Strip album koji upravo citam

[džin tonik]

18. povratak digging billa u odlicnoj piratskoj reziji (x-men beat this, sve bez reborna reborna!).
epizoda u tri nastavka, sto nudi dovoljno potencijala za zabavnu pricu, dovoljno prostora, ali, imamo i faktor burattini koji table rijetko ispuni bas onako promisljeno-suvislo ili pretjerano zabavno.

ne pocinje lose, posebno za konzervativnu liniju obozavatelja zagorovog opusa; dranki dak, sve u vernijevoj ferijevskoj interpretaciji, znaci nemamo prekaljenog ciku, odbojan crtez, krece (skoro) tocno "kako treba kretati zagor".

i lijepo se razvija prica, odlazi cak u fantastiku, srecemo pleme mongola tipa dzingis-khan koje pravi probleme po darkvudu, nazire se nadnaravna problematika i kroz prve 2/3 price u biti ne mozemo sa sigurnoscu zakljuciti kakav nas rasplet ocekuje.
i onda krece faktor burattini koji zadnju trecinu price doslovno masakrira na nacin da svaka stranica postaje teski napor.

imamo eto te mongole, imamo stare rimljane, original anticku legiju u darkvudu, fanstasticnu pricu, sve uz nekakve nadnaravne elemente, crna ogledala, ali imamo i burattinija, a burattini jednostavno nema kapacitet stvoriti pricu koja bi bila zabavna i suvisla od pocetka pa do tamo nekog tehnicki zamisljenog kraja, stranica koje moramo ispuniti, vec bi bilo idealno da mozemo fantazirati, graditi, te naprasto prestati, jer ne znamo pruziti i suvisli rasplet ili ne izgubiti pregled sta smo sve naceli, nit, bit, bilo sta, tek ostati nedoreceni i nastaviti u 20. povratku digging billa.
to u nekakvom burattinijevom idealu, no i ovdje je morao ispuniti vise stranica no sto realno moze, pa cak i privesti pricu kraju.

[džin tonik]

u potrazi za zagorom.
jos jedan ocajno slab burattini na stotinjak stranica. taj covjek doslovno nije sposoban smisliti ni temelje price, razjasniti sam sebi sta zeli ispricati i kako razraditi, tek nizati dogadjaje kako mu nemastovito bljesnu i to sve do trazene norme broja stranica.
zagor trazi pljackase, pljackasi zagora bacaju u vodu, zagor izranja na pustom otoku, zagor se srece sa poteskocama raznim (koje cemo nemastovito gurati u beskraj, ops, do predvidjenog broja stranica), happy end. i ne bi ni bilo pretjerano lose da se ne osjeti prevelika nemastovitost, ne tek pri idejama, vec sve uz nemar i rad preko volje.

[džin tonik]

corpus hermeticum #1-3 u skanlaciji sa poneki gaf.

#1, operacija gremikha
strip koji nas vodi na daleki sjever, sve uz thule, misterije, cudovista, radioaktivni otpad, sovjetske nuklearne flote u raspadanju, itd.
i nije sad radnja nesto pretjerano jaca od bosellija, realna razlika postoji tek u nastajanju, t.j. sto ovi na stripu ne rade dva mjeseca, vec dvije godine, ali subjektivno ih izvlaci atmosfera i doticanje omiljenih tema.



#2, visoravni
i sad, jedina konstanta: corpus hermeticum (knjiga ili fragmenti). drugi tom vodi nas u anticki rim i tu do 4 kohorte u pohodu na skotsku ili odlazak van granica poznatog svijeta i borbu sa nadnaravnim cudovistima koja nesto kompliciraju (cak saznajemo zasto nastao hadrianov zid, plus dodatna zanimljivost: autoru skanlacije nikad necu oprostiti sto umjesto germanije rabi termin njemacka). i sad, nije da... ali, subjektivno najomiljenije... tako da. solidno ok.



#3, suze u pustinji
treci tom vodi nas u doba ww2, sjevernoafricku pustinju, rommela, naciste, ingleze, ezoteriju. i corpus ostaje jedina konstanta, ovdje cak u obliku tetovaze i ima zgodan spin. nacisti, magija, ww2, pustinja, sta reci...

[džin tonik]

#4, orlovi sumraka
kelly's heroes pri povlacenju napoleona iz rusije, a meta je riznica lokalnog vampira, sve uz smek starih creepy-pricica i standardni non-happy end (mislim, kako za koju stranu). i opet nije da... ali, subjektivno...



#5, dah vendiga
indijanska legenda oko zloduha vendiga smjestena u doba ww1, rovovski rat. formira se mijesana ekipa tipa bozicni mir u lovu na komplikatora koji ometa rat. nijemci, francuzi, plus indijanac na "putu osvete". brutalna prica.

[džin tonik]

#6, titanik
ili vitezovi anubisa za slobodnu irsku.
tu se vec ispreplice previse motiva i postaje zanimljivo tek ako citamo kao parodiju (nenamjernu). staroegipatske svecenice, mumije, prokletstva, titanik, irci, englezi, amerikanci, muzeji, scotland yard, love story... a i crtez je previse tehnicki "obican", kolor nikakav... ne sad da je bas potpuna katastrofa, ali prilican pad. steta.



#7, badlands
i fajnli zadnji tom. cega imamo previse u titaniku, ovdje nedostaje. 1890., sin sa istoka preuzima nasljedje oca na/sa zapada (divljeg), duhovi included (agresivni). ali previse "kaubojac" i trivijalno, crtez jak, slaba razrada ideje.

[džin tonik]

u duhu najveceg nedostatka corpus hermeticuma, tek 7 albuma, procitao se konkvistador #1-3.
kortez protiv asteskog carstva i drevnih vladara/bogova u slobodnoj interpretaciji bd-a. odlicno docarana mracna atmosfera, prepoznatljive reference na put u srce tame, a negdje je tu i aguirre. iako prica plitka, stvorena atmosfericnost vrijedi paznje; ceka se cetvrti tom.

[džin tonik]

pa se procitao i herzfresser ili mangecoeur, prica u tri nastavka iz doba kad bd-om dominirala linija pseudo-arta.
na trenutke vrlo dobro vizualizirana bajka za odrasle. u pocetku trivijalna fabula iz ugla djecarca pretvara se kroz viseslojne asocijacije i potpuno preplitanje jave i sna u djelo o odrastanju, zivotu, smislu, spoznaji, sto tek mozemo naslutiti kako prica napreduje. pravac dugo ostaje nejasan. moglo je jednostavnije, bez tezista na melankoliji.

[džin tonik]

crossed badlands, svescice #93-99
kljucna prica badlandsa, sljedeci mjesec ocekuje se stoti i posljednji nastavak koji zatvara ovu epizodu, kao i badlands opcenito, sve uz veci obim stranica od uobicajenih svescica.
povratak super-crosseda, smart-guya koji neumorno pokusava spasiti crossed-world, osigurati buducnost, sve uz pomoc non-infected savjetnika (kratkovjecnih).
formira se next to smart-crossed zajednica, zauzima grad, neslavno propada, te fanaticno krece u new try i potragu za prikladnijom zajednicom. koliko uspjesno pokazat ce stotka (nije da nemamo +100, no ipak ocekujem solidan kraj badlandsa).

...

[džin tonik]

independence day, dark fathom trejd
just in tajm prije povratka emmerichovih ejlijena na veliko platno strip krece u trenutku razaranja maticnog broda koji predvodio ejlijen-strajk v1, t.j. counterstrajka zemljana leaded by america tm.
i tu imamo ejlijen metropolis-distrojer, koji se spasio bijegom na dno oceana, u obrani protiv nuklearna podmornica u kradji tehnologije leaded by novi trendovi. cijenio bih vishe trashastih dijaloga, no ok.

[džin tonik]

ejlijeni iz inedependence daya probudili zelju za citanjem spejs opera ili neceg slicnog.
sjetih se warlorda, pa dejah thoris, ali ove nove svescice doslovno su jezive (ex cover); ne znam kakva prica bi ublazila vizualni masakr; bez da se sad osvrcem na radnju, boja je vrhunac katastrofe cak i za opcenito katastrofalno "kompjutersko" bojanje.
pa krecem sa provjerenim pricicama, stari star wars, dunkles imperium ili dark empire, avanturama koje grade neposredno na klasicnu trilogiju. vizualni uzitak, doslovno obozavam slicne kadrove, kolor i atmosferu kojoj pridonose; jos kad prica ok, a ok je...

[Meho Krljic]

sjetih se warlorda, pa dejah thoris, ali ove nove svescice doslovno su jezive

Da, ja sam digo ruke od njih još pre više od godinu dana, skoro da su nečitljivi... Jesi li na kraju isprobao FTL?

[džin tonik]

nikako do ftl-a, malo me odbio onaj zenski lik (ne znam, onako teenie u svemiru, sto nije nuzno lose, ali mi bas nije legla ona cura, bah) pa jos uvijek po strani. dok se sad navukao na sw i poslije dark empirea krenuo sa izvornim marvelovim serijalom. i jos se nostalgicno zakacio na njemacke skenove, pa u beskrajnu potragu za "originalima", bez reprinta, koje maltene vise nitko ne cuva.
nekako u retro fazonu.

[džin tonik]

povremeno ubacim poneko izadnje marvelovih (ex-)imprinta max i knights, uz fokus na bendisa i ennisa u punisheru i daredevilu.
procitao se daredevil "golden age" trejd, t.j. nekoliko svescica iz v2 oko #60.
jedna od jacih prica doticnog univerzuma, kingpin v1 u osveti, sve odlicno docarano kroz radnju koja flashbacks prati i vizualno, sve kroz razne stilove, kako zatvorenog svijeta superjunaka, tako i realnog razvoja stripa kroz desetljeca, stapajuci se u happy end.

[džin tonik]

Jesi li na kraju isprobao FTL?

try #2, na trecoj svescici. strip je predivan, naj, samo da su likove izgradili vise tipa odiseje u svemiru, ovako opet dolazim u iskusenje da fotoshopiram genius engineera, ali nikako se sprijateljiti sa curom... bar da je u max-verziji.

[džin tonik]

procitao se jedan stari batman, zaokruzena pricica iz doba kad mejnstrim uglavnom ugradjivao naivnu trivijalniju moralno-socijolosku poruku, video-games.
batman vs. dokoni rich-people u potrazi za uzbudnjenjem, mracni vitez u borbi protiv "rezisera" koji snima snaf, sve uz lov na uzroke i refleksiju. standardna mas-pricica.

[Meho Krljic]

Evo nekih mojih čitalačkih iskustava iz poslednjih nedelja...


Garth Ennis ima već godinama odličnu saradnju sa Dynamite bilo radeći gritty superherojsku dekonstrukciju kakva je bio serijal The Boys, bilo kreirajući neke od najboljih savremenih ratnih stripova u serijalu Battlefields. No, priznajem da sam bio vrlo zbunjen kada je prošle godine najavljen njegov desetodelni mini za ovog izdavača a koji će biti, er, romantični strip A Train Called Love. Ennis je, ponoviću još jednom, moj najomiljeniji autor u savremenom američkom stripu pa sam tako svemu što on piše po definiciji spreman da posvetim vreme ali sam sa ATCL ipak čekao poprilično dugo pre nego što sam oprezno umočio delić svog donjeg ekstremiteta (nožni palac, dakako) u ovo.

I, naravno, bio oduševljen. A Train Called Love je nekarakterističan za Ennisa ako na pomen njegovog imena odmah pomislite na Preacher ili Punisher, brutalne ali đavolski inteligentne mačo eskapade sa brojnim socijalnim i folozofskim opservacijama provučenim organski kroz ekstravagantne narative, ali jedna od najvažnijih Ennisovih karakteristika je svakako to da on uvek piše produbljene, trodimenzionalne, žive likove ojačane sočnim, zanimljivim dijalozima.

Ovaj element je prominentno prisutan u A Train Called Love, amorfnoj priči o nekoliko običnih ljudi u malom američkom gradu koji se nalaze u onim osetljivim životnim momentima na oficijelnom zalasku mladosti i pragu punokrvne sredovečnosti i Ennis veoma ubedljivo pokazuje kako izgleda preuranjena kriza srednjih godina koju, zahvaljujući superdinamičnom vremenu u kome živimo, pojedini među nama kreću da proživljavaju već u dvadesetima. A Train Called Love se delimično oslanja na neke klasike američkog nezavisnog stripa poput Love & Rockets i, da ga nategnem baš jako, čak i Ghost World u tome što je u pitanju slice-of-life pristup nekolicini likova koji su svi ,,obični" ljudi bez posebnih ,,stripovskih" sposobnosti ili karakteristika, a koji su oplemenjeni/ opterećeni svim onim karakternim nedostacima kakve i sami nosimo: lažu, ekstremno precenjuju svoje kapacitete, slepi su za tuđe probleme i emocije dok ekstenzivno pričaju o svojim itd. Itd.

No, ono što je vrlo bitno da se odmah razjasni, A Train Called Love je istovremeno i veoma smešan strip, ne nužno u sitkom smislu ove reči već možda bliži onim dramedy ambicijama kakve moderna televizija sve prominentnije ima. Ennis ume da bude urnebesno smešan – demonstrirano je to već mnogo puta kroz Hitmana ili Dicks ili, iznenađenje, originalni Punisher serijal za Marvel – a sa ATCL koristi mnogo različitih pristupa da situacije koje su u teoriji banalni svakodnevni incidenti nevredni ni sećanja a kamoli prepričavanja pretvori u gegove koji se kreću od vrlo suvog, apstraktnog humora pa do skatologije i slepstika.



Humor i karakterne analize ovde sede vrlo dobro smešteni jedno naspram drugog i mada ATCL izaziva blagu kognitivnu disonancu – ili makar konfuziju – time što je vrlo nejasno kog je žanra ovaj strip i da li treba da se smejemo na stvari koje bi, da su stvarne, izazvale mnogo mračnije reakcije, on je konzistentno zanimljiv strip čije sam sve do sada dostupne epizode (osam od deset predviđenih) progutao u jednom sedenju istinski zainteresovan za likove i šta će s njima dalje biti. Pomenutoj konfuziji doprinosi i to što su neki od likova samo tangencijalno povezani jedni s drugima, ali s druge strane Ennis vrlo uspelo povezuje elemente čistog žanrovskog (kriminalističkog i špijunskog) stripa sa smirenijim, naturalističkim izrazom bližim indi senzibilitetu.

Kad smo već kod senzibiliteta, crtač Marc Dos Santos je poslednji koji bi mi pao na pamet kao prirodan saradnik za Ennisa. Dos Santosov crtež je praktično karikaturalan (u mnogo većoj meri nego što je to slučaj sa Ennisovim saradnikom iz starog kraja Johnom MCCreaom) i bliži nečemu što biste očekivali da nađete u kaišu dnevnih stripova u kakvim dnevnim novinama nego u stripu čoveka koga su u karijeri ilustrovali Howard Chaykin, Goran Parlov, Darick Robertson ili Steve Dillon.

No, Dos Santos je sasvim dorastao pripovedačkim zadacima koje ima da izvede i vidi se ovde iskusna ruka crtača i ilustratora koji je pobegao iz gliba Zenescopea da bi radio za Marvel i DC i pokazao kod koga je učio da crta, tako da A Train Called Love, iako ima nesvakidašnji izgled, tim izgledom uspeva da ostavi utisak i ureže se u pamćenje.

A Train Called Love je naizgled nekarakterističan rad za Gartha Ennisa ali on sadrži i mnoge njegove zaštitne znakove – od LGBT likova sa dubokim karakterizacijama (koji pritom vrlo decidno potenciraju svoju seksualnu orijentaciju), preko brutalnih kriminalaca i etničkog humora na granici rasističkog incidenta, pa do humanizma koji se nalazi čak i na najmračnijim, najmanje očekivanim mestima. Poslednja epizoda izlazi krajem Jula a ko god je voleo Ennisa u ijednoj njegovoj inkarnaciji, neće pogrešiti ako ovom da šansu. Prva epizoda je dostupna za čitanje na internetu na ovom mestu.



U mojoj daljoj eksploraciji post-Secret Wars stripova vezanih za X-Men i mutante u globalu, uredno čitam i ne jedan nego dva Wolverine serijala koji trenutno izlaze.

Marvel, razume se, ovim piše takoreći doktorat na temu ,,kopulacije bez penetracije" odnosno, kako bi na američkom rekli ,,i imanja i jedenja svog kolača" – ogroman song end dens koji je upriličen povodom ubijanja Wolverinea, jednog od njihovih najpopularnijih likova ikada je, naravno, uvek trebalo da služi kao dimna zavesa za ideju da bi se samo ludak odrekao nečega što ne samo da pravi pare nego i ima ogromnu rezonancu u svetu izvan strip-industrije, odnosno u industrijama koje STVARNO prave pare.

Ali, opet, Marvel jeste izbegao najciničniji način – oživljavanje lika posle manje od dve godine od njegove visokopublikovane smrti i najave da će sledeći Wolverine biti žensko.

Jedan od serijala koji danas prate Wolverinea je Old Man Logan, spretan način da se dobije ,,isto to samo malo drukčije" i da Marvel nastavi biznis ez južual. Naravno, ne treba ovde biti zbunjen, Wolverine je bitniji za X-Men timske serijale nego za svoj sopstveni magazin – na kraju krajeva solo Wolverine serijali su poslednjih desetak godina mnogo češće bili užasni nego dobri, sa retkim bljeskovima briljantnosti – pa je korišćenje zgodne dosetke o Wolverineu koji se na ,,našem" svetu obreo neobjašnjivim dolaskom iz paralelnog univerzuma a koji je po karakteru i sećanjima vrlo sličan ,,našem" Loganu, samo je značajno stariji i ima dodatne nakupljene traume, bilo dovoljno da Jeff Lemire u svom Extraordinary X-Men ima namrštenog muža sa zulufima i oštrim kandžama koji se baca u fajt kad god je to potrebno i unaokolo gunđa da on to ne bi tako radio kad bi mu dali priliku da odlučuje.

U tom smislu, sam serijal Old Man Logan je ne loš strip ali za sada, u ovih do sada izašlih nekoliko epizoda, ostavlja utisak nepotrebnog, izlišnog serijala koji samo pokušava da unovči benkabilnost lika. Scenarističke dužnosti je ovde preuzeo sam Lemire što, možda, svedoči o njegovoj vezanosti za lik i potrebi da nijansirano priča njegovu priču za koju nema dovoljno prostora u timskom EXM, ali do sada se to, na moju žalost, ne događa.

Ceo problem sa Old Man Logan idejom je što je od početka – u vreme kada ga je Mark Millar osmislio i iskoristio svoj rokzvezdaški status da insertuje osam epizoda nekoherentne priče u tekući serijal na koga su Jasona Aarona tek pustili – ovo bio strip sveden na elevator pitch i nikada se nije vozdigao iznad njega da ispriča nešto zanimljivo. Originalni Millarov i McNivenov Old Man Logan od pre nekoliko godina je bio bukvalno ,,Mad Max ali sa Loganom. I, da, ZOMBI DINOSAURUSI!!!" i  mada su X-Men – i generalno Marvelovi – stripovi u svojoj istoriji imali primere pričanja dobrih priča koje su započele premisom ,,poznati likovi, ali izmešteni u drugo vreme, ili pokraden seting" (Spider-man 2099, originalni Gaimanov 1602, prvih par Marvel Zombies minija) – Millar je u vreme OML već odavno napustio ideju pisanja u ičem drugom sem u hiperbolama pa je ovaj serijal bio procesija nesuptilnih set pisova ispunjena likovima koji su svi odreda odvratne drkadžije sa kojima čovek ne bi kiselu vodu u kafani popio. Pritom, Wolverineov lik, naoko humanizovan idejom o ženi i deci – porodici koju je u poznoj fazi života izgradio – istovremeno je grdno pojeftinjen idejom o tome da je Logan, u nekom istorijskom trenutku, zavaran Mysteriovom iluzijom, pobio kompletnu prvu ekipu X-Men.

Ova klasično millarovska eksploatacijska ideja je bila bespotrebna i opterećujuća još u originalnom serijalu i praktično me je zabolelo kada sam video koliko vremena Lemire troši da je prodiskutuje u novom Old Man Logan. Mudovotiji scenarista bi je retkonovao već na prvih nekoliko strana novog serijala i nastavio da piše priču o nekadašnjem superheroju, a zatim porodičnom čoveku iz polomljenog sveta koji je dobio novu priliku da živi u malo manje polomljenom svetu u kome ga prepoznaju kao heroja i mada Lemire očigledno želi da ovo ispriča, beskrajno veliki deo ovih prvih epizoda svodi se na Loganove dosadne – i uzaludne – napore da se izbori sa idejom da je pobio svoje prijatelje i pokušajima da ljude odgovorne za to spreči da nepočinstvo počine pre nego što su i pomislili da ga počine, kao u nekom najužasnijem krosoveru Back to the Future i Minority Report.

Uzaludnost je tim veća jer preko puta u Extraordinary X-Men već vidimo da Logan nije na kraju podlegao monomanijačoj ubilačkoj žudnji i time je čitanje njegovog solo serijala koji veliki deo vremena troši na oće-li-neće-li tenziju jedna ne preterano prijatna dužnost. Nadam se da će dalje priče u ovom serijalu imati interesantnije zaplete i postavke – istorijski su meni najomiljeniji Wolverini (bilo da su ih pisali Claremont, Rucka, Aaron, Starr) oni koji pokazuju usamljenog ispravljivača krivih drina u društvu koje tipično nema mnogo empatije za male ljude i Lemire bi u ovakvom setingu briljirao.

Ono što u ovom trenutku u stripu jeste briljantno je crtež koga isporučuje Andrea Sorrentino. Za razliku od McNivenovog ,,realističkog" pristupa u originalnoj OML priči, Sorrentino je bliži ekspresionizmu i ovo njegovom stripu daje i pregršt psiholoških konotacija koje sami scenario i dijalozi ne sugerišu direktno. Marcelo Miaolo na koloru dopunjava štimung i Old Man Logan je u ovom trenutku ako ništa drugo vizuelno upečatljiv ali pripovedno prilično šantav strip. Nadam se napretku.



S druge strane, ,,pravi" aktuelni Wolverine serijal – kako ja to vidim – je onaj koji ne sadrži Logana i nastao je kao očigledan sledeći korak u Marvelovoj kampanji diversifikacije i poboljšane reprezentacije. U teoriji ovo ne moraju da budu dobre stvari – difuzija identiteta jednog od najupečatljivijih Marvelovih likova i napadno rodno pojednačavanje ne moraju da daju dobru umetnost u konačnici ali All-New Wolverine je strip koji bolje hvata duh ,,pravog" Wolverinea (bar kako ga Mehmet shvata) od svog OML parnjaka.

Iako se unapred znalo da će u ulozi Wolverinea u ovom serijalu biti Laura Kinney, Loganova ,,ćerka", odnosno njegov ženski klon, najava da će ovaj strip pisati Tom Taylor – nakon odličnog Injusticea preko u DC-ju – je stvari učinila još interesantnijim. Taylor je izvanredno ekonomičan scenarista koji i komplikovane zaplete, emotivna krešenda i spektakularne set pisove rešava sa iznenađujućom lakoćom i sa ANW se junački poduhvatio teškog zadatka da lik koji je karijeru započeo u crtanom filmu, pa onda u stripovima bio izložen nekim od najsurovijih eksploatacijskih mučenja u Marvelovoj istoriji, da taj i takav lik stavi u ulogu aktuelnog Wolverinea i dopusti mu da ispuni velike cipele ostale iza velikog Logana.

A Tayloru taj zadatak ide lako i prirodno, možda najviše zato jer se ne trudi da piše ,,veliki" i ,,sudbinski" strip o Lauri već je samo prirodno stavlja u situacije u kakvim bi se žena njene istorije i seta sposobnosti našla. Priznajem da mi ovo veoma prija jer su me godinu za godinom jedan za drugim Millar, Loeb, Way, Aaron i Bunn češće iritirali nego zadovoljavali svojim Wolverine pričama koje su se takmičile u tome koja će više da počupa lik iz korena, na silu mu nakalemi novu karakterizaciju, nove elemente prošlosti, nove arhineprijatelje, nove grehe koje je sirotan počinio... Taman je Paul Cornell sa svoja dva serijala stvari polako doveo u red (a on je, recimo, Loganu oduzeo moć izlečenja ne bežeći od srži lika) kada je Marvel rešio da ubije Wolverinea i sada smo tu gde smo.



Elem, Taylorov All-New Wolverine je sličniji klasičnom Wolverineu od gotovo svega rađenog poslednjih deset godina (uz izuzetke Cornella, dobrih momenata Jasona Aarona i celog rada Jasona Starra) i tranzicija u strip u kome je glavni junak ženskog pola je prirodnija i organskija nego u drugim recentnim slučajevima poput, na primer, Thora. Laura Kinney je pipav lik za rad jer je u pitanju ženska i mlada varijanta ultramačo muškog lika, obeležena jednako crtanofilmovskim korenima ali i kompenzacijama u vidu užasnih tortura kojima je bila izložena u stripovima. Njen solo serijal od pre neku godinu koga je pisala Marjorie Liu je uspeo da na prilično dobar način izbalansira mračnjaštvo i snagu volje koja daje tračak nade a Taylor na svoj način odmerava odnos torure-porn referenci i humanističke karakterizacije da nam isporuči strip u kome likovi istinski brinu jedni o drugima, iako je to istovremeno strip o obezljuđenom vojnoindustrijskom kompleksu koji nanosi užasne traume osobama lišenim ljudskih prerogativa.

Isprva, ovo je klasična ,,vidim nepravdu i ispraviću je jer ove ljude ne štite ni zakon ni bog" priča, visokooktanska i dinamična, ali Taylor je dosta ubedljivo filuje elementima young adult pustolovine a zatim i humora dok ne dobije interesantnu smešu u kojoj su spektakularna akcija (čitava prva epizoda je jedna dugačka akciona scena – vrlo malo scenarista danas to može da izvede a da ne izgubi korak i ne pređe u monotoniju) i jednostavna ali ubedljiva karakterizacija efikasno spajani momentima odmerene komedije. Da je za tu komediju zaslužan Dr Strange – pa to je već neočekivani bonus. Za mene je glavno to da je ovo strip o mladoj ženi koja traži sebe u svetu koji ju je već mnogo puta užasno povredio i koji, simutlano, od nje očekuje da bude dostojna nedostižnog ideala sećanja na njenog ,,oca" (čija, uzgred, starija verzija, trčkara unaokolo sa X-Men), a da se ta mlada žena nama prikazuje kao lik sposoban da sazreva i ima etičke dileme koje se razrešavaju nekada i greškom ali deluju stvarno i uverljivo – sve ono što nedostaje Old Man Loganu.

David Lopez koji ovo većinski crta neće nikog oboriti s nogu nekakvim superoriginalnim stilom ali njegov crtež je savršeno prilagođen potrebama brzog, dinamičnog superherojskog stripa sa mnogo akcije, čije pripovedanje treba da bude ekonomično i neprimetno. Njegov crtež nije ,,upadljiv" poput, šta ja znam onoga što je na Uncanny X-Men radi o Chris Bachalo ali je i mnogo lakši za praćenje i varenje. Strip koji ima moje tople preporuke.



Konačno, rekao bih nešto i o završetku DCNU Supermena i početku novog Supermen serijala kojima smo svedočili poslednjih par meseci.

Ja sam ranije na ovom topiku već poprilično detaljno pisao o nekoliko Supermen serijala koji su izlazili poslednjih godina i dosta nahvalio aktuelne verzije Action Comics i Superman magazina koje su do pred kraj DCNU avanture vrlo sigurno i ubedljivo pisali Greg Pak i Gene Yang. No, DC je mnenja da sve dobre stvari u strip-izdavaštvu dolaze kao posledica periodičnog ributovanja celog multiverzuma pa je sa najavom da se priprema Rebirth krajem ovog proleća, a koji treba da kritički preispita učinke DCNU i uspostavi novi status quo, i sam Supermen kao jedan od najinteresantnije mutiralih likova tokom ove četiri i po godine morao da posluži kao simbol (nove) radikalne promene.

Pri čemu, naravno, mislim da su morali da ga ubiju.

Ubijanje Supermena je od ranih devedesetih godina, dakako, popularan sport i DC, naravno, nije mogao da odoli ideji da poslednjih par meseci DCNU obeleži pričom nazvanom The Final Days of Superman razbijenom na osam nastavaka distribuiranih kroz čak četiri magazina (Action, Superman, Batman-Superman i Superman-Wonder Woman) a kojom će pokazati taj neki katarzični kraj karijere velikog, požrtvovanog heroja kome ni gubljenje moći ni gubljenje tajnog identiteta ni gubljenje velikog dela lepih uspomena vezanih za matičnu planetu Kripton nisu uspeli da okrnje ni delić herojske aure.

I ja bih im oprostio, zaista bih, čak i tu svinjariju sa potrebom da čitate četiri različita magazina da ispratite celu priču, da je ovo dobra ili zanimljiva priča. Ali nije.

Ono što je bilo dobro kod Action Comics koji je pisao Greg Pak bila je ta interesantna sociopolitička dimenzija serijala koji je Supermena približio običnim ljudima i tim nekim stvarnim problemima savremenog društva. Ono što je bilo dobro u Superman koji je pisao Gene Yang bila je humanizacija likova i njihova karakterna dubina čak i kada se radilo o sasvim outlandish kreaturama. No, Final Days of Superman je uzeo da piše veteran Peter Tomasi, DCjev dugogodišnji scenarista i urednik sa ogromnom kilometražom u ovom univerzumu i ono što je isporučio je predugačka, generička priča o od kartona izrezanom heroju koji se sprema da umre i pokušava da svet ostavi u dobrim rukama.

Sama postavka je mogla da iznedri dobar mada svakako patetičan strip o Supermenu koji se oprašta od prijatelja i – nepobeđen čak i na samrti – podseća se svega dobrog čemu je prisustvovao, ali Tomasi ove elemente stripa piše sasvim ravno i neubedljivo, promašujući sve moguće zicere da postigne emotivna zakucavanja. Kontrasta radi, Yang je na samo jednom jedinom panelu tokom kog Metallo umire u nekom od prethodnih brojeva Supermana kroz jednostavan dijalog ispisao više o heroizmu običnih ljudi nego Tomasi za svojih osam brojeva.

Druga stvar je to što se kroz Final Days of Superman mora postaviti i zaplet daljeg, post-Rebirth serijala o Supermenu i ova priča ima mnogo zbunjujućih scena sa ljudima koji za sebe tvrde da su Supermen (iako se vidi da nisu) i ljudima koji za sebe tvrde da su neko drugi (iako se vidi da su Supermen). Generalna ideja o integraciji pre-Flashpoint Supermena u novi univerzum – a zbog čega Supermen tog univerzuma mora da umre i skloni se sa scene – je dobra ali Tomasijeva izvedba je ravna i neinteresantna. Slab zaključak inače odličnog četvorogodišnjeg rada na najvećem superheroju svih vremena.



Sam Rebirth, koga je napisao Geoff Johns a nacrtala gomila crtača je, kako je to za DC sada već i uobičajeno, jedna salata scena i monologa koja treba da uspostavi temelje novog status quoa, oslonjena na muke Wallyja Westa koji pokušava da se vrati u ,,svoj" univerzum i moram da priznam da za ovakve ,,tranzicione" stripove nisam imao mnogo nerava ni kada ih je pisao Grant Morrison dok je Johns ipak scenarista čije su kreativne prednosti na nekoj drugoj strani. Rebirth je ekspozitorna uspavanka opterećena prilično nezgrapnim emotivnim aspiracijama i dočitao sam je iz dužnosti a ne iz zadovoljstva.

Pritom, sama ideja koja se ovde provlači jeste zanimljiva, makar na meta nivou: Westova teza je da je neko ukrao ovom univerzumu deset godina, da je Flashpoint (koga se on jedini u univerzumu seća) bio očigledno orkestriran od neke više sile koja je ributovanjem DC univerzuma htela da postigne neki svoj mračni cilj i da likovi u univerzumu moraju ovoga postati svesni jer ta sila od svog cilja neće odustati.

Da je ovo napisao neko drugi, a ne Johns, DC-jev aktuelni CCO i, uostalom, scenarista pomenutog Flashpoint, sve bi se i moglo čitati kao metafora za hubris inovacije i prezir ka tradiciji koji je omogućio DC-ju da renumeriše serijale stare po sedamdeset godina u pokušaju da privuče nove čitaoce, promeni korene decenijama starih likova i pokaki se po njihovim bizarnim ali još uvek zanimljivim biografijama, no ovako kako je, nisam siguran da li Johns uviđa koliko je njegov rat protiv samog sebe ironičan. Plus, Watchmen? Zaista? U 2016. godini? Niko u DC-ju nema ni jednu bolju ideju za to kako dalje stupati čvrsta koraka već se sve svodi na dalje eksploatisanje Alana Moorea? Buš lig.



I, iako je Gene Yang dobio da piše novi serijal o kineskom Supermenu, koji znatiželjno očekujem, to još nije krenulo da izlazi. Ali ono što jeste krenulo da izlazi je Superman koga piše – naravno – Peter Tomasi, direktan nastavak Final Days of Superman u kome naš ,,stari" Supermen i ,,stara" Lois Lane nastavljaju da žive na svetu koji sada više ne znamo je li njihov ili neki drugi, samo što sada imaju i sina.

Nisam za sada siguran koliko me zanima da čitam ovaj strip jer Tomasi za sada (izašla je tek prva epizoda) isporučuje izrazito generičku priču u kojoj je Supermen tek prop u pozadini dok je u prvom planu ideja da pratimo nastojanja njegovog predpubertetskog sina da izađe na kraj sa idejom da mu je otac Supermen a da i on sam ima supermoći koje treba da krije. Teško je pomisliti kako od takve premise na kraju izađe ovako dosadan strip ali Tomasi nije neki mladi, drčni indi scenarista koji je – poput Lemirea – dobio šansu da se igra u ogradici za veliku decu, niti holivudski vunderkind koji će doneti dah novog sveta starim likovima – poput Maxa Landisa – već okoreli DC profesionalac čiji je scenario za ovu prvu epizodu postiđujuće predvidiv i nezanimljiv. Da nam Alah da Yangovog New Supermana što pre, a i da vidimo na šta će da liči Action Comics u kome je glavni junak Lex Luthor...

[džin tonik]

cita se geg-strip plavuse
kratke pricice iz svakodnevnice dragog nam tipa junakinje u "trajanju" table, dvije. plitko, povrsno i trivijalno, solidno u duhu.
standardne poznate scene tipa: au, kora od banane, nadam se da se necu poskliznuti.
zabavno i opustajuce, bez pretjerane poruke, drustveno-socijalne kritike, odlicna karakterizacija i ugodno za oko.

[džin tonik]

procitale se svescice #1-7 faster than light
nakon sto u drugom pokusaju odustao od misli kako bih zelio da jednom dobijemo spejs operu u stilu event horizona, idealno uz likove iz odiseje, sve jos za nijansu-dvije mracnije, hladnije i okrutnije, pa i slican svijet, zasto ne i mas-produkciju, vise od one-shota, prihvatio ovaj i takav ftl.

imamo strip koji se uz uobicajene imageove postavke u pogledu izbora i karakterizacije likova oslanja na star trek. radnju koja se u pocetku mjestimicno predstavlja nelogicnom, imamo poneku zbrzanost ili prividno manje smisleni skok u izrazaju, sto se kako prica odmice izgladi.

elem, zemljani desifrirali poruku tipa upozorenje napredne civilizacije, usvojili tehnologiju interstelar, te krenuli u potragu za saveznicima u ocekivanoj borbi protiv bad guys (ili neceg slicnog). sve uz standardne komplikacije (pa i birokratske, pa i prizemno-ljudske) i sl.
i tako birana ekipa susrece zanimljive ejlijene razne, sve lijepo vizualizirano, sto dovoljno da cekamo nastavke.
a autorima necu oprostiti sto battelships tek holografska varka (uglavnom kao i vecina atmosfericnosti u varijaciji star treka), dok su mogli ugraditi i serious galaktiku, tipa, galaktika je for real, sad kucnuo cas da stupimo u kontakt.

...



dalje se procitao black road #1-3
tko volio northlanderse, mogao bi ovdje biti "na pravom mjestu", iako tri svescice nisu mnogo za konacni sud.
imamo (proaktivne) krscane u sudaru sa sjevernjacima, medju kojima se izdvaja junak kojeg pratimo kroz prilicno okrutnu pricu. uz sva razmisljanja istog, graficki prenategnutih atributa, dileme i sl.

a i ne bi image bio image, da potencijalni muski sajdkik ne gine i ostavlja nam u naslijedje zenskicu, no ok, kao sto rekoh, tek tri svescice, zivimo u nadi.
koju i druga od predstavljenih tabli zgodno karikira u stripu:

borbena curica ratnik: ...and i also have you, magnus.
magnus (unutranji monolog, u obracanju citaocu): remember how i said the old gods barely notice us? right now, i can practically hear them laughing.

sto ujedno i zgodna karikatura krscanstva s kojim magnus ocijuka. solidan strip.

[džin tonik]

jonah hex, vol. 2, #13-15
kratka prica uz mnogo osvrta na hexovo djetinjstvo (zbivanja vec opisanih u jh vol. 1 2/3 svescici, ali uglavnom solidno uskladjeno, nije reinterpretacija, iako poneki gaf), period originsa nakon sto majka otisla sa trgovackim putnikom, hex prepusten apacima u roblje, pa sve do "napustanja" plemena.

radnja krece od hvatanja ucijenjenih pripadnika bande odmetnika ciji sef ima otvoren racun sa mladim hexom iz vojnickih dana. dolazi do situacija koje uvode flashbacks i tako saznajemo dio opcenite pozadine hexovog svijeta, zbivanja iz djetinjstva, pa i usku pozadinu i motive vezane uz aktualnu epizodu.
brza prica bez praznog hoda, krajnje brutalna, sve jos uz bernetov crtez. tko voli eastwooda i dobar, los, zao, sve u kombinaciji sa torpedom, nece ostati razocaran.



jh v.2, #16/17
jos jedna brutalna kratka prica, novi crtac, stil.
cest motiv, hex u najmu pri osveti. i koliko god bilo povrsno i trivijalno, kao i sav hexov opus, redovno nalazimo i odredjenu dubinu. cita se u dahu, image, beat this!

[džin tonik]

origins gn, no way back
novela koja ima plot slican v.2 13-15
no opshirnija prica, brutalna, ali povremeno i jeziva kao rijetko koji strip koji procitao u zadnje vrijeme, pa i uz uvid u poneke ljudske ponore.
kompleksnija radnja u kojoj se ispreplicu mnogi stari likovi i sudbine hex-univerzuma. vrhunski do pred rasplet, "konacni obracun", gdje prica prilicno gubi na snazi i upecatljivosti.

[džin tonik]

jh v.2, #18
masterpis primjer odlicne kratke price ili kako i sta se sve moze ugraditi na dvadesetak tabli. u biti nema crtice ili rijeci koja nije u sluzbi radnje, tek nekakav fil, rastezanje, otezanje ili nepromisljena, a nije ni prenatrpano, a nije ni psihodelicni moore-stajl.
vrhunski crni humor.



procitala se i najnovija svescica divinity ll, nevrijedno osvrta. rekao bih da bi jh-scenarista odradio bolje tek na tri table. ali ok, malo sam i subjektivan.

[džin tonik]

kad spomenuh reinterpretaciju kao nesto sto se ne proteze kroz hex-universe, moram napomenuti da tko nije upoznat sa serijalom, a razvija interes, moze citati hex-a v.1 i v.2 paralelno. ako bas stripofil zesceg ranga.

elem, v.2 obradjuje mnoge motive i prilike v.1 serijala. i na ovom primjeru devete umjetnosti solidno se moze ispratiti razvoj stripa, publike, preferencija, tehnike.

dok v.1 bio solidno mracan, ozbiljan i napredan strip u svoje vrijeme, posebno u usporedbi sa slicnim junacima, sinkronizacija ponekih prica koju dobili u v.2 nudi fenomenalan uvid u, pa, u vecinu razvoja, sve jos i kroz nadgradnju razlicitih crtaca i tehnika.

postoji slab sken ne-rekoloriranog v.1, koji sam djelomicno "ocistio" za citanje, a inace se nudi showcase presents jonah hex 2 na papiru, no za koji nisam siguran je li rekoloriran. uglavnom, za usporedbu najljepse je citati original izvornik.

primjer, os epizoda #1, v.1/2
glavna prica uvodi se kroz odaziv hex-a na poziv oca ciji mali sin kidnapovan i angaziranje naseg junaka pri potrazi.
dok grubi plot preuzet, u reinterpretaciji hex-a umjesto nekoliko grubijana u doslovnom provodjenju zadatka zastite zaustavljaju sestre doticnog malca. i to je jedini trenutak pri kojem izvorna varijanta grublja. 



te dobija nalog od v.2 lovca na opasna divljac.



ubrzo hex nailazi na putujuci cirkus cija glavna atrakcija borba djece. jednom medjusobna, izvorno, u reinterpretaciji protiv bijesnih pasa.



i sad, dok ennis sa groteskom u crossedu vrijedi za vrh oskrvnuca svih tabua, u reinterpretaciji hex-a dobijamo eutanaziju djeteta.
v.1, malishan gine u borbi, dok v.2 jezu pojacava do krajnjeg ekstrema.



te i zakljucuje manje romansirano.



uglavnom, strip je bio brutalan u izvorniku, ali i romansiran, dok reinterpretacija odlazi u krajnosti.
imamo epizoda koje nude prilicno crnog humora, ali i epizoda koje su samo brutalne.

[Meho Krljic]

Da, Palmioti i Grej su išli na tu surovost, ekstrapoliranu iz izvornika ali pojačanu. Znam da ih je i dosta ljudi kritikovalo šrto stalno neko tu bia silovan pa Jonah mora da se sveti...

[Nightflier]

Novi Vulverin je meni među najdražim serijalima All-New Marvela. Verovatno i najdraži, uz fantastičan A-Force. Nedavno okončani Red Wolf takođe je bio vrhunski užitak, više nalik nečemu iz Imadžove kuhinje nego standardnom Marvelu.

[džin tonik]

mislim da hex ima tek problem sto u percepciji uglavnom kaubojac, sto vec dugo bas i nije na cijeni, pa tako i kroz predrasude ili otklon preizrazen fokus na stereotip koji se ocekuje.
dok nudi sav spektar ponora ljudske duse, kao i najuspjesniji noviji serijali tipa crossed, gdje motiv silovanja, iako rado vidjen, tek dio nasilja.
da smjesten u postapokalipsu, kakva distopija, vjerujem da bi bio veci hit. da se ne vracam na popa sherifa i gn, i sljedeca tabla odlicno predstavlja paletu obradjenog vajlolensa i kreativnih ideja.

[Nightflier]

I da i ne. Možda je veći problem što je arhaični kaubojac. Svedoci smo rivajvala vesterna kao žanra, samo savremenog vesterna (videti seriju Longmire). Koncept lika koji je otuđen od savremenog sveta i živi po nekim svojim zakonima, više u skladu s prirodom, danas je veoma popularan a popularnost duguje svojoj izuzetnosti. Ako su oko njega svi takvi, onda nema tu ničega izuzetnog To su tvorci Red Wolfa sjajno uvideli, na primer.

[džin tonik]

slicno mislim, u percepciji je arhaicni kaubojac, sto nije na cijeni, pa i po pedigreu, dok se po stvarnom konceptu u medjuvremenu solidno uklapa u popularno.
kakve su zene u red wolfu? misicave, agresivne, naporne ili tople i njezne kako ih volimo?

[Harley Quinn]

To pod uslovom da ti muškarci umeju da vole.

[džin tonik]

znaju, ali biraju.

[Harley Quinn]

I imaju pravo na to. Poenta je što oni koji znaju da vole pri tom biranju ne povređuju surovo.

[džin tonik]

stvar percepcije. mislim da su se i najti i meho sasvim prikladno i u duhu ljubavi za osvrnuli na strip, nista problematicno ja tu ne vidim.

[Nightflier]

slicno mislim, u percepciji je arhaicni kaubojac, sto nije na cijeni, pa i po pedigreu, dok se po stvarnom konceptu u medjuvremenu solidno uklapa u popularno.
kakve su zene u red wolfu? misicave, agresivne, naporne ili tople i njezne kako ih volimo?

Hm, trenutno tipična tough but sexy chick koja se u muškom svetu dokazuje većim mudima od sviju muškaraca na kamaru, u maniru Beket iz "Kesla" ili zapravo svih ostalih ženskih likova iz trenutno popularnih (kvazi)krimi serija

[džin tonik]

ugh, danke, sexy vec nesto vrijedi, bar nesto, ovjeri se; ona iz spomenutog black roada katastrofa, nula bodova na kojem god planu.

[Harley Quinn]

nista problematicno ja tu ne vidim.

Oštećeni vid ima tendenciju da se popravi nošenjem naočara. 

[džin tonik]

procitao se trejd witch doctor prvi

elem, imamo lijecnika koji nastupa gdje zakazu medicina i egzorcizam, sve uz dva solidno isprofilirana sajdkika.
svidja mi se ideja i paralele koje se povlace kroz rabljenje terminologije iz medicine za solidne neprilike.
i to je to.

prica djeluje plitko prenatrpana, povremeno usiljeno shaljiva po svaku cijenu, posebno kroz dijaloge. pomoglo bi vishe je manje ili tek aluzija.
no i ne bih rekao da je uglavnom namijenjeno starijem uzrastu, ne znam zasto tako ocekivao, kirkman, walking dead...
vjerujem da bi uzrast 15-16 god. solidno uzivao u prici. ovako usao uz pomalo pogresno ocekivanje, no strip je simpatican.

[Meho Krljic]

Pročitao sam miniserijal Huck – o američkom provincijskom superheroju koji spaja Supermana i Rain mana u jednu ličnost i – njegovi intrinzični kvaliteti na stranu – u pitanju je jedan eklatantan primer žanrovske post-postmoderne u kojoj se elementi superherojskog, špijunskog i akcionog stripa rekombinuju slobodno, referirajući jedni na druge, bez ikakve vidne veze sa bilo čim što u stvarnom svetu postoji.   
Jednostavnijim rečnikom rečeno: ovo je strip o dobrim Amerikancima koji trijumfuju nad zlim Rusima* a koga su kreirali jedan Škot i jedan Brazilac i čiji je politički ili kritički potencijal potpuno nerealizovan, a za račun proste zabave i dobrog raspoloženja koje ovaj strip treba da izazove.

Marka Millara treba prepoznati kao čoveka koji je sebe uspešno izbrendirao na buku, bezobrazluk i svakako na neupitnu kreativnost, tako da je od prvoligaškog superherojskog scenariste izrastao u samostalnog preduzetnika koji radi stripove kakve hoće i kada hoće a Holivud mu jede iz ruke. No, poslednjih godina, njegova kreativnost se sve više oslanja na reciklažu poznatih žanrovskih stereotipa i mada moram da odam priznanje za to kako  je izgradio uspešnu strip-imperiju sa sobom u njenom centru i veoma malim brojem saradnika – a koja je plasirala i uspešne cross-media projekte sa ekranizacijama Kick-Ass ili Kingsman – takođe moram da kažem da su mu stripovi nekako sve isprazniji. Oslobođen korporacijskih stega – Millara su cenzurisali u DC-ju i mada je u Marvelu imao mnogo povoljniji tretman, bilo je jasno da jedva čeka da se osamostali – Škot je umesto da pusti kreaciji na volju pustio na volju računovođi u sebi. I, opet, dok mogu da se divim tome kako je jedan čovek od sebe napravio firmu koja se prepoznaje, ceni i prodaje, stripovi su mu u kreativnom pogledu postali neambiciozni, sa zaboravljivim likovima i ravnim tekstom.

Huck je ipak primer Millara koji ne samo da uzmiče od stereotipa koktela nasilja i psovki koji se (i pomalo nepravedno) vezuje za ovog scenaristu po automatizmu, time što je ovo strip koji se manifestno trudi da se pozabavi temama požrtvovanosti, nesebične roditeljske ljubavi, uzajamne podrške u maloj zajednici. Titularni Huck je momak koji radi na benzinskoj pumpi u malenom američkom gradu, siroče kao beba ostavljeno na tuđem pragu uz molbu da bude voljen u svom životu. Kako je i dobio mnogo ljubavi od zajednice, tako je on sada i vraća trudeći se da učini jedno dobro delo svakog dana, praveći od pomaganja svojim sugrađanima ličnu životnu filozofiju i – praktično poziv. Millar insistira na intimnoj i prijateljskoj atmosferi male zajednice u kojoj ljudi poštuju tuđe tajne i lako prihvataju različitosti – pa je Huck sa svojim blago autističnim ponašanjem i ,,sporim" delanjem ljubimac celog gradića koji autentično shvata kakvo je blago imati toliko dobru i blagorodnu osobu u svojoj sredini.



Naravno, dramske eskalacije radi, saznajemo više o Huckovoj prošlosti i poreklu i Millar jedan pastoralni provincijski strip na oruk prebacuje u nivo internacionalnog trilera sa sve ostacima bivšeg sovjetskog programa proizvodnje supervojnika i inteligentnim robotima dizajniranim za infiltraciju i borbu. Prelaz nije elegantan, motivi i motivacije nisu uverljivi i mada porodična ljubav preživljava grubosti zapleta i vođenja naracije ovog stripa, ona uspeva da se iskaže uglavnom na nivou postavki. Millarova dramaturška rešenja su pretežno prostačka, preokreti su na silu a pošto je u pitanju ipak veteran pisanja superherojskih stripova, makar je bazični zanatski nivo na mestu – likovi govore u konzistentnim tonovima i ponašaju se koliko-toliko dosledno.

Ipak, to ne može da bude dovoljno. Huck deluje kao nekakav stari pič koga je Millar nudio Marvelu za neku svoju Ultimate X-Men priču, a što tad nije prošlo pa ga je štedljivi Škot sad iskopao i rutinski prilagodio svojim aktuelnim potrebama. Ovo je zaokružena priča bez VELIKIH rupa u zapletu, ali to je ipak najviše što za nju mogu da kažem. Korišćenje motiva iz doba hladnog rata ali bez želje da se na njima izgradi nekakav kritički stav koji bi danas imao rezonancu kod čitaoca, ili, makar, bez želje da se piše retro-intoniran novohladnoratovski pastiš nas na kraju ostavlja sa osećajem da smo čitali rad autora koji ne uživa u tome što radi i koji poseže za najoprobanijim idejama kojih može da se seti samo da ne bi rizikovao da čitaocima ponudi nešto što im se možda ne bi dopalo. No, ovo je očigledno taktika koja uspeva – i Huck je od strane Holivuda identifikovan kao pogodan materijal za ekranizaciju. Kojekakvi Brubakeri, Hickmani i Fractioni verovatno sa zavišću gledaju škotsku mašinu za izbacivanje hitova i pitaju se šta oni to rade pogrešno kad nisu ni u istoj ligi sa Millarom.

Rafael Albuquerque je crtač koga sam upamtio sa Vertigo saradnje sa Scottom Snyderom na serijalu American Vampire i on je bez sumnje veoma izgrađen autor sigurne ruke. Ima nečega u njegovom stilu što mi ne prija – mislim da su to lica koja su prečesto svedena na nekoliko tačaka na praznoj ravni – ali ima i mnogo toga što mi prija i Huck je odlična demonstracija njegovog kvalitetnog grafičkog pripovedanja ali i lakih prelaza iz pastorale američke provincije u metaljudsku akciju. Albuquerque i odlično koloriše ovaj strip i Image Comics svakako može da se ponosi ovom produkcijom. 

* naglasak na ,,dobrim" i ,,zlim", ne na etnicitetima



Pročitao sam i prvih pet brojeva Imageovog serijala Ringside sakupljenih u kolekciju koja je izašla pre dve nedelje. Ringside mi je privukao pažnju najmanje dvema stvarima kada je počeo zimus da izlazi:  prva je da su autori ljudi koji, za razliku od velikog broja Imageove ponude, nemaju nekakav veliki prethodni pedigre u radu na superherojskim stripovima. Joe Keatinge, scenarista, najpoznatiji je po prethodnom Image serijalu, Shutter, dok je Nick Barber, crtač, zapravo najveći deo karijere radio animaciju i ovo mu je prvi ,,veliki" strip. Ponekada je zanimljivo videti kako stripove rade ljudi koji još nisu izgubili nevinost u Marvelu ili DC-ju. Druga stvar je svakako to kombinovanje teme profesionalnog sporta i pristupa najbliskijeg klasičnom crime/ noir izrazu. Spajanje krimi zapleta sa mizanscenom borilačkih sportova je oprobana i uvek dobrodošla ideja u mom univerzumu pa sam sa zanimanjem uronio u Ringside kada je završio svoju prvu priču.

Mislio sam da će najveći problem koga će Ringside imati u proboju do ne-američke publike to što se bavi američkim rvanjem – sportom samo u najširem smislu te reči a koji je popularan u severnoj i centralnoj Americi, te Japanu, dok u Evropi samo izdajnički Britanci kao da za njega imaju interesovanja. Utoliko su odlične vesti to da se u dosadašnjih pet brojeva Ringsidea samo rvanje zapravo vrlo malo uopšte pomalja ispred kamere kao i to da protagonisti dosta vremena troše da pojasne čitaocu kako stvari izgledaju iza kulisa i približe mu čudni svet profesionalnog rvanja koje je kombinacija superherojskog narativa, sapunske opere i borilačkih veština.

Keatinge je odličan u kreiranju ubedljivih, organskih dijaloga koji ne samo da ekspoziciju prenose bez usiljenosti, već i likove prirodno farbaju karakterizacijama, dajući stripu jedan naturalistički ton. Ono gde ovaj strip ima problem, iznenadio sam se, je na bazičnom nivou zapleta i tempa radnje.



U prvom redu, Ringside se oslanja na kriminalistički plot: nekada donekle poznati rvač se vraća iz japanske pečalbe u SAD ne bi li svog starog dečka izvukao iz kandži mafije u koje je ovaj uleteo vozeći se sporim ali sigurnim vozom heroinske adikcije. Naravno, krenuti lopatom na bager nikada nije pametno pa se stvari odvijaju nepovoljno po naše junake – glavni junak, Danny K (zvani Minotaur) trpi poniženje za poniženjem ali ne odustaje jer, iako to nigde ne kaže, on ima ozbiljnu emotivnu investiciju u svog bivšeg. I to tako onda ide iz epizode u epizodu, sa uletanjem u slepe ulice i narativne ćorsokake koji radnju puževim korakom guraju unapred. Završetak prve priče je toliko antiklimaktičan da sam se pitao na šta smo upravo potrošili stopedeset tabli ako OVO treba da predstavlja uzbudljivi pančlajn.

Ispostavlja se da je Keatinge mnogo bolji posao odradio u svemu drugom sem u pričanju centralne priče. Iako zapleta i radnje ovde ima za jednu, eventualno dve epizode – nikako za pet – makar je karakterizacija odlična a prikaz tog nekog (polu)sveta profesionalnih rvača koji su daleko od gledanih kablovskih mreža i za život zarađuju po nekakvim sirotinjskim provincijskim turnejama je zanimljiv, realističan i prilično human. Nekako mi je žao što Keatinge izvaja odlične likove ali im onda da veoma malo radnje u kojoj mogu da zablistaju.

O istom trošku, prija to spretno i nenametljivo igranje motivima alfa-mužjaka koji bi po dve osnove trebalo da budu samo hrpa testosteronskih klišea (profesionalni rvači pa još u noar stripu) a iz kojih Keatinge izvlači mnogo dobrih nijansi karaktera, emocija i ljudskog, odveć ljudskog ponašanja. Samo se nadam da će u narednim epizodama sam zaplet dobiti malo prominentniju ulogu a pripovedanje brži tempo. Pa neću ja živeti večno!

No, tekst na stranu, crtež Nicka Barbera mi je ulepšao ovo iskustvo. Barber ima veoma sigurnu ruku i odvažnost koja mu dopušta da mnoge elemente crteža ispušta i ostavlja čitaocu da iz kontura i po kojeg detalja sam sklapa čitavu sliku. Ovo može delovati i pomalo lenjo kad se tako opiše, ali kad vidite Barberove ljude shvatate koliko su puni duha, karaktera, života, čak i kad se trude da nose svoju najbolju masku alfa-mužjaštva i neosetljivosti. Takođe, ovo je strip koji obećava ring, rvanje i borbe a sastoji se prevashodno od ljudi koji sede i pričaju, ali Barber veštim kadriranjima i promenama rakursa dinamizuje pripovedanje i odličan je partner Keatingeovom živom tekstu. Kolor Simona Gougha – iako klasičan kompjuterski – zapravo odlično leži uz Barberova senčenja i brojne čiste površine pa je ovo sa vizuelne strane veoma lep, prijemčiv paket.

[Nightflier]

Meni je prva polovina "Haka" odlična, dok je druga vrlo ispod proseka, da se izrazim najblaže moguće. Čitav usiljeni "Ruje su krive" motiv je em izlizan em ovde katastrofalno izveden. Teško razočarenje.

[Meho Krljic]

Lepo si spakovao nešto za šta je meni trebalo šest pasusa u tri kvalitetne rečenice 

[Nightflier]

To je samo odraz moje lenjosti, I'm afraid.

[Nightflier]

Pročitao sam

Coffin Hill Vol. 1: Forest of the Night



Following a night of sex, drugs and witchcraft in the woods, Eve Coffin wakes up naked, covered in blood and unable to remember how she got there. One friend is missing, one is in a mental ward-and one knows that Eve is responsible.

Years later, Eve returns to Coffin Hill, only to discover the darkness that she unleashed ten years ago in the woods was never contained. It continues to seep through the town, cursing the soul of this sleepy Massachusetts hollow, spilling secrets and enacting its revenge.

Set against the haunted backdrop of New England, COFFIN HILL explores what people will do for power and retribution. Noted novelist Caitlin Kittredge, author of the Black London series, brings a smart, mesmerizing style to comics. Artist Inaki Miranda (FABLES) brings his dynamic storytelling to COFFIN HILL, following an acclaimed run on FAIREST.

Ne preterano originalna i ne preterano zabavna priča, čak pomalo klišeizirana, što se ne bi dalo očekivati od spisateljice kalibra Kijernan. October Faction je daleko zabavniji i nadahnutiji strip, približno slične tematike.

3/5

[Perin]

A ja sam po drugi put, ali po prvi na srpskom jeziku, dovršio a bogami i kompletirao Sendmena.

I dalje ostaje najbolja grafička novela (serijal) koju sam pročitao. Crtež mi se i dalje ne sviđa, ali scenario...Gejman je zaista car.

Ujedno sam na trećem tomu Lokota i ključa, moram priznati da mi se mnoogo sviđa.

Sent from my Sony Xperia Z5 Premium

[Meho Krljic]

 Valjda gonjen blagoslovenim mazohizmom, nastavio sam da čitam recentni autput Marka Millara i tako se obreo sa digitalnom kolekcijom njegovog prošlogodišnjeg Image miniserijala Chrononauts u rukama.

Sa Millarom su stvari sada do te mere rizične da počinjem da priželjkujem da se, gonjen pohlepom, ili već nečim, Škot na neko vreme vrati korporativnom stripu, ne zato što bi on nužno bolje pisao radeći Avendžerse ili, šta ja znam, Deathstrokea, već jer bi tu ipak iznad sebe imao urednike koji bi možda zauzdali razulareni ego scenarističkog superstara i podsetili ga da se frivolnost vezana za zvezde ipak zarađuje krvavim radom na dobrim stripovima. Kako stvari stoje, dobre stripove od Millara sve manje možemo da očekujemo.

Chrononauts je ogledni primer za ovo: rađen u kolaboraciji sa izvrsnim njujorškim crtačem Seanom Murphyjem (aktuelan je njegov rad sa Rickom Remenderom na postapokaliptičnom Tokyo Ghost) i izašao za Image, ovaj strip je takoreći leksikonska definicija style-over-substance pristupa u kome odlična produkcija i vagoni etitjuda ne mogu da zamaskiraju zjapeću prazninu na mestu gde bi trebalo da se nalazi ne čak ni njegova duša već makar jedan iskren kreativni napor.

Ali toga prkosno nema. Chrononauts je nominalno nešto u čemu bi ja trebalo da uživam – visokooktanska akciona avantura sa lepim muškarcima koji putuju kroz vreme i upadaju u ekstravagantne avanture, kombinujući savremenu ratnu tehnologiju sa različitim istorijskim erama – takoreći sažetak svih eskapističkih fantazija u kojima sam uživao kao dijete. Stripovi poput The War That Time Forgot, Skull the Slayer (kod nas objavljivan pod nazivom Gvozdeni Bil, hel jea!!!!) ili svakako britanskog Flesh Pata Millsa (kod nas osamdesetih objavljivan u Eks Almanahu pod bukvalnim i tako dobro pogođenim prevodom – Meso) su svakako preteče ovog Millarovog i Murphyjevog serijala ali dok se njima i može praštati što su više išli na prvu loptu i šok efekat, to je teže oprostiti ovom paru grešnih katolika.

Chrononauts je naprosto strip koji ne ide dalje od svoje premise – ovo je plitka i površna priča o dva dudebro naučnika koji izgledaju i ponašaju se više kao strip-junaci nego kao ljudska bića, a koji iz čistog sebičluka upadaju u kinematske avanture tokom ljudske istorije. Iako Millar pravi nominalni napor da svoje junake humanizuje i prikaže ih više kao ,,ljudska bića sa manama" taj napor je simboličan i krajnji rezultat je mnogo bliži ,,paru narcisoidnih drkadžija". Dalje, zaplet u kome se protagonisti nalaze je nerazrađen, istorijske ličnosti koje susreću su svedene na od najtanjeg papira izrezane karikature a povrh svega Millar se ni malo ne zamara time da se drži nekakvih konzistentnih premisa o tome kako putovanje kroz vreme može da izgleda i koje su u nekoj poznijoj eri konsekvence dramatičnog menjanja istorijskih datosti. Dok god ima izgovor da piše scene u kojima stvari lete u vazduh i puca se iz automatskog oružja po pešadiji njemu je, reklo bi se, dobro.

Murphy je, srećom mnogo više na nivou zadatka pa je ovo jako lepo nacrtan strip. Ne da to olakšava ekstremno kolutanje očima dok se probijate kroz dosadne dijaloge i ničim izazvane akcione scene ali je makar tim očima koje kolutaju lepše.

Millar nastavlja sa svojim pohodom na Holivud i anglofonu strip-publiku ali ako se uskoro ne susretne sa nečim što bi mu skrenulo pažnju na to da je jednom, nekada, ipak bio autor koji se makar trudio oko svojih radova, bojim se da ću njegove radove početi aktivno da izbegavam...







Pročitao sam i prvu priču u tekućem serijalu James Bond koga izdaje Dynamite Entertainment. U normalnim uslovima ne bih se preterano bavio licenciranim stripovima – a James Bond stripove nekako ni kao dijete nisam voleo i uvek su mi delovali kao jeftinija verzija Modesty Blaise – naročito što je ovde u pitanju nimalo prikriveni kros-marketing napor sa započinjanjem serijala prošlog Novembra kako bi se koincidiralo sa bioskopskom premijerom Spectre. No, kako je za scenaristu odabran Warren Ellis, čovek kadar da mnoge neprivlačne predloge učini privlačnim, ušao sam u rizik. I izašao iz njega zadovoljan.

Ellis je čovek ionako mnogo bliži akcionom špijunskom trileru nego superheroizmu, plus je Englez koji uživa da engleštinu prominentno zastupa u svojim stripovima. Kad se na to doda da je strip značajno manje riskantna avantura za investitore i da mu se garantuje viši nivo autorske slobode od onoga što se daje na raspolaganje filmadžijama, jasno je da je stripovski James Bond u svojoj najnovijoj inkarnaciji morao da ispadne znatno ubedljiviji od svog bioskopskog parnjaka.

Tamo gde je Spectre bio mlitav, dosadnjikav film koga već posle nekoliko meseci jedva uspevam da se prisetim, Ellisov (i Mastersov) VARGR, kako se zove prva priča od šest epizoda je u principu klasičan špijunski-sleš-akcioni meni ali sa interesantnijim i logičnijim pripovedanjem i tempom izlaganja, kao i sa mnogo oštrijim, duhovitijim ali i opasnijim tonom. Dok se za sam zaplet i priču koja se iz njega razvije ne može reći da će ih čitaoci pamtiti u decenijama koje dolaze, Ellis i crtač Jason Masters sa dosta ubedljivosti plasiraju likove, pozitivne i negativne, kao i atmosferu koja je iznenađujuće mračna i opresivna.

Ovaj James Bond ne bavi se pitanjem je li njegov glavni junak psihopata jer su gotovo svi likovi koji se pojavljuju sasvim svesni da igra u kojoj učestvuju nije za normalan svet. Tajni ratovi obaveštajnih službi i organizovanog kriminala su krvava, časti skoro sasvim lišena rabota u kojoj je nekakav dobitak za civile i opštu javnost gotovo apstraktna vrednost o kojoj novine i neće pisati na kraju balade. Ellis pogađa interesantnu zlatnu sredinu između sa jedne strane realizma koji primetno odudara od inspektorgadžetskih tropa u koje je filmski serijal uleteo još sa Rogerom Mooreom i mada je na trenutak, sa Casino Royale delovalo da će im se oduprti, ostao doboko zaglavljen u njima do danas, i sa druge strane nužne eskapističke komponente koja dopušta da prihvatimo ideju o poslu tajnog agenta koji podrazumeva stalne obračune vatrenim oružjem, dosta konzumacije alkohola i pokoji snošaj.

No, tu Ellis i Masters vešto idu na zaoštravanje diskursa pa je zaplet prost, fokusiran na trgovinu narkoticima, prljav i daleko od operetske ekstravagancije filmskog Bonda, a akcija zapravo naglašeno visceralna, mnogo više nego i u Casino Royale, sa Bondom koji ubija i sakati nadmoćnom silom bez ikakve primisli o milosti i due-processu koji bi nekakav ipak nominalni zaštitnik poretka trebalo da ima na umu. S druge strane, erotska komponenta stripa je spretno izvađena iz svoje uobičajene eksploatacijske funkcije i služi kao interesantan komentar na bondovsku tradiciju.

Ellis ovo piše i sa dobrom dozom ciničnog humora koja pristaje Jamesu Bondu – i svakako  još više njegovom Jamesu Bondu – ali i sa dozom sumornog pesimizma koji preovlađuje nad avanturističkim žarom. Ovde su žrtve ozbiljne, posao krvav i zamoran a i naši na kraju pobeđuju izlazeći na drugi kraj sa ozbiljnim traumama. Ukratko – onom što je Mendes želeo da dobije sa Skyfall i Spectre, Ellis i Masters su prišli mnogo bliže.

Druga priča, Eidolon je počela prošlog meseca a nakon njenog završetka Ellisa na scenarističkim dužnostima zamenjuje Andy Diggle (dok će urednog ali krutog Mastersa na crtežu zameniti Italijan Luca Casalanguida). Kao što je već tradicija, Ellis serijal započinje moćnim i ubedljivim iskazom i predaje ga drugima u ruke pre nego što se zasiti ili zamori. Ne znam hoće li Diggleov nastavak biti jednak Ellisovom predlošku, ali za sada ovo toplo preporučujem ljubiteljima Bonda. Mislim da će biti prijatno iznenađeni.



Gore sam pomenuo Ricka Remendera a pre neki dan sam pročitao i njegov petodelni miniserijal Devolution, rađen u tandemu sa crtačem Jonathanom Way$hakom. Remender koji je napustio veoma uspešan rad za Marvel (imao je svoj Avengers serijal i bio scenarista Kapetana Amerike pre nego što se edžektovao) da bi se bavio sopstvenim autorskim stripovima je poslednjih par godina ekstremno prolifičan, radeći nekoliko sasvim različitih serijala za Image (Tokyo Ghost, Low, Deadly Class i dakako Black Science), ali je negde našao vremena i za izlet do Dynamitea i još jedan postapokaliptični naučnofantastični strip sa puno akcije ali i sa ambicijom da progovori koju i na neke dublje, recimo sociološke i antropološke teme.

Devolution je pristojan strip ali još jedan od onih koje čovek – ili makar ja, dakle, sredovečni muškarac sa izraženim simptomima demencije prekoks – pročita bez mnogo napora a onda sa još manje napora gotov sasvim zaboravi. Delom je problem sigurno u meni ali delom, moram da primetim, problem mora da je i u Remenderu koji – dokazano je to mnogo puta – može više i bolje od ovoga. Devolution je jedan solidan omaž Heavy Metal klasicima i može se nazvati cerebralnijim pastišem stripova koje je pre četrdesetak godina radio Richard Corben za ovu publikaciju, ali niti pastiš po intenzitetu i energiji može da se uporedi sa Corbenovim originalima niti je njegova cerebralna komponenta toliko pametna pa da to nije važno.

No, nije da Devolution nema dobrih strana, dalekobilo, ovo je u suštini zabavan strip sa veoma dinamičnim crtežom i maštovitim dizajnom sveta u kome se radnja odvija. Takođe, sam Remender se u njemu bavi nekim temama koje je već na drugim mestima načinjao i koje su zanimljive pa imamo koktel sociopolitičkih opservacija i minijaturnih socioloških studija postapokaliptičng društva u kome caruju preživeli rednekovi devoluirani na nivo plemenskih vođa što žene drže u haremima a nepoćudne saplemenike kažnjavaju kastracijama.

Sama ,,devolucija" iz naslova je ambiciozan, možda i preambiciozan koncept bukvalne biološke preokrenute evolucije živih bića na Zemlji. Remender je sigurno svestan da evolucija, pa makar i stripovska, makar i obrnuta, ne funkcioniše ovako – da oslobađanje određenog biološkog agensa u atmosferu postojeće jedinke vraća na neke niže stupnjeve telesnog i intelektualnog razvoja – ali to je premisa sa kojom se kreće. Pokušavajući da iz ljudskog mentaliteta izbace religijska osećanja – za koja se, kao, utvrdilo da dovode do ratova – naučnici se preigraju i čitavu planetu vrate nekoliko evolutivnih stupnjeva unatrag tako da sada zaglupeli ostaci čovečanstva koji jedu jedne druge i dalje koristeći automatsko oružje i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem dele ekosistem sa džinovskim insektima i razularenom vegetacijom. U takvom svetu glavna junakinja, dete slavnih naučnika na koju devolucija nije uticala, očajnički pokušava da kompletira potragu za možda-stvarnim-a-možda-i-ne lekom koji ima potencijal da stvari još jednom preokrene, planetu vrati u prethodno stanje i spase šta se spasti može od urušene civilizacije. Na putu joj stoje horde podivljalih homo-sapiensa sletelih par stepenika niže na evolutivnoj lestvici, ali i orijaških arahnida i insekata.

Remender ovde kombinuje mnoge eksploatacijske trope i strip je zabavan zato što se dobar deo može opisati kao solidno ukrštanje Sveta Mutanata Richarda Corbena i, recimo, britanske Axe Avenella i Romera. No, neugodnost ovog srastanja pomalja se kada Remender pokuša da se iskobelja iz eksploatacijske jame i prikaže nam se kao osvešćeno biće čiji protagonisti moraju da kažu i neku pametnu da bi čitalac video da golotinja i nasilje nisu sami sebi svrha.

Ovo je sasvim plemenita intencija, naravno, ali Remender je ne realizuje udobno – Corbenovi i Romerovi stripovi su bili intenzivno erotizovani jer je to u vreme kada su nastajali bilo subverzivno i ojačavalo likove – ženske i muške – koji su ih nosili, baš kao što je i nasilje u njima bilo grčevit i nesuptilan ali snažan komentar na kulturu u kojoj su nastajali (kraj posleratne inicijative za državu blagostanja i ulazak u eru neoliberalizma). Remenderov glavni lik je zaboravljiv i nedovoljno ,,prisutan" u sopstvenoj priči. Njegova Raja nema u sebi neku distinktnu karakternu osobinu koja bi je čitaocu približila na distancu veću od sad već udobnog savremenog klišea ,,jake žene" u akcionom kontekstu. Ona puca i jaše dobro kao/ i bolje od muškaraca, ima plemenitu dužnost da spase svet i ne mnogo više od toga i ne nosi u sebi dah inspiracije koji bi ukazao čime je to ona zapravo posebna pa da bude noseći element ove priče. Remender je imao neke uistinu memorabilne glavne likove u prošlosti – pogotovo u svom brejkaut serijalu Fear Agent čiji je protagonista bio punokrvno ljudsko biće sa gomilom mana i autentičnih vrlina, a koga su neki od junaka u Black Science časni ehoi – ali Raja je samo njihov thumbnail, junakinja koje je to jer nam je to scenarista rekao a ne jer nas je u to ubedio.

Isto tako, zaključak ove priče je interesantan i – sva pseudonauka na stranu – narativno zadovoljavajući ali je primetno da čim se mrdne iz domena akcije ovaj strip postaje manje ubedljiv, nesigurniji i njegovim se rešenjima manje veruje.

Onda je i dobro da akcije ima mnogo i da je Jon Way$hak pravi čovek da je crta. Nema kod njega, doduše, Corbenove hipertrofirane plastičnosti ljudskih tela ili Romerove senuzalnosti ali se to nadoknađuje izuzetno naglašenom dinamikom pokreta, ekspresivnošću likova koja govori više od Remenderovih ponekad previše klišeiziranih dijaloga, nadahnutim pejsažima devolirale Zemlje kojom caruju nasilje i životinje iz horor filmova. Nešto zagasitija kolorna paleta možda malčice umiruje razuzdani crtež, ali ovo je svejedno strip koji se sa uživanjem čita najviše u trenucima akcije i krvoprolića. Oprezna preporuka.

[neomedjeni]

Druže Meho, jeste li nekad napisali neki kritički osvrt na Scalped nakon što ste strip dočitali do kraja? Neki me vrag nagnao da otvorim prvu stranicu teme gde sam naleteo na vaše utiske o prvim epizodama Scalpeda, pozitivnim i negativnim elementima stripa, pa ko velim, možda ste nekad napravili i konačnu računicu o istom.

[Meho Krljic]

Čini mi se da jesam, u jednoj od poznih epizoda DJMS-a na UPPS-u ali sada je sve to zameo snijeg. A možda sam sve i sanjao, ko će ga znati...



U nastavku mojih meditacija o nevažnom:


Na superherojskoj strani ograde sam čitao razne stvari...

Nedavno okončani Secret Six serijal koga je pisala povratnica Gail Simone je uspeo da me prvo ozbiljno uplaši a zatim i umiri i podseti da pričamo o scenaristkinji sa najduže konzistentnim autputom u superherojskom biznisu. Njen prethodni Secret Six serijal iz 2008. godine mi je bio jedan od najomiljenijih DC stripova u poslednjih deset godina i kada sam video da u New 52 inkarnaciji imamo posla sa novim timom, kao i da je crtač Ken Lashley – ne nužno moj omiljeni superherojski autor – malko sam se zabrinuo. Prva epizoda je pritom bila smeštena in medias res, bez namere da čitaoca postepeno uvede u novi status quo i time svakako malo zbunjujuća. No, nije predugo trebalo da zaključim da su, kako Alah i zapoveda, jedna žena i jedan crnac proizveli jedan od najinteresantnijih aktuelnih superherojskih stripova u korporacijskoj ponudi.

Simoneova ovde ponovo uspeva da uhvati proverbijalnu munju u flašu i sklopi tim metaosoba koje nisu ni superheroji ni superzločinci već najpre disfunkcionalni sociopati koji na neobjašnjive načine, prolazeći kroz bizarne zavere i konflikte sa sadističkim negativcima uspevaju ne samo da profunkcionišu kao ekipa već i da se realizuju kao porodica. Moji prvobitni strahovi što moram da se upoznajem sa novom galerijom likova nakon što sam zavoleo prethodnu brzo su raspršeni jer su Simone i Lashley uspeli da kreiraju još jednu postavu bizarnih, društveno marginalizovanih jedinki čiji se brojni emotivni, socijalni i, eh, psihijatrijski nedostaci međusobno potiru dok u sumi ne dobijemo grupu osoba koje autentično brinu jedna za drugu i uspevaju da sazrevaju pojedinačno ali i kao kolektiv, ispunjavajući neke od najosnovnijih svrha superherojskog stripa kao didaktičkog materijala za decu i omladinu.

Naravno, druga je decenija XXI veka pa su ti neki otpadnički likovi u ovom stripu uistinu bizarni. Simone ne beži od svakojakih transgresija, rodnih, rasnih, čak i čisto telesnih – na primer spretno poentiranje sa novim izgledom Ralpha Dibneyja, Elongated Mana – uspevajući da pritom protrese klasični DC kanon i da humanizuje svoje likove na veoma ubedljiv način.

Secret Six u ovoj inkarnaciji nije našao put do srca prevelikog dela publike – verovatno jer je Simone na već bizarnu osnovu dodala još nekoliko zaokreta bizarnog – pa je serijal okončan sa četrnaestim brojem pre par meseci. Opet, to da se DC u nekim svojim serijalima trudi da ispituje (i blago prekorači) granice aktuelnih socijalnih normi i zađe malčice u divlju teritoriju je lepa stvar koju treba podržati. Nadam se da će Simoneova uskoro imati priliku da ponovo radi sa ovim naslovom jer joj to, uprkos svemu, dobro ide.



Preko, u Marvelu sam savladao dosadašnje epizode aktuelnog Iron Man serijala pod nazivom Invincible Iron Man, u scenarističkoj izvedbi Marvelove vedete Briana Bendisa, a koga je Kuća Ideja još pre kraja izlaska Secret Wars počela da izdaje sugerišući da se radi o jednom od najvažnijih njihovih aktuelnih serijala.

Što i nije neko iznenađenje – sa uspehom Marvelovog kinematskog univerzuma koji je u velikoj meri utemeljen na harizmi Roberta DJ-a, Iron Man je samo učvrstio svoju poziciju jednog od najvažnijih Marvelovih likova koju je u stripovima svakako imao već decenijama i ima smisla da u novom Marvelovom univerzumu serijal o zlatnom Avendžeru zauzima jedno od centralnih mesta.

Bendis na ovaj serijal dolazi nakon prilično radikalnih radova koje su sa Iron Manom izveli Kieron Gillen i Tom Taylor, pogotovo nakon otkrića da je Tony Stark usvojen i nije bio biološko dete svojih slavnih roditelja, ali i posle temeljitog prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma u Secret Wars. U tom smislu, a i imajući u vidu da ga piše jedan od najbitnijih Marvelovih scenarista u poslednjih petnaestak godina, zaslužan za mnoge kreativne odluke donesene u ovoj kući, aktuelni Invincible iron Man je iznenađujuće smiren i skoro pa konzervativan strip u kome se šokantna otkrića i promene status quoa dešavaju zapravo polagano i sa merom. Bendis kao da zapravo želi da Tonyja Starka nežno i pažljivo utera u sazrevanje radije nego da ga radikalno transformiše kako su radila dvojica prethodnih scenarista pa ovaj serijal do sada odiše gotovo klasičnim mirisom visokotehnološkog akcionog superherojskog trilera sa propisnim osvešćenim alfa mužjakom u glavnoj ulozi. Bendis pažljivo raspakuje Starkov privatni život pokazujući i njegovu ranjiviju, emotivnu stranu, u intermecima između ekstravagantnog superherojskog spektakla koji podrazumeva sukobe sa neverovatno moćnim protivnicima i onostranim pretnjama. Načelno nisam ljubitelj povremenih Bendisovih izleta u okultne teme – prevashodno jer ih on odrađuje bez mnogo elegancije i nadahnuća – ali je ovde to pristojno izvedeno i interfejsovanje visoke tehnologije i visoke magije, kibernetskih nindža i demona s onu stranu realnosti je odrađeno na prihvatljiv način.

U korenu su ipak, kao i uvek kod Bendisa, dobri likovi sa solidnim dijalozima. Raspričanost je ionako jedna od osnovnih karakteristika Tonyja Starka, a što se savršeno uklapa uz Bendisovu slabost ka kilometarskim dijalozima. Ovde Iron man ima i dobre sparing partnere u liku veštačke inteligencije Friday koju je sam dizajnirao i koja je zajedljiva sekretarica kakva Pepper Pots nikada nije imala srca da bude, ali i reformiranog Doktora Dooma koji je sada lep, dobar i izluđuje Starka svojim gospodskim ponašanjem. Tu je i novi ljubavni interes ovejanog plejboja, inteligentna i uspešna naučnica, ali i Mary Jane Watson, koja, gostujući izvan Spider-man stripova uspeva da u ovaj serijal unese dah razume običnih, časnih ljudi sa ulice, koji nisu deo svetskog džet-seta.

Ova postavka se, zatim – a donekle i nažalost – menja kako strip ide dalje i kasnije epizode su manje razigrane, više u duhu klasičnog akcionog trilera, sa nešto manje dijaloga i smirenijom radnjom. Utisak je da je drugu polovinu serijala do sada Bendis smandrljao na brzinu pripremajući se za penzionisanje Tonyja Starka i ubacivanje na njegovo mesto petnaestogodišnje Afroamerikanke Riri Williams. Ovo će me zaboleti ako se sve lepe postavke i razvoji likova iz prvih nekoliko epizoda na kraju pokažu kao nebitne i nerazrađene, a sve u ime plemenite ideje o reprezentaciji drugih populacionih grupe pored belih alfa mužjaka.

Naravno, Bendis je čovek sa dve usvojene afričke ćerke i uspešnim zamenjivanjem Petera Parkera u kostimu (Altimit) Spajdermena melezom Milesom Moralesom koji je postao solidan favorit publike uprkos početnom skepticizmu (i rasističkim džilitanjima). Da li će isti trik uspeti da izvede dvaput? Videćemo. Ono što je izvesno je da je Marvelu Tony Stark i dalje isuviše važan da bi ga se odrekao i da ćemo ga i dalje videti u stripovima čak i ako ne bude (jedno vreme) nosio crveno-zlatni oklop. Kako se u superherojskim stripovima sve te radikalne identitetske hirurgije na kraju završe povratkom na staro, nema sumnje u to da ovo nije poslednji put da smo videli Starka kako koristi svoje repulzore boreći se za pravdu i kapitalizam sa ljudskim likom.



Prednost rada na jednom od najvažnijih serijala cele izdavačke linije je i u tome što su vam skoro garantovani odlični crtači pa je tako David Marquez ilustrovao prvu priču i priredio nam jedan punokrvni superherojski spektakl sa sjajnim kadriranjem i ikoničkim scenama, ali i sa uspelim prizorima humora na kome je Bendis u njoj insistirao, prelazeći povremeno u čistu komediju. Nasledio ga je meni uvek dragi brazilski veteran Mike Deodato na drugoj priči koja se svojim mračnijim zapletom uklopila i u njegov realističniji crtež i tamniji ton.

Bendis paralelno sa svojim starim, pouzdanim saradnikom, Bugarinom Alexom Maleevim radi i serijal International Iron Man koji je za sada odmereno pripovedana priča o prošlosti Tonyja Starka a koja treba da otkrije tajnu njegovog biološkog porekla. Ovo je misterija koja se, mislim, interesantnijom čini autorima a manje publici ali Bendis je za sada piše udobno i bez mnogo gubljenja u za sebe ponekada karakterističnim meditacijama o trivijalnim stvarima, a Maleeva je uvek zadovoljstvo trošiti pa tako i u ovoj storiji koja nudi manje superherojisanja a više intriga vezanih za bogate i dekadentne porodice čije su imperije izgrađene na starom novcu.

[neomedjeni]

Da napišem nešto i on topic, premda mi se ovih dana ništa ne piše, ni na poslu (što je okej) ni na netu (što je već zabrinjavajuće).


Pošto mi se čitala apokalipsa, iščačkao sam stare skenove Wastelanda i pribavio najnovije Lazarusove. Nakon iščitanog četvrtog trejda Ruckine priče o supervojniku iz okrutnog postapokaliptičnog sveta budućnosti i prvih deset sveski Džonsonove sage o besmrtnicima iz okrutnog postapokaliptičnog sveta budućnosti , zaključci su:


1. Da Lazarus nema ničeg spektakularnog osim crteža, pa ipak, iz razloga koje sam sebi ne mogu da objasnim, s velikim zadovoljstvom i lakoćom gutam svaki trejd kada dođe na red. Ni u jednom glasanju ne bih ovaj strip svrstao na bilo kakvu top listu najboljih, pa čak ni boljih stvari koje sam pročitao, pa ipak ne mogu sebe da zamislim kako preskačem sledeći broj. Uvrnuto.


2. Da su Džonson i Miten genijalci. Mislim, pokrali su dovoljno od Fallouta i Mad Maxa da bi u savršenom svetu bili osuđeni na tešku robiju, ali su to učinili s toliko stila da bi nesumljivo istovremeno bili oslobođeni od služenja kazne. Ovoga puta ću ovo ispratiti do kraja.


Glad za franačkim stripom ovog meseca je utoljena Perjem na vetru, vrlo dobrim nastavkom prekrasnog serijala Sedmi život Kopca, jednog od najboljih stripova koje sam ikad čitao. Perje nije razočarenje, daleko od toga, ali Cothias je na kraju balade napravio početničku grešku, dovevši svoje junake u bezizlaznu situaciju bez namere da ih ostavi u istoj, zbog čega je posegnuo za deus ex machina rešenjem u priči čija je snaga dotad upravo bila totalna operisanost od takvih gluposti. Mrlja koja se može oprostiti, ali na koju se ne može zažmuriti pri svođenju računa o ovom stripu.


I, i dalje nisam siguran zbog čega mi je ovo trebalo, ali u vreme izlaska marvelovog Građanskog rata skinuo sam sa neta paket stripova koji sadrži pomenutu priču i sve druge marvelove sveske koje su povezane sa istom. Negde oko strotinak stripova, sve u svemu. Gonjen nekom morbidnom radoznalošću, trenutnim pomračenjem svesti, besmislom sopstvene egzistencije ili nečim četvrtim, uglavnom , počeo sam to da čitam. Gonjen samo sopstvenom glupošću i mazohizmom, nastavio sam nakon što sam negde oko treće sveske shvatio o kakvom se pretencioznom kvazifilozofskom šundu radi. Sada sam na trideset i nekoj. Računam da bi trebalo da bez ikakvog žaljenja uradim jedan shift+delete, samo što mi baš baš žao sve one žuči koju ću moći da prospem iz najcrnjih dubina svoje duše ako ovo isteram do kraja. 

Čini mi se da jesam, u jednoj od poznih epizoda DJMS-a na UPPS-u ali sada je sve to zameo snijeg. A možda sam sve i sanjao, ko će ga znati...

Ah, šteta, to bih rado pročitao. Najozbiljnije.

[Meho Krljic]

Pogledaću kad dođem kući može li se šta spasti iz materijala rađenih za tu kolumnu ali napominjem da je zaista moguće da nisam nitša napisao i da se samo prisećam šta sam o stripu mislio. 

[Meho Krljic]

Nisam, sad sam proverio, ali imam neki kratak osvrt za to u Kiši:


Jason Aaron je trenutno jedan od najinteresantnijih autora u američkom mejnstrim stripu. Originalno otkriven kao veliki talent na jednom od Marvelovih konkursa za nove scenariste, Aaron je zapravo temelje svoje reputacije udario pišući za konkurenciju. Bio je u pitanju Vertigo miniserijal The Other Side, inspirisan vijetnamskim ratom, u kome je Aaronov rođak Gustaf Gasford učestvovao i kasnije po svojim sećanjima napisao roman The Short Timers, docnije ekranizovan pod imenom Full Metal Jacketod strane nikog drugog do Stanleyja Kubricka. Osokoljen dobrim kritikama i solidnom prodajom The Other Side, Aaron se odvažio da Vertigovo uredništvu donese pič za svoj sledeći projekat, serijal koga će mnogi kasnije opisivati kao "Sopranos u indijanskom rezervatu", nazvan jednostavno Scalped.Poslednjih pola decenije kulturni potres koga je Aaron, uz Rajka Miloševića Geru koji je većinu epizoda Scalped nacrtao, proizveo u Americi kao rezultat je dao i to da se Marvel veoma brzo dosetio da je talentovani scenarista zapravo njihova beba pa su brže-bolje sa njim potpisali ekskluzivni ugovor. Aaron se u "kući ideja" dobro snašao radeći uspešno sa likovima poput Hulka, Thora, Punishera ili Wolverinea, ali je Scalped bio i ostao njegova beba. Čak ni Marvel se nije mnogo petljao u to –  ekskluzivnost ugovora koji su sklopili sa Aaronom dopustila mu je da dovrši Scalped kod konkurencije.Na kraju krajeva, zbilja se radi o jednom od najboljih američkih mejnstrim stripova u poslednjih deset godina.

Scalped je brutalan, nasiljem ispunjen strip o korupciji, kriminalu, ekspolataciji, nacionalizmu, narkoticima, seksu, kockanju i načelno nije nešto što biste ponudili svojoj majci kada bi vas pitala da joj preporučite nešto zabavno za pred spavanje, niti nešto o čemu biste sa oduševljenjem pričali devojcina prvom sastanku, dok se još pretvarate da razumete čitav taj koncept empatije i saosećanja, ali nije to ono što ga čini zanimljivim za ovaj pregled. Razume se da možete imati savršeno nasilan i tematski kontroverzan strip koji će i dalje po tonu i nivou zrelosti biti namenjen tinejdžerima – nije li najveći deo karijere Marka Millara savršen primer za ovo? Ali ono što Scalped izdvaja od ostalih kriminalističkih radova je upravo pažnja posvećena likovima, pogotovo muškim, koji svi u toku pričanja priče prolaze kroz dramatične, neretko tragične transformacije. Na prvi pogled tek još jedna varijacija na priču o terenskom operativcu ubačenom duboko u neprijateljsku strukturu (koordinate: The Spy Who Came in From the Cold, Johna le Carrea, Infernal Affairs Andrewa Laua i Alana Maka, ili, ako želite da se bavimo isključivo stripom, onda svakako Sleeper Eda Brubakera i Seana Phillipsa), Scalped odlazi nekarakteristično daleko u psihološkoj analizisvojih likova, pre svih protagoniste, besnog, mladog, tvrdog i nedovoljno sazrelog Dashiela Bad Horsea. Dok je Bad Horse u početku prototip noar antiheroja tvrdih pesnica, kratkog fitilja i nemuiruće erekcije, Aaron i Gera će ga do kraja serijala provući kroz pravi pakao terajući ga da preispita svoje lojalnosti, ne samo porodici, službi, ženama u svom životu ili tradiciji, već i samom sebi. Rastegnut između mržnje prema autoritetima i potrebe da ih prihvata, želje da dokaže sopstvenu samostalnost i daima okruženje koje ga prepoznaje kao vrednog, Bad Horse prema kraju stripa pada izuzetno nisko – ubistva, adikcija, laži – ali na kraju sazreva na izuzetno bolan ali efikasan način.A do ovoga ne bi došlo da nije drugih muških likova u Scalped. Naravno, ženske likove, pogotovo onajDashielove majke, ni slučajno ne treba zanemariti, Aaron i Gera su im posvetili mnogo pažnje, ali likovi FBI agenta Nitza i poglavice Lincolna Red Crowa, dve polomljene, korupcijom ispunjene ali bašzato bitne pseudoočinske figure, zajedno sa Dashielovim biološkim ocem i još nekim važnim muškarcima su ono što glavnom junaku pomaže – ma koliko teško bilo – da pronađe svoj identiet i mesto u svetu.

U tom smislu, Scalped je strip o odrastanju koje se događa nakon nominalnog odrastanja, nakon što smo dostigli doba u kome nas zakon i roditelji smatraju odraslim osobama i uragan metaka i gejzir psovki uz koje Dashiel Bad Horse stiže na svoj novi početak u završnici Scalped je adekvatna pozadinaza priču koja podučava skromnosti i tome da nikada nije kasno da se pronađe sopstveni glas u kakofoniji života, makar on značio da priznajete da još uvek ne znate i ne posedujete ništa.

[neomedjeni]

Odlično, bolje i ovo nego ništa.


Bonus je što sam konačno naleteo na tvoju najavu kratkog osvrta koja nije zajebancija. 

[Meho Krljic]

Zato što je to bio deo petostruko dužeg teksta koji se bavio nekolikim stripovima, razmatrajući temu "stripovi za muškarce". ja uopšte nemam nikakvo sećanje na pisanje tog teksta ali našao sam ga u svom sent itemsu, dakle, mora da sam ja autor.

Inače, druže Neomeđeni, apropo vašeg skoro pa suicidalnog pokušaja da čitate Civil war: meni je drago i mislim da je plemenito što stalno pokušavate da uđete u superherojštinu uprkos mučnim iskustvima koja sa njom imate, ali zašto, zaboga, stalno birate njene najgore izdanke??? Old Man Logan i Civil War su slabi stripovi Marka Millara (da ne pominjem ideju da pročitate i sve tie inove za Civil War    ) ali ako želite da čitate njegov dobar superherojski strip, uzmite prve dve sezone Ultimates koje su uradili on i Bryan Hitch - ako vam se to ne svidi, superheroji naprosto nisu za vas. Ili uzmite Daredevil koga su radili Brian Bendis i Alex AMleev. Ili Daredevil koga su radili Mark Waid i Chris Samnee. Ili Brubakerov Sleeper. (Čak i Brubakerov Daredevil je odličan ali se nastavlja direktno na Bendisa pa ga čitajte posle Bendisa). Ili uzmite Secret Six Gail Simone. Ili Morrisonov i Quietlyjev All-Star Superman. Ili Bendisovog Ultimate Spider-mana.... Izbor vam je ogroman...

[džin tonik]

Neomedjeni, od superheroja kreni sa Ennisovim Kevinom i Midnighterom!!! Da ne spominjemo Boyse...
Svasta...