Strip album koji upravo citam

[džin tonik]

procitao se mini-serijal satan's hollow zenescopovog univerzuma, sest svescica.
izdavac koji se proslavio obradama klasika, proshirio, uglavnom pri fenteziju i hororu i gdje ponekad nisam siguran koje price svesti pod grimm fairy tales mini-serijale, koje pod stand-alone, koje...

elem, satan's hollow uglavnom obrada sljedece price:
Blue Ash police, homeowners struggle with 'portal to hell'

pocinje prilicno jezivo, u biti klasicni horor-priculjak, i nudi uobicajen (i uspjesan) zenescope stil. poznate karktere, kadriranje.
nije nesto posebne dubine, ali zabavna pricica koja opusteno drzi paznju. da sad ne spojlujem.

...

[džin tonik]

jackboot & ironheel, prve dvije svescice.
jos jedan serijal koji se prati, toliko za uvodnu rijec.
rajh, nacisti, zimsko okruzenje, manastir, nadnaravni elementi... skoro idealno.
naslovnice pomalo ne idu uz trenutacnu razinu price koja se tek gradi, razvija, i jos nije na levelu ispoljenog, hocu reci, iako predstavljen dio radnje, nije ispoljeno teziste epizoda, ali postaje jasno da ide u pravcu nekakve borbe izmedju nadnaravnog "dobra i zla".
manastir u sluzbi nacistickog zarobljenickog logora, zarobljeni avijaticar, cudne pojave, nacisti, casne sestre, selektivno bez pretjeranog klishea, ne nedostaje ni ironije (namjerne, ali i slucajne). zeljno se ocekuje nastavak.

[Meho Krljic]

Poslednjih nedelja sam uglavnom čitao stari Sexcret Six serijal Gail Simone podsećajući se koliko je to dobro i zašto je u pitanju superherojski strip koji svi treba da pročitaju, pogotovo nakon što je Suicide Squad postao bioskopski hit, ali o tome ne bih da (ponovo) pišem jer je isti već obrađen pre nekoliko godina na UPPS-u. 


Umesto toga, evo nečeg drugog.






O Garthu Ennisu ovde pišemo dosta često, ali za to svakako ima i dovoljno razloga i povoda. Irac konstantno održava povisok nivo kvaliteta pa su i njegovi ,,lošiji" stripovi (na primer na ovom topiku dvaput živopisani Caliban) zapravo znatno bolji po mnogim elementima od većine onoga što kolege rade.

Kao ljubitelj ratne tematike i večiti zatočnik ideje da treba mrzeti rat ali diviti se vojnicima, Ennis je jedan od retkih autora (u savremenom anglofonskom izdavaštvu) koji stripove o Drugom svetskom ratu piše godinama u kontinuitetu, sve to za nekoliko različitih izdavača (Marvel , Dynamite...). Miniserijal Johnny Red, koga je nacrtao Keith Burns je počeo da izlazi prošle godine, završio se pre nekoliko nedelja šestim brojem i predstavlja novi izdanak ove grane Ennisovog stvaralaštva, te neku vrstu ostvarenja sna.

Naime, Johnny Red spada u britanske ,,ratne" stripove koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka i bili popularni među dečacima onog vremena, noseći magazine poput Eagle ili Commando. I kod nas su neki od ovih stripova objavljivani u Zabavniku, Stripoteci, Denisu ili Eks Almanahu i činili solidan deo mog detinjstva. Titan Comics je pre izvesnog vremena objavio antologiju originalnih Johnny Red stripova a za koju je Ennis zamoljen da napiše predgovor i tu je onda započet i dijalog o ributovanju ovog stripa. Ennis je priliku prihvatio oberučke i rezultat je nova priča o britanskom pilotu koja je u netom objavljenoj kolekciji dobila i podnaslov (koji ukazuje na model aviona oko koga se deo zapleta vrti) tako da je sada puno ime Johnny Red: The Hurricane. Pošteno.

Ono po čemu se Johnny Red izdvajao od drugih britanskih ratnih stripova svog vremena bila je – za sedamdesete godine prošlog stoleća prilično radikalna – postavka u kojoj se britanski pilot protiv nacističke nemani bori udružujući se sa crvenom armijom i njihovim pilotima. Ovo je bilo nekoliko godina pre nego što će Sovjetski Savez sa Mihailom Gorbačovim na čelu započeti svoje otopljavanje odnosa sa zapadom i celu priču oko perestrojke i glasnosti, dok je hladni rat još shvatan prilično ozbiljno, pa je magazin Battle koji je ovo publikovao u teoriji smelo išao putem kojim drugi nisu stupali. No, ovo je bila uspešna i popularna publikacija sa gomilom voljenih stripova (The Sarge, Death Squad, Darkie's Mob...) a Johnny Red su stvarali renomirani kreatori (Tom Tully koji je radio popularni fudbalski strip Roy of the Rovers i Joe Colquhoun (Charley's War)) tako da je i strip uživao priličan uspeh kod publike.

Ennis se za svoj ribut verno držao predloška i njegov Johnny Redburn ima prilično komplikovan ali sasvim plauzibilan razlog za to što se kao bivši pilot RAF našao u sastavu sovjetske ratne avijacije, sa sve svojim Hawker Hurricane lovačkim avionom. Zapravo, priča koju dobijamo u ovom stripu pripoveda se kroz prisećanja ruskog ratnog veterana koji je leteo i borio se rame uz rame sa britanskim pilotom i kako se to od Ennisa već i očekuje, stvari su detaljno istražene i rekonstruisane kako bi se postigao visok nivo istorijske verodostojnosti. Uostalom, Ennis je kao dečak pisao magazinu Battle da upozori kako crtež jednog od tenkova u nekom od njihovih ratnih stripova ne odgovara predlošku iz stvarnog života.

S druge strane, Ennis je autor, ne puki prezenter istorijske memorabilije i Johnny Red je punokrvna, tvrda ratna priča koja uspeva da uhvati duh tog nekog očajničkog herojstva u kome se iluzija lišeni vojnici na kraju bore kao lavovi zato što ratuju jedan za drugoga, a da istovremeno proturi i elemente nekih tema dragih Ennisu. Recimo, ovde se ponovo prikazuje sovjetska ženska letačka jedinica o kojoj je Ennis već pisao u serijalu Battlefields, a meditacija o ljubavi prema vojnicima i mržnji prema ratu izvedena je na nekoliko nivoa.






Neki od ovih nivoa deluju pomalo programski – recimo refleksije o Staljinu kao o ludaku i tiraninu koje, svakako, mogu da budu deo individualne percepcije nekih od likova ali ih je, u stripu zapadnjačkih autora teško ne pročitati i kao – možda i sasvim nehotičnu – instancu tog nekog egalitarističkog pristupa u kome se izjednačavaju Staljin i Hitler, komunizam i nacionalsocijalizam, a zarad narativa u kome je evropski put onaj srednji, demokracki itd. Ali dobro, ovo je strip koga piše Irac, crta Englez, a publikuje britanska firma sa najvećim delom tržišta u SAD, možemo očekivati ovakve momente.

S druge strane, Ennis je uobičajeno progresivan kada piše svoje likove, pa je tako tretman žena i sovjetskih vojnika sasvim na svom mestu. Sam Johnny Redburn je ona klasična usijana glava, strastveni antiheroj koji se bori zato što smatra da je to ispravno a ne jer veruje u ono što govore ljudi na vrhu komandnog lanca i mada nisu svi njegovi potezi uvek ispravni, srce mu jeste tamo gde treba. Strip je, očekivano, ispunjen sa dosta nasilja –na kraju krajeva pričamo o ratu na istočnom frontu – ali dobijamo i bljeskove romanse i seksa što ga sve čini ,,odraslijim", no ovo je, na kraju dana jedan sasvim žanrovski rad i samo demonstrira koliko su se granice žanra pomerile u ovih nekoliko decenija otkako su klinci koji su stripove čitali postali lučonoše savremenog anglofonog stripa.

Ennis nam nudi galeriju relativno grubo istesanih ali šarmantnih likova koji uspelo plasiraju ideju o učestvovanju u ogromnom oružanom sukobu na čijim ivicama se vode grčevite, očajničke borbe u kojima se žrtvuju životi i resursi a da više niko zaista ne zna kuda stvari zaista idu. Vojnici su, kako to kod Ennisa ume da bude, časne, grube persone koje ratuju i ginu bez prenemaganja, ali prikaz nekoliko NKVD oficira koji se pojavljuju u stripu je interesantno višeslojan.

Isto važi i za sam zaplet koji prvo deluje kao da će se vrlo čvrsto držati istorijskih činjenica , ali brzo se ispostavlja da je istorija samo široko platno na kome Ennis priča jednu what if... priču. Naravno, ima tu mnogo vrlo detaljno, ali nenametljivo iznesenih informacija koje će rajcati WWII gikove, pogotovo onaj podskup koji se loži na istoriju ratne avijacije, pa tako slušamo mnogo toga o tehnici i taktici, ali s druge strane, kad Ennis zaista krene u srž ove priče i pokaže se zašto je jedinica kojoj se eksplozivni Englez pridružio tretirana kao gomila potrošnih otpadnika, čitalac doživi ozbiljan, mada, naravno pozitivan šok.

Na kraju je ovo jedan vrlo žanrovski strip o anonimnom heroizmu ljudi sa margina velikih herojskih narativa o otadžbinskim i drugim pravednim ratovima i Ennis nenametljivo i prirodno plasira gomilu refleksija o klasnoj prirodi velikih sukoba i odanosti koja mora da nađe način da zaobiđe političke igrarije kako bi se stavila u službu nečeg istinski pravednog. Od njega – dovoljno.






Keith Burns koji je ovaj strip nacrtao uhvatio je prljavu, haotičnu prirodu originalnog Johnny Red, pa je pojačao još par stepeni. Ovaj miniserijal karakteriše bogat i agresivan rad tušem, mnogo ekspresivnih likova, ali i velika pažnja posvećena istorijskoj verodostojnosti u prikazu opreme, uniformi, letelica... Burns citira Franciska Goju i njegovu seriju grafika o užasima rata kao jedan od uticaja na svoj rad, ali Johnny Red je i strip koji je jednako zaljubljen u fizionomije svojih vojnika kao i u dizajn mašina kojima oni ratuju i njegov antiratni iskaz je složen i višeslojan.

Ennis potvrđuje da ratni stripovi nisu zastareo žanr i da se u okvirima tog žanra i dalje može pisati sveže i dinamično, pa se nadam da pročitam još koji njegov rad kojim će oživeti neki od klasičnih britanskih stripova moje i njegove mladosti. Za sad mu – setimo se Battler Brittona ili Dana Darea – odlično ide, pa ako se prihvati i kod nas nekada popularnih SammyBrewster's Ski-Board Squad (u Zabavniku prevođen kao Semijeva tajna družina a crtao ga je,kao i Johnny Red, Joe Colquhoun) ili Pete's Pocket Army (Džepna Armija), spreman sam da aplaudiram stojeći!

[džin tonik]

recenzija bas vuce na citanje j. reda, a do sad sam uspjesno eskivirao.

u ennisovim antiratnim pricama cesto mi nedostaje malo za autora inace specificne ironije; imam osjecaj kao da se trudi zadrzati jedan, kako bih se izrazio, memorabilan stil. kao da prisutpa tematici uz izrazitu dozu "(straho)postovanja".
ne mislim sad da bih od antiratnih prica radio farsu ili komediju, posebno koje utemeljene na realnim zbivanjima, ali negdje mi bas nedostaje jedan dio ennisovog talenta, izostavljanje kojeg kao da ga sputava pri ovoj tematici.

da stvar bude gora, inace u podzanreu antiratnih prica opcenito ne volim avijaticarske.
nekako mi nikad "nisu legle". avijaticarske price i stripovi o sportu, nogomet i sl.

u biti, smanjio sam (subjektivna) ocekivanja u ennisa pri war stories nakon citanja unknown soldiera. mislim, sve na visokom levelu, ne bih bas ni zaobisao.
cetiri svescice, sve super, postavka, karakteri, dijalozi... ali osim solidnog blagog spina pred kraj, ocekivao bih mnogo, mnogo vise od ennisa. nije ni ovo lose, bolje od vecine, ali ennis. za ennisa mi je prica slaba, motivi (glavna radnja) likova nikakvi, cesto nelogicni, a izostavlja uobicajenu ironiju koja bi bar dio ucinila konzistentnim. nazire se ludilo likova, a opet se trudi da ih odrzi dostojanstevenijima u percepciji no sto bi prica zahtijevala. unknown soldier prolupao, potezi bez ikakvog smisla. ne bih ocekivao da ce pokusati umanjiti slicnu pomisao i ozbiljno razmatrati racionalan rasplet. vec prikazati potpuno ludilo aktera.

[Meho Krljic]

Pa, ti si u pravu, Ennis kada piše te svoje ratne stripove u dobroj meri ostavi svoje ironične impulse u drugoj sobi i trudi se da emulira ton stripova svoje mladosti. No, ovaj Johnny Red probaj da iščitaš, em je kratak, em zaplet ima jedan preokret koji treba da vidiš 

[džin tonik]

nema sanse da me zaobidje.
dobar je ennis, sta mu subjektivno "zamjeram": bas tu emulaciju stila pri antiratnim pricama.
zamisli koji bi to strip bio da tematiku obradi na njemu svojstven nacin, kako obradio i ostale segmente.
neka jednom u war stories umjesto avijaticara i "dostojanstvene" price bude epizoda od pet svescica na takav nacin, recimo, kasna faza indokina 2 ili bivsa yu.
pa u stripu vojne karaktere razne, odgovorne u nekim osobnim devijacijama van svega, zamjenike koji vode dnevne zadatke, sacicu koja funkcionira i povezuje se, pa grupacije razne u privatnom "biznisu", sverc, prostitucija, narkotici, pljacka, povezivanje izmedju slicnih neprijateljskih grupacija van globalnog konflikta. pa brze sekvence: dvije suprostavljene patrole zaobilaze zadatak, razmjenjuju cigarete i pijuckaju kavu, sljedeci kadar, predani lik spusta se u tunele zeljeznog trokuta, napreduje nekim uskim, ostaje zatocen i umire ne mogavsi se vratiti zbog nagiba ili okrenuti... sve uz nekoliko privatnih flashacka, usadjene ideologije... ah, puste zelje.
ili obradu pojma aktivne obrane u kontekstu bivse yu.
mogao bi, no emulira stari stil.

[džin tonik]

jackboot & ironheel, svescica treca
potpuni pad i raspad cijenjenog millgatea.
kako uz okvir rajh, nacisti, zimsko okruzenje, manastir i nadnaravni elementi ovako unistiti pricu... mislim da je i za to potreban odredjeni talenat.

elem, nakon solidnog uvoda sve se razvija u blagu katastrofu. nadnaravni elementi hoce-nece, pojacavaju se nelogicnosti, radnja tetura izmedju smisla i stereotipa, sve u nekom naivno-bezveznom pravcu.
kako ce autor suvislo zaokruziti pricu (serijal = cetiri svescice), vjerujem da nemoguce. naziru se neka rjesenja o kojima ne bih ni nagadjao.

inace imamo i refleksiju chinglisha na njemacki, pa tako na tabli koja oznacava samice uz nekoliko engleskih termina i izraz "einsan haft", sto suluda uporaba pojma "einsam" = "usamljen", dok bi trebalo pisati "einzelhaft". znaci, na tabli uz pravopisnu gresku pishe "usamljeno zatocenistvo".
da ne spominjemo kako se sve koristi svastika, valjda treba ostaviti nekakav dojam, kad ne moze prica.
i opet u pogledu radnje: iz apsurda s ledja izresetana casna sestra (ciji prvi pokusaj pomoci zatoceniku u bijegu suludo nezamijecen), avijaticar zarobljenik pri loptanju (ne zelim pomisljati kakvu funkciju ce ovo imati u raspletu), ne, ne mogu.
pitam se sto dragi autor jednostavno ne lopata shoder u kakvu mjesalicu.

[džin tonik]

iz, hm, podrske najavljenom rebootu wildstorma i nade u odredjene price procitale se prve svescice authoritija, vol. prvi, the circle.
stormwatch u rasulu, negativci u brendiranju planete svojom, ne ocekuje se otpor... i tu se uvode stari novi likovi, lijepo se upoznajemo sa specificnim karakteristikama pojedinih junaka, bazom, svrhom, odnosima, profilom neprijatelja, sve kroz solidnu pricu.

...

[džin tonik]

procitao se odlican "hibrid" superherojske, antiratne price i akcionog trilera, mini-serijal winter soldier, the bitter march.
pet svescica.

fenomenalan strip koji igra u vrijeme hladnog rata, 1966. odlicno isprofilirani par ex-nacistickih, recimo, znanstvenika izmedju sfera interesa sovjetskog saveza, usa i drage nam hydre.
tu su nick fury (u sporednoj ulozi), opcenito agenti shield-a, "ruski" winter soldier, agenti hydre i brza akcija. strip drzi paznju svakim panelom i nema ni trunke praznog hoda. brutalan, promisljen, nimalo plitak, kompliciranih medjusobnih odnosa aktera i bez happy enda. jedina slabost: naslovnice (manje bitno, pa i uglavnom stvar ukusa). preporuka.

...

[džin tonik]

nikako se ne valja previse navuci na marvel.
sad winter soldier iz 2012. dok bih spoznao i daljni razvoj agenta rana iz bitter marcha, sve nakon preobrazbe u evil-warlorda povodom gubitka drage i otklona od shielda.
a procitao bih i neke price buckya u ulozi capa. i, uglavnom, sta god bih procitao, sve se to sve vise grana, razvija, napreduje i uvlaci bezazlenog stripofila u svoj univerzum. a onda jos kreiraju i alternativne univerzume...

elem, baki u ulozi winter soldiera, plus black widow.
nakon rasula sovjetskog saveza na crnom trzistu trguju se aktivacioni kodovi ruskih sleepera u hibernaciji, sve na americkom kontinentu, i potraznja je solidna. odnosi kompleksni, prica odlicna, crtez i boja fantasticni.

[džin tonik]

Pa, ti si u pravu, Ennis kada piše te svoje ratne stripove u dobroj meri ostavi svoje ironične impulse u drugoj sobi i trudi se da emulira ton stripova svoje mladosti. No, ovaj Johnny Red probaj da iščitaš, em je kratak, em zaplet ima jedan preokret koji treba da vidiš 

meho, varca mi se vjera u ennisa, mora da je bilo do calibana.
ovo nije tek strip, ovo je remek-djelo.
tesko se borim protiv iskusenja spojlovati poneke nezaboravne scene kojom tablom.
apsolutno drzi paznju, ne pusta se od prve do zadnje stranice. ne sad da je ideja nesto revolucionarno, ali kako je razradjena, fantasticno.
maltene bih ga stavio u top 10 mini-serijala. trazim mane.
jedina zamjerka, ali nisam siguran previdjam li nesto, neku namjeru, referencu ili cak dio postavke (a pishem o stripu pri kojem se pred kraj vracao i studirao fizionomiju svih likova i usporedjivao sa naratorom, von jurgenom, gostima pri uzletanju restauriranog zrakoplova): tretman jednog od polit-dvojca na, hm, mjestu (da ne spojlujem), koje bilo cilj, hm, zadatka. pri napustanju: po cinu jaci i odgovorniji bio je za buducnost ekipe vanredno bitan lik. i napustanje nije islo u kaosu, vec organizirano, planski. a on jednostavno potonuo, naoruzan se ubacio u onaj kamioncic, itd. nisam siguran previdjam li sta.

[Meho Krljic]

Uh, moram da se vratim da to proučim podrobnije pa da vidimo.   

[džin tonik]

danke, joj, sad negdje mislim da u skladu genijalne dubine cijele price trazim nesto dodatno gdje bih jednostavno trebao prihvatiti da lik kao ekstreman onesposobljen (udarac bradonja) i bez trunke izgleda za izvlacenjem ostavljen neprijatelju (da se izbjegne eksplicitni prikaz odredjene surovosti, ekipa ne stavlja u slicno svjetlo, da ga ne moraju aktivno usmrtiti). i da ga u tom trenutku nisu jednostavno zaboravili, vec polaze od toga da mu je sudbina zapecacena, dok manje opasnog i uvidjajnijeg izvlace i traze nagodbu.

[džin tonik]

i mislim da nikad necu izbaciti iz glave huh-uh-nah-uh tablu, kao i iznenadjenje pri tabli koja prethodi. jos kako graficki odradjeno.
nesto najupecatljivije od selektivnih scena opcenito, fenomenalno docarano iznenadjenje/zatecenost junaka. ennis lajf.

[Meho Krljic]

Ha, jeste, to je momenat u kom Ennis napušta pretenzije na "istorijski" strip i prelazi u čist žanr ali vrlo elegantno to radi.

[džin tonik]

maestralno. ne znam kako bih se najbolje izrazio, mislim da ennis ima talenat ne tek ispricati nesto, vec sinkrono radnji prenijeti osjecaj.
bas u ovom stripu na nekoliko mjesta krajnje upecatljivo. citam, pratim radnju, desava se kaos, akteri "nista ne razumiju". i ja kao "promatrac" nisam u udobnoj poziciji koja nudi pregled nad zbivanjima u smislu da asinkrono imam uvid, odredjenu kontrolu, jasnocu, pa ni ideju, i "opusteno" citam, vec se sinkrono zbunjenoscu aktera i sam pitam (u pogledu cijelog plota), alo, sta se zbiva, kako ce se autor izvuci iz ovog, ma ovo nema smisla? sta se desava? i onda opet sve kako akterima, tako i meni, ulazi u smislenu postavku i objasnjava se.

[Meho Krljic]

Da bismo ostali koliko-toliko u temi Drugog svetskog rata i alternativnih priča pričanih u tom okruženju, sada bih napisao nekoliko reči o serijalu Über.





Od kada je počeo da izlazi, 2013. godine Über je generisao dosta interesovanja u stripovskoj zajednici svojom tematskom orijentacijom ali i, verovatno još više, svojim osobenim pristupom toj temi. ,,Drugi svetski rat, ali sa superherojima" zapravo i nije tako originalna zamisao, svakako ne nakon prvog Marta 1941. godine kada su Joe Simon i Jack Kirby na naslovnu stranu prvog broja magazina Captain America stavili titularnog fikcionalnog superheroja kako snažnim desnim krošeom na patos ruši Hitlera. Ovo je možda bio tek čin prkosa dvojice jevrejskih autora podržan od strane njihovog izdavača, ali do kraja ovog globalnog sukoba američki superherojski strip je u velikoj meri učestvovao u ratu postavljajući svoje protagoniste na bojišta širom evropskog i pacifičkog teatra, ali i u borbu sa špijunima na samoj teritoriji SAD.

Über je, na određeni način polemika sa ovim stripovima koji su, neretko, bili propaganda, a još neređe, naročito kada su se bavili ratom na Pacifiku, otvoreno rasistički. (Ne da sad to treba da nas začudi kad je u pitanju popularna kultura u SAD od pre sedamdeset godina, jelte.) Sa druge strane, Über je strip pisan vrlo ozbiljnim tonom i on svoje premise tretira sa praktično akademskom disciplinom. Kraće (ili makar jasnije) rečeno: superherojski stripovi koji se dešavaju u Drugom svetskom ratu – bez obzira da li su pisani danas ili tokom samog rata – se uglavnom žanrovski mogu opisati kao fantazija, dok se za Über bez previše femkanja može posegnuti za etiketom alternativne istorije.

Kreator i, jelte, arhitekta sveta Übera je, naravno, Kieron Gillen, najnovija britanska zvezda američkog stripa, čovek koji je decenijsku karijeru muzičkog i gejming novinara zamenio punim radnim vremenom pisanja stripova iako, po sopstvenom svedočenju stripove nije ni čitao sve do prvih godina ovog milenijuma. Gillen je prvo napravio ozbiljan ršum svojom urbanom fantastikom u stripu Phonogram, jednim izrazito britanskim radom koga je u Americi izdavao Image, da bi na osnovu toga dobio ekskluzivni ugovor za Marvel i proveo sledećih nekoliko godina radeći i neke od najprestižnijih serijala Kuće ideja (Iron Man, Uncanny X-Men, Thor, Young Avengers). Kako to već ide sa njegovom generacijom scenarista, i Gillen je tokom nekoliko godina zaista udarničkog rada za Marvel shvatio da je od svog imena napravio dovoljno veliki brend da pisanje mejnstrim superherojštine više ne mora da bude prevashodni izvor njegove zarade. A, dok su Hickman, Fraction i Remender sasvim ostavili Marvel zarad svojih nezavisnih radova, Gillen je još uvek aktivan na serijalu Darth Vader, no, gro njegovih kreativnih napora poslednje dve godine vezano je za pisanje autorskih stripova za nezavisne izdavače, kao što su Wicked + The Divine, Mercury Heat (o kome je ovde pisano) i, svakako, Über.

Zanimljivo je da ovaj serijal izlazi za Avatar Press, a ne za Image gde bi, po nekoj intuiciji to očekivali. Ne samo da je većina Gillenovih kolega iz Marvela tamo našla dobar deo svog uhljebljenja već je i Image, uz eventualno Vertigo, baš ona vrsta izdavača koja bi rado stala iza ovakvog high concept projekta. No, Avatarov William Christensen je bio brži i zapravo je on negde početkom tekuće decenije Gillena pitao da li bi bio zainteresovan i kadar da piše ratni strip sa superherojima. Gillen se, veli, malo prepao ovog predloga jer su neki od najvećih autora u istoriji američkog stripa već radili ovo isto, ali je na kraju pristao pod uslovom da se radi ,,izuzetno ozbiljan" strip. Christensen nije čovek koji će promašiti zicer kada mu se namesti – čovek je od izdavača koji je radio mahom soft-porn limunade napravio jedan od najjačih inkubatora nezavisnog talenta u prvoj deceniji ovog veka, sa autorima poput Ellisa, Ennisa i Moorea u svojoj ponudi – pa je Gillen dobio dve važne stvari: ozbiljnu logističku podršku izdavača i ogromnu kreativnu slobodu.

Über je, da bude sasvim jasno, strip nastao na temeljima ekstenzivnog istraživanja. Vrlo sam ozbiljno gore napisao da se ovde radi mnogo više o alternativnoj istoriji nego o superherojskom stripu jer za superherojski strip uobičajene glamorizacije, erotizacije i  socijalizacije ovde nema. Über ne priča o posebnim pojedincima među nama, obdarenim oreolima božanstava, jedinkama obeleženim živim bojama, pamtljivim imenima i projekcijama etičkih vrednosti zajednica iz kojih potiču. Sasvim suprotno, u ovom stripu metaljudi su uniformisani, često sasvim bezlični likovi svedeni na funkciju koju najbolje obavljaju (i čak i klasu metaljudi kojoj pripadaju a koja onda diktira i funkcionalnost), osobe koje su manje osobe a više oružja, strateški resursi kojim se usmerava tok konflikta, čiji su identiteti nevažni a sudbine vezane za političke lidere i njihove ideje o daljem ratovanju.






Gillen je zapravo u svojoj najosnovnijoj osnovi Über postavio kao jednu očiglednu alegoriju koja je i svojevrsni odgovor na jedno od najčešćih pitanja iz domena alternativne istorije: šta bi se desilo da su nacisti prvi napravili nuklearnu bombu? Sam početak stripa nas postavlja u ono što mi iz istorije poznajemo kao poslednje dane Drugog svetskog rata, marš Crvene armije ka Berlinu, savezničko prodiranje sa zapada, jasne pokazatelje da Japan gubi rat na Pacifiku. Na nekim od prvih strana gledamo Hitlera kako u svom bunkeru stavlja cev pištolja u usta i sprema se da se edžektuje iz cele priče, ali onda mu u neprijavljenu audijenciju dotrčava oficir koji ga obaveštava o dugogodišnjem supertajnom i kompleksnom projektu u kome je konačno postignut uspeh. Nemačka sada ima tri osobe obdarene nadljudskim moćima. Rat u stvari još nije gotov.

Ne morate biti profesor istorije da biste osetili uzbuđenje gledajući kako se u ovom stripu poznati istorijski događaji odvijaju na drugačije načine. Proleće i leto 1945. godine su i u našem svetu bili prelomni trenuci na oba fronta sa uvođenjem disruptivnih tehnologija na bojišta i nezamislivo velikim gubicima među civilima (od kataklizmičnog bombardovanja Drezdena od strane američkih snaga, preko pripreme uvođenja mlaznih aviona na nemačkoj strani, do bombardovanja Tokija napalm i fosfornim bombama i konačno korišćenja nuklearnog eksploziva u Japanu) i Über ove premise samo koristi za svoje ciljeve pokazujući kako se preokret dešava kada se na bojištima pojave osobe skoro neosetljive na konvencionalno naoružanje koje mogu da donesu ogromnu destrukciju ljudstvu i tehnologiji samo svojim pogledom.

Od te tačke na dalje, Über je istorijska freska koja dosledno razvija svoje premise i pokazuje nam kako se svet dalje upetljavao u sukob iz koga su već svi bili spremni da izađu.

Über bi za Gillena trebalo da bude magnum opus, strip koji od njega pravi Autora sa proverbijalnim velikim 'A' i po kome će ga generacije pamtiti nakon što se na X-Men smene još desetine scenarista, ono što je za Gartha Ennisa bio Preacher, za Warrena Ellisa Transmetropolitan ili za Briana K. Vaughana Y – The Last Man. Ako se ovo ne desi to će, možda, biti zato što je ovo jedan u priličnoj meri hladan i distancirano pričan strip koga je, recimo, lakše poštovati nego strasno zavoleti. Hoću reći, ovo je strip koji, recimo, nema stvarnog glavnog junaka: naučnica koja je radila na nemačkom projektu pa prebegla kod Britanaca čija je krtica sve vreme i bila je najbliže pravom protagonisti koga vidimo i u trenucima kad na ,,ekranu" nema akcije itd. ali i ona je naslikana samo najbitnijim, najosnovnijim potezima i neretko prođe i dvocifren broj strana pre nego što se ponovo pojavi pred čitaocem.

Ovaj Überov pristup ,,iz perspektive boga" je dobar u smislu da je lako i pripovedački konzistentno skakati sa jedne na drugu stranu Zemljine lopte (ali i između vremenskih linija) i pokazivati kako se odigrala koja bitka ili kakav drugi važan događaj koji je tok rata usmerio malo drugačije, ali je, naravno, dosta problematičan u smislu ostvarivanja opipljivog emotivnog vezivanja za likove i njihove sudbine. Opet, moglo bi se argumentovati da je u stripu u kome su likovi često samo oružja sa izrazito potrošnim svojstvima ovo prirodno stanje stvari, no Gillen ulaže očigledne napore da nam neke od likova približi i učini trodimenzionalnijim – neki od njih su na nemačkoj, neki na britanskoj, neki na japanskoj a neki na sovjetskoj strani – ali kako svaki od njih dobija srazmerno malo vremena pred čitaocima preovlađujući utisak je i dalje više to da nam se događaji prepričavaju nego kao da smo njihovi neposredni svedoci.





Ovo je verovatno problem za određenu klasu čitalaca kojima će nedostajati uporišna tačka i neko za koga mogu istinski da se uhvate i da za njega navijaju. Opet, velim, Über je pre svega pričanje alternativne istorije Drugog svetskog rata sa vođenjem računa o brojnim ekonomskim, socijalnim, inženjerskim, istraživačkim i drugim faktorima koji na njegovo odvijanje mogu ili su mogli da imaju uticaja pa je ovo i strip koji na momente impresionira svojom širinom i dubinom gde elementi koje gledamo na mikroplanu zatim imaju globalne posledice na makroplanu a da to deluje uverljivo i konzistentno sa onim što znamo o ovom konfliktu iz istorije.

Tako su i politički ali i taktičko-strateški slojevi ovog narativa beskrajno zanimljivi sa pažljivo prikazanim raspoloženjem na svim stranama koje je od osećaja da je rat gotov u proleće 1945. promenjeno u novu trku u naoružanju i nove ofanzive nakon terenske primene nove tehnologije pojačavanja ljudi. Gillen spekuliše o tome da bi Sovjeti nakon sopstvenog osvajanja ove tehnologije zaustavili svoj prodor na zapad mnogo pre Berlina, zadovoljavajući se nešto proširenijom terirorijom predratnog SSSR, ali da bi Nemci zauzvrat krenuli u ponovno gaženje zapadne Evrope i obnovljeni napor u osvajanje britanskog ostrvlja. Ima tu malo i britanskog patriotizma na strani autora, naravno, no, svejedno je fascinantno gledati šta Gillenovi Nemci rade po Belgiji nakon što na front mogu da pošalju ljude koji pogledom ruše zgrade i komadaju ljude. Na Pacifiku na delu je neugodni status quo u kome japanske pojačane trupe uspevaju da drže američke brodove dovoljno daleko od Okinave a pojačani špijun na teritoriji SAD je uspeo da Projekat Menhetn iznutra poremeti do te mere da bombardovanje Japana nuklearnim eksplozivom nije moguća strategija u leto 1945.






Ono što je meni najzanimljivije je svakako dobro prikazan odnos međusobnog nepoverenja i straha u kome se tehnologija pojačavanja ljudi čak i među nominalnim saveznicima deli teško i ne sasvim iskreno, ali i taktičko korišćenje ljudi obdarenih posebnim moćima u ratnim planovima koji – dosledno Sun Cuovoj pouci – ne uspevaju da prežive susret sa neprijateljem. Sa jedne strane, ovde se vidi Kieronov gejmerski pedigre koji mu omogućava da se stavi u poziciju generala i političara koji ljude u ratu uspevaju da posmatraju kao bezimene resurse sa merljivim kapacitetima, a sa druge ovo prilično uspešno prenosi opštu atmosferu iz 1945. godine kada su sukobi dosegli vrhunac i ljudstvo je zaista tretirano kao serija cifara i klasa od strane ratnih vođa i političara (na kraju krajeva, naše sopstveno sećanje na proboj Sremskog fronta bi trebalo da nam jasno govori o ovome). Gillen tako prikazuje velike bitke i ratne preokrete objašnjavajući kako su koje taktike korišćene protiv kojih elemenata neprijateljske sile i ovo je ubedljiv i zanimljiv deo ratnog stripa koji prikazuje rat koji poznajemo na jedan nov način.

S druge strane, ovo i znači da imamo još prepričavanja na delu i da su povremeno maltene čitave epizode Übera samo dokumentarističke slike neimenovanih ljudi koji se bore koristeći raznu opremu i mehanizaciju (i natprirodne sposobnosti), dopunjene titlovima koji nabrajaju šta se dešavalo na kom lokalitetu. Ima ova vrsta naracije svoju ulogu, naravno, ali u Überu upada u oči da su neka od najzanimljivijih mesta u priči prikazana na ovaj način koji između čitaoca i događaja umeće nemalu distancu. Opet, nekome ovo neće smetati i biće oduševljen na jednom apstraktnijem, akademskom planu, dok će drugi – moguće oni koji su manje upoznati sa samim ratom – shvatiti da nisu sigurni zašto ih je za ovo briga.

Gillen čini određene, vidne, napore da ovo donekle ublaži pa se tako određeni momenti stripa bave istorijskim ličnostima kao što su Adolf Hitler, Jozef Gebels, Vinston Čerčil, Josif Visarionovič Staljin ili Alan Turing i to donekle pomaže. Opet, neki od likova su iskorišćeni samo da budu prepoznati i istesani najgrubljim potezima (Staljin, notabilno, pa i Alan Turing), dok drugi dobijaju nešto dublji tretman koji ima ogromne posledice na priču. Zapravo, ono što se dešava između Čerčila, Hitlera i Gebelsa je toliko uzbudljivo da je od toga mogao da se napravi poseban strip.

No, Über je to što jeste, epska, široka freska koja namerno izbegava da se usredsredi na jednu stranu, grupu likova ili, čak ideološku orijentaciju i oni kojima se strip dopada naučili su se tokom nešto više od dve godine njegovog izlaženja da prate njegove promene ritma, fokusa i tona. Za mnoge od pokrenutih tema i naslućenih misterija još čekamo podrobnije obrade – od toga da je negde pri početku sugerisano da tehnologija pojačavanja ljudi možda ima vanzemaljske korene, pa do toga da se najjačima među njima od strane država koje ih proizvode daju i posebna imena. Kod Nemaca je ovo poslednje vezano za sagu o Nibelunzima (notabilno, Vagnerovu obradu iste) i Hitlerovu fiksaciju na poistovećivanje istorije sa operom i ostaje da se vidi da li će u daljem radu Gillen gledati da napravi sponu između ovog propagandno-mitološkog aspekta nemačkih nadljudi i onoga što se sa superherojskim stripom dešavao tokom Drugog svetskog rata u ,,našem" svetu.

Videće se, jer Über je, iako popularan i solidno prodavan serijal jednog renomiranog izdavača, i dalje delo pre svega jednog čoveka. Gillen u ekstenzivnim backmatter napisima na kraju svake epizode ne samo da demonstrira za sebe klasičan overthinking koji posvećuje stvaranju (ne samo) ovog stripa a koji je i zaslužan za pomalo hladni, kruti, nespontani pristup pripovedanju, već i pokazuje koliku slobodu mu Avatar daje, do mere da je morao da angažuje sopstvenu suprugu da mu bude urednik jer mu izdavač naprosto to nije pružio (odnosno nametnuo). Zanimljivo je da Avatar zapravo danas, osim sasvim neočekivano ogromnog uspeha serijala Crossed, jedva da ima još stripova – tu su dva Mooreova serijala i Ennisov War Stories, kao i Gillenov drugi serijal, Mercury Heat – kvalitet je tu ali kvantiteta nema pa je i interesantno videti kako se u slučaju Übera autorima ostavlja ogromna kreativna sloboda.





Sa strane crteža ovo nije... previše impresivan strip. Canaan White, Gabriel Andrade i Daniel Gete su sve solidne zanatlije ali ovo je strip koji ne izgleda onoliko epski koliko bi možda njegova premisa zahtevala. Možda je donekle problem i u meni jer sam se nadao widescreen prizorima po uzoru na Bryana Hitcha, a možda je, naravno problem i u koloru koji je, kako je to kod Avatara prečesto slučaj, kompjuterski, hladan i pomalo odbojan. Jedno je sigurno – ovo je strip koji me vizuelno ne bi privukao na prvi pogled ali kad sam već privučen, u njemu mogu da nađem dosta interesantno rešenih scena i prizora, od groteskno deformisanih ljudi pretvorenih u oružja pa do prikaza borbi...

Kako god, Über je završio svoj prvi tom – 27 regularnih brojeva plus još pregršt posebnih – još prošle godine sa obećanjem da se vraća u produkciju tokom 2016. S obzirom da je tokom prvog toma napravljeno nekoliko šokantnih preokreta a sa jednim od njih se priča i završila, ostavljajući nas da dahćemo u iščekivanju, lepo je videti da se rad na drugom tomu zahuktava u poslednjoj četvrtini ove godine. Gillen je oduvek govorio da Über treba da ima otprilike 60 brojeva ali za sada znamo da je u produkciji nastavak prvog toma pod nazivom Über Invasion a koji će, ako je verovati obećanjima na Kikstarteru izaći u Februaru 2017. godine.

Kikstarteru? Da, iz nekog razloga Gillen i Avatar su se odlučili na crowdfunding tražeći skromnih 9.100 dolara za započinjanje rada na nastavku serijala. S obzirom na ovako nizak projektovani trošak, slutim da se više radi o besplatnoj reklami koju ovakav potez omogućava, a manje o tome da Christensen nije mogao da nađe sredstva, no ovo na zabavan način sugeriše koliko je pravljenje Übera i dalje prilično partizanska delatnost sa izdavačem koji radije ne bi da se petlja u uređivanje i autorom koji svoje tinejdžerske fanzinske dane ponovo proživljava samo sada na mnogo većoj sceni.






Hoće li to biti dobro? Videćemo, ali zaplet u kome nacisti nakon što su pregazili zapadnu Evropu a istok prepustili zadovoljnim Sovjetima, kreću u invaziju na SAD deluje kao da ima moćnog potencijala. Kieron ovde ima da ispuni i neke veoma velike, jelte, čizme, notabilno one koje je upraznio Filip Dik, no, očekujemo da pruži sve od sebe. Zaradivši pet puta više novca od onog što je traženo u Kikstarter kampanji  Über Invasion svakako na svojoj strani ima interesovanje čitalačke publike, a na autorima je sada da ukazano poverenje opravdaju. Gillen svakako nije Garth Ennis ali podrška koju ovom projektu pruža Alan Moore je ako ništa drugo a ono moralno obavezujuća. Pa, eto, čekamo Februar.

[džin tonik]

kickstarter potez nikako mi nije bio najjasniji. slucajno ispratio u rt-u i nesto me zacudilo:
kad cilj postignut za manje od dana, na homeu izdali potpuno euforicnu vijest, sve uz superlative, tipa fenomenlano, idemo dalje, fantasticni ste, sve da bi taj clanak uskoro uklonili sa stranice, snizili ispoljeni dozivljaj i ponudili jos materijala za one koji propustili akciju. fanart, etc.
dio nekakve reklame, ali i prakticno. i sad kad, meho, kazes, da bi ovo za gillena trebalo postati nesto tipa preachera za ennisa, pomalo mi postaje jasnije. ali morati ce se svojski potruditi u drugoj sezoni za slicno.

[Meho Krljic]

Sasvim je moguće da druga sezona bude veći hit od prve jer ipak sad Amerika dolazi po udar i američkim čitaocima bi ovo trebalo da bude zanimljivije.

[džin tonik]

bas, a svakako ce morati ublaziti taj dokumentaristicki stil. bas me zanima hoce li prilagoditi.

[Meho Krljic]

Uskoro ću morati nešto da napišem i o Wicked + The Divine 

[milan]

Uskoro ću morati nešto da napišem i o Wicked + The Divine 

Hajde, ja sam procitao prvi trejd, a drugi mi stize za koji dan... Inace mislim da zivimo u zlatnom dobu americkog stripa (iako ga mahom pisu i crtaju evropljani) - ovo sto rade i veliki i mali izdavaci tamo je meni potpuno fenomenalno. Ovolika raznovrsnost i, rekao bih, umetnicka sloboda su do nedavno bili nezamislivi. Mislim da im po toj nekoj da kazem, umetnickoj slobodi, pariraju samo japanci (iako mange ne mogu da citam, pa to kazem onako, odokativno).   

[džin tonik]

wicked + divine jos tek uredno slazem u folder.
unistit ce me digitalizacija/dostupnost uz vjecni osjecaj da nesto bitno propustio i vracanje starudijama. sad se citaju vampirella arhivi, fokus na ortizu.
meho, plz, negativna kritika, pa da se bar nesto precrta.

[Meho Krljic]

Heh, ne verujem da će biti negativna, ali možda ne bude dovoljno pozitivna. Na kraju krajeva, ovo je u teroiji manje zanimljiva tema od naci superheroja 

[džin tonik]

ugh, jos upravo snimio naizgled neodoljiv black monday murders. kako ovo samo fenomenalno izgleda, bas obecaje:

[Meho Krljic]

Pre Vikida i d Divajna, da se na brzinu osvrnem i na još nešto što sam recentno čitao. 

Najtflajer je na ovom topiku pominjao IDW-ov serijal The October Faction i o njemu se izrazio biranim rečima pa sam ga ja još tada zabeležio za čitanje. Poslednjih nekoliko dana sam bez napora i sa zadovoljstvom savladao postojećih osamnaest epizoda prvog toma i mogu da preporučim ovaj strip širokom pučanstvu uz određene rezerve.






Naravno, od Stevea Nilesa u ulozi scenariste se i ne očekuje ništa manje od solidnog stripa. Ovaj iskusni autor je, uostalom, bio i prva zvezda novoformiranog IDW-a sa svojim horor serijalom 30 Days of Night tako da je The October Faction, novi horor strip sa novim, izvrsnim crtačem Damienom Wormom bio pravi način da Niles u svoju biografiju upiše i prvi tekući serijal u karijeri.

The October Faction je, ipak, nešto sasvim drugačije od 30 Days of Night i podseća na to da Niles ima i svoju gotik stranu (svojevremeno dosta solidno demonstriranu kada je pisao za DC) i umesto surovog horor stripa, ovom prilikom dobili smo jedan, hm, topao, porodični horor sa elementima gotika i akcionog žanra. Ako kažem da mi je prva asocijacija nakon čitanja ovog serijala bio domaći akcioni horor hit Zabava za celu porodicu, to je, mislim, mentalna slika koja govori više od hiljadu nakucanih reči.

I u centru ovog stripa je neobična porodica koja svoj prividno normalni i samo blago ekscentrični život u prostranoj gotskoj vili na obodima grada zapravo koristi kao paravan za aktivnosti koje su decidno paranormalne. Glava porodice, Frederick Allan je koledž profesor koji studentima (Antropologije? Svetske književnosti? Nije ni bitno.) priča veoma intrigantne priče o čudovištima iz folklora i popularne kulture a to je, saznajemo veoma brzo kada se sa njim sretne njegov prijatelj, vukodlak, zato jer je Allanova prava profesija zapravo mnogo manje akademska, a mnogo više akcijaška: lov na čudovišta. Jednom, pak, oženjen (takođe opakom lovkinjom na monstrume), Allan je rešio da se posveti katedri kako bi njegova deca rasla izvan ludila u kome stalno gledate preko ramena neće li iz najbliže senke da iskoči kakav vampir, zombi ili neka mnogo gora strahota.






Razume, se, deca, sada već mladić i devojka koji su izašli iz srednje škole, imaju druge ideje o porodičnoj idili i ne mogu da dočekaju da i sami postanu lovci na čudovišta. Otac se nećka, opasan je to život itd. itd. ali pretnja familiji koja dolazi od strane jednog starog rivala ga tera da ponovo u ruke uzme oružje i zajedno sa najmilijima se vrati onome što najbolje radi.





Ono što sledi je osamnaest epizoda decidno laganog ali, ako ste dobro naštelovali očekivanja, sasvim zabavnog štiva. Nilesu je ovo jedan od najbrže napisanih stripova. Scenarista koji i inače nije poznat po zatrpavanju stranice gomilama teksta ovde piše britke, brze i kratke epizode u kojima slike govore više od uglavnom malobrojnih reči i u kojima su sami zapleti naglašeno jednostavni. Niles je očigledno išao na jedan adolescentski ugođaj avanture, gađajući estetiku jeftinih, starih, patiniranih bioskopskih i stripovskih horora i akcija, pa su tako motivacije likova u ovom stripu savršeno primalne i akcija koju gledamo pokretana je ljubavlju prema najbližoj porodici ili odabranom životnom partneru. Naravno, galerija pretnji sa kojima se familija Allan susreće je kao ispala iz nekog '40s matinea za malo stariju decu, sa svojim oživljenim mrtvacima, ćelavim vampirima i mehaničko-organskim himerama, ali strip se ne upinje da kreira tenziju ili stravu koliko da održi brz tempo pričanja i pokaže kako porodica koja se međusobno voli može da prevaziđe svako iskušenje.





Ovo je i pametan strip kad to hoće da bude ali većinu vremena nije baš to na programu, pa koliko da mi je prijala odlično pogođena atmosfera i brzo pripovedanje, toliko i može da se primeti da je ovo strip bez sasvim jasne ideje šta sa svojom centralnom filozofskom koncepcijom o važnosti porodice zapravo do kraja želi da kaže. Pripovedanje je izrazito lapidarno sa veoma malo refleksije na događaje koji bi u nekom drugom kontekstu bili tretirani kao izrazito tragični i traumatični, a psihološko istraživanje likova praktično u potpunosti izostaje. The October Faction ima likove koji će verbalno izraziti brigu ili žaljenje zbog ovog ili onog događaja ili postupka, ali u praksi se oni zaista jedino izražavaju kad ubijaju čudovišta.

No, taj brzi tempo i maštovitost u brzom slikanju situacija i likova pomažu da strip sve vreme ostaje prilično svež, lak i zabavan za čitanje. Do kraja ovog prvog toma od osamnaest epizoda dese se tu i neke, kao, potresne pogibije, a iako Niles ne ulazi preduboko u karakterizacije nakon početne postavke likova, nije da baš sasvim izostaje nekakav razvoj ovog ili onog protagoniste priče. Opet, najveći utisak u priči ostavljaju zanimljivi negativci i njihova okruženja mada su i oni, treba reći pošteno, posve nerazrađeni.





Da je ovo crtao neki drugi crtač možda bi problema bilo više, no, moram da kažem da je posle kultnog Bena Templesmitha Niles u Wormu pronašao novog savršenog otelovljivača njegovih mračnih mentalnih slika. Worm je sa Nilesom već radio miniserijal Monsters & Madmen a sa The October Faction je potpuno procvetao i svoj impresivni ilustratorski stil prilagodio brzom tempu pričanja stripa koji nema ambiciju da čitaoca zadržava sitnim detaljima svakog pojedinačnog prizora već da ga drži uz sebe besprekornom, nepopuštajućom atmosferom.






Wormov gotik je donekle na tragu Templesmithovih igara sa svetlom i tamom, jakih kontrasta boja, te oštrih linija izvlačenih žiletom po hartiji, ali je Worm lakši od Templesmitha, scene su mu lepršavije – što ovom stripu punom akcije izuzetno pristaje – figure i lica izduženija a kadriranje stalno iznenađuje. The October Faction je halucinantan strip čak i tokom najbanalnijih scena (recimo kada Allan priča studentima), jer se Worm stalno poigrava sa formom, ostavljajući figure nedovršene ili svodeći pozadine na ekspresivnu teksturu, a u akcionijim momentima je sklon promenama rakursa i kadriranju koje sugeriše poseban ton svakog prizora. Arhitektura i enterijeri su mu takođe fantastični sa iskrivljenim, psihodeličnim gotikom koji pristaje uz pomerene karakterizacije likova.






The October Faction je primer stripa koga dva izvrsna profesionalca rade tako što ga jedan, reklo bi se piše u leru i zabavljajući se a drugi crta pritiskajući papučicu za gas iz sve snage i takođe se sjajno zabavljajući. Daleko je ovo od nekog modernog klasika, ali je pitko, brzo i zabavno baš u onoj meri u kojoj bih ga preporučio širim masama. Drugi tom pod nazivom The October Faction Deadly Season treba – primereno – da počne sa izlaženjem ovog Oktobra. Bićemo tu.

[džin tonik]

nacelo se nesto svescica potencijalno vrijednih pogleda prije spavanja, elem.

prvo katastroficna: red sonja one shot berserker.
ravna, predvidiva prica, rekao bih za tinejdz mladjeg uzrasta. sonja spasava mladunce medjeda, medjed pamti i spasava sonju, gine, te sonja sveti medjeda. sve se to proteze kroz nekoliko godina, i sonja nije starija, osakacena, silovana, a nije dobila ni cirozu jetre, te i na kraju, kako i na pocetku price, karikirano, pijana lupa shakom po stolu sumnjive birtije. fenomenoloski zanimljivo.



pa prve dvije svescice britannie.
ovo je vec solidnije stivo, no prenategnuto, pojedini elementi lose/nesretno uskladjeni u pricu, u biti neskladno, da, neskladno je pravi izraz.
elem 2, u glavnoj ulozi imamo centuria, pa cara neru, vestalinke, britansku granicu, etrurskog demona, druide...
i sve bi to bilo lijepo da je demona manje, ili bar da se drzi mraka i sjene, kad vec takav kakav je, nerove klempave ushi manje klempave, karikatura rimljanskkog sujeverja manje karikaturalna, itd. uglavnom, svega malo manje, uz ozbiljniji ton i prikaz.
jos na kraju svake svescice imamo esej strucnjaka, profesora, o pojedninim segmentima antike. losi savjetnici.
koja nelogicnost, neuvjerljivi lik, ali ima i solidnih trenutaka. kojih, otkrijte sami. ili nemojte.



elem 3, the sheriff of babylon, svescica prva, vertigo.
ostadoh bez rijeci. tek na osnovi prve svescice tvrdim da remek-djelo devete umjetnosti.
radnja se odvija u bagdadu nakon americke invazije, sve pri fokusu na organizaciju sustava, posebno uspostavu oragana reda. i tu imamo ubojstvo. znaci, bio bi krimic u doticnom okruzenju.
i sad, kako je to predstavljeno, to bih nazvao odlicnom scenografijom.
karakteri vrhunski, splet fenomenalan, odnosi fantasticni, apsurd opipljiv. cak nema ni gluposti tipa 5 milijardi godina poslije, 2 sata prije. apsolutni must read. bez spojlera.

[Meho Krljic]

Oh... Pa onda da gurnem Šerifa na vrh liste prioriteta za čitanje...

[džin tonik]

vjerujem da te nece razocarati, iako se odnosim tek na prvu svescicu, ovo je fenomenalno u svakom pogledu.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i drugi – ujedno poslednji – tom serijala Starve o čijem smo prvom tomu već imali napis pre nekoliko meseci. Povoljan utisak koji sam tada imao nije narušen drugom polovinom priče mada, razume se, drugih pet epizoda nisu me iznenadile i, uh, pozitivno šokirale svežinom i životnošću kao što se to desilo u slučaju prvih pet, naprosto zato što sam sada već znao likove i ton priče.   

Brian Wood, scenarista ovog Imageovog serijala, je izrazito prolifičan autor i bez mnogo problema je u stanju da istovremeno radi na nekoliko sasvim različitih stripova. Poznat po tome da nije čak ni čitao superherojske stripove dok nije počeo da ih radi, Wood je na sebe skrenuo pažnju prvo miniserijalom DEMO koga je radio sa Becky Cloonan a koji mu je isposlovao odlične uslove kod Vertiga gde je zatim pisao dva dugačka serijala – DMZ i Northlanders. Posle uspešnog perioda pisanja superherojskih stripova za Marvel, Wood je sada još jedan od duplih konvertita koji su posle meteorskog uspona na nezavisnoj sceni odradili par intenzivnih godina u superherojskim rovovima Diznijeve podružnice da bi sada za razne nezavisne izdavače radili ono što im srce želi.

I, kako i Milan gore reče, trenutno živimo u nekoj vrsti renesanse američkog stripa sa autorima koji imaju i kreativnu slobodu, i produkcijsko-logističke kapacitete izdavača na raspolaganju, a da svi zajedno imaju i razumnu ekonomsku motivaciju da rade to što rade. Daleko smo, i dobro je što je tako, od ekscesa devedesetih kada su stripovi rutinski nabijali milionske tiraže bez mnogo korelacije sa svojim intrinzičnim kvalitetom, a na pepelu sunovrata koji je usledio je izgrađena jedna, čini se, zdravija scena i na strani korporacija i na strani nezavisnih izdavača.



Ovo sve pričam jer mije zanimljivo kako Wood piše posve različite stripove u isto vreme, ne brinući se za žanrovsku ili tonalnu konzistentnost. Kada u ruke uzimate nešto što piše Jason Aaron onda, bez obzira šta je nominalna tema stripa, uglavnom možete da predvidite kakav će biti ton i opšta karakterizacija likova. Kod Wooda ovoga nema, on je nepredvidiv i ovo je jednako njegova prednost i mana. Mana jer znači da ćete možda završiti sa stripom nezanimljive tematike i dosadnih likova, ali i prednost jer ćete možda uleteti u nešto neočekivano vitalno i originalno kao što je Starve.

Da ne ponavljam previše kvalifikacije koje sam o stripu izneo prošli put kad sam o njemu pisao, Starve uspeva da deluje kao izvrsno shvaćen koncept ,,pravog" mejnstrima utoliko što se uspelo otrže ideji o pripadanju uobičajenim žanrovima koje vezujemo za savremene američke stripove pa ovo nije ni triler, ni fantastika, ni krimić već najviše neka vrsta žustre, dinamične drame i studije karaktera, više namenjene young adult publici nego akademicima, svakako, ali originalan spoj sociopolitičke kritike (ili makar analize) sa strasnim refleksijama o filozofiji pripreme hrane, mestu ishrane u ljudskim životima ali i ekonomskim i ekološkim sistemima u kojima živimo.

Wood nastavlja priču o ekscentričnom kuvaru koji je slavu stekao kuvajući na reality televiziji i postaobona fide selebriti, ali sada, stariji i iskusniji shvata koliko je trula ta vrsta slave i koliko je lako biti rob zadovoljan kad ga ne tuku mnogo i povremeno potapšu po glavi. Drugi tom Starvea je prikaz igre koju Gavin Cruikshank igra da bi spasao svoju dušu iz korporativnih njegvi i Wood ovde svog ciničnog i strastvenog protagonistu sigurno vodi kroz nekoliko faza osvešćenja i sazrevanja.

Najgore što mogu da kažem za drugi tom ovog stripa je da su situacije i ideje koje Wood kreira i istražuje udobno predvidive. Ovo naprosto nije nekakva revolucionarna analiza hjumen kondišna u drugoj deceniji dvadeseprvog veka već ponovni prolazak kroz već poznate rasprave, ali je izveden sigurno i odličnim tempom. Cruikshank uspeva da ostvari sponu sa svojom porodicom, pomogne otuđenoj supruzi (ne zaboraviti da je glavni junak i homoseksualni muškarac koji je to svetu, ali i porodici otkrio tek pod stare dane) da ponovo u njemu prepozna ljudske kvalitete koje je nekad volela, pomogne ćerki na rubu punoletstva da shvati šta znači biti zreo i svoj čovek koji istovremeno ima i podršku najbližih. Zatim pronalazi način da ga korporacijskim bezdušnicima zavuče, ali istovremeno i da radi ono što voli – sprema hranu koja transformiše ljudske živote i male zajednice. Ovde je Wood na tankom ledu jer je uvek tako kada beli pisac uzima da piše o crnim zajednicama, ali uspeva da se izvuče držeći se ugodnog klišea u kome se njegov protagonista prirodno konektuje sa malim, grassroots zajednicama jer je i sam odvajkada buntovnik koji ne haje za okoštale sisteme & oveštale tradicije. Poenta koju Wood kroz postupke svog glavnog junaka pravi je ispravna i, čak, prilično realistična u svojoj idealističnosti pokazujući šta je prava snaga zajednica i zašto društva treba da rade na njihovom ojačavanju kroz podticanje socijalne inkluzije, edukacije itd., a da se sve to dobro uklapa uz dotadašnju karakterizaciju glavnog junaka. Cruikshank je, naravno, u potpunosti onaj bezimeni jahač koji dolazi u malo mesto na dviljem zapadu i nauči uplašene lokalce da se sami odbrane od bande koja ih teroriše godinama, ali je Wood ovaj žanrovski arhetip spakovao u ubedljivu i konzistentnu modernu oblandu. Cruikshank čak na kraju mora da odradi i zatvorsku kaznu koja je manje oduživanje duga društvu (pošto dug zapravo  potražuje korporacija) a više martisko samožrtvovanje u ime viših principa i Starve ima jedan skoro konvencionalan hepiend koji me je podsetio na to kako je nekada William Gibson pisao razrešenja svojih romana insistirajući da se njegovi protagonisti na kraju svakakoobogate ili postanu poznati ali uspevajući da to ne deluje kao stereotipan wish fulfillment.



O Danijelu Žeželju više i ne znam šta bih rekao a što već nije rečeno. Njegov rad na Starve je konzistentno impresivan – pogotovo uz ekstremno dobro odmereni kolor majstora Davea Stewarta tako da se Žeželjev brutalni tuš ne uzgubi u šarenišu – i dovoljno je reći da čak i ja, vegetarijanac, iskusim trzaje u abdomenu pri pogledu na neke od scena spremanja hrane od delova životinja.

Starve je, za moje pare, odličan strip, strastven, zabavan, duhovit, ali i socijalno osvešćen bez agresivnog nametanja neke od trenutno trendujućih agendi, dakle, žanrovski produkt koji uspeva da izbegne svrstavanje u ijedan uobičajeni žanr i pleni čistom energijom svog izraza. Na naslovnoj strani drugog trejda stoji Boing Boingov blurb koji kaže da je ovo ,,najbolji, najopakiji početak grafičkog romana još od Transmetropolitana" i, zapravo, spreman sam da se u popriličnoj meri složim da Starve ima tu prevratničku energiju i spontanost koje su krasile Ellisov magnum opus. Utoliko, iskreno se nadam da ovih deset epizoda nisu ZAISTA poslednje što ćemo videti od ovog stripa jer mislim da je ovo najbolji Woodov rad u dosadašnjoj karijeri i da bi bila teška greota da se sve završi na ovome.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i prvih pet (do sada izašlih) epizoda novog serijala Captain America – Steve Rogers i za sada mi je utisak da je ovo bilo sve samo ne sjajna ideja. Marvel, naravno, u svojm večitom nastojanju da stalnim potresima i promenama čitaoce drži na ivici sedišta, a internet na ivici eksplozije (ovaj umro, onaj peder, ovaj je sad žensko, loši momci postaju dobri, dobri loši, mrtvi vaskrsavaju a ljubavi umiru...) ponekad nabode nešto dobro, a ponekad (cinici bi rekli – češće) završimo sa stripom koji ustaljeni status kvo radikalno menja nekim naprosto glupim, nelogičnim ili iritantnim novim razvojem. Naravno, jedna od stvari koja iskusnijem čitaocu krvni pritisak drži na razini koja još ne ugrožava život je znanje da svaka, pa i najradikalnija promena neumitno na kraju vodi vraćanju na vrednosti veoma približne kanonskom status kvou, ali opet, stisnuti zube i patiti kroz ko zna koliko meseci stripa koji vas nervira naoružani samo znanjem da će se iritacija jednom neumitno završiti nije baš definicija dobre zabave, pogotovo uz svest da ove stripove, ipak, čitamo u sve ograničenijem slobodnom vremenu koje nam ostavlja pakleni tempo savremenog života.   


Stvari nisu dosegle tragične razmere, da be bude zabune, Nick Spencer koji piše ovaj serijal spada u meni omiljene autore u okvirima aktuelnog superherojskog i nezavisnog stripa, sa dovoljno odličnih radova u Marvelu i izvan njega (Morning Glories, Thief of Thieves, ali i odlična reimaginacija T.H.U.N.D.E.R. Agents za DC) da bih na neviđeno od njega očekivao nešto u najmanju ruku kompetentno napisano i čitljivo. Spencer je i poslednjih godinu i kusur radio i Captain America – Sam Wilson, serijal u kome naglo ostarelog Kapetana Ameriku zamenjuje dugogodišnji crni saborac poznat i po superherojskom imenu Falcon, a pokretanje paralelnog serijala o ponovo podmlađenom Steveu Rogersu u ulozi stražara, jelte, slobode je delovalo kao prilika da Spencer ispita druge aspekte ovog simbolikom opterećenog lika.

I Spencer to i radi, samo nisam siguran da je odabrani način onaj pravi i ovo je, po mojoj percepciji, iz epizode u epizodu strip koji je sve manje zanimljiv i čije završavanje (ili makar okončanje njegovog trenutno nosećeg zapleta) iščekujem sa sve manje strpljenja.

Dopustite da objasnim:



Mnogi moji prijatelji kad pomenem Kapetana Ameriku kažu da oni to ne vole da čitaju jer je u pitanju superheroj koji – za razliku od većine Marvelove ergele – nema konvencionalne mane ili komplekse i čiji su stripovi prevashodno veličanje američkih vrlina koje titularni heroj epitomizuje. Što su legitimne primedbe, naravno, ali istorijski, bilo je tu dosta perioda u kojima je ovaj strip analizirao američke mitove o američkim vrlinama i izuzetnosti na interesantne načine izdižući se iznad puke propagandne literature u neku vrstu ambicioznog ideološkog štiva koje bi prikazivalo zašto bi idealna Amerika trebalo da izgleda onako kako realna Amerika već misli o sebi.

Drugim rečima, dobri stripovi o Kapetanu Americi su stripovi o vrlini istrajnosti i snazi volje, ne stripovi o superiornosti resursa i snazi oružja, u njima protagonista ispoljava neke od najlepših karakteristika idealnog pripadnika ljudske rase – nesebičnost, empatiju, požrtvovanost – a na pozadini zapleta koji sve ove njegove osobine stavljaju na kušnju i kroz katarzične rasplete potvrđuju zašto su tako važne.

U tom smislu zaplet koji se svodi na ,,Kapetan Amerika postaje negativac" već u startu deluje pogrešno. Mark Millar je u barem dva navrata  istraživao ovu vrstu premise ali je to radio na *gulp* suptilnije načine – pokazujući ga kao otpadnika od ne-sasvim-zdravog sistema u Ultimatesima i Civil War. Od Spencera bismo, na osnovu njegovih dosadašnjih radova očekivali nešto barem toliko zrelo, priliku da se menjanjem etičke orijentacije protagoniste propita i osnov sistema koga je on do nedavno predstavljao, nova analiza tih nekih neprolaznih vrednosti o kojima Amerika voli da trubi unaokolo itd. ali se ništa od toga ne događa.



Captain America – Steve Rogers je, nažalost, mnogo bliže klasičnom What if... stripu kakvi su već decenijama popularni u Marvelu. Naravno, jedna od primamljivih komponenti What if... maštarija je upravo ona da se zapleti ovih stripova događaju izvan kanonskog kontinuiteta i mogu da odu u radikalno novim smerovima u odnosu na kanon istražujući perpendikularne motive u odnosu na ono što znamo da je ,,prava" istorija. Spencerov Stiv Rodžers, pak, nema tu vrstu luksuza, on se događa posred kanonskog kontinuiteta i delom je i zbog toga sve dosadniji i manje intrigantan – naprosto znanje da se sve na kraju nekako mora dovesti u red prevenira smelije potresanje osnovnih motiva stripa i umesto toga dobijamo jednu korektnu ali sve nezanimljiviju polušpijunsku/ poluakcionu priču o novoj zaveri Hidre i Red Skulla da pokore planetu.

Ako se spojler može napraviti pola godine nakon što je prva epizoda izašla, onda ovde dajem i upozorenje pa ko ne želi da čita, nek stane.

Naime, uzbuđenje (i gnev)kojie je prva epizoda izazvala kada je proletos izašla došlo je iz činjenice da se Kapetan Amerika, konačno vraćen u svoje stanje večite mladosti dejstvom jednog od najmoćnijih kosmičkih artefakta u Marvelovom univerzumu i ponovo u aktivnoj službi na zadatku zaštite slobodnog sveta, na kraju epizode razotkrio kao duboko ukopani agent Hidre, iste one organizacije koja je nasledila ideologiju (i logistiku) najradikalnijih elemenata Trećeg Rajha i protiv koje već decenijama ratuje. Tviter se zapalio, internet polomio.



Spencer je, ako ništa drugo, dao sve od sebe da ovo podrobno objasni dajući nam opšrne flešbekove na Rodžersovo detinjstvo i suptilne načine na koji je lokalna ćelija Hidre preko majke indoktrinirala i dečaka, pružajući nam, sa druge strane i relativno plauzibilno naučnofantastično objašnjenje zašto je istovremeno istina i to da Kapetana Ameriku celog života znamo kao ljutog i iskrenog dušmanina pritvornim nacistima ali i to da je od pre ulaska u pubertet već učio da zighajluje i radi na polzu istih tih nacista. Ali sama radnja stripa je naprosto sve manje interesantna. Izvadite iz Kapetana Amerike centralnog protagonistu ovenčanog vrlinom, alfa muškarca koji iskreno i požrtvovano brine i za bete i game i delte, pa sve tako do kraja alfabeta, zamenite ga dosadnim skutoljupcem Red Skulla i ono što vam ostaje je osrednji triler sa gomilom how convenient, deus ex machina rešenja kojima se u stranu guraju logički paradoksi zapleta, te radnjom koja ne pati od svežine i sjajnih ideja.

Možda svestan da kad nemate dobrog protagonistu treba da investirate u druge likove u stripu, Spencer ovde dodaje i nekoliko support likova koji, ipak ne uspevaju da nadomeste prazninu. Brubakerovo umetanje Buckyja na mesto upražnjeno smrću Stevea Rogersa posle Civil War je bio funkcionalan model jer se scenarista svojski potrudio oko likova Buckyja, Nataše Romanov i Sama Wilsona, no ovde Spencer isporučuje samo korektno funkcionalne likove bez previše dubine ili neke interesantne karakterizacije. Nekoliko programski izdeklamovanih sociopolitičkih opservacija koje dobijamo u stripu i sa čijom se ideološkom poentom uglavnom slažem nisu, ipak, dovoljna kompenzacija za to da je ovde sve drugo uglavnom slabo.

Jesus Saiz koji ovo crta je dobar, korektan crtač ali bez glamuroznog preliva koji bi ga izdigao u neku memorabilniju kategoriju. Problem je svakako i u groznom digitalnom koloru koji Saizove kompozicije čini beživotnim i odbojnim pa se iskreno nadam da će se uskoro ovaj neinspirisani period u istoriji Kapetana Amerike završiti a nešto na grafičkom planu dobro protresti.

[džin tonik]

subjektivno nisam bas ljubitelj zezeljevog staticno-plasticnog stila, koji objektivno ima ogromnu umjetnicku vrijednost, ali ovaj starve mi se bas svidja.

meho, pet svescica sherifa, ma guraj na vrh liste, strip za bogove. imamo i kameo-nastup mashe, dobrice ili fantomke. (ne zamjeri kad procitas strip, u crno-humornoj zezanciji bih recenzirao ovako: aha, to macke rade pri posjeti susjeda, nakon sto u vegetarijanskom domacinstvu moraju na ispasu.)

[Meho Krljic]

Da, slažem se da bi za Žeželja moglo da se argumentuje da mu je stil više za slikarsku galeriju, manje za sekvencijalno pripovedanje jer jeste statičan, ali kad sam pisao o prvom trejdu Starvea već sam prodiskutovao zašto je ovde on napravio vidan odmak od starog pristupa, očuvavši žeželjevsku energiju ali prilagođujući se zahtevima pripovedanja koje diktira savremeni strip.

Šerif je stavljen na tablet i stiže na red sledeći, svih 11 epizoda pa ćemo da vidimo    Vreme je, ako Alah da, da za neki Vertigov serijal kažem da je odličan a Tom King je svakako dobar kandidat.

[džin tonik]

jedva cekam tvoje misljenje, ne znam, mozda malo pretjerujem, ali meni je vrhunski "legao" strip. 
prosao svih 11, ceka se zadnja, mislim da malo rastegli negdje nakon seste, ali nista sto mi zasmetalo, dijalozi i kako crtez/mimika/gestika prati urnebes.

[Meho Krljic]

Završio sam prvih pet. Dopada mi se (pogotovo crtež) mada sigurno manje nego tebi. Ali primetno iznad trenutnog Vertigo proseka. Sutra detaljnje, uz malo sreće.

[Meho Krljic]

Kako rekoh, sutra se nadam da pišem detaljnije o Sheriff of Babylon (i još nečem) ali sad, posle jedanaeste epizode da kažem da sam prošao put od "Ovo je solidno" preko "Ovo je odlično" do"GAD DEMIT, kako sad da dočekam dvanaestu epizodu!!!!!!!!!!!" Kupili su me!!!!!!

[džin tonik]

 

[Ugly MF]

Aargh...Juče se smlatih da nadjem linkove za tog Sherifa i cvrc...torrenti me zezaju, bitlord mi neće radi , warezi mi daju 4,5,6...
ima negde neki link na gomilici svih brojeva? I nemogu nadjem StarWars Darth Vader 22-26 brojeve nigde...imam do 21....
..help?.....

[neomedjeni]

Okončao Brubejkerovog Derdevila.


Moram priznati da sam bio pomalo razočaran, jer strip mi je uglavnom bio solidan, ali ništa posebno, sve do Dekaloga. Dekalog, koji je vrlo odličan i Murdock Papers su porilično popravili ocenu. U prvom, rasplet je, kako to često biva u ovakvim pričama, slabiji od zapleta, ali dajem priznanje Bendisu na majstorski građenoj priči i tenziji tokom iste, pročitao sam svih pet sveščica u dahu. Murdock Papers je, s druge strane, hm, s druge strane, Murdock Papers je, ovaj - kad malo bolje razmislim, zapravo ni nemam ideju zbog čega mi se svideo strip, osim što me je poprilično zabavio. Mislim, pun je marvelovskih momenata koje više manje mrzim i manje više prezirem, poput n-togh pojavljivanja Bulsaja koji još nije počeo da iskače samo iz mog frižidera, a verujem da ni od toga nismo daleko. Čovek je valjda jedna od ikona serijala, ili bi to trebalo da bude, ali kako da shvatiš ozbiljno negativca koji se svakih pet šest brojeva vraća da ga DD išamara kao najgoru kurvu i pošalje na ko zna koje po redu lečenje zbog slomljenih kostiju? Da ne pominjemo tinejdžerske sukobe zrelih žena po pitanju muškarca kog su se odrekle 128 puta do tada. I finiš koji neprijatno miriše na Milarovu završnicu Građanskog rata. I...


Jebiga, ko što rekoh, ne znam zbog čega tačno i nisam siguran da li bi trebalo da se zabrinem za svoje zdravstveno stanje, ali MP mi je bio dobar.


Sad da proverim šta je popularni Brubiša imao da kaže o Nebojši.

[džin tonik]

Aargh...Juče se smlatih da nadjem linkove za tog Sherifa i cvrc...torrenti me zezaju, bitlord mi neće radi , warezi mi daju 4,5,6...
ima negde neki link na gomilici svih brojeva? I nemogu nadjem StarWars Darth Vader 22-26 brojeve nigde...imam do 21....
..help?.....

samo da ih skupim, just a moment.

[Meho Krljic]

Okončao Brubejkerovog Derdevila.

To jest Bendisovog, ako je suditi po ostatku posta

[neomedjeni]

Da, jedan od mojih standardnih lapsusa. 

[Meho Krljic]

Šta, da ne možeš da zapamtiš ime Jevrejinu i automatski ga zamenjuješ prvim raspoloživim goj imenom? Dešava se, druže Neomeđeni, ne osuđujemo!!!!!!!

[neomedjeni]

Šta, da ne možeš da zapamtiš ime Jevrejinu i automatski ga zamenjuješ prvim raspoloživim goj imenom? Dešava se, druže Neomeđeni, ne osuđujemo!!!!!!!

Mislim da se definitivno previše dopisujete sa mnom, druže Meho. Zaraziću vas tom gojaštinom!!! 

[Meho Krljic]

Pošto je drug Neomeđeni svojevremeno pitao ima li uopšte na Vertigu trenutno ijedan serijal za koji bismo rekli da je odličan ili makar na približnom nivou onome po čemu pamtimo zlatno doba ovog DC-jevog imprinta, vreme je da se na to pitanje decidno odgovori. Ima. Sheriff of Babylon je odličan strip.




Takođe, Sheriff of Babylon je u neku ruku važan strip koji pomalo ispituje i redefiniše granice medijuma – najviše u formalnom smislu – i propituje stvari i u domenu žanra stripa kakav očekujemo – ili smo barem navikli – da čitamo na Vertigu. Ako Vertigo pamtimo po revolucionarnim devedesetima u kojima je Swamp Thing pomerio granice superherojskog stripa, a Sandman, Hellblazer, The Invisibles i Preacher generalno redefinisali žanrovski  pristup u ovom medijumu, Sheriff of Babylon svakako neće odisati istim revolucionarnim mirisom, ali on jeste na određen način produžetak iste filozofije odvođenja savremenog američkog stripa na nove, odvažne strane. To što su njegovi koraci sitniji od koraka velikih prethodnika je svakako svedočanstvo o tome koliko je zapravo njihov uspeh bio veliki i da je strip u poslednje dve decenije značajno evoluirao.

Naravno, kako smo već na drugim mestima rekli, savremeni američki mejnstrim strip – izvan sfere superheroja – se poslednjih pola decenije eksplozivno razvija u kreativnom, ali i komercijalnom smislu kroz uspon sve uspešnijih nezavisnih izdavača koji su Vertigu – imprintu koji je praktično izmislio taj mejnstrim – oteli deo teritorije i rade mnoge stvari danas bolje od Vertiga. Konkurencija je zdrava, rekli bi ekonomisti zamišljeno trljajući neobrijanu vilicu, ali trenutno na tržištu imamo na delu više neku vrstu simbioze nezavisnih izdavača koji svi koriste iste autore, dopuštajući im slobodno kretanje između firmi i pomažu jedna drugoj da celu scenu i tržište izdignu na viši nivo. U ovakvom okruženju i korporacije ne mogu a da ne igraju sličnu igru (pogotovo kad nezavisni strip poput The Walking Dead prodaje više kopija od Spajdermena) i ovo je zaista u kreativnom smislu izvrsno vreme.

Tako i Tom King, scenarista Sheriff of Babylon, iako nominalno DC-jev autor (trenutni scenarista Betmena), istovremeno piše i za Marvel (The Vision), ali ovaj Vertigo naslov mu je očigledno ,,glavni" posao u ovom trenutku. Nisam siguran kako stvari stoje sa uredničke strane – da li bi King dobio zeleno svetlo da radi Sheriffa da se prethodno nije već dokazao u superherojskim rovovima (Nightwing, Grayson, The Omega Men...) – ali deluje kao skoro idealna situacija ona u kojoj jedan kvalitetan, ozbiljan scenarista istovremeno može da plaća račune pišući dobru superherojštinu i da radi sopstveni, veoma autorski strip za istu korporaciju, po kome će ga istorija pamtiti.





Elem, kako sam već gore napisao, tokom vikenda sam progutao svih do sada izašlih jedanaest epizoda Sheriff of Babylon i veoma mi je teško da iščekam dvanaestu kojom će serijal biti zaključen. Ono što me je posebno začudilo je da ovaj strip zapravo ima vrlo malo onoga što ja uobičajeno volim da vidim u stripovima i da sam prvih nekoliko epizoda proveo sastavljajući listu zamerki, samo da bih do kraja shvatio da mi one uopšte nisu bitne jer je vizija sa kojim su King i crtač Mitch Gerads ovaj serijal poveli osobenim smerom ispala toliko jaka da su me potpuno kupili. Lok, stok, berl, sve redom.

Elem, zanimljiva stvar u vezi sa ovim stripom je kako se spretno igra žanrovskim tropima. Nominalno, Sheriff of Babylon je politički triler smešten u post-invazioni Irak i bavi se obaveštajnom paranojom i kolizijom između zapadne i istočne kulturne matrice, ali način na koji je priča pripovedana je izrazito svež i zaobilazi većinu onoga što bi čovek očekivao od ovog žanra.

Karakterizacija likova u Sheriff of Babylon je, recimo, naglašeno sporo rađena, pa se likovi koji na početku stripa izgledaju kao samo glasogovornici ideoloških stavova, u kasnijim epizodama pokazuju kao višeslojna bića sa složenim motivacijama i dilemama. Tempo kojim ih čitalac upoznaje prati ono kako likovi upoznaju jedni druge i ovo je jedan veoma organski način karakterizacije.

Takođe, ovo je strip u kome gotovo da uopšte nema akcije: nekoliko krešenda napetih scena u kojima ljudi stavljaju jedni druge na nišan rađeni su naglašeno klinički, sa punktuacijom gestova nasilja koji se dešavaju u elipsi, zaklonjeni vizuelnom indikacijom zvučnih efekata na način na koji to samo strip može uspešno da izvede.

Pripovedački postupak koji King i Gerads koriste je na granici genijalnog, sa vojničkom disciplinom u koju uspevaju da uteraju i samog čitaoca. Ono što je Zosko pomenuo kao sporiji tempo kasnijih epizoda je zapravo ulazak u jednu praktično hipnotičku matricu dijaloga koji se neretko odvijaju i preko telefona pa čitalac gleda samo jednu osobu u kadru stranu za stranom – a ovo su trenuci daljeg građenja napetosti zapleta do skoro nepodnošljivih vrednosti jer svaki od ovih razgovora diže uloge više i vodi priču ka eksplozivnom finalu. Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.






Troje protagonista stripa predstavljaju tri strane Iraka u globalizovanoj sadašnjici. Bivši američki policajac, koji sada u Bagdadu podučava lokalnu policiju kako da postane... pa, efikasna, u postsadamovskom periodu, je nosilac američke vrline bez ikakvog cinizma – veliki, snažni plavokosi mužjak koji istinski želi da pomogne ljudima da budu bezbedniji i kome rat nije uništio veru u ljude i bazične manire. Tu je zatim žena rođena u Iraku, emigrirala u Ameriku, jedna od najuticajnijih osoba u pravdanju i planiranju invazije na Irak kako bi se uklonio režim Sadama Huseina odavno devoluirao u okrutnu diktaturu – ona predstavlja progresivnu dijasporu, osobu sa korenom u obe kulture koja istovremeno shvata da kraj rata ne znači i pobedu jedne od njih, kao i da to šta se zaista dobija uklanjanjem Sadama nije baš intuitivno jasno. No, njen je motiv za učevtovanje u njegovom svrgavanju kompleksan – porodični, istorijski, ideološki...

Treći lik predstavlja moderni Irak sa svim svojim složenostima. Njegova percepcija slobode koja je osvojena padom režima Huseina je svakako najciničnija ali on i jeste jedini od troje protagonista koji je u Sadamovom Iraku živeo sve do američke pobede. Bivši pripadnik policije koji je za režim radio šta se tražilo danas je čovek od poverenja lokalnih američkih činovnika i mada na početku izgleda kao obična korumpirana svinja koja se uvek izvuče jer osobi na vrhu lanca ishrane zna da ukaže pravu vrstu poštovanja, do kraja on ispada kompleksan i višeslojan kao i ostalo dvoje glavnih likova.

Veoma je impresivno kako King uspeva da od ovoga svega napravi potentnu i, zapravo uznemirujuću ideološku diskusiju (koja, razume se, postavlja više pitanja nego što daje odgovora) a da se ne odstupi od disciplinovanog pripovedanja koje isključivo pokazuje šta likovi govore i rade, bez ulazaka u njihove glave, bez deskriptivnih dopisivanja u kadrovima iz perspektive sveznajućeg pripovedača. Sheriff of Babylon je priča koja se događa 2004. godine ali je nastajala 2015. i ona iza sebe ima čitav opus umetnosti koja se kritički ili manje kritički bavila američkim prisustvom na Bliskom istoku i rušenjem (Sadamovog i drugih) režima. Sheriff of Babylon deluje kao evolucija ove rasprave u umetnosti, ne ni prostački levičarski ,,USA out of Iraq!!" poklič već najviše kao jedna ekstremno poštena i proživljena sinteza iskustava i dobrih-namera-koje-znamo-kuda-vode. Možda najuspeliji je način na koji se prenosi atmosfera opšte konfuzije i beznađa u kome jedna kultura pokušava drugu da izleči oslanjajući se na definicije, dijagnoze i terapije za koje se tvrdi da su na drugim mestima i u drugo vreme dobro radile. U kolevci civilizacije – Vavilonu, pak, stvari koje u modernom Vavilonu (SAD) daju rezultate ne mogu se tek tako prepisati i King ovde obavlja uspeliji posao od najvećeg broja kolega koje su pisale za televiziju, film ili strip u poslednjoj deceniji prikazujući intrinzičnu impotentnost sistema koji bi trebalo da su dobri jer su slepi za ljudski faktor i sve rešavaju procedurom, pokazujući komplikovanost ljudskih motivacija, ali i fundamentalno beščašće u korenu sukoba kultura gde se nesvodivi elementi pokušavaju ipak svesti jedni na druge.






Ovo je posebno upečatljivo jer King izbegava da čitaoca lupa po glavi moralnim čekićem. Opservacije o ideologijama, etici, efikasnosti i ispravnosti izranjaju organski iz situacija u kojima se protagonisti nalaze i mada je naravno uvek moguće reći da jedan 100% premium Amerikanac Arape ne može potpuno da shvati i da su svi foklorni elementi koje ovaj strip provlači prosto naučeni ali ne i sasvim shvaćeni, na to se mogu reći dve stvari: 1. King piše Arape mnogo vernije i ubedljivije od praktično bilo koga u poslu i 2. Kingov prikaz Amerikanaca u Iraku je gotovo zastrašujuće uverljiv i tačan – na kraju krajeva ovaj strip-scenarista jesedam radio kao službenik CIA u odeljenju koje se bavilo borbom protiv terorizma (podstaknut ni manje ni više nego događajima 11. Septembra) i Sheriff of Babylon je jedan od elemenata procesa egzorciranja ovog iskustva. Možda i bolan, ali, reklo bi se pošten. Svakako intenzivan.

Crtež Mitcha Geradesa (već nam poznatog iz saradnji sa Nathanom Edmondsonom na The Activity i Marvelovom Punisheru) je, već sam pomenuo, esencijalan element ove jednačine, sa karakterizacijama likova (ali i mesta) koje su suptilne i evoluirajuće, sa pripovedačkim tempom koji je okrutno nametnut ali daje impresivne rezultate, sa naturalističkim kolorom i na kraju sa realističnim tonom koji strip ima – a koji je primeren Vertigo nasleđu – a da priča nikada ne deluje drveno i kruto. Bez Geradesovog talenta da desetinama gotovo identičnih sukcesivnh panela udahne karakter i životnost ovaj strip ne bi bio ni blizu onome što jeste.

Impresivan, intrigantan i, ako sme da se kaže – veliki strip. Možda još uvek ima nade za Vertigo.

[džin tonik]

meho, zavidim na umijecu recenziranja. lijepo se cita kao i sam strip.

[Meho Krljic]

Ne bih išao tako daleko ali hvala.  Sutra, nadam se još osvrta.

[Ugly MF]

Za nekoga ko uporno tvrdi da nije fan zombija, i slobodno mu se može verovati, ufatim sebe da ustvari volim post-apokaliptične teme, čisto zabave radi, a pošto zombiji dođu u tu branšu, često ih viđam i ne smetaju mi.
A onda nabasam na dva toma dosad meni najzanimljivijeg zombi stripa koji sam ikad u životu prelistao.
Da, namerno prelistao, zato što se strip može komotno gledati sliku po sliku i Uživati sa velikim Ž bez trunke dosadnog kadra, bez da ikome treba ijedan oblačić da pročita.
Skenirati ovo i upisati bilo šta u bilo koji oblačić, nema veze.
Dam glavu da su oba toma izbacili kao culture-free strip bez oblačića, bio bi jednako zanimljiv!

Umetnost!Konačno!!!
Ne verujete?

DEAD LIFE se zove....ni glupljeg naslova ni boljeg stripa u skorije vreme!!!

a, da...


PDF
1-2
http://ul.to/o3a0wgb6
http://turbobit.net/qcvkxa8lr0zu.html
http://rockfile.eu/a749jxm54ld9.html

JPG
1-2
http://uploaded.net/file/uwm3si9i/DeadLife.T1-2.rar
http://turbobit.net/bo16jd8u0uzm.html

[džin tonik]

danke ugly, upravo rijesena trilema s cim nastavljam nakon sherifa.

...Strane izdeljene na jednake panele, filmsko razumevanje postavljanja dijaloga u plan i kontraplan, životnost likova koji od kvadrata do kvadrata govorom tela pružaju istu količinu informacija kao i izgovorenim tekstom – Sheriff of Babylon je naprosto prefinjeno pripovedana priča koja izrasta organski iz jednog tragičnog ali po svemu sitnog incidenta na početku prve epizode.
...

razmisljam sta me sve ponukalo da sherifa na prvu onako uzdignem, ne znam to tako svesti u rijeci. tu je bas opisan dio tog osjecaja koji ubrzo stekao.
negdje sam se nakon prvih tabli sjetio i infinite svescica u koje povremeno zavirim, ali izbjegavam. infinite mi dodje onako, sta je ovo, maltene ubace u strip 5% nekakve modificirane ideje iz animiranog filma i kazu mi, alo, ovo je pravac u kojem se razvijamo, novum. ovo je dodatna dimenzija u stripu.
tu bas imam otklon i dozivljavam kao destrukciju stripa. a pri sherifu mi doslovno kriknula mislao, TO je pravi infinite strip (u pozitivnom smislu, kao, sta bi infinite trebao biti), ovo je prejaki spoj teksta i crteza, vhunska simbioza, nudi nesto vise, profinjeno. ovo su staticne, a pokretne, slike, tvore i film.

[Meho Krljic]

Da, infinite su više  stripovi nastali kroz recikliranje jednom nacrtanih panela, dok je ovde zapravo svaka sledeća slika nova ali se od prethodne razlikuje, malo ali značajno i tvori taj utisak posmatranja fimske scene...