrti na krporacijsku politiku su zanimljivi, ne preterano napadni ili isključivo i jednostrano kritičarski intonirani i oseća se tu fina tenzija između razumevanja od strane članova tima da sa korporacijskim resursima mnogu da učine više dobrog nego inače, ali i da nije suviše prijatno raditi za nekog ko ne pripada mutantskoj zajednici.

Tim ima neke povratnike iz najranijeg  Davidovog rada na stripu i Davidovo uživanje dok se vraća Quicksilveru ili Polaris je palpabilno. Ovo su likovi sa poluvekovnim istorijama koje David ponovo čini svežim, zabavnim i relatabilnim, bez obzira na njihove ogromne moći, prateći još uvek potentnu stenlijevsku formulu superheroja sa karakternim nedostacima i psihološkim barijerama. Serval Industries brzo shvataju da ovo nije tim koji će bezpogovorno slediti naloge administracije ali pošto se i ne radi o firmi gde se na pravila gleda kao na sveto pismo, haos koji nastaje je očekivan i, poremeno, kreativan. David uvodi i gomilu interesantnih podzapleta, ispitujući odnos mehaničke i organske inteligencije kroz likove Cyphera, Danger i Warlocka i uspeva da stvari pogura do apsolutne granice prihvatljivosti kada je u pitanju seksualni sadržaj u stripovima ovog tipa.

Giandomenico je sjajan na ovom stripu mada se treba i navići na njegov crtež, pogotovo kolorisanje. Ali dizajn uniformi koje tim koristi je nadahnut i ovo je strip sa jakim vizuelnim identitetom i opasnim scenama borbe i akcije. 

Ja Davida volim i kao i uvek dopada mi se njegov lepršavi, efikasni stil pisanja, oslanjanje na duhovite dijaloge, te sociopolitički komentar koji se provlači u pozadini. Ono što ovaj serijal malo slabi prema kraju je obavezno uvezivanje sa AXIS događajem koga je preko u Uncanny Avengers zakuvao Rick Remender i mada kvalitet Davidovog pisanja ne opada tokom poslednje priče, tonalni kontrast je osetan i za razliku od prethodnog X-Factor serijala koji je imao veliko finale, ovaj se naprosto završi. Videćemo da li će uskoro David dobiti da radi nešto vezano za mutante jer mu se rad u Marvelu trenutno svodi samo na Spider-man 2099.



Pročitao sam i prvih šest epizoda novog Avatarovog serijala Mercury Heat a koga piše Kieron Gillen i to je bilo prijatno osveženje mada ne i nekakvo esencijalno štivo. Gillen je svoje aktivnosti u Marvelu prilično redukovao nakon nekoliko godina u kojima je radio Uncanny X-Men i Iron Mana i za sada je njihov ekskluzivac aktivan samo na Darthu Vaderu, bez vidnih najava da će tu biti i nečeg drugog. S druge strane, sa svojim Avatar serijalom Uber (a koji se, jasno, bavi  nacističkim superherojima u Drugom svetskom ratu) očigledno je postigao toliki uspeh da mu je primisao o zarađivanju za život prevashodno od pisanja indi stripova sve bliža.

Avatar je u interesantnom periodu trenutno. Do pre neku godinu su bili šokantan prime firme koja se od izdavača fokusiranog na soft porn stripove transformisala u kuću gde prestižni autori dolaze da objavljuju stripove suviše radikalne za korporacije ali i druge nezavisne izdavače, pa su imali izuzetne opuse Warrena Ellisa, Gartha Ennisa, Alana Moorea... Onda je serijal Crossed neočekivano postao toliki hit da se sada Avatarov autput sveo maltene samo na njega. Ipak, Gillen, iako već sarađuje sa Imageom, Mercury Heat izbacuje za ovog izdavača jer je u pitanju jedan od njegovih najranijih koncepata koji je nastao početkom njegove profesionalne karijere strip-scenariste, u saradnji sa Avatarovim gazdom Williamom Christensenom.

Ne znam koliko će ovaj strip potrajati ali nadam se da hoće jer je u pitanju staromodna naučnofantastično-akciona ekstravaganca za kakve u srcu uvek imam mesta. Za razliku od Dartha Vadera gde Gillen mora da se trudi oko ozbiljne atmosfere i galaktičke politike (da ne pominjem harmonizacije sa filmovima), Mercury Heat je razuzdani akcijaš gde se implantima pojačani ljudi boksuju sa robotskim utovarivačima kosmičkog tereta, psuje se, jebe i piju oštra pića u kafanama sumnjive reputacije.

No, Gillena kao jednog od najcenjenijih savremenih scenarista američkog stripa izdvaja opsesivna pažnja koju ulaže u kreiranje svojih svetova, njihovih istorija, ali i istorija likova. Ovo je nešto što zapravo i ne može da dođe do velikog izražaja kada piše u tuđim univerzumima ali Mercurty Heat je strip u kome se jasno vidi koliko Britanac uživa u osmišljavanju svih tih detalja koji činenjegov svet.

Mercury Heat je dobrim delom cyberpunk: zaplet prati privatnu policajku na Merkuru koji je kolonizovan od strane Zemlje i služi – pored svoje ogromne negostoljubivosti – kao mesto na kome se prikuplja energija sunčevog zračenja koja se onda pakuje u ogromne baterije što se zatim transportuju na Zemlju. Ovaj Merkur je, naravno, klasičan primer granice, mesta na kome pravila kreiraju kompanije više nego vlade, na koje ljudi dolaze da ostvare svoje snove ali često i na njemu ostave kosti. Tako i naša junakinja, Luiza, kojoj je test ličnosti na Zemlji zatvorio mogućnost da ikada radi u policiji, dolazi ovamo posle godina služenja u vojsci, kako bi ostvarila svoj san zaštite zakona i mirnog sna građana.

Trik je u jednoj interersantnoj ideji koju je Gillen osmislio za ovaj strip a koja se nadovezuje na cyberpunk korene: tržište rada u ovoj ekonomiji je drugačije od onog koje mi poznajemo zahvaljujući činjenici da se ovde veštine potrebne za obavljanje posla uče prostim ubacivanjem memorijske jedinice u slot koji svako ima ugrađen u glavi. Niko više u ovom svetu ne ide na kurseve za knjigovođu ili uči da vozi viljuškar, a stalna zaposlenja gotovo da ne postoje. Umesto toga, građani svakog jutra biraju šta bi da rade i prijavljuju univerzalnoj berzi rada svoju cenu za ovaj dan, nadajući se da dobiju ugovor, pa tako dispečer na kosmičkom aerodromu sutra može da radi kao šanker i obrnuto.

Ovo je interesantan koncept i na pravi način sugeriše fluidnost i haotičnost života na granici, pogotovo kada se pokaže da postoje i ozbiljni protivnici zemaljske kolonizacije Merkura koji su spremni da posegnu i za terorističkim taktikama ne bi li Zemlji poručili da drži prste podalje od prve planete Sunčevog sistema. Ovo i čini okosnicu zapleta prve priče u Mercury Heat gde se istraživanje nečega što deluje kao čudna nesreća na radu na kraju pretvara u grčevitu borbu protiv organizovanog i dobro opremljenog protivnika spremnog na nebrojene civilne žrtve zarad plasiranja svoje političke ideologije.

Gillenu ova ideja nije najsjajnija – ideja o tome da neko brani čistotu netaknutog Merkura, planete koja je toliko blizu Sunca da su usovi na njenoj površini ekstremno ekstremni, nije u mojoj glavi uspela da se ispne na mnogo viši stepenik od onog na kome piše ,,polušala" – ali strip je natrpan interesantnijim konceptima na kojima će, slutim, biti zasnovani naredni zapleti. Možda ključno je to da ljudi u ovom svetu dobar deo svojih sećanja ne pohranjuju u sopstvenom korteksu već na zamenjivim čipovima koji se mogu izvaditi po potrebi, a što se često koristi da bi se uspomene na bolnu ljubavnu vezu efikasno izbrisale. Gillen se sa ovim poigrava i tokom prve priče, ali očigledno je da ta ideja ima mnogo veći potencijal od pomalo izlizane ideje o ekoteroristima (na Merkuru, jebemu).

No, ovaj strip je pre svega akcione orijentacije, Gillen se u najboljem neofeminističkom maniru trudi da nam da akcionu heroinu koja će nas inspirisati da rodne podele posmatramo apdejtovanim očima i Luiz je opasna, energična žena koja se manje zamara forenzikom i dedukcijom (to sve rade mašine i za to plaćeno osoblje) a više se fokusira na borbene veštine. Tela natrpanog borbenim modifikacijama koje je kupila za vreme službe u armiji, ona je sposobna za praktično superherojske podvige koji zahtevaju ekstremne napore, brzinu, snagu ili, pak, taktička razmišljanja. Sa takvom heroinom, jasno je što i strip ima mnogo akcionih scena a Gillen sve nadahnuto povezuje tagovima koje Luiz u formi kraktih komentara ostavlja na sve – od tehnologije oko sebe i kafana koje posećuje, pa do protivnika u borbi.

Tradicija korišćenja nepoznatih ali solidnih južnoameričkih crtača u Avataru se nastavlja i sa ovim stripom pa crtačke dužnosti ravnopravno dele i korektno ispunjavaju Omar Francia i Nahuel Lopez koji pružaju dovoljno lep dizajn tehnologije (odeće, arhitekture...) i dovoljno dobru akciju da se čovek ne sekira zbog pomalo bledunjave karakterizacije likova.

Mercury Heat nije neki nezaustavljivo sjajan strip ali ima simpatičan seting i dobrih ideja koje bi mogle da procvetaju u nešto pamtljivo ako se Gillen potrudi. Ako se to i ne desi, ovo će i dalje ostati umereno zabavan akcioni strip sa povremeno memorabilnim sekvencama i po kojim dobrim dijalogom. Pa nek mu istorija sudi.



Konačno, Marvelov Secret Wars se završio posle devet epizoda ali i skoro jedanaest meseci i bezbedno je reći da su mi emocije u vezi sa njim prilično konfliktne.

Srećna okolnost je da su mi emocije najmanje konfliktne u pogledu kreativne i umetničke strane ovog miniserijala – Secret Wars Jonathana Hickmana i Esada Ribića je sa te strane svakako najbolji DOGAĐAJ koga je Marvel imao u poslednjih pola decenije, brižljivo pripreman kroz tri godine Hickmanovog pisanja Avengersa i, s obzirom na obim promena koje je sve to unelo u Marvelove stripove, izveden uz mnogo elegancije. U poređenju sa ovim čak je i Hickmanov Infinity bio nezgrapan a brljarije poput Age of Ultron ili nedobog Fear Itself ne treba ni pominjati.

S druge strane, u izdavačkom i poslovnom smislu, Secret Wars je ispao mnogo problematičniji projekat. Isprva predviđen da bude osmodelni serijal koji bi se završio u Novembru, a što bi koincidiralo sa završavanjem i ributovanjim ostalih Marvelovih serijala, kako bi se postigla narativna harmonija, Secret Wars je na kraju trajao do Januara, sa jednom epizodom viška. Sreća u nesreći ovde je da je Esad Ribić imao dovoljno vremena da nacrta svih devet epizoda i da je ovo ne samo najbolji njegov rad već i jedan od najbolje nacrtanih superherojskih stripova u poslednjh godinu dana. Ali nesreća u nesreći je što je ova promena tempa izlaženja napravila haos sa ostatkom Marvelovih planova pa su tako neki serijali morali mesecima da pauziraju pre nego što izbace poslednji broj (Uncanny X-Men) dok su drugi krenuli sa post-Secret Wars renumeracijom mesecima pre kraja Secret Wars što je opet umanjilo impakt samog Secret Wars i misteriju o tome kako će se on završiti svele na uobčajen odgovor: sve će biti praktično isto.

Možda je najneveseliji element post-Secret Wars sveta upravo svest o tome da iako ovo nije ni izdaleka prvi put da Marvel radikalnije ributuje svoj multiverzum, sada se to radi prevashodno da bi se strip-kontinuitet doveo bliže onome što mejnstrim publika zna iz filmova. Naravno da je ovo jasna ekonomska računica, da su milioni ljudi koji gledaju Marvelove filmove na kraju dana važniji od par stotina hiljada koji čitaju stripove, ali opet, kako sam već mnogo puta rekao, gašenje serijala poput Fantastic Four, a koji je neprekidno izlazio od 1961. godine i bio utemeljivač savremenog Marvela, samo zato da bi se napakostilo Foxu koji drži prava na filmske adaptacije (i nažalost, sa njima radi uglavnom slabe filmove) je, bojim se, medveđa usluga nekakvim sržnim vrednostma Marvela na kojima je izgrađeno sve ono što ih je, na kraju krajeva preporučilo Dizniju pre pola decenije.

Ako ništa drugo, Jonathan Hickman je kroz Secret Wars odao poštu Fantastic Fouru, naslanjajući se u jednakoj meri na svoj rad na Avengersima ali i na svoj rad na Fantastic Four i FF od pre neku godinu, šaljući ovaj tim u zasluženu (nadajmo se privremenu) penziju sa mnogo stila i elegancije.

Naravno, odabir imena Secret Wars za ovaj serijal je uvek delovao problematično – originalni Secret Wars iz 1984. godine je bio prvi veliki Marvelov company crossover ali njegov zaplet nema nikakve veze sa ovim savremenim Secret Wars u kome, treba to napomenuti tajnih ratova ima još manje nego u originalu. Naravno, još je Jim Shooter, Marvelov urednik i scenarista originalnog Secret Wars objasnio da je odabir ove dve reči bio rezultat toga što su deca u fokus grupama pozitivno reagovala na njih.

Moderni Secret Wars se na original poziva pre svega jer je original označio početak ere DOGAĐAJA koju je 1985. godine snažno obeležio DC-jev Crisis of Infinite Earths, kreiran od strane povratnika iz Marvela, Marva Wolfmana i sasvim je fer reći da je Secret Wars 2015. zapravo Marvelov Crisis on Infinite Earths – radikalno prekomponovanje kontinuiteta, retkonovanje, uklapanje i harmonizacija kanona da se dobije jedan konzistentan narativni kontekst, sa sve uništenjem postojećih alternativnih univerzuma.

Hickman je kroz Avengerse uradio izvrsnu pripremu za ovo i Secret Wars je strip koji veoma impresionira svojom prvom trećinom pokazujući šta se događa nakon kraja multiverzuma u kome je nestao veliki deo onoga što smo poznavali poslednjih nekoliko decenija. Naprosto, osećaj radikalne i supstancijalne promene je snažan i moram da napomenem kako mi se izuzetno retko događa da čitajući superherojske stripove (u kojima je pravilo da se stalno sve menja i da sve ostaje isto) hvatam sebe da sa razrogačenim očima gledam stranicu i sebe pitam da li je ovo moguće, da li su se zaista usudili da ovo urade.

U tom smislu, Secret Wars je i smeo strip, priča koja pokazuje kako se smrt čitaovg multiverzuma može na kraju donekle zaustaviti, nadljudskim naporom jednog i žrtvom drugog čoveka, a svet koji nastaje od delića raznih univerzuma spasenih od potpunog nestajanja je šokantno interesantan baš zato što je zasnovan na jedinstvu protivrečnosti, spajanju nespojivog.

Naravno, taj svet je ispitan kroz nekoliko desetina tie-in miniserijala koji su na nekoliko meseci zamenili redovan izdavački program, ali je sam sržni serijal već prepun moćnih scena, jeretičkih ideja i snažnog protresanja koncepata starih po nekoliko decenija.

O ovome je, avaj, nemoguće detaljnije govoriti bez spojlera pa ću se zadržati na samo opštim naznakama, no, poslednji put kada je Marvel napravio napor da celu svoju sržnu izdavačku produkciju veže za DOGAĐAJ koji se dešavao u izmenjenom svetu bilo je u vreme House of M, pre punih deset godina i Secret Wars deluje kao u nekim elementima rafiniranija varijacija na sličnu temu.

Ovde se ne radi o pukom izvrtanju utemeljenih odnosa – zločinci na vlasti a heroji u ilegali – Hickmanova genijalnost je svakako i u tome koliku je artiljerijsku pripremu napravio da čitaocima uverljivo plasira osećaj KRAJA, zbiljskog nestajanja čitavog spektra univerzuma koje je Marvel tako dugo razvijao pa je onda i izvrnut, neprirodni svet u kome se ovaj strip odvija ubedljiviji, konzistentniji uprkos tome što je jasno da on ne bi ni trebalo da postoji. Odnosi između boga i njegove pastve, gospodara raznih kraljevstava, čitave armije Torova koja služi kao božija policija i članova proširene porodice Fantastic Four su komplikovani ali jasni i konzistentni. Ovo je svet kojim vlada živi, prisutni bog, ali to što je jedini koji postoji ujedno znači da nije najbolji od svih zamislivih svetova.

U ovakvom okruženju pojavljuju se dve nezavisne grupe preživelih koje su svaka na svoj način prebrodile kraj multiverzuma i one postaju agensi promene u svetu za koji svi veruju da može da postoji samo po volji živog, među građanima prisutnog boga, čije se talasne emanacije uostalom osećaju u etru i mogu se registrovati instrumentima.

Naravno, kako strip odmiče, postaje jasno da će se dizati revolucija i poslednja trećina se i bavi ratom za svrgavanje boga sa trona, ali iako je ovo svakako manje zanimljivo i šokantno od uvodne trećine, Hickman se elegantno izvlači iz zamke u koju drugi, recimo Bendis, stalno iznova upadaju. Tako poslednje dve epizode Secret Wars nisu samo ospcena, spektakularna makljaža gomile kostimiranih likova već intimna (mada i dalje dinamična, akcijom nabijena) i napeta priča o sukobu dve od najvažnijih ličnosti Marvelovog univerzuma, priča u kojoj se istovremeno raspliću porodični, lični odnosi ali i odnosi prema posedovanju ogromne, skoro neograničene moći, prema spasavanju multiverzuma od umiranja, prema kreiranju novih svetova i njihovom kontrolisanju.

Dobro to Hickman doveze do kraja i njegovu pripovedačku veštinu ne umanjuje to što je ishod (a koga smo kako već rekoh znali mesecima unapred) to da sve na kraju ostaje skoro isto kao što je bilo proletos, sem korekcija u odnosu na Marvekove filmske planove i sem što Ultimate Univerzum više ne postoji.

Esad Ribić je, kako već rekoh,ovim stripom prevazišao sebe i, kako takođe već rekoh, ali ranije, mislim da će od sada da bude legitimno pominjan u istom dahu sa Bryanom Hitchom i sličnim superherojskim majstorima. Hickman i Ribić su već imali lepu saradnju na Ultmates ali Secret Wars je potpuno nova razina za crtača koji savršeno shvata ikoničnost superherojske anatomije i fizionomije, nikada se ne umori od crtanja fantazmagoričnih scena nemoguće Battleworld planete i igra se svetlom kao malo koji savremeni kolega. Kolor Iva Svorčine (već je farbao Ribića na Aaronovom Thor: God of Thunder) je takođe izvanredan i ovo je po svim kriterijumima strip koga ljubitelji superherojštine ili samo poštovaoci Marvela moraju imati u svojoj kolekciji.



Da dodam još i bonus vezan za Ultimate End, petodelni serijal završen prošle nedelje u kojem su Brian Bendis i Mark Bagley, dakle, scenarista i crtač koji su i započeli Marvelov Ultimate Univerzum dobili priliku da mu pošalju poslednji pozdrav i otpreme ga u istoriju...

...i potpuno uprskali stvar. Bagleyju, naravno svaka čast, pričamo o jednom od najkonzistentnije dobrih superherojskih crtača na sceni i količina posla koju ovde ima da obavi je ogromna ali to se ne prmećuje na kvalitetu crteža. No, problem je u priči koja...

...

...koje zapravo i nema. Ultimate End je četiri epizode pripreme za ogromni finalni sukob, do koga na kraju i ne dolazi u petoj epizodi (a koju smo čekali i čekali i čekali jer nije smelo da nam se spojluje ništa o završetku Secret Wars), gomila panela na kojima se desetine superheroja deru jedni na druge i mada Bendis povremeno zablista svojim zabavnim dijalozima, teško je prenebregnuti činjenicu da ovaj strip ne ide nikuda i da se najviše sastoji od ideje ,,OMG, postoji više verzija jednog istog superheroja u različitim univerzumima!!11!!" ponovljene sto puta.

Naravno, ovo je nedostojan ispraćaj Ultimate Univerzuma. Manje upućen čitalac će biti potpuno izgubljen (i ne malo razjaren) gledajući neprebrojne kostimirane likove za koje nema pojma ni iz kog su univerzuma kako se svađaju oko stvari koje nigde u stripu nisu pomenute i za čije shvatanje vam treba istorija čitanja Marvelovih stripova deset godina unazad – a ovo je sasvim na suprotnoj strani od inicijalne ideje Ultimate Univerzuma o jasno shvatljivim superherojskim zapletima oslobođenim decenijskog bagaža kontinuiteta.

Ni na mikro nivou se urednici nemaju čime pohvaliti – gotovo je nemoguće smestiti ovaj serijal u širi kontekst Secret Wars jer se isti likovi pojavljuju u oba stripa u isto vreme ali sa sasvim različitim znanjima o svetu u kome se priče događaju. Spajdermen u Ultmate End je zapanjen kao i svi ostali velikim otkrićem o prirodi sveta u kome živi ali je istovremeno u Secret Wars jedan od centralnih likova koji tu prirodu razotkrivaju i obznanjuju građanima.

Zbogom, Ultimate Univerzume, zaslužio si lepši epitaf.

[milan]

Nemam reci koliko mi se dopalo kako je Hikmen scenaristicki izveo Sikret Vors i kako je prelepo zaokruzio i poentirao sve ono o cemu je pripovedao proteklih nekoliko godina u Avengersima, ali i u FF stripovima.

Od "everything dies" to "everything lives".

Cista poezija.

[Meho Krljic]

Da, posebno T'Challin govor svojim podanicima je lep bookend.

[sinisa123]

Hmmmm... Čime da te podmitim da napišeš tekst o Žigu sudbine, odnosno Sedam jastrebovih života? Radi se o stripu remek delu kome ozbiljno treba dobar prikaz, a sam sam nedovoljno vešt i još manje dostojan da mu ga pružim. 

Ja sam taj strip čitao u stripotekama. Izlazio je u nastavcima prije desetak godina. Uzmi od Hodorovskog Strašnog Papu i Bordžije, isti fazon, samo što je ovo mnogo eksplicitnije, po meni bolje.

[neomedjeni]

Nije izašao ceo u Stripoteci, fali prvi album. Koji se može naći u nekom starom broju Strip Avanture (broj 3, čini mi se) ili u hrvatskom izdanju u formi mekokoričenog albuma.


Hvala na savetima, čitao sam te stripove. Jebiga, valjda imamo različita tumačenja, ja ih ne vidim kao dela koja gađaju u slične mete kao Sedam jastrebovih života, niti da su sličnog kvaliteta, uprkos tome što Žodoa i Manaru veoma volim i što su mi Bordžije i više nego korektne, zapravo vrlo dobre. Što uopšte ne znači da sam u pravu, naravno.

[Meho Krljic]

Pročitao sam svih šest epizoda miniserijala We Stand on Guard koga su tokom druge polovine protekle godine Brian K. Vaughan i Steve Skroce ponudili masama putem Image Comicsa. We Stand on Guard je baziran na relativno provokativnoj ideji o invaziji Sjedinjenih Američkih Država na Kanadu i produženoj okupaciji velikog dela teritorije i prati grupu pripadnika pokreta otpora koji, suočeni sa velikim disbalansom u brojnosti i dostupnoj ratnoj tehnologiji, moraju da posegnu duboko u rezerve svoje srčanosti i dovitljivosti kako bi promenili tok rata. Kao kolaboracija jednog Amerikanca i jednog Kanađanina, We Stand on Guard je očigledno zamišljen da bude neka vrsta ,,objektivne" ili makar nepristrasne analize savremenog pristupa ratovanju od strane zapadnih kultura gde se ,,drugi" više ne odlikuje različitom bojom kože, jezikom ili osobenim kulturnim nasleđem, pa se tako dadu analizirati stvarni motivi ,,prvog" da u rat krene i u njemu se ponaša na sebi svojstvene načine. 
No, We Stand on Guard je ako ne baš LOŠ strip, ono strip koji jednu veoma ambicioznu temu obrađuje sa izrazitim manjkom nadahnuća i nikako ne bih smeo da ga stavim u istu kategoriju kvaliteta sa recentnim Vaughanovim autputom poput Saga ili Private Eye.

No, zapravo, to što strip nije LOŠ otpada pre svega na Skroceov povremeno spekatakularni crtež a zatim i na najbazičniju zanatsku utegnutost koja se naravno podrazumeva kada je u pitanju scenarista takvog renomea kao što je Vaughan. Međutim, na polju obrade tema koje strip eksplicitno otvara (plus tema koje se nameću u ovakvom kontekstu), ovo je neobično temeljan pobačaj.

U ranom dvadesetdrugom veku, dakle, Amerika vrši iznenadnu invaziju na Kanadu, potaknuta terorističkim napadom na Belu kuću za koga se isprva ne zna ko ga je izveo. Malobrojna kanadska oružana sila je brzo poražena (između ostalog jer Amerikanci nemaju problem da bombarduju civilne ciljeve za koje obrazlažu da imaju vojni značaj – kao što je ubijanje projektilima polovine porodice protagonistkinje iako njena je njena majka puki pravnik na službi u kanadskoj armiji) i deceniju i kusur kasnije, ogroman deo južne Kanade je pod kontrolom američkih robotskih jedinica, a veliki deo oružanih snaga ali i civila za koje se sumnjalo da su pripadnici ili simpatizeri pokreta otpora je i dalje u radnim logorima na američkoj teritoriji. Ispostavlja se da Amerikance najviše zanimaju velike zalihe čiste, pitke vode u Kvebeku i Ontariu i da im je uništenje Bele kuće došlo kao zgodan izgovor za ekspanziju na sever.

Da je ovaj strip pisao Garth Ennis, verujem da bismo videli oštru, nepraštajuću političku kritiku svake od strana, prikaz užasa rata čak i kada ratuju najcivilizovanije zemlje sveta, primere individualnog herojstva ali i zločina koji se smatraju nužnim i Vaughan, mora mu se priznati, sve to pokušava i sam da uradi ali ovo je strip u koji je ušlo, reklo bi se, neobično malo promišljanja. Vaughan tretira povod za rat (ispostavlja se da Kanađani jesu stojali iza napada na Belu kuću – to je bila neka vrsta preventivnog napada u odgovor na skoro stogodišnji američki plan o osvajanju Kanade) sa neočekivanom naivnošću – barem danas svi znamo šta prethodi prvim projektilima, sve te demonizacije, satanizacije protivnika, rad na terenu sa ustanicima i lokalnim milicijama, proglašenje protivnika kao nekog ko je izgubio legitimitet da bude uvažena strana u diplomatskim pregovorima itd. Istovremeno, njegov prikaz kanadskog pokreta otpora je izrazito ,,stripovski" i neuverljiv. Grupica Kanađana koji se bore prvo protiv američkih robota a zatim i živih ljudi je etnički šarolika i vojnički iznenađujuće kapacitetna, uzevši u obzir da je nasumično skupljena s koca i konopca, potencira se imigrantski karakter kanadske nacije (kao da su Amerikanci neka stara, insularna civilizacija) a kada ,,naši" i čine očigledne ratne zločine (ubijanje nenaoružanih protivničkih vojnika) to ne rezultira nekim dubljim diskusijama ili barem promišljanjem da, eto, i kad se brani rodna gruda, nek stvari imaju problematičniji etički prizvuk.

S druge strane, Amerikanci su prikazani kao sila ne samo sklona odvođenju civila u roblje već i mučenju za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka i Vaughan ovde zaista pravi potpuno neverovatne faulove. S jedne strane prikazuje nam svet koji očigledno ima autonomnu robotsku tehnologiju za ratovanje i obradu zemlje, a zatim hoće da verujemo da kanadski ratni zarobljenici okopavaju kupus u poljima. Sa druge strane, detaljan prikaz ,,enhanced interrogation" tehnike koji se primenjuje da bi komandantkinja male jedinice kanadskih rodoljuba otkrila Amerikancima položaj jedinice odlazi u potpuno suprotnu stranu. Problem sa mučenjem za potrebe dobijanja obaveštajnih podataka nije samo u njegovoj očiglednoj neetičnosti (i nezakonitosti, jelte) već i u tome što ono niti je dizajnirano da daje, niti u praksi daje upotrebljive obaveštajne informacije. Kao što je već mnogo puta potvrđeno, ,,pojačane tehnike ispitivanja" su kreirane da se dobiju lako iskoristiva priznanja za javne nastupe ili suđenja sa unapred poznatim ishodom, a njihova primena u obaveštajnom kontekstu do sada nije dala praktično ni jedan primer informacije koja je zatim dovela do zadovoljavajućeg vojnog odgovora.

Tu je i plitkost likova koji bi trebalo da na površinu iznesu neke od protivrečnosti današnjeg ratovanja, na primer kulturalnu i medijsku uvezanost sveta u kojoj obe strane, recimo, koriste tviter da ratuju u momentima kada ne ratuju projektilima i eksplozivom. Vaughan i ovo omašuje i utisak je kao da se rat događa u ranom devetnaestom a ne dvadesetdrugom veku (mada bi i ovo podrazumevalo medijsku satanizaciju i ratovanje proglasima, plakatima itd.) a njegovi likovi iako dele ogromnu količinu kulturne istorije i tradicije (jedan od likova ima istetoviran Supermen logo na ramenu i obrazlaže da je originalni crtač Supermena bio Kanađanin) naprosto služe samo da izgovore plitkasta opšta mesta vezane za rat i praktično se ni ne približe zaista ozbiljnim temama.

Poslednji problem stiže u finalu gde Kanađani (uh, spojler?) dobijaju rat na do paradoksa ,,how convenient" način. To što se Vaughan trudi da i naši imaju žrtve je za svaku pohvalu ali prikaz rata koji pet ljudi dobija suočavajući se sa najvećom svetskom vojnom silom sa brojem žrtava koji se u konačnici svodi na manje od trideset je u najmanju ruku nerealističan.

Veliki promašen zicer za Vaughana, što se mene tiče, ali Skroce prilično vadi stvar. Ovaj je crtač odavno prestao da radi stripove - koliko se sećam njegov serijal Doc Frankenstein koga je pre desetak godina radio po scenariju Wachowskih i u saradnji sa Geoffom Darrowom nije ni dovršen – i živi od storyboard crtanja za filmove istih tih Wachowskih tako da je lepo što su ga Vaughan i Image privoleli da odradi ovaj serijal. Slično Darrowu, Skroce nije toliko jak u karakterizaciji likova, ali su mu dizajn i crtanje spekatkularnih scena akcije sa obiljem detalja i sitnih objekata jaka strana. Kako je We Stand on Guard strip prepun ovakvih scena, to Skroce ima priliku da se razmahne a odličan kolor Matta Hollingswortha je izuzetno prijatan za oči.




Iako je moj običaj da se u ovim osvrtima bavim ili serijalima koji su posve završeni ili makar onima gde završetak neke od priča daje prirodnu platformu da se o njima priča, danas moram da napravim blagi izuzetak jer sam pročitao prve dve epizode Dark Knight III: The Master Race i želim da o njima kažem koju reč bez obzira što još ne znamo gde će se sve to završiti i ko će sve usput biti povređen.

Da bismo kontekstualizovali ovu duskusiju, a za potrebe čitalaca koji možda ne prate moje ispade po drugim delovima foruma ili nisu čitali stare epizode DJMS, recimo i da sam ja neka vrsta reformisanog ljubitelja Franka Millera. Osamdesetih godina sam ga smatrao za maltene boga i čoveka koji superherojski strip vodi u jednu od njegovih logičnih evolutivnih budućnosti, zreliji, mračniji, noir filmovima inspirisan svet u kome se superheroji susreću sa stvarnim problemima naše današnjice – od sociopatskog uličnog kriminala do zastrašujućih geopolitičkih filozofija ljudi sa prstom na dugmetu – a stripove poput njegovog rada na Daredevlu, Ronin, Batman: Year One ili Dark Knight Returns i danas ću braniti kao kamene-međaše i kvalitetne radove.

Kasnije sam gorko prokleo svemir u kome se nekadašnji heroji pretvore u paranoične šoviniste opterećene rasističkim karikaturama i nikada prevaziđenim seksualnim opsesijama iz puberteta, a čiji zanatski nivo iz nekog razloga takođe popusti sa protokom godina. Solidno je (bilo) dokumentovamo moje obračunavanje sa novijim Millerovim stripovima koji su sa godinama postajali sve gori i gori a čiji su izleti u film takođe doneli neke problematične fenomene i uratke istoriji zapadne civilizacije.

U takvom, dakle, kontekstu, najava trećeg nastavka Millerove Dark Knight sage – pa još sa tim podnaslovom – u meni je izazvala zebnju. S jedne strane, novi Millerov strip se ne propušta, u najmanju ruku jer je fascinantno gledati raspadanje nečije psihe u javnosti. S druge strane, da budemo jasni – to je mučno i neprijatno i Miller sa godinama pravi sve lošije stripove. Već je Dark Knight Strikes Again bio izrazito loš strip izrazito problematičnih političkih stavova i opservacija pa je dojava da će The Master Race biti pisan u kolaboraciji sa Brianom Azzarellom a da će ga crtati Andy Kubert (sa tušem Klausa Jansona) došla kao prilično olakšanje. Azzarello je bolji kada piše krimiće nego kad piše superheroje, dakako, ali Millerovi stripovi iz osamdesetih su baš svojom sponom sa noir/ crime estetikom gradili osećaj posebnosti zbog koga sam ga voleo, pa sam imao oprezna nadanja u pogledu DKIII, pogotovo nakon Millerovog eksplicitnog objašnjenja da je ovo Azzarellov strip gde on samo gleda i odobrava ovo što ovaj radi a da će tek četvrti nastavak Dark Knighta biti ponovo u punom smislu njegov autorski rad.

No, da ne bude zabune, The Master Race emanira Millerovštinu u punoj meri od prve do poslednje strane ova dva broja koja su do sada izašla i ako je istina da je Miller ovde dao samo okvirnu priču a da Azzarello i Kubert rade uglavnom samostalno onda je prosto šokantno koliko su dobro skinuli njegov pripovedački jezik a ne samo osnovne teme.

Odmah da nešto bude jasno: meni se The Master Race za sada ne dopada i iznenadio sam se da internet ima solidno blagu reakciju na ovo što je do sada izašlo. Sve ono negativno što smo vezivali za Millerov post-80s autput prilično je prisutno i u ovom stripu: pornografsko oslanjanje na nasilje, naglašena mačoidnost, politička paranoja... Miller je u životu praktično glasogovornik onog dela američkih muškaraca koji gunđaju o ugroženosti muških prava u istom dahu sa gunđanjem o tome kako ostatak sveta ne shvata blagorodnu američku spoljnu politiku koja te nezahvalne (i nezaprane) nacije stalno spasava od još gorih i nezapranijih drugih nacija koje bi im popalile sve što ne pokradu a silovale sve što ne pojedu, pa se u njegovim stripovima mnogo ovoga da videti.

Azzarellovo pripovedanje je tehnički korektno ali ovo je strip koji između ostalog pati od toga što se bavi sporednim likovima u jednoj nominalno epskoj pripovesti o ključnoj promeni u filozofiji superheroja, prelomljenoj kroz DC-jevo sveto trojstvo: Batmana, Wonder Woman i Supermena. No, Supermena i Betmena ovde nema a Wonder Woman je nažalost svedena na millerovsku karikaturu feministkinje. Stvari nisu TOLIKO loše kao što su bile u All Star Batman & Robin gde je prvi panel na kome smo videli Wonder Woman pričao o smradu muškaraca, ali nema ovde ni trunke suptilnosti sa kojom je Azzarello pisao Dianin lik u njegovom trogodišnjem radu na serijalu Wonder Woman.

Dark Knight Returns je između ostalog bio tako uspešna pripovest jer je fokus bio na Betmenu i njegovoj transformaciji pod stare dane, gde su uvidi u druge likove bili dozirani i tretirani kao dopuna bogatoj karakterizaciji glavnog lika. (Takođe, žene još uvek nisu bile samo muškarci sa vaginama.)The Master Race ne odlazi u rasutost u onoj meri u kojoj se to desilo u Dark Knight Strikes Again, ali je ovo ipak strip koji se trudi da prati nekoliko rukavaca radnje koji su povezani samo tematski a čiji su likovi uglavnom nezanimljivi na onaj nažalost sada već tradicionalno millerovski način: mračne osobe sa mračnim istorijama koje misle samo mračne misli i čija je humanost odavno zaboravljena. Naravno, ima ovde i drugih likova čija izražena humanost treba da predstavlja kontrast tom mraku ali...

...ali tematski, po svemu što se do sada vidi, ovo je strip koji ne uspeva da pobegne od millerovskog lamentiranja na tome što široke narodne mase nisu dovoljno zahvalne za slobodu koju joj obezbeđuje superiorna manjina na vrhu. Miller nije etatista – američki konzervativci to skoro nikada nisu – pa je tako i The Master Race alegorija o Americi koja oslobađa svet (videti prizore rvanja Wonder Woman sa minotaurom dok krezubi domoroci posmatraju sa strane i američkih simbola koji bodu oči) svojom imanentnom vrlinom a ne snagom svoje (naravno impotentne) administracije koja bi sledila te neke ,,zakone" i pravila koja pošten svet samo ograničavaju u borbi za dobro.

Malčice smeta i pričanje priče koje skače između glavnog stripa i mini-epizoda na kraju koje ne daju samo dodatne vinjete već ključne elemente zapleta tako da su tempo i akcenti u pripovedanju nezgodni i previše, apsolutno previše prostora otpada na meditacije glavnih likova o nedaćama u kojima se svet nalazi (a i oni zajedno sa njim). Ovo je, srećom, malo izbalansirano odličnim momentima akcije bez mnogo priče i filozofije ali opšti utisak o pripovedanju koji imam je da je ono za sada previše utemeljeno na za mene dosadnim mračnim refleksijama o tome kako je sve crno i biće još crnje itd.

Osnovni zaplet je u teoriji ipak zanimljiv ali ja naprosto nemam dovoljno poverenja u Millera – pa ni u Azzarella – da izguraju priču koja nije uličnog nivoa i fokusirana na jak centralni lik, već klasičniju superherojsku operetu sa polubožanskim likovima u njenom centru. Azzarello je ovo, da se ne zaboravi dostojanstveno izneo u Wonder Woman ali ton The Master Race je posve drugačiji i za sada je ovo izrazito nezabavna, pa i u globalu nedovoljno interesantna priča (sa nekim iskupljujućim elementima).

S druge strane, Andy Kubert je spektakularno dobar, pogotovo u tome kako njegov crtež (i Jansonov tuš) ovde izgledaju kao više Miller od samog Millera. Doduše, ovde je napuštena tehnika pripovedanja kroz sijaset minijaturnih panela koju je Miller tako dobro rabio na Dark Knight Returns ali je sve ostalo tipičan Miller: kadriranje, izrazi lica, anatomija, osvetljenje. Ovo je izvanredno nacrtan strip čija opresivna atmosfera jeste neprijatna za mene kao čitaoca ali crtež je makar posreduje ubedljivije nego tekst. Dodatne priče su do sada crtali sam Miller (mnogo bolje od Holy Terror) i Azzarellov stari saradnik Eduardo Riso i to je sve, naravno jako dobro.

No, moj opšti utisak nije previše pozitivan, Milleru je ovo svakako određen povratak u formu ali problem je što su mu prethodna dva stripa – All Star Batman & Robin i Holy Terror – bili toliko loši da reći kako je Dark Knight III bolji od njih i nije neka pohvala. Azzarello je takođe radio bolje stripove u svom životu, čak i u superherojskom žanru a ako ikoga mogu da pohvalim bez ikakve zadrške to su Kubert i Janson koji su posao obavili za čistu desetku. U konačnici, ne mogu da kažem da me ne zanima kako će se priča dalje razvijati jer je osnova zapleta interesantna ali me unapred odbija što nagađam da će se ton masturbacije na heroje koje običan svet ne ceni sve dok ne zagusti nastaviti i intenzivirati do kraja...



Konačno, pročitao sam i svih sedam do sada na engleskom jeziku dostupnih kolekcija stripa Assassinatin Classroom, urnebesno zabavne ekstravagance čiji je poslednji tom u izdanju Viz Media izašao u Decembru. U Japanu ovaj strip koga piše i crta Yūsei Matsui (koji je već ubeležio solidan hit sa jednako omladinski intoniranim Neuro: Supernatural Detective) izlazi od 2012. godine i osvojio je priličnu popularnost, sa sve uspelom anime adaptacijim gde je posle OVA varijante ovog Januara krenula i televizijska serija, a film sa živim glumcima je izašao Marta 2015. godine.

Ovakav strip, reklo bi se, može da nastane samo u Japanu, kulturi koja nema problem da spoji tonalno potpuno nespojive elemente. Assassination Classroom je strip koji puca od kreativne energije i, kako je, kao i prethodni Matsuiev hit, život započeo serijalizacijom u nedeljnom Shonen Jump, njegov osnovni ton je nepogrešivo optimistički, omladinski, pozitivan i zabavan. Ovo je strip o drugarstvu (osvežavajuće, drugarstvu u kome ravnopravno učestvuju i ženski i muški likovi), uzbudljivom stvaranju kolektiva iz grupe nepoverljivih, asocijalnih, u sebe zatvorenih individua, o učenju da se prevaziđu ne samo ljudi koje smatramo boljim od sebe već i sopstvena očekivanja od samih sebe...

Ali manifestno, ovo je strip o učenicima odeljenja privatne srednje škole čiji je zadatak da do kraja školske godine kako znaju i umeju ubiju svog nastavnika.

Zašto, zaboga? Pa... Komplikovano je.

Assassination Classroom uspeva u nečem gde su mnogi slabiji autori od Matsuija posrnuli, a to je da uzme autentično ekstravagantnu premisu na kojoj će utemeljiti zaplet a da je zatim razvija dosledno i sistematično tako da iz nje izvuče ogromnu kilometražu. Na engleskom je do sada izašlo sedam kolekcija, a u Japanu ih ima sedamnaest, dakle, Matsui  je na temelju ove bizarne premise već uradio skoro tri i po hiljade strana nedeljne mange, uspevajući da ne izgubi dah i impresivno optimističan ton stripa. U nekom drugom kontekstu ovakava priča morala bi da bude farsa ali disciplina sa kojom autor gradi i istražuje svoje likove ovde se isplatila – čitalac naprosto posle određenog vremena prihvata da su stvari takve kakve jesu i da su ponašanja likova u načelno nezamislivim situacijama logična i prirodna. Ključni element je ovde autentična naklonost, heh, čak ljubav koja se razvija između likova – problematičnih gubitnika koje čine odeljenje 3-E pomenute škole i njihovog nastavnika koji je humanoidni oktopod sa asortimanom natprirodnih sposobnosti što mu garantuju gotovo potpunu imunost na sve kreativnije pokušaje ubistva. Zašto učenici uopšte pokušavaju da ga ubiju? Zato što je u pitanju čudovište koje je obećalo da će na proleće uništiti planetu ako ga niko ne zaustavi (već je uništio 75% volumena Zemljinog Meseca). Kad će vlasti nešto durade? Ispostavlo se da najbolje plaćene ubice i vojni profesionalci nisu dorasli neverovatnoj brzini i taktičkoj lukavosti onostranog zlikovca. Otkud on u školi? Iz nekog razloga, taj zlikovac želi da predaje u školi i ne smeta mu da njegovi učenici (koje instruira pripadnik japanskih specijalnih policijskih jedinica) stalno pokušavaju da ga ubiju, sve dok su im ocene u stalnom rastu.

Assassinaion Classroom je, kako to mange već znaju da budu, izuzetno komotno pričana priča sa mnogo likova koji daju doprinos opštoj atmosferi i dobijaju dubinske sondaže u pojedinim epizodama. Nominalni glavni junak je interesantan, slabunjav, feminiziran dečak (feminiziran čak i po manga standardima – negde u šestoj kolekciji se jedna od devojčica šokira kada ga vidi u kupaćim gaćama i shvati da je muško) sklon detaljnim refleksijama i kontemplacijama neobične situacije u kojoj se on i njegovi drugovi nalaze, ali razvoj njegovog lika, iako fascinantan, samo je jedna od crtica u glomaznoj tapiseriji koju Matsui ovde stvara. Osnovna potka je svakako promišljanje ne samo škole kao institucije već pre svega uloge nastavnika u istoj i kroz centralni lik humanoidnog oktopoda sa natrprirodnim moćima Matsui kreira neverovatan portret nastavnika koji svoje učenike vodi pre svega inspiracijom, hvalevrednim oslanjanjem na njihovu inteligenciju i radoznalost, autoritetom koji nije po difoltu zaštićen od kritike i autentičnom posvećenošću želji da od njih napravi samostalne, kreativne, snažne odrasle osobe.

S druge strane, naravno, ovo je jako sporo pričana priča pa na oko 1400 strana staje svega nekoliko meseci školskog rada ali Matsui uživa u svom nedeljnom tempu i zapletima unutar opšte priče pa je ovo konzistentno zabavna i inspirativna priča čak i kada je čitalac svestan da se već nekoliko desetina strana nismo makli ni koraka napred.

Naravno, videćemo koliko dugo može da se odlaže money shot (mada, napominjem da je u Japanu izašlo deset kolekcija više nego u Americi – dakle, ovo je ful metal tantrički seks) jer ovo je strip koji svoju misteriju zanjiše ispred nosa čitalaca na samom početku a onda je sporo i bolno razrešava u minijaturnim inkrementima tokom hiljada strana. Na kraju sedme kolekcije imamo spisak dvadesetak slabosti nastavnika koga treba ubiti a koje možda mogu da pomognu da se Zemlja spase, ali utisak je da nismo mnogo bliže tom prelomnom momentu.

Druge teme koje se usput obrađuju tiču se gotovo kastinskog sistema u japanskom školstvu i klasnih podela koje onda slede ali pošto je ovo pre svega shonen manga tu je i mnogo čistog humora ili kulturalnih opservacija vezanih za seks ili sakupljanje i prodaju buba ili nešto treće.

Centralni lik serijala, nastavnik koga je (skoro) nemoguće ubiti – Koro Sensei – je izvanredna kreacija, supermoćima obdareni nad-čovek prepun tipično ljudskih nedostataka i idiosinkrazija, istovremeno taktički i didaktički genije, ali i kompulzivni pornograf, hedonista i gik na istoj razini sa svojim učenicima.

Assassination Classroom je izvrsno nacrtana, dinamična manga koja pršti od energije i čiji su i potencijalno problematičniji elementi (tretman rodnih tema, na primer) odrađeni elegantno i duhovito. Zabavna na najbazičnijem nivou (sa mnogo vizuelnih gegova i duhovitih situacija) ona je istovremeno veoma dobro pogođena omladinska literatura koja se bavi klasičnim temama važnosti verovanja u sebe ali i doprinosa zajednici individua koje veruju u sebe i svoje saborce i potrebi da se u životu imaju autoriteti koji će nas pre svega inspirisati. Tople preporuke.

[Nightflier]

Veoma bih se saglasio s tobom glede We Stand on Guard. Crtež sjajan (premda mi je to retko presudno), ali priča u najboljem slučaju osrednja. Velika propuštena prilika.

ŠTo se mene tiče, ovu godinu sam otpočeo stripovima. Svih pet tomova Fatale, kojima kvalitet opada od vrlo dobrog do prolaznog, osrednji Graveyard Shift, sjajan četvrti tom Lazarusa, još ponešto sitno i izvanredna dva toma Rumble-a. Za ovo poslednje svaka preporuka.