Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

O, fino, Rumble onda da ubacim preko reda na tablet!!!!!!!!!!!

Za We Stand on Guard sam se odistinski ponadao da će Vaughan malo dubinskije da se pozabavi tematikom ali... šipak. 

[Nightflier]

Eh... život je niz patnji i razočarenja.

[neomedjeni]

Nešto mi palo na pamet da bih mogao da prebacim ovde svoje utiske o poslednjoj epizodi voljenog mi Kena Parkera, kad, tragajući za njima, nađoh i dokaze o svom poslednjem pokušaju da čitam superherojski strip. U kombinaciji sa bonelijem, doduše. Pa da sve to onda zgomilam ovde, možda bude zabavno. ili bar neko popizdi, ako ništa drugo. 


Dakle, Ken.



Pročitao sam, znatno ranije nego što sam očekivao da ću biti u prilici, poslednju epizodu Kena Parkera (da i javno zahvalim drugu Majersu na pozajmici). Priča je... neočekivana, pomalo i čudna (a možda sam i pomalo bio pod utiskom utiska da čitam poslednju priču o Kenu Parkeru i da nakon ovoga nema dalje). Kamo jutro pružilo se ostavlja čitaoca nezadovoljnim iz više razloga i zadovoljnim zbog jednog, najvažnijeg. Razlozi za nezadovoljstvo tiču se nekih starih, nedovršenih poslova koji očigledno nikada neće biti dovršeni. Nema nikavih naznaka šta se desilo Tediju Parkeru i kako se završio njegov put. Niti šta se desilo sa ženom, lovcem na ucene, koja je sa neviđenom mržnjom progonila Kena. Niti kakva je uopšte sudbina njegove porodice, svih onih ljudi koji su uticali na njegov život i na koje je njegov život uticao. Kako sam kaže, Berardi je imao priliku da ispriča samo još jednu priču i odabrao je ovo. I time moramo biti zadovoljni.


Hm, u vezi toga da je imao priliku da ispriča samo još jednu priču, pre bih rekao da je nakon svih tih godina Ken za Milaca i njega postao teret koji više nisu mogli da nose na leđima, ali kog su morali na dostojanstven način da se otarase. S jedne strane, ostaviti stvari nedovršenim, kakve su bile nakon poslednje stranice Bronzanog Lica bilo bi previše neodgovorno, s druge strane, prihvatiti se pisanja još jedne serije epizoda kojom bi se raspetljalo sve što se u prethodnih dvadesetak (uspešno, bar po meni) zapetljalo, nije dolazilo u obzir, jer ni jedan ni drugi verovatno više nisu spremni da se toliko posvete ovom starom projektu. Tako da je Tamo gde jutro pružilo se kompromisno rešenje koje verovatno nikog neće potpuno zadovoljiti, ali će se pokazati boljim od onoga što smo imali pre, odnosno od ničega.


Ne bih napominjao ništa o zapletu budući da verovatno mnogo ljudi još nije pročitalo strip i ne želim, čak ni nenamerno, da spojlujem bilo šta. U suštini, Majersov komentar kada smo pričali o stripu verovatno kazuje sve što treba znati pre nego što pristupite čitanju. Na pitanje da li priča valja, rekao je da nema lošeg Kena Parkera. Lično, smatram da postoji jedna loša epizoda Kena Parkera i da je to čak dobro, jer nema ničeg dosadnijeg od savršenstva, ali da se ne gubim u digresijama, ono što je važno je da Tamo gde jutro pružilo se nije razočarenje... osim ako želite da bude jedna od desetak najboljih Kenovih priča. Jer to nije. Ali jeste Kenova priča, u to nema sumnje, odnosno neće biti sumnje kada konačno dođete do samog kraja. Dotle... pa, videćete.


Verovatno će se oko ovoga lomiti koplja, ali u minuse bih svrstao i Milacov crtež u ovoj epizodi. Moguće je da sam prevelika neznalica i da je čovek samo tokom godina promenio stil i da mu sad ovako najviše paše da se crtački izrazi, ali sam tokom čitanja uglavnom imao osećaj da je jednostavno zanatski otaljao strip i ništa više. Ako grešim, ne sudite mi prestrogo. Valjda sam preveliki nostalgičar i želeo sam da poslednja epizoda crtežom više podseća na one kakve nam je pružao u najboljim danima.


I na kraju, ono najvažnije, zbog čega mi se, uprkos svemu, Jutro sviđa. Zato što je ovo prigodan kraj sage. Onakav kakav bih otprilike i sam napisao da imam mrvu talenta i volje za pisanje stripa (avaj, kao što primećujete, retko mi fali volje za pisanje o stripovima). Sasvim u duhu filozofije koja se provlačila kroz većinu, ako ne sve, prethodne Kenove epizode. Nema pravde. Nema smisla. Ali borite se kao da verujete da ima i jednog i drugog. Za trenutak sreće i lepote, ako ni za šta više.


"TIME LAYS WASTE TO ALL THINGS. BUT I SHALL FIGHT IT AS LONG AS I CAN."




I supergaćani:


Preko vikenda sam bio raspoložen da probam nešto malo drugačije (kakav je rezultat, bolje da nisam), pa sam pročeprkao po virtuelnom skladištu. Kad tamo, superheroji - Old Man Logan od Milara (koga inače smatram dostojnim Flajšerovim naslednikom, otkad sam imao nesreću da pročitam par njegovih radova na Ultimate X-Man serijalu), Planet Hulk, World War Hulk i Aftersmash (jebiga, što da ne, zelenko bar ne nosi pidžamu), zatim vertigovci s Scalpedom na čelu i Boneli (a u njegovom folderu SD Texa za izvoz). Da ništa ne bi zafalilo, privukoh radi obnavljanja gradiva Skiptar Tin Hinan, jer ovakve akcije se bez Njega ne organizuju. Nakon što su Ustavno pravo i organizacija pravosuđa sklonjeni na bezbednu udaljenost, odvažih se da počnem.


Old Man Logan


Da se odmah razumemo, Milar je u mojoj knjizi beznadežno loš scenarista i nije bilo šanse da ga jedan dobar strip podigne sa dna, ali kako su mi ovu stvar poznavaoci materije hvalili kao nešto zaista drugačije i vredno čitanja očekivao sam u najmanju ruku solidan strip. Ono što sam dobio...


... je savršena potvrda moje teze da Milar nema pojma o pisanju. Ne znam šta ljudi vide u ovom naslovu i zbog čega ima neku vrstu kultnog statusa (možda taj pokušaj da se priča ispripoveda u vestern fazonu, možda svet u kome su loši momci definitivno pobedili dobre), ali ni ne osećam potrebu da o tome razbijam glavu. Šift dilit.


Planet Hulk


Dobar početak. Zapravo i više nego dobar početak. Novi, divlji svet, koji poseduje šmek Džona Kartera sa Marsa, Konanovska varijanta Hulka, finale prvog dela priče efektno začinjeno efektnom makljažom sa Surferom. Bio sam kupljen...


... dok nisam počeo da čitam drugi deo. Koji je sve dobro što je dotle učinjeno savršeno upropastio. Ono što je usledilo bilo je nešto bolje, bilo je zanimljivih momenata (kao na primer oni koji pokazuju da je potrebno biti čudovište da biste razumeli druga čudovišta), ali se pričinjena šteta nije mogla nadomestiti. Kad se sve sabere i oduzme, tanko.


World War Hulk


Moja verzija je bila dopunjena gomilom strip sveski iz paralelnih serijala, zbogradi toga što su se njihove priče granale sa ovom. I zapravo ništa od ovoga nije bilo teško čitati, WWH je, na moje iznenađenje, ostavio na mene znatno bolji utisak od Planete. Sve do pred kraj. Koji predstavlja jedan od najkukavičkijih završetaka priče sa kojima sam se u životu sreo. Posle svega, onakav kraj?! Zaista?!!


Aftersmash


Ne znam kome je ovo trebalo. Meni sigurno ne, a verovatno ni masi čitalaca koja inače čita sve što marvel servira. Ali dobro, u What If smo videli kako je priča zapravo trebala da se završi...   


Sccalped "Indian Country"


Ako se po jutru dan poznaje, ovo će biti odličan strip. Nije što je naš, ali Gera je tako razvalio crtežom da sam imao utisak da je apsolutno svejedno šta Aron/Eron muti u scenariju. A nije. Nazire se ovde jedna teška i beskompromisna priča o narodu koji nikad nije imao nikakve šanse niti će je ikada imati...


SD Tex 9-10 "Skriveni pištolj"


Ili već tako nekakav naslov, mrzi me da proveravam. Prosečna priča o tome kako Teks, Karson i Tiger razdvojeni tragaju za jednom razbojničkom bandom, što ih je moglo koštati glave. Spojler - ali nije.


SD Tex 11-12 "Pozlaćeni ranč"


U boneliju su valjda svi scenaristi čitali Bluberijevu sagu o konfereracijskom zlatu, pa s vremena na vreme neko pokuša da napravi neku varijaciju na temu. Đubre.


SD Tex 13-15 "Crni Tigar"


Jedna od najboljih Teksovih priča koje sam pročitao. Klasik.


Zagor "Skiptar Tin Hinan"


Stigao tek do "Boga praha", no svejedno, ovo je jaka stvar i Boseli u punoj formi. Sigurno najbolji od VČ Zagora.

[Perin]

Ja bih samo na kratko da se ubacim i potvrdim ovo sto je Meho pisao o Assassination Classroom. Retko dobra manga. Svaka preporuka.

Poslano sa mog SM-N910C koristeći Tapatalk

[Meho Krljic]

Ja bih da zahvalim drugu Perinu, a apropo superherojštine koju je drug N. čitao, evo mojih kratkih komentara:

Old Man Logan je smeće ne računajući Meknivenov crtež. Millar je odavno prešao svoj zenit u Marvelu kada je ovo pisao ali je još uvek imao mnogo kredita kod Kesade na ime Civil War pa je divljački uglavljeno šest brojeva OML u redovni Wolverine serijal iako je to skroz remetilo normalne događaje u njemu. Dakle, umesto da ovo lepo bude miniserijal pa ko oće nek čita, uglavili su ga, ako se dobro sećam, posle prva četri broja koje je Aaron napisao na Wolverineu a posle previše meseci u kojima je Jeph Loeb upropaštavao Wolverineov legat.

Millar je na Wolverineu imao bolje radove (videti Agent of SHIELD i Enemy of the State) ali to je bilo u prošlosti. Old Man Logan je bio loš u tipično millarovskom stilu - tamo gde se traži malo suptilnosti i nijansiranja u pripovedanju Škot je isporučio buku i zombi dinosauruse - a pritom Millar i McNiven nisu uspeli da napišu i nacrtaju kraj unutar šest epizoda pa se mesecima čekalo na završnicu. Vrlo je to slabo i vredi samo zbog crteža i  ti poznavaoci koji su ovo hvalili možda ipak nemaju ukusa. Za dobar Millarov superherojski strip videti naravno prve dve sezone The Ultimates ili, ako više volite DC - Red Son.

Planet Hulk je pristojan pastiš Džona Kartera i primer kako je Greg Pak daleko bio spreman da ide od osnovne Hulk formule u potrazi za svojim pričama (kasnije je Hulka pretvorio u tajnog agenta i svačega je tu bilo). Nije to neki vrhunski strip ali je značajno bolji od otužnog World War Hulk koji je tipičan prenaduvani DOGAĐAJ sa bezbroj nezanimljivih i nevažnih tie inova. Naravno da WWH ljubitelj treba da pročita ako ništa drugo a ono da bi video tuče sa Black Boltom, Dr. Strangeom itd. ali daleko je to od sjajnog stripa. Kasniji Pakovi radovi na Hulku su umeli da budu znatno bolji ali je meni, naravno, Incredible Hercules koji se nastavlja direktno na World War Hulk ono što bih najpre preporučio od njega.

Scalped je meni jedan od najboljih stripova koje sam čitao u poslednjih deset godina. Ima ljudi kojima se nije dopao ali nema ni najmanje sumnje da je Gera razbio.

[neomedjeni]

Zar Ultimatese nije pisao u isto vreme kad je pisao Ultimate X-Man? Pošto su Ultimativni X-ljudi kriminalno loši. Red Son imam na disku, mogao bih da probam. Mada mi dugo stoji nepročitan i Gejmenov Betmen.


Tja, meni je WW Hulk bio prilično zabavan, verovatno jer sam osećao neko bolesno uživanje dok je zelenko tabao jednu po jednu ikonu marvelovog univerzuma. Da su imali herca da naprave neki krvav kraj, čak bih ga smatrao dobrim stripom. Ovako...

[Meho Krljic]

E, pa ako je krvavost kraja merilo dobrosti stripa onda džaba pričamo 

Da, Ultimates se delom preklapa sa Millarovim radom na Ultimate X-Men. Ali je početak Millarovog Ultimate X-Men rada dosta lošiji od kasnijih epizoda koje je pisao, a te se poklapaju sa početkom rada na Ultimates koji je bolji i od toga. Ultimate X-Men je kasnije postao dosta dobar strip, ali opet, ako neko nema afinitete ka superherojima svakako mu ovo ne bih savetovao kao štivo koje će ga preobratiti. Možda Bendisovog Ultimate Spider-mana pre.

[Meho Krljic]

Takođe, dodao bih da iako su Ultimate stripovi svakako bili zamišljeni da budu lako shvatljive priče bez balasta višedecenijskog kontinuiteta koji je čitaoce teoretski odbijao od čitanja tradicionalnih Marvelovih stripova, fakat je i da je meni i u slučaju Ultimate X-Men i pogotovo u slučaju Ultimates deo zadovoljstva & užitka otpadao na to da poredim kako su nove priče sažimale i osvežavale klasične Marvelove motive i zaplete. Millar je sa Ultimates napravio veoma dobru varijaciju na originalni Avengers i dotakao se u 26 brojeva ogromnog broja tema i motiva koje su obrađivane decenijama u Avengersu.

Generalno, užitak u superherojskim stripovima u dobroj meri zavisi od poznavanja kontinuiteta i čitalac često prašta tehničke nedostatke na ime razumevanja kako se ono što sada čita uklapa u decenijsku istoriju.  Kačio sam pre neki dan na mehmete reaguj tekst o tome kako je Secret Wars stripovsko remek-delo upravo na ime toga što dolazi kao pančlajn na pet godina Hickmanovog pisanja Ultimates, Fantastic Four i Avengers. Drugi mediji, pa čak ni drugi strip žanrovi nemaju nešto slično.

[neomedjeni]

E, pa ako je krvavost kraja merilo dobrosti stripa onda džaba pričamo 

Da, Ultimates se delom preklapa sa Millarovim radom na Ultimate X-Men. Ali je početak Millarovog Ultimate X-Men rada dosta lošiji od kasnijih epizoda koje je pisao, a te se poklapaju sa početkom rada na Ultimates koji je bolji i od toga. Ultimate X-Men je kasnije postao dosta dobar strip, ali opet, ako neko nema afinitete ka superherojima svakako mu ovo ne bih savetovao kao štivo koje će ga preobratiti. Možda Bendisovog Ultimate Spider-mana pre.

Bendisovog Spidermana sam čitao. Valja.

Krvavost, naravno, nije nikakav kriterijum, ali krvav kraj bi bio baš dobar kraj za WW Hulka. Ovako, zatresla se gora i - ništa.

[Meho Krljic]

Pa nije baš ništa, prošlo je mnogo vremena pre nego što je Hulk prestao da bude progonjena zvijer nakon završetka WWH. Ali čak i da je strip završen, recimo, smrću Tonija Starka, taj bi vaskrsao unutar sledećih 12 meseci tako da - bolje što nije.

[neomedjeni]

Ah da, omiljeni kanon superherojskih stripova, bar među nama koji gajimo zdrav prezir pema istima. Heroj ne može da umre. Bar ne trajno. 

[Meho Krljic]

Ne samo heroj. Niko. Zna se kako kaže poslovica: "Nobody stays dead except Bucky, Jason Todd and Uncle Ben." osim što su Bucky i Jason Todd odavno oživljeni i haraju svojim respektivnim univerzumima.

[neomedjeni]

Divno, sad sam još morao da guglam Džejsona Toda. A da pričamo o nekim dobrim stripovima? 

[Meho Krljic]

Pa pričamo o ovome jer si ti čitao superherojske stripove, nije da je tema nametnuta od neke druge strane  Butt seriously, neko sedne i piše o Teksu Vileru i onda se ponaša kao da je suviše dobar za superherojske stripove.

[neomedjeni]

Zapravo, to je bila samo ne previše suptilna uvreda superherojskom žanru jer su se tri random Texove priče pokazale bolje od posebno preporučenih superherojskih storija.


Znači, i nije ti loše što si počeo da se moliš. 

[Meho Krljic]

Prvo, kako već rekoh, jedini od ta tri stripa kome mogu da dam preporuku je Planet Hulk. Dakle, taj koji ti ih je preporučio i nije neka sila. Kad sledeći put budeš želeo preporuke obrati se na pouzdaniju adresu. 

Drugo, kako takođe već rekoh, superherojski žanr je određen u velikoj meri svojim kontinuitetom pa za njegovo trošenje vrede i druga pravila nego za Teksa ili Asteriksa ili Morta Cindera ili Modesty Blaise. Naravno da ti je random Teks bolji od, superherojskih stripova kad se za 60 godina njegovog izlaženja u kontinuitetu skoro ništa ne menja i možeš da se uključiš u narativ bez obzira koliko si prethodnih epizoda preskočio. Da ti ja sad kažem. "Neomeđeni, uzmi Secret Wars, to je remek delo" tebi bi opet Teks bio bolji jer niti bi znao ko su likovi koji se u njemu pojavljuju, niti bi shvatao njihove odnose tokom poslednjih pet i po decenija a koji u mnogome kontekstualizuju ono što vidiš u stripu, niti bi ti bilo jasno zašto je big deal to da pored doktora Dooma sedi plavokosa klinka i zove ga "tata" a garantujem ti da je Milan, na primer, kao i ja, bio u suzama dok je to čitao.

Ne pokušavam ovim da kažem da su u pukom literarnom smislu superherojski stripovi bolji od Teksa ili na nivou Huga Prata već da je naprosto priroda tog žanra da zahteva vremenski dugu (i često novčano pozamašnu) investiciju kako bi čitalac iz njih dobio sve nivoe značenja i sve poente. Onaj koga to mrzi da radi - a ja to sasvim razumem - niti će u njima uživati niti će ih zaista razumeti.

[neomedjeni]

Pa da, realno je prevelika investicija uložiti toliko vremena i truda u stripove u kojima ionako niko bitan ne umire. 


A zaozbiljno, svakao sam spreman da odam priznanje kada naletim na dobru priču u stripu, makar se radilo i o superherojskom. Trolovanje na stranu, svidelo mi se ono što je Bendis radio u Ultimate Spidermanu. Milerov Dardevil nije bio baš onoliko genijalan kako mi je opisivano, ali je bilo prijatno čitati ga, uprkos mom tradicionalnom nemanju pojma o njegovom kontinuitetu. Trenutno čitam Murovog Svompija i, kao i obično kada se radi o Muru, poprilično uživam.

[Meho Krljic]

Dobro, svakako su vintage Mur i Miler bolji od World War Hulk i Old Man Logan 

[neomedjeni]

Pa, budući da je Mur mnogo bolje ostario od Milera, usudio bih se reći da je Liga izuzetnih Džentlmena, premda daleko od njegovih vrhunaca, i dalje miljama ispred pomenutih naslova.


Šta bi Ameri radili sa svojim komiksima da im nije bilo Britanaca? 

[Meho Krljic]

Mur je MNOGO bolje ostario od Milera mada je i on poludeo ali na manje iritantan način, naravno.

I, da, mnogo dobrih ostrvskih scenarista (i crtača) ima u američkom stripu - Milligan, Millar, Morrison, Moore, Ennis, Ellis, Spurrier, no nije da Ameri nemaju svoje uzdanice, ne brinimo se toliko.

[neomedjeni]

Zašto bih brinuo? Znano je da sam pobožni vernik uveren u apsolutnu superiornost Franačke škole.

[Meho Krljic]

Iz nekog razloga ti ovo doživljavaš kao takmičenje  No dobro, možda ti je bitno da čitajući francuski strip sebi kažeš "jebemti, koliko je ovo BOLJE od američkog stripa", ne osuđujemo, svako ima svoje male ekscentričnosti.

[neomedjeni]

Kako to misliš, MALE ekscentričnosti?!!! A toliko sam truda uložio... 

[Meho Krljic]

A pravosudni ispit nikako da se položi... eh taj pogrešno usmereni trud.

[neomedjeni]

Stoji, avaj, da ga predugo odlažem. Život je pun uskušenja koja mi odvlače pažnju, a ja sam slab duhom i još slabiji telom...

[Meho Krljic]

Neka, pa ispit može da se polaže i dogodine a Wolverine je sad pa nikad više!!!!!!!!! 

[milan]

zašto je big deal to da pored doktora Dooma sedi plavokosa klinka i zove ga "tata" a garantujem ti da je Milan, na primer, kao i ja, bio u suzama dok je to čitao.

Jao, da, jebote.

[sinisa123]

Nije izašao ceo u Stripoteci, fali prvi album. Koji se može naći u nekom starom broju Strip Avanture (broj 3, čini mi se) ili u hrvatskom izdanju u formi mekokoričenog albuma.


Hvala na savetima, čitao sam te stripove. Jebiga, valjda imamo različita tumačenja, ja ih ne vidim kao dela koja gađaju u slične mete kao Sedam jastrebovih života, niti da su sličnog kvaliteta, uprkos tome što Žodoa i Manaru veoma volim i što su mi Bordžije i više nego korektne, zapravo vrlo dobre. Što uopšte ne znači da sam u pravu, naravno.

Dobar je Kobac, ali meni je ovo prosto zabavnije. Jel kod nas prevođeno još nešto od Cothiasa?
Ili na engleski?

[neomedjeni]

Neka, pa ispit može da se polaže i dogodine a Wolverine je sad pa nikad više!!!!!!!!! 

Dogodine je ove godine.

Dobar je Kobac, ali meni je ovo prosto zabavnije. Jel kod nas prevođeno još nešto od Cothiasa?
Ili na engleski?

Na moju veliku žalost, nije. Ili sam bar toga blaženo nesvestan. Ali Fibra je skoro uradila integral Kobca i najvaila da će raditi njegov direktni nastavak, Perje na vetru (ili Lepršavo pero, ili kako bi se već Plume aux Vents prevelo).

[Meho Krljic]

 U decenijskom (prijateljskom?) rivalitetu između dve velike izdavačke kuće poznate pre svega po superherojima, poslednjih godina Marvel je ostvario nekoliko interesantnih prednosti u odnosu na DC. Iako se ne može tvrditi da u proseku imaju bolje stripove, činjenica je da imaju bolji marketing tih stripova što se, verovatno najvažnije odrazilo pre svega na ekscesivan uspeh Marvelove filmske produkcije. Ovde čak ni ne pričam samo o sirovim brojkama – mada je fakat da Marvel pravi više filmova i njih u globalu pogleda više ljudi – koliko o cajtgajstu koji je čini se više definisan onime što rade Dizni i Marvel od onog što rade Warner i DC. Ovde ne želim da kažem da je Marvel nužno ,,u pravu" a DC nužno ,,u krivu" u onome što rade, koliko da samo konstatujem da što se tiče tema koje danas cirkulišu mežu konzumentima popularne kulture i tona kojim se te teme obrađuju, Marvel kao da ih bolje prepoznaje.

Ovo je slučaj i kod stripova gde Marvel, nevezano za kvalitet onoga što rade, čini očigledne napore već nekoliko godina da bude bliži, uvezaniji, reprezentativniji u odnosu na (sve globalniju) porodicu svojih čitalaca. Ovde imam na umu i tako simpatične poteze kao što je bilo prošlomesečno kreiranje varijanti naslovnih strana mesečnih svesaka sa fotografijama entuzijastičnih kosplejera, ali naravno i velike, kontroverzne kreativne odluke vezane za promene etničkog i rodnog sastava Marvelovog superherojskog ansambla.

(Napomena: naravno da je i DC imao svoju porciju sličnih momenata – ne zaboravimo HIV pozitivne likove u Green Arrow Judda Winnicka – ali kod Marvela se očigledno radi o sistemskoj inicijativi.)

Naravno da se mnogo mastila (ali i žuči) prosulo na rasprave o tome da li je ubacivanje nekavkaskih rasa na radna mesta tradicionalno rezervisana za ful metal arijevce, kao i žena na muška mesta dobrodošla diversifikacija ili cinično podilaženje sve glasnijoj social justice warrior populaciji prvog sveta, da li je u pitanju časna reprezentacija tradicionalno stereotipizovanih grupa ili puki nasrtaj na bele strejt muškarce, no na kraju dana ljude poput nas – stare, blazirane i lišene političkih agendi za koje su spremni da se potuku na internetu – zanima pre svega da li dobijamo dobre stripove. Ako je odgovor ,,da" i ti stripovi su još i dobri zato što je uvedena nova rasna, nacionalna, rodna ili kakva manjinska perspektiva – pa, tim bolje.

Pročitao sam dva recentna Marvelova sestrinska serijala i imam interesantno suprotstavljene utiske o njima, a celu stvar čini interesantnim to što se radi o serijalima koji su na različite načine vezani za Spajdermen mitos, ali i na različite načine se bave konceptom ženske superherojštine.

Prvi serijal je Spider-Gwen, petodelni tekući-pa-prekinuti serijal iznikao iz Spider Gwen materijala koji je Dan Slott proizveo za potrebe svog multiverzalnog Spider-man DOGAĐAJA Spiderverse. Osmišljavanje univerzuma u kome Spider-man nikada nije postojao – jer je Peter Parker poginuo pre vremena – a njegovo mesto je zauzela Gwen Stacy u liku tinejdžerske Spider Woman je rezoniralo sa mnogo čitalaca na snažan, pozitivan način i na entuzijazam publike koja je tražila samostalni Spider Gwen serijal, Marvel je reagovao davanjem Jasonu Latouru da piše a Robbiju Rodriguezu da crta strip koji je potom izazvao salve pohvala diljem interneta i bio treći najprodavaniji Marvelov serijal u jednom trenutku, bijući i po 250.000 kopija za mesec. Ili social justice warriorsa ima više nego što smo mislili ili je ovo prilično dobar strip.

Na moje iznenađenje, Spider Gwen je ispao strip koga mi je lakše da poštujem nego da volim, odnosno projekat u kome jasno vidim vrednost i funkciju svakog pojedinačnog elementa ali me onda sve to na gomili ostavlja prilično emotivno hladnim a intelektualno nezainteresovanim.

Dakako, problem može da bude i u potpunosti na strani mojih emocija i intelekta. Ne bi bilo prvi put da muškarac u petoj deceniji života ne uspe da ostvari jaku sponu sa štivom koje obrađuje teme vezane za tinejdžerke, a fakat je i da ovom stripu ja ne mogu da pronađem ni jednu fatalnu tehničku zamerku.

Ovo je pre svega interesantna ideja za alternativni univerzum, prvo na ideološkom nivou (Gwen Stacy je decenijama arhetipska žena-u-frižideru, ženski lik ubijen/ žrtvovan da bi muški protagonist dobio motivaciju, pa je ljudski videti jednu sistematično odrađenu novu podelu uloga) ali i na čisto dramaturškom. Latour se sa očiglednim zadovoljstvom igra likovima koje poznajemo iz klasičnog univerzuma i daje im nove uloge; George Stacy kao brižni otac koji ovde ne strepi za nežnu, osetljivu ćerkicu na nišanu užasnog Spajdermena, već za svojeglavu tinejdžersku superheroinu koja beži od kuće i ne traži pomoć od tate ni kada je objektivno u gomnima; pokojni Peter Parker kao rekluzivni-možda-aspi-opsesivac; Matt Murdock kao izvanredno pogođeni mafijaški advokat; Frank Castle kao policijski inspektor sklon graničnim metodama; Jean DeWolff kao nihilistički usamljena policijska inspektorka... U ovom univerzumu Mary Jane Watson ima bend u kome Gwen Stacy svira bubnjeve, a Hobie Brown je mladi, pomalo nepažljivi crtač grafita i Spider Gwen dobrim delom odaje utisak nezavisnog omladinskog stripa u kome pored uobičajenih hipsterskih tema imamo još i tuče između Spider Woman i Vulturea iznad gradskih krovova.

Naravno, ovo je i veoma zanimljivo nacrtan strip sa Rodriguezovim vrhunskim dizajnom kostima Spider Gwen ali i sa dinamičnim prizorima borbe i kretanja, no moguće je da meni ovde najviše smeta što je opšti tretman tinejdž likova nekako... predvidivo tugaljiv. Naravno, Gwen Stacy je u ovom univerzumu izložena brojnim iskušenjima, ali ono što je samog Spajdermena uvek činilo posebnim je bila baš kombinacija jednog tragičarskog omladinskog patosa sa nezadrživim optimizmom. Latourova Gwen Stacy kao da sve vreme provodi u mračnim mislima o svojoj zloj sudbini i mada je to možda naprosto kreativna odluka da bi se pokazala sva dubina napaćene tinejdžerske duše, meni lično nedostaje malo psihološke čvrstine kod ovog lika, a koja bi ga definisala ne samo kao osobu sposobnu da preživi bol već i osobu sposobnu da iz traume izađe sposobna da inspiriše, podigne druge. Spider Gwen je, da ne bude zabune, predstavljena kao borac koji ume da preživi ali u krajnjem zbiru uhvatio sam sebe da nisam u stanuju da se sasvim identifikujem sa njenim životnim problemima – od neprijateljstva sa Kingpinom pa do rivaliteta njenog benda sa bendom Felicie Hardy – i to mi je umanjilo uživanje u ovom stripu, ali na neki način me i razočaralo u pogledu očekivanja da će Spider Gwen biti supstancijalno drugačija od brojnih klonova (bukvalno i figurativno) Spajdermena koje je Marvel kreirao tokom decenija rada.

Delom je problem i u samoj osnovnoj priči koja s jedne strane kreće in medias res, uz pretpostavku da već imamo prethodno znanje iz Spiderverse DOGAĐAJA – što je legitimna pretpostavka koju sam ja ispunio – ali onda se i avaj ne završava na ikako zadovoljavajući način, ostavljajući gomilu elemenata zapleta na pola puta (neke uvedene u samoj poslednjoj epizodi) jer se serijal ukida zbog početka Secret Wars. Ovako kako je na kraju ispalo, Spider Gwen je strip koji nema stvaran početak a onda ostaje bez ikakvog kraja pa bih u nekim zlovoljnijim trenucima mogao da ga pohvalim za teme i motive ali da se žalim na egzekuciju iako je ovo na tehničkom nivou više nego kompetentno izvedeno. No, nisam dovoljno uživao u njemu a najava da Latour i Rodriguez uskoro nastavljaju serijal, od tačke na kojoj je stao me ispunjavaju optimizmom da će možda u narednim brojevima stvari koje su mi smetale biti ispeglane i da će Spider Gwen biti ono što ja želim da ona bude – dinamičan omladinski strip sa zdravom ženskom perspektivom i inspirativnim protagonistom.



Srećom, drugi serijal koji je krenuo tokom Spiderversea i završio se desetim brojem pred početak Secret Wars mi je mnogo bolje legao i zapravo mi pružio dosta toga što mi je nedostajalo u Spider Gwen. Pričam o serijalu Spider Woman a koji je opet na svoj način jedno (blago) feminističko ispravljanje krive drine koja je deo Marvelove istorije.

Spider Woman je unekoliko problematičan lik na ime toga što su mnogi čitaoci tokom decenija bili skloni da previde komplesnosti njene karakterizacije i zadrže se samo na njenom prilično seksualizovanom izgledu. Novi serijal je u tom smislu jedno školski izvedeno preuzimanje moći, prikaz samovlasnosti lika/ žene koja se ne stidi sebe ili svojih rodnih karakteristika, ali nije samo hodajući dispanzer feminističke teorije, koja je seksualizovana samo utoliko što se ugodno oseća u svom telu ali nije nekakav ideal postmilenijumske osobe bez osećaja stida, ili drugih psiholoških nesigurnosti.

Dennis Hopeless koji je pisao ovaj serijal je prva četiri broja bio vezan za Spiderverse i Grega Landa kao crtača i mada je ovo bila solidno zabavna i dinamična multiverzalna pustolovina, tek od petog broja ovaj strip zapravo postaje ono što ga čini posebnim: street-level akciona/ detektivska ekstravaganca u kojoj Hopeless na žovijalan ali ne i farsičan način istražuje ponovno konektovanje superheroja sa svetom oko sebe. Ovde ima prostora za razne bizarno-humorističke motive (hulk-krave?!?!?) ali i za solidno rukovanje nekim teškim temama kao što su porodično nasilje i položaj životnih partnera osoba koje zarađuju s one strane zakona. Hopeless sve drži na ivici komedije, sa mnogo vizuelnih gegova i vedrog tona, ali ovo se nikada ne pretvara u sprdnju niti se likovi svode na karikature. Zapravo, čak i lik Porcupinea,  trećeligaškog superzločinca koji se isprva uvodi kao naizgled klasičan komični predah ima svoje mesto u široj priči o ljudima koji pronalaze svoju unutarnju snagu i prepoznaju svoju motivaciju da rade ono što rade i Hopeless je ovim stripom uspeo da kreira odličan ansambl koji se sastoji od nespojivih likova a koji se opet skladno dopunjuju i šalju prijatan, humanistički vajb čitaocu, kanališući izvorni džekkirbijevski superherojski optimizam ali ovog puta na jedan inkluzivniji način.

Ne tvrdim naravno da je nemoguće kako mi se ovaj strip vše dopada od Spider Gwen na ime toga što su njegovi protagonisti odrasli ali naprosto nemam utisak da je to u pitanju – Spider Woman je jednostavno veštije napisan, sa likovima koji imaju izraženije vrline, mane, karakter i duh, a crtež IZVANREDNOG Javiera Rodrigueza (ne, on i Spider Gwenov Robbi Rodriguez nisu rod) u mnogome podupire moje pozitivne impresije. Rodriguez se ovde bavi i crtežom i tuširanjem i kolorom pa je ovo izvanredno vibrantan i karakteran strip sa odličnim osećajem i za akciju i za humor. Greg Land je prva četiri broja nacrtao, da ne grešim dušu, veoma dobro, podsećajući sebe, verovatno, da ipak ume i da crta, ne samo da precrtava fotografije, ali Rodriguez je Spider Woman dao dušu, uključujući odlični dizajn novog kostima koji je lišava stigme seks objekta bez umanjivanja erotskog naboja. Posebno mi se dopada što je Rodriguez u stanju da nacrta ženu koja ima povrede zadobijene u tuči a da to izgleda prirodno i bez eksploatacijskih namera.

I Spider Woman je morao da se završi desetim brojem, zbog početka Secret Wars ali je Hopeless ovo ishendlovao dosta elegantno a pomaže i što je relansirani post-Secret Wars Spider Woman serijal sa istim kreativnim timom i istim likovima već izbacio dva broja i da je po tonu i tematici ovo direktan nastavak. Naravno, Hopeless i Rodriguez ovde idu barem jedan interesantan korak dalje rušeći jedan klasičan tabu koji se tiče žena u popularnoj kulturi. Spider Woman je u nastavku serijala trudna – a i dalje ne znamo ko je otac – a tretman njene trudnoće, brige za plod i kombinovanja ovih ozbiljnih tema sa komedijom i kosmičkom superherojskom akcijom je siguran i ubedljiv.

Ovo je do sada jedan od najboljih Marvelovih ,,feminističkih" stripova možda najpre jer Hopeless nastoji da mu likovi budu u prvom redu humanizovani a onda iz njih sociopolitička agenda izlazi spontano, kroz prikaz situacija koje su, bez obzira na hulk-krave i zdravstvene ustanove u crnim rupama, realistične i relatabilne. Možda sam ja samo sa godinama izgubio simpatije prema edgy karakterizaciji koja treba da nas isprovocira na (makar internu) debatu i draža mi je humanizacija likova koji sa svojim skupovima mana i vrlina čovek radije inspirišu nego da ga na silu uteruju u tu neku (makar internu) debatu. Naravno, većinu Marvelovih serijala sa ženskim protagonistima i dalje pišu muškarci i to je svojevrsni paradoks, no ovo su ipak tek prvi, smeli ako već pomalo nespretni koraci u nastojanju da se zahvati šire u populaciju i iskoriste nove perspektive kao predložak za superherojske stripove. Hopeless i Rodriguez za moj groš obavljaju veoma dobar posao i ovo je strip koga sa zadovoljstvom nastavljam da čitam.

[milan]

Ma Denis Hopeless je The Man. Meni su Avengers Arena i Avengers Undercover koje je on pisao u samom vrhu Marvela u proteklih par godina (doprineo je tu, naravno, i Kev Walker svojim crtezima)...

[Dzimi Gitara]

Odličan tekst, Meho!

I inače uživam u tvojim analizama, no nekako se to vremenom pretvorilo u podrazumevano, pa mi sad pade na pamet da valja nekad reći lepu reč i udeliti kompliment, iako smo muškarci.

[Meho Krljic]

Zahvaljujem na lepoj reči mada je meni i muško tapšanje po stražnjici sasvim u redu.

Ma Denis Hopeless je The Man. Meni su Avengers Arena i Avengers Undercover koje je on pisao u samom vrhu Marvela u proteklih par godina (doprineo je tu, naravno, i Kev Walker svojim crtezima)...

Da, ja sam voleo i njegov Cable & the X-Men mada je bolje počeo nego što se završio, al to je valjda i do uređivačke politike. Enivej, Spajder Wumen mu je odličan a pošto je i Souleov Daredevil za sada prilično dobar, dosta se radujem tim post-secret wars street level stripovima.

[neomedjeni]

Jednom, kad budem imao ženu, decu i pregršt slobodnog vremena s kojim neću znati šta da radim, napisaću duži tekst o impresijama koje izaziva čitanje Kordejevog i Antičevićevog Tarzana. U suštini, očekivao sam da Kordej razbije crtežom (i razbio je) i nadao sam se da će scenario biti probarljiv, odnosno, barem podnošljiv (a bio je sasvim pristojan, u pojednim trenucima i znatno više od toga). Ostaje žal što su poslednje dve epizode samo skicrane, ali nakon što sam pročitao kroz kakav izdavački pakao su prošle "Reke krvi", shvatio sam zbog čega je Kordej dozvolio/želeo da se strip objavi ovako. Čovek je verovatno bio ubeđen da bi nešto garant stopiralo projekat da je dao sebi nekoliko meseci da završi tih 40 tabli, kao što se već milion puta desilo u prošlosti.


Ipak ostaje žal. Poveliki.

[Meho Krljic]

Pročitao sam svih pet epizoda Imageovog novog serijala Tokyo Ghost čija se prva priča upravo završila eksplozivnom petom epizodom prošle nedelje.

Tokyo Ghost je još jedan od u ovom trenutku pet tekućih serijala koje Rick Remender, pucajući iz svih oružja, piše za Image i Dynamite, pokazujući da nema limita ljudskoj imaginaciji i energiji kada se sa vrata skine jaram rada za bezdušnu korporaciju. Istina je, naravno, da je Remender pišući za Marvel uradio neke od najodličnijih serijala poslednjih godina (pomenuću Uncanny X-Force i Uncanny Avengers, mada je bilo interesantnih momenata i dok je pisao Punishera i Venoma) i, kako i sam kaže, radeći za njih mnogo je naučio o zanatu kojim se profesionalno bavi od 1997. godine, ali žudnja je uvek postojala da se radi u sopstvenim svetovima, po sopstvenim idejama. Ne treba zaboraviti da je sa  svojim višegodišnjim pisanjem autorskog serijala Fear Agent Remender izgradio ime u indi zajednici kao i strastvenu čitalačku bazu koja je iščekivala nove njegove projekte izvan etabliranih univerzuma. Remender ukazuje da je ovo uvek bio plan ali da je ekonomska situacija krajem devedesetih, kada je on krenuo u objavljivanje autorskih stripova bila takva da se nije moglo živeti od te rabote i da se ona nužno svodila na grčeviti entuzijazam i posezanje za drugim profesijama zarad kore hljeba. Naravno, u to vreme ni mejnstrimu nisu cvetale ruže, sa sve nižim tiražima i sve mračnijim predviđanjima budućnosti superherojskog stripa. Kako su stvari za nezavisne bile teške i sledećih desetak godina a superherojština je uspela da se iščupa zahvaljujući kombinaciji vizionarskih uredničkih i izdavačkih poteza (pre svega Joea Quesade) i investiranja u filmsku produkciju, Remender je prihvatio da je jedini način da se profesionalno bavi stripom pisanje za Marvel, uz čekanje prilike da se ponovo posveti originalnim idejama koje je imao u svojoj glavi.

U međuvremenu, pak, nezavisna grana industrije je procvetala zahvaljujući kombinaciji faktora – od toga da se uspeh superherojskih filmova prelio sa mejnstrim stripova i na indi produkciju, preko sve dostupnije digitalne distribucije, pa do fakta da je mnogo autora koji su počeli nezavisno, pa nastavili korporacijski na kraju vratilo u nezavisne vode osokoljeno uspesima Roberta Kirkmana ili Briana Vaughana i da je stvorena kritična masa kako čitalaca tako i autora da nezavisni strip više ne bude ni samo divlji fanzinski andergraund ni samo kopiranje korporacijske superherojštine (ali sa pištoljima) već da može da ide čitavim rasponom od hardkor avangarde do pravoverne žanrovske literature bez gubljenja kredibiliteta i osipanja čitalaštva.

(Prethodni pasus je, primetimo, ceo jedna rečenica)

Remender je naravno primer kako to istovremeno znači i da ima da se oderete od posla ako hoćete da živite od kreiranja svojih stripova, ali se na primeru njegove produkcije u poslednjih godinu i po dana vidi koliko je inspirativno kada radite na sopstvenom autorskom stripu i sopstvenim idejama, a da opet iza sebe imate produkcijske i logističke kapacitete koji su do pre 5-6 godina bili nedostupni nezavisnom stripu.


Elem, Tokyo Ghost je krenuo krajem leta prošle godine i nakon što je završio svoju prvu priču pravi se pauza do Aprila, da se izbaci kolekcija a i da autori uhvate zalet za sledeću priču kako bi narednih pet brojeva izlazilo bez zastoja. Ovo je model koji mnogi Image stripovi rabe poslednjih godinu i kusur dana i mada on rezultira višemesečnim rupama između dva story arca, istovremeno se obezbeđuje da makar rupa nema tokom njihovog izlaženja. Manje od dva zla, reklo bi se, pogotovo što je ,,writing for trade" model parcelisanja narativa u distinktne priče koje se zatim objavljuju u kolekcijama preovlađujući model čitave industrije već skoro deceniju i po.




Remender je u ovaj strip ušao sa Seanom Murphyjem kao koautorom, iskusnim  crtačem koji iza sebe ima svu silu autorskog rada na nezavisnijem krilu scene i njihova je saradnja eksplozivna. Ovo je strip koji hvata pažnju visokom vizuelnom dinamikom i obećanjem brizantne akcije, ali je istovremeno i interesantan pokušaj da se priča jedna neobična ljubavna priča sa nastojanjem da se svemu priđe iz ženske/ blago feminističke perspektive. I inače je poslednjih par sezona trend i u mejnstrim i u nezavisnim stripovima da se više pažnje obraća na diversifikaciju, svest o drugim rodnim ili rasnim/  kulturološkim perspektivama, da se pobegne od ,,default" predloška koji podrazumeva belog heteroseksualnog muškarca kao nosioca ,,prirodne" vrline, a Remenderov i Murphyjev pokušaj je častan, žanrovski i bez nespretnog baratanja rodnom agendom. Mada ima ovde i drugih agendi kojima se barata.

Tokyo Ghost je cyberpunk strip koji prilično uspelo hvata onu divlju magiju (!!!) beskrajnih mogućnosti na tački susretanja visoke tehnologije i palpom inspirisanih bliskofuturističkih ,,mekih" distopija a koja je karakterisala rane godine ovog podžanra. Protagoniste ovog stripa susrećemo u Los Anđelesu bliske budućnosti, gradu prepunom đubreta, uličnog nasilja, bandi, nelegalne trgovine svake vrste, zagađenom i nekontrolisanom do te mere da je javni sektor gotovo potpuno nestao i zamenjen je gigantskim korporcijama koje se bave proizvodnjom raznog entertejnment sadržaja (televizija, internet i virtuelna realnost su konvergirali u jedan medij) koga kao drogu konzumira većina stanovništva, ali i imaju jedine organizovane obučene i opremljene jedinice za održavanje kakvog-takvog reda i mira. No, Tokyo Ghost nije libertarijanska antiutopija nalik na Imageov serijal Grega Rucke i Michaela Lsrka, Lazarus, njegova priča je po tonu ekstravagantnija i više fokusirana na prikazivanje odnosa dvoje glavnih junaka a na planu misije koju dobijaju sa vrha jedne od korporacija.

To dvoje junaka su pripadnici jedinice ,,pozornika" koji su jedva nešto više od korporacijskog obezbeđenja koje se bavi uterivanjem dugova i plaćenim eliminacijama najantisocijalnijih elemenata zajednice i u dinamičnom uvodu priče gledamo kako ,,pravda" izgleda u terminalno korodiralom Los Anđelesu sa kraja dvadesetprvog veka. Ovo je uvod prepun akcije, krvi i nasilja koji, svojom spektakularnošću na siguran način posreduju ideju o tome da se društvo u kome je glavni pokretač privrede upravo industrija zabave prirodno kreće ka tome da i policijske akcije, ali i gotovo terorističke nivoe nasilja počinjenog od strane istaknutih sociopata tretira kao zabavni sadržaj. U Tokyo Ghost su građani i stanovnici Los Anđelesa i njegovih predgrađa gotovo konstantno priključeni na fidove kojim im stižu serije, vesti, pornografija i rijaliti emisije spakovane u jedno, a što im je i pribežište od sve goreg kvaliteta života koji dolazi uz opšte opadanje ekonomije i puzajuću ekološku katastrofu.

Ovde se i nalazi sociopolitička agenda koja Remendera najviše zanima – kao i svako ko je pregazio četrdesetu i ne može da se načudi tim mladima koji sve rade drugačije nego što smo mi radili, i Remender je bez sumnje neko ko pokušava da shvati millenialse i njihove životne filozofije i proceni da li je to kako oni žive svoje živote loše za budućnost ljudske rase ili se samo radi o sindromu sredovečnosti u oku posmatrača. Tokyo Ghost je nimalo prikrivena studija o društvu (i pojedincima) koji su krenuli linijom manjeg otpora i prepustili se plimi entertejnment sadržaja koji je popunio sve nezgodne praznine u njihovim životima sve dok nije postao centralna stvar u tim njihovim životima. Jedan od dvoje protagonista je na početku stripa bukvalno bez prestanka priključen na internet/ televiziju/ rijaliti programe i njegovo ponovno – nasilno – susretanje sa ,,stvarnom" stvarnošću je sasvim uverljivo prikazan proces odvikavanja zavisnika od adiktivne materije koja je, u ovom slučaju, još i društveno ne samo potpuno prihvaćena već i čini temelj ekonomije. Kao kontrast ovome, protagonistkinja koja nikada nije trošila ovu vrstu sadržaja, koja je čak i potpuno prirodna – bez implanata i bilo kakvih kibernetskih dodataka – deluje kao neobičan socijalni parija ali i prava osoba za posao koji podrazumeva odlazak u Tokio za koji se u Los Anđelesu priča da ima netaknute prirodne resurse koji bi devastiranoj Kaliforniji dobro mogli da posluže ali čije odbrambene EMP tehnologije sprečavaju osobe sa implantima da mu uopšte priđu.


Tokyo Ghost se zapravo prilično verno drži svih klasičnih cyberpunk motiva: tehnološko-organskih simbioza, futurističkog projektovanja Amerike kao duhovne (i sve više i materijalne) pustoši gde se korporacijske zveri bore za prevlast, američke fascinacije Japanom kao mestom gde duh nadilazi puku materiju posredstvom visoke tehnologije, pa je tako u njegovom središtu i ljubav koja pokreće i motiviše protagoniste, tera ih da menjaju svoje inicijalne stavove i uverenja. Naravno, onda su tu i samurajski kodeks i spektakularne borbe katanama i strelama a Remender nalazi dosta ubedljiv način da izmeša niskotehnološku/ retro i visokotehnološku budućnost u stripu koji ne pati od ikakve tonalne disonance.



Ono od čega Tokyo Ghost pati je svakako to da se možda i suviše verno drži klasičnih cyberpunk predložaka i da ovih pet epizoda barem na planu motiva deluje pre svega kao greatest hits svega onoga što smo čitali i gledali još osamdesetih godina prošlog veka. S druge strane, ovo je i strip u kome je tempo neujednačen pa i to može da zasmeta čitaocu. Ovo je problem koji će manje biti izražen kada se Tokyo Ghost bude čitao u kolekciji nego kada sveske čitate mesečnim tempom, no definitivno treba imati na umu da je to pripovest koja počinje ludačkom akcijom i vrtoglavim tempom, da bi onda naglašeno usporila i promenila senzibilitet u sredini pretvarajući se u nežnu erotsku priču između dvoje predugo razdvojenih ljubavnika. Kada se zatim stvari opet odvrnu na jedanaest u finalu, to je, naravno, duboko zadovoljavajuće i četvrta i peta epizoda sadrže neke od najspektakularnijih scena u dosadašnjem toku serijala, ali do kraja petog broja više nema vremena da se sve niti radnje na korektan način povežu pa je Tokyo Ghost prekinut ne samo cliffangerom nego i cliffhangerom koji dolazi pomalo na silu i svakako pre momenta u kome bismo bili spremni da kažemo kako je ova priča zaokružena i da smo spremni da čekamo nekoliko meseci na njen nastavak.

Međutim, sa vizuelnog aspekta, Tokyo Ghost je izvanredan, gotovo bezgrešan. Murphy je crtač izraženog dinamizma i njegovo prikazivanje poluraspadnutog Losa Anđelesa, borbi katanama, nežnih momenata predaha dvoje ljubavnika, ali i edenskih prizora Tokija u kome je sačuvana spona sa prirodom i izvorištima ljudskog duha je podjednako fenomenalno. Murphy je crtač koji ulaže isti napor i u statične scene prirodnih lepota i u mehaniku klaćenja muške ćune kada izađete iz hladne vode, i u prikazivanje delova ljudskih tela koji lete unaokolo kada ih gazite nabudženim futurističkim motorom a kako na kolorističkim dužnostima imamo uvek pouzdanog Matta Hollingswortha – užitak je potpun. Takođe, retko se dešava da u prikazima ljudi hvale letering – njega obično primećujemo samo kada je loš pa slova ispadaju iz balončića ili se natrpaju jedna preko drugih – ali Rus Wooton svojim izvanrednim radom pokazuje koliko je ovo bitan element za zaokruživanje estetike i dinamike stripa.

Tokyo Ghost je lak za preporučivanje jer je svaki njegov individualni element veoma dobar, ali kao celina ovo je strip koji, barem u okviru prve priče, nije sasvim ispunio sve svoje potencijale i ostaje mi da se uzdam kako će posle perioda zagrevanja sa pet početnih epizoda Remender, Murphy i ekipa nastaviti još  jače i ubedljivije i kreirati moderni cyberpunk klasik.





Takođe bih rekao koju reč i o relansiranom magazinu The Amazing Spider-man čijih je šest (glavnih) brojeva do sada izašlo i koji čini jednu od okosnica čitavog Marvelovog post-Secret Wars univerzuma.


Nije neka velika tajna da je Spajdermen moj najomiljeniji superheroj (ili, čak, strip-junak uopšte) ali ni da sam poslednjih godina imao uglavnom samo reči hvale za njegovog aktuelnog scenaristu Dana Slotta uprkos tome što deluje kao da se ovaj trudi da promeni ama baš sve što je definisalo Spajdermena moje mladosti. Ne verujem da se radi o pomanjkanju konzervativizma na mojoj strani – biće da Slott ipak radi dosta dobar posao.


Da budemo sasvim jasni, otkada je Spajdermen ributovan sa Brand New Day 2008. godine ja sam uglavnom gunđao i škrgutao zubima jer ni ogromna količina vrsnih scenarista koji su na njemu radili u tom periodu  (među njima i ljudi koje zaista volim – Slott, Marc Guggenheim, Mark Waid...) nije uspevala da proizvede stripove koji bi imali tačno onu kombinaciju sapunske opere i akcije, uzemljene, gradske priče i ekstravagantne avanture kakvu ja vezujem za klasični, za mene najbolji Spajdermen period iz sedamdesetih godina prolog veka (verovatno nije puka koincidencija da sam uz te stripove, jelte, odrastao i formirao svoju ljubav ka Spajdermenu). Nije da se ljudi nisu trudili ali većina novih likova, novih negativaca i novih uloga za stare likove (Flash Thompson kao Venom, Harry Osborn kao, eh... živ čovek?) mi je delovala površno osmišljena i nije uspela da me uhvati i natera da se emotivno unesem. Mr. Negative? Anti-Venom? Samo imena koja jedva pamtim. Nove devojke Pitera Parkera? Ni lica im se ne sećam. Strina Mej udata za oca J.J. Jamesona? Ma, u redu je, whatever...


Moguće je na kraju da je ovde na delu bio sindrom mnogo babica, kilavo dete jer kada je na kraju Spdey Brain Trust rasformiran i strip u potpunosti predat Slottu na staranje, konzistentnost kvaliteta priča je dramatično porasla a ja sam se našao ponovo investiran u Spajdermena.

I sada, posle Secret Wars se nalazimo u neobičnoj situaciji. Slott je od 2010. dosledno na Spajdermenu promenio skoro sve što bih ja nominalno smatrao svetinjama u koje se ne dira, a da meni skoro ništa od toga ne smeta. Svakako, iskrivljenje lika Black Cat i relativno bespotrebno uvođenje lika Silk su stvari koje mogu da kritikujem ali sam daleko od reakcija tvrdokornih fanova koji Slotta smatraju biblijskim uništiteljem Spajdermena koji je strip promenio – na gore – do neprepoznatljivosti.




Naravno, Slott jeste smelo išao u smeru promena: nekada nespretni i baksuzni Peter Parker, večito švorc i neshvaćen konačno je sazreo u naučni i tehnološki autoritet čije je seme u sebi uvek nosio. Spajdermen je prestao da bude neshvaćeni ulični superheroj koga mediji mrze a građani ga se plaše, i postao čovek sa planom i zaštitnik grada i čitave planete. Slott je čak i odvažno ubio Petera Parkera i zamenio ga doktorom Oktopusom u kostimu Spajdermena a zatim stvari sigurnom rukom vratio na ne-baš-sasvim-stari status quo, osmislio prvo DOGAĐAJ u kome se građani Menhetna pretvaraju u džinovske pauke, a zatim i giganstku sagu o Spajdermenima iz različitih univerzuma koji rade zajedno da bi se odbranili od posebne rase multiverzalnih bića koja se hrane totemima i, nekako na kraju opet uspeo da sa relansiranim Amazingom potkraj prošle godine dobije svež, ubedljiv status quo koji nije opterećen prethodnim događajima ali se na njih organski nastavlja.

Mogu svakako da razumem da će konzervativan čitalac (u koje u principu sebe ubrajam zahvaljujući cifri u krštenici) biti užasnut stripom koji deluje kao kombinacija Iron Mana i Batman Inc. U novom Amazing serijalu, Peter Parker je osnivač i CEO uspešne multinacionalne korporacije koja investitore privlači tehnologijom nastalom iz istraživanja za potrebe proizvođenja opreme za Spajdermena, ali i besprekornim etičkim standardima. Spajdermen je sada samo anonimni telohranitelj Petera Parkera a ovaj kostim ponekada nose i drugi muškarci ne bi li gazda na firmu imao plauzibilne alibije. Parker Industries sarađuje i sa S.H.I.E.L.D.-om – jer svaka uspešna tehnologija ima i vojnu primenu – ali se bavi i postmilenijumskim dobročinstvima kao što je rad u Kini na smanjenu zagađenja ili donošenje besplatne energije i interneta siromašnim regionima trećeg sveta.


Slott je savršeno svestan dubokih političkih implikacija ovih motiva i neki od njih se uzgredno i obrađuju u samom narativu stripa, ali Amazing Spider-man je za sada najviše strip o sazrevanju likova decenijama zarobljenih u ranim dvadesetim godinama. Peter Parker ali i drugi likovi ovde preispituju ne samo svoje motive već i posledice svojih postupaka, pokušavaju da definišu šta je to po čemu će ih istorija jednom pamtiti i ovo je strip sa izrazitom, čak povremeno nametljivom liberalnom agendom (gej venčanje već u prvoj epizodi, čisto da se čitaoci koji nisu sigurni u svoj nivo tolerancije na vreme upozore na šta troše novac). Meni to za sada ne smeta jer Slott ima dovoljno nijansiranja u svom pisanju da bude jasno da dobre namere često vode do nepredviđenih negativnih konsekvenci, kao i da pokaže kako idealizam – čak i u superherojskom stripu – mora da se kad-tad susretne sa realnošću i da zrele osobe tada ne doživljavaju nervne slomove nego nastoje da postave sebi realističnije ciljeve za budućnost. Možda ključno, pokazuje se i kako to nije nekakav mitski poraz već naprosto – život.


I to zaista dobro ide. Najveća zamerka koju za sada mogu da imam je na prirodu glavnih negativaca ove prve priče koji su tradicionalno slottovski šarena i ekstravagantna gomila bizarnih likova ali koji nemaju ni mnogo dubine niti neku interesantnu agendu. Slott već godinama nastoji da proizvede nove negativce za Spajdermena, ali je i dalje najbolji kada piše negativce etablirane već decenijama – poput doktora Oktopusa. U ovom slučaju, međunarodno kriminalno udruženje Zodiac, bogata i moćna visokotehnološka sekta/ banda opsednuta horoskopom, deluje samo kao još jedan pokušaj da se uhvati magija nekih klasičnih Spajdermen zlikovaca poput Doka Oka, Šakala ili Zelenog Goblina ali bez truda uloženog u karakterizaciju tih likova pre četiri i pet decenija.




S druge strane, ansambl likova koje je Slott ovde okupio da sarađuju sa Spajdijem je šaren, zabavan, dinamičan i eminentno funkcionalan i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi i tonu ovog stripa. Za svakog tu ima po nešto – od inteligentnih, karakternih naučnica, preko ubedljivih superheroina i namrštenih vojnih tipova, pa do klasičnih superherojskih dudebro saradnika i ovo je Spajdermen koji više ne pati od usamljenosti i neshvaćenosti već koji naplaćuje godine (i decenije) ulaganja u etičke standarde i dobru volju iskazanu drugim ljudima. Slott, tradicionalno piše izvanrednu dinamiku odnosa između Spajdermena i Human Torcha, ali za zaista old school ljubitelje ovog stripa prilika da gledamo Hobbieja Browna u iskupljujućoj ulozi korisnog sajdkika je nagrada sama za sebe.


Obradovalo me je kada sam video da prvu priču crta Giuseppe Camuncoli jer sam njegov rad od pre neku godinu na Amazingu zapamtio po dobru. Camuncoli crta izvanredno ikoničke superheroje i prilično je dobar i sa pozadinama i tehnologijom, ali ovom prilikom se vidi koliko izbor koloriste može da doprinese ili oduzme crtežu. Kompjuterski kolor Martea Gracie nažalost u mnogome oduzima životnosti Camuncolijevog crteža i ovo su na momente suviše tamne i neupadljive slike uzevši u obzir šta se sve na njima dinamično događa.

Prvi broj nove priče, šesti broj magazina, je već izašao i Slott (ovog puta sa odličnim Matteom Bufagniem na crtežu) nastavlja veoma sigurnim koracima u istom smeru, čak uprkos činjenici da opet pokušava da Mr. Negativea predstavi kao validnog negativca.Možda mu ovoga puta i uspe.  Spajdermen je definitivno globalni fenomen u ovom stripu, čovek koji brine globalne brige i leti sa kraja na kraj sveta da bih ih rešavao. Ovo nije Spajdermen koga bih ikada potpisao da želim, ali izgleda da jeste Spajdermen koga zaslužujemo i koji mi se, protiv sve logike, za sada veoma dopada. Pa idemo dalje...

[neomedjeni]

Skidam Duha, baš mi se nešto slično opisanom čita.

[Meho Krljic]

Još jednom ću napomenuti da je tu crtež bolji od skripta. Remendera volim ali trebalo je ovo samo malo doteranije da bude, pogotovo u finalu priče.

[neomedjeni]

Nema veze, ne tražim materijal za Nobela, a i upravo sam dovršio Murovog Svompija, pa sam duhovno sit.

[neomedjeni]

Okej, čitajući Tokyo Ghost, čije prve dve epizode su ispale sasvim zadovoljavajuće, naleteo sam na reklamu za The Goddamned, novi Imageov strip koji rade Aaron i Gera, tandem dobro nam poznat po odličnom Scalpedu. Ne budem lenji i brzo pribavim jedine dve epizode koje su izašle, ne bih li se uverio vredi li nova saradnja ove dve barabe čemu...


Pa, da budem iskren, još uvek ne znam, jer u četrdeset i kusur strana Aaron još uvek nije postavio nešto što bih nazvao osnovnim zapletom priče. Osnovni motivi kojima će se baviti su tu, vrlo jasni, ali kroz kakvu pripovest želi da ih provuče, nisam baš siguran. Goddamned je priča smeštena u praistorijsko, ili, ako moram da budem precizan, postedensko doba ljudske civilizacije. Njen narator i antiheroj je tip koji za sebe kaže da: "Once I had a family. It didn't work." I to uglavnom zbog toga što je u nastupu besa ubio svoga brata što je za posledicu imalo da bude proklet nemogućnošću da bude ubijen na bilo koji način...


Da, dakle, naš junak je Kain koji, prema sopstvenoj računici, luta zemaljskim pustarama 1600 godina od momenta kada su mu ćale i keva izgnani iz Raja. Sve je video, sve iskusio i još jedino želi da umre, ali kako su mu svi ostali planovi za dostizanje tog uzvišenog cilja propali, ostalo mu je još jedino da pronađe nekog Nefilima, jer iz zasad još nepoznatih razloga veruje kako oni mogu da mu prekrate muke.


Naravno, začkoljica je u tome što 1600 godina nakon što su njegovi roditelji zajebali ljudski rod, Nefilima nigde na zemlji nema. Ili bar on ne uspeva da ih pronađe. Ali zato na svakom koraku ima ljudi i opasnih zveri, koji se ne razlikuju previše jedni od drugih. U smislu da su ljudi mnogo bliži zverima nego nekom idealu čovečnosti/ljudskosti/čega god.


Sve u svemu, nemam pojma hoće li scenario valjati čemu ili ne (čak imam neki osećaj da je odgovor pre ne), ali Gera jednostavno razvaljuje. Da li inspiraciju crpi iz toga što zna kako će se priča dalje odvijati i da će Goddamned biti dobar strip, da li zato što mu jednostavno prija da crta prizore ljudi i životinja kako kasape jedni druge kamenim oružjem i kandžama, čovek je jednostavno fenomenalan i njegova umetnost je dovoljan razlog da se izdvoji petnaestak minuta za overu njegovih novih tabli.

[Meho Krljic]

Aaron neobično često kroz svoje stripove nastoji da se pozabavi verom i hrišćanskim religioznim nasleđem tako da je The Goddamned bio prilično logičan korak za njega. No, ja čekam da zaokruži barem prvi story arc da bih ga čitao jer shvatam da bih iz prve dve epizode dobio tek miris ručka a nikako kompletan obrok, a što i ti potvrđuješ. No, Gerin crtež je, naravno izvrstan.

[milan]

da bih iz prve dve epizode dobio tek miris ručka a nikako kompletan obrok,

... ili bolje reci, fotokopiju recepta za rucak koji ces jednog dana namirisati.

[Nightflier]

Meni se sada nešto namerilo da se dohvatim Spajdija, pa da udarim po Superioru i nastavim sa Spajderverzumom. Meho, je li to pravilan redosled?

[Meho Krljic]

Ako pod "Spajdija" misliš na Amazing Spider-man od broja 648, onda da. Naime, tako ćeš prirodnim putem proći kroz Spider-island, doći do kraja Amazing Spider-mana, preći na Superior pa se vratiti na Amazing koji onda opet prirodno prođe kroz Spider-verse, završi se i bude relansiran posle Secret Wars.

[Nightflier]

Klanjam se mudrosti derviševoj, efendija.

[Meho Krljic]

(sve to ima na wikipediji    )

[Nightflier]

Ima, ima, ali nekako je slađe da pitam tebe i čekam na odgovor čekam u strepnji sladostrašća... Hm, počeo sam da kanališem Đejpa.

[Meho Krljic]

Fin je to mladić, ima gorih uzora kojima bi čovek mogao da se okrene...

[Meho Krljic]

Pročitao sam svih pet epizoda srednjeg dela serijala Roche Limit pod nazivom Roche Limit Clandestiny i utisci su mi, kao i nakon čitanja prvog dela Roche Limit triptiha ponešto blaži od onoga što se da pročitati po internetu.

Roche Limit je, inače, astronomski termin kojim se označava daljina na kojoj neko, jelte, nebesko telo, koje se nalazi u blizini drugog  velikog nebeskog tela, počinje da se raspada pod uticajem plimnih sila i formira prstenove oko tog, jelte, velikog nebeskog tela. Komplikovano, ali i garantovano da već naslovom ovaj serijal privuče pažnju publike koja voli da čita naučnu fantastiku sa ,,starinskim" fokusom na astronomiju, komsonautiku, kolonizaciju drugih planeta itd. Još kada je internet krenuo da kolektivno uzdiše od slasti i hvali Roche Limit kao ,,SF serijal koji morate čitati", bilo je jasno da se kolizija između mene i ovog Imageovog serijala nije još dugo mogla izbegavati.

Posle prvog serijala – Roche Limit: Anomalous – uzdržao sam se od javnog komentarisanja jer ni meni samom nije bilo najjasnije zašto mi se najnoviji serijal Michaela Morecija, scenariste koji je već imao određenog uspeha sa Hoax Hunters ili Burning Fields (ali i sa taj-inovima za Planetu majmuna) nije dopao onoliko koliko sam očekivao da mi se dopadne. Prvi deo Roche Limit bio je naučnofantastična skaska koja je kombinovala ,,tvrdu" nauku sa putovanjem u svemir i kolonizacijom drugih svetova (welp, jednog drugog sveta) i palpičnu žanrovsku ekstrapolaciju ovih tema sa prikazivanjem društva koje se na tom drugom svetu razvija i deformiše, kupeći uticaje sa svih strana, od Laryja Nivena, pa do klasičnog noir detektivskog štiva, i sve zaokruživala interesantnim pogledom na ljudsku spiritualnost i to kako se ona menja prelaskom nekih prirodnih ili makar tradicionalnih granica ljudskog habitata. No, da li su mi likovi bili nedovoljno interesantni (spojler: jesu) ili šta je bilo, tek, originalni Roche Limit me je ostavio donekle nezadovoljenim...

Clandestiny je zato interesantan predlog jer mada se dešava hronološki nakon događaja iz prvog serijala, on sa njim ne deli ni likove ni narativni tok ni, reklo bi se, žanr. Clandestiny jeste priča o tome šta je bilo dalje ali je pričana iz drugog ugla sa osvetljavanjem novih elemenata te neke meta-pripovesti o ljudskom otkrivanju novog sveta i kako se to odrazilo na čovečanstvo i mada je s jedne strane ovo fokusiranija priča sa jasnijim odnosima i motivacijama likova, ona ne otkriva previše toga o misteriji koja je u središtu serijala. Naprosto, Moreci zna da treba da čitaocu pokaže  taman toliko da ga i dalje drži na udici ali da se prava otkrića valjaju čuvati za završni deo trilogije (koji kreće, mislim, u Aprilu) pa nam Clandestiny na kraju prikazuje samo da je to nešto što su ljudi pronašli tamo negde, na drugom kraju kosmosa, pretnja, sada već bez ikakve sumnje, ali se vešto usteže od toga da nam da mnogo detalja.

No, ovde je to možda primerenije načinu na koji je priča pričana. Anomalous je dosta radio na world-buildingu, objašnjavao kako su nove tehnologije promenile društvo i kako je promenjeno društvo koristilo nove i izmišljalo još novije tehnologije, dok se Clandestiny najviše bavi oprobanim horor-tropima prikazujući ekspediciju koja dolazi na planetu nakon što se na njoj dogodio extinction level incident a koja će zatim otkriti da su stvari i gore nego što bi se očekivalo.

Morecijeva boljka sa likovima koji ne uspevaju da – barem u meni – izazovu preterano duboku empatsku reakciju i ovde je prisutna i mada bi se možda moglo argumentovati  da u priči u kojoj je većina likova predviđena za odstrel još od prve strane i nema potrebe da se ide mnogo u njihovu razradu, rekao bih da je to i dalje najveći problem ovog stripa. Likovi za jednokratnu upotrebu od kojih sam neke mešao do samog kraja i od kojih ni jednog ne bih umeo da danas opišem sa više od jedne reči su nažalost očigledno slabija strana i ovog serijala koji sa druge strane ima sve interesantniju i sve uzbudljiviju pozadinsku priču. Misterija u njenom centru je sa Clandestiny produbljena na dobrodošlo preteći i jezovit način, pa ću sa interesovanjem čitati i treći deo, naravno, jer mislim i da je Morecijevo menjanje postave, vremenskog perioda u kome se priče dešavaju kao i žanrovskih naglasaka dobrodošao potez koji priči dopušta da bude pripovedana na elegantniji način nego što je to na početku sugerisano. S obzirom da je strip postigao toliki uspeh da je Moreci konačno napustio svoj stalni posao i otisnuo se u vode ful tajm pisanja stripova, verujem da će se u trećem Roche Limitu videti razlika. No, za sada, ovo je strip koji me privlači elementima sveta u kome se događa i zapletom, ali me i odbija kartonskim likovima (koji povremeno izgovaraju dobre dijaloge) i pomalo nezanimljivim crtežom. U ovom serijalu crtač je bio Kyle Charles ali njegov stil je dovoljno sličan prethodniku mu, Vicu Malhotri, da mogu slobodno da kažem kako su ovo korektno ali neupadljivo, pomalo dosadno nacrtani stripovi.


Sledeće što sam čitao je bio The Beauty, još jedan od novih Imageovih serijala koji je nastao nakon što je publika odlično reagovala na test-epizodu u sklopu Imageove Pilot Season inicijative,  izlazio u drugoj polovini prošle godine, završio svoju prvu priču šestim brojem, prošlog meseca, i sada se priprema za drugu priču koja bi trebalo da se nastavi u Maju. Reakcije na strip su do sada bile solidne pa će autori – relativno nepoznati Jeremy Haun i Jason Hurley (od kojih je ovaj prvi pored scenarističkih imao i crtačke dužnosti) – biti pojačan iskusnim Mikeom Huddlestonom koji će od Hauna preuzeti crtež.

The Beauty je solidno nacrtan strip, da tu ne bude zabune. Haun nije skršio neke granice medija svojim radom ali je odradio više nego korektan posao u stripu koji se događa mahom u sasvim savremenom urbanom mizanscenu sa gomilom sredovečnih ljudi koji izgledaju sasvim obično i svakodnevno. Hoću da kažem, nacrtati strip koji na grafičkoj ravni nema neke karakteristične elemente fantastičnog ili barem razobručeno maštovitog, je malo veći izazov nego što bi se na prvi pogled reklo. Poveliki broj crtača ulazi u stripove baš zato jer vole da puštaju mašti na volju, da crtaju fantastično, nemoguće, bajkovito itd. pa je rad na stripu koji se, naprotiv, trudi da izgleda kao, ajde da kažemo, prosečna epizoda nekog CSI spinofa (ili, čak, Mornaričkih istražitelja, za poseban nivo običnosti) sigurno zahtevao ozbiljnu disciplinu na strani autora.

Elem, The Beauty je u načelu naučnofantastična priča ali definitivno bliža savremenom američkom televizijskom serijskom programu nego razularenoj (i vizuelno raskošnoj) naučnoj fantastici kakvu barem ja intuitivno vezujem za strip-medij (ili barem njegov Heavy Metal legat). U centru zapleta je najnovija (fiktivna, jelte) polno prenosiva infekcija koja hara svetom (koji je i ovde, konvinijentli, sažet na severnoamerički kontinent) a koja se od drugih dosadašnjih infekcija razlikuje po jednoj bitnoj karakteristici. Naime, njene posledice, barem koliko prost narod ume da vidi, su da postajete lepši – crte lica vam postaju pravilnije, skelet, muskulatura, kvalitet kože i kose se poboljšavaju i generalno ovo objašnjava zašto ne samo da se na ulicama ne vide masovne demonstracije obolelih koji traže da Vučić nešto uradi i da SZO nađe lek, nego i zašto povelik broj ljudi zapravo aktivno traži zaraženog seksualnog partnera da od njega pokupi dobroćudnu i, neki bi rekli, blagoslovenu infekciju.

Ovo deluje kao interesantna podloga za priču koja bi mogla da ode na mnogo strana – svakako u smeru farse, socijalne drame, filozofskog romana, pogotovo kada imamo pred sobom u direktnom prenosu epidemijsko širenje virusa Zika itd. – ali se Haun i Hurley odlučuju za uže žanrovski pristup pa je ovo neka vrsta prokletstva umotanog u blagoslov. Blagoslov se sastoji u tome da je The Beauty u svojoj prvoj priči jedna solidno vođena, mada izuzetno predvidiva, pripovest o policijskim detektivima koji rade na rasvetljivanju u početku zbunjujućih smrtnih slučajeva na javnim mestima, da bi se posle istraga razvila u nešto ličnije, razotkrila misterija koja ide mnogo dublje u strukture društva nego što bi se na početku reklo i na kraju dovela do toga da protagonisti moraju da donesu teške odluke koje bi od njih mogle da učine heroje ili zločince u očima budućih istoričara. Prokletstvo je, pak u tome što smo takvih priča, hvala Alahu, do sada čitali i gledali toliko mnogo da vrlo brzo postajemo svesni da The Beauty u najvećem delu samo prati žanrovski formular a da je infekcija u osnovi zapleta zapravo nebitna za razvoj priče, ne donosi joj nikakvu diferenciju specifiku i mogla bi biti zamenjena maltene bilo kojim drugim generičkim mekgafinom – piramidalnom šemom, telefonskom aplikacijom, novom vakcinom protiv AIDS-a itd. – a da se u stripu ništa značajno ne promeni.

Nije to sada neki OGROMAN greh jer je The Beauty dobro vođen akcioni triler sa pristojnim likovima (recimo sa lezbijskom doktorkom koja je istovremeno dobra supruga i majka a čija seksualna orijentacija nije važna za zaplet i samo umešno humanizuje njen lik) i dovoljno kripi negativcem da nam finalni okršaj bude katarzično prijatan. Ako se od ovog stripa ne očekuje neka specijalna originalnost u obradi teme (na pamet mi je više puta pao Dischov pola veka stari kultni roman Logor koncentracije kao primer te originalnosti i smelosti u obradi teme) i raspoloženi ste za generički ali korektan akcioni triler, nećete pogrešiti u izboru.

Pročitao sam i Stringers, petodelni miniserijal Oni Pressa koji je izlazio od Avgusta do Decembra prošle godine i u njemu sam možda i malo neumereno uživao. Oni Press je poslednjih godina imao luksuz da može da bira šta će da izdaje, uzevši u obzir kakav su uspeh postigli sa Scottom Pilgrimom, pa su išli na značajno manji broj serijala od onoga što izdaju, recimo, Image ili Dark Horse ili Dynamite, ali su i bili u stanju da autorima pruže prilično dobre uslove. Cullen Bunn je, recimo sa svojim Sixth Gun odradio ozbiljan posao a tu su i Letter 44, Bunker, Bad Machinery pa i papirna izdanja kultnog web stripa Diesel Sweeties.

Stringers je, pak, primer kako autor koji već ima ozbiljnu reputaciju u industriji (i to ne samo stripovskoj) može da uskoči, napravi jedan mali, konceptualno skroman  projekat a da to bude spakovano u visokooktansku, izuzetno zabavnu petodelnu priču koja nema pretenzija da bude nekakva visokoparna filozofija niti nova stvar o kojoj će ceo internet pričati bar dve-tri nedelje, ali  će znati šta tačno treba da uradi kako bi čitaocu ostavila odličan ukus u ustima nakon konzumacije.

Za razliku od goreopisanog The Beauty, recimo, koji se maksimalno oslanja na komunikaciju sa publikom (i silne hashtag i image macro kampanje po internetu), Stringers je primer žanrovskog stripa koji izuzetno dobro prati formu tog žanra (opet nekakav akcioni triler, recimo) ali onda puki formalizam nadilazi suvim kvalitetom izrade.

Možda nije trebalo da se iznenadim koiko je Stringers dobro napisan strip jer, na kraju krajeva, Marc Guggenheim je čovek koga sam i sam (doduše u pismu Marvelu kojim sam ga napadao za uvredljivo plitke političke opservacije u Amazing Spider-manu) opisao kao jednog od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu. Dobro, možda sam bio malo prenaglašeno  fin da bi time moje kritike delovale dobronamerno (kakve i jesu bile), jer Guggenheimov Spider-man već nije bio tako dobar kako su mu bili dobri Blade i Wolverine par godina ranije, ali stoji da sam u njegovim ranim Marvel radovima veoma uživao i da se u njima videla ta neka zanatska istesanost koju su superherojskom stripu doneli ljudi sa televizijskim iskustvom (Gage, Guggenheim, Kreisberg, Krull, Starr...). Nakon Marvela, Guggenheim je radio svašta u strip-industriji, ali Stringers je jedan od najsvežijih i najenergičnijih radova koje je isporučio u poslednjih nekoliko godina i to možda ima veze i sa činjenicom da se ova ideja krčkala u Guggenheimovoj mašti (i, kaže on, u formi skice i na njegovom harddisku) čitavih deset godina. Naime, vozeći se jednog dana na posao (u vreme dok mu je posao bilo pisanje CSI Miami), Guggenheim je na radiju slušao reportažu o frilens video-žurnalistima u Los Anđelesu koji krstare megalopolisom sa svojim kamerama, čekaju vesti da se dogode i zatim jure da ih prodaju nekoj od lokalnih televizijskih stanica pre nego što to učini konkurencija. Ovo mu se učinilo kao dobra ostavka za strip, ali je trebalo prvo da reputaciju stekne u Marvelu, odradi naučnofantastični Resurrection za Oni Press pa da nekako i Stringers dođu na red.

I dobro je da jesu. Guggenheim ovde zvuči strastvenije i zainteresovanije za strip nego što je bio dugo vremena unazad, Stringers su puni sočnog jezika, britkih dijaloga i likova koji imaju u sebi životnost (dakle, strasti, mane, vrline, smisao za humor, trenutke grozne malodušnosti...) i čije su motivacije jasne i relatabilne. Za razliku od dva goreopisana Image serijala, Stringers deluju kao posve zaokružena pripovest koja ne mora da se oslanja ni na prozne dodatke da bi čitaocu lepše dočarala svet u kome se događa, niti se u njoj žanrovske kulise vide tako izraženo da imate utisak da čitate pokazni primer iz škole za scenariste. Opet, Guggenheim ovde ni ne pokušava da pobegne od žanra, naprotiv, on u njemu uživa, držeći master klas iz pisanja dijaloga i karakterizacije likova kroz te iste dijaloge i njihove radnje. Svakako, ovaj strip deluje ,,obično" jer se ne bavi nikakvim fantastičnim ili spekulativnim konceptima a njegovi su likovi zbilja takvi da pomislimo kako i sami poznajemo takve ljude, no to je samo varka kakvu su sposobne da izvedu tek najbolje zanatlije među scenaristima. Guggenheim ovde uzima likove koji deluju obično da bi ih zatim stavio u situacije gde moraju da prevaziđu sebe, gde moraju stići, uteći, na strašnom mestu postojati, preispitati svoje motivacije i lojalnosti pa onda do kraja balade i biti značajno promenjeni, možda zreliji. Ovo je primer kako se piše akcioni triler u kome se ljudska priroda i snaga ljudskog duha analiziraju kroz radnju, međuigru motivacije i reakcija sveta na akcije i završavaju na mestu koje nema potrebu da poseže za eksplikativnim monolozima ne bi li bilo sigurno da je napravilo svoju poentu. Stringers su me u tom smislu podsetili na veštinu sa kojom je pričana priča u Breaking Bad i mada ovde nemamo na meniju taj nivo nihilizma i mračnog humora, paralele u veštom odmotavanju radnje i građenju likova su legitimne.

Opet, Stringers je samo jedna priča sa mnogo manjim posledicama po svet i likove (i, pošteno je reći, i manjim ambicijama) od Gilliganovog magnum opusa, ali je to jedna kompaktna, energična i izuzetno zabavna priča koja govori o stvarnim ljudima sa stvarnim motivacijama i životnim dilemama i razradom koja deluje prirodno i logično.

Guggenheimov partner u zločinu ovde je Justin Greenwood koji je sa njim već sarađivao na Resurrection. Greenwood je iskusni profesionalac sa nizom uspešnih visokoprofilnih serijala za Oni i Image (Fuse, Stumptown, Masks & Mobsters...), ali staviti njega na Stringers je bio potez suvog genija. Greenwoodovi stilizovani, skoro karikaturalni likovi savršeno pristaju pitoresknom Guggenheimovom pisanju i energiji radnje i dijaloga, dok je njegov kinetički crtež akcije, jurnjave, pucnjave i tuče perfektan za strip koji se u velikom delu sastoji iz scena potere.

Ustežem se da kažem da je Stringers ,,remek delo" najpre jer je jasno da su i sami autori tek išli na to da se zabave i naprave kvalitetan žanrovski rad, ali je ovo svakako strip na kome treba učiti kako se žanr radi pa da to bude memorabilno i vrhunski zabavno. Veoma se nadam da će Oni Press i Guggenheim / Greenwood u svemu naći računicu da se ovo ako ne već pretvori u tekući serijal a ono makar dogradi još po nekim minijem u skoroj budućnosti.



Konačno, pročitao sam i svih do sada dostupnih petnaest epizoda serijala Outcast Roberta Kirkmana i Paula Azacete, stripa koji je verovatno imao NEXT BIG THING ispisan slovima veličine ega prosečnog holividskog studio-egzeka još na prvoj strani prve ruke scenarija.

Naravno, Kirkman je veliki strip autor, jedan od svakako najvažnijih američkih strip-scenarista poslednjih deceniju i kusur i čovek koji je sopstvenim primerom pokazao kako je i pored očiglednog kapaciteta da se radi i za velike korporacije (Ultimate X-Men, Irredeemable Ant-Man, Marvel Team-Up) ne samo moguće nego i najbolje raditi sam za sebe, kreirati sopstvene fiktivne svetove a zatim na njima graditi uspešnu medijsku karijeru. I, hm, imperiju? Nije uopšte preterano reći da je Image Comics neverovatno izrastao nakon što je Kirkman postao jedan od ključnih ljudi u upravi firme i da to nije bilo samo na ime uspeha koji je televizijska adaptacija The Walking Dead postigla.

Kirkman je, naravno sa The Walking Dead kreirao modernu zombi-epopeju kada se mislilo da je ovaj podžanr horora osuđen samo na trećerazredne eksploatacije po b-filmovima i u stripovima manje uspešnih izdavača, a sa Invincible izvanredno uspešan i dugovečan nezavisni superherojski serijal i mada ove stripove i dalje posvećeno radi, sa novim serijalima koje započinje on pokazuje da je svestan potencijala za inter-medijski krosover i kreiranje novih kamena-međaša savremene popularne kulture. Svojevremeno sam pisao pohvale serijalu Thief of Thieves gde je Kirkman osmislio generalni koncept a zatim uposlio neke od najboljih kolega-scenarista da pišu pojedinačne priče, ali Outcast je prvi veliki projekat posle televizijskog uspeha The Walking Dead koga Kirkman sam piše i deluje kao vrlo lična i, čak, intimna pripovest koja tvrdi žanrovski okvir koristi da se bavi nekim duboko ljudskim temama. Da li je ovo Kirkmanov pokušaj da napiše ,,veliki američki roman"? Otkud znam, ne znam ni da li je takva ambicija uopšte još uvek aktuelna ali je očigledno koliko je Outcast pisan ozbiljno, čak pomalo svečano.

Ovim se ne želi reći da je kod Kirkmana do sada sve bila zabava i šala pa se sada uozbiljio, verujem da će se većina čitalaca složiti da je uspeh stripa The Walking Dead utemeljen najpre na tome što je ovo bio rad koji se u moru eksploatacija izdvojio baš tim ozbiljnim pristupom temi i likovima. Ali Outcast je primetnih nekoliko koraka dalje u smeru ,,uozbiljavanja" diskursa utoliko što je ovo strip sa jako mnogo atmosfere i srazmerno malo akcije, jako mnogo refleksije likova a srazmerno malo odmotavanja radnje u pravcu razotkrivanja onostranih temelja njenog zapleta.

Outcast je, najjednostavnije – i verovatno pogrešno – rečeno, strip koji govori o demonskoj posednutosti i paru neočekivanih partnera koji pokušava da posednutim ljudima pomogne. Naravno, ovakav opis ne uspeva da proda ni trunku onoga zbog čega je Outcast stvarno zanimljiv i sugeriše da je ovo tek puka savremenija varijanta Exorcista. I ne treba kriti da određeni zajednički motivi postoje i da Kirkman svakako voli da se poigra likom sveštenika koji suočen sa onim što doživljava kao nepobitni materijalni dokaz postojanja đavola i demona (a na šta njegov pastir i dalje dosledno ćuti) počinje da sumnja u sebe i svoju veru, ali ovo je samo delić zapleta Outcasta.

I zapravo, primamljivost Outcasta je velikim delom u tome što je veoma očigledno, ali za sada nikako i eksplicitno objašnjeno da ovde nemamo posla sa prostim demonskim posedanjem, svakako ne na način na koji ga doživljava katolička crkva, da entiteti sa kojima se protagonisti susreću sebe ne doživljavaju kao demone, da uobičajene hrišćanske tehnike egzorcizma zapravo možda i ne rade... Ovo je jedna od retkih horor priča ili saspens priča uopšte koja sebi dopušta luksuz da likove uteruje u pogrešne hipoteze – zasnovane na tradicionalnim žanrovskim pravilima – i zatim ih pušta da dugo na osnovu tih pogrešnih teza rade, prikazujući njihove neuspehe i analize tih neuspeha, frustracije, sumnje i poraze, postepeno odmotavajući narativ tako da se posle petnaest epizoda čitalac zajedno sa likovima nalazi u stanju represivne konfuzije a da mu to (za razliku od likova) prija.

Outcast je ipak, najodličniji i zato što svoje likove shvata i tretira ozbiljno, kao ljudska bića sa ozbiljnim, stvarnim životnim problemima koji jesu neraskidivo vezani za natprirodna dešavanja u centru zapleta ali nemaju i jednostavna žanrovska rešenja. Outcast se ozbiljno unosi u motive porodičnog nasilja, pokazuje kako ljudi gube životnu motivaciju kada se suoče sa preprekama koje ne mogu da preskoče, često ni da objasne i način na koji Kirkman i Azaceta ovo pričaju je veoma različit od onoga što biste inače videli u jednom (nominalno) horor stripu. Razume se, Kirkman je još pre izlaska prvog broja prava na televizijsku adaptaciju prodao Cinemaxu pa se ,,televizijski" pristup pripovedanju nimalo stidljivo vidi u svakoj epizodi stripa. Iako se i Outcast nakon izlaska šest mesečnih svesaka izdaje i u formi kolekcije, ovaj strip nije razdeljen na ,,priče" već sve vreme priča jedan kontinuiran narativ, ali ono što meni u okviru svake epizode najviše privlači pažnju je korišćenje dekompresije da se sugeriše atmosfera i psihološko stanje likova. Kirkman i Azaceta ovde bez mnogo ustezanja idu na čitave table na kojima se ne događa ništa sem što vidimo likove zamišljene, potresene, tužne ili zapitane, na pozadini malih, tihih gradova ili nemih, praznih stanova, vidimo impresivne pejsaže ili igru svetla na zidovima. Ovo stripu daje jedan izrazito svečan emotivni okvir ali time i podvlači (srazmerno retke) scene dinamične akcije i nasilja koje služe kao žanrovska interpunkcija i momenti psihološke detonacije sve nakupljene napetosti i beznađa.

Ovde svakako treba istaći koliko je Paul Azaceta dobar crtač. Sećam se da mi je u oči upao još pre devet godina radeći miniserijal Potter's Field sa Markom Waidom u vreme kada je Waid postao urednik u Boom!-u i kako sam raspamećen bio njegovim mračnim, a opet čistim i izražajnim stilom. Sa Outcast Azaceta je prevazišao sebe i uspeo da pored izvanredno smirenog kolora Elizabeth Breitweiser i scenarija koji se velikim delom sastoji od ljudi koji stoje, pričaju ili ćute napravi strip koji hapsi pažnju svakom svojom tablom. Od izražajnosti likova (koji ne moraju da budu hipertrofirani u karakterizacijama da bi savršeno plasirali raspoloženja i namere) preko opojnih sub-urbanih i ruralnih panorama, do tih uznemirujućih scena akcije, strave, susreta sa onostranim, pretećih osmeha negativaca ili krvavih raspleta, Azaceta sve drži pod savršenom kontrolom i kreira jedan od vizuelno najupečatljivijih stripova na sceni u poslednje dve godine.

Da li imam zamerki na Outcast? Jednu, ali možda bitnu: ovo je jako spor strip. Dok sam ovo do sada hvalio u smislu uspostavljanja atmosfere i izbegavanja da se čitaocu serviraju laka i brza razrešenja, opet je i istina da je ovo strip u kome posle godinu i po dana izlaženja jedva da znamo nešto više o prirodi pretnje sa kojom se glavni junaci suočavaju. Verujem da je i Kirkman bio svestan ovoga kada je Outcast započeo in medias res pa je i dobar deo odmotavanja zapleta do sada išao unatrag, pokazujući stvari koje su se desile u prošlosti a koje su dovele do sadašnjeg stanja i sve je to legitimno. No, nije nelegitimno ni da se kaže kako opijenost kojom Outcast čitaoca drži na ime svog odmerenog tempa i atmosfere uvek ima potencijal da pređe i u frustraciju ako se autori malo zaigraju pa počnu previše da se izmiču onda kada taj isti čitalac poželi da već jednom dobije i po neki odgovor i definitivno razrešenje nekih elemenata zapleta.

No, Amerikanci kažu da dobre stvari dolaze onima koji ih čekaju. Outcast za sada jeste jedan od najbolje pričanih stripova u modernoj američkoj produkciji a likovi i zaplet su mu bez ikakve rezerve intrigantni. Desetodelna televizijska serija, koja uskoro počinje sa emitovanjem će, po Kirkmanovim rečima dodati još neke elemente zapleta pa će, nadam se i ona biti zanimljiva za gledanje. Za sada, preporučujem praćenje ovog stripa svim srcem. On ne daje odgovore brzo i lako ali je gotovo bez premca elegantan u postavljanju pitanja i pokazivanju likova kako se i sami rvu sa njima.

[Meho Krljic]

E, pošto je sinoć u Srbiji (a danas će biti i u Americi) bila premijera Deadpoola, možda je prikladan trenutak da ovde okačim šta sam pisao o ovom strip-junaku tamo negde recimo 2009. ili 2010. godine za neki od magazina koji su u ono vreme pisali u stripu a kojima je moje tekstove doturao NoDice aka Marko Stojanović. Nije ovo neki sjajan tekst ali jeste neki blagi prajmer o Dedpulu...



Deadpool – jezičavi plaćenik



Početak devedesetih godina prošlog veka bio je, kad malo bolje pogledate, pomalo dekadentno vreme za superherojski strip. Moralne stege koje su se još kako-tako držale za vreme Reaganove administracije konačno su počele da popuštaju pod očinskim delovanjem Georgea Busha starijeg i prikazivanje nasilja i erotizma u superherojskim stripovima postajalo je sve smelije. Superheroji, koji ranije nisu nikoga i ni pod kojim uslovima ubijali (a kada bi se tragedija i desila, to je bio izvor ogromne psihološke traume) i oslanjali se samo na svoje supermoći bivali su sve više zamenjivani likovima koji su nosili probrano hladno i vatreno oružje i koji nisu prezali od oduzimanja života. Superheroine, i inače obdarene dugim nogama i velikim grudima dobile su još naglašenije anatomske karakteristike. Rob Liefeld je smatran za vrhunskog crtača. Dekadencija, kažemo.



Rob Liefeld je u velikoj meri bio arhitekta pomenutih promena, radeći u Marvelu kao crtač i scenarista na nekoliko naslova pre nego što će, zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih autora napustiti giganta i osnovati nezavisni Image Comics. Liefeldova sklonost ekstremnosti (u više nego jednom smislu) dobro se uklapala sa ukupnim duhom vremena koje je i samo išlo u ekstreme. Hladni rat se završavao, imperije se urušavale, u Evropi se ratovalo a i Amerika je ratovala gde je stigla, hip-hop su preuzimali gangsteri... Liefeld je svoje superheroje stilizovao na načine koji su radove prethodnih generacija autora ekstrapolirali do ivice karikature.



Predimenzionirani grudni koševi i nadlaktice veličine butina (koje su i same bile veličine prosečnog torzoa), žene sa ogromnim grudima i predugačkim nogama koje kao da su imale više od jednog struka, pištolji sa previše cevi i mačevi okićeni bodljama – Rob Liefeld je pubertetlijsku estetiku superherojskog stripa samo gurnuo nekoliko logičnih koraka dalje. No, nepune dve decenije kasnije njegov legat deluje anahrono i, kako smo se i sami prilično udaljili od puberteta, pomalo nas je sramota.



Deadpool je samo jedan od likova nad kojima Liefeld polaže pravo očinstva i u neku ruku u pitanju je kvintesencijalni liefeldovski lik. Superheroj koji je započeo kao zločinac, plaćenik koji će za prikladnu sumu novca proterati katanu kroz bilo čiju nozdrvu, vitka,mišićava figura u crvenom i crnom opremljena parom mačeva, pištoljima, šurikenima, ručnim bombama i – a ovo je neka vrsta Liefeldovog potpisa – bezbrojnim torbicama zakačenim na svako pogodno mesto njegovog upečatljivog kostima, Deadpool je, za razliku od većine Liefeldovih kreacija danas, na kraju prve decenije dvadesetprvog veka popularniji nego ikad.



Nastao kao najnovija pretnja Marvelovim mutantima u devedesetosmom broju magazina New Mutants iz 1991. godine, Deadpool će tokom naredne dve decenije imati prirodan, mada neudoban odnos sa mutantima. Odnos koji će u nekoliko prilika rezultirati njegovim (lažnim) izjavama da je i sam mutant, te ručno rađenim X-Men kostimima koje sa puno ljubavi nosi (ponekad u paru sa cipelama na štiklu) (ne pitajte ništa) a od kojih se pravovernim mutantima, jasno, diže kosa na glavi.



Jer, nije Rob Liefeld bio jedini otac jezičavog plaćenika. Kada je svom saradniku na serijalu New Mutants, scenaristi Fabianu Niciezi Liefeld pokazao grafičko rešenje za novi lik, Nicieza je primetio da ovaj izgleda kao omaž DC-jevom liku plaćenog ubice po imenu Deathstroke. Kako je Deathstroke imao civilno ime Slade Wilson, tako je pridošlica u Marvelov univerzum dobio ime Deadpool i civilni identitet Wade Wilson.



Nicieza, kao čovek poznat po britkom smislu za humor, odgovoran je za dalje profilisanje Deadpoolovog karaktera i ovo je u mnogome bilo presudno i za njegovu dalju popularnost koja se, za razliku od većine likova što su živote započeli ranih devedesetih održava na iznenađujuće visokom nivou.



Ne znači ovo da je Deadpool nekakva Marvelova vedeta dvadesetprvog veka – najpre bi se moglo govoriti o kultnom stripu. Još tokom poznih devedesetih Joe Kelly, scenarista prvog Deadpoolovog samostalnog serijala objasnio je zašto je strip istovremeno bio divlje nepredvidiv i imao gorljivu podršku tvrdog jezgra fanova: ,,U svakom trenutku se očekivalo da će dalje objavljivanje Deadpoolovog serijala biti otkazano, tako da niko nije obraćao pažnju i mogli smo da radimo šta hoćemo".



Naravno, Deadpool jeste bio otkazivan. I ponovo pokretan. Pisali su ga Mark Waid (danas jedan od scenarista Spider-mana), ali i najuspešnija žena među superherojskim scenaristima – Gail Simone. Svako od njih balansirao je na tankoj ivici između superherojske akcije i farsičnog kalambura, pokušavajući da postigne fini balans između tragičnosti i slepstik humora kakav ide uz Deadpoola.



Najbolji je u ovome bio sam Fabian Nicieza koji je tokom prve decenije ovog veka pisao Cable & Deadpool, serijal u kome su dva Liefeldova lika – nekada smrtni neprijatelji – funkcionisala kao nezamisliv, a opet uspešan tim. Cableov lik je produbljen, dobivši mesijanske ambicije, a Deadpoolova anarhičnost i neodoljiv šarm površnosti su ipak dopuštali da se u pozadini nazre ljudska duša koja pati.



Razume se, ljudske duše koje pate iza fasada nadljudskih sposobnosti su oduvek bile zaštitni znak Marvelovih stripova. Stan Lee je uvek nastojao da supermoći svojih likova optereti nedostacima koji su ih humanizovali i činili bliskim čitaocima, bez obzira što su dotični nedostaci često bili još preteraniji nego supermoći. Ova formula je u Deadpoolovom slučaju dovitljivo varirana, pa je anti-heroj Wade Wilson oblikovan kao neka vrsta jedinstva suprotnosti toliko suprotnih da u svakom trenutku prete da pocepaju lik na pola, odnoseći sa sobom i ono malo plauzibilnosti i osnove za identifikaciju.



Deadpool je, teško je to reći na suptilniji način – lud. Priča o njegovom poreklu vodi preko supertajnog projekta kanadske vlade nazvanog Weapon X – već poznatog čitaocima Wolverinea – u kome su naučnici sa mnogo para i malo skrupula, a za potrebe vojnoindustrijskog kompleksa od, najčešće nedobrovoljno prisutnih ljudi pravili živa oružja. Wade Wilson je jedan od retkih likova koji su dobrovoljno ušli u projekat jer, u njegovom slučaju, rak koji ga je izjedao mogao je biti zaustavljen samo eksperimentalnim uvođenjem u organizam tzv. ,,faktora izlečenja", dobijenog iz Wolverineovog mutiranog genoma.



U Deadpoolovom slučaju, projekat je bio vrlo uspešan: život mu je spašen, a bonus efekti – nadljudska snaga, okretnost i snalažljivost su ga učinili pogodnim za vojnu eksploataciju. No, ispostavilo se da je ovo imalo i neke negativne efekte. Za početak, iako kancer Deadpoola više nije mogao da ubije, to ne znači da mu pojačano obnavljanje tkiva nije pomoglo da se samo još raskalašnije proširi njegovim telom. Ovo je razlog što Deadpool i većinu svog neradnog vremena provodi u kostimu – ispod je koža prepuna otvorenih rana i tkivo koje buja bez kontrole. Drugi efekat – odumiranje i stalno stvaranje novih neurona u mozgu (koji se kod običnih ljudi ne obnavljaju) – proizveo je Deadpoola iz samo tragičnog antijunaka u stalnoj fizičkoj agoniji u hodajuće oružje ukrašeno karakterom tinejdžera sa posebno teškim slučajem poremećaja pažnje.



No, ako ste tražili podlogu za identifikaciju, upravo ste se o nju sapleli. Razlog što je Deadpool uvek uživao jaku podršku određenog broja fanova je, naravno to što je, na kraju krajeva on isti kao oni. Ako je Spajdermenov alter ego, Peter Parker gikove šezdesetih godina osvojio time što je u školi bio dobar đak, ali nervozan u društvu devojčica i stalna žrtva terora sportu naklonjenijeg dela odeljenja, onda je Deadpool gikove devedesetih i nultih godina osvojio time što je išao unaokolo sipajući reference na Zvezdane ratove, gušeći se u brzoj hrani, što je za oružje čuvao pravu strast a za žene opsesivno obožavanje iz daleka, što je bio cool, ali istovremeno i nikada ozbiljno shvaćeni gubitnik, čija je tragična sudbina dosledno maskirana ekscentričnom, raspričanom asocijalnošću.



Nicieza je tokom rada na serijalu Cable & Deadpool držao Wilsonovu rasutost u ravnoteži sa ozbiljnošću i ambicioznim humanizmom Cablea, no otkada je pre nekih godinu i po dana Deadpool dobio svoj sopstveni magazin, njegova ličnost odšetala je još nekoliko koraka u smeru blagoslovenog haosa. Niciezin Deadpool je bio svestan da je u stripu, obraćao se direktno čitaocima i vodio žustre polemike sa sopstvenim titlovima, no aktuelni Deadpool pod dirigentskom palicom scenariste Daniela Wayja je sertifikovano psihotičan. Uostalom, njegov najnoviji tekući serijal počinje potpuno haotičnim, na logici ludila zasnovanim napadom na invazionu armadu carstva Skrulla. U procesu borbe protiv intergalaktičkog zavojevača, Deadpool će se neprijatelju pridružiti, a zatim ga razneti iznutra ne mudrom vojnom taktikom ili nadmoćnim naoružanjem već svojim u genomu zapisanim kancerom i laboratorijski izazvanim ludilom.



U daljim avanturama Way savršeno hvata duh koji je Kelly opisao pre nešto više od decenije: sve što mu pada na pamet može da se uradi jer se ovaj magazin održava na stabilnoj količini tvrdog jezgra Deadpoolovih obožavalaca. Oni nisu tu jer ih privlači dubina njegovog karaktera ili kompleksna galerija arhineprijatelja – Deadpool, za razliku od najuspešnijih superherojskih likova nema ni jedno ni drugo. Oni su tu zbog neprekidne procesije smešnih omaža pop kulturi, zbog frivolnog antiheroja koji u eksplozijama i burito-obrocima uživa koliko i oni, zbog osećaja da se na svakoj sledećoj strani može dogoditi bukvalno bilo šta.



I Way ovu slobodu obilato koristi, smeštajući Wilsona u sve apsurdnije zaplete. Tokom poslednjih šesnaest meseci, Deadpool se sukobio sa američkim establišmentom i istočnoevropskim lekarom koji bogatu klijentelu pretvara u zombi-vampire, pobedio je plaćenog-ubicu-u-službi-javne-bezbednosti, Bullseyea napravivši improvizovani oklop od svinjskih polutki, otisnuo se na mora i postao pirat kupujući brodove od ruskih krijumčara. Na kraju je postigao i pomirenje sa mutantima, paradoksalno, praveći haos po San Francisku, gde je terorisao stanovništvo uznemirujućim pojavljivanjima na televiziji i preciznom snajperskom paljbom.



Kroz ovaj teatar superherojskog apsurda Deadpool se tetura svađajući se sada sa dva seta titlova, od kojih svaki predstavlja po jedan deo njegove ličnosti, tonući u psihozu sve dublje i ozbiljnije. Sada su vizuelne halucinacije redovni deo njegovog programa i one nastupaju čak i u toku njegovih najtežih borbi. Kao neka kombinacija ,,pijanog majstora" i ,,sakatih osvetnika", Deadpool istočnjački mit o budali koja svet vidi bistrije od mudrih ljudi prenosi na strane kaleidoskopski šarenog superherojskog stripa.



U međuvremenu, u pozadini se naslućuju duboka tuga i praznina. Deadpool je, uprkos svom frivolnom spektaklu, usamljen i umoran, čovek bez pravog prijatelja ili svrhe. Novac (do koga u jednom trenutku dolazi) ne uspeva da ga ispuni, a smrt ga nikada neće osloboditi.



No, ova kombinacija psihotične komedije i zabašurene tragedije pokazala se kao dovoljno zapaljiva pa je tako u poslednjih godinu dana Deadpool dobio još dva tekuća magazina. Deadpool Team Up počeo je od broja devetsto (u čijem uvodniku sam Deadpool primećuje kako je primereno da baš njegov magazin bude prvi koji će u Marvelu stići do ovog broja) i sastoji se od kratkih priča raznih autora koje kombinuju brbljivog plaćenika sa raznim, najčešće opskurnim likovima iz prašnjavih zabiti Marvelove istorije. No, to ne znači da u njima nema briljantnih momenata, naprotiv – trenutak u epizodi sa Herculesom u kome Deadpool svoju psihozu koristi kao ofanzivno oružje (i zabija sebi sečivo između polutki mozga kako bi prevazišao uobičajen, biološki mehanizam njegovog funkcionisanja) je prosto prefinjen.



Drugi magazin zove se Deadpool: Merc With a Mouth i u njemu autor krimi bestselera Victor Gischler ubacuje stvari u petu brzinu, kombinujući zombi dinosauruse, borbe u svemiru, paralelne dimenzije i mnogo parodije u jednu brizantnu smešu urnebesne akcije i smeha. Za koji mesec najavljen je i novi magazin u kome će verzije Deadpoola iz paralelnih dimenzija igrati glavne uloge.



Naravno, Deadpool nije ni jedini ni prvi superheroj opterećen ludilom i svešću da se nalazi u stripu, no njegova neodoljiva frivolnost, iskrena strast prema predimenzioniranom oružju, brzoj hrani i televizijskim ženama, ali i sramežljiva, povučena priroda maskirana iza raspričane mačo fasade čine ga jednim od najsimpatičnijih. Nakon što je u prošlogodišnjem filmu X-Men Origins: Wolverine imao značajnu ulogu koja, avaj, nije ispoštovala njegovu stripovsku umiljatost, nadamo se da će najavljeni film u kome će Deadpool biti glavni junak, a koga trenutno pišu autori Zombielanda, biti bliži suštini (i taštini) Wilsonove veličanstvene praznine.

[neomedjeni]

Ima nešto u noiru. Dobro, ima nešto i u vesternu, epskoj fantastici, sajberpanku, lepim ženama, palačinkama sa kremom i raznim drugim elementima pop kulture, ali ovde ne pričamo o njima, već o noiru. Sa životinjama.


Pretpostavljam da su nakon poslednje napomene verni pratioci mog lika i dela (sva trojica dvojica onaj tip što mi godinama duguje pare) već ukapirali da se detektiv Bleksad vratio, tj. da sam nabavio i pročitao njegov poslednji integral. Oni koji nisu, sad znaju, što znači da su prvog radnog dana u nedelji opteretili svoj mozak još jednom bespotrebnom informacijom. Žalim, ali ko vas je terao da pređete na drugi pasus.


Dakle, zahvaljujući izdavačkoj kući Makondo, neviđeno atmosferičan strip o ciničnom privatnom njuškalu u svetu antropomofr čovekolikih životinja ponovo je među Srbljem. Makondov integral obuhvata dve poslednje Bleksadove epizode, "Pakao, tišina" i "Amariljo". S vizuelne tačke gledišta, nema se šta progovoriti ni jednom ni drugom albumu, kao i obično. S one druge, pa, recimo da od dve priče jedna leti, dok je druga na žalost doživela nesreću prilikom prizemljenja. O tome u redovima koji slede. Što možete shvatiti kao poslednje upozorenje, ako ste još uvek tu.


Pakao, tišina je priča o Nju Orleansu. Što znači da će biti dosta džeza. I vudua I karnevala. I maskiranih protuva. I crnaca. Sumnjivih barova i još sumnjivijih ljudi čovekolikih životinja. Mračnih uličica koje strpljivo čekaju nestrpljive prolaznike. Melanholije. I misterija koje čekaju na razrešenje. Ili, kada je u pitanju jedna posebna, na Bleksada.


U Nju Orleansu je nestao muzičar. Nikakva posebna frka, samo što njegov bogati producent, Faust Lašapel očajnički želi da ga pronađe. Sebastijan, naša nestala ovčica (dobro, u ovom slučaju pas) bio je veoma talentovani kompozitor kog je Faust voleo kao sina koga nikad nije imao. Koga zapravo ima, ali ne deluje kao da ga previše voli. Faust boluje od kancera kog ne mogu da izleče ni rituali njegove lične vudu majmunice (rekoh da će biti vudua) i posledna želja mu je da pronađe momka i uveri se kako je dobro.


Sad, Sebastian je, po svemu sudeći, teški džanki u čijoj glavi je odavno više magle nego bluza sa delte Misisipija. I koji je pride, kada je nestao, ostavio ženu u poodmakloj trudnoći da se snalazi sama, kako zna i ume. Više deluje kao neko koga bi pre vredelo izgubiti nego naći, ako se slažete sa mnom. Znam da se sigurno slaže malopre pominjani bludni Faustov sin koji je malo mnogo zainteresovan za Sebastijanovu ženicu. I koji iznosi Bleksadu ljubazan predlog da se okane ovog slučaja. Za razliku od detektiva koji je pre Bleksada radio na njemu, čiji predlog je nešto neljubazniji.


Stvari se komplikuju. A uskoro i leševi počinju da se pojavljuju u mračnim uličicama (jesam rekao da će biti mračnih uličica). I Bleksad počinje da sumnja da stvari možda jesu crno bele kako je u početku izgledalo, ali da je upitno kome pristaje koja od te dve boje.


Detektivske priče počivaju na dva jednostavna pravila (osim što možda počivaju na više od dva, ili samo jednom, ili nijednom, ali mnogo dobro zvuči kad ovako započnete rečenicu). Prvo je - sakrij ubicu od čitaoca do poslednjeg poglavlja, ili, ako to već ne možeš, ne dozvoli mu da provali razloge zbog kojih ubija. Drugo je - kad otkrivaš lice zlikovca i njegove motive, pobrini se da i jedan i drugi budu uverljivi. Ako su pomenuti uslovi ostvareni, imaš dobru priču koju će tvoj čitalca sa zadovoljstvom pročitati od početka do kraja. Bleksadov četvrti album je, na žalost, zadovoljstvo čitati, ali ne i pročitati. Kanales je u potpunosti ispoštovao prvo pravilo, ali je zakazao kod drugog. Mala dramu koja se odigravala iza kulisa potrage za nestalim talentom i krv koja je posledično prosuta jednostavno je prekomplikovana i neubedljiva. Previše je slučajnosti u svemu tome, previše i nadrealnog. I zato je, uprkos svemu, Pakao, tišina ona priča koja je doživela nesreću pri ateriranju. Šteta, malo je falilo.


S druge strane, Kanales se savršeno iskupio u narednom albumu, Amarilju.


Nakon tragičnih dešavanja u Nju Orleansu koji su Bleksadov novčanik ostavili još tragičnije praznim, detektiv se na gradskom aerodromu oprašta od svog partnera Viklija koji leti nazad kući. Međutim, Bleksad na parkingu aerodroma nalazi jedan drugi, puniji, ispušteni novčanik i vraća ga vlasniku, bogatuneru koji, zadivljen detektivovim gestom, ovome poverava da odveze njegov automobil do Tulse. Uveren da mu se sreća konačno nasmešila, crni mačak seda za volan i kreće na put...


... ne sluteći da ga uskoro čeka veoma nesrećan susret sa Čadom, poznatim piscem koji je nakon svog prvog romana pao u ničim izazavanu depresiju, te je izazavan podsmevanjem svog najboljeg prijatelja, pesnika Ejba, krenuo na put po Americi u razdrndanoj krntiji koja je na izmaku svih svojih konjskih snaga. I izmakle su joj, baš na benzinskoj pumpi na kojoj se našao Bleksad sa svojim, pardon, tuđim skupocenim kolima. Jednu drsku krađu kasnije, detektiv je prinuđen da sam sebi iznajmi svoje usluge i krene autostopom za parom pisaca koji su utripovali da su avanturisti. A jedno malo ubistvo među prijateljima kasnije, pomenuta drska krađa će dodatno zakomplikovati život i Bleksadu i staviti ga na listu osumnjičenih.


Amariljo, zapravo, nije pričao Bleksadu, uprkos tome što je izašla u strip serijalu istoimenog naziva. Nije ni priča o Čadu, piscu koji se, u pokušaju da pronađe smisao svog života i iskupljenje, polako udaljava i od jednog i od drugog. Nije ni priča o Džeku Keruaku i bitnicima, mada je očigledno da su poslužili kao inspiracija za Čada i još neke likove u stripu. Amariljo je priča o mračnim drumovima Amerike i ljudima koji, odavno nevidljivi za društvo iz koga potiču, njima svakodnevno prolaze. O idealima jednog društva i pojedincima koji im nisu dorasli. O onome što želimo da budemo i onome što zapravo jesmo. I o tome da li je to, bar ponekad dovoljno. Nije ono što sam očekivao kada sam otvorio prvu stranu stripa, ali je svakako nešto što je bilo poželjno, ako ne potrebno, da pročitam. Dobra, vrlo dobra priča.