Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

To su možda preradikalne polazne tačke    Možda Invincible?

[Meho Krljic]

Nego, ispostavilo se da sam za Kišu ipak napisao i duži tekst o Scalped, sad sam na njega naleteo, pa ko želi, može da ga čita....







Koncept "velikog američkog romana" tako značajan za američki kulturni identitet poslednjih godina kao da se premestio u neke druge ravni. Naravno, i u recentnim decenijama pojavljivale su se knjige koje su sa autoritetom i stilom hvatale dah trenutka i pretakale ga u prozu, ali karakteristično je da mnoge od njih – Elisov "Američki Psiho" ili, zašto da ne, Makartijev "Put" – i pored velike popularnosti, kritičarskih hvalospeva i nesumnjivih literarnih kvaliteta nisu dobijale ovu titulu (iako se, recimo Makartijev "Krvavi meridijan" sa polovine osamdesetih godina smatra Velikim Američkim Romanom). Možda je ovo znak da su drugi mediji, druge grane industrije zabave, rekli bi cinični, konačno dovoljno sazreli da preuzmu umetničko sažimanje zeitgeista, ili da potencijalna publika naprosto radije gleda televiziju ili igra igre nego što čita knjige.

U svakom slučaju, bilo bi interesantno videti odbranu teze kako televizijske serije poput Wire ili Breaking Bad ili video igre kao što je Grand Theft Auto zapravo sveobuhvatnije i višeslojnije istražuju američki nacionalni identitet i njegove složenosti, nego što bi sama proza ikako mogla. No, za našu današnju priču ne moramo ići toliko daleko – dovoljno je da se od "obične" proze pomaknemo samo jedan korak dalje u domen – grafičke proze.

Američki strip je specifičan medij valjda već i po tome što se u njemu glavnim tokom smatraju očigledno fantastični radovi kao što su superherojski stripovi, dok sadržaji koji bi u filmu ili u prozi spadali u suvi mejnstrim moraju da se žestoko bore za pažnju publike, rvu sa uzrasnim rejtinzima i generalno za svaki metar teritorije koji osvoje prospu dosta znoja i krvi.

Ali ponekad je ova bitka itekako vredna. Vertigo, podetiketa velikog korporacijskog izdavača DC (koji je i sam u vlasništvu medijskog koncerna Warner Bros.) već više od dve decenije najvisokoprofilniji je primer firme koja se gotovo isključivo bavi stripovima "za odrasle" i uspeva, i pored sve manjih tiraža i sve surovije borbe u uslovima ekonomske recesije, da opstane na osnovu reputacije i povremeno zapanjujućeg kvaliteta radova koje objavljuje.

Nije tajna da je Vertigo izgubio poprilično teritorije poslednjih godina, objavljujući serijale upitnog kvaliteta i, što je možda bitnije, upitne relevantnosti. Firma koja je devedesetih godina prošlog veka promenila percepciju velikog broja čitalaca o tome šta znači raditi savremen strip serijalima poput Sandmana ili Preachera, koja je u ovaj vek ušla sa impresivnom gangsterskom sagom 100 Bullets, u poslednje vreme vidno je potisnuta u drugi plan zrelim, maštovitim serijalima kao što su Morning Glories, Saga, Chew ili Locke & Key, za nezavisne izdavače Image i IDW, a koji bi u nekom drugom vremenu prirodno svoj dom našli na Vertigu. Uprkos naporima da se stvari donekle isprave pokretanjem edicije grafičkih krimi-romana Vertigo Crime, i još uvek visokom kvalitetu nekih dugovečnih serijala poput na primer Fables, reklo bi se da Vertigo gubi na relevantnosti...

...sem što je poslednjih pet godina Vertigo izdavao serijal koji je po relevantnosti, ali i zrelosti, snazi, intenzitetu jedne gotovo opipljive ,,realnosti" koju je isporučivao, naprosto bez parnjaka na američkom stripovskom nebu. Sa jedne strane vestern – kao autohtono američki (pre svega) literarni ili kinematografski žanr, a sa druge raskošna porodično-kriminalistička saga koja govori o novcu, krvi, nasleđu, zemlji, strasti i ubijanju – strip serijal Scalped je uspeo da Ameriku uhvati u njenim najtamnijim nijansama, razobliči sve njene osramoćujuće strane, ali i podseti na njenu iskonsku veličinu, na večite vrednosti u koje se Amerika zaklinje čak i kada ih Amerikanci rutinski ismevaju i bacaju u prašinu.

Uostalom, ima li boljeg načina da se Amerika psihoanalizira, da se uhvati za trbuh, izvrne i izvuče na dnevno svetlo kako bi se videla sva prljavština, od toga da se ode najdublje što se može u prošlost i dotakne originalna američka trauma – genocid i otimanje zemlje autohtonom stanovništvu ovog kontinenta, ljudima koje već stolećima kolokvijalno nazivamo Indijancima?

Jason Aaron, diplomac Engleskog jezika i istorije je u svet stripov-publikovanja ušao pišući miniserijal – takođe za Vertigo – pod nazivom The Other Side, baveći se još jednom velikom američkom traumom, ratom u Vijetnamu. Ovo je delovalo kao prirodna tema za čoveka čiji je rođak bio niko drugi do Gustaf Gasford, vijetnamski veteran i autor romana The Short Timers po čijem je predlošku Stanley Kubrick snimio Full Metal Jacket, no za Aarona je to bilo tek zagrevanje. Talentovani scenarista koji je nekoliko godina ranije pobedio na Marvelovom konkursu za nove, neobjavljivane scenariste umorio se od čekanja Kuće ideja da mu ponude pisanje nekog od svojih superherojskih serijala, pa je posle solidno primljenog The Other Side Vertigu ponudio ideju za ambiciozan tekući serijal koji će kasnije u nekim prepričavanjima biti opisivan rečima ,,Sopranos koji se događa u indijanskom rezervatu". Vertigo je zagrizao, mada oprezno, zaobilazeći armiju poznatih crtača sa kojima su imali izgrađene veze i posao je dobio niko drugi do Rajko Milošević – Gera, srpski strip-veteran sa stalnim prebivalištem u Španiji koga će Scalped tokom pet godna izlaženja pretvoriti u neku vrstu andergraund superzvezde u Americi. Potpisan prosto kao R.M. Guera, Gera je bio suočen sa prilično zastrašujućim izazovom: nacrtati strip koji će Amerikancima objasniti Ameriku, posežući duboko u traumatična kolektivna sećanja, baveći se žanrovskim arhetipima najmanje dva tipizirano (ako već ne ekskluzivno) američka žanra, a izbeći stereotipe i readymade žanrovska rešenja, dok sve to vreme sedite u Španiji. Da stvari budu teže, upitan u jednom od pisama čitalaca o tome koliko je uopšte vremena Jason Aaron proveo u rezervatu kada može ovako ubedljivo da prikazuje život koji se tamo odvija, Vertigov urednik Will Dennis će bez mnogo okolišenja reći ,,Nimalo", ukazujući na nivo posvećenosti tematici koji ovo sugeriše.

Dakle... dva belca, bez iskustva iz prve ruke vezanog za život u indijanskom rezervatu početkom dvadesetprvog veka, jedan od njih sa stalnim prebivalištem u Evropi, uzela su sebi u zadatak da naslikaju portret savremene Amerike, bez ulepšavanja i ambicije da podilaze publici, a sve to u mediju koji je i dalje prevashodno prepoznat kao superherojska prćija, na imprintu koji je svoje najbolje dane, reklo bi se, već proživeo. Neka niko ne kaže da Aaron i Gera vole da idu na sigurno.

Možda je i ovo razlog što prvu epizodu, pa i čitavu prvu priču u serijalu Scalped karakteriše žestina kakva najčešće izostaje iz savremenog američkog stripa. Rezervat Prerijska ruža u Južnoj Dakoti, pozornica na kojoj se ova priča odvija predstavljen je na ovim ranim tablama stripa kao prašnjavo, beznadno mesto na kome pleme Oglala Lakota, deo nekada ponosite nacije Sijuksa, umire lagano i tiho, daleko od očiju javnosti. Plemenski poglavica, Lincoln Red Crow jedini je čovek sa kakvom-takvom vizijom i planom kako da utapanje u alkoholu, metamfetaminima, prostituciji i siromaštvu kroz koje njegovi sunarodnici gube poslednje tragove negdašnjeg dostojanstva, preokrene u ekonomski održivu, plodnu egzistenciju. Njegov plan, avaj, podrazumeva izgradnju kockarnice na teritoriji rezervata i omekšavanje legislative koja se tiče točenja alkohola, a problem sa ovim planom, pored činjenice da se rezervat nalazi na zabačenom, nezanimljivom mestu, donosi i lokalna aktivistkinja, borkinja za indijanska prava koja potpiruje masu – bar onaj njen mali, ne sasvim apatični deo – da se usprotivi, ukazujući na povezanost kockanja sa organizovanim kriminalom. Nije to sasvim bez vraga jer poglavica Red Crow ne može se nazvati čovekom bez mrlje na biografiji: nekada i sam dinamičan politički aktivista, Red Crow je sa godinama izrastao u političkog manipulatora sa korenima duboko u kriminalnom podzemlju, rezonujući da je sve dobro kad se radi na polzu svoje nacije a protiv belih eksploatatora. Otud je pod njegovim vođstvom rezervat pretvoren u meku za proizvodnju metamfetamina, članovi plemenskog odbora redom su korumpirane pijanice i kurvari, a sam Red Crow već godinama izmiče istrazi FBI koja ga, sa nekoliko saradnika tereti za ubistvo dva agenta biroa počinjeno još sedamdesetih godina prošlog veka.

U ovu neveselu kasabu bez najave stiže Dashiel Bad Horse, mladi i drčni bivši pripadnik američkih prekomorskih snaga, sa ratnim iskustvom koje uključuje i turu po Kosovu, ćelav, tetoviran, kratkog fitilja. Bad Horse je napustio rezervat pre deceniju i po i nikada se nije javljao svojoj majci – pomenutoj aktivistkinji – a vraća se da otkrije kako je njegovu ljubav iz ranih tinejdž dana – inače ćerku poglavice Red Crowa – pregazilo pola rezervata, kako su korupcija i kriminal prosta dnevna praksa, a siromaštvo način života u starom kraju i to sve ne doprinosi njegovom dobrom raspoloženju.

Nekoliko žestokih kafanskih tuča kasnije, Bad Horse, na opšte iznenađenje nalazi sebe na platnom spisku poglavice koji računa da je bolje momke usijanih glava i tvrdih pesnica zaposliti da mir u rezervatu održavaju nego da ga krše. Bad Horse konačno svoju fizičku kondiciju i vojno iskustvo može da iskoristi u prebijanju nasilnih muževa i rasturanju ilegalnih laboratorija za proizvodnju metamfetamina...

Već na prvi pogled Scalped sija tako jakim crnilom da se poređenja sa klasicima noar literature i kinematografije ne mogu ignorisati. Tvrda, surova kriminalistička priča, komplikovani porodični odnosi, sa surogat očevima i nevernim a fatalnim ljubama, kiše metaka koje morate preživeti i hladan znoj kojim se kupate budeći se iz noćnih košmara – sve su ovo opšta mesta žanra, no Aaron i Gera im prilaze gladno, sa strašću koja pokazuje da se ne radi samo šetanju u tuđim, dobro razgaženim cipelama, već o pronalaženju sopstvenog glasa u naizgled prepoznatljivoj kompoziciji. To da Aaron otvoreno aludira na Dashiela Hammetta – autora mnogih tvrdo kuvanih krimi klasika, poput Maltešog sokola – ili Jamesa Ellroyja čija su Crna dalija i Poverljivo iz LA savremen(ij)a interpretacija originalne noar formule, bi u nekom drugom slučaju delovalo isuviše fanovski, možda pomalo nezrelo. Ali Aaronov jezik, njegovo pripovedanje i likovi toliko su snažni, toliko žestoki i tvrdi da Scalped bez ostatka diše sopstvenim plućima i živi svojim životom, izmičući usudu imitiranja sa lakoćom.

Ne najmanje zato što se radi o stripu koji, ponavljamo, u glavne uloge stavlja nativne Amerikance, sa svim teretom istorije i kulture koje moraju da nose na umornim plećima, a zatim bez milosti te likove podvrgava vivisekciji, pokazujući nam svu širinu lične drame, tragedije i, tek povremeno pobedničkog zanosa koji idu uz svu tu istoriju i borbu za kulturu.

Scalped je načelno žanrovski strip, klasična noar priča o agentu ubačenom duboko u neprijateljske redove i o strahu, paranoji, adrenalinu i krvi koji slede ovakvu postavku, ali ovu priču u mnogome komplikuje to što agent o kome se radi zapravo ne uzima drugi identitet nego igra samoga sebe, a neprijateljski redovi su prašnjave ulice i lica ljudi koje Dashiel poznaje iz detinjstva.

Naravno, slikanje jednog društva u jednom istorijskom momentu gotovo isključivo kroz prikazivanje njegovih socijalnih patologija je rizičan posao – mnogi žanrovski radovi se zaustavljaju tek na njihovoj katalogizaciji i eksploataciji, a samo najbolji među njima ih koriste da naprave dublje poente i pokažu širu sliku. Tema serijala Scalped deluje kao veoma usko specifična, ali upravo je odnos između starosedelaca Amerike i nadmoćnih doseljenika u korenu mnogih elemenata američkog identiteta. Scalped je između ostalog, izvanredna studija rasizma, ne samo onog ukorenjenog u sistemu ili onog usađenog duboko u provincijski mentalitet, već i onog svojstvenog malim etničkim grupama. Aaronovi Indijanci se sa ponosom sećaju svoje istorije i kulture, ali nemaju nikakav problem u tome da jedni druge uvredljivo nazivaju čamugama, da se venčavaju sa belcima kako bi se nekako izvukli iz kolotečine rezervata, da za azijske doseljenike rezervišu potpuno drugačije uvrede  od onih koje upućuju belcima. Život u rezervatu je fascinanta demonstracija socijalnog propadanja izdržavane manjinske zajednice koja ima višak ogorčenja a manjak preduzimljivosti dok je sa druge strane većinska zajednica koja naprosto ne želi da se mnogo trudi. Opet, život u rezervatu je koristan sažetak zamki koje čekaju mlade ljude kada počnu da se osamostaljuju – neželjenih trudnoća i hapšenja za besmisleno male prestupe, razdvajanja u bande, prodavanja heroina i metafmetamina svojim komšijama, saradnje sa neonacistima i policijom. Na vrhu piramide je najveći kriminalac od svih, ubica, manipulator i političar, ali i jedini koji još uvek veruje u borbu za identitet. Nasuprot je federalna vlada – stalni predmet američke paranoje, administracija koje svuda gura nos i radi samo u svom interesu, kršeći etičke i pisane zakone u nekakvoj hinjenoj potrazi za pravdom. Scalped je strip koji pravdu pokušava da definiše kroz šezdeset brojeva, pokazujući čitaocu raskošnu fresku nasilja, interesa, porodični i rasnih lojalnosti, iskrivljenih psihologija i iskrivljenih istorija. Aaron savršeno kombinuje motive iz stvarnog života – pre svega slučaj Leonarda Peltiera – sa fikcijom postižući onaj sveti gral umetnosti – delo stvarnije od stvarnosti same.

A ovo funkcioniše jer je Scalped pre svega priča o likovima. Aaron je sjajan, gotovo besprekoran i kada priča vinjete od po jedne epizode, polumitološke alegorije o Indijancima, ali nema sumnje da su živi, kompleksni likovi njegov najveći kapital. Razrađeni daleko preko onoga što bi se smatralo granicom žanrovskog standarda, likovi ovog stripa osvajaju čitaoca jednom prostom karakteristikom koju dele: nesvodivi su na bilo koju drugu karakteristiku. Nominalna podela na dobre i loše likove ne traje duže od nekoliko prvih epizoda, dok Aaron ulazi duboko u njihove motivacije, slika slojevite psihološke portrete, tera čitaoca da se udubljuje u duh i način razmišljanja ljudi koji su profesionalne ubice, drolje, prevaranti, kockari, siledžije, pokazuje mu lične tragedije sa univerzalnom težinom – od nesrećnih ljubavi i nerealizovanih žudnji preko neželjenih trudnoća do neprežaljenih abortusa – uči ga preživljavanju ne samo kroz kiše metaka već i kroz osvajanje svog seksualnog identiteta u intezivno homofobnoj zajednici.

Kada na kraju čovek provrti film o tome šta se sve desilo Dashielu Bad Horseu tokom celog serijala postaje jasno da ovo nije tek priča o drčnom, prkosnom dečaku koji je slomivši nekoliko puta sve kosti, svoje i tuđa srca naučio da bude čovek. Jason Aaron svog glavnog junaka ne štedi, pokazujući ga i kako pada najniže što može ali i kako gubi sve što je smatrao vrednim – no istovremeno Aaron ni svog glavnog negativca ne romantizuje prekomerno, pokazujući nam zlo u mnogim njegovim fascinantnim formama.

Za to snažno, uverljivo prikazivanje svih formi zla, ali i dobra, nade i očaja, u ogromnoj meri je naravno zaslužan Gera, crtač koji je Amerikancima dao Ameriku američkiju od mnogih drugih Amerika tiražnijih stripova – iskrivljene fizionomije besa i frustracije, dostojanstvena lica istorijskih gubitnika, heroinska posrtanja i divalj seks koji nikada ne može da ostane tek rekreacija među prijateljima. Kako je to uobičajeno slučaj, neke od epizoda crtali su drugi crtači (John Paul Leon, Davide Furno...), dajući Geri priliku da uhvati korak sa tempom izlaženja, ali koliko god njihovi doprinosi bili sjajni, nema nikakve sumnje da pravi identitet Scalped počiva na njegovim olovkama, studioznom istraživanju teme, suptilnom poznavanju umetnosti pripovedanja kroz slike, bez reči u kome se vidi izvanredna simbioza između scenariste i crtača što na momente deluju kao jedna jedina osoba sa dva imena, na dva kontinenta. Gerin moćni crtež dopunjen je izvrsnim kolorom koga je od šeste epizode preuzela Giulia Brusco i oživela svet Scalped tako da sada svaki detalj, svaka odbačena konzerva na putu ili poster na zidu tinejdžerske sobe postaju deo jedne složene, duboke tapiserije pripovedanja i građenja sveta.

Scalped je trajao pet godina i završen sa minimalnim zakašnjenjima i pored Aaronovih angažmana za Marvel koji su vremenom postajali sve intenzivniji i visokoprofilniji. Da je Marvel, sa kojim je Aaron sklopio eksluzivni ugovor, imao punog razumevanja za to što njihova zlatna koka značajan deo vremena troši radeći za konkurenciju svedočanstvo je da je Scalped događaj od natprosečne važnosti za američki strip u globalu, priča o sazrevanju i odrastanju, o razumevanju istorije i građenju budućnosti, ispričana uz neverovatnu količinu psovki i brutalnog nasilja, američka do poslednjeg atoma svoje srži, iskrena i stvarna do bola. Veliki Američki Roman dobio je bez sumnje svoju strip-inkarnaciju ovim serijalom. Pisma indijanskih čitalaca iz broja u broj kojima je hvaljen autorski tandem za to što beskompromisno ali i bez laži i prevare priča o stvarnom životu u rezervatu verovatno su veća pohvala nego što bi i jedna Eisnerova nagrada mogla da bude. Svi koji se čitavog života osećaju kao manjina, osuđena na tavorenje u rezervatu i lagano umiranje da se mesto u istoriji oslobodi za jače znaće intuitivno o čemu ovaj strip priča. I to ga čini ne samo Velikim Američkim Romanom već univerzalno prepoznatljivim umetničkim delom.

[džin tonik]

To su možda preradikalne polazne tačke    Možda Invincible?

hm, da... ali ovo su ipak bas, bas najjaci superheroji.

[neomedjeni]

Inače, druže Neomeđeni, apropo vašeg skoro pa suicidalnog pokušaja da čitate Civil war: meni je drago i mislim da je plemenito što stalno pokušavate da uđete u superherojštinu uprkos mučnim iskustvima koja sa njom imate, ali zašto, zaboga, stalno birate njene najgore izdanke??? Old Man Logan i Civil War su slabi stripovi Marka Millara (da ne pominjem ideju da pročitate i sve tie inove za Civil War    ) ali ako želite da čitate njegov dobar superherojski strip, uzmite prve dve sezone Ultimates koje su uradili on i Bryan Hitch - ako vam se to ne svidi, superheroji naprosto nisu za vas. Ili uzmite Daredevil koga su radili Brian Bendis i Alex AMleev. Ili Daredevil koga su radili Mark Waid i Chris Samnee. Ili Brubakerov Sleeper. (Čak i Brubakerov Daredevil je odličan ali se nastavlja direktno na Bendisa pa ga čitajte posle Bendisa). Ili uzmite Secret Six Gail Simone. Ili Morrisonov i Quietlyjev All-Star Superman. Ili Bendisovog Ultimate Spider-mana.... Izbor vam je ogroman...

Pa, ideja je bila da se, kad sam u raspoloženju da čitam neko štivo za plažu, upoznam sa aktuelnijim materijalima koji se sad pojavljuju i u prevodu u DW izdanju, da vidm ima li tu zapravo nečega za šta bih čak i dao svoje lako zarađene novce. Te sam tako u proteklih godinu ili više iščitao Planet Hulk, World War Hulk i Civil War. Old Man Logan je upao sa nekog CD-a na koji mi je ortak narezao nešto što smatra probranom marvelovštinom. U suštini, prilično mi odgovara izdavački plan DW-a kada se radi o ostalim stvarima koje objavljuju, te sam bio siguran da su znali da proberu dobre priče i kada se radi o marvelovoj superherojštini. Ali i nakon pročitanog Građanskog rata (odradio sam ga preko vikenda), još nisam našao ništa što bih nazvao vrednim pažnje.


Možda je problem jednostavno u tome što meni superherojski strip generalno ne leži, ali sam imao prilike da pročitam i neke stvari koje su mi se dopale i kojima ću se nekad vratiti za drugo čitanje - tipa, Murovi Nadzirači, Milerov Dardevil, Bendisov Ultimate Spidermen kog si pomenuo (prvih četrdesetak sveski, nisam čitao dalje, pošto su prestale da stižu na naše kioske).

Neomedjeni, od superheroja kreni sa Ennisovim Kevinom i Midnighterom!!! Da ne spominjemo Boyse...
Svasta...

Hvala na preporukama, Boysi zapravo izgledaju kao moj tetrapak soka od višnje. Videću da ih pribavim ovih dana.

[Meho Krljic]

Ma, legitimno - ja actually mislim da ti i nemaš afiniteta ka superherojskom stripu tako da je i normalno da ti se većina toga što isprobaš ne dopada. Ja sam, recimo, za vikend ponovo pročitao Ultimates 1 i 2 Marka Millara i Bryana Hitcha i ponovo potvrdio da je to odličan superherojski strip ali sam istovremeno, pod uticajem naših razgovora, nastojao da to čitam i očima Neomeđenog i testirao da li bi se to meni dopalo da sam Neomeđeni. I mogao bih da shvatim da ne bi i da tu ima mnogo cheesy elemenata koji su potpuno esencijalni za superherojštinu (pogotovo jer je Ultimates praktično ributovanje klasičnih Avendžers zapleta samo sa modernijim pristupom) a koji bi Neomeđenom bili iritantni ili smešni. Naravno, dekonstrukcije poput Watchmen su nešto drugo i to mi je normalno da ti se dopalo. The Boys je takođe svojevrsna dekonstrukcija pa je to možda sasvim dobar izbor, ali to nije "pravi" superherojski strip. Što nije bitno u širem smislu, ali u užem, ja bih voleo da ti uspeš da prodreš u neki klasičan superherojski strip, "shvatiš" šta je u njemu dobro pa će onda kad uzmeš da čitaš dekonstrukcije i to biti dublje iskustvo jer ćeš bolje razumeti šta dekonstrukcija tu u stvari radi.

Ali nije da to mora da se desi 


Opet, moram da naglasim ono što sam već rekao nekoliko puta: čitanje superherojskog stripa nije identično čitanju drugih žanrova samo sa više (homo)erotskog naboja i ne treba očekivati da se u superherojskom stripu nađe isto ono što nalazimo u Zagoru ili Mortu Cinderu ili Asteriksu ili Inkalu... Ne da su superherojski stripovi zato "bolji", dalekobilo, ali mislim da je legitimno reći da čovek mora da bude svestan da je njihova ključna diferencija specifika taj decenijski kontinuitet, očuvanje centralnih motiva a onda grananje kroz rukavce narativa u bezbrojnim publikacijama, te permutiranje priča i tih istih motiva da se uhvate različiti zeitgeisti u decenijama koje slede jedna za drugom. Kraće rečeno: "prava" percepcija i validacija superherojskog stripa se uvećavaju sa kumulativnim čitanjem i koliko god da ti ja preporučim ključnih priča/ epizoda/ miniserija iz superherojske istorije, mnoge od njih neće imati pravi impakt na tebe kao čitaoca ako ih čitaš u izolaciji - delom jer mnoge od njih nisu čak ni dobro napisane ali delom i jer to nije bitno pošto njihov pravi impakt dolazi iz konteksta koji je u nekim slučajevima star i po 70 godina.

Primera mogu da dam milijardu: Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jedan od ključnih DC-jevih stripova ikada objavljenih, prevratnički momenat u istoriji ne samo ovog izdavača nego čitavog superherojskog žanra, bluprint na kome su pravljeni mnogi kasniji DOGAĐAJI, ali ako bi uzeo da ga pročitaš danas, bez odgovarajućeg predznanja (da ne kažem pripreme, zvuči suviše profi  ) mislim da bi bio ne samo zbunjen pričom nego i zbunjen zašto je jedan ovako trapavo pričan narativ tako istorijski važan i uticajan itd.

Pa, recimo Dark Phoenix Saga, jedan od najvažnijih narativa u celoj istoriji X-Men, 36 godina stara priča koja i danas ekstenzivno biva pominjana u savremenim X-Men stripovima, tebi naprosto ne bi imala mnogo smisla jer ne bi shvatao ko su likovi, kakvi su odnosi između njih, zašto su stvari koje se događaju bitne itd, ako nisi pročitao većinu od prethodnih 130 brojeva (Uncanny) X-Men gde su postavljene  osnove za vagnerijansko razrešenje kosmičkog konflikta u ovoj priči.

Pa, opet, recimo, originalna Clone Saga u Amazing Spider-man - radi se o samo tri broja u kojima postoji relativno jasan (ne nužno superinteligentan) zaplet, konflikt i razrešenje, ali čija težina može da se oseti tek ako imaš prethodno iskustvo sa ovim likovima i donekle si internalizovao ideje o tome šta je Gwen Stacy deset godina unazad značila za Spajdermena, dok je bila živa i nakon što je umrla itd.

[džin tonik]

Hvala na preporukama, Boysi zapravo izgledaju kao moj tetrapak soka od višnje. Videću da ih pribavim ovih dana.

boysi su nesto tipa nadziraca superheroja, a superheroji (bahati, pohlepni, show-biz, etc) u ovom stilu, apsolutni must read:





a ovo je kevin koji se uporno sudara sa superherojima, izmedju ostalog:

[neomedjeni]

Da, i guglanjem sam stekao otprilike takav utisak o temetici kojom se stip bavi. Nešto za mene, definitivno.

[karven]

Pozajmiću ti Boyse kad završiš domaći

[neomedjeni]

Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? 


Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju svih do sada – ukupno šest – izašlih epizoda Image serijala Monstress (kolekcija se zove Awakening) i, donekle i uprkos samom sebi, moram da kažem da sam impresioniran.

 
Monstress je strip koji je već prvom, zimus izašlom epizodom izazvao iznenađene i pozitivne reakcije diljem interneta nudeći čitaocu na konzumaciju detaljno osmišljen fentezi mizanscen ali i priču usredsređenu na likove i nabijenu neuobičajeno intenzivnim nasiljem i okrutnošću. Koliko god se govorilo da nas je savremena popularna kultura desenzitizovala na prizore – i koncepte – nasilja, oduzimanja života, mučenja i druge svireposti, Monstress je već prvom sveskom prilično uspešno resetovao senzore prikazujući ropostvo, kanibalizam, sakaćenje i ubijanje dece kao ne nekakve socijalne ekstreme već kao sastavni, uobičajeni element tkiva kulture fantazijskog sveta u kome se priča događa. Spretno izvedeni iz domena šok-efekta, gde se nalaze u većini ostale popularne kulture, tretirani kao sastavni deo svetonazora i dnevne prakse društva koje ima i razvijenu nauku i estetiku, sve odlike više civilizacije kojih možemo da se setimo, ovi motivi od samog početka Monstress prikazuju kao ,,ozbiljan" strip koji se ne bavi uobičajenim eksploatacijskim tehnikama i umesto toga nastoji da se dublje pozabavi samom prirodom zla u ljudima kao složenim fenomenom koji ima i metafizičke, kulturološke, psihološke i mnoge druge slojeve.





Scenaristkinja, Marjorie Liu je već godinama na mojoj pozitivnoj listi, nikako zato što se radi o jednoj od šačice žena koje opstaju kao profesionalke u američkom mejnstrim stripu, već jer mi je pažnju privukla i održala veoma dobrim radom na Marvelovim stripovima poput X-23 ili Astonishing X-Men. Liujeva, koja je po profesiji advokat a zapravo romanopisac od karijere sa gomilom uspešnih fentezi bestselera u CV-u je u superherojski strip unela žestinu ali i odmerenost pripovedanja koja je te neke satelitske X-Men serijale učinila jednako dobrim – ako ne i boljim – od glavnih mutantskih magazina koje je Marvel tada izdavao.

No, kada joj se pružila prilika da radi strip sa sopstvenim likovima, u sopstvenom univerzumu, Liujeva je žestinu odvrnula na jedanaest i kreirala fentezi narativ koji se može preporučiti i ljudima kojima fentezi nije prvi izbor na jelovniku.

Donekle bih sebe ubrojao u takvu publiku, otud moje sumnjičavo pristupanje ovom serijalu, čekanje da se završi prva priča pre nego što ću mu oprezno prići. Moje lične preference kod fentezija u priličnoj meri zadovoljavaju klasični Konan ili Kul, stripovi u kojima je world building udobno smešten u pozadinu dok se priče fokusiraju na jake, izgrađene likove sa jasnim konfliktima koje moraju prevazići i gde se i ponekada složene političke ili metafizičke koncepcije na kraju razreše žestokim akcijama glavnog junaka. Na neki način, ovo je prototip ,,muškog" fentezija kome je Liujeva suprotstavila, opet na neki način, svoj ,,ženski" fentezi.

S druge strane, Monstress ne beži od klasičnih ideja o protagonist(kinj)i koji nerado prihvata ulogu što mu je istorija i mitologija nameću i u masivnom konfliktu sa više suprotstavljenih strana igra presudnu ulogu, svojim akcijama preokrećući tok događaja i gradeći novi istorijski status quo. Ovo nije feministički narativ u kome ženski princip napušta muške/ autoritarne/ ratničke trope i nudi radikalno drugačiju alternativu. Nije, naravno, ni mnogo bitno je li ovo tehnički feministički strip – sem u nekom akademskom smislu – jer ono što ga vidno izdvaja od sličnih projekata u savremenom američkom stripu je činjenica da su praktično svi glavni likovi u njemu žene, kao i da su društva koja u njemu susrećemo predvođena ženama.



Glavni razlog zbog koga bi Monstress nekome poput mene mogao da se ne dopadne leži u nečemu što (bar ja zamišljam da) fentezi publika veoma voli: ovo je strip sa iscrpnom i detaljnom istorijom i mitologijom sveta u kome se dešava, opterećen ogromnom količinom likova sa ličnim, ideološkim i političkim agendama. Ako je Liujeva prepoznala da je Game of Thrones bio gejm čejndžer u pogledu uvođenja ekstremnijeg nasilja i svireposti u fentezi narative, uz ozbiljan tretman ovih motiva, onda je jednako dobro prepoznala i da su martinovski politički elementi world buildinga ono što će njen strip izdvojiti od konkurencije pre nego zanimljiv dizajn čudovišta ili pisma kojim neki od likova komuniciraju.

I to, pogotovo osobi rasute pažnje, poput mene, može da bude priličan izazov: Monstress je pripovest koja nas spušta u svet sa veoma izgrađenim i kompleksnim odnosima između njegovih različitih rasa, sa ratovima koji su se odigrali u bližoj i daljoj istoriji i legendama o nastanku različitih naroda. Narativ se fokusira na devojku bez jedne ruke koja ima iza sebe užasnu prošlost a ispred sebe, reklo bi se, još goru budućnost, ali strip često skače do drugih likova, pokazujući zašto je Maika u centru političkih previranja koja lako mogu da dovedu do novog velikog rata. Pratiti ko tu koga, zašto, kako i sa kojim krajnjim ishodom zahteva određenu koncentraciju i, možda važnije, afinitet da se uđe u složenu mrežu odnosa i moći. A ja sam tu poslovično slab, pogotovo kada je glavni lik neko mnogo zanimljiviji od političkih figura sa kojima sam prinuđen da provedem popriličan broj strana ne bi li se kontekstualizovalo sve što se događa.



Pokušavam da kažem da je ovo očigledno problem mnogo više u meni nego u stripu koji se disciplinovano drži žanrovskog običaja koji se pokazao kao uspešan i popularan kod publike. Neki likovi su svedeni samo na arhetipove, neki imaju više dubine, neki nas iznenade – meni je najvažnije da centralni likovi prolaze kroz ubedljive promene i da se središnji konflikt stripa, onaj u kome Maika mora da prepozna svoje istinsko nasleđe i izbori sa idejom da od nje zavisi ne samo kako će rat teći već da li će ga i biti, jasan i ispisan dovoljno uverljivo da se čitalac srodi sa sedamnaestogodišnjakinjom koja u sebi nosi moć prastarog božanstva, a čiji je veliki deo života do ove tačke proveden u ropstvu.

Liujeva demonstrira svoju spisateljsku ekspertizu time što ovi prilično klasični fentezi motivi odzvanjaju sa mnogo više autentičnosti od onoga što se inače viđa u konkurentskim stripovima. Svet Monstress je okrutan, ali ubedljiv u tome kako se ta okrutnost institucionalizuje i na njoj gradi nominalno racionalan narativ ekploatacije i eksterminacije drugih i drugačijih. Istovremeno to je i svet u kome su mačke posebna rasa inteligentnih bića, stari bogovi su amorfne grdosije bezbrojnih očiju, u kome izuzetno kawai deca sa životinjskim atributima bivaju sakaćena i ubijana, a muškarac sa crnim krilima i mačem na kraju ispada jedini dosledno častan lik.

Ali opet – ovo nije strip o časti, niti o čojstvu i junaštvu, on je mnogo više od toga strip o pronalaženju zrna humanosti u moru okrutne, bezdušne politike i njenih zatočnika spremnih na nezamislive surovosti.



Taj spoj surovo realnog i nesputano fantastičnog dobro funkcioniše, velikim delom zahvaljujući talentu scenaristkinje da pogoleme infodampove o istoriji , mitologiji, magiji i politici sveta spakuje u ipak probavljive forme tako da čitaočevo razumevanje mizanscena progresivno raste a da nema utisak da uči za kolokvijum. Prirodno srastanje između bajkovitog (dvorepa mačka koja priča), košmarnog (stari bog koji proždire ljudske živote bez ikakvog ustezanja), magijskog i naučnog (fotografije, oružja sa hemijskom propulzijom, ali i mačevi, konji, supstance koje nedavno preminule mogu da vrate u život radi ispitivanja) svedoči o tome koliko je posla autorka odradila da bi kreirala uverljiv svet ali i koliko je spretno zatim sve to poređala u narativ koji ne deluje preopterećen informacijama i koji dostojanstveno iznosi centralnu dramu pripovesti čak i dok uvodi nove likove sve do poslednje epizode.

Naravno, finale te drame je impresivno, moćno i emotivno angažujuće i ne treba ni da kažem da sam se iz oprezno zainteresovanog čitaoca transformisao u fana koji će sa zadovoljstvom čitati nastavke kada ih bude.



Ovde nikako ne možemo prenaglasiti koliko je za opšti utisak zaslužna crtačica Takeda Sana, japanska ilustratorka koja je iz sveta 3D modelovanja za Segine video igre naizgled bez napora preplovila u klasičan rad olovkom i hartijom i odradila strip koji oduzima dah lepotom isto onoliko koliko šokira čudovišćnošću. Takedini likovi umeju da budu lepi na jedan idealizovani manga način, ali njena čudovišta su takođe šokantno zastrašujuća, akcija je bolesno visceralna, no, možda su njeni najimpresivniji momenti elementi dizajna koji prosto zahtevaju da se proučavaju sa posebnom pažnjom: intrigantne maske, bogato ukrašena odeća, ubedljivi enterijeri, dekorisana oružja i unutrašnjosti drevnih hramova, sve ovo čini da svet u kome se Monstress događa na čitaoca deluje kao pravo mesto sa stvarnom istorijom i mitologijom i mami na dalje čitanje. Posvećenost koju Takeda pokazuje radu na Monstress je podsećanje na radnu etiku koju instinktivno povezujemo sa japanskim stripom – i Japanom uopšte – i spoj njenog fantastičnog crteža sa pričom koju Liu sigurno zapliće i raspliće pokazao se kao dobitna kombinacija. Ako imate imalo afiniteta ka fenteziju, Monstress je obavezno štivo.

[neomedjeni]

Preko vikenda sam svuko nešto stripova sa PBa, pa ako me naši izruče vlastima Sjedinjenih Američkih Država, izručili su me.


Poslušao sam dobronamerni savet druga Meha i dao šansu Ultimatesima. Nakon pročitanih pet brojeva, shvatio sam zbog čega je mislio da bi ovaj Milarov uradak mogao da mi se svidi. Mislim, ovo jeste još jedna priča o timu superheroja okupljenog da brani čovečanstvo od pretnji kojima regularne službe bezbednosti nemaju vremena da se bave dok jure pirate po internetu, ali je pristup likovima primetno drugačiji od onog koji je uobičajen u štivu ove vrste. Tako da zbilja uživam čitajući o formiranju tima čiji članovi možda imaju supermoći i bore se na strani zakona, ali ih to ne čini nužno dobrim ljudima. Nadam se da Milar u narednim brojevima i sezonama nije odstupio od ovih temelja.

[Meho Krljic]

Sve dok se zaustaviš na kraju druge sezone, nikada ne pročitaš Ultimates 3 Jepha Loeba, ili kasnije Ultimatum, New Ultimates ili Ultimate Avengers, biće sve u redu. 

[Meho Krljic]

Pročitao sam svih dvanaest epizoda DC-jevog najrecentnijeg i nedavno završenog serijala Midnighter koga je napisao Steve Orlando a interesantno nacrtali meni relativno nepoznati crtači od kojih se jedan odaziva na Aco a drugi na Stephen Mooney. Nije ni da je, da se razumemo, Orlando neka scenaristička superzvezda, radi se o relativno mladom i energičnom momku koji je u mejnstrim stripovima debitovao nedavno a Midnighter mu je isposlovao solidnu količinu reputacije tako da poslednjih meseci po DC-ju Orlando piše novi Supergirl, ali i dinamično metastazira po raznim serijalima vezanim za Betmena pa čak i asistira Tomu Kingu na samom Batmanu. Ono što je upadalo u oči tokom najava i izlaženja Midnightera je da je DC, verovatno u časnom pokušaju da  se pokaže kao barem jednako inkluzivan & progresivan kao glavni konkurent (firma čije se ime rimuje sa Warvel) ne samo u prvi plan stavio seksualnu orijentaciju protagoniste stripa već i potencirao da je Orlando biseksualan i da se ovde, metaforički rečeno, stavlja prava stvar na pravo mesto, tj. da predstavnik LBGTIQ(itd.) populacije piše o jednom od najprominentnijih gej superheroja u celokupnoj istoriji žanra.   
Dobre namere su, da ponovo podsetimo na mudrost koju je opevao i Brus Dikinson, lepa stvar ali mogu da nas odvedu i na neka neželjena mesta. Moram da kažem da ovaj strip na mene nije ostavio sjajan utisak, mada to ima manje veze sa seksualnom orijentacijom protagonista, više sa time da je Orlando ispričao priču koja nije načelno nezanimljiva ali kao da je učinio sve da nam likovi u njoj budu daleki, nesimpatični, neubedljivi i naprosto neko sa kim ne bismo provodili mnogo vremena ako bismo mogli da biramo .



Ovo je problem koji se mogao nazreti još pre mnogo vremena kada se pokazalo da ni poznatiji scenaristi od Orlanda, poput Keitha Giffena ili Gartha Ennisa (ili, na jedan kratak i sumanut trenutak, Briana K. Vaughana) ne uspevaju da napišu solo serijal o Midnighteru koji bi bio zanimljiv ili makar dinamičan onoliko koliko su to bili originalni stripovi o superherojskom timu The Authority u kojima je Midnighter i nastao. Zašto? Zato što, kako to istorija iznova i iznova pokazuje, nije baš tako jednostavno uzeti satiričan materijal, izvaditi iz njega jezik-u-obrazu satirični sadržaj i onda praviti ozbiljnu priču sa istim premisama i da to bude iz prve kako treba.

Kada je Warren Ellis pokrenuo The Authority krajem prošlog stoleća, Midnighter je bio jedan od nekoliko likova koji su u novi tim prešli dolazeći iz poslednje faze serijala Stormwatch na kojoj je Ellis bio scenarista. Uvek naoštren da potkazuje i subvertira superherojske stripove koje je prinuđen da piše zbog zlehudih para, Ellis je sa The Authority zaoštrio tematske i tonalne elemente koji su se već pomaljali tokom Stormwatch sve dok čitalac posle određenog vremena provedenog u divljenju kinematskoj akciji ne bi počeo da se pita da li navija za prave ljude. Kasnije, kada su strip preuzeli Mark Millar pa Ed Brubaker sve je dobilo još jasnije obrise, ali Ellisove premise su od početka bile tu: The Authority su bili Justice League u ogledalu realoplitike i pop-kulturne politike, superherojski tim čiji je osećaj za pravdu dramatično izmešten od tradicionalnih pozicija koje se vezuju za superherojsku politiku, uzimači pravde u svoje ruke, sudije, porotnici i egzekutori koji nikom sem sebi ne odgovaraju za to što rade. Ovo nije trebalo da bude puki politički iskaz autora već i jasna satirična refleksija na ,,prave" superherojske stripove pa su u njoj i superheroji Apollo i Midnighter stajali kao interesantne varijacije na Supermena i Betmena. Pogotovo je u slučaju Midnightera bila očigledna sociopatska karakterizacija dok su oba superheroja svojom homoseksualnom orijentacijom otvarala interesantnu polemiku o politici tretmana manjina, ali i o erotizmu kostima, fetišizaciji ratnika itd.



Problem je što su kasnije priče o Midnighteru imale ozbiljnih teškoća da se izbore sa superherojem koji nema ,,down time", čiji je civilni život praktično nepostojeći i koji takoreći svo svoje slobodno vreme troši na to da je Midnighter a gotovo ni malo na to da se potrudi i bude Lucas Trent, uostalom civilni identitet za koji i ovaj poslednji serijal eksplicitno pokazuje da je isfabrikovan.

U tom smislu, Midnighter i jeste ta neka najzaoštrenija verzija Betmena – za Betmena se često kaže da za razliku od ostalih superheroja koji imaju tajni identitet, kod njega je ličnost Brucea Waynea ta koja je dizajnirana – čovek u grčevitoj, stalnoj, nepuštajućoj potrazi za pravdom i zaštitom nejači i ovaj strip nastoji da pokaže ovu njegovu stranu ali da ga svejedno humanizuje prikazujući ga i kao civila koji ima slobodno vreme, druga interesovanja sem ubijanja, potrebu za intimom i nežnošću. Nažalost, istovremeno ovaj strip dosta bezuspešno pokušava i da imitira Ellisov cinizam i umesto da dobijemo glavnog junaka koji je sociopata sa kojim ne bismo voleli da budemo u liftu ali se izdaleka divimo njegovom uterivanju pravde i frivolnim onelinerima koje pritom ispaljuje, na meniju je mračni ubica koji očigledno uživa u ubijanju i nanošenju bola, to pravda nekakvim narativom o zaštiti i pomoći slabima, a sve vreme zvuči kao tinejdžer koji na fejsbuku ostavlja edgy statuse ne bi li ga prijatelji (i, naravno neprijatelji) prepoznali kao badassa.



Drugim rečima, ton stripa je veoma iritantan i Midnighterova potraga za tehnologijom koja vodi poreklo iz iste laboratorije u kojoj je i sam nastao je iz potencijalno interesantne špijunsko-akcione priče brzo transformisana u paradu ubistava, mučenja, pretnji i sakaćenja praćenu nesnosno pretencioznim monolozima počinitelja. Serijal na trenutak dobija malo zabavniji i uverljiviji ton kada se Midnighter udruži sa Dickom Graysonom (u čijem je serijalu i sam gostovao) i ovde imamo posla sa samo neesencijalnim ali ne i lošim stripom, no povratak u kolotečinu i kretanje ka finalu u kome će Midnighter ponovo sresti svog ,,oca", Henryja Bendixa, čoveka koji je od njega napravio mašinu za ubijanje je predvidivo trapavo i najvećim delom iritantno.

Ono što je zanimljivo je kako Orlando pokušava da oslika Midnightera kao civila, pokazujući bar u kome ovaj rado visi između misija, pokazujući muškarce sa kojima se muva, sklapa veze, traži intimu. U ovom stripu prikazano je zašto su se Apollo i Midnighter – dugogodišnji ekskluzivni ljubavnici – razišli i mada su podzapleti sa drugim muškarcima ispisani na nekoj srećnoj sredini između realističnosti i idealističnosti, mislim da je razlog zbog koga mi ovo naprosto nije lepo leglo taj da je to u preoštrom kontrastu sa naprosto hiperboličnim elementima Midnighterovog superherojskog života. Uspešnost sa kojom je The Authority u većini svojih inkarnacija plasirao svoje protagoniste na ivici grotsekne karikatre u velikoj meri se bazirala na tome što su oni bili postavljani u fantastične mizanscene, što je bilo jasno da imamo posla sa likovima većim od života koji lete unaokolo na transdimenzionalnom brodu čiji je pogonski sistem izgrađen oko beba-univerzuma, koji koriste personalne teleportere da se Zemljom kreću kao drugi ljudi svojim stanovima i za koje je masovno ubistvo samo opušteni Utorak (šala koju i ovaj strip koristi). Iako je Midnighter član tima sa najvećim potencijalom da bude ,,pravi" street-level heroj, i dalje je diskrepanca između onog što radi na terenu (dakle, ubija i sakati ljude) i onog što radi u budoaru (kupatilu, kuhinjskom stolu) prevelika. Orlando je svakako ovde časno nastojao da humanizuje kožiranu mašinu za ubijanje ali pokazuje se da Midnighteru možda uopšte nije potrebna humanizacija: on jeste sociopatska karikatura, on jeste hodajući fetiš, on jeste oružje koje voli samo jednog čoveka (koji nosi ime boga sunca, istine, muzike, umetnosti itd. za maksimalni satirični efekat) i makar je Orlando serijal završio pomirenjem dvojice ljubavnika pogađajući barem tu emotivnu metu.

Moje negativne impresije su donekle i posledica crteža koji mada zapravo tehnički odličan, prečesto ide na ideju oslikavanja scene kroz desetine sitnih panela koji treba da sugerišu Midnighterovo nadljudski brzo analiziranje svake situacija i biranje optimalnog rešenja za nju, ali koje je i vizuelno zamorno i često nejasno u pogledu toga šta scena prikazuje. No, i ja sam star i nervozan čovek pa i to treba imati na umu.



Kako god, nisu svi reagovali negativno na ovaj strip pa je Orlando za ovu jesen dobio da uradi i šestodelni miniserijal o Midnighteru i Apollu. S obzirom da se deo mojih primedbi odnosi na nemogućnost pomirenja ideja Midnighterovog civilnog i profesionalnog života, ovo bi mogao da bude strip sa boljom i uspelijom premisom. Ako Orlando još poradi na tonu i uspe da mu protagonist zvuči manje iritantno u svom objašnjavanju protivnicima šta će da im uradi i kako, moglo bi to da bude dobro.

[Scordisk]

Jel čitao neko "Duplo dno" od Jasona Lutza? Baš bi me interesovalo da čujem vaš cenjeni prikaz, mene je strip oduševio...

[Meho Krljic]

Iskoristio sam premijeru Warnerovog Suicide Squad da pročitam recentna DC-jeva reizdanja prvih stripova u kojima se ovaj tim pojavio i to je bio zabavan ali i poučan trip memori lejnom.

Prvo je na redu bila kolekcija Legends, u kojoj je sakupljeno svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 1986./1987. godine, a što je prvo pojavljivanje modernog Suicide Squad u stripu i utemeljenje filozofije ovog tima. No, Legends je imao mnogo veće ambicije nego što je osnivanje ekipe sastavljene od kriminalaca koja je mogla i ne biti interesantna čitaocima u toj meri da trideset godina kasnije Warner snimi divizivni blokabster u kome igraju Freš Princ i Hopper iz Stranger Things. Legends je zapravo bio prvi veliki company crossover/ DOGAĐAJ nakon Crisis on Infinite Earths, DOGAĐAJA koji je ne samo prekomponovao krajolik DC-jevog multiverzuma već i uspostavio izdavačku filozofiju utemeljenu na čestim masivnim krosoverima i kontinuitetmenjajućim događajima, a u kojoj živimo i danas. Kao takav, Legends je nešto što ne mogu nazvati dobrim stripom jer su njegovi prioriteti bili najviše postavljanje osnova za nove serijale i kreiranje marketinškog buzza, a mnogo manje u domenu dobrog pripovedanja koherentne priče.



Ne može se reći da je DC ovde štedeo na talentu, doduše. Priču je osmislio John Ostrander, scenario napisao Len Wein a crtež je došao iz olovke samog Johna Byrnea, superzvezde kojoj je u tom trenutku poveren rad na post-crisis Supermenu. 1986. godine je ovo bilo veoma blizu konceptu stripovske supergrupe, međutim Legends pati od sindroma koji opterećuje i mnoge druge slične stripove: potrebe da troši vreme na mnogo likova jer se reprekusije DOGAĐAJA moraju osetiti u njihovim individualnim serijalima, iako oni nemaju bogznašta da rade u ovom stripu, potrebe da traje određen broj epizoda iako nema dovoljno priče da ih ispuni itd. Rezultat je jedna naivnjikava priča sa zanimljivom idejom i realizacijom suviše opterećenom filozofijom DOGAĐAJA da bi mogla da pristojno funkcioniše kao serijal za sebe.

U osnovi, zaplet je izuzetno prost: Darkseid, kosmička inkarnacija zla i naopaka želi da Zemljine heroje ne samo uništi već i simbolički porazi, da samu ideju heroizma koja inspiriše prost narod iskvari iznutra ne bi li se svetina okrenula protiv njih a sve te tako zemaljske (i američke) ideje o slobodnoj volji slobodnih ljudi bile bačene u prašinu. Da bi ovo postigao na Zemlju šalje agenta-provokatora koji će držati zapaljive govore na televiziji objašnjavajući kakva su zapravo opasnost po poredak superheroji. Reći da je Mark Millar malčice bio inspirisan ovim stripom kada je pisao Civil War znači biti mnogo suptilniji nego što je Mark Millar ikada bio.



Struktura Legends je neujednačena i džombasta – strip sadrži gomilu scena borbe superheroja sa onostranim entitetima ili samo prostim kriminalcima u kojim uobičajena destrukcija i rizik po javnu bezbednost dolaze u mnogo veću žižu pažnje javnosti nego što je bilo pre Darkseidovog plana i ove epizode su interesantne – pogotovo jer je Wein imao mnogo iskustva sa javnost-se-okreće-protiv-iznenađenog-heroja scenama pišući Spajdermena godinama – ali je kontrapunkt njima gomila tipično supeherojskog preterivanja i borbe radi borbe. Ispostavlja se da Darkseid nije najsuptilniji taktičar u univerzumu pa se njegova politička subverzija dopunjava invazijom Parademona i mehaničkih vukova na Zemlju, za svaki slučaj. Heroji, čija je reputacija komično uzdrmana komično kontroverznim situacijama u kojima su se našli u prvom delu serijala konačno dobijaju priliku da pesnicama povrate uzdrmano poverenje.



Naravno, nije Legends najgori strip koji sam čitao 1986. godine i akumuliran talenat njegovih autora daje mnogo simpatičnih trenutaka (i tu ne mislim samo na antologijsku scenu kad Betmen biva poražen bočicom parfema).  Byrneov crtež je tipično detaljan i arhetipski moćan, dinamičan do mere bola, a Weinove jednostavne moralne dileme su simpatične. Pored prvog okupljanja Suicide Squad koji moraju da reše elemente zapleta tipičnom metodom tupe alatke možda su najzanimljiviji momenti u kojima Ronald Reagan, u to vreme već u svom drugom predsedničkom mandatu, javno zabranjuje aktivnosti superheroja ne bi li primirio ustalasane narodne mase koje traže krv. Ostranderova sociopolitička interesovanja proziru kroz Weinovo pisanje pa je zanimljivo videti da ikona libertarijanizma – u vreme kada je u stvarnom životu bila na vrhuncu moći – u jednom suptilno satiričnom preokretu radi sve što može da aktom državne vlasti suzbije aktivnosti slobodnih ljudi koji simbolišu američku neoliberalnu filozofiju gotovo koliko i pisanja Ayn Rand.

Ipak, Legends nikako ne spada ni u najbolje DC-jeve DOGAĐAJE i ono što je dobro iz njega proizašlo – Justice League International i Suicide Squad serijali – daleko je po kvalitetu bolje od samog izvora.



S druge strane, kolekacija prvih nekoliko epizoda originalnog serijala Suicide Squad pod nazivom Trial By Fire koju je napisao John Ostrander a korektno nacrtao ne previše poznati Luke McDonnell je za moj groš jedno od dobrodošlih podsećanja da su osamdesete godine dale neke od najboljih superherojskih stripova svih vremena. Autori su imali nešto više autorstva nad onim što su radili, publika je bila malo starija, a urednici i scenaristi su u poslu već bili dugo vremena i smatrali da im je prirodna dužnost da kreativno evoluiraju to što rade. Naravno, današnji stripovi su u proseku bolje producirani, sigurnije vođeni i tehnički bolje sklopljeni ali da bismo u današnjem superherojskom stripu dobili smešu sociopolitičkih opservacija/ komentara i sulude akcije kojom su Ostrander i McDonnell ispunili svoj originalni Suicide Squad, verovatno bi neko morao da ponovo zaposli Warrena Ellisa da piše Thunderbolts i da mu deset puta više para nego prošli put.



Trial By Fire je strip koji uspeva da kanališe duh najboljih akcionih trilera koje su bioskopi osamdesetih godina umeli da provrte ali da ih iskombinuje sa sociopolitičkim i psihološkim analizama koje su i danas, 29 godina kasnije prilično napredne za medij superherojskog stripa. John Ostrander nije samo napravio tim od kriminalaca koji imaju supermoći i koji rade za američku administraciju u zamenu za smanjenje kazne, već veoma zabavan politički triler koji ni ne pokušava da pokaže koja bi strana u hladnom ratu (i drugim ratovima) mogla da bude u pravu a čiji su protagonisti radikalno nesavršene, društveno problematične jedinke.

Kako je savremeni Suicide Squad zapravo osvežena verzija stripa iz kasnih pedesetih godina, Ostrander je već u priči koja kolekciju otvara (Secret Origins) napravio interesantan prelaz sa špijunsko-akcionog štimunga primerenog starijim stripovima na surovu, realnu, urbanu priču savremenog Suicide Squad. Amanda Waller, vladina službenica koja koordinira aktivnosti black ops ekipe ubica und psihopata je u ovoj priči dobila istovremeno eksploatacijski potresan bekgraund ali i temelj za uverljivo jaku ženu koja prevazilazi i siromašno, manjinsko poreklo i strašnu traumu vezanu za život u getu da bi postala neko ko donosi bitne odluke u savremenom političkom krajoliku. Ronald Reagan lično je impresioniran i Ostrander ovim utemeljuje lik (praktično jedini originalan lik u serijalu sastavljenom od već postojećih heroja/ zločinaca) koji će decenijama imati jaku bazu poštovalaca i koja se s pravom bunila kada je pre neku godinu sa ributovanjem DC multiverzuma debela i besna crnkinja transformisala u vitku, zgodnu i privlačnu Afroamerikanku čije su traume zakopane da bismo imali posla sa ,,običnijim" badass likom.



No, dalje epizode u ovoj kolekciji su prava poslastica jer Ostrander može da se odmakne od predloška iz pedesetih i uspostavi trejdmark filozofiju ovog stripa koja uspešno preživljava i do danas kroz brojne reinkarnacije. Suicide Squad – tim čije se postojanje poriče i koji služi za najcrnje od crnih operacija u kojima se autorizacije za ubijanje podrazumevaju, prijateljske žrtve očekuju, a jedino se broji rezultat – čak i u svojim poslednjim inkarnacijama (iz pera Adama Glassa ili Seana Ryana) u poslednje četiri godine demonstrira istu misao koju je Ostrander imao na početku: kada loši ljudi treba da čine nominalno dobre stvari, granica između dobrog i lošeg se gubi u plamenu i dimu kolateralne štete, loših procena i neobuzadnih psihologija. Ostrander nije postavljao pitanje o tome ko nadzire nadzirače već pokazivao da nadzor nije dovoljan kada se na terenu, u magli rata, strategije i taktike pripremljene u dobro opremljenim ratnim štabovima susretnu sa stohastičkom nepredvidivošću susreta sa neprijateljem.

Već prve misije Suicide Squad su klasičan klasterfak nedovoljno preciznog obaveštajnog materijala, likova koji imaju sopstvene socipatske agende, klasičnih preletača i uobičajenog haosa koji nastaje kada se susretnu dve suprotstavljene ekipe metaljudi. Ostrander na to dosoljava solidnim dozama trejdmark paranoja osamdesetih godina, sa državno sponzorisanim terorizmom i plaćenicima koji će ubiti svakoga na koga im se pokaže. To da je prvi neprijatelj koga Suicide Squad sreće organizacija koja se zove Jihad (mada nema mnogo veze sa islamskim ekstremizmom) je verovatno bilo izvor užasnih dilema za Davida Ayera i Warner dok je pisan senario za film. Na kraju se igralo na bezbedniju kartu bezličnih negativaca sa konzervativnom I-want-to-rule-the-world agendom, ali Ostrander je u svom stripu išao na mnogo uzbudljivija rešenja. Krajolik DC-jevog univeruma druge polovine osamdesetih mu je omogućio sjajnu širinu zahvata pa se tako Squad u jednom momentu suočava sa Darkesidovim interplanetarnim elitnim trupama, ali već u drugom ima posla sa kostimiranim, urbanim viđilante herojem koji se suprotstavlja uličnom kriminalu ali,sumnjivo, nekako uvek pravdi privodi samo pripadnike rasnih i nacionalnih manjina. Ostranderov zaplet i rasplet u ovoj priči su remek-delo superherojske farse ali i iznenađujuće suptilan sociopolitički komentar koji se ne bavi samo očiglednim rasnim tenzijama Amerike od pre tri decenije već i diskusijom o utilitarnosti demokratije u odnosu na njen proklamovani politički ideal.



Kulminacija dolazi u trodelnoj priči u kojoj se Squad upućuje u Sovjetski Savez (par godina pre nego što će ga Rocky IV svojeručno dovesti do kolapsa) da iz psihijatrijske ustanove u dubokoj provinciji izvuče mladu disidentkinju koju režim pokušava da ućutka proglašavajući je ludom. Ova priča je vrhunski hladnoratovski triler umešno preliven superherojskim sosom, pogotovo jer Ostrander u njemu može da uradi mnogo više nego što se u bioskopu moglo za vreme Reaganove vladavine.

Da ne bude zabune, SSSR je ovde svakako prikazan kao mračno, opresivno mesto kojim caruju partijski i kontra/obaveštajni autokrati, ali je nijansiranje koje se dobija ne samo u pogledu prikazivanja sovjetske politike već i u karakterizacijama praktično deset godina ispred bilo kog sub-Rambo filma kog možete da se setite. Ostrander kao da je sebi u zadatak stavio da satiriše miliusovski hladnoratovski narativ pa ne samo da je njegov Gorbačov interesantno oslikan čovek dubljih motivacija nego što su se ,,komunistički diktatori" predstavljali u popularnoj kulturi osamdesetih godina nego su i preokreti kroz koje tim prolazi autentično iznenađujući i edge-of-your-seat nadahnuti čak i tri decenije docnije. Strip uspeva da pokaže i autentične herojske momente koji ukazuju na Dirty Dozen inspiraciju sa kojom je scenarista ušao u njegovo stvaranje (samo što su ovde i heroji i zločinci osobe oba pola – progresivno!) a finalni rasplet je ironičan, gorak i politički inteligentan na način na koji to u današnjem superherojskom stripu još uvek suviše retko viđamo.



McDonnellov crtež je korektan i konzistentan i mada posle Byrneovog baroka deluje pomalo nenadahnuto, ne treba izgubiti iz vida kompleksne pripovedačke zadatke koje Ostranderov skript diktira a koje McDonnell savršeno isprati. Scene borbe, ali i pukih karakterizacija likova koji su praktično sve vreme pod stresom, sociopatskih epizoda i trenutaka nesebičnog žrtvovanja kod McDonnella su sve odrađene bez gubljenja koraka i kvarenja tona.

Prvi tom Ostranderovog Suicide Squad je klasik koji ne zastareva i odličan lakmus-test koji će vam pokazati da li da pare potrošite i na naredne kolekcije koje DC reprintuje u novim, uredno remasterovanim verzijama, nadajući se da se okači o uspeh filma. Iako smaram da film nije dosegao ni 50% Ostranderove nadahnute vizije i predvidivo bežao od sociopolitičkog komentara i satirične filozofije predloška, nadam se da će mnogo gledlaca biti inspirisano da potraži ovaj biser superherojskog stripa osamdesetih od koga čak i klasici poput Dark Knight Returns imaju štošta da nauče.

[neomedjeni]

Konan na konju vranom čudna je zverka. Dark Horse je, kada je dobio prava da izdaje stripove o najčuvenijem sinu brdovite Simerije, počeo fantastično, nastavio fantastično, zatim malo izgubio korak, ali i dalje je to bilo to... da bi onda pošteno počeli da zezaju poštovaoce ovog naslova u poslednjih nekoliko godina. Bio sam ubeđen da povratka nazad nema, no novi broj u novoj etapi regularnog serijala, osvežen i novom ekipom autora, kao da nagoveštava da su odlučili da ponovo posvete ovom naslovu pažnju kakvu zaslužuje.



Nego, pre priče o onome što nam sledi, odnosno, šta je to DH uradio kada je počeo da piše priče o Konanu?


Osnovni serijal kopira formulu viđenu u Hronikama koje izlaze u izdanju Darkwooda i hronološki nas vodi od momenta kada je Konan kao šesnaestogodišnji mladić otpočeo svoje lutanje pa do momenta... u kom više ne bude bilo smisla štampati strip, pretpostavljam. Novost je da je serijal izdeljen na sezone (poput TV serija), od kojih svaka ima svoj podnaslov i (manje više) centralnu temu.


Tako je glavni serijal izdeljen na delove sa sledećim naslovima:


Conan (epizode 0-50) - pokriva najraniju mladost našeg junaka, lopovske dane u Zamori i okolini, prve ljubavi i prva životna razočaranja, da bi bio okončan sjajnim adaptacijama priča Lopovi u kući i Nergalova ruka. Najkvalitetnije stripovske priče o Konanu koje sam ikada čitao, ako zanemarimo saradnju Tomasa i Bjuseme na obradama Hauardovih priča, koje su ipak klasa za sebe. Autori su Kurt Busiek i Cary Nord, čiji mi je crtež u početku bio jedva podnošljiv, ali sam se kasnije navikao i čak ga zavoleo. Crtež, ne Norda.


Conan the Cimmerian (epizode 0-25) - bave se kratkotrajnim povratkom u Simeriju i kasnijim najamničkim danima još uvek mlađanog Simerijanca, sve do susreta sa Olivijom opisanim u Gvozenim senkama na mesečini. Tek malo slabiji run od prethodnog (a ubedljivo najbolje nacrtan), na kome su radili Timothy Truman i genijalni Tomas Giorello, čovek koji je gotovo dostigao Bjusemu. Gotovo.


Conan: The Road of Kings (epizode 1-12) - jedna duža epizoda koja se bavi neprilikama kroz koje Konan prolazi dok pokušava da vrati Oliviju njenom kraljevskom ocu. Simerijanac hodi Putem kraljeva, ne sluteći da će isti na kraju dovesti do prvog susreta sa Belit! Roj Tomas ponovo piše Konana!!! Ali ga zato, jebiga, crta Mike Hawthorne.


Conan the Barbarian (epizode 1-25) - priče o Konanovoj burnoj ljubavi sa Belit, ženi koja je verovatno ostavila najveći trag na njegovoj duši u njegovom životu, i njenom krvavom kraju. Problem je, Brian Wood uopšte nije skapirao Konana. Nisam siguran ni da li se trudio da ga skapira. A što se tiče crteža Becky Cloonan, pa, vidite, Krom zna da sam ja čovek prilično liberalnih shvatanja koji smatra da ženama treba dati sve slobode i prava koja zahtevaju kako bi onda na miru mogle da se posvete kuvanju i peglanju, ali čak i ja imam nekih granica, a ovom prilikom bih ih postavio kod njene umetničke vizije Konana. Šteta što moje mišljenje nije delilo i uredništvo Dark Horsa. Dobro, umešali su se tu kasnije i drugi crtači, ali nije da su rezultati bili bolji od njenih. Zanimljivost: dva broja Barbariana je nacrtao naš Mirko Čolak, ako se neko seća tipa koji je crtao Faktor 4.


Conan the Avenger (epizode 1-25) - Ako je Barbarian bio saplitanje, onda je Avenger bio pad, i to kakav. Fred Van Lente se trudio, ali jednostavno nije bio dovoljno dobar scenarista da uradi išta značajnije na svom runu, a novi crtač, Brian Ching... Recimo da sam iskreno poželeo da vrate Becky nazad. Toliko.


Elem, pored redovnog serijala o Konanovim avanturama, DH ima serijal o kralju Konanu u kome se uglavnom bavi obradama Hauardovih priča o kraljevskim danima sada već vremešnog Simerijanca (i to izvrsno, jer je ovaj posao poveren autorskom tandemu koji je radio i Conan the Cimmerian),kao i gomilu specijalnih izdanja u kojoj se našlo svega i svačega (i bisera i onog drugog).




King Conan: The Scatlet Citadel 1-4
King Conan: The Phoenix on the Sword 1-4
King Conan: Hour of the Dragon 1-6
King Conan: The Conqueror 1-6
King Conan: Wolves Beyond the Border


Conan and the Daughters of Midora
Conan and the Jewels of Gwahlur 1-3
Conan and the Demons of Khitai 1-4
Conan: Book of Thoth 1-4
Conan and the Songs of the Dead 1-5
Conan and the Midnight God 1-5
Conan the Cimmerian: The Weight of the Crown
Conan: Island of No Return 1-2
Conan and the People of the Black Circle 1-4
Groo vs. Conan 1-4
Conan Red Sonja 1-4


Elem, novi serijal, Conan the Slayer, je fino počeo, hronološki se nastavlja na priču A Witch shall be born, kojim je okončan prethodni, i dok je rano pričati o spisateljskim sposobnostima Cullena Bunna, ono što zaista ohrabruje je što je nakon šezdesetak brojeva, crtanje serijala konačno ponovo povereno nekome čiji crtež mi ne izaziva automatski nagon za povraćanje. Nikad nisam čuo za Sergia Davilu do sada, ali čovek, premda nije prva klasa, zna kako treba da crta Konana. Jebote, najzad!!!

[Meho Krljic]

Odličan pregled, druže Neomeđeni. Van Lente je i mene razočarao, ali da budem iskren nisam ni očekivao da bude sjajan. On je dobar kad piše humorističke stripove (Incredible Herc je i dalje jedan od najboljih Marvelovih stripova u poslednjih deset godina) i noar stvari, ali za Konana mi baš nije bio... Meni je od kada je Dark Hors krenuo sa novim epizodama najbolji od svih bio Truman a posle njega, razume se, Busiek. Ali Trumana bih ja zadužio da piše sve kad bih mogao, on mi je najbliži "pravom" Konanu kako ga ja shvatam.

Inače, upravo počeo novi serijal na DH, Conan the Slayer. Piše ga Cullen Bunn sa kojim imam love/ hate odnos pa ćemo videti kad izađe malo više epizoda.

[neomedjeni]

Nešto me je zezao font, pa sam prvo sačuvao post, te ga sada dopunio svojim mišljenjem o Slayeru. Truman mi je bio okej, ali Busiek je pokidao, njegov rad mi je najviše odgovarao. Truman je upravo, na žalost, napisao prvi loš scenario za Kralja Konana - Wolves Beyond the Border.

[Meho Krljic]

Aha, vidim sad. Da, crtež je konačno pristojan u Slejeru. A i Bunn ima u karijeri i nekoliko odličnih stripova tako da se ja nadam da će ovo biti solidan istorijski period u našim životima.

Trumanu se može praštati što je tu i tamo popuštao, ne zaboravimo da je Busiek imao na svojoj strani to da je adaptirao neke od najznačajnijih i najikoničnijih priča o Konanu mada time ne pokušavam da umanjim njegov izvrsni rad. Born on the Battlefield je priličan poduhvat i kličem mu. Cary Nord je bio crtač od koga se puno očekivalo u ono vreme ali na kraju ga danas skoro nigde i nema. Ja sam sve vreme bio pod utiskom da njemu samo treba dobar tušer i da bi to stvari osetno popravilo.

Inače, ovih dana se kanim da napišem koju o Wolves Beyond the Border pa, eto 

[neomedjeni]

Uh, šteta, Nord je zaista vidno napredovao dok je radio na Konanu. Bio sam ubeđen da je otišao zato što je dobio ponudu da radi nešto za DC ili Marvel.


Zakleo sam se da ću Born of the Battlefield pribaviti jednog dana na engleskom jeziku, toliko sam oduševljen Busiekovom prozom u toj priči. A ne zaboravimo i odličan Book of Thoth, za koji sam siguran da bi bio takođe smatran remek delom da nije imao slabijeg crtača.


Čekamo s nestrpljenjem vaše mišljenje o Wolves Beyond the Border. 

[neomedjeni]

I da ne zaboravim, ono što mi odavno smeta je što je zaboravljen onaj deo zapleta s kojim je Busiek započeo serijal, a koji se tiče princa i sumnjivog vezira koji u nekom budućem vremenu čitaju priče o Konanu, odnosno, jedan pokušava da ih čita, a drugi da im izbriše svaki trag.

[Meho Krljic]

Da, sa tim se na kraju ništa ne dogodi. Verovatno jer je Busiek otišao. Nije da je meni to puno nedostajalo ali, da, ostalo je da visi.

[Meho Krljic]

Pročitao sam šestodelni Vertigov miniserijal New Romancer sa kraja prošle i početka ove godine, koga je napisao Peter Milligan a nacrtao Brett Parson, a što je bila svojevrsna istraživačka misija sa ambicijom da utvrdi je li Vertigo i dalje brod koji plovi onako kako ga talasi bacaju, bez jasne vizije i kvalitetne uredničke ruke, kao i da li se Peter Milligan malo trgao iz kreativnog kriziranja koje sad već zabrinjavajuće dugo traje. Nažalost, odgovori su redom ,,da" i ,,ehhhh, ne".   
Peter Milligan je scenarista koga čitam nekako po dužnosti semplujući praktično svaki njegov novi strip sve u nadi da će se ponovo pojaviti ona iskrica kreativne energije koja ga je učinila jednim od zanimljivih autora originalne britanske invazije na američki strip. Iako nije imao reputaciju i genij Moorea ili Morrisona, niti cinični engleski šmek Warrena Ellisa, Milligan je tokom devedesetih godina i početkom ovog veka radio solidne stvari i sa superherojima i izvan njih pišući pristojne stripove za Vertigo ili Wildstorm. Šta se desilo u međuvremenu, nisam siguran, no njegovi recentniji radovi poput Greek Street za Vertigo ili Red Lanterns i Stormwatch na DC-ju su se protezali od dosadnjikavog do nepodnošljivog.

U tom nekom kontekstu, New Romancer mi je delovao kao potencijalno dobra ideja za ributovanje Milliganove strip-karijere i izazov da izađe iz kolotečine. Romantična komedija sa elementima fantastičnog je žanr dovoljno udaljen od superherojštine ili mračnih krimi stripova (sa, jelte, elementima fantastičnog) da bi se videlo kako je ovde moglo da se očekuje susretanje sa nekom drugom stranom Petera Milligana, razigranijom, koketnom, možda pomalo i seksi. I New Romancer sve to i pokušava da bude, zaista ali, čak i izvodeći potrebnu korekciju za meru moje sopstvene starosti, konzervativizma i generalne old-man-yells-at-cloud persone koja se uselila u moje telo, New Romancer je slab strip koji iritira na više načina.



Nije sporno to da Milligan ima ideje, u tom smislu njega kreativni žar nije napustio i New Romancer je strip interesantnih koncepata. Problem je u odsustvu te neke dublje kreativne snage – koja razdvaja sanjara od profesionalnog kreatora – da se od pregršti ideja napravi koherentan narativ a u ime čega bi nešto moralo i da se izbaci, nešto da se stavi na stranu, kako bi pripovest mogla da deluje konzistentno i uverljivo. New Romanceru ovo jako nedostaje i mada se, naravno, u nekakvim avangardnim kontekstima može zamisliti da hvalim strip koji nema isprativ narativ ali osvaja svojim idejama i jakim glasom, ovde nema govora o tome. Milligan nije nikakav avangardista već prekaljeni žanrovac koji se čvrsto drži pravila zanata na nekom površnom nivou i nudi priču koja nominalno ima zaplet(e), preokret(e) i rasplet(e) ali se ne drži zanata dovoljno disciplinovano da bismo imali stvarno povezane zaplete, preokrete i rasplete ili da bismo imali likove za koje nas je uopšte briga šta će im se desiti. Neprijatna situacija.

Naravno, tu dolazi i to pitanje uredničke odgovornosti – Shelly Bond koja je nasledila Karen Berger na čelu Vertigo imprinta nije neki urednik koji mi uliva mnogo poverenja iako ju je Bergerova lično zaposlila po osnivanju Vertiga i iako je tokom tih par decenija radila na mnogim prestižnim stripovima (uključujući Morrisonov Invisibles), pa tako i imam utisak da je ona sa Milliganom na ovom stripu radila tek toliko da se može reći da njegova priča tehnički ispunjava kriterijume za objavljivost ali da se tu malo ko bavio tim nekim, eh, umetničkim elementima...



Kako god, ovaj strip započinje interesantnom idejom, prateći programerku – mladu, socijalno neintegrisanu, sa posebno izraženim neiskustvom na polju romanse – kako radeći za dejting-sajt-pred-zatvaranjem pokušava da napiše ultimativni algoritam koji će spajati stidljive i neiskusne a ljubavi gladne građane Amerike uz garanciju visokog procenta uspešnih dugoročnih veza koje bi proizašle iz ovih spajanja. U okviru tog posla, ona koristi posebne skripte koje analiziraju ličnosti i obrasce ponašanja velikih istorijskih ljubavnika i romantika i pokušava da sintetiše njihove najbolje strane u digitalne persone koje bi bile nekakvi sažeci Don Žuana, kazanove ili Lorda Bajrona.

Da mi je neko došao sa ovakvim elevator pitchem rekao bih mu da je to odlična ideja. Da su, zapravo obe ideje odlične i da bi trebalo da se odluči za jednu od njih ili pronađe uverljiv način da se te dve ideje povežu u jednu. Problem je što Shelly Bond izgleda nije imala ovaj urednički refleks i već negde od pete strane New Romancer postaje nekoherentan narativ u kome se koriste motivi za koje nas strip uverava da su međusobno povezani ali koji zapravo nemaju veze jedni sa drugima i veoma se neudobno smeštaju u priču koja treba da ih prirodno nosi.

Milligan se, nažalost, ne zaustavlja tu, pa se uvodi još motiva – napredna tehnologija koja kreira žive ljude praktično ni iz čega (a koju lokalna zla korporacija zapravo ne koristi ni za šta), frankenštajnovski udar munje koji te ,,goleme od mesa" ne samo animira već i naseljava ličnostima velikih istorijskih ljubavnika koje je glavna junakinja sintetisala, pojavljivanje Lorda Bajrona na planeti Zemlji u 2016. godini i njegov susret sa američkom kulturom i američkom kulturom dejtinga u toj istoj godini, pa pojavljivanje Kazanove koji je iz nekog razloga psihopata i serijski mučitelj i ubica, pa pojavljivanje Mate Hari koja oca protagonistkinje, inače ludog naučnika koji je eksperimentisao na sopstvenom detetu da bi od nje napravio što savršeniju odraslu osobu, koristi da bi ucenila protagonistkinju kako bi dobila Bajronovo telo u koje treba da se useli duh njenog preminulog ali neprežaljenog ljubavnika, pa lajv strim spid dejting događaja koji treba da spasi firmu u kojoj protagonistkinja radi a u kome Bajron treba da odabere pobednicu...

Ako gornji pasus deluje kao haotična salata koju je neko pripremio prevrćući ceo frižider na patos i valjajući se po razbacanom povrću, voću i otvorenim konzervama mačije hrane, to je zato što i sam strip deluje kao da ga je Milligan lemilicom, gutaperkom i žvakaćom gumom sklopio od gomile ideja koje je zapisivao po papirićima poslednjih nekoliko godina, ne obazirući se mnogo da li te ideje jedna uz drugu idu i može li oko njih da sklopi priču koja ima logiku i ritam.



Naravno, priča nema ni jedno ni drugo ali bilo bi i nepošteno reči da nema baš nikakvih zanimljivih scena, momenata i epizodica. Sama zamisao kontrastiranja Bajronovog samoljubivog romantičarskog karaktera sa savremenom Amerikom u kojoj je romansa u velikoj meri predmet biznis-planova i razvoja tehnologija je izvor nekoliko interesantnih incidenata i humorističkih scena gde je čak i meni legitimno zaigrao brk, ali ovo su retka ostrva zabavljanja u moru ozbiljne dosade koja me je obuzela čitajući ovu kratku priču i kroz koju sam se do kraja probijao samo vođen osećajem dužnosti.

New Romancer naprosto nema dovoljno vezivnog tkiva da spoji sve svoje motive u ikako logičnu celinu. Kazanova i njegova banda nasilnika (da ne pominjem Kazanovin mumificirani penis koji se koristi kao oružje u ovom stripu) su kao ispali iz Deadpoola, sa jakim farsičnim tonovima, ali njihovo prisustvo u narativu je potpuni višak. Zla korporacija sa svojom zlom direktorkom je puki mekgafin koji treba da kreira središnji dramski konflikt oko koga se gradi akciono i emotivno meso stripa, ali ovo sve deluje toliko veštački i mehanički sklopljeno, sa proizvoljnim tempom pripovedanja koji ubija ikakav osećaj dramske tenzije, da strip tu strašno posrće i pada, traćeći usput motiv (da ne pominjem karakter) Ade Lovelace, Bajronove ćerke i prve kompjuterske programerke u istoriji čovečanstva.



Zapravo svi konflikti u stripu su nategnuti i čitaocu ultimativno nevažni (bar ovom brkatom čitaocu koji sad kuca prikaz, jelte) jer ih ima previše, nemaju uverljive korene i jasne ishode a to je ono gde bi iskustvo jednog Petera Milligana i jedne Shelly Bond trebalo da je izašlo na videlo i odradilo svoje. Gore od toga, likovi u stripu svi imaju plitke, poput žvakaće gume rastegljive karakterizacije zbog koje nam je nemoguće da ih prepoznamo kao ličnosti sa kojima bi trebalo da se srodimo i proživljavamo ovu dramu (tj. komedijicu) onako kako Alah zapoveda. Glavna junakinja treba da bude predstavnik nove generacije, tehnološki napredna ali socijalno stidljiva, neko ko feminizam internalizuje na najprirodniji način ali istovremeno veruje u romantiku ali Milligan je piše ravno, neubedljivo, beskrvno, sa izjavama koje ne deluju čak ni kao parole već samo reciklaža trenutnih internet trendova. Bajron je, rekoh, za nijansu bolji u smislu da ima par uspelih komičnih momenata, ali jalova je to uteha jer je veliki pesnik i avanturista – da ne pominjem ljubavnik – u ovom stripu sveden na farsične izjave na pseudoromantičarskom engleskom jeziku i iz njega ni za trenutak ne prozire stvarna ličnost – dakle ono što je protagonistkinja od početka i nastojala da stvori. Da je to zapravo zamišljeno kao poenta stripa možda bi sve bilo bolje, ali... ali nije. Nisam siguran da New Romancer i ima poentu jer je fakat da bi on možda i ponajbolje funkcionisao kao stopostotna farsa u kojoj bi svi nabrojani motivi bili tek setap za seriju gegova (a nije da toga nema onoliko – sa sve skatološkim humorom) pa nek ide život. Ali vidan je Milliganov napor da se kreira i nekakav karakterni luk za glavnu junakinju, neka promena kroz koju će ona proći, napor da se strip pozabavi romansom i romantikom, tim prokazanim rečima za koje u današnjem društvu jedva da ima mesta.



I tu autor promašuje metu na najstrašniji način jer ništa, baš ništa ovde ne sugeriše da je iko u kreativnom timu ikada prošao pored neke romantične scene a kamoli je proživeo.

Slabo.

Da ne bude baš sve očajno, hitam da dodam da je crtež ipak veoma dobar. Brett Parson je crtač aktuelnog  Tank Girl i u tome je odličan i njegov crtanofilmovski, vedri stil je najbolja stvar u vezi ovog stripa. Sve što treba, Parson isporučuje: jaku, kad je potrebno hiperboličnu izražajnost likova, ali i suptilne ekspresije pažljivo odmerenim izrazima lica, puno dinamike ali tako da se pripovedačka koherentnost ne žrtvuje volumenu, jake linije, jake boje. New Romancer je strip koji veoma lepo izgleda a Parsonov crtež i kolor (koga je provajdovao Brian Miller) su nekoliko klasa iznad scenarija i dijaloga. Naravno, zanimljivo je i da je ovo izgled stripa koji bi delovao prilično neobično na Vertigu u vreme Karen Berger, što se uklapa u taj neki narativ o pomanjkanju jasnije uredničke vizije u aktuelnoj eri ovog imprinta, no ne mogu da se na to žalim kada je ovo ovako lepo nacrtano.



Opet, Vertigo i ovim stripom potvrđuje da nije više jasno koji je identitet ovog imprinta i kuda treba da ide dalje sad kada su Image ili IDW, Oni Press ili Dark Horse preoteli najveći deo teritorije gde je DC-jev imprint dugo bio neprikosnoven. I sama Shelly Bond je dobila otkaz pre četiri meseca u restruktuiranju Vertiga koje, nadam se, neće biti uvod za gašenje i sahranu. Istina je da Vertigu dugo ne objavljuje stripove koje smatram esencijalnim ali još uvek je to brend koji bi trebalo da ima dovoljno prepoznatljivosti za nekakav kambek...

[neomedjeni]

Da, tužno je što je neko ko nam je podario Sendmena, Propovednika i Scalped ovako pao.


Ima li uopšte Vertigo neki aktuelni serijal koji bi vredelo pratiti?

[Meho Krljic]

Reći ću ti kad iščitam sve što trenutno izdaju    Ali po mom osećaju edicija Vertigo Crime od pre par godina je bila poslednji progresivan njihov potez (tu je bilo sjajnih krimi stripova, pogotovo ističem Gageov Area 25) i sad možda ima da se probere ponešto.

[Meho Krljic]

Dobro, da vidimo onda kakav je taj King Conan: Wolves Beyond the Border. Drug Neomeđeni ga je gotovo uzgredno proglasio prvom lošom pričom u King Conan krilu Dark Horseovog sveobuhvatnog projekta izdavanja Konana poslednjih desetak godina. Da li je bio u pravu? Da li je samo imao jedan od onih dana prouzrokovanih lošim varenjem i/ili menstrualnim tegobama? Da li je tek pokušavao da nasumično uvredi bilo koga ovom izjavom jer nije ispunio dnevnu kvotu prozivki? Da li je Neomeđeni Đavo Kušač, glavom, bradom, rogovima i repom? Čitajte dalje da saznate! Odgovor će vas šokirati! 


King Conan: Wolves Beyond the Border je za sada poslednja priča u serijalu o kralju Konanu koga Dark Horse izdaje paralelno sa ,,glavnim" serijalima o Konanu i ove priče se, jasno, bave Konanovim poznijim godinama, nakon što je seo na presto Akvilonije i svoje varvarsko nasleđe rafinirao tek toliko da mu se na glavu stavi kruna a nesputanost prirode lopova, najamnika i vagabunda levelapuje do određenog nivoa državničke odgovornosti. Kontrast između mladog, drčnog, neiskusnog, gladnog i ambicioznog Konana sa jedne strane i vladara jedne od najvećih država hiborijanskog doba je uvek bio interesantan u Hauardovom mitosu, ali i u stripovima koje je po njegovim motivima kasnije radio Marvel i lepo je da i Dark Horse ima posebnu ediciju koja se detaljnije bavi kasnijim delom Konanove karijere. Naravno, nisu svi stripovi unutar King Conan serijala jednako dobri, ali nije da je i kvalitet u okviru ,,normalnih" serijala besprekorno ujednačen. Sa tim na umu otvoreno ću reći da je Wolves Beyond the Border jedan pristojan strip kome se može zameriti to da se ne kreće daleko od generičkih i predvidivih konanovskih motiva ali i čija je jaka strana da te neke klasične konanovske motive obrađuje sigurno, prolazeći kroz narativni luk koji nikog neće previše iznenaditi ali koji isporučuje dovoljno drame, karaktera i heroizma da čitalac na drugu stranu stigne zadovoljan.



Scenarista Timothy Truman je, kako sam već pominjao, meni najdraži od svih koji su za Dark Horse radili na novim Konanima u poslednjoj deceniji. Svakako, početne priče koje je radio Kurt Busiek su sjajne i Busiek je pored umešnih adaptacija nekih od najikoničkijih zapleta o Konanu (na primer meni omiljena Rogues in the House) uradio i priču Born on the Battlefield, mapirajući mladost odvažnog varvarina, proširujući storiju o njegovom poreklu i pokazujući kako se impulsivni, preduzimljivi dečak transformisao u muškarca koga poznajemo, no Truman je, po mom ukusu, scenarista koji – ne računajući Roya Thomasa – najbolje razume Konanovu prirodu kao i sve ono neizgovoreno što je provejavalo kroz Howardovu originalnu prozu. Iz Trumanovog pisanja takođe emanira jedna izrazita, strastvena ljubav prema ne samo Konanu već čitavom hiborijanskom mizanscenu i njegovi stripovi na meni veoma prijemčiv način kanališu hauardovski duh maskulinističke romantike, eskapističke pustolovine, dostojanstvenog sanjarenja.

Truman za Wolves Beyond the Border veli da mu je možda najdraža priča o Konanu koju je do sada uradio. Bazirana na dve nedovršene Howardove pripovetke ona povezuje neke od najpoznijih godina Konanove kraljevske karijere sa ,,našom" istorijom, praveći sponu između hiborijanskog doba i kasnog perioda starog Rima na jedan relativno površan ali šarmantan način. Ono što je zanimljivo je da je ovo u suštini mala priča, ne baš kamernog tipa, ali s obzirom da se bavi radikalnom istorijskom promenom posle koje će odnosi naroda u Akviloniji i njenoj okolini biti dramatično drugačiji, ona je svedena na veoma mali broj lokaliteta i likova.

Wolves Beyond the Border ne bavi se sukobom Akvilonije sa Nemedijom, a što bi bio ,,veliki" i praktično tradicionalni rat u mnogo inkarnacija tokom istorije dve susedne države već se umesto toga okreće legendi i predskazanju o kruni koja treba da ujedini još uvek divlja i međusobno nepoverljiva piktska plemena koja ne predstavljaju pretnju državnosti Akvilonije ali jesu stalni izvor pograničnih sukoba i prolivanja krvi.



Truman piše u relativno niskom ključu ali jasno i spretno izlaže taj kontrast u kome varvarski kralj koji je na čelo civilizovane nacije došao superiornom vojničkom veštinom i njome vlada na nestandardan ali na kraju dana ipak institucionalizovan način, biva suočen sa varvarskom pretnjom koja je na pragu evolucije iz puke neprijatnosti u istorijsku silu sa kojom se mora računati. Konan je ovde već star, lica opervaženog sedom bradom, čovek lišen velikog dela životne radosti ili neke idealističke ambicije i Truman uverljivo pokazuje kako takav kralj ne samo noćima sedi po kafanama inkognito i pesnicama podučava nečasne podanike tome kako se poštuje svetla ratnička tradicija kraljevine, već i kako čim mu se pruži prilika da pitanje od državnog značaja rešava ličnom, indidivualnom akcijom, on hita da je iskoristi. Neki drugi kralj u nekoj drugoj priči bi se ponašao potpuno ,,izvan karaktera" polazeći samo sa skromnom pratnjom u preteću šumu kojom lutaju krvožedni varvari ne bi li se oslobodio artefakta koji može da nanese dosta zla kraljevini, ali Hauardovi kraljevi-varvari su ljudi akcije, ne ljudi politike, i pošto će uvek akciju staviti ispred politike ili diplomatije, i ovaj Konanov potez deluje uverljivo i psihološki konzistentno.

Razume se, kad izmet udari u fen dobijamo red akcije, red klasičnih idealizacija muškosti kroz demonstracije čojstva, junaštva, skoro patoloških shvatanja časti. Fakat je da ovo nije feministički strip ali on sadrži i jake ženske likove koji su zapravo ključni u borbi za prevlast između piktskih plemena. Naravno Truman se drži tradicionalnog menija: muškarci su junaci obdareni muškim aspektima – snaga, čast (do mere apsurda), delanje kroz borbu, dok su žene inteligentni planeri, rukuju magijom, služe se obmanom i veponizovanom diplomatijom. Ima tu i eksploatacijskih tropa, erotskih manipulacija ali i interesantnih političkih poteza vezanih za potomstvo, nasleđivanje i transfer moći. Truman besprekorno hvata hauardovski odnos ka političkom i njegovo oslanjanje na psihološke arhetipe i mada je ovaj strip, ponoviću, pripovedan veoma klasično, do mere generičkog  i predvidivog, on istovremeno vrlo sigurno i ubedljivo vozi svoj narativ o tome kako grupica ljudi kroz besnu i krvavu borbu u šumi na kraju promeni tok istorije. Ta ideja da istorija ima svoju neumitnu inerciju ali da je za prelazak na sledeći nivo zaista potrebno da neko negde nešto uradi svojim rukama je solidno prenesena ovom storijom  o starim ljudima koji menjaju političke status kvoe kako bi mladi poveli svet u neku novu stranu.



Konan je ovde pokazan kao isprva relativno neveseo kralj, čija je brzina kojom juri u pustolovinu izraz više očajanja dvorskom kolotečinom a manje entuzijazma da bude preduzimljivi državnik, ali do kraja stripa prolazi kroz dramatične scene u kojima mora da poveže lično i državničko, i podnese i žrtve od kojih su neke veoma privatne a neke se podnose u ime nacije i nekakve pametnije nacionalne budućnosti. Sasvim elegantno.

Ono gde strip pada je u potrebi da ima i element onostranog kako bi začinio jednu u osnovi sasvim prizemljenu, ljudsku priču. Truman je ovo ubacio, reklo bi se reda radi, bez razvoja ili čak ozbiljnijeg narativnog opravdanja i to je jedini element za koji može da se kaže da vidno šlajfuje i da je višak bez koga bi stvari bile bolje. Poštujemo.

Rekao bih da čak i čitalac koga Trumanovo držanje klasičnih narativnih tropa i u Konanu već mnogo puta viđenih karakterizacija, te generičkih scena može malo da namrgodi na kraju ovim stripom može da bude zadovoljan jer ga je nacrtao izvanredni Tomas Giorello. Giorello je pouzdani crtač za DC i Dark Horse iza koga stoji solidna količina projekata solidno visokog profila (od Green Lantern do raznih Star Wars stripova), ali nekako mi je njegov crtež uvek najbolje delovao na Konanu. Giorello izgleda deli sa Trumanom tu ljubav ka hauardovskim sanjarijama i sa puno detalja kreira sve, od namrgođenih veđa starijih muškaraca koji diskutuju o ratu, preko mišićavih tela u pokretu i krvavih borbi, pa do bujne i opasne džungle. Giorello je i besprekoran u karakterizacijama crtajući izborane ratnike pune ožiljaka jednako ubedljivo kao i senzualne čarobnice, ali i pripovedač koji dijaloge, tumaranja kroz prašumu ali i scene borbe crta jasno, transparentno i ubedljivo.

U zaključnici bih rekao da Wolves Beyond the Border ne može da se nazove esencijalnom pričom o Konanu (da ne pominjem da njena završnica stoji relativno perpendikularno u odnosu na neki tradicionalni kanon), ali da je u pitanju mala, spretno ispričana storija o bitnoj istorijskoj prekretnici koja koristi sve klasične konanovske trikove da nam se umili i postane deo naših sećanja na velikog varvarina koji je postao kralj. Za moj groš, više nego dovoljno.



Od aktuelnog tekućeg serijala Daredevil sam očekivao mnogo. Ne samo da je prethodnih nekoliko godina saradnja Marka Waida i Chrisa Samneeja na Daredevilu donela neke od najfinijih Marvelovih stripova u istoriji već je i uspeh Netflixovih Daredevil serija nekako po definiciji diktirao da će Alonso i ekipa za relansirani, post-Secret Wars strip o Marvelovom slepom heroju posegnuti za najtežim oružjima u svom arsenalu.

I kreatori postavljeni na ovaj serijal svakako su mi ulivali poverenje. Scenario je poveren Charlesu Souleu, Marvelovom u ovom trenutku najprolifičnijem autoru koji je jednako uspelo pisao sve od Wolverinea, preko Inhumansa i Star Wars, pa do She-Hulk, a prvu priču je na crtanje dobio meni veoma dragi Ron Garney. Sve to je na kraju dosta neprijatno stajalo u jukstapoziciji sa činjenicom da sam ovog Daredevila iz tri puta morao da startujem, jedva stižući do kraja prve priče (pet od deset do sada izašlih brojeva) uz osećaj da sam ga čitao po dužnosti i da Soule ovde nije odabrao pravilan pristup.



Naravno, menadžment očekivanja je jedna od najvažnijih veština koje čovek stekne sa protokom vremena pa vredi odmah istaći da ovaj Daredevil od početka ide na izrazito drugačiji ton od onog na koji nas je Waid navikao. Možda da bi se i vizuelno sugerisala promena, ovaj Daredevil, ponovo u Njujorku nakon dugog izleta na zapadnu obalu, sada nosi crni kostim u stripu čiji je kolorit sveden samo na crno, belo i crveno. Vizuelno oštar i upečatljiv on time pravi snažan kontrast u odnosu na Waidov i Samneejev multikolorni pristup, pa su po istoj mustri i karakterizacija i pripovedanje zamračeni i noarizovani.

Ovo, naravno nije ništa sporno u vezi sa Daredevilom, neki od najvažnijih perioda ovog stripa obeleženi su snažnom noar crtom, od ikoničkog rada Franka Millera pa do kasnijih reinvencija od strana Briana Bendisa i Eda Brubakera. Soule je pritom sa Secret Wars dobio savršenu priliku da retkonuje veliki deo onoga što su Waid i Bendis uradili tokom prethodne decenije, pa je Daredevilov tajni identitet ponovo actually tajna, komplikovani odnosi Matta Murdocka sa ženama su uglavnom resetovani čime je otvoren prostor za nove socijalne konekcije, a zabrana obavljanja pravničkog posla je elegantno uklonjena.

Sa tako uspelo raščišćenom trpezom Soule je krenuo i u neku svoju rekonstrukciju lika, stavljajući Matta Murdocka po prvi put u karijeri na drugu stranu sudnice. Iako je Soule i sam po profesiji advokat, u njegovom Daredevilu Murdock više nije privatni pravobranilac već radi za grad Njujork u kancelariji javnog tužioca i sarađuje sa policijom na optuživanju i isleđivanju pretupnika. Ovo je interesantan preokret i koliko god da sam posle izvrsnog Souleovog She-Hulka želeo da isti autor preuzme Daredevila posle Waidovog odlaska, računajući da je advokat koji piše advokata čist zicer, priznajem da mi je i ova varijanta sa radom u tužilaštvu veoma zanimljiva.



U sličnom ključu, Daredevil koji je klasični usamljeni heroj gradskog asfalta je u Souleovoj interpretaciji dobio i sajdkika/ šegrta, mladog muškarca iz kineske četvrti koji je interesantan koloplet motiva dečaka-genija i potlačenog migranta uz dašak istočnjačkog misticizma.

Soule u prvoj priči ide na zanimljivo promišljanje položaja ilegalnih imigranata u Americi, pozicioniranje relativno izolovanih i relativno diskriminisanih etničkih manjina u urbanim jezgrima i odnosa koji sa njima imaju ekonomija i kultura velike nacije. Sam Blindspot, kako je ime Daredevilovom sajdkiku je dobro postavljen kao neko ko istovremeno pokušava da se otrgne tradiciji koja ga guši i socijalnoj inerciji koja ga drži na dnu, ali i da pomogne svojoj zajednici i učini je vidljijom i ponosnijom, i to su sve dobri motivi i zanimljive teme.

Nažalost, Soule potpuno upropasti tu prvu priču nedopečenim, generičkim negativcem i trapavim tretmanom žanrovskih tropa. Ten Fingers, kineski mistik protiv koga se Daredevil i Blindspot udružuju je sa jedne strane generički istočnjački kultista, a sa druge mu nedostaje dovoljno jasna motivacija za ono što radi, sa svim u neskladu sa visokoparnim  monolozima koje ispaljuje. Nema ovde dovoljno pametnog zapleta da se opravda sva noar priprema koju su Soule i Garney napravili pa je konflikt u srcu priče nedosledan, neubedljiv i, čak, nejasan, te svo nasilje i akcija koji iz njega prositiču već u startu gube svoju oštricu. Nažalost, Soule pravi i drugi pogrešan korak uvodeći nindže iz drevne organizacije Hand i stvari vrlo brzo odlaze putem najgeneričkije moguće nindža-fantazije sa lenjim motivacijama i još više lenjim rešenjima.

Naravno, nisam protivnik pojavljivanja nindža i drugih istočnjačkih žanrovskih motiva u Daredevilu (ili Marvelu uopšte) – oni su integralni deo žanrovske fikcije već mnog odecenija. Ali lenjost u njihovom korišćenju me uništava. Na svaki izvrsni žanrovski rad (poput Iron Fista Duanea Swierczynskog ili Agents of Atlas Jeffa Parkera) nažalost dolazi bar još toliko izlizanih, umornih korišćenja tropa od kojih pošten čovek samo prevrće očima. Posebno je razočaravajuće što Soule ovde započinje nečim što deluje kao autentičan pokušaj da priča o iskušenjima kineskih imigranata u Americi a onda se zakucava u zid lenjog asociranja uvodeći (japanske) nindže i njihovu mistiku i od svega praveći neukusnu salatu motiva i dosadnih scena borbi koje ni Garneyjev crtež ne uspeva da spase.



Kasnije priče su malo bolje, mada i tu ima problema. Elektra se vraća u Daredevilov život – i sama nesvesna da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba – ali njena priča je konfuzna, nabijena jakim emocijama koje se na kraju izduvaju kao probušeni balon u preokretu za koga je Soule valjda mislio da će nam biti šokantan ali je ispao ubrzan i ultimativno eksploatativan na nezadovoljavajući način. Nakon toga je avantura koju Daredevil i Spider-man imaju u Makau zapravo najzanimljivija jer je u pitanju vešto ispisan casino-heist triler sa odličnim korišćenjem superherojštine da se postigne klasičan make-mine-Marvel osećaj pustolovine i gde Soule ne pravi pogrešne korake. Ipak, ostaje briga kuda ovaj strip dalje stupa jer je sada jasno da je brisanjem interesantne karakterizacije i galerije likova koje su nastajale od Bendisa do Waida Soule stripu izbio iz ruku mnogo aduta strpljivo građenih godinama, a da ga nije vratio na millerovsku noir paranoju, približivši ga više pokušajima misticizma koje vezujem za (nezadovoljavajući) period kada je strip radio Andy Diggle.

Stvari nisu tako crne, naravno, jer Soule je odličan scenarista koji pored mnogo pogrešnih koraka – u pogledu tempa pripovedanja između ostalog – ima i mnogo lepih momenata karakterizacije ili problema kroz koje prolazi slepi superheroj, ali strip se i dalje bori da pronađe svoju pravu viziju koja neće biti frekventno minirana lenjim eksploatacijskim poštapalicama.

Opet, ovo je tako dobro nacrtan strip da ne mogu a da ne preporučim njegovo čitanje. Garneyju je ovo ubedljivo najbolji rad do sada i ako ste ga kao i ja voleli dok je crtao Spajdermena, ovde ćete se klanjati ikoničkim kompozicijama, fenomenalnom senčenju i opštem osećaju težine i mraka koje crtač isporučuje a da, sem u pomenutim borbama, pripovedanje nigde ne deluje nategnuto ili usporeno. Matteo Buffagni je za nijansu artističkiji, lepršaviji crtač i njegova priča je takođe grafički impresivna a Goran Sudžuka koji crta pomenuti krosover sa Spajdermenom je ovim definitivno potvrdio da mu je mesto u gornjem ešelonu superherojskih crtača i nadam se da ćemo ga ponovo videti u ovom stripu.



Za Souleovog Daredevila trenutno ne mogu da kažem da će biti upamćen kao jedan od klasika, mada je, naravno, konkurencija kod ovog superheroja izuzetno oštra. Nadam se da će strip ipak uskoro naći svoju viziju i ispričati neku esencijalnu priču iz života slepog superheroja pa makar i ignorisao sve vezano za katolicizam, žene, hubris i druge elemente Daredevil mitosa koji su nam postali važni tokom decenija. Ako se to i ne desi, ali strip zadrži izuzetno upečatljivu vizuelnu komponentu, to će biti bar pola dobrog razloga da ga ja i dalje redovno čitam.

[neomedjeni]

Radna subota. Ostavićemo argumentaciju za redovno radno vreme. Ali nazvati Vukove spretno ispričanom storijom... Druže Meho, kada ste počeli da pijete?

[Meho Krljic]

Sa jedanaest godina, druže Neomeđeni. Ali sam prestao sa dvadeset. Pre četvrt veka!!!!!!

Ja sam mislio da sam dobro argumentovao to što sam napisao, ali evo u možda malo proširenoj formi:

   
• Infodamp o predmetu koji je zamajac zapleta se daje na početku kroz jasan flešbek koga daje aktivni učesnik radnje a koji pritom i opisuje svoj doživljaj kroz koji je došao do predmeta. Dakle, to je odrađeno dosta organski, uzevši u obzir da se kroz ovaj element priče pokriva veliki deo lične istorije naratora plus nacionalne istorije i mitologije naroda koji tu žive
• Motivacija za postupak protagoniste koji je u suštini iracionalan ali je potreban da bi se radnja priče odvijala postoji i spretno je oprirođena uvodom u kome vidimo da Konan noću ređa po kafanama i voli da se pobije
• U šumi se događa najveći deo preloma koji menja istorijske konstante u tom trenutku, kroz jasan konflikt nekoliko strana i razumljivo motivisane postupke nekoliko jasno izvajanih ličnosti.

Kako rekoh, jedini deo koji izrazito štrči se tiče nadnaravnih elemenata i bez njega je i moglo i trebalo da bude.

[džin tonik]

...
Drugim rečima, ton stripa je veoma iritantan i Midnighterova potraga za tehnologijom koja vodi poreklo iz iste laboratorije u kojoj je i sam nastao je iz potencijalno interesantne špijunsko-akcione priče brzo transformisana u paradu ubistava, mučenja, pretnji i sakaćenja praćenu nesnosno pretencioznim monolozima počinitelja. Serijal na trenutak dobija malo zabavniji i uverljiviji ton kada se Midnighter udruži sa Dickom Graysonom (u čijem je serijalu i sam gostovao) i ovde imamo posla sa samo neesencijalnim ali ne i lošim stripom, no povratak u kolotečinu i kretanje ka finalu u kome će Midnighter ponovo sresti svog ,,oca", Henryja Bendixa, čoveka koji je od njega napravio mašinu za ubijanje je predvidivo trapavo i najvećim delom iritantno.
...

hvala, meho, spasio me od rushenja slike o midnighteru. nakon badlandsa 100 (od kojeg ocekivao mnogo, mnogo vise, pa cak i obimniji strip, ne tamo neke covere), ovo nikako ne bi bilo dobro, a naziralo se na spisku.
oporavak od novotarija uz 100 bullets brother lono.

[Meho Krljic]

Da, mene je dosta razočarao... Ispada da je najbolji solo Midnighter bio onaj Ennisov a on je bio tek korektan...

[karven]

Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? 


Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.

Sorry sorry na zakasnelom odgovoru, satrle me obaveze ovih dana. Ajde na pivo kad god hoćeš sem utorka i javi da li da ti nosim Boyse

[neomedjeni]

Ima li nešto što ti nemaš u kolekciji? 


Pročitao Blasta prošle sedmice. Ajmo se nađemo na nekom pivu naredne, da ti vrnem stripove. Luda vožnja, baš kako si rekao.

Sorry sorry na zakasnelom odgovoru, satrle me obaveze ovih dana. Ajde na pivo kad god hoćeš sem utorka i javi da li da ti nosim Boyse

Odlično, jer ni meni utorak uopšte ne odgovora. Imaš pp!!!

Ja sam mislio da sam dobro argumentovao to što sam napisao, ali evo u možda malo proširenoj formi:

   
• Infodamp o predmetu koji je zamajac zapleta se daje na početku kroz jasan flešbek koga daje aktivni učesnik radnje a koji pritom i opisuje svoj doživljaj kroz koji je došao do predmeta. Dakle, to je odrađeno dosta organski, uzevši u obzir da se kroz ovaj element priče pokriva veliki deo lične istorije naratora plus nacionalne istorije i mitologije naroda koji tu žive
• Motivacija za postupak protagoniste koji je u suštini iracionalan ali je potreban da bi se radnja priče odvijala postoji i spretno je oprirođena uvodom u kome vidimo da Konan noću ređa po kafanama i voli da se pobije
• U šumi se događa najveći deo preloma koji menja istorijske konstante u tom trenutku, kroz jasan konflikt nekoliko strana i razumljivo motivisane postupke nekoliko jasno izvajanih ličnosti.

Kako rekoh, jedini deo koji izrazito štrči se tiče nadnaravnih elemenata i bez njega je i moglo i trebalo da bude.

Slažem se sa boldovanim tačkama, prva sveska priče je odlična i mnogo je obećavala. Ali nakon što je radnja zašla u šumu, scenarista se potpuno pogubio i napravio niz neverovatnih gluposti u njenom vođenju. Elaboriraću čim pročitam ponovo Vukove, sinoć nisam imao volje da dovršim četvrti deo.

[džin tonik]

brother lono me navukao na citanje kompletnog 100 bullets "u dahu", davno bijese.
prve 32 svescice bez stanke, veceras se nastavlja, cilj: 100.
masterpis, evergrin, fenomen od stripa.

[Ugly MF]

...sećam se kad sam završio 100 upitao naglas u praznoj sobi : "Šta bi s' Lonom,mojimomiljenimlikom!?!"

I naravno kad je izašao Bradr Lono, umal' seneupiškihodsreće....

[neomedjeni]

Upravo pročitao desetu epizodu drugih Ultimatesa. Ma koliko da je ova sezona dobra (a jeste dosta dobra), ne mogu da verujem da niko nije rekao Milaru kakvo je sranje ona scena sa noktima.

[džin tonik]

...sećam se kad sam završio 100 upitao naglas u praznoj sobi : "Šta bi s' Lonom,mojimomiljenimlikom!?!"

I naravno kad je izašao Bradr Lono, umal' seneupiškihodsreće....

nadam se da ce ovo, iako nisam ljubitelj ekranizacije, film nikad ne moze, ma, doci ni do koljena stripu pokrenuti koji spin-of, prikvel, sikvel, nastavak, alternativni univerzum, bilo sta...
nadam se i da u medjuvremenu nisu odustali od ekranizacije/reklame.

Brian Azzarello and Eduardo Risso's classic tale of crime and conspiracy may be headed to the big screen...with a big star.

[džin tonik]

inace se zavirilo i u novog batmana. vol. 3.
nekako mi dobro dodje u presijecanju citanja serijala koje valja osvjeziti, a i sve vise prelazim na pracenje svescica, manje tpb-a. europa trenutacno skoro na ledu, 90% ameri, pa tako i novi metabaroni na engleskom, pa cak i judge dredd od idw-a. 2000ad tek koja kompilacija starih prica ostalih junaka. bonelijana slabo, nedavno gledam skanlaciju nekog mno-a, pdf, 4 mb-a, domaci pirati poludili.
ah da, batman, maltene kriza identiteta, novi superheroji, zanima me kako ce se razviti prica.

[Meho Krljic]

Upravo pročitao desetu epizodu drugih Ultimatesa. Ma koliko da je ova sezona dobra (a jeste dosta dobra), ne mogu da verujem da niko nije rekao Milaru kakvo je sranje ona scena sa noktima.

Upravo je ta scena primer onog što sam pominjao u vezi ovog stripa:

tu ima mnogo cheesy elemenata koji su potpuno esencijalni za superherojštinu (pogotovo jer je Ultimates praktično ributovanje klasičnih Avendžers zapleta samo sa modernijim pristupom) a koji bi Neomeđenom bili iritantni ili smešni.

Meni je to sa noktima suvi genije sa potpuno doslednim odnosom ka tradiciji palpa i komentar da su superherojski stripovi decenijama suvereno vladali tržištem jer je CCA eksplicitno zabranjivao ovakve scene i koncepte. No, dobro.

[neomedjeni]

Da, ali to što su postali oslobođeni stega Comic Codea ne bi trebalo da predtavlja ohrabrenje scenaristima da pišu sve što im padne na pamet ma koliko to imbecilno bilo, već da pišu sve što im padne na pamet što će učiniti njihovu priču boljom. Siguran sam da, recimo, ona srceparajuća scena bračne svađe koja je izmakla kontroli iz prve sezone takođe nikad ne bi prošla ispitivanje CCA, ali razlika je u tome što ona jeste genijalna.


Što nokti nisu, oni su samo iritantni i smešni. 


Elem, bio sam vredan sinoć. Ultimatesi 2 su gotovi i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da sem gore pomenute epizode, nemam drugih većih zamerki. Odnosno, dopali su mi se.


Pošto mojoj radoznalosti nije u stanju da parira nijedna mačka, pročitao sam i Loebove treće. Jeste, kriminalni su, ali pošto nisam emotivno vezan za franšizu i pošto je jedna od cena koju morate platiti kada pokrećete dugovečni strip serijal to što će pre ili kasnije za kormilo doći neko nezainteresovan/nesposoban/oboje i unazaditi ga načisto, nisam se posebno potresao.


Pribavio i počeo da čitam Astonishing X-Man. Prve dve sveske me nisu kupile, ali nisu ni nešto naročito loše. Isteraću još nekoliko da vidim šta će biti. Ideja o leku za mutante predstavljena u drugom broju je intrigantna i oko toga je moguće isplesti dobru priču, samo što mi je zasad interakcija između članova tima, njihove svađe, mirenja, glupiranja i pokušaji vođenja intelektualnih razgovora, više dosadna nego zanimljiva. A slutim da bi trebalo da bude obrnuto.


Pročitao i prvi tom Monstress, novog Imidžovog fantazijskog serijala o kome je drug Meho pisao biranim rečima pre neki dan. I pridružujem se izrečenim hvalama, priča nije čudo neviđeno, ali je zasad zadovoljavajuće vođena, poseduje odgovarajuću dozu misterije, akcije i drame, kao i zbilja intrigantnu završnicu prvog trejda koja će većinu čitalaca naterati da precrtavaju datume u kalendaru dok računaju koliko ih dana deli do izlaska nove sveske.

[Meho Krljic]

Hmmm, meni je u Astonishingu i najbolje tih prvih par priča... Ako ti se početak ne dopada onda nisam siguran da će ti se sve dopasti.

Doduše, možda je trebalo da kreneš prvo sa Morrisonovim X-Men jer je Whedonov Astnishing njegov direktan nastavak. To bi kontekstualizovalo neke od stvari koje se tu događaju - na primer to kako se Scott i Logan potuku itd.

[neomedjeni]

Pa dobro, to su dve sveske, svakako ću izgurati do kraja prve priče, pa ću onda videti.


Kapiram da se tuku jer je Grejova mrtva, a obojica su spavali sa njom. To je valjda opšte mesto u X-Men mitologiji. Kapiram i da se Profesoru nešto desilo, pošto je njegovo odsustvo upadljivo. Nije to ništa što ometa čitanje stripa.


Nego, vidim da je Darkwood objavio ovih dana neku Osvetničku Tajnu invaziju. Valja li to čemu i treba li predznanje radi čitanja?

[Meho Krljic]

Redom: ne baš i da.

[Meho Krljic]

Pošto sam poslednjih dana bio nešto bolestan (nije da sam i sad zdrav, ali posao ne pita za zdravlje, već samo mrvi sve pred sobom buldožerskom silinom izvoda iz banke na albanskom, makedonskom itd.) imao sam više vremena za čitanje stripova pa sam to i činio. Čitao stripove. Evo kratkih impresija, na kašičicu. 

Pročitao sam prvu kolekciju serijala The Fuse, a pod nazivom The Russia Shift i svinjski uživao u njenoj beznaporno izvedenoj kombinaciji žanrova. The Fuse izlazi za Image još od 2014. godine, rade ga renomirani autori (Anthony Johnston piše, Justin Greenwood crta) i bavi se kombinovanjem naučne fantastike i policijskog procedurala tako da je relativno neobjašnjivo zašto mi je trebalo skoro pune dve godine da se mašim ovog stripa koji kao da je pravljen za mene. Moguće je da sam na nekom nesvesnom nivou smatrao da treba konzumirati ograničene količine Anthonyja Johnstona u bilo kom periodu vremena, iz čiste nastranosti odlučio da prvo semplujem fantazijski serijal Umbral (opisivan na istom ovom topiku pre koji mesec), pa onda malo zamoren od istoga odložio The Fuse za bolje dane. Ali bolji dani su došli – očigledno. Ako je prvih šest epizoda ovog stripa indikacija o kvalitetu čitavog serijala (do sada izašlo dvadeset epizoda), The Fuse je jedan od najboljih naslova koje Image u ovom trenutku izbacuje i pritom najubedljiviji izdanak mini-trenda iz poslednjih godinu-dve u kome po stripovima viđamo ukrštanje policijskog i naučnofantastičnog žanra (Mercury Steam, Copperhead...).

Titularni The Fuse je orbitalna kolonija koja se nalazi u retrogradnoj putanji oko Zemlje, sagrađenja da zadovolji energetske potrebe sve razvijenije planete. Ralph Dietrich je mladi inspektor koji je tražio transfer iz nemačke policije na veliki satelit a za partnera dobio Klem – nadrndanu inspektorku pred penzijom koja je u mladosti čak i učestvovala u izgradnji satelita. Još i pre nego što se dvoje nekompatibilnih poslovnih saradnika upoznaju, dešava se ubistvo jednog od beskućnika koji žive u servisnim hodnicima između razvučenih kablova i drugih instalacija stanice i Dietrich mora da u hodu kupi nijanse isledničkog posla 22 hiljade milja iznad Zemljine površine, ali i političkih odnosa u jednoj relativno izolovanoj zajednici.



Johnston ovde praktično nije napravio ni jedan pogrešan korak i The Russia Shift je zamamni procedural koji kreće od sitnog ka krupnom, polazeći od nasilne smrti osobe za koju nikog nije briga a završavajući sa kompleksnom političkom zaverom u kojoj se otkrivaju prava lica javnih, er, lica, mračne tajne iz prošlosti, ali i dobrota u ljudima kojima dobrotu ne bismo na prvu loptu pripisali. Ko voli policijske trilere, uživaće u zapletu, preokretima, slepim rukavcima priče koje naši junaci moraju da prebrode snagom (mrzo)volje i osećaja dužnosti i brojnim umešnim scenama konfrontacija u kojima se više viče nego puca a da to deluje moćno i energično. O istom trošku, world building je urađen organski i kulturološka, istorijska i politička pozadina priče se razvija postepeno, prirodno i tako da čitaoca sve više uvlači u svet koji je (naučno)fantastičan ali deluje kao prirodna ekstrapolacija našeg društva. Nema ovde očiglednih retro migova u smeru cyberpunka kao u Mercury Steam ili western stilizacija kao u Copperhead, The Fuse svoj žanrovski ton igra u niskom ključu, pametno koristeći policijski procedural da provuče prirodne sociopolitičke analize koje se tiču segregacije, rasizma, napetosti u društvu koje se ne bi moglo nazvati društvom oskudice, političkim tenzijama itd.



Sve je krunisano britkim dijalozima i karakterizacijom u najboljoj tradiciji cop buddy pripovesti. Ralph Dietrich i Klementina Ristovych su klasičan par pandura koji se nalaze na suprotnim stranama ljudskog spektra – on mlad i još uvek pomalo idealističan, ona matora, džangrizava i beskrajno cinična – ali koji uprkos svemu počinju da funkcionišu kao uigran tim i pre nego što shvate da se išta dešava. Johnston izbegava upadanje u zamke pisanja jeftinih onelinera i pančlajnova i njegovi dijalozi su brzi, efikasni, sa maksimumom cinične energije po slovnom znaku i nose priču visokim tempom.

Greenwoodov crtež je još grublji i energičniji nego u Stumptown koga radi sa Gregom Ruckom. Ovo može da bude i opasno jer neke table u The Russia Shift deluju maltene kao skice na prvi pogled – pogotovo uz vrlo sveden kolor – ali je njegova kontrola nad izražajnošću likova i neophodnim detaljima okruženja uvek visoka i ovo je strip koji ne osvaja lepotom koliko se drži najefikasnijeg načina da iskomunicira svoje ideje.

Veoma čvrste preporuke za ovu kolekciju i, ako je i ostatak serijala ovako dobar, skrušeno ću reći da sam sa velikim zakašnjenjem došao do jednog od najboljih stripova našeg doba.



Pročitao sam i miniserijal Shaft: Imitation of Life koji je nedavno završio sa svojom četvrtom epizodom i dobio tačno ono što sam očekivao: solidnu aproprijaciju klasičnog blacksploitation sadržaja, spretno apdejtovanu dodavanjem savremenijih sociopolitičkih ideja. Nije to bilo neko iznenađenje jer je Dynamite Entertainment već pokazao da im od ruke ide kreiranje novih priča o legendarnom privatnom detektivu sa njujorških ulica sedamdesetih godina prošlog veka a ovde je samo uspešna formula ponovo primenjena.

Na scenarističkim dužnostima ponovo je bio David F. Walker, koji je pored svoje književne karijere stigao da piše i Cyborga za DC. Dok mi je Cyborg bio tek poluuspešan soft-ribut jednog u najboljem slučaju drugoligaškog superheroja, sa Shaftom se Walker nalazi na veoma stabilnom tlu i Imitation of Life je jedna dobro osmišljena i vođena priča o Johnu Shaftu koja zahvata duboko u psihološke, socijalne i političke korene glavnog lika ali i čitavog blacksploitation žanra, ali istovremeno ne propušta priliku i da se zabavi.



Proizvodnja blacksploitationa u 2016. godini nije tako jednostavan posao: u četrdeset godina koje su u međuvremenu prošle desilo se mnogo toga, ne samo na razini čitavog društva koje je evoluiralo u mnogim aspektima međurasnih, klasnih i socijalnih odnosa, već i unutar afroameričke zajednice u kojoj su izrazi kulturnog identiteta poprimili mnogo novih formi – od hip-hopa i R'n'B-a pa do Spajka Lija i, hm, braće Vajans. Walker uspešno balansira na oštrici između potpunog retro čitanja Shafta i progresivnih tendencija pa je njegov John Shaft i dalje čovek veoma opterećen traumama iz vijetnamskog rata, umoran i razočaran posmatrač života na njujorškim ulicama kome je povremeno teško i da skupi snagu da ustane iz kreveta, ali je istovremeno i virilni, punokrvni afroamerički muškarac koji nema nikakve konflikte ni sa svojim rasnim niti rodnim identitetom. Walker umešno prikazuje Shafta kao nekoga ko je sa jedne strane dobar ljubavnik – jer je to deo '70s matrice – ali je istovremeno i prirodno progresivan u odnosu prema gej muškarcima – naprosto jer nema unutarnje dileme i komplekse. Istovremeno, susreti sa lokalnim njujorškim rasizmima i nacionalizmima (italijanskim, ali i afroameričkim) ga ne izbacuju iz ležišta – on je prototip heroja-individualca čiji se identitet mnogo više zasniva na poštovanju koje će dobiti od zajednice nego na nacionalnim i rasnim mitologijama. Ismevanje džajva kojim govori jedan od likova u filmu na čijem snimanju je Shaft angažovan kao konsultant je tek jedan od spretnih poteza kojim Walker utemeljuje ideju o progresivnom afroameričkom mužjaku koji se ne oslanja na plemenske kodove za potrebe utemeljenja samog sebe.

Naravno, individualnost ima i svoju cenu pa je John Shaft u ovom stripu čovek na ivici ambisa depresije i serija loših poslova koje dobija a koji mu donose mnogo više glavobolje nego para se, naravno, na kraju mora okončati katarzičnim finalom u kome se ozbiljno gine dok se odnosi moći u njujorškom podzemlju zatežu do pucanja.



Jedna od stvari za koju mogu da zamislim da bi pojedine čitaoce mogla da iritira je oslanjanje na dugačke introspektivne monologe koje protagonista upražnjava u svakoj epizodi. Iako sasvim žanrovski verni, ovi monolozi su naglašeno filozofski i shvatam da bi nekome ovo moglo da deluje kao suviše nategnuto u karakterizaciji lika koji je ipak više ulični nego ,,pravi" filozof. Opet, Shaft se svakako najbolje izražava kroz akciju pa je i ovde spretno predstavljeno kako mnoge situacije rešava ne samo nadmoćnom vatrenom ili fizičkom snagom već i oslanjajući se na iskustvo ili autoritet.

Kada na kraju strip stigne do finala u kome se povežu niti zapleta i nekoliko naizgled odvojenih slučajeva kulminiraju u staromodnoj pucnjavi sa italijanskom mafijom, stvari nesumnjivo legnu na svoje mesto. Walker je odličan izbor za scenaristu Shafta i neka potencijalna nova bioskopska verzija ovog junaka bi mogla dosta dobrog sebi da donese ako bi se oslonila na njegovo pisanje.

Dietrich Smith koji je sve ovo nacrtao je pouzdani Dynamiteov crtač koji se na ovom poslu nije našao samo zahvaljujući boji kože već i sigurnoj ruci koja obezbeđuje čisto i lako pripovedanje. Nije Smith crtač čiji radovi imaju najviše detalja, ali mu je karakterizacija sigurna a prikaz Njujorka od pre četrdeset godina uverljiv. Veoma prijatan, mali strip, za koga se nadam da će doživeti i dalje inkarnacije.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i šestom epizodom nedavno završeni Vertigo miniserijal pod nazivom Slash and Burn a sa podnaslovom Sparky Club koga je napisao britanski scenarista Si Spencer a nacrtao vrlo dobri Max Dunbar. S obzirom na moje recentne sumnje u vezi Vertiga, istina je da sam ovom stripu posvetio pažnju najviše jer je Dunbarov crtež dobar i jer sam videvši ime Spencer na naslovnoj strani, naivno pomislio da je ovo Nick Spencer koji pored rada za Image i Marvel stiže da tezgari i za Vertigo. Možete zamisliti moj izraz lica kad se ispostavilo da ovo piše čovek mahom zaposlen na Sudiji Dreddu a koji je za Vertigo već radio The Vinyl Undeground. Malo znanja je najopasnije, kaže naš narod.

 
No, šta je, tu je, dete se rodilo, treba ga ljuljati a i lepo je kad strip krene im medias res, sa požarom u koji hrabre vatrogaskinje uleću glavačke da spasu nejač, pa sam Slashu and Burnu dao dosta šansi da me osvoji. I trebalo mu je nepristojno mnogo vremena, da budem iskren.

Slash and Burn je još jedan od recentnih Vertigo radova u kome mi deluje kao da je uredništvo prihvatilo zanimljivu ideju ali se posle premalo trudilo da od nje porode dobru priču. U ovom slučaju elevator pitch bi bio otprilike ovo: žena koja je još kao mlađa tinejdžerka prepoznata kao patološki piroman sada radi kao profesionalni vatrogasac. Whoa! Radikalno! Može!



Glavni moj problem sa ovim stripom je na kraju bilo to što su likovi – na čelu sa protagonistkinjom – delovali isuviše ravno i utilitarno uprkos vidnom naporu koji je Spencer uložio da ih produbi. Glavna junakinja tako sa plamenom ima jedan senzualni, takoreći spiritualni odnos a koji seže sve do njenog detinjstva u kome je vreme provodila u provincijskom sirotištu i sa grupicom drugih klinaca palila sve što im je padalo pod ruku. Nije to bila ni puka kežual piromanija, Spencer piromane u ovom stripu pokazuje kao istinske gikove koji ne samo da imaju ozbiljne diskusije o tome kako pripremiti materijal za optimalno sagorevanje i o koridorima kojima se projektuje toplota, već opsesivno identifikuju procese i materijale oko sebe prevashodno na osnovu mirisa i žive u svetu koji je stalno na korak od (ne uvek) spontanog sagorevanja.

Ono što počne kao jedan loš dan na poslu lokalne vatrogasne ekipe – jedna od članica biva ranjena tokom intervencije, pojavljuje se policijski detektiv  iz velikog grada koji u provinciji treba da reši nešto što deluje kao tek ekscentričan zločin – tokom šest epizoda se odmotava zadovoljavajućim putanjama političkog trilera u kome centralno mesto ima ta psihologizacija ličnosti piromana, taj odnos čoveka sa vatrom, dobrim slugom, lošim gospodarom, zajebanim oružjem, itd. a sve to na pozadini lokalnog fraking biznisa koji je gradonačelnik brokerovao uprkos protestima onih koji tvrde da to uništava ekosistem i izlaže gradić opasnosti od zapaljivuh para, ali i na pozadini mračne, traumatične epizode iz pomenutog sirotišta u kome je nekoliko likova iz ovog stripa provelo svoje formativne godine. Kada neki od tih likova krenu da ginu u sumnjivim incidentima, naša protagonistkinja shvata da se tu dešava nešto više od puke spontane, jelte, kombuscije, i stvari se valjaju ka bukvalno eksplozivnoj završnici.



Utoliko, nerviralo me je odsustvo prirodnijeg, organskijeg karakterisanja likova. Protagonistkinja je, nažalost, do kraja stripa ostala ravna površ na koju je scenarista samo projektovao unutarnje monologe o mirisima sagorevanja raznih materijala i senzualnosti plamena, bez zbilja ljudskih emcoja, strasti ili sumnji. Kako se slično, u nešto manjoj meri, može reći i za ostale likove u stripu, Slash and Burn (u kome nikakvog slasha, da se razumemo, nema) je strip sa kojim se čovek mora aktivno boriti da bi ono dobro u njemu – trilerski zaplet, preokreti, rasplet – prevagnulo nad onim ne dovoljno dobrim u njemu – neubedljivim likovima i njihovim pričama. Opet, nije mi krivo što sam odvojio vreme za njega jer je dobar deo, rekao bih, bio jači od nedobrog.

Dunbarov crtež je svakako još nešto što može da se stavi u kolonu ,,dobro" mada i ovde mogu da zamerim da glavna junakinja naprosto nema dovoljno karaktera i da deluje kao prva skica za lik ,,otresite plavuše" koja nikada nije dalje razvijana. No Dunbar crta lepe ljude, lepe i dinamične scene akcije i mada nije pomerio nikakve granice ovim stripom, ovo je jedan dobro urađen paket sa grafičke strane.

Slash and Burn ima taj podnaslov koji sugeriše da bi u serijalu jednom možda moglo da bude još priča i mada sam posle prve epizode bio na ivici da sve batalim, do kraja sam se raznežio i reći ću da mi ne bi bilo mrsko da te dalje priče jednom i pročitam.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i svih šest epizoda generički nazvanog miniserijala Second Sight koji je do pre par nedelja izlazio za novopokrenutu kuću Aftershock Comics i završio sa očekivano pozitivnim utiscima.



Aftershock Comics je, reklo bi se, prilično dobar pokazatelj da u američkim stripovima, posle dugog niza godina u kojima je delovalo da je sve izgubljeno, ipak ima tih nekih para da se zarade i tog nekog kulturnog uticaja da se ostvari. Odavno, uostalom, nismo videli osnivanje ovako ambicioznog izdavača koji se prošle godine skoro drsko umuvao među Onije, Avatare, Imagee, IDWove, Dark Horsove, Dynamitee i ine Valiante savremene američke industrije. Naravno, manje operacije se pokreću s vremena na vreme, ali Aftershock se od startup konkurencije razlikuje upravo time što se ovde ne radi o opreznom ispipavanju terena sa ekipom relativno nepoznatih, ali gladnih i entuzijazmom pokretanih autora i okretanjem jednom prepoznatljivom žanru. Naprotiv, Aftershock je na tržište ušao sa portfolijom koji je pokrio širok spektar žanrovskih glasova (naučna fantastika, supernaturalni horor, trileri) i temelji se na angažovanju nekih od najvažnijih aktivnih autora u američkom mejnstrim stripu – od Briana Azzarella pa do Gartha Ennisa.



Nisam odmah utrčao u čitanje ovih radova jer je Aftershock dosta mudro odmah krenuo sa izdavanjem nekoliko miniserijala odjednom, dajući čitaocima priliku da tokom pola godine prate ono što ih zanima i nakon okončanih, zaokruženih priča, donesu svoj sud o svemu. Sada kad sam pročitao Second Sight mogu da budem zadovoljan produkcijskim kvalitetima i uredničkim radom pa je legitimno reći kako ću i drugim stripovima ovog izdavača rado pružiti šansu.

Iako Second Sight nosi taj izuzetno generički naslov, ovo nije strip baziran na preveć izlizanim žanrovskim tropima. Nije u pitanju ni nekakvo ogromno iskakanje iz formata, da se mi odmah razumemo, već jedna dobro zamišljena, sigurno vođena i kraju uspelo privedena priča iz domena natprirodnog trilera sa elementima horora u kojoj dobra karakterizacija i utemeljenje u ovde-i-sada stvarnosti služe da usidre te neke onostrane elemente koji bi inače mogli da deluju jeftino i naivnjikavo.



Naravno, ovaj strip je pisao David Hine, britanski autor veoma verziran u pisanju natrprirodnog horora i od njega se i očekuje da u najmanju ruku te neke onostrane elemente ovakvog zapleta odradi sa lakoćom. Hineova kilometraža se da namirisati već u tome kako uspeva da elemente jeze i strave ugradi u strip koji na početku priča o naizgled sasvim običnim ljudima – glavni junak, Ray Pilgrim je ostareli panker, bivši skvoter koji sada (jedva) zarađuje za život upravljanjem prodavnicom polovnih knjiga. Njegova ćerka, tek propupela starija tinejdžerka, živi sa majkom i svesna je da je otac sklon halucinogenim narkoticima, kao i da ima istorijat porodičnog nasilja, ali ga i dalje posmatra kao neku vrstu nesavršenog ličnog heroja. Klinka je i istraživački bloger u pokušaju, opsesivno se baveći urbanom legendom o Wednesday Clubu – tome kako britanska elita političara, industrijalaca i kojekakvih selebritija provodi deo svog slobodnog vremena seksualno eksploatišući decu i da je to jedna od najbolje čuvanih i najstrašnijih tajni stare imperije. Njen otac, naravno, smatra da je sve to glupost i zamajavanje, ali ona mu se obraća za pomoć kada se ispostavi da osobe spremne da svedoče o nekim od ovih mračnih događanja počnu da nestaju. Pilgrim, pak, iza sebe ima istoriju saradnje sa Skotland Jardom, zvanično u ulozi profajlera a u stvari u ulozi psionički osetljive osobe kojoj je gutanje psihodeličnih pečuraka  u prošlosti davalo prilike da uđe u glave ubica u trenutku vršenja zločina, pa se otac i ćerka ubrzo nađu usred zastrašujuće mreže političkih intriga u kojoj tela krenu da se gomilaju visokom brzinom a nesavršena porodica mora da nauči kako da preživi.

Hine ovo piše odlično, prirodno gradirajući stvari tako da prihvatamo obične, životne likove u sve neverovatnijim situacijama. Spona sa sociopolitičkom, klasnom osnovom ovog stripa nikada se ne gubi i Second Sight ima i malo one autentično britanske pankerske energije. Ipak, ovo nije strip koji pokušava da izazove socijalnu revoluciju već žanrovski rad koji će se pažljivo voziti putanjom uzbudljivog trilera, dok će sociopolitičke opservacije i *gulp* poruke, biti ugodno smeštene u podtekst i uzgredne komentare.



Ono važno je urađeno odlično – psihološki, likovi su uverljivi i životni i mada se ponašaju sasvim u skaldu sa trilerskim pravilima, nema ovde ,,how convenient" iskakanja iz karakterizacije i pretvaranja običnih ljudi u akcione heroje. Ono što likovi do kraja stripa rade – a što ne spada u svakodnevicu istraživačkih blogera i matorih pankera – je izraz njihovih do tada viđenih nakupljenih strahova, dilema i strasti, ne samo zgodan način da se pokrene radnja stripa.

Isto tako, horor elementi priče su odmereno i sigurno plasirani sa nekoliko ekstremno uznemirujućih momenata koji ipak ne zasenjuju osnovnu humanost likova koja strip nosi. Second Sight zna šta je i ne prepušta se eksploatacijskim impulsima, noseći svoju sociopolitičku srž ponosno i prominentno sve do samog kraja.

Crtež je potpisao italijanski autor Alberto Ponticelli koga pamtimo sa Vertigo serijala Unknown Soldier od pre neku godinu. Posle afričkih ruralnih krajolika, dolazak na ulice moderne Engleske je zanimljiv kontrast i Ponticelli ovde blista kad je potrebno. Iako su neki od likova pomalo bledunjavi a anatomija često ume da bude neprirodna, karakterizacija je, kad je neophodna, veoma ubedljiva, a horor elementi stripa su pogođeni baš kako treba – da preplaše i naježe a da ne preuzmu primat nad idejom da ipak, posle svega, u ovoj priči posla imamo sa ljudima koji su kao vi ili ja, obični, sa svakodnevnim problemima i karakternim nedostacima, koji su se našli usred zastrašujuće priče o zlu koja iz ljudskih srca izrasta da živi u srcu ljudskog društva. Solidan način da skinem đanu Aftershock Comicsu.

[neomedjeni]

Uporedo sa Astonishing X-Manima, počeo sam da čitam Lone Wolf and Cub. Tačnije, Shin Lone Wolf and Cub.


Malo faktografije, za slučaj da je neko ko ovo čita pao s  Marsa (da se osećam posebno depresivno, napomenuo bih je da činjenica da ovo bilo ko čita neoboriv dokaz da je pao s Marsa, ali danas se osećam bolje, danas mi sunce sja i tako dalje). Lone Wolf and Cub je verovatno, ako ne najbolji, jedan od najboljih manga stripova ikad napisanih i nacrtanih, majstorski ispripovedana tragedija o porodici, časti, osveti i (ne)čovečnosti. I još koječemu, ali o tome neki put kad budem raspoložen za detaljnije analize dela, recimo nikad. Stvorili su je Kazuo Koike i Goseki Kojima, čuveni dvojac nerazdvojnih veterana zaslužan za još nekoliko odličnih manga naslova koje su zajednički stvorili (poput Samurai Executioner i Path of the Assassin).


Dakle, pomenuta priča pomenutog dvojca ispričana je u 28 knjiga, sve sa krvavim uvodom, još krvavijom razradom i najkrvavijim mogućim zaključkom (dobro, sad malo preterujem,neko ga je od bitnih likova i preživeo). I to je trebalo da bude to, jer završnica Lone Wolfa and Cuba je bila očekivano i prigodno tragična, srceparajuća i predivna. I definitivna, ne verujem da je bilo koji čitalac s imalo soli u glavi ikad pomislio da bi strip trebalo nastavljati, uprkos tome što je to tehnički bilo moguće (zato što nisu svi bitni likovi lipsali, kao što sam u pretprošloj rečenici pomenuo).


Verujem da je i Kazuo Koike mislio tako, zadugo. Na bih se usuđivao pretpostavljati šta je mislio Kojima, ali stari majstor je završio svoj životni put leta gospodnjeg 2000. godine, par meseci pre nego što ću postati punoletan i par godina pre nego što ću uopšte čuti za njega i Lone Wolfa, te to i nije bilo od prevelikog značaja. Cenim da u tom momentu, decenijama nakon što je završen rad na orginalnoj mangi, i s jednim od njena dva tvorca upokojenim, više gotovo niko nije ozbiljno verovao da bi Lone Wolf and Cub mogao da doživi stripovsko uskrsnuće.


SPOJLERI


Jebiga, Kazuo Koike jeste. Ubrzo nakon smrti svog starog prijatelja, pronašao je novog saradnika u crtaču Hideki Moriju, i nastavio svoju priču tačno tamo gde je stao decenijama ranije, vrativši se na plažu na kojoj je Daigoro ostao da zuri u leševe svog oca i njegovog smrtnog neprijatelja. Par dana i stranica kasnije, na scenu stupa lutajući samuraj Togo Shigetada iz klana Satsumi, majstor mačevanja koji se prepustio lutanju kako bi pronašao načine da poboljša svoje borbene tehnike. Bradati osobenjak uspeva da se sprijatelji sa Daigorom i na neki način usvaja dečaka, koji mu postaje saputnik. Nijedan od njih dvojice, međutim, ne sluti, da će se uskoro protiv svoje postati pioni u pogubnim dvorskim spletkama...


Problem je, da orginalni Lone Wolf and Cub ne postoji i da sam priču o detetu koje od rođenja živi Meifumado počeo da čitam tek u ovoj novoj verziji,Shin Lone Wolf and Cub bi bio sasvim dobar, prijatan strip koji ne bih nikad nazvao remek delom, ali bih ga bez dvoumljenja preporučio svakom prijatelju koji me puta za mišljenje o istom (svoj trojici, dakle). Međutim, ovo nije nikakav početak  nove priče, ovo je nastavak davno ispričane i izuzetno značajne priče, koji, eto, nakon oko 500 pročitanih strana, nije uspeo da mi kaže ništa što već nije rečeno u prethodnoj, niti je ičim opravdao svoje postojanje. Ako bih želeo da budem pošten (ili ako bih želeo da budem moj ćale), mogao bih da primetim da nisam ni ja, pa me opet eto tu, ali, nažalost, kad se radi o delima koja imaju umetničke pretenzije nisam raspoložen da budem popustljiv i da ih prihvatim takva kakva su. Shin Lone Wolf and Cub je strip koji je pokušao da uskoči u prevelike čizme koje su ostale iza njegovog prethodnika i korača isto onako smelo i odlučno kao što je to ovaj radio, ali mu to prilično slabo uspeva, bar u prvim knjigama. Nastaviću da čitam, ali već se polako nazire da je Koike napravio grešku time što se poduhvatio njegovog stvaranja. Nekad je čaroliju ipak nemoguće ponoviti.

[Father Jape]

Mehmete, vidim da McTiernan stalno spominje Demon Džejsona Šige. Jes' ti to čitao?

http://www.shigabooks.com/

[Meho Krljic]

Nope!

[Ugly MF]

Zoleeee!!!

https://mega.co.nz/#!MBdRRIqJ!H9DQzTVYZCtfax3EllQMsX0J6mZ8idei1YV3Wi9PhiI

[stF1]

Dragonero, Modesti Blejz i Kitaja Bluz - za poslednji vikend u avgustu...

http://zabaviste.in.rs/2016/08/27/fidelov-strip-vikend-volume-3/