Strip album koji upravo citam

[sinisa123]

Jel kod nas objavljen Gerin Hauard Blejk?

[neomedjeni]

Jeste, u Marketprintovom izdanju, pre 15-tak godina. Ne znam je li ga još uvek moguće naći.

[panic]

Može, može, ima ga na tone i za sitne pare (pogledati u svakoj Stripoteci)

[neomedjeni]

U tom slučaju samo malo upozorenje. Obožavam Gerin crtež, u tom albumu je rasturio i primerak njegovog Hauarda Blejka će uvek zauzimati jedno od počasnih mesta u mojoj biblioteci, ali priča koju je želeo da ispriča u tom albumu je tek počela i - nikad neće biti dovršena. Mislim da su i Glenat i on davno odustali od tog projekta.


Svejedno bih preporučio kupovinu Hauarda.

[sinisa123]

Našao! Hvala svima.

[Meho Krljic]

 
Sa zadovoljstvom (i kikotanjem) sam pročitao svih šest epizoda serijala All Star Section Eight kojim se Garth Ennis nakratko vratio u DC. Pre svega jer je ovo strip koji svojim humorističkim pristupom razgrađuje mit da DC-jeva superherojština mora prevashodno biti ozbiljna i namrštena, a zatim i jer se radi o spinoffu jednog od men najdražih Ennisovih strip-radova.



Section Eight je poseban tim izrazito problematičnih ,,superheroja" koji je originirao na stranicama serijala Hitman što su ga Ennis i crtač Jon McCRea radili još devedesetih godina satirizujući DC-jev superherojski svetonazor na način koji je istovremeno bio i izrazito edgy ali i dobronameran. Ennis i McCrea su uspevali da istovremeno prekrše naizgled sva pravila superherojskog stripa ali i da očuvaju tematike plemenitosti, prijateljstva i požrtvovanja sve kroz krvoločnu komediju koja je sa pojavljivanjima Section Eight dosezala nivo potpunog, farsičnog  urnebesa. Pre nekoliko godina Ennis se na kratko vratio Hitmanu ali ovo je prvi put da Section Eight dobiju svoj spinof serijal i mada sam, kako već rekoh, ovo čitao sa zadovoljstvom, jasno je i zašto je teško od nečeg što je zamišljeno samo kao apsurdno smešni sideshow sad napraviti glavnu atrakciju.



Naravno, Section Eight (ovo je inače termin kojim se u američkoj vojsci obeležavaju osobe ,,mentalno neprikladne za služenje") su perfektno funkcionisali u Hitmanu koji je i inače imao natprirodnog irskog plaćenog ubicu, demona Barmena i čitav podzaplet sa zombifikovanim zoološkim vrtom, ali se ansambl ipak držao jedne uverljive, životne ljudskosti, no sada kada su Section Eight na sred pozornice, činjenica da je većina članova ovog tima osmišljena da budu samo grube, šokantne šale ili jednodimenzionalne karikature znači da sa njima ne može da se priča bogznakako duboka priča.



Ennis koristi ovaj šestodelni serijal da radi ono što je i u Hitmanu bilo uspešno – kontrastiranje svojih karikiranih, polomljenih likova sa većim-od-života junacima mejnstrim DC univerzuma. Hitman je dosta kilometraže izvukao iz dobronamernog podsmevanja Betmenu i Green Lanternu (mada je Supermenu izrazio samo najdublju poštu) i čitav zaplet ovog serijala sastoji se u pokušajima hroničnog alkoholičara i nezvaničnog vođe Section Eight, Sixpacka (koga McCrea crta neodoljivo slično Superhiku) da okupi novi tim koji jedini može da se suprotstavi neimenovanoj velikoj pretnji, a za čije popunjavanje mu nedostaje dovoljno ljudi, pa se od epizode do epizode pijani, nesrećni antijunak susreće sa likovima kao što su Wonder Woman ili Phantom Stranger i pokušava da ih – na urnebesno neuspešne načine – regrutuje za svoju ekipu.



Ennis se ne unosi preozbiljno u radnju i All Star Section Eight je prevashodno serija skečeva u kojima se ispituju granice DC-jeve uredničke dobrostivosti, tako da je humanizam po kom pamtim Hitmana prisutan tek negde u finalu kada scenario konačno uđe malčice dublje u karakterizaciju Sixpacka i nakratko prodiskutuje pojmove heroizma i požrtvovanja u kontekstu savremene stripovske popularne kulture u Americi. Do tada je strip uglavnom free for all zajebancija koja satirizuje razne aspekte DC-jeve i superherojštine uopšte, od objektifikacije žena (epizoda sa Wonder Woman) pa do tretmana manjinskih superheroja. Ovo poslednje je i jedan od smešnijih momenata jer Ennis Demonu Etriganu, poznatom rimujućem demonu koga je ranije rado koristio (i zapravo pisanje Demona je bio jedan od njegovih prvih gigova za DC) suprostavlja Phantom Strangera koji repuje... Koliko će vama ovo biti zabavno zavisi od mnogo faktora, ali treba imati na umu da ovo nije strip ozbiljne narativne ambicije već više zajebancija u kafani uz nabacivanje ideja koje treba da nadjebu jedna drugu po ludosti.



Ovo, uostalom,po Ennisovoj priči, i jeste kako su nastali neki od likova iz Section Eight i to je lako poverovati jer superheroji po imenu Dog Welder – čija je supermoć to da lešinu psa zavarivačkim aparatom prilepi na telo protivnika – ili Defenestrator (koji sa sobom nosi okvir prozora kroz koji baca neprijatelje) i deluju kao pijana zajebancija. U All Star Section Eight ima i novih likova, od kojih su neki skoro šokantno eksplicitni, ali se domet njegovog narativa ipak ograničava na parodiranje i zezanje.



McCrein crtež je izvrstan i za razliku od ponekad tušem umrljanih stranica vintidž Hitmana, ovo je prilično pročišćeno i veoma lepo kolorisano. Ennis i McCrea očigledno u sebi imaju još žara i strasti za DC univerzum i nadajmo se samo da će neko negde imati sluha i ponuditi im nepristojno visoke pare da ožive Hitmana i daju nam novi serijal sa tragičnim irskim ubicom u glavnoj ulozi.







Pročitao sam i Batman: Endgame, kao i epizode koje su za njim sledile u tekućem Batman serijalu koga piše Scottt Snyder a crta Greg Capullo i kao što sam do sada već mnogo puta rekao, Snyder je čovek takoreći rođen da piše Betmena, a sa Endgame i subsekventnim nastavcima definitivno se potvrdio kao jedan od autora koje će istorija pominjati kao ključne u kreiranju kumulativnog Betmen mitosa. Dennis O'Neil, Neal Adams, Frank Miller, Grant Morrison a sada i Snyder su ljudi čije su interpretacije Betmenovog arhetipa obilovale r/evolucionarnim rekontekstualizacijama i kreirale nove elemente arhetipa i mada nije da nemam i kritika na račun Snyderovog rada u poslednje četiri godine, njegov i Capullov Batman je bez sumnje istorijski bitan.



Jedna od definišućih osnova Snyderovog i Capullovog rada je ta da je Batman još od relansiranja čitavog DC univerzuma u formi DCNU 2011. godine bio strip u velikoj meri usredsređen na odnos Betmena sa gradom Gothamom, DC-jveim pandanom Njujorka za koji Betmen već decenijama koristi termin ,,moj grad". Kroz više od trideset brojeva, Snyder je ispitivao ovu relaciju između velikog, prljavog grada i njegovog samoproglašenog zaštitnika pokazujući na uspešan način i simbiotske ali i antagonističke odlike tog odnosa. Delom je ovo izvedeno uvođenjem novih elemenata u Betmen mitologiju (Court of Owls kojim je serijal i impresivno započet) a delom istraživanjem starih.



Snyder je tako imao interesantne odlaske u Betmenovu mladost – koristeći u fulu ideju da je DCNU leransiran i ributovan univerzum i da je opravdano retkonovanje mnogih elemenata mitosa – i pokazao korene mnogih dugogodišnjih neprijateljstava, sa sve detaljnim i impresivnim prikazivanjem nastanka Jokera iz Red Hooda. No, ovi odlasci u prošlost su mi delovali kao relativno lenje ideje za Snydera koji je sa Court of Owls i Death of the Family (koje su se događale u ,,sadašnjosti") pokazao koliko je u stvari energičan kada piše savremenog Betmena.



Zato je i Endgame ispao ovako snažan. Naravno, u pitanju je ,,samo" odličan strip o Betmenu, ne neka radikalna promena paradigme već još jedan u decenijskom nizu ,,finalnih" obračuna između Betmena i Džokera u kome Snyder koristi mnogo predvidivih trikova da podigne uloge u nebesa.



Ali je istovremeno to i izvanredno napisan superherojski strip u kome su postojeće i prihvaćene paradigme iskorišćene do maksimuma, sukob dobra i zla (ili makar samo dva suprotstavljena gotamska arhetipa – ovakav grad, moglo bi se argumentovati, i ne razume razliku između dobra i zla) zaoštren do te mere da čitalac zadržana daha navija da Betmen konačno ubije đubre jer je ono to zaslužilo, a vagnerijansko finale potentno iako se oslanja na jedan od najkorišćenijih trikova u superherojskom stripu – smrt decenijskog lika.



Snyder i Capullo su sa Endgame uspeli da stvore autentičan horor-triler smešten u pitoreskni superherojski svet, da mu podare dramatičnost zahvaljujući dubinski izvajanim likovima koji ni sred superherojskog spektakla što oko njih ruši zgrade i preti da uništi čitav grad, ne bivaju svedeni na proste vektore akcije. Ulozi sa kojima se igra deluju realno, iako Snyder započinje priču na najmanje ,,realističan" način – borbom Betmena protiv čitave Lige Pravde – zato što su karakterizacije glavnih likova tako pažljivo oblikovane tokom poslednje tri godine, sa Bruceom Wayneom i Jimom Gordonom koji su stvarni i ubedljivi ali onda i Betmenom i Džokerom koji su hodajuće ikone, dva aspekta grada koji jedan bez drugog ne mogu ali i ne mogu da se ne uništavaju sve vreme.



Endgame je maestralno vođen akcioni-horor-superherojski strip sa zaključkom koji udara jako i ostaje u sećanju. Ne najmanje zahvaljujući i Capullovom izvrsnom crtežu koji je posle više od trideset epizoda postao još ikoničniji, držeći se teške gotske pretnje ali na nju nadograđujući veličanstvenu superherojsku lepotu.



Snyder i Capullo su posle Endgame nastavili relativno iznenađujućim tokom, izmeštajući Brucea Waynea iz centra priče i stavljajući Jima Gordona u kostim Betmena, menjajući pritom radikalno odnos između maskiranog superheroja i grada koji ga je prihvatio za svog zaštitnika. Moram da priznam da mi je galerija novih likova koje je Snyder postepeno uvodio u strip tokom godina postala zamorna jer sam osećao kao da iz epizode u epizodu troši strane na sporedne karaktere za koje me nije briga i koji, u krajnjoj konsekvenci neće uopšte biti bitni za serijal. Endgame je ovo vehementno potvrdio jer je u pitanju priča usredsređena na glavne likove Betmen mitosa decenijama unatrag. Ali post-Endgame epizode su, priiznajem, veoma zanimljive i Betmen u njima koji nije rođen u traumi i koji u sebe sumnja do te mere da mu je tehnologija štaka a ne samo gizdavi dodatak je svakako ono što je stripu dobrodošlo posle operetske završnice Endgamea.



Snyder i Capullo odlaze sa serijala za brojem 52 kada će i DC ponovo ributovati svoje glavne serijale. Ako ništa drugo, ostavljaju Betmena na odličnom mestu sa interesantnom karakterizacijom Brucea Waynea, Alfreda Pennywortha i Jima Gordona koje su ,skoro sam siguran, prilično daleko od onog što ćemo gledati u filmu onog drugog Snydera, Zacka, a čija je premijera za mesec dana. Snyder i Capullo nastavljaju saradnju na novom DC serijalu čim Capullo završi šestomesečni rad sa Markom Millarom. Vrlo ću ih rado pratiti i dalje.











Sa uživanjem sam čitao i prvih pet epizoda naučnofantastičnog serijala Faster Than Light koji izlazi za Imageov Shadowline imprint. Shadowline stripovi su u početku bili zamišljeni kao linija noir radova, ali FTL je klasična ,,svemirska" naučna fantastika sa elementima spejs opere kakvu sam zapravo zamišljao da ću dobiti od nedavno pominjanog – takođe Imageovog – serijala Roche Limit.



Faster Than Light piše i crta Brian Haberlin, Imageov veteran koji je, između ostalog (Spawn, gomila tezgi za Marvel) u svojoj bogatoj karijeri kreirao dugovečni serijal Witchblade a pre koju godinu je sa Skipom Brittenhamom uradio cenjeni naučnofantastični Anomaly. Faster Than Light je ponovo kolaboracija sa Brittenhamom osim što je ovaj učestvovao samo u kreiranju sveta i likova, dok Haberlin radi scenario i crtež. I za sada mu to prilično dobro ide.



Faster Than Light ima jednu neobičnu ali zabavnu tonalnu disharmoniju, jer on, naime, počinje kao skoro potpuno ,,ozbiljan" naučnofantastični strip. Diskusija o pogonu koji kosmička plovila može da pokreće brzinom većom od svetlosne i na koji način ovo može da dovede do brojnih vremenskih paradoksa je prilično snažno implicirana na početku a istovremeno uvod u strip govori o prvoj ljudskoj ekspediciji na Mars koja treba da označi početak nove ere odvažnijeg istraživanja svemira za ljudsku rasu. No, ono što isprva deluje kao da će biti spor i manje spekulativan narativ, verniji tvrdoj nauci nego Zvezdanim stazama (koje se i eksplicitno pominju u humorističkom kontekstu) se zapravo vrlo brzo pretvara u iznenađujuće zabavnu kosmičku avanturu.



Faster Than Light zaista postaje neka vrsta osavremenjenog Star Trek sa začudnim vanzemaljskim pretnjama koje tim istraživačkog broda susreće, nervoznim susretima sa drevnim svemirskim civilizacijama, ali i vodviljskim sukobima sa, manje drevnim i lukavim, drugim svemirskim civilizacijama i ovo je strip koji mene prilično uspešno vraća u neka nedužnija vremena kada je spejs opera tek trebalo da spozna moć istočnjačkih uticaja koji su Star Wars učinili tako uspešnim temeljem za sve što je došlo kasnije i kada je istraživanje svemira u popularnoj kulturi imalo mnoge odlike istraživanja okeana iz vremena popularne kulture kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka.



No, Haberlinov strip nije namerno ,,naivan", on je samo veran iskonskim idejama spejs opere o susretu zemaljske kombinacije racionalizma i emotivnosti sa čudnim arhetipima dalekog svemira i za sada mu vrlo dobro ide. Tu su junački kosmonauti i hrabri oficiri svemirskih plovila. Tu su neverovatni oblici vanzemaljskog života i sumanuto napeti trenuci kada sve zavisi od ednog hrabrog manevra. Tu su vanzemaljski artefakti mistične energije i strašne međuzvezdane sekte... Nove epizode kreću od Maja i ja ću ih sa zadovoljstvom pratiti.











Pročitao sam i John Flood, šestodelni miniserijal za Boom! Koga je napisao poslednjih godina veoma prolifični Justin Jordan a nacrtao vredni Portugalac Jorge Coelho.



Jordan je jedan od onih scenarista koji za potrebe plaćanja računa nemaju problem da korektno plaćenički odrade superherojske smene pa je tako poslednjih godina pisao Green Lantern New Guardians, Superboya i druge DC stripove, ali je istovremeno i kreirao nekoliko sopstvenih vrlo uspešnih serijala na nezavisnim izdavačima (Luther Strode, Dead Body Road i Spread na Imageu, Dark Gods za Avatar, kao i Deep State za Boom!). John Flood je još jedna u nizu demonstracija da Jordan pripada toj novoj generaciji američkih strip-scenarista koji nisu gadljivi na superheroje ali će iskoristiti svaku priliku da kreiraju svoje stripove koji duguju inspiraciju mnogo širem opsegu žanrovskih utricaja.



John Flood je triler sa blagim naučnofantastičnim primesama, ali zapravo bliži detektivskom i policijskom akcijašu nego bilo čemu drugom. Titularni John Flood je neka vrsta ne-sasvim-aktivnog protagoniste ovog stripa jer je u pitanju čovek koji je nakon eksperimenata koji su na njemu izvršeni prestao da spava i poslednjih deset godina nije oka sklopio. Ovo mu ne daje samo dovoljno slobodnog vremena da isprati sve serije koje poželi na Netflixu već i radikalno menja njegov odnos prema svetu. Sa ogromnom količinom vremena da svesno ili nesvesno promišlja život, univerzum i sve ostalo, sve bez ributovanja svesti koje donosi noćni san, Flood ne samo da je u stanju da pravi kognitivne skokove koji su drugim ljudima skoro nedostižni već i provodi svo vreme u čudnoj mešavini stvarnosti i halucinacije koja čini njegove socijalne prioritete vidno drugačijim od nas ostalih.



Jordan mudro zaključuje da ovakvom protagonisti sa kojim je jako teško identifikovati se treba straight-man koji će da nosi pitanja, sumnje i čuđenja samih čitalaca i ulogu Floodovog sparing partnera u jednom modernom Sherlock-Watson odnosu dobija Berry, bivši policajac koji je posao napustio nakon incidenta u kome je osumnjičeni ubijen a Berry (samo) nikada nije osuđen za ubistvo – zbog nedostatka dokaza.



Jordan odlično kombinuje časnog-čoveka-sa-velikom-mrljom-iz-prošlosti u liku Berryja sa dekadentnim i nepredvidivim Floodom koji odaje utisak da ga zapravo ništa ne interesuje, da nikada ništa ne planira i da mu improvizovanje izlaska iz haotičnih i pretećih situacija u koje zajedno upadaju donosi makar jednako zadovoljstva kao i proizvodnja tih istih haotičnih i pretećih situacija. Ovaj par čudnih istražitelja je tokom ovih šest epizoda na tragu psihopatskom ubici za koga Flood sumnja da je učestvovao u sličnim eksperimentima onom koji je njemu oduzeo moć spavanja (a dao mu moć... hiperironisanja?) i Jordan pažljivo otkriva sloj po sloj Floodove ličnosti tako da prirodnim putem dođemo i do srži njegovih motivacija, njegovih strahova i želja. Ova humanizacija lika koji je inače nedodirljivi ekscentrični genije po uzoru na Holmesa ili Housea je izvedena vrlo dobro i uokviruje jedan inače zabavan i dinamičan strip u kome se smenjuju scene akcije i interesantnih dijaloga.



Coelho se pokazuje kao crtač koji je kadar da uverljivo kanališe halucinantni pogled na svet glavnog junaka stripa i mada su mu likovi izrazito stilizovani (još više od onoga što je radio u Venomu kada je crtao za Marvel), John Flood nikada ne deluje kao farsičan ili humoristički strip već, baš kako i treba, kao strip pun duha o ljudima koji imaju mane ali i volju da se pokažu kao Ljudi kada situacija to zahteva. Nadam se skorim najavama nastavka.







Pročitao sam i četvorodelni miniserijal Material koga je napisao sve popularniji mladi češki scenarista sa sada već permanentnom američkom adresom, Aleš Kot, nacrtao ga Will Tempest a prošlog leta ga izdavao Image.



Kot je jedan od možda najparadigmatičnijih mlađih strip autora koji rade u američkom stripu u ovom trtenutku jer na vrlo izražen način sažima veliki broj karakteristika čitave generacije. Ljudi su to koji do krajnosti koriste uspeh nezavisnih izdavača poslednjih godina da kreiraju pregršt žanrovskih i vanžanrovskih radova, dok istovremeno donose jake autorske glasove i u superherojske stripove dva najveća izdavača. Sam Kot je za Marvel radio Secret Avengers a za DC Suicide Squad, ali je kod njega podvojenost mejnstrim i autorskog rada zaoštrena do interesantnog ekstrema. Njegovi superherojski stripovi imali su zanimljive filozofske izlete, a rad za Image šara velikim dijapazonom od prepoznatljivije žanrovskih radova (Wolf, Zero) pa do izrazito ,,ozbiljnog" materijala kakav je, er Material.



I to je zapravo divna situacija u kojoj se trenutno kao civilizacija nalazimo – da isti izdavač može da priušti da paralelno izdaje Savage Dragon, The Walking Dead, Outcast, Secret Identities i Material, kao i da isti čovek može da piše o Deadshotu jednog meseca a onda o traumama bivših Gvantanamo Bej zatočenika sledećeg meseca i da sve to bude prirodan deo istog (pop)kulturnog dijaloga – imam utisak da ne cenimo dovoljno vreme u kome živimo.



Elem, Material je izrazito konfontativan strip po svom sadržaju, ama ne i po formi i Kot ovde majstorski bira ton kojim se obraća čitaocu. Kako ovo nije žanrovsko delo već, praktično ,,slice of life" uradak, Kot i Tempest pažljivo biraju tempo kojim pripovedaju tako da čitaoca stalno drže na udici inteligentno vođenim dijalozima ali i dobro odmerenim panelima gromoglasne tišine i ljudi koji samo izrazima lica komuniciraju svoje tlapnje. Material nema pravi rasplet ali to je zato što i nema pravi zaplet i što je on priča o nekoliko ljudskih života u Americi druge decenije trećeg milenijuma savremene civilizacije kroz koje se prelama mnogo tema ključnih za današnji trenutak ljudskog stanja.



Pretenciozno to zvuči zato što i jeste pretenciozno i Kot ovde, moglo bi se reći kanališe ton poznog Terrencea Malicka na jedan ekonomičan, efikasan način. Njegovi likovi i njihove priče se bave brojnim temama od značaja savremenoj mladoj i srednoj generaciji i Material je u neku ruku ultimativni strip za milenijalse sa svojim temama socijalne pravde, rasnih tenzija, rodnih identiteta, imperijalističkih osvajanja prelomljenih kroz male lične sudbine (i još ličnije traume), odnosa institucionalizovanog znanja i živih ljudi koje to znanje treba da usvoje ili odbace itd.



Da li je Material zabavan za čitanje? To zaista u mnogome zavisi od očekivanja. Ovde nema akcije i većina konflikata je intelektualnog tipa, na posletku razrešena ili dijalogom, ili monologom ili šutnjom (sem u jednoj od priča koja se završava nekom vrstom katarzične pravde) a, takođe, ovo i nije strip koji daje definitivan odgovor ni na jedno od svojih pitanja. Radije ću reći da on pitanja postavlja na interesantan način i tera čitaoca da o njima sam razmišlja, pa kome je to dovoljno i koga neće odbiti intelektualna pretencioznost koja se očitava i u esejima na zadnjim stranama svake epizode ali i u fusnotama i anotacijama koje Kot umeće u sam strip, taj će u materialu naći dobro postavljen i dobro vođen skup tema za polemiku i diskusija koje nisu nužno morale da budu dovedene do bilo kakvog repoznatljivog kraja u ove četiri epizode pa onda i nisu bile.



Naravno, slično važi i za crtež, Tempestov gvozdeno disciplinovani tempo pripovedanja i nijansiranje emotivnih stanja likova su odlični, ali ovo ni slučajno nije ,,lepo" nacrtan strip. Kot i Tempest ovde sasvim bez pardona idu na čistu umetnost radije nego na žanrovsku zabavu ali kao mladi ljudi, primereno svojoj generaciji tviteraša, reditovaca, tumblraša i jutjubaša, Kot i tempest umetnost shvataju prevashodno kao socijalni fenomen, uzročnicu diskusija i, možda, vodilju društvenih promena. Čak i da vam se Material zgadi, ili vas jednostavnoostavi hladnim jer se svodi samo na priču, ne možete ne voleti ovu vrstu senzibiliteta.











Konačno, pročitao sam This Damned Band koga je za Dark Horse napisao meni dragi britanac Paul Cornell a nacrtao Tony Parker i mogu reći da sam, s obzirom na to da je prošle nedelje HBO počeo sa emitovanjem serije Vynil, odabrao pravi trenutak da savladam ovaj šestodelni strip koji je završio sa izlaženjem u Januaru.



This Damned Band su na internetu opisali kao ,,This is Spinal Tap susreće Ghostbusters" i mada je ovo zabavan streplajn, kao i većina duhovitih sažetaka on pomalo pojeftinjuje slojevitost Cornellovog ambicioznog, ali i parodičnog omaža rokenrolu sedamdesetih godina prošlog veka.



Ako je Scorceseov i Jaggerov Vinyl naturalistička ali i psihodelična, optimistična (uprkos svim mračnim elementima serije koje smo do sada videli) oda ovom periodu popularne kulture, This Damned Band je značajno drogiranije preduzeće u kome se veselim tonom razgrću mnoge bizarnosti (pa i gadosti) vezane za eru najvećeg rokenrol preterivanja u istoriji. Ako su šezdesete od radikalne umetnosti napravile popularnu kulturu, sedamdesete su bile naplata te popularnosti, pretvaranje ikona u serijski proizvođene printove za kačenje na zid više ne ni studentskih spavaonica nego tinejdžerskih soba, period ozbiljnog upadanja u ponor narkotičke adikcije i socijalne dezintegracije u post-hipi eri, svođenje panreligijske duhovnosti na eksperimentisanje sa okultnim koje je počelo da poprima obrise kriminala itd.



This Damned Band je strip o ovome ali je on istovremeno i humoristička farsa, prikaz fiktivnog benda Motherfather, grupe u eksces do guše zaglibljenih muškaraca koji ne znaju da li uopšte veruju u mit o sopstvenoj veličini i zbog toga većinu vremena sebi skreću pažnju grupi devojkama, psihodeličnim drogama i obožavanjem Satane. Cornell priču o njihovom ,,stvarnom" suretu sa Nečastivim uokviruje sa nekoliko interesantnih zahvata, stavljajući razmažene ,,umetnike" – iz kojih nepogrešivo prosijavaju i elementi autentične ljudskosti – u centar svite koju čine menadžment, supruge, grupi devojke, roudiji i narko-dileri, a zatim u sve to dovodeći ekipu koja snima dokumentarni film o bendu. Ovo njemu i Parkeru omogućava brojna poigravanja sa tonom i tempom narativa, interesantna izletanja u čistu farsu ali i parodije na reality estetiku i mada This Damned Band na momente može da deluje onoliko frivolno koliko su frivolni njegovi protagonisti, već sledećeg momenta se potvrđuje kao pametan strip koji istovremeno razvija diskusiju na nekoliko nivoa.



Utoliko, sam rasplet stripa je komedijaški i farsičan ali su usputna ispitivanja ljudskih motivacija i reakcija na granične situacije (koje su, jasno, posledica dekadencije koja dolazi uz društvo spektakla i obilje materijalnih sredstava PLUS slobodnog vremena) precizna i ubojita. Parker ga savršeno prati menjajući stil i ton bez i najmanjeg napora i ovo je strip koji istovremeno potkazuje psihodeliju sedamdesetih kao dokonu zabavu umornih pop-bogataša ali i pokazuje šta je to zapravo u njoj odvajkada bilo tako zamamno privlačno. Lep rad.

[Ugly MF]

tako je bre Mexane, to čekamo!
Ooma skidam FTL!

[Meho Krljic]

 

[Nightflier]

Pročitao sam Bendisove X-mene i prilično sam zadovoljan, iako za moj ukus ima baš previše drkanja s vremenom, čak u toj meri da radnja povremeno biva nefokusirana. Ipak, dijalozi su odlični i veoma su mi se dopale igrarije s crežom. Sve u svemu, pojedinačni trejdovi se kreću u rasponu 3-4/5, a BEndisovim All-New X-Menima i Uncanny X-Menima bih zbirno dao 4/5.

Jutros sam srubio Extraordinary X-Men Vol. 1 i ovo je čista petica. Kao vrata. Odlično napisan superherojski strip i pogođena suština X-Mena.

Inače, u A-Force sam se zaljubio još onomad, ali novi serijal obećava da će biti još bolji.

[Meho Krljic]

Ono što je možda najbolje kod Bendisovog stinta na X-Men je da nije ostao na njima preko granice razuma i uspeo da ispriča jednu veliku priču (sastavljenu od nekoliko manjih, naravno) dovoljno fokusirano i sa dovoljno intenziteta, da udari tačku kad treba i ne pokvari taj fokus i intenzitet. Za razliku od jelte, Avengersa gde mi je njegov dolazak na serijal bio mnogo uzbudljiv i prvih par godina mi je bilo odlično a poslednjih par sam se svakog jutra molio Alahu (I Džonu Kesadi) da ga skine sa serijala.

[Nightflier]

Sad sam srubio sve što je izašlo od novih X-Men serijala, plus OML i mnogo mi se dopada.

[džin tonik]

rereading druune, morbus gravis i delta. nakon imageove ustaljene uber pro-fem sablone vrhunsko osvjezenje. sf, spejs, sarkazam, anti-anti-junaci, erotika, ukus, neukus... zivjeli stari stripovi!

[džin tonik]

ortiz/segura, hombre 1-11 fanart (jos jedan rereading)

sta reci: konacno!
zasto? ovako: prije tri godine jedan njemacki stripofil odlucio je skupiti sve price i urediti ultimativno izdanje.
stanje: u spanjolskim casopisima, nekad davno, objavljene su 33 price, ca. 450 tabli, u pocetku c/b, poslije kolor.
od toga jedan dio izasao i na engleskom, naknadno koloriran, te poneka prica i na njemackom, sto c/b, sto kolor.
uglavnom sve razbacano i nepotpuno, dobar dio iskljucivo na spanjolskom.

i sad, kroz tri godine, taj je stripofil skupio sve to, kronoloski slozio, uredio skenove, poboljsao postojeci njemacki prijevod (mracnije, vise u duhu stripa, bez cenzure i ogranicenja), preveo postojeca engleska izdanja, te nasao spanjolce koji preveli poneku pricu objavljenu iskljucivo na spanjolskom ili korigirali njegov google-trans.

rezultat: kronoloski kompletirani hombre-opus u 11 albuma na njemackom, uglavnom kolor, tek koja c/b-prica.
od cega najduza, 50 tabli, koja izvorno iz casopisa k.o comics, u 6. albumu, nije objavljena kao fragmenat. prica izvorno nema standardni ironicni obrat, jer k.o comics ugashen nakon 4 broja, dok je ista bila koncipirana za 5 nastavaka.
tu je ovaj stripofil blago promijenio naraciju, da dobijemo kao neki spin.

uglavnom, tko slucajno zna/slovka nj, preporuka, jedno od najzabavnijih djela na temu postapokalipsa/distopija; bez dubine, jednostavno odlicno ispricano, graficki prikazano i samo zabavno.

[džin tonik]

krenuo sa noah. tocno do trenutka kad se autori zahvaljuju. zeldi, ilajasu, aaronu, natanielu... i gospodji nastavnici engleskog iz sestog razreda koja probudila zelju za pisanjem. te prelistao nekoliko stranica. kvazi, kvazi, bio bi strip da nije, ne znam sta, filozofija lajt, preskociti.

[Ugly MF]

Kad god neko popljuje ovu nakaradu od stripa,osjetim želju da napišem plus jedan...
...čak sam i film prekinuo na pola, premoto da vidim ending scenu...

[džin tonik]

nakarada od stripa, yes, tocna formulacija koja mi nedostajala.

[Ugly MF]

Mene su skoro iznenadila 3 toma Neandertal, izdo Delkur,,,
ako uspijes naci scanlaciju,
gomila neandertalaca po pecinama sa zivuljkama,
znaci, neko bi okarakteriso kao stilsku vezbu, a ja kazem maaaali masterpis!
Udzbenik za strip naraciju!
Probaj naci, mozda ti se i svidi....

[džin tonik]

hvala. roudier?
upravo gledam, poznato mi, flashback u pozitivnom, osvrnuo se na prvi album prije godinu dana, ali ostao na tome, smetnuo s uma.
sad se "skinem" sa ortizovog texa drugim i trecim tomom.

[Ugly MF]

jest, taj.

[neomedjeni]

Ovih dana kombinovano čitam Slejna (Komikov Rogati bog me je inspirisao da pogledam ovaj serijal od početka) i Fables. I opet mi se uz to čita nešto treće, a ni sam ne znam šta (preko leba pogače sindrom, očigledno). No, pošto su ovde svi verovatno svesni da je Fables kul strip i pošto nemam ništa da dodam po tom pitanju, osvrnuo bih se samo na činjenicu da je Slejn prijatno iznenađenje jer sam očekivao da ću ga napustiti nakon 40 ili 50 pročitanih stranica. U suštini, bila bi to još jedna epika kao i bilo koja druga, da nije dva šarmantna detalja koji izvlače ovaj strip iz prosečnosti.


Prvi se tiče činjenice da scenarista vešto uspeva u priče da udene mnoštvo detalja o keltskim običajima i verovanjima. Čak sam u pojedinim momentima u dilemi da li na taj način nepotrebno secka radnju stripa, jer se uopšte ne trudi da bude odmeren u tom naumu, ali, nekako, čini mi se da ipak tu nema prave štete (da sam posebno zloban prema Slejnu rekao bih da je to zato jer nema ni prave radnje, ali nisam).


Drugi se svodi na to da se ovaj strip sprda sa svim živim i mrtvim, sa mnogo mnogo uspeha. A tome trenutno ne mogu da odolim.

[sinisa123]

Jel čita neko ovo ludilo? Meho gore pomenu Enisa, mene ovo podsjeća na najbolje Enisove radove.

[Meho Krljic]

Stvarno? Na najbolje Enisove radove? As in Preacher, Punisher ili Hitman? Wow. Mislim, Spears je meni uvek bio simpatičan ali nikada ga nisam doživljavao kao autora takvog kalibra. OK, bampujem Auteura u redu za čitanje 

[sinisa123]

Da. Vrhunska satira. I maksimalno pretjerivanje u nasilju kao kod pomenutog.

[neomedjeni]

Nie strip koji upravo čitam, već koji ću čitati, ali mislim da je važna vest. Naime, Makondo je najavio da uskoro stiže Diosamante integral Žodorovskog i Gala. I to nije bitno zbog Žodoa, pošto se ne sećam da sam ikada slušao reči hvale za ovu njegovu priču, već što će ovo biti, ako se ne varam, albumska premijera međ Srbljem jednog izuzetnog crtača. Koliko je meni poznato, Gal je do sada imao čast da njegov strip "Arnova osveta" bude objavljen u par brojeva Politikinog zabavnika, i to je to.

[neomedjeni]

A kad smo kod pročitanih stripova, neki dan sam sabirao i oduzimao utiske o Zemlji Ka, pa da to ostavimo i na ovoj ovde temi na ovom ovde forumu.



Ja svakako ne posedujem ni približnu količinu elana koju su bogovi dodelili kolegi Antu, pa nema teorije da detaljno obrazlažem kako sam doživeo svaki pojedini album Torgala. A ni Thorgala, ako nekog zanima. No, imam neku potrebu da napišem nešto barem o jednom, a kad je već tako, cenim da je Zemlja Ka, koju trenutno možemo čitati u aktuelnom Darkwoodovom integralu najbolji izbor. Razmišljao sam i o tome da to bude kultna Zemlja senki, ali ona je, pod a, previše kultna, i pod b, to bi me nateralo da je opet čitam i pizdim zbog toga što sam nezadovoljan prevodom dijaloga sa Gospom. Bio je na razmatranju i Gospodar planina, meni lično najdraža i najkvalitetnija Torgalova i Thorgalova stendaloun priča, ali za nju još nije vreme, pa ne bih da prosipam spojlere pred sve one forumaše koji ionako ne bi čitali moj prikaz.


Ahem, pre nego što obrazloženje mog izbora postane još konfuznije ako je to uopšte moguće, da pređemo na priču o Zemlji Ka, što je svakako moguće.


Početak priče je gotovo razočaravajući, imajući u vidu u kakve je ludačke avanture duet autora ubacivao Torgala i njegove voljene u prethodnim epizodama. Ova, pak, počinje jednom običnom otmicom, čije su žrtve Torgalov sin Jolan i njegov prijatelj Drvonogi, koje je na Torgalovom ostrvu zaskočila i brzo svladala grupa ćutljivih severnjačkih ratnika. Nezvane goste uspeo je da primeti Tjal, mladi nećak Drvonogog, ali njegov pokušaj da interveniše pre nego što otmičari otplove bio je uzaludan. Veoma brzo postaje jasno šta i ko se krije iza ovog čudnog događaja. Kris de Valnor, nemilosrdna ratnica koju smo upoznali u prethodnom albumu, Strelci, odlučila je da pribavi sebi pomoć Torgala i njegovih prijatelja kako bi uspešno okončala unosni posao koji je čeka s druge strane okeana. Kako se sa našim junakom nije rastala u baš prijateljskim okolnostima, Drvonogi i Jolan služiće kao njeno osiguranje da će se Torgal i ekipa ponašati poslušno. Za sada zvuči kao još jedna dobra stara priča o uceni, zar ne? Jašta, samo što se ispod palube ovog broda krije tovar pripovedačkog zlata koje tek treba izvući na svetlost dana.


Kad smo kod brodova, Kris de Valnor i njeni nevoljni saveznici ubrzo se ukrcavaju na jedan vraški čudan, koji treba da ih odnese u još čudniju nepoznatu zemlju u kojoj ih čeka zadatak koji će Valnorovoj doneti tovar pravog zlata, ako ga obavi. Samo što najpre treba da se upoznaju sa njegovim detaljima, a sa njima će ih upoznati jedna osoba koja uopšte nije na brodu. Bez magije, bez korišćenja trikova. I luda priča koju će Torgal i ostali čuti, tačka je u kojoj se spajaju sve narativne niti koje je Van Am brižljivo posejao po prethodna tri albuma. Zargos i njegov dvoboj među zvezdama. Tajna Torgalovog porekla. Jolanove čudne i nepouzdane moći. Novi poznanici i neprijatelji iz Strelaca. Sve se tu steklo, u jednom čvorištu iz koga će nove niti jedne savršene epske priče ponovo da se rasletu. Mislim da ne bih preterivao ako bih rekao da je Zemlja Ka, u ovih dvadestak središnjih strana albuma, Van Amov Čas anatomije za Torgala.


Onaj orginalni stripovski, Murov, svakako je šokantniji i značajniji, ako ništa drugo, dve godine raniji i obavljen u samo jednoj jedinoj epizodi, bez ikakve pripreme, naznaka ili anestezije za čitaoce Svompija, ali... Ali, treba skinuti kapu i Van Amu. Niko ne bi očekivao da su svi nabrojani detalji i pojedinosti, koji su već imali određeno značenje u kontekstu pripovesti kojima su orginalno pripadali, zapravo i brižljiva priprema za seciranje porekla koje je Van Am namenio svom junaku, nakon što je shvatio da je u prvim albumima protraćio deo potencijala koji poseduje saga o detetu sa zvezda. I zato je Van Am strpljivo kroz niz albuma sekao, preuređivao, dodavao, odbacivao viškove i umetao nove elemente u Torgalov rodoslov, a da mi to nismo ni slutili, da bi konačno dočekao da nam pokaže svoje dijabolično čedo u Zemlji Ka i albumima koji slede za ovim.


No, da ne trčimo pred rudu, vratimo se Torgalu, Krisu i ostalima koji slušaju o tome šta ih čeka na njihovom odredištu. Van Am na kraju brifinga vuče još jedan genijalan potez i ne dozvoljava ni junacima stripa ni čitaocima da se presaberu i porazmisle o suludoj ponudi koja je izneta pred njih, jer njihov brod je napadnut od strane neprijatelja koji ne mare preterano za njihove planove. Vremena za razmišljanje nema, jer čeka ih najneobičnija bitka u kojoj će u životu učestvovati. A kada joj na poslednjim stranama bude odlučen ishod i naši junaci se iskrcaju u nepoznatu prašumu, imaćemo vremena samo da uočimo zbunjeni Torgalov pogled kada se prvi put susretne sa Boginjom Bez Imena i naći ćemo se na samom kraju ovog albuma. Albuma koji nas ostavlja prepune pitanja i slutnje da nas u onome što sledi čeka nešto veličanstveno i epsko. Vrhunac jednog fenomenalnog stripa i jedna od najlepših pripovesti ispričanih o herojima mača i magije. Ali to je već neka druga priča.

[džin tonik]

blue space 1+2, sf in space, ekipa u povratku s misije na marsu, radnja svrstana u realno zamislivu blisku buducnost, bez previse utopije, ali uskoro krecu problemi... lijepo docarana "svemirska atmosfera".

[Ugly MF]

Ne znam da kacim slike ovde, a nabasao na neki psiho triler, sa nekim uber realizmom, ali crtez ipak, uz koriscenje fotki...
Odlicno izgleda za ovu vrstu naracije i teme, iako ja to ne mogu da smislim.
Zosko, PELICAN PROTOCOL zasad su linkovi za 4 broja na engl.
Jesi li upoznat ili oces linkove?
Pretpostavljam da ce se tebi dojmiti, ja sam na pola prvog, ne mogu ovo tako brzo da citam....

[džin tonik]

marazano/ponzio? provjerih, imam prva tri na nj. potrazim jos cetvrti, sigurno je odskeniran, izasao prije godinu dana kod splittera.
hvala na preporuci, nisam ga imao u fokusu, sad ide na citanje ovih dana.

[džin tonik]

procitao teksa, ljudi iz dzungle, #104 iz zbirke one republikine kolor-biblioteke koju prenose nasi pirati u odlicnoj skanlaciji.
prilicno nestandardni teks, neobicna prica, dzungla, indiosi, marinci, us-americka ekspedicija pri projektiranju/trasiranju panamakanala, teks u depresiji... potaklo me da preletim pisanja oko gradnje doticnog kanala. bah.

[džin tonik]

veceras se cita majka svih knjiga ili biblija u stripu.
anderson/maddox, svidja mi se kako izrazili kroz devetu umjetnost. cak i zzidovi imaju nesto sergio leone stajl lajk. must read.

[Nightflier]

Upravo sam pročitao prvi trejd October Faction, koji mi je veoma dugo stajao na tabletu. Iskreno sam oduševljen stripom. Ne shvata sebe previše ozbiljno, mračan je taman koliko treba, zabavan više nego dovoljno, a crtež je krajne prikladan atmosferi scenarija. 4/5

[džin tonik]

krenuo sa trojom i ubrzo odustao. image, heroine, bd, heroine. jos se nisam oporavio od blu spejsa, a vec ovo... nista. ajd ponekad, ali uvijek ista sablona... jadna djeca. mislim, ako se trend nastavi, krecem u citanje stripoteke od prvog broja. ili neceg jos starijeg.



tako presao na stari sw, a i cita mi se nesto in spejs, epizoda na kojoj radio biukovic. lakozabavno-simpaticni trash. nema heroine mimike kao da zagrizla kiseli krastavac te usput satrala desetak berserkera. nema pouke, poruke, nista! yes! preporuka.

[džin tonik]

walter hill, querschläger u adaptaciji matz/jef
tridesete godine proslog stoljeca, gangsteri, prohibicija, podzemlje... a bas i nije uobicajeno romasirano. preporuka. atmosfericno.



tex broj 600, demoni sa severa, u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
jubilarni tex, u jednom broju zakljucena prica. cesto obradjeni motiv koji volim, problemi na sjeveru, kanada, jim brendon, itd.
pomalo nestandardna epizoda, sto zbog sazimanja u ograniceni broj tabli, pa tako i zbog pomanjkanja postapalica izmedju texa i carsona, sto zbog veceg fokusa na sajdkikovima, te djelomicne radnje u tundri/taigi, te... uglavnom, priculjak, nista posebno, tek odlicno docarana dinamika neprijateljskog plemena ljudozdera koje eto stvara probleme. vidi se jasan uticaj 30 days of night.



tex kolor godisnjak broj 5, delta queen, pirati ebenda
jedan standardniji tex od gore spomenutog tipa problemi u san francisku. civitelijev crtez. nije mi bas omiljen, sve uz uski spektar karakterizacije negativaca, znaci imamo tu i mno-a let za rio/zlato i sl.
inace solidan uvod u pricu, dalje uobicajeni priculjak. steta sto nije ortiz...



i konacno, jodorovski, shoman killer #1-3
sta reci: jodorovski, bez spojlera, tko voli, must read.





ovaj directupload veceras posebno smara. kao, mozes dici fajl do 4 megabajta, pa i do 8 uz komprimiranje, no kad slicno ucinis a da je datoteka veca od jednog, prihvati tek negdje iz petog pokusaja. pa ili kao majmun ili smanji fajl.

[džin tonik]

u spomen ferrija, veceras se citaju prve epizode zagora. bar malo.

[sinisa123]

Moja prva prava avantura. RIP.

[džin tonik]

u kojem izdanju? meni je pricica postala draga kad je citao pocetkom osamdesetih u onom a4-specijalcu zagor/blek, plus, veze me neobican dozivljaj uz nabavku tog stripa.

[sinisa123]

ZS Močvara Mohila. Znam da je kasnije bilo gomila reprintova, ali mislim da je to naslov po kojem se pamti.

[džin tonik]

eh, da, toga sam se tesko dokopao tek kasnije.

[Meho Krljic]

 Pročitao sam miniserijal Boy-1 koji je na IDW-u izlazio krajem prošle godine i unapred mu se radovao jer je delovao kao interesantan naučnofantastični strip koji će iskombinovati zanimljive naučne premise sa kul karakterizacijom. Autori su mi bili sasvim nepoznati – H.S. Tak koji je pisao scenario zapravo na brz gugl-srč nema ništa drugo napisano pa mu je ovo, verovatno debitantski strip.

I zapravo, prva epizoda je meni bila prilično obećavajuća, world building je urađen interesantno, pokazujući nam istovremeno kako izgleda svet bliske budućnosti u kome protagonisti žive – kroz razne dijegetičke informacije sa raznih ekrana i pogleda kroz prozore – ali i karakterizaciju glavnih junaka koja je meni bila odmah simpatična. Volim kada se u priči likovi od početka postavljaju kao ,,pravi" ljudi, dakle ne samo nosioci ekspozicije već i individue sa posebnim karakternim osobinama, ovakvim ili onakvim strastima ili strahovima, interesovanjima izvan onoga čime se centralna priča bavi itd.

Tematika stripa je, takođe, interesantna. Tak u intervjuima objašnjava da ga veoma zanima rad na mapiranju ljudskog genoma i eksperimenti u oblastima genetskog inženjeringa koji se danas već izvode u dobro finansiranim laboratorijama pa je on uradio i prirodnu ekstrapolaciju ovoga što sada znamo u smeru koji je žanrovski predvidiv ali nikako i izlizan. Boy-1 ima onu finu trilersku napetost karakterističnu za radove u kojima protagonista, osoba puna unutarnjih konflikata i sumnji u sebe otkriva da njegov život zapravo nije ,,normalan" i da mu je sudbina namenila nešto više od njegove uobičajene egzistencije.

No, zatim, ovaj strip nažalost sa ovom dobrom pripremom ne uradi bogznašta. Boy-1 je za mene eklatantan primer rada koji je bio dobro osmišljen na nivou premise i zapleta ali zatim urednik iz ovog ili onog razloga nije uspeo da autore natera da sa njima nešto konkretno i urade do kraja. Sam Tak u intervjuu koji je dao na početku serijala još uvek ne zna da li će priča imati četiri ili pet epizoda i do kraja stripa se vidi da je ta nesigurnost rezultirala nezadovoljavajućim razvojem priče. Od stripa koji nije baš akcionog tipa ali u kome ima jasnih situacija kroz koje protagonisti prolaze i koje su dramatične i uzbudljive, Boy-1 se transformiše u pričaonicu u kojoj se poslednja epizoda svodi na bukvalno objašnjavanje stvari koje bi bile mnogo zanimljivije da su prikazane umesto prepričane. Pritom, ovo je i strip koji nema nikakvo razrešenje već se zadovoljava praktično pičovanjem nekog mogućeg nastavka što je prilično razočaravajuće s obzirom na ubedljivu prvu epizodu.

Amancay Nahuelpan je meni potpuno nepoznat crtač ali je on posao obavio prilično dobro, kako u akcioni(ji)m scenama tako i u ambijentima, opet najimpresivnije u prvoj epizodi koja najviše i insistira na world buildingu i detaljima.

Boy-1 je strip dobre premise koja nije ispraćena na adekvatan način a mogući nastavak će imati dosta da radi da bi se iskupio.



Na Milanovu preporuku sam pročitao sve dostupne epizode DC-jevog relativno svežeg serijala Martian Manhunter iako su mi neki drugi DC-jevi serijali u teoriji bili preči. I nisam se pokajao.

Martian Manhunter meni nikada nije bio posebno zanimljiv lik. Ne da sam ikada imao išta protiv njega, samo su mi od te neke klasične Justice League ekipe uvek bili interesantniji drugi likovi. Osim Aquamana, naravno. I DC je u poslednje vreme, čini se, bio prilično nesiguran šta bi s njim radio pa ga je tako Morrison u Final Crisis ubio, da bi posle J'onn J'onzz igrao prilično veliku ulogu u Brightest Day gde su Geoff Johns i Peter Tomasi otišli u prilično neočekivanom smeru i promenili mnogo toga u vezi sa njegovim poreklom, prirodom, moćima itd. No, kada je nakon Flashpointa relansiran New 52, Martian Manhunter je gurnut u drugi plan, sveden na igrača sa klupe koji je prvo predvodio Stormwatch pa jeste bio/ nije bio u Justice League, pa je napustio Stormwatch i obrisao sećanja  svih članova tima na to da je ikada bio sa njima i... s obzirom na količinu retkonovanja u svega nekoliko godina bezbedno je reći da urednici u DC-ju nisu sigurni ni šta da rade sa ovim likom, ni gde da ga postave u odnosu na ostale likove u univerzumu, niti koje poreklo da mu uspostave kao kanonsko.

Novi serijal, pokrenut prošle godine je zato interesantan jer iako u DC-ju i dalje OČIGLEDNO nemaju pojma šta bi dalje radili sa Martian Manhunterom, blizina novog ributa celog univerzuma (ovog Juna) im je dopustila da se upuste u jednu prilično ekstravagantnu pripovest koja je sama za sebe zabavna i ne mora mnogo da se brine o tome šta se događa u ostatku DC-jevih serijala.

Scenarista Rob Williams je prevashodno 2000 AD čovek, a u Americi je radio dosta sporadičnih poslova za Marvel i druge (po neka epizoda satelitskih serijala za Deadpool ili Wolverine, po neki annual, jedan Robocop miniserijal) no ovaj DC debi mu je prilično ubedljiv i drago mi je da je dobio priliku da se kreativno razmaše, pa makar to bilo tako što mu je dopušteno da napravi bizarni novi oridžin za superheroja sa kojim DC nema pojma šta bi dalje radio i koji će posle letnjeg ributovanja ponovo da se vrati da greje klupu. Sve to dok njegov lik na televiziji ima solidno prominentno mesto u seriji Supergirl...

Elem, Martian Manhunter je u ovoj današnjoj inkarnaciji kratak serijal koji će se završiti sa dvanaestom epizodom idućeg meseca a koji uzima elemente klasičnog MM kanona da bi uveo gomilu interesantnih disrupcija i svežih ideja i kreirao jednu samostalnu i dinamičnu priču. Williams je vrlo verovatno neke osnovne crte priče i likova imao i pre nego što je došao na ideju da ovo bude Martian Manhunter storija što se vidi ne samo u radikalnom reinventovanju porekla glavnog junaka već i u činjenici da se ovaj narativ jako malo oslanja na utemeljene DC likove i situacije i umesto toga proizvodi sasvim novu galeriju likova.

No, dobro je to uglavljeno u osnove Martian Manhunter kanona, Williams igra na staru, proverenu kartu nostalgije glavnog junaka za Marsom koji je nekada bio živa i zelena planeta ali onda tu ideju proširuje ulogom samog J'onzza na starom Marsu, njegovom pravom prirodom (koja, iznenađujuće, nije da bude puki, er, lovac na ljude) ali i njegovim mestom u zapletu da se Mars vrati svojoj nekadašnjoj slavi. Naravno, ovo poslednje je osnov gravnog dramskog zapleta jer se Mars, avaj ne može restaurirati a da se ne naudi Zemlji pa onda dobijamo očekivanu rascepljenost lojalnosti glavnog junaka i dalju dramu koja je filovana ogromnim količinama akcije.

Ovaj serijal onda od visokooktanske superherojske pripovesti koja se događa na Zemlji prelazi u naučnofantastični-akcioni mod rada sa sve putovanjem u svemir, putovanjem kroz vreme i ehoima predložaka poput Johna Cartera i Terminatora, ali i japanskih Mecha klasika i zanimljivo je kalkulisati da li bi DC dopustio ovoliki otklon od ,,tradicionalnog" Martian Manhunter pripovedanja da se ne bliži blagosloveni ribut koji će sve učiniti tek jednom od alterantivnih istorija nekog budućeg DC univerzuma.

Williamsovo pisanje je lako i zabavno i mada strip ima dosta likova i podzapleta i dalje se udobno prati. Ovde dosta pomažu britki dijalozi i spektakularne akcione scene koje Eddy Barrows odlično crta. S obzirom da se akcija premešta iz urbanih slamova do širokih horizonata marsovske površine, da ne pominjem da šalta između nekoliko radikalno različitih likova ali i od klasične superherojštine do mecha akcije, Barrows obavlja izvrsta posao.

Martian Manhunter je primer kreativnog uzleta koji ne lomi žanrovske kalupe ali ih maksimalno proširuje i koji, najverovatnije, ne bi postojao da se ne sprema veliki pritisak na dugme za resetovanje u Junu. DC za post-Rebirth period ne najavljuje novi Martian Manhunter serijal, ali Williams nastavlja da radi za njih i sugerisao je mogućnost da se u nekom momentu vrati ovom liku. Mislim da je zaslužio jer je ovo jedno od najenergičnijih (i sasvim malo jeretičkih) korišćenja ovog lika poslednjih godina i bila bi šteta da se to ne prepozna.



Pročitao sam i čitav serijal Judge Dredd od trideset epizoda koga je za IDW napisao Duane Swierczynski a nacrtao Nelson Daniel, a koji je izlazio od 2012. godine do pred kraj prošle i bio najdugovečniji Judge Dredd do sada koga su pravili Amerikanci.

Da budem iskren, iako sam priličan fan Duanea Swierczynskog i voleo sam i njegove Marvelove ali izvan-Marvelove krimi-radove (pisao sam o njima već ovde), iako sam smatrao da je on u stvari zanimljiv izbor za scenaristu ovakvog stripa, pitao sam se mogu li Amerikanci zaista da naprave dobar Judge Dredd strip.

Naprosto, Judge Dredd je za mene – a setimo se da je osamdesetih ovo i kod nas bio popularan serijal, objavljivan u magazinu Laser – uvek bio primer uspelog satiričnog rada u kome britanski autori sa karakteristično suvim humorom viviseciraju kulturu i politiku svojih prekomorskih potomaka u kolonijama i jedinstvena kombinacija akcije i humora koje je uspevala jednu suštinski represivnu postavku i fašistički autoritarne likove da nam proda kao simpatične i relatabilne.

Takođe, Judge Dredd u Britaniji i dalje izlazi i predstavlja jedan od 2000 AD-jevih najbitnijih stripova pa je uvek postojala zebnja da će američka verzija biti isuviše amerikanizovana i nezgrapna po tonu – u krajnjoj liniji nepotrebna.

I, sad, ovo svakako nije najbolji strip u čijoj je izradi učestvovao Duane Swierczynski ali jeste na kraju ispao zabavan pastiš ,,pravog" Judge Dredda, koji se može čitati sa osmehom. Swierczynski kroz svih trideset brojeva priča praktično jednu povezanu priču koja polazi od pobune robota u Gradu, zatim glavnog junaka vodi kroz nuklearnu pustoš Cursed Eartha, provodi nas kroz još jednu varijaciju na smrt Andersonove, pokazuje nam kako izgleda život na ekstraterestrijalnim kažnjeničkim kolonijama na kojim osramoćene Sudije odrađuju svoje ogromne kazne i sve zadovoljavajuće zaokružuje očekivano spektakularnim finalom u kome je čitav koncept pravde na kome Mega City One počiva ugrožen a Dredd je jedini koji će, kršenjem svih pravila biti kadar da (možda) spase ne samo građane već i poredak koji im obezbeđuje te neke koliko-toliko udobne živote.

Ovo je klasična herojska postavka koja funkcioniše u bilo kom žanrovskom uratku a posebnost Sudije Dreda je svakako u tome što se ta osnovna potka u kojoj heroj spasava poredak uvek suptilno, iz pozadine satirisala demonstracijom da je poredak zapravo represivan, fašistički, da je pravda na kojoj se bazira karikaturalno pojednostavljena a njeni zatočnici, sudije za koje čitalac navija, figure autoritarizma kojim je važnije održavanje sistema od zaštite bezbednosti građana.

Swierczynski ovde uglavnom pruža solidnu aproksimaciju. Njegovog Judge Dredda teško da bi iko ikada opisao kao sažižuću satiru ali su motivi prisutni negde u pozadini. No, fakat je da se ovo oseća više kao uneseno reda radi a da je glavni meni pre svega jedna akciono-naučnofantastična priča u kojoj ima mesta i za tuđinske oblike života, telepatiju, putovanje u svemir, dok su pojavljivanja onostranih sudija sa ekstinkcijskim agendama skoro pa farsična. Opet, fakat je i da danas nisu osamdesete i da je klasični Dredd iz onog vremena bio uklopljen u opštu atmosferu reganovske paranoidno-represivne vladavine koju je direktno satirisao.

Tu zapravo i najviše zameram Swierczynskom da se, čini se, previše držao nekih formalnih elemenata originalnih stripova pa da njegov Judge Dredd više deluje kao pokušaj imitacije tematskih obrada onoga što je rađeno osamdesetih nego pokušaj kanalisanja njegovog duha. Ako su stripovi iz osamdesetih imali na nišanu konzumerizam i sa njim povezano zagađenje, hladnoratovsku nuklearnu paranoju i karakteristične socijalne tenzije, šteta je da ih Swierczynski prepisuje skoro verbatim, umesto da prepozna da bi ,,pravi" današnji Judge Dredd možda uspelije funkcionisao baveći se socijalnim mrežama, rastućim socijalnim jazom koji dolazi uz globalizaciju, rasnim elementima terorističkih pretnji ili nečim sličnim...

Crtež Nelsona Daniela je dinamičan i dobro nosi u principu ne predubok ali dobro definisan herojski ton stripa. Daniel stilizuje svoje likove svakako više u odnosu na klasičan rad crtača iz osamdesetih i uz prijatan kolor ovo je zapravo mnogo manje represivan i preteći izgled od onoga što bih ja možda priželjkivao. Opet, ovo je solidan serijal koji ne doseže do vrhova koje su postavili slavni prethodnici ali koji se čita lako i sa trideset epizoda je odabrao pravi momenat da se pokloni publici i ukloni sa scene. Pošteno.



Sebe ubrajam u poštovaoce Stevena Granta. Ovaj scenarista je polovinom osamdesetih napisao prvi samostalni Punisher miniserijal i utemeljio karakterizaciju lika koja će kasnije biti prepoznata kao kanonska. Punisher se po Marvelovim stripovima provlačio još od sedamdesetih godina ali tek je sa Grantovim radom dobio samostalni strip i osoben senzibilitet koji je podrazumevao ozbiljnije kriminalističke zaplete i nasilje koje je bilo odjek nasilja karakterističnog za širu pop-kulturu tog vremena.  Drugim rečima, Punisher je kao lik u stripu nastao iste godine kada je Michael Winner napravio prvi Death Wish ali je samostalni strip dobio tek godinu dana nakon premijere Death Wish 3 i pokazivao kako su se vremena menjala.

Grant poslednjih godina kombinuje pisanje kolumni, proze i samostalnih miniserijala za razne izdavače i  mada se povremeno (uspešno) vraćao Marvelu, te šarao radeći X i Robocopa, utisak je da mu krimići i dalje najbolje leže i da su mu to najuspešniji radovi. Na kraju krajeva 2 Guns je dobio odličnu ekranizaciju sa Denzelom Washingtonom i Markom Wahlbergom u glavnim ulogama a sličnim putem krenuo je i 3 Guns (mada je u međuvremenu stao, čini se).

Bilo kako bilo, Cops for Criminals, novi Grantov miniserijal za Legendary mi se još od najave činio kao siguran posao. Ne samo da je Grant ovde na svom terenu, pišući krimić u kome pošteni policajac mora da se infiltrira u redove organizovanog kriminala u modernom Čikagu već je i lično šef Legendary Pictures Thomas Tull asistirao u kreiranju ovog stripa što će možda rezultirati prenišenjem na filmsko platno ili možda daljim strip-radovima u istoj franšizi.

Ne da je ovo strip na kome se vidi da je planski pisan za potrebe ekranizovanja ili daljih nastavaka, naprotiv, Grant vrlo pošteno piše klasičan noirom namirisan strip o gangsterima i FBI agentima koji pokušavaju da im doakaju sa sve ulascima u duboki undercover i krvoločnim razrešenjem u kome previše likova gine ili radikalno menja svoju životnu situaciju da bi klasičan ,,nastavak" ikako imao smisla. Ako i bude još stripova sa ovim naslovom, slutim da će to biti sa drugim likovima i u drugom gradu.

A nadam se da će ih biti jer je Grant ovde u prilično dobroj formi. Naravno, njegovi stripovi često imaju neobičnu dinamiku, ritam koji ne deluje sasvim prirodno pa tako i Cops for Criminals dobar deo vremena deluje kao kolekcija epizoda koje ne moraju na kraju tvoriti koherentnu celinu. No, Greg Tumbarello na mestu urednika je sve ovo držao pod solidnom kontrolom pa se u pet (malo dužih) epizoda priča uz povremena skretanja i neočekivane preokrete na kraju uspelo zaokružuje raspletom koji ne samo da donosi emotivnu zadovoljštinu čitaocu nego i dosta vešto spaja sve naizgled nepovezane elemente zapleta do tada.

Nije to potpuno elegantan strip, ponovo, Grant uvodi isuviše podzapleta i likova da bi na kraju njegova žonglerska tačka bila bez ikakvih kompromisa i potrebe da se vratite malo nazad da biste povezivali ponašanje likova u završnici sa onim što su radili ranije ali ovo je, opet, s druge strane, dobrodošlo kompleksna priča ispričana kroz akcije likova radije nego kroz opterećujeće infodampove i to treba prepoznati i pozdraviti.

Pritom, Grant dosta kvalitetno piše centralne likove, od FBI agenta koji mora sebi da gotovo potpuno uništi život da bi imao uverljivu priču za odlazak na rad u mafiji, preko kriminalaca koji sa njim imaju kompleksan odnos prezira i zavisnosti od njegovih usluga, pa do kolega u FBI koji imaju svoje agende i pozadinske aktivnosti koje, s obzirom da niko nikome ne veruje, na kraju bivaju sučeljene u eksplozivnom finalu. Ovo je i dosta lepo vođen strip u kome akcija ne preuzima primat nad pripovedanjem već se u njega skladno uklapa i scene adrenalina i nasilja su prirodni delovi narativa bez očiglednih insistiranja na ,,filmičnim" set pisovima.

Grantov partner je Pete Woods, iskusni superherojski crtač čiji mi crtež nikada nije ležao. Woodsove kompozicije su dobre, ali on je crtač čije su sve linije iste debljine i šta god da radi i likovi i scene mu sve izgledaju ravno – pogotovo sa kompjuterskim kolorisanjem koje on obilato koristi. Opet, za Cops for Criminals on je pristojan izbor i ovo je strip koji ne izgleda ,,lepo" ali je funkcionalan i ima atmosferu.

U celini, Cops for Criminals je vrlo dobar žanrovski produkt, strip koji igra striktno po pravilima uspostavljenim pre mnogo godina ali to radi elegantno, sa guštom i uz duboko razumevanje arhetipova alfa-mužjaka, humanizovanih kriminalaca i duboko poremećenih zaštitnika zakona. Nadam se da ćemo uskoro čuti nešto o novim Grantovim projektima za Legendary.

[džin tonik]

delitte, black crow #1-4
strip koji ostavio prilican utisak. prija mi povijesna pozadina, prica koja veze, ugradnja raznih elemenata (fantastike), odlican realistican crtez i atmosfericna uporaba boje. preporuka.

[Meho Krljic]

 U Marvelovoj post-secret wars fazi koju prati krilatica All-New, All-Different možda je najinteresantnije bilo videti kuda će da se dalje ide sa Avengersima. Naravno, X-Men imaju svoj novi razvojni put, donekle skrajnuti zbog Inhumansa, Inhumansi imaju svoj magazin, a Fantastic Four je ukinut, sve to je zanimljivo, priznajem, ali Avengersi su strip koji je tokom tri godine, može se argumentovati, bio glavni Marvelov serijal (zapravo dva serijala) koji je definisao sudbinu čitave izdavačke linije, ili ako volite da pričamo u kreativnijim terminima, čitavog Marvelovog multiverzuma.

Jonathan Hickman je kroz isprepletane priče u Avengers i New Avengers kreirao jedan veliki narativ prepun interesantnih naučnofantastičnih koncepata i diskusija sa tradicionalnim Avengers nasleđem koji se veoma uverljivo na kraju infišao krizom da nadmaši sve krize – potpunim uništenjem multiverzuma. Naravno, u superherojskim stripovima su krize i uništenja odavno redovan jelovnik i hiperbola je uobičajen pristup ali Hickman je uspeo da kreira tenziju i dramu koji su sugerisali da ovoga puta uništenje nešto zapravo znači i to je bio perfektan uvod za Secret Wars i veliko prekomponovanje Marvelovog multuverzuma ali i izdavačkih praksi, konačno zatvaranje deceniju i kusur voljenog Ultimate Marvel imprinta i dalji proces homogenizacije između stripovskog i filmskog univerzuma ,,kuće ideja".

Na mom ličnom planu, Hickmanovi Avengersi/ New Avengersi su rezonirali još jače jer su došli posle nekoliko godina bezidejnog i nategnutog Bendisovog Avengersa koji mi se na početku njegovog rada tako dopadao. Za razliku od Bendisa, Hickman je, reklo bi se, od početka znao gde hoće da priču započne, gde da je završi, to se onda ugodilo sa Marvelovim izdavačkim planovima i dobili smo jednu retku priliku da autor kreira dugačak i komplikovan superherojski narativ u kome na kraju događaji imaju posledice koje nam deluju stvarno i ireverzibilno. (Naravno, u nekoj široj perspektivi i dalje je sve business as usual, civil neće primetiti neku supstancijalnu razliku između Avendžersa danas i od pre pet godina – pa sve su to ljudi u šarenom spandeksu koji pesnajama podučavaju zlotvore iz svemira/ podzemlja/ drugih epoha da se sa Amerikom Zemljom nije sprdati – ali publika koja čita superherojske stripove obično je publika kojoj su odnos ka kontinuitetu i generalnoj filozofiji tima mnogo veće teme nego slučajno zalutalom čitaocu drugih stripova.)






Elem, ovoliki uvod pravim da kažem da je Hickman posle istinski briljantnog rada na Avendžersima i pančlajna u vidu Secret Wars na kraju (verovatno teturajući se) napustio Marvel i superherojske stripove uopšte, računajući da mu njegovi stripovi za nezavisne izdavače mogu doneti dovoljno para da ima za u se, na se i poda se, i da će biti presrećan ako spandeks ne vidi ni na televiziji sledećih par godina. Videvši kako su pre njega Brubaker, Fraction, pa i Gillen paralelno sa njim počinili isto, jasno je da sa jedne strane pisati za Marvel čak i kada ste njihova vedeta nije ni malo lako, ali sa druge da Image i drugi nezavisni izdavači sada zaista mogu da se pohvale tržišnim potencijalom kakav pre desetak godina jedva da je mogao da se nazre.

A kako je Hickman otišao, Marvel je naravno imao da odluči kome da poveri svoj prestižni IP i za sada su stvari zapravo razdeljene na tri autora. Po prvi put posle mnogo godina Marvel čak ni nema magazin koji se zove prosto Avengers, a čovek koji piše ,,glavni" Avendžers ne piše istovremeno i njegovog parnjaka – New Avengers. O tom stripu, New Avengers (koga piše Al Ewing) i Uncanny Avengersima trenutno pod komandom Deadpoolovog Gerryja Duggana ćemo drugi put, danas sam hteo da se osvrnem na serijal koji ima status ,,glavnog" Avengers magazina a to je All-New All Different Avengers koji je poveren na staranje Marku Waidu.

Već sam pominjao Waida kao autora koga izuzetno štujem jer je u pitanju zanatski izuzetno kvalitetan spisatelj koji može da piše ogromnim rasponom različitih stilova i glasova, na neki način ,,pravi" pisac koji istovremeno decenijama bira superherojštinu kao svoju primarnu profesiju. Waid je u stanju da piše i provokativni postmoderni superherojski strip – Irredeemable, Insufferable itd. – ali i najklasičniju herojsku superherojštinu.

U slučaju ANADA, u pitanju je, verovatno ne sasvim iznenađujuće – ovo drugo. All New All Different Avengers je sa svojih do sada sedam izašlih epizoda strip naglašeno vedrog tona i optimističnog, herojskog šmeka. Waidov stari saradnik sa Kingdom Come, Alex Ross radio je naslovne strane i njihovi ikonički, veći-od-života-likovi dobra su indikacija da ovo neće biti nekakav mračno intonirani, introspektivni, dekonstruktivni serijal kakav je dobar deo Hickmanovog rada bio.






No, to ne bi bilo dovoljno za ,,new" ili makar ,,different" deo naslova. Waid ovde jeste dobio u zadatak da kreira strip koji će pričati o Avendžersima kao o ,,malom" timu koji više nije neka maltene državotvorna sila sa resursima na nivou BDP-a neke srednjeevropske zemlje, koji nema na rosteru desetine heroja iz različitih gradova i država i koji mora iznova da uči kako se srčanošću i klasičnim heroizmom prevazilaze pretnje po planetu i miran san njenih stanovnika.

ANADA je, dakle ,,palate cleanser", strip koji treba da nas malko izvuče iz razmišljanja u eshatološkim, multiverzalim dimenzijama, da nas vrati na Z/zemlju, metaforički i fizički, i usmeri nas da likove vidimo kao ljude a ne samo arhetipove. I on je u tome dosta uspešan.

U prvom redu, Avengersi u post-secret wars svetu zapravo ne postoje. Tony Stark je po ko zna koji put sa statusa superbilionera sveden na prosjački štap (što u njegovom slučaju, naravno, znači da je i dalje nepodnošljivo dobro situiran samo da ne može kreditnom karticom koja mu se slučajno zatekla u bermudama da otkupi celu godišnju proizvodnju susama), pa tim nema ko da finansira, Kapetan Amerika je sada ostareo čovek sa kojim i dalje nema labavo ali nije baš da skače sa zgrade i dočekuje se na prsa, Tor je... er... nestao i tako dalje. Zbog toga su novi Avengersi isprva i neskloni da se zovu Avendžersima jer je jedini ,,pravi" Avendžer u timu Iron Man dok je drugo rulja skupljena s koca i konopca da se suprotstavi intergalaktičkom zavojevaču koji se teleportovao na Zemlju da pokorava i ruši.

Ovo je svakako i lep omaž originalnom okupljanju Avendžersa i genijalnoj koncepciji Stana Leeja o timu ljudi koji ne mogu da funkcionišu zajedno ali su prinuđeni na saradnju pretnjom koja je mnogo veća od svakog od njihovih pojedinačnih ega. 

S druge strane, ovaj tim je i očigledno napravljen da Marvelovu politiku inkluzije i diversifikacije postavi u sam centar događaja. Kapetan Amerika i Thor koji su članovi ovog tima su afroamerički muškarac i (kavkazoidna) žena koja u svom civilnm identitetu vodi bitku sa teškom, po život opasnom bolešću. Ostali članovi su maloletni rasno izmešani muškarac, tinejdž-muslimanka koja u slobodno vreme igra MMO igre i piše slash fiction (mada zapravo samo umerene ljubavne romane) o superherojima od kojih su neki sada njene kolege u timu, još jedan klinac koji, uprkos svom statusu svemirskog policajaca ne uspeva da smisli ništa pametno da kaže kada se nađe u prisustvu devojke koja mu se dopada... Kontrast između ove nove generacije Marvelovih junaka (od kojih su neki pripadnici stare generacije ali u novim ulogama, a drugi su alternativne verzije starih i popularnih likova) i veterana poput Iron Mana i Visiona nije previše naglašen jer Waid i Marvel ovim timom svakao pre svega žele da pokažu da su inkluzivnost, kreativno poigravanje klasičnim motivima i likovima, te praćenje socijalne evolucije čovečanstva (nasuprot konzervativnom pristupu živoj materiji stripova) ono kako oni žele da danas budu prepoznati.

Možemo da zahvalimo velikom Waidovom talentu za to što strip ne deluje kao politički pamflet i što su dosadašnje zamerke čitalaca bile više na veseli ton i suviše obične zaplete koji su zamenili Hickmanovu ozbiljnost i visoki science fiction, a praktično ni malo na diversifikaciju u timu.






No, videćemo kako će se ovo razvijati, za sada su ANADA zabavan strip koji nije imao ni jednu preterano nadahnutu priču u ovih sedam brojeva – Waid je uglavnom reciklirao uobičajene i zaboravljive Avengers zaplete i negativce i samouvereno prepustio likovima i njihovim interakcijama da zabavljaju čitaoca. Do sada se ovaj pristup isplatio, ali naravno da se ne može doveka ići sa inkonsekventnim pojavama i zapletima. Ovaj Avengers bi mogao – i u krajnjoj liniji morao – da dobije neke značajnije priče u kojima će se pomenuti likovi dokazati kao više od pukih lica sa postera političke kampanje, što rizikuju da budu u očima čitalaca manje naklonjenih Marvelovim recentnim zaokretima. Trenutni zaplet koji ih uvodi u krosover sa Uncanny Avengers bi mogao da bude to, no, znajući Waida i koliko je sposoban da piše teške, značenjem bremenite zaplete (Justice League of America, Irredeemable, Daredevil) računam da je tako nešto svakako iza ugla.

Sa crtačke strane smo počašćeni odličnim izborom autora. Adam Kubert se pozabavio prvom pričom, da bi ga nasledio Mahmud Asrar, čovek koji se još sa Faerberovim Dynamo 5 preporučio kao crtač kome kreiranje prelepih, vedrih, dinamičnih superherojskih stripova ide beskrajno lako. U ovom Avengersu Asrar pokazuje kako sjajno sazreva sa crtežom koji je postao još dinamičniji i ispunjen sitnim detaljima a da nije izgubio ništa od ikoničke čistote koju crtač od početka provlači kao nekakva reinkarnacija pokojnog Mikea Wieringoa.

All New All Different Avengers je strip koji je meni za sada zadovoljstvo čitati i gledati bez obzira na jasan raskid sa Hickmanovštinom i za sada relativno plitke zaplete. Pratićemo njegov dalji razvoj.

[džin tonik]

dufaux, xavier, kreuzzug #8
nije jodorovski, nije ni daleko. preporuka.

[Meho Krljic]

 U daljem proučavanju aktuelnih Marvelovih serijala koji u imenu imaju i reč Avengers pročitao sam dosadašnjih osam izašlih epizoda serijala New Avengers.

New Avengers je, istorijski nastao kao serijal kojim je Marvel dopustio Brianu Bendisu da okonča višedecenijski serijal Avengers – ni manje ni više nego krvoločnim Avengers Disassembled – jednim krešendom mračnjaštva, nasilja i beznađa i da krene nanovo sa nekim novim temeljima za Marvelov najvažniji superherojski tim. No, sa godinama je ova premisa razvodnjavana pa je i kasnije postalo uobičajeno da New Avengers bude prateći serijal glavnom Avengers serijalu, gde će pričati dodatni deo priče o Avendžersima, stalno uhvaćenim u ovu ili onu metapriču koju je nemoguće bilo ograničiti na samo jedan magazin.

Ovo je i dodatno razblažilo ideju o tome da su Avendžersi Marvelova prva ekipa, autentična reprezentacija najvažnijih superheroja oko kojih se sve vrti u ovom univerzumu, mada je istini za volju, ovaj koncept od početka i bio na klimavim nogama s obzirom koliko su ne(moguća)funkcionalnost tima i promena članova kao na pokretnoj traci bili upisani u DNK ovog serijala još od vremena Leeja i Kirbyja. Sa formiranjem dodatnih timova (West Coast Avengers, Young Avengers, New Avengers itd.) koncept Avendžersa se uglavnom sveo na to da je u pitanju tim koji ima dobar PR i američka administracija i građani ga prepoznaju kao ,,svoje" ljude kojima se ipak donekle može verovati kad sledeći put krene invazija iz svemira/ budućnosti/ druge dimenzije.

No, u All New All Different eri Marvelove istorije – a to je era koju upravo proživljavamo – i ovi labavi koncepti su razbucani do neprepoznatljivosti. Marvel vrlo eksplicitno stalnu evoluciju (ili makar mutaciju) svojih temeljnih motiva stavlja u prvi plan kao vodeću kreativnu politiku pa je jedino što je sigurno kod Kuće Ideja to da je praktično sve podložno promeni. Sa jedne strane ovo može da bude frustrirajuće, sa stalnim zamenama istorijski voljenih heroja novim verzijama (Nick Fury, Thor, Hulk, Captain America – sve njih u ovom trenutku igraju zamenski igrači) i okretanjem kako vetar duva na internetu, ali sa druge ovo jeste nekakva proslava kreacije i bežanje od ideje nekakvih tabua i konzervativizma. Pa šta nam svima zajedno Al'lah da, jelte.

Elem, New Avengers u trenutnoj inkarnaciji ima zapravo vrlo malo veze sa dosadašnjim konceptima ovog magazina i zapravo bi mogao da se zove i bilo kako drugačije (a najpre ,,A.I.M."). Ovaj serijal nema eksplicitne veze sa Waidovim All New All Different Avengers koji sam živopisao nedavno, njegovi su zapleti potpuno odvojeni (ili bar onoliko potpuno koliko se to može u današnjem Marvelu gde su svi vezani ko crevca) a galerija likova sasvim originalna.

Zapravo, moglo bi se argumentovati da je ovaj serijal možda bio pičovan kao novi Secret Avengers pa mu je New Avengers naslov dat da bi imao viši profil.





U osnovi, ovaj Avendžers tim se razlikuje od ,,pravih" Avengersa jer je u pitanju sasvim privatno preduzeće. Ni originalni Avendžersi nisu bili državni tim, ali jesu imali specijalne veze sa administracijom i posebne odgovornosti u domenu bezbednosti i specijalnog ratovanja. Novi New Avengers je tim koji koristi samo ime – najpre radi brendinga jer u pitanju je ne samo skupina relativno anonimnih superheroja, a i jer infrastruktura koja iza njih stoji nije nužno nešto što bi ulilo poverenje građaninu da su ovi ljudi tu zbog njegove bezbednosti.

New Avengers je osnovan od strane Roberta Da Coste, mutantskog superheroja i jednog od originalnih članova tima New Mutants pod imenom Sunspot, a koji je bogati naslednik sa vrlo visoko naštimovanim moralnim kompasom. Sunspot je i sam bio član Avendžersa u post Avengers vs. X-Men fazi kada je uzimanje (više) mutanata u Avendžers timove predstavljalo pokušaj inkluzije jedne dugo i agresivno diskriminisane populacije, no u ovoj post-Secret Wars fazi, Sunspot nije terenski operativac nego mastermajnd iza cele operacije.

A operacija je kompleksnija nego što deluje, Da Costa je klasičnu Marvelovu mrežu zlih naučnika – Advanced Idea Mechanics – naprosto kupio rezonujući da kad već postoji grupa ljudi sa opširnim naučnim znanjem i istraživačkim resursima, koja na kraju dana zavisi od tržišta, postaje lakše da izvršite neprijateljsko preuzimanje nego da se s njima doveka borite. Tako je sada ova firma – očišćena od problematičnog, kriminogenog menadžmenta – istraživačka i razvojna osnova na kojoj počiva novi superherojski tim. Rebrendirani kao Avengers Idea Mechanics,sa bazom na sintetičkom ostrvu u eksteritorijalnim vodama A.I.M. sada pružaju svu moguću podršku timu koji ratuje protiv pretnji čitavoj, jelte, civilizaciji.

Scenarista, britanski 2000 AD autor Al Ewing je tim napunio relativnim anonimusima. Tu je Songbird kao terenski vođa, tu je novi Power Man koji dobija snagu kada se nađe u prisustvu važnog kulturnog blaga, tu su bivši Young Avengersi Wiccan i Hulkling koji su sada dočekali da budu deo ,,pravog" (mada ne baš) Avendžers tima, tu je nova devojka u kostimu Belog Tigra (ovog puta mlađa sestra originalnog White Tigera, Hectora Ayale – Ava Ayala), POD (koga čini polusvesna finska žena u egzoskeletu ,,Zemljinog odbrambenog sistema") a tu je i poslednjih par godina ultrapopularna Squirrel Girl koja služi prevashodno za ironijski komični predah.

Sa ovakvim sastavom reklo bi se da je Ewing išao na diversifikaciju kao na glavnu temu – ekipa je rasno i rodno prilično raznolika sa više žena nego muškaraca i samo jednim heteroseksualnim muškarcem u terenskom timu, ali zapleti su klasično avendžersoliki. Na primer, Hulkling dobija još jednu priliku da se upozna sa svojom vanzemaljskom rodbinom u priči koja se bavi njegovim imperijalnim nasleđem, komplikovanim odnosima kosmičkih rasa Kree i Skrull kao i ktuluolikom kreaturom iz nekog starijeg kosmosa koja pokušava da, jelte, preuzme ovaj naš. Novi Avendžersi moraju da lete u svemir, sukobe se i sarađuju sa drugim Avengers timom (naravno iz budućnosti) (u kome, naravno, ima i nekih članova ovog tima u ostarelijim verzijama) i pokažu da na kraju snaga ljubavi pobeđuje zlo – uobičajen jelovnik, dakle. Takođe je interesantno što vidimo da Da Costa i A.I.M. na nekom višem nivou vode globalni rat protiv Makera – zle verzije Reeda Richardsa koja je uspela da preživi nestanak Ultimate univerzuma – a njegove ideje o evoluciji ljudske rase i preuzimanju planete su ono što će verovatno obeležiti ovaj serijal u dobroj meri.

No, ono što ga za sada obeležava je svakako ton, Ewing ovo piše prilično vedro i lepršavo i mada ima horor elemenata pogotovo u prikazivanju Makera i njegovih etički u najmanju ruku upitnih praksi, strip je dobrim delom usredsređen na likove i njihova unutarnja previranja, prevazilaženja sopstvenih nesigurnosti i nepoverenja jednih u druge i sve te druge uobičajene young adult teme. Tu je puno zabavnog dijaloga, prijatnih onelinera i neskriveno humorističkih momenata koji se organski kombinuju sa akcijom, hororom i nešto špijunaže.






Ewingu ovo ne ide rđavo i mada shvatam da mnogim čitaocima strip neće biti zanimljiv iz bilo kog od narednih razloga: 1) novi i nepoznati likovi koji nose imena starih i poznatih; 2) Hawkeye kao jedina spona sa pravim Avengersima; 3) prominentna gej veza u timu; ono što je nesporno je da je ovo tim bez mnogo balasta istorije i kontinuiteta i da je istraživanje njegove dinamike i karakterizacija likova sa srazmerno malo prošlosti – prilično zabavno.

Crtači su do sada bili dobri: Gerardo Sandoval ima dinamičan, razbarušen crtež usklađen sa dinamičnom radnjom stripa a ljudi koji su ga nasledili – J. Cassara i Marcus To, mada imaju sasvim drugačije stilove (Cassara bliži nekom mračnijem, krimi stripu, To blago naginje Aziji) dobro se uklapaju u ton priča koje pričaju.

New Avengers je za sada svež i zabavan mada bez ikakvih pretenzija da bude esencijalan serijal za nekoga ko ima vremena samo za najvažnije Marvel stripove koji određuju sudbinu čitavog univerzuma. Iako se u New Avengers zaista povremeno i radi o sudbini univerzuma, ovo je po izboru likova i tonu – ali ne i kvalitetu – decidno Marvelova B ili C reprezentacija heroja i zločinaca. Što nekome kome je zlo od stalnog čitanja o Kapetanu Americi, Wolverinu i Iron Manu može da bude i prednost. I New Avengers je deo trenutnog Avengers Standoff krosovera u kome se razni Avendžers timovi sukobljavaju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se (reklo bi se)  odrodio od naroda pa ćemo videti na šta će strip ličiti kad se to završi.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i prošle nedelje izašavši Wonder Woman Earth One Vol. 1, dugo najavljivani grafički roman iz pera Granta Morrisona i u crtežu Yanicka Paquettea. Ovaj strip od nekih 120 strana još je prošle godine izazvao umereno veliki cunami protesta na internetu* kada je procurelo nekoliko prvih strana a sada kada je dospeo do šire publike, legitimno je reći da su reakcije u najmanju ruku podeljene. Jedni hvale Morrrisona za to što je Wonder Woman strip koji u njegovim rukama ne beži od erotizovanosti koja ga je, ruku na srce, obeležila još četrdesetih godina prošlog veka kada je nastao, drugi su zgađeni eksploatativnim, seksističkim i diskriminatorskim elementima dok treći naprosto smatraju da Morrison ovde nije pružio uobičajenu višeslojnost i duboku simboliku i da je ovo samo politički korektno prepričavanje originalnog porekla Wonder Woman gde je scenarista samo lenjo promenio neke elemente zapleta da se zapljune kod savremenih social justice ratnika promašivši usput dublje poente koje su mu bile na tacni.

* Čime hoću da kažem da je jedna žena na Goodreadsu bučno protestovala a neki sajtovi o ovome pisali


No, internet je to, umerene reakcije su retkost, ekstremi su pravilo. Treba ovo čitati hladne glave i, ako je ikako moguće uz dovoljno predistorije.

Pre svega, ,,Earth One" je sada već serija grafičkih romana u kojima se prominentni DC-jevi autori bave nekim od njihovih ikoničkih likova i daju im nove i osvežene origin storyje. Posle Supermena i Betmena – naravno mužjaci imaju prednost – na red je stigla i Wonder Woman. Ovo su uglavnom dobri stripovi uz blagu primedbu da njihova neka dublja pozicija (i, eh, čak i svrha) u DC univerzumu nije do kraja jasna. Prvo, njihova designacija je pomalo zbunjujuća jer ovo most certainly nisu ,,pravi" Earth One likovi iz vremena pre Crisis on Infinite Earths, već eto, neki alternativni Supermeni, Betmeni i Wonder Wumeni čije poreklo i mladost sada treba da budu ugođeniji sa senzibilitetom koji moderni čitalac vezuje za njih i koji bi bio potpuno zbunjen, možda i šokiran njihovim verzijama iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

No, DC-je ionako ributovao svačije poreklo pre pet godina i trenutni, New 52 multiverzum (koji, posle Convergencea više i nije striktno ,,52" nego koliko ko hoće) ima apdejtovane oridžine za praktično sve svoje heroje, mnogi od kojih su eksplicitno prikazani u njihovim tekućim magazinima. I drugo, mekih ributova i retkonovanja porekla i mladosti DC-jevih likova ionako stalno ima posvuda. Ideja da bi Earth One verzije trebalo da budu one ,,zvanične" makar do sledećeg ributa (koji ionako stiže u Junu) bi, naravno imala smisla, da realnost pokazuje kako ovo nije slučaj. Ni Betmen ni Supermen, a sada vidimo ni Wonder Woman iz Earth One serijala nisu one verzije koje se čitaju u mesečnim sveskama u New 52, pa je tu konfuzija samo produbljena.

U krajnjoj liniji, naravno, ovo ni nema mnogo veze. Pitanje koje je bitno je jesu li ovo dobri stripovi i komuniciraju li sa temeljnim elementima likova na neki kvalitetan način. Odgovor je do sada bio ,,ulgavnom da".

To je jedan deo predistorije.

Drugi je svakako poznavanje korena Wonder Woman i toga šta je ona značila u vreme kada je nastala kao prvi zaista veliki i prominentni ženski superherojski lik iza koga je izdavač ozbiljno stajao, ali i čiji je kreator imao ambiciju veću nego da napravi pukog ,,ženskog Supermena".

Ako danas čitate Wonder Woman, čak i kada je u pitanju odličan strip kao što je bio Azzarellov i Changov rad u New 52, uglavnom ćete biti suočeni sa motivima koji se bave snagom žene koja je božanskog porekla, sa jakim osećajem za pravdu, uhvaćene u kovitlac bilo superherojskih previranja bilo mitoloških političkih spletki, u kojima će ona demonstrirati snagu karaktera, ratničke i zaštitničke osobine, predstavljati inspiraciju drugim ženama – i nikako samo ženama – da se bore i ne predaju. Ovo je ,,bezbedna" feministička perspektiva u kojoj se žena prikazuje kao ne tek ravnopravna već sasvim jednaka muškarcu – a konfuzija između jednakosti i ravnopravnosti je u korenu mnogih neshvatanja između brojnih populacionih grupa u modernom društvu – i čija su rešenja za konflikte (koji su u osnovi superherojskog stripa) uglavnom identična onome što bi uradio Supermen, to jest bilo koji muški heroj alfa klase. Ona je dakle nosilac univerzalne vrline u jednom činu pojednačavanja muškaraca i žena na mnogo više nivoa nego što su jednaka prava i mogućnosti.

No, onako kako je današnji Betmen različit od originalnog Betmena koji je nosio pištolj i pucao u nezgodne protivnike, tako je i originalni Wonder Woman bio unekoliko drugačiji strip. Četrdesetih godina prošlog veka Wonder Woman jeste na sebi nosila simbole američke zastave i borila se protiv japanskih zavojevača, ali njen kreator  William Moulton Marston, jedna renesansna ličnost i čovek koji je zapamćen kao izumitelj, pravnik ali i psiholog, trudio se da ovaj lik bude suštinski drugačiji po motivima koji će ga definisati. Kao autor DISC teorije o ličnostima i ponašanju, Marston je žene doživljavao kao iskrenije od muškaraca a njihovu prirodnu težnju ka slobodi kao uređeniju i po društvo blagorodniju od muške tendencije ka nadmetanju i anarhiji. Kao ljubitelj BDSM-a, Marston je i u uređivanju društva predviđao potčinjavanje voljenoj figuri autoriteta kao poželjnu osnovu i njegovi Wonder Woman stripovi su ne slučajno bili puni bondage elemenata ali su i prikazivali amazonsko društvo iz koga je ona potekla kao žensku utopiju prožetu erotikom.

Naravno, kasniji autori su razvijali strip na neke druge strane, ali ako se od Granta Morrisona išta može očekivati to je studiozno proučavanje originalnog predloška i gotovo patološka potreba da sa njim uđe u dijalog (videti arheološki rad izvršen za potrebe njegovog rada u Batman RIP ili Flex Mentallo).

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je dakle, prepričavanje Marstonovog Wonder Woman uz korekcije koje sredovečni Škot i frankofonski Kanađanin prave za potrebe savremenog feminističkog razmišljanja. Kao takav, ovo je strip koji nije mogao a da ne ispadne pomalo kontroverzan.

Ono što je upadljivo je kako Morrison pokušava da reinterpretira Marstonove motive za moderno doba držeći se što više može njegovih teza. U dobu ultrareaktivizma i kliktivističkih erupcija koje za jedan dan mogu da nečiju karijeru unište (guglati Adama Ortha ili Justine Sacco) Morrison ovaj strip otvara scenom koja je mnogo manje bezbedna nego u neko ranije vreme kada su žene u superherojskim stripovima bile tu da budu žrtve/ spasavane/ fetiš objekti i to je, ako ništa drugo veoma smelo. Još više kada znamo da je reč o autoru koji je Alana Moorea otvoreno kritikovao za nemogućnost da izbegne scene silovanja žena u svojim radovima i za sebe rekao da je, eto, uspeo da trideset godina piše stripove a da u njima nema scenu silovanja. Smelost, mada i pomalo ludost, jelte.

Još smelije – i još možda rizičnije – je što Morrison do kraja stripa reintepretira ovu početnu scenu da pokaže autentično (?) žensku formu pobede nad muškarcem-osvajačem i muškarcem-siledžijom iako nas je u početku naveo na donekle krivi trag pokazujući kako Amazonke u sasvim konvencionalnoj brobi hladnim oružjem pobeđuju Herakla i njegovu vojsku. Dosadašnje besne reakcije na internetu uglavnom se ne bave ovim elementom priče – već se fokusiraju na silovanje-koje-se-ne-dešava-stvarno na početku – i videćemo da li ćemo uskoro dobiti analize koje uzimaju u obzir ovaj deo narativa, odbijanje žrtve da bude žrtva ne kroz eliminaciju silnika već kroz uzimanje njegovog legata i pravljenja od tog legata nečeg potpuno drugačijeg, kulturološki suprotnog.





Ovo je u principu centralni deo Morrisonove teze o Wonder Woman i njenom amazonskom ostrvskom raju, radikalna (sada već i ne toliko jer je i Azzarellova Wonder Woman izmenila deo porekla koji se bavi pravljenjem deteta od blata, ali da budemo fer, Morrison je ovaj strip pripremao sedam godina) reinvencija identiteta ,,Čudesne Žene" tako da ona bude ne puka reakcija na muški svet nasilja i osvajanja nego njegova autentična alternativa.

Morrison ovo dalje uokviruje pričom koja se oslanja na Marstonove zaplete, uvodi nove verzije klasičnih likova i sa jedne strane, veoma je vešt u prikazivanju amazonskog društva kao raja kome je ipak potrebno povremeno osvežavanje koncepata i ideja i čija insularnost postaje znak slabosti, ne više samo plemenitosti. Sa druge strane ima određene nezgrapne interpretacije šire feminističke teorije, ne toliko po postavci koliko po izvedbi. Plavokosi, plavooki Steve Trevor, muškarac u koga se originalna Wonder Woman zaljubljuje što je motiviše da ode u svet i napusti, jelte, raj, zarad Zemlje, ovde je pretvoren u afroameričkog muškarca koji ima ulogu djeve u nevolji dobar deo stripa ali čiji tekst povremeno malo previše eksplicitno forsira prirodnu političku vezu između žena i etničkih manjina. Takođe, susret nevine i neukaljane Amazonke sa svetom u kome muškarci vladaju je urađen relativno strejt, bez morrisonovskih suptilnosti koje je bilo legitimno očekivati i utisak mi je da je mnogo više pažnje posvećeno prikazivanju samog rajskog ostvra i društva žena na njemu koje je ritualizovano i erotizovano na interesantan i produbljen način i gde se Dianina pobuna organski pomalja kao istorijska nužnost.

Nažalost, internet uglavnom potpuno promašuje neke elemente Morrisonovog pisanja koji čak ne bi trebalo da su mnogo teški za razumevanje. Trenutno je jedna od ,,velikih" zamerki stripu to što Wonder Woman u susretu sa američkim vojnicima kojima se tresu gaće pred ženom koja može da podigne i baci na njih oklopno vozilo koristi reč ,,devojčice" da ih omalovaži i kako je to diskriminatorski i držnedaj nije valjda feministički, iako je iz čitave dotadašnje postavke jasno da ona to misli na jedan praktično topao, srdačan način, poredeći odrasle muškarce sa mladim, neiskusnim ženama, klasom jedinki koje – u društvu sastavljenom samo od žena – ne nose sa sobom pežorativnu konotaciju.

Slično, pobuna zbog ,,fat shaminga" jednog od ženskih likova propušta da prepozna nijanse Morrisonovog pisanja: očigledno bi trebalo da bude da ostrvo samih žena koje su sve redom mističnog porekla ima sasvim poremećene estetske (i etičke) kriterijume i da je upravo susret tih kriterijuma sa ,,stvarnim" svetom pokretač dalje evolucije Diane kao lika i Wonder Woman kao superheroja.

Ali ko će svetu i Americi sve objasniti...

Ovo je prelepo nacrtan strip. Yanick Paquette je sa Morrisonom već sarađivao (a, kad smo već kod toga, sarađivao je i sa Mooreom na Terra Obscura) ali ovo je strip koga je crtao jako dugo i to se vidi. Erotičnošću žena u različitim vrstama bondagea podseća na Manaru, ali je, naravno, u prikazivanju urbanih prizora mnogo ,,superheroičniji". Doduše, fetišizam tela kod superheroja i u erotskoj ilustraciji je prilično blizak po estetici.

Možda najimpresivnije su scene ostrvske arhitekture, vegetacije, eksterijera, kostima: Paquette uzima antički dizajn za osnovu ali zatim ga radosno i inspirisano razvija tako da dobijamo uistinu impresivne scene.

Wonder Woman Earth One Vol. 1 je, skoro je sigurno da se sad to može reći, prvi pravi ,,neuspeh" u Earth One seriji, i ne spada mi u najbolje Morrisonove radove, ali jeste interesantan pokušaj pomirenja originalnih motiva sa savremenijim rodnim perspektivama. Morrison i Paquette u ovome svakako nisu portpuno uspešni, ali Vol. 2 je već u pripremi pa... videćemo.

[Ugly MF]

...mo'ro si da okačiš ovo, cajper meni,znao sam,,,jaaaooooo,,šupku jedan beogradski....

[Meho Krljic]

 

Ali nije, ja autentično volim što imamo tako zdravu gej vezu u mejnstrim superherojskom stripu.

[Ugly MF]

zdravu?
kladim se za tri broja upada novi gej da im pomrsi idilu..nek bude, nek bude Kaptin Amerka!

[Meho Krljic]

Ili, nedobog, jedan od njih pređe na Tamnu Stranu i prevari dečka sa ženom 

[Ugly MF]

U tom slučaju-čitam sve!

[džin tonik]

ma zajeb'te vise te nove trendove. gdje su ona lijepa vremena sa nasmijesenim zivotinjama koje pricaju, bajke? macak u cizmama i tako.