Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Pre neki dan sam dosta kritički pisao o Kapetanu Americi Nicka Spencera, pa da se ne pomisli da imam nešto protiv čoveka, koga inače proglašavam jednim od najomiljenijih scenarista u američkom stripu u ovom momentu, sad ću (za Dnevnik) da dam jednu potencijalno kontroverznu izjavu. Evo je:


Serijal The Fix koga Spencer od ove godine radi na Image Comicsu sa crtačem Steveom Lieberom je najbolji strip koji u ovom trenutku izlazi u Americi.





Kvalifikujmo ovo malo. Na Nicka Spencera sam ja počeo da obraćam ozbiljnu pažnju pre nekoliko godina kada je za Image počeo da izlazi njegov autorski serijal sa crtačem Joeom Eismom, Morning Glories. Ovo nije bio prvi Spencerov rad za Image. Ovaj bivši političar, koji se u nesigurne vode služenja javnom interesu otisnuo nakon što je devedesetih nekoliko njegovih pičeva Marvelu bilo odbijeno, je postao ono što je uvek želeo da bude, strip-scenarista, kada je Image objavio nekoliko njegovih miniserijala (Existence 2.0 i 3.0, Shuddertown...). No, sa Morning Glories se Spencer izdvojio iz mora novih i obećavajućih Imageovih imena proizvevši intrigantan i ekstremno napet strip koji je uspeo da spoji triler, misteriju i supernaturalnu stravu na način koji je pokupio pohvale i od jednog Damona Lindelofa. Image je prepoznao potencijal ovog stripa pa je Morning Glories postao jedan od retkih tekućih serijala kod ovog izdavača koji nije autorsko delo nekog od vlasnika firme, izgradio ozbiljnu publiku, a Spencer je paralelno sa tim postao i prolifičan superherojski autor sa solidnom količinom uglavnom vrlo dobrih radova za DC i Marvel.

Kod ovog poslednjeg i valja da ukažemo da je baš radeći za Marvel Spencer uspeo da u serijalu Superior Foes of Spider-man spoji indi senzibilitet sa korporativnom superherojštinom i učini jedan potencijalno zaboravljivi spinof Spajdermena koji se fokusira na negativce nezaboravnim iskustvom. Ovo je bila i njegova prva saradnja sa crtačem Steveom Lieberom i kako se ovaj serijal završio tako je u vazduhu visila sve izvesnija obaveza da ogromni potencijal saradnje ova dva autora bude realizovan u nekoj novoj pustolovini. Ništa prirodnije nego da dvojica podvižnika pokrenu novi strip o intrigantnim negativcima, samo ovog puta bez ograničenja koja dolaze uz rad u etabliranom korporativnom univerzumu, zar ne?

Tako je nastao The Fix i ako je sa Morning Glores Spencer obeležio početak ove decenije, najavljujući erupciju kreacije i kulturološke težine koje će u njoj karakterisati Imageovo izdavaštvo, sa novim stripom je dinamični duo Spencer/ Lieber samo zadao ostalim Image autorima novu visinu letvice koju treba preskočiti kad pravite stripove koji treba da imaju karakter, karakterističan ton, možda čak i sociopolitičke opservacije plasirane suvo, bez ideološkog moralisanja. The Fix je uglavnom sve ono što Captain America – Steve Rogers nije: inteligentan, elegantan, istinski intrigantan, dinamičan, eksplozivan, politički nekorektan a opet na pravoj strani debate i nadasve vrhunski, urnebesno smešan.

Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha, odlažući strip na stranu i brišući suze iz očiju, a onda prepričavajući zabrinutoj supruzi šta je to toliko u njemu smešno. Prihvatam da neće svakome biti na isti način urnebesno zabavno da čitaju o filmskom producentu koji uzbuđeno prepričava kako je tokom snošaja pre nedelju dana slučajno malo sebi svršio u usta i kako od tada ne uspeva da prestane da misli o tom ukusu, ili da gledaju detaljno objašnjenje ilegalnog borilačkog kluba u Los Anđelesu gde se ljudi sa nešto novca klade na svoje favorite iz redova metamfetaminskih zavisnika koji jedva stoje na nogama dok se ,,bore", ali ovo su dobri primeri koncepata koje The Fix bacaka unaokolo sa prividno frivolnom lakoćom, nadajući se da će nešto od toga čitaocu biti dovoljno smešno da nastavi sa čitanjem, iako je u pitanju zapravo jedna od najspretnije izvedenih socijalnih kritika umotanih u politički nekorektnu satiru umotanu u buddy cop triler koji je zapravo brizantna gross out komedija.

Kao Garth Ennis na steroidima, jelte.






The Fix je očigledno inspirisan filmskim stvaralaštvom Shanea Blacka i kreće se otprilike istim koordinatama istraživanja likova koji žive i operišu u moralnom sivilu modernog kriminala i javnih i privatnih službi koje se protiv njega bore, osim što The Fix pravi vrlo eksplicitan napor već u prvoj (nestandardno dugačkoj!) epizodi da ukaže kako mesta za neko ozbiljno sivilo tu nema. Glavni junaci, to i sam strip kaže, nisu konfliktni heroji, čak ni antiheroji, već naprotiv, ozbiljni, punokrvni negativci od karijere čije su amoralnost, koruptivnost i generalni nivo pokvarenosti tim gore jer su u pitanju policajci. Dvojica LAPD detektiva koji su protagonisti ovog stripa nisu samo simpatična spadala i ošljaroši sa kojima može da se identifikuje svako od nas koji svoj posao ne shvata previše ozbiljno i krade bogu dane nadajući se da neće da ga provale, već radikalno korumpirani policajci koji se ne zaustavljaju na primanju mita i zataškavanju po kog sitnog prestupa zarad mira u kući. Losanđeleska policija koju ovaj strip predstavlja je ozbiljno umešana u organizovani kriminal koji se proteže od krijumčarenja ilegalne robe, preko razbojništava i ilegalnog kockanja pa do naručenih ubistava, sa sve šefovima koji su na vrhu lanca zločina i odeljenjem unutrašnje kontrole što samo prevrće očima na svinjarije koje detektivi rade.

The Fix je satiričan strip čija se satira po oštrini sasvim legitimno može porediti sa najcrnjim blistanjima Alana Forda, samo pričan na drugačiji, lepršaviji način. Neobičan, ali dragocen element ovog serijala je svakako to da strip ispunjen nekim od najšokantnije nemoralnih gestova koje ćete ove godine videti u bilo kom mediju istovremeno ima i jednu nepatvorenu optimističku energiju. Glavni junak i narator ovog stripa, detektiv Roj, detaljno objašnjava svoj svetonazor u kome je funkcionisanje sa obe strane zakona u isto vreme zaista i najbolje od oba sveta. Njegove avanture i avanture njegovog partnera, detektiva Brundoa su, objektivno gledano, neke od najnižih pozicija na kojima je ljudski duh u istoriji ikada bio, temeljno nečasne i osude vredne akcije ljudi koji su profesionalno obavezani da rade u interesu građana, ali genije Spencera i Liebera je upravo u tome što uspevaju da nam ih predstave i kao praktično čiste, neukaljane emanacije ljudskog optimizma, detinje nevine ambicije, neutaživu glad za novim, nepokorni ljudski duh koji beži od stega okoštalog morala i traži ispunjenje najdubljih sanjarija ne pitajući za cenu.

Ova kognitivna disonanca je karakterisala i prethodni rad dvojice autora ali The Fix može da ode mnogo dalje od onoga gde su Spencer i Lieber mogli da kroče pišući u proširenom Spajdermenovom univerzumu pa su tako i kontrasti zaoštreniji, a socijalne teme provučene kroz podtekst potentnije sa kritikom koja je izraženija bez potrebe da se posreduje pamfletskim metodama.





Skoro da nije ni bitno da li The Fix ima zaplet jer je na meniju stalna procesija urnebesnih scena u kojima nas likovi iznova iznenađuju kreativnim načinima da izraze dubine svoje izopačenosti, ali zaplet zapravo postoji i drži se oprobane formule u kojoj dvojica sitnih krimosa moraju da za krupnijeg kriminalca obave posao koji nadilazi njihove kapacitete (uključujući i kapacitet da prežive ili ostanu izvan zatvora) i to postaje izvor stalne napetosti i potrebe da se improvizuju rešenja za nemoguće situacije u koje se upada. Opet, ovaj zaplet je skoro pa sveden na same kosti jer je The Fix pričan ekstremno sporo, trošeći većinu vremena na ekstenzivne tangente, flešbekove, portrete sporednih likova... U manje kvalitetno pripovedanom stripu ovo bi, naravno, bio problem i zamerio bih mu odsustvo fokusa, neodlučnost u izrazu, neefikasnost, ali The Fix je praktično masterklas u kreiranju epizoda unutar epizoda, u komplikovanju dinamike i tempa pripovedanja do te mere da je čitalac pozitivno dezorijentisan stalnim digresijama, gegovima, komičnim predasima koji prekidaju već započete komične predahe i da je krajnji rezultat to da je ovo strip od koga očekujete da se desi bukvalno bilo šta kada okrenete stranu – grubi ali savršeno elegantni dick-joke humor, mrzovoljnu ali poput rapira ubojitu satiru milenijalsa, krvave oružane obračune, britak uvid u živote metamfetaminskih zavisnika, vizuelne gegove koji ne bi trebalo da u stripu rade jednako kao na filmu, ali nekako ipak rade... Na sve to, zaplet se povremeno vraća u fokus i strip se ubedljivo drži na okupu kao celina, ne samo kao serija gegova labavo povezanih istim imenima i lokalitetima.

Ovo je moguće zato što su oba autora majstori u onome što rade i što je njihova međusobna komunikacija očigledno praktično telepatska. The Fix ima ,,filmsku" britkost i eksplozivnost dijaloga, humoristički tajming i ton za koje čovek ne bi rekao da može da se postigne ,,statičnim" medijem, a opet upravo to dobijamo. Spencer tačno zna koliko teksta nije ni previše ni premalo da bi čitalac u svojoj glavi scenu video i čuo brzinom potrebnom da gegovi legnu gde treba a Lieber tačno zna koje veličine treba da budu kvadrati, kako da se u njima likovi, pozadina i oblačići sa dijalogom rasporede da se čitalac fokusira gde treba, kad treba i koliko dugo treba. Rezultat je strip koji na prvi pogled deluje frivolno i prostački – na kraju krajeva jedan od najbitnijih pančlajna do sada bio je kada je policijski pas švercera narkotika na aerodromu LAX zgrabio zubima za mošnice (da bi se ispostavilo da ovaj u jednom lažnom testisu prenosi drogu kako bi platio troškove operacije uklanjanja tog istog testisa na kome se prethodne godine pojavila maligna izraslina) – ali koji kroz svoj savršeno odmereni haos perverzije, kriminala i korupcije, vizuelnog i verbalnog humora besprekorno satiriše čitav niz tema savremenog (ne samo američkog) društva.





Spencer i Lieber postižu i da likovi, onoliko moralno odbojni koliko možete da ih zamislite na osnovu gornjih opisa, emaniraju jednu autentičnu životnost. Nisam siguran da li ćemo do kraja stripa početi da za njih zaista i navijamo, ali čitalac ih svakako sa svakom novom stranom sve bolje razume i sve se jače identifikuje sa njihovim nagonima. Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas. Opet, The Fix ni ne pokušava da ovakve stvari izgovori eksplicitno i umesto toga nam prikazuje gradonačelnika Losa Anđelesa koji je dvadesetosmogodišnji trast fand bejbi koji u kancelariji cima narkotike iz bonga i igra Call of Duty (SWATujući pritom protivnike kada ga ekstremno iznerviraju). Sociopolitička opservacija i kritika smeštena u podtekst, kojih postajete svesni u refleksiji, nakon što se malo oporavite od napada smeha je obično i najbolji tip opservacije i kritike jer ostaje najduže sa vama...





Lieber je jedan od najboljih crtača koji trenutno rade u američkom stripu a ovo je do sada najbolji strip koga je nacrtao. Njegog osećaj za vizuelni humor, osećaj za tempo, karakterizaciju, ali i način na koji vodi čitaoca prema važnim detaljima crteža (ostavljajući mu i gomilu detalja u pozadini kojih će postati svestan na drugo čitanje i zaraditi dodatna kikotanja) su skoro pa bez premca među kolegama. The Fix ima istovremeno i agresivnu vizuelnu satiru Alana Forda i jednu mejnstrim raskoš koja ga stalno drži na molekul od toga da izgleda kao ,,ozbiljan" policijski strip. Kolor Ryana Hilla je perfektna dopuna Lieberovom crtežu sa svojim pametnim slaganjem tonova tako da sve deluje gotovo prirodno ali za nijansu prenaglašeno.

Da li je The Fix STVARNO najbolji strip koji trenutno izlazi u Americi? I ovo, razume se, zavisi od preferenci, pa je ovakvu izjavu svakako nemoguće odbraniti bez ikakvih rezervi, no u pitanju je bez pogovora najzabavniji strip koji sam pročitao ove godine, najubojitija satira i jedna od najautoritativnijih demonstracija veštine pripovedanja od strane dvojice vrhunskih majstora zanata u trenutnoj ponudi. Posle šest izašlih epizoda – od kojih sam svaku završavao u suzama od smeha – nadam se da je ovo serijal koji će postići makar onoliki (ogroman) uspeh koji je postigao Morning Glories. Čitanje The Fix je, najprostije rečeno, lekovito.

[neomedjeni]

Ovo nisu nekakvi buntovnici bez razloga koji potkazuju trulež sistema koristeći velike narative, već kao i mi, čitaoci ovih stripova, neodrasli, infantilni gubitnici u telima zrelih muškaraca čiji je dosadašni uspeh u životu isključiva posledica društvenih sistema koji nam ne daju da padnemo na dno ako sa njega nismo originalno krenuli, a koje su, te sisteme, izgradili časniji, sposobniji i požrtvovaniji ljudi pre nas.

Je li ovo baš moralo da bude napisano na široj javnosti dostupnom sajtu? 

[Meho Krljic]

Druže Neomeđeni, umetnost nas oplemenjuje, ali i razotkriva. Predajmo joj se u naručje, ona nas prihvata sa svim našim nedostacima.

[neomedjeni]

Da citiram nekoliko pisaca koji često pozajmljuju ovu foru jedan od drugog: "Stvarno? A mogu li da napunim trbuh umetnošću? Mogu li da se od nje napijem ko svinja? Mogu li da je odvedem u krevet i tucam do narednog jutra? Jer ako mogu, onda u redu." 

[džin tonik]

ovo mi djeluje poput kombinacije likova ire-ubojica iz autoriti-kevina i la policije deadpoolovih neunistivih zombie-predsjednika koji se rasprsili i teroriziraju po u.s. und a. dok iz los angelesa stizu osmrtnice kako umrli prirodnom smrcu.
danke meho.

[Meho Krljic]

Evo još jedna preporuka:


Pročitao sam i grafički roman Tumor koji je letos izdao Oni Press u nečemu što bismo mogli nazvati definitivnom edicijom ovog stripa. 



Tumor je ,,medicinski noir" koga su krimi-autor Joshua Hale Fialkov i crtač Noel Tuazon pre sedam godina uradili za Amazonov Kindle, da bi posle strip dobio i konvencionalnije izdanje za Archaia Entertainment. Fialkov je u međuvremenu, kao i popriličan broj svojih proznih kolega, krenuo da piše i stripove za razne izdavače, imao zapažene (ne uvek i sasvim dobre) radove za Marvel (Ultimates) i DC (I, Vampire) a trenutno je ekskluzivac Oni Pressa sa serijalima The Bunker i The Life After. Oni je onda bio i logičan izbor za novo izdanje Tumora, stripa koji je u svoje vreme bio neka vrsta izvidnice za jednu meku renesansu kriminalističkih i noir stripova.

Naravno, navjeći deo posla su tu uradili Ed Brubaker i Sean Philips sa svojim serijalom Criminal, ali 2009. je i bila godina kada je Vertigo pokrenuo svoj Vertigo Crime, a pisci i scenaristi poput Duanea Swierczynskog, Jonathana Maberryja, Andyja Digglea, Briana Azzarella, Christosa Gagea itd. krenuli da rade i stripove koji nisu imali superheroje i šarene kostime. Tumor je bio negde u laktu ovog talasa, grafički roman urađen bez pretenzija da će biti serijalizovan nakon što se njegova prva i poslednja priča ispriča (uostalom, još od prve strane jasno je da glavnom junaku nema spasa), urađen u prkosno crno-beloj tehnici , sublimat svih klasičnih noir motiva, ali zaoštrenih do gotovo apsurdnog, skoro karikaturalnog intenziteta. Fialkov je sa ovim stripom napravio istovremeno i analizu tradicionalnog noira ali i njegovu – sasvim dobronamernu – kritiku.






U osnovi, Tumor je arhetipska noir pripovest sa svim očekivanim sastojcima. Klasičan kriminalistički noir u centru (skoro) uvek ima muškarca koji je izgubio kapacitet da bude percipiran kao alfa-mužjak, neretko kroz neku socijalnu, emotivnu, ponekad i zdravstvenu traumu koji je doživeo. Ovaj protagonist tumara socijalnim krajolikom koji je sklopljen od parainstitucija sile i usluge, održava se na okupu mešavinom straha od sile, straha od promene i recikliranjem fantazija o boljem sutra koje jednom ipak (možda) mora doći i, mada to ne priznaje, u potrazi je za sopstvenim iskupljenjem. Iskupljenje, naravno, ne može da bude jeftino, ono zahteva mnogo rada da se antiheroj odlepi sa dna, ali i autentičan napor da se promeni, pronađe u sebi ostatke idealizma i vere, prevaziđe odavno usvojeni solipsistički, nihilistički, ali prevashodno depresivni svetonazor i bude agens makar jedne pozitivne promene u društvu koje, na kraju dana, i postoji jer su istorijski ljudi pronalazili motivaciju da prevaziđu svoje traume i subjektivne i objektivne hendikepe i učine nešto značajno.

Tumor ima sve ovo, ali pojačano tako da se imanentna socijalna kritika noira uparuje sa vrlo potentnim psihološkim seciranjem motivacija i etičkih vrednosti glavnog junaka, a alatka za to je upravo titularni tumor.

Frank Armstrong je omatoreli privatni detektiv u Los Anđelesu koji više ni ne može da se seti kada je radio pošten posao koji nije podrazumevao da mu je klijent kriminalac što bi da smesti drugom kriminalcu, ili korumpirani policajac kome treba alatka da zaobiđe procedure. Armstrong je odavno sahranio ženu, ljupku Latino nevestu za čijeg je oca nekada radio, vreme provodi gledajući u dno flaše, spava u kancelariji i postojano broji dane do finalnog čekauta.





Onda mu se, paralelno sa poslom gde ga lokalni mafijaš angažuje da mu pronađe odbeglu ćerku desi i poslednji peh u životu. Tumor na mozgu, koji se ne može operisati, dijagnoza izrečena tonom smrtne presude.

Frank Armstrong je i pre tumora bio čovek koji nije imao šta da izgubi pa Fialkov u njegovu lobanju ne smešta malignu izraslinu samo da bi ga prenuo iz letargije i naterao da se – paradoksalno – bori za nekakvu budućnost. Razume se, i to se događa, ali kvalitet ovog stripa je zapravo u tome kako koristi ubedljiv prikaz medicinskih simptoma koje ova vrsta tumora izaziva da ispriča priču koja je duboko bolna za glavnog junaka i prilično poučna i za čitaoca. Ne samo da dobijamo pregršt fantastičnih tranzicija između scena kao posledicu Armstrongovog gubitka orijentacije i osećaja za vreme, već su i paralele između tragedije koja se desila sa njegovom ženom i bizarnog, skoro pa apsurdnog dobrog dela koje pokušava da učini u svom poslednjem profesionalnom angažmanu odrađene prefinjeno. Kada se strip dokotrlja do sasvim očekivano krvavog i emotivno nabildovanog krešenda, čitalac se oseća sjedinjenim sa glavnim junakom i proživljava njegov prolazak kroz žudnju, kajanje i oproštaj.

Opet, ovo su uobičajeni motivi za noir ali su ovde vešto i ubedljivo upareni sa psihodeličnim efektima koje plauzibilno možemo vezati za tumor na mozgu i mada Fialkov zapravo ne ide previše u širine i dubine kada prikazuje druge likove (pogotovo je glavni ženski lik nerazvijen), glavni lik je urađen veoma dobro sa čitavim spektrom emocija, konfuzija, konfliktnih motivacija i nagona koji ga teraju napred. Dobar kriminalistički noir je onaj koji etičke rasprave i socijalne oglede provlači prirodno, kroz rasprave i akcije svojih junaka i u Tumoru se ovo odrađuje kvalitetno. Unutrašnji monolozi, refleksije i reminiscencije Franka Armstronga nose strip veoma sigurnim tempom i ubedljivim tonom a pažljivo utemeljenje događaja u Los Anđeles i nenametljive ali oštroumne meditacije na temu grada, njegovog identiteta, načina na koji se razvija i kako to ostavlja pečat na ljudima su prava poslastica za ljubitelje žanra.






Noel Tuazon je sa Fialkovim pre ovog stripa radio i Elk's Run koji je takođe pre nekoliko meseci čitav reizdat na Oni Pressu i oba ova stripa čoveka nateraju da se upita gde je danas ovaj izvrsni Filipinac odrastao u Kanadi. Radi ilustracije za dečije knjige – eto gde. Što je sladak posao, svakako ali nakon čitanja Tumora ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo lepo videti još neki njegov rad u okvirima tvrdokuvanog krimi stripa. Tuazon je čovek kome crno-bela tehnika fantastično ide od ruke i ovo je strip gde nisam mogao dovoljno da se nadivim njegovom filigranskom radu koji jednog trenutka izgleda kao najgrublja skica preko koje će posle ići ,,pravi" crtež, a već sledećeg vidite sve igre svetla kojim Tuazon besprekorno vlada. Grub kvalitet njegove nervozne linije se uklapa uz psihološko stanje glavnog junaka ali ne treba ovo brkati sa nedisciplinom, ovo je strip ekstremno elegantne geometrije i pažljivog postavljanja scena, a čiji su likovi izražajni čak i kada su svedeni na samo pregršt tačkica i linija.

Onijevo izdanje pored kratke prozne priče koja osvetljava jedan bitan događaj iz prošlosti Franka Armstronga (i koji se pominje u samom stripu) donosi i originalne table koje je Tuazon uradio za prvu, neobjavljenu verziju ovog stripa i one su fantastično impresivne, pogotovo što su potpuno dovršene, sa sve leteringom. Veoma lep paket i obavezna lektira za svakog ko voli noir.

[klem]

što volim ovakve stripove odličan prikaz

[Meho Krljic]

Nadam se da sutra još nešto napišem 

[džin tonik]

tumor metastazirao do pc-a, ovih dana ce i u glavu.
da nije aglijevog linka, potpuno bih zanemario europu, nije normalno kako se razvili ti ameri.

[džin tonik]

...
Naravno, humor je u dobroj meri stvar ličnih preferenci, ali ako je moja reakcija na ovaj strip ikakvo merilo, vredi reći da je ovo jedan od retkih aktuelnih serijala tokom čijeg sam se čitanja redovno ne samo smejao naglas nego i zacenjivao od smeha...

[Meho Krljic]

  Da, ja sam pomislio da mu se kaki, kad ono...

[džin tonik]

banalno, ali nisam ni pomislio, nisam imao ideju van mentalno-patoloske. mislim, bah, ne da i ovo ne bi bilo, ali vise nekih tikova.
zavrsio prve tri svescice, slicno tebi s sherifom, prva mi bila onako, dobra, ali, kako reci, skoro samo dobra, ali kad se razvila druga, pa treca... ljekovito, urnebes, (glasni) smijeh skoro na svakoj stranici.

[Meho Krljic]

Da, gledao sam šta kažu i internet-prikazi, skoro da nema ni jednog koji ne pominje da se autor prikaza glasno smejao čitajući ovo. Pritom, nije ovo po sadržaju nekakav vrhunski humor ali je isporučen jako uspelo, i tekstom i crtežom.

[Meho Krljic]

Pročitao sam miniserijal Weavers koji se upravo završio prošle nedelje svojim šestim brojem. U pitanju je dalji nastavak uspele saradnje britanskog scenariste Simona Spurriera sa američkim izdavačem Boom! koja je do sada porodila zapažene miniserijale poput Spire, Cry Havoc ili, dakako ribut palp klasika Six Gun Gorilla. Spurrier je inače stalni-povremeni Marvelov saradnik i već sam o njegovom radu na nekim od X-Men spinoff serijala pisao izražavajući se biranim rečima, no u poslednje dve godine je Britanac sa Boomom pronašao očigledno obostrano zadovoljavajući modus saradnje koji mu omogućava rad na sopstvenim, autorskim stripovima a koji se, pak, kreću u interesantnim a raznorodnim domenima fantastike i druge žanrovske literature. Da se ne ponavljam mnogo, ali ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!




Weavers je kriminalistički, na palpu utemeljeni strip koji se bavi mafijaškim klanom u izmišljenom gradu na američkoj istočnoj obali i njegovim novim članom koji mora da se dokaže u očima sociopatskog predvodnika ali i njegovih poručnika, te sumnjičavog konsiljerea koji je za ovu priliku žena sa imidžom ekstremno efikasnog personalnog asistenta ali i ubilačkom efikasnošću razgnevljene crne udovice. Ovo je standardna postavka ovakvih priča – mladi i zeleni made-man u susretu sa okoštalom poslovnom strukturom u kojoj se, doduše, loša evaluacija nečijeg poslovnog učinka kažnjava skidanjem glave a ne bonusa sa plate – ali Spurrier je iskusni veteran pisanja koji ume da tradicionalnim modelima udahne mnogo novog života.

Prva i najočiglednija modifikacija klasične kriminalističke postavke je u tome da scenarista  u igru uvodi koncept supermoći koje članovi ove partikularne bande imaju. U intervjuima kojima je najavljivan ovaj serijal Spurrier je objašnjavao da za njega superherojski stripovi imaju veliku kulturološku potentnost, pogotovo ako se tretiraju kao priče sa izraženim mitskim/ arhetipskim nivoima i u Weavers je ova razmišljanja vrlo konkretno primenio na živu materiju. Štaviše, iako je na pitanje da li bi Weavers opisao kao ,,Spider-man gone wrong" odgovorio da ne želi da svoj rad reklamira kao puku varijaciju nečeg tuđeg što već postoji, Spurrier je u istom intervjuu – možda malo i u šali – za Weavers ponudio ovakav elevator pitch: kao da je H.P. Lovecraft napisao jednu epizodu serije The Wire a producenti onda pozvali Guillerma Del Toroa da je režira.

Izvor supermoći kriminalne porodice koji pratimo u ovom stripu su – paukovi, ali za razliku od skoro pa nedužne mehanike prenošenja moći sa pauka na čoveka koju znamo iz Spajdermena (običan, mali ujed) ovde su stvari složenije i mnogo više preteće. Paukovi koji ljudima ovde daju posebne sposobnosti su živa i svesna bića koja ulaze u organizam domaćina (kroz usta!!!), garantuju mu moć, ali ga i uvlače u mrežu u kojoj su i svi drugi ljudski domaćini mističnih paukova a koja i domaćinima, ali prevashodno paukovima, garantuje sigurnost i prosperitet.

Ovo je vrlo elegantno objašnjenje dominacije koju banda što je u ovom stripu pratimo ostvaruje nad ostalim East Coast gangovima ali i izvor komplikovanog zapleta u koji Spurrier ubacuje svog zbunjenog made-mana, Syda. Za razliku od klasičnih struktura organizovanog kriminala baziranih na rodbinskim odnosima, etnicitetu ili nekoj drugoj vezi porekla, ova je banda povezana samo voljom paukova da odaberu osobe u čija će se tela useliti i koje će koristiti za svoje dalje interese, pa lojalnosti bandi po prinudi koja dolazi bukvalno iznutra nadilazi lojalnosti drugim kolektivnim identitetima. Ovo znači i da se druge bande mogu apsorbovati tako što će njihovi predvodnici biti naterani da postanu domaćini paukovima koji izlaze iz tela kriminalaca ubijenih u akciji, ali u slučajevima iznenadne smrti, pauk će sam od sebe tražiti najbližeg novog domaćina. Syd je tako, od običnog nikogovića zainteresovanog samo za metamfetamine i badi pirsing, time što se zatekao na pogrešnom mestu u pravo vreme, postao najnoviji hitmen moćne krimi-familije.






Naravno, iako paukovi imaju određen nivo mentalne kontrole nad svojim domaćinima i sa vremenom ih sve više uvlače u metaforičku mrežu (do mere kada postaje nemoguće lagati i svi nagoni služe samo očuvanju mreže), to ne znači da Sydu u startu iko u novoj porodici veruje i za žanr uobičajena napetost vezana za poslove koje mora da obavi da bi se dokazao, poverenja koja mora da izgradi sa uticajnim ličnostima u bandi i strah koji ga ne napušta čak i kada vidi mogućnosti koje mu se otvaraju je ovde još dodatno pojačana ovim supernaturalnim elementom.

Spurrier se potrudio da pruži i (žanrovski) plauzibilno objašnjenje za poreklo paukova i njihove sposobnosti, ali ovaj strip svakako nije tvrda naučna fantastika koaj će se previše ulagati u detalje ovog tipa. Čak su i same moći koje paukovi pružaju domaćinima relativno apstraktno i poizdaleka prikazane, mada je jasno da među njima postoje razlike i gradacija, pa su neki od likova klasični damage dealeri koji u ratovanju sa neprijateljskim bandama za tren oka uništavaju ljudstvo i arhitekturu, dok drugi imaju sposobnost neprimetnog uticanja na nečiju volju i odluke.

Sydova potraga za ubicom koji je likvidirao suprugu šefa bande – a koja je, naravno, vezana i za to kako je njemu na kraju zapalo da se bandi pridruži – je, naravno, nesigurna, pipava šetnja kroz komplikovani lavirint odnosa u bandi i odnosa koji banda ima sa drugim bandama i civilima, a u njoj on upoznaje pregršt bizarnih likova. Spurrier spretno varira stereotipe vezane pogotovo za ženske likove u palp prozi pa su žene sa kojima Syd ima posla ovde sve redom zanimljive i nose sa sobom razna iznenađenja. Naravno, s druge strane, njegovo spuštanje među civile, tumaranje kroz metamfetaminska geta grada i otkrivanje elemenata sopstvene prošlosti su takođe katarzični elementi priče i iako je Syd vrlo smišljeno od samog početka stripa pokazan kao skoro pa bukvalno niko i ništa, ova postavka dobro funkcioniše i ovaj bledi protagonist zapravo na dobar način iznosi priču koja ima očekivanu (i željenu) količinu šokantnih preokreta i emotivno zahtevnih otkrića.





Dylan Burnett, levoruki crtač ovog stripa, Kanađanin, panker i videogejmer je ime o kome će se verovatno tek pričati. Ne da se radi o početniku, Burnett iza sebe ima serijale poput Cluster ili Interceptor ali saradnja sa Spurrierom bi trebao da mu otvori još mnoga vrata. Burnett se uklopio uz Spurrierov psihodelični ton stripa kombinujući prljav, uverljiv, mada veoma stilizovan pristup klasičnom krimi mizanscenu sa elementima arhetipske strave i njegovi likovi su, iako skoro na ivici karikature, izražajni i, eh, emotivni. Pripovedanje mu je ekstremno fleksibilno, od serija malih panela koji pričaju priču skoro detinje jedostavnim pristupom pa do posterskih spleš-stranica eksplozivne akcije. Akcionih scena,doduše, ima malo, ali su EKSTREMNO eksplozivne a glavni element stripa – osećaj opresivne napetosti, stalne pretnje koja ima i sasvim konkretne socijalne ali i mistične dimenzije – je odrađen veoma sigurno. Triona Farrell na kolorističkim dužnostima je ovde, razume se, od neprocenjivog značaja jer njeno kombinovanje crvenog i crnog kao preovlađujućeg kolorita daje stripu osnovnu notu, ali je ona zatim razrađena kroz brojne psihodelične, šarene prelive.

Sve u svemu jedan veoma lepo urađen i zaokružen ,,mali" projekat koji se može jednako preporučiti ljubiteljima superherojštine ali i tvrdo kuvanih krimića. Pa šta bi čovek još i mogao da poželi?

[džin tonik]

...ovo je još jedan od primera zdravog razvoja američke strip-scene koja je od prilično grčevite borbe za opstanak polovinom i pred kraj prošle decenije pronašla modele sazrevanja u kreativnom ali i u logističkom, marketinškom i drugim smislovima. Stripovi su, integrišući svoje postojanje sa drugim medijima pronašli novu (šire) kulturnu relevantnost i moduse komercijalne isplativosti koji nam donose žanrovsku diversifikaciju, sveže (i zrelije) pristupe različitim temama a da sve to nekako ima i određenu komercijalnu logiku. Emejzing!
...

meni je emejzing i kako se razvijaju piratske scene.
pratim americku, njemacku i domacu i kojih tu razlika u pristupu ima, urnebesno.

opcenito, ameri imaju vise-manje sve u digitalnoj distribuciji, samo se posluze i dijele. rijetka non-digital izdanja maltene skoro da vise i ne skeniraju, rijetko se tko jos aka s tim. zive od donacija, registracija, prometa... i razvio se neki "zdrav" standard velicine fajlova.

nijemci, opet, nemaju skoro nista po liniji izvorne digitalne distibucije. jos uvijek ide skoro sve c2c, a zive najvise od prometa. i u zadnje vrijeme jedan ogranak odlazi u ludilo, stiglo se do 3840 px shirine, 600 dpi, ultra-ultra-hd-a. tako da jedan strip od stotinjak stranica vec "glomazniji" od hd-ripa filma.
i izbijaju sukobi tko kad napravio koji reedit i skrenuo promet sa izvornika. dok se sve manje postuje neka zastita novih izdanja; bilo je pravilo da se ne skenira nista mladje od 6 mjeseci.
a jedan drugi ogranak nedavno krenuo u suradnju sa amerima, tu ima odlicnih c2c/digital hibrida marvelovstine i ok rezolucije.

a domaca scena jos uvijek urnebesa, to obozavam citati. vec nekoliko godina za javnost se ne skeniraju nova izdanja, tek negdje zakljuceno 2012.
i zive od slave. mislim, bar tako se godinama ponasaju. doslovno genijalno. redovno se pokrecu price i kuknjave kako narod zaboga skida stripove, a ne radi na njima.
pa kad se netko od publike ukljuci, zaskocega ga, pa hajde, prevedi nesto, bar recenicu dnevno, pa prelomi, pa ukljuci se...
i onda se jos nadju neki koji urade print-izdanje koje skanlacije, pa totalni fras... "vodeni zigovi", divljanja, a nedavno gledam neki mr no, cbr velicine 4 mb-a, da se ne bi otisnulo i profitiralo od rada i, hm, duhovne svojine pirata... ali urnebes. mislim, jbt, 4 mb...

[neomedjeni]

I prošao sam prva dva story archa Brubejkerovog Derdevila. Zatvorski je bio malčice predvidljiv, ali svejedno odličan, prevashodno zahvaljujući sjajnom i uverljivom poigravanju sa Metovim mentalnim zdravljem na koje je pisac stavio naglasak u svom radu na priči. Naravno, nije se išlo na nešto onoliko dramatično kao u Born Again, ali nije zbog toga Brubejkerov rad ispao išta slabiji. A nije zasmetalo ni što je zatvor prigodno nakrcan gomilom Derdevilovih starih prijatelja i neprijatelja. Jedino sam malo razočaran Panišerovom ulogom, mislim, jasno mi je šta se htelo postići sa njim, jasno mi je i da je to postignuto, samo mi to izgleda prokleto... neprikladno. I premalo.


S druge strane, nastavak, odnosno potraga za osobom koja stoji iza svih nevolja koje su snašle Meta u poslednje vreme je obećavao na početku, imao je sve, atmosfer, intrigu, novu fatalnu žensku, ali razrešenje je ostavilo gorak ukus u ustima, ne zato što tako treba da bude, već zato što je dno dna. Brubekeru je jedini izgovor, pretpostavljam, to što je uleteo na pola priče i samo sledio zamisao koju mu je Bendis ostavio, ali meni koji sam potrošio sat ili dva da bi se dovukao do finiša priče i identiteta Dardevilovog nemezisa, pa onda u neverici čitao ono bulažnjenje o njegovoj motivaciji... Mrš u tri lepe!!!

[Meho Krljic]

Drug Neomeđeni je malo nervozan  Ali svakako, The Devil in Cell Block D se smatra jednim od najboljih Daredevilovih story arcova, za njega je Brubejker dobio Ajznera. Ako te je nastavak priče toliko nasekirao, možda je bolje da ne čitaš dalje. Još ako stigneš do Diggleovog preuzimanja.... verovatno ćeš se politi benzinom & zapaliti.

Ovo što Zosko piše za pirate ja i ne znam... Jedini domaći pirat kog znam je bio Snipeit, a koji je ionako radio za DCP, nemačke naravno ne pratim jer ne znam jezik, a cenim ove evropske koji skanliraju Francuze... Tu verovatno ima dosta naših...

[neomedjeni]

Not a morning person. 


Ma, ovih dana mi se ponovo čitaju stripovi, tako da ću sigurno nastaviti, cenim i da mi nije ostalo previše nepročitanih epizoda do "kraja" serijala. A ionako paralelno sa DDom čitam nešto što mi baš paše, samo bih želeo da nešto više napišem o stripu kad stignem, a sad nemam vremena za duže postove. Radi se o stripu o lovcu na čudovišta nazvanom The Tower Chronicles, na kome rade Met Vagner i Sajmon Bizli. Scenario je sasvim solidan, vrti se oko opštih mesta u žanru, ali rukuje njima na veoma zadovoljavajući način, a Bizli jednostavno briljira sa crtežom.

[Meho Krljic]

Briljira!!!!!

[neomedjeni]

I pretpostavljao sam da ste već čitali Towera, druže Meho. 

[Meho Krljic]

Nisam, samo sam prelistavao, simpatično izgleda ali nije mi na vrhu liste prioriteta za čitanje. No, stićće jednom na red.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvih šest epizoda novog Marvelovog serijala The Punisher, koje tvore jednu zaokruženu priču a koje je napisala Becky Cloonan, te nacrtao Steve Dillon.



Kada je najavljeno da će novi serijal o Punisheru pisati Cloonanova bio sam pošteno zaintrigiran. Ne zato što ova kompulzivna tviterašica toliko tvituje da čovek ne može da zamisli da u šteku ima još slova da piše tamo neke scenarije za stripove, već najpre zato što je u pitanju strip-autorka koja je pre svega poznata kao odlična crtačica. Naravno, broj crtača koji su napravili uspešnu tranziciju u scenariste je značajno veći od broja scenarista koji su postali uspešni crtači, no, rezonovao sam, ako Cloonanova ima želju da piše Punishera a Marvel je baš nju odabrao da bude kreator najnovijeg njegovog serijala, mora da je u pitanju neka posebno zanimljiva, nova, originalna ideja koja će nas oduvati na patos.

Onda sam se prisetio da smo poslednji put kada je Marvel imao autora koji je u Punishera uleteo sa novim, originalnim idejama dobili Franken-Castlea, strip o Punisheru pretvorenom u parodiju Frankenštajnovog čudovišta i, ma koliko ja iskreno voleo Ricka Remendera, rekao bih da smo se svi prećutno dogovorili da sa narednim ovakvim ispadima pričekamo do 2020. godine. 

Punisher je strip sa kojim Marvel već dugo zapravo ne zna šta da radi. Garth Ennis je u toj meri ovaj serijal učinio svojim, naročito kada ga je radio u brutalnoj MAX verziji da posle njegovog odlaska urednici naprosto nisu mogli da pronađu odgovarajuću zamenu. Onda se pojavio Jason Aaron, što bi rekli mladi, izdominirao sa svojim MAX serijalom pa se i on ispisao. Drugi scenaristi koji su se smenjivali na MAX Panišeru (Hurwitz, Swierczynski, Gischler) uprkos svojoj proznoj krimi-ekspertizi naprosto nisu dobacivali do dubina kojim su ronili Ennis i Aaron. Još je gore bilo u ,,vanila" Punisher serijalima koji nisu mogli da se oslone na R-rated pristup MAX verzije. Razume se, mejnstrim Marvel je danas mnogo fleskibilnije mesto nego što je bio tokom sedamdesetih kada je lik Panišera nastao (i kada je većinu vremena morao da pazi da nikog ne ubije, koristeći urnebesnu ,,mercy bullets" municiju) ali poslednjih deset godina Marvel pokušava da mračni, solipsistički Punisher etos uklopi u dinamični, šareni Marvelov mejnstrim univerzum i to uglavnom ne ide fantastično.





Nije da nisu pokušavali sa renomiranim scenaristima, izređali su se tu Matt Fraction, Rick Remender, Greg Rucka i Nathan Edmondson ali magiju su tek retko i teško hvatali.

Sa Cloonanovom bi logično bilo pomisliti da će serijal dobiti jedan svež ,,ženski" senzibilitet, ali usudio bih se da kažem kako je to već bilo postignuto dok ga je pisao Rucka, gde je strip zapravo više bio o (za Rucku standarnoj) jakoj ženi koja prolazi kroz teška iskušenja i na kraju trijumfuje nego o samom Franku Castleu.

Ni Ruckin ni subsekventni Edmondsonov serijal nisu bili loši ali nisu ni zapalili svet. Bliži ,,pravom" Punisheru (tj. Punisher MAX ozbiljnosti) od onog što su radili Fraction ili Remender, ipak im je falila određena čistota koju vezujemo uz ličnost našeg omiljenog psihopate.

Cloonanin strip je, do sada, zapravo isporučuje i iako se ne radi o revolucionarnom poduhvatu, njen Punisher je u prvih šest epizoda zadovoljavajuće direktan i efikasno pričan strip. Tu je gomila loših ljudi koji rade užasne stvari, tu su snage reda i zakona koje sve rade po pe esu ali ih ovo nužno drži par koraka iza kriminalaca i tu je Frank Castle – nezaustavljiva sila prirode koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jednostavna formula, ali kod Punishera jednostavne formule najčešće ispadaju i najbolje.

Cloonanova ne piše najboljeg Punishera u istoriji – pa čak ni u ovoj deceniji – i mogu da iznesem solidnu količinu zamerki i primedbi na prvu priču koju nam je ponudila, ali s druge strane ona izgleda veoma dobro razume neke osnovne stvari koje sa Punisherom ne treba raditi i to ovaj strip oplemenjuje.



Ako ćemo prvo sa zamerkama, recimo da je zaplet ove priče relativno generički i da se Cloonanova ne trudi da detaljnije i životnije oslika negativce koji imaju obimnu operaciju proizvodnje i distribucije narkotika a koju Frank temeljito razmontira uz upotrebu ogromne količine municije raznih kalibara. Nije da nema portretisanja nekih od članova kriminalne organizacije (ostali su ionako topovska hrana) ali Cloonanova nam više nagovesti nego što prikaže njihove karaktere, prirode i istorije. Rekao bih da ona ovde razume da je uspele radove Ennisa i Aarona izdvajao veliki rad uložen u likove za koje znamo da će do kraja umreti užasnom smrću i da se kreće na pravu stranu, ali još to nije sasvim stiglo gde treba.

S druge strane, Cloonanova shvata da Punisheru ne treba psihologiziranje. Još otkada je Steven Grant napisao utemeljujući miniserijal o Franku Castleu polovinom osamdesetih, najbolji Punisher stripovi shvatali su da je njihov protagonist psihopata, čovek temeljno očišćen od većine empatskih reakcija prirođenih normalnom svetu, mašina za ubijanje u ljudskom obliku koja svaki budni trenutak provodi na poslu, izvodeći ili pripremajući ubistva pripadnika organizovanog kriminala. Punisher je i kod Ennisa i Aarona bio ta prirodna pojava, elementarna nepogoda, usmerena sila kazne i osvete bez potrebe da detaljno racionalizuje svoje ponašanje ili da daljim obrazlaganjem svojih emocija – nakon inicijalne motivacione traume u kojoj mu je porodica ubijena – ,,opravdava" svoju viđilante misiju. Stripovi o Punisheru – kada su dobri – i ne treba da učine da ,,razumemo" protagonistu i da se sa njim srodimo, oni su uvek i živeli na ideji da posmatramo čoveka temeljno odljuđenog od ljudi, koji će uraditi ono što mi nikad ne bismo mogli i da smo mu i pored glasne moralne osude u sebi, prikriveno zahvalni.

Ovaj Punisher je apsolutno takav. U nekim scenama imamo priliku da vidimo i njegovu ,,humaniju" stranu (na primer kada opušteno potvrdi da su dinosaurusi kul) ali smo svejedno u dilemi da li je ovo ,,stvarna" ličnost Franka Castlea koja prozire kroz personu Punishera ili naprosto gluma visoko funkcionalnog psihopate kojom umiruje ljude oko sebe kako ne bi imali panične napade. Na kraju krajeva, ovo je čovek koji muškarcu koji ga moli da ga ne ubije pred njegovim detetom odgovori da ne brine, da neće, onda sačeka da vetar nanese dim koji ih zakloni od pogleda dotičnog deteta i, pa... pretpostavljate već šta se dalje dešava.

 
Slično onome što je radio Ennis, humanizacija ovog stripa ide kroz likove DEA agenata koji sa Castleom imaju odnos na distanci i čije refleksije o njegovim postupcima kontekstualizuju situacije koje gledamo. Bliskiji susreti sa srcem tame koje Castle nosi sa sobom su, dakako i prilike za to da ovi javni poslenici prođu kroz traumatične epizode ispitivanja sopstvenog etičkog sistema ali i društvenog morala koji su zaposleni da brane. Cloonanova ovde ne radi nešto specijalno novo ili originalno, ali zanatski dobro obavlja posao.

Druga stvar koju scenaristkinja dobro razume je da Punisher najbolje funkcioniše u svetu koji superheroje, ako ih i ima, ne prikazuje niti na njih ima eksplicitne reference. Ovaj strip, za sada, deluje čvrsto utemeljen u kriminalističko-akcioni žanr sa blagim spekulativnim elementima i ton je konzistentan i prirodan. Pritom, sam zaplet je, kako rekoh, jednostavan, ali Cloonanova akciju dobro vodi i ovde ima lepih set pisova, napetih scena pripreme za akciju i dobro izvedenih akcionih krešenda. Pritom, u svetlu odličnog prijema koji je lik Franka Castlea u drugoj sezoni Netflixove serije Daredevil imao kod publike, ovaj strip radi meki retkon porekla glavnog lika prikazujući u narativu dobro pozicionirane flešbekove na njegovu prošlost u marincima i kontrast između mladog, empatičnog Franka Castlea i savremenog Punishera je dobro i prirodno postavljen.

Jedan od velikih aduta ovog stripa je svakako i to što je za crtačke zadatke Marvel ponovo uspeo da angažuje Stevea Dillona. Britanski crtač, iako je njegov stil u principu prilično krut i statičan za potrebe akcionog stripa, je sagradio veliki korpus fenomenalnih Punisher radova crtajući i za Ennisa i za Aarona pa je njegovo prisustvo na novom serijalu maltene automatski žig kvaliteta. Sa godinama Dillon je, naravno, postao samo još sigurniji u svom izrazu i primećujem da mi kod njega ni malo ne smeta što mu se veliki deo slika sastoji od čistih, praznih površina bez senčenja ili teksturiranja, pa čak ni prilično hladan kolor Franka Martina. Naprosto, Dillonovi kadrovi su čisti, jasni, uverljivi, likovi mu nose smirene izraze lica većinu vremena pa je onda i svaki momenat u kome prave grimase upečatljiv i snažan. Pritom, on i Cloonanova očigledno dobro razumeju šta ono drugo hoće i tempo stripa deluje prirodno i tečno.

Cloonanovoj ovo nije prvi ili jedini scenaristički rad – izvrsna i iskusna crtačica je još 2006. Godine imala grafički roman East Coast Rising koji je sama pisala, a trenutno piše autorski serijal Southern Cross a za DC radi i Gotham Academy – ali pošto je Punisher strip veoma blizak mom osetljivom srcu uvek je postojao rizik i da mi se njen rad ni malo ne dopadne. Za sada sam zadovoljan što ne moram da takav slučaj prijavim. Iako Punisher koga rade Cloonanova i Dillon u ovoj prvoj priči nije oduvao zidove i krov sa kuće i potpuno resetovao svačija očekivanja nekim inovativnim i do sada neviđenim pristupom, rekao bih da je to zapravo dobro jer onog klasičnog Punishera zapravo nemamo dovoljno poslednjih godina. Ovo je solidan, još uvek ne esencijalan strip, ali čiji značaj se svakako uvećava sa približavanjem Netflixove serije o Franku Castleu. Nadam se da će ovo inspirisati i autorku da smelije i grublje nastavi smerom kojim je krenula i pretvori svoj rad na Punisheru u još jedan od istorijskih serijala o kojima ćemo pričati u decenijama koje dolaze. Potencijala za to ima.

[džin tonik]

procitao se jedan foto-strip.
star trek, new visions, prvi trejd.

sjecam se starih foto-novela superstripa i nekako sam vjerovao da mi se ovo bas i nece svidjeti.
pricice standardne trekijevske, uz kombinatoriku scena u nove epizode ili nastavke u nadogradnji tv-serijala. i moram priznati da vrlo uspjelo.
bas ima neki sharm.
dobro, i ja sam subjektivan u pogledu starog star treka, mozda mi tu likovi/glumci simpaticni, mozda negdje i do cinjenice sto u medjuvremenu uglavnom mrtvi, zive ne podnosim u foto-stripu, kako god, preporuka.

[neomedjeni]

Da nema neko upute kako doći do Dardevila br. 510? Ne mogu da ga nađem na mestima gde obično nalazim stripove.

[džin tonik]

imas pp.

[neomedjeni]

Pročitao. 

[neomedjeni]

I nastavljam svoje druženje sa Bruberjkerovim Derdevilom. Ona poduža priča o Fearu i padu Mile Donovan u ludilo je sasvim okej, premda je fora sa negativcima koji napadaju devojke/žene superheroja zaista postala izlizana od upotrebe.


Sa Ledi Bulsaj imam sličan problem kao sa pričom u koja me je prethodno razočarala, odnosno premisa da Hands žele Merta Murdoka za predsednika mi je previše bizarna. Ako se iza toga krije neka dublja, skrivena motivacija, onda sve može da ispadne dobro, ako ne - onda je ovde logika rekla laku noć.

[džin tonik]

u skladu duzih noci, oblacnog i kishovitog vremena, jeseni, toplog kreveta uz kokice u iscekivanju zime, procitao se black fire.
graficka novela od ca. 170 stranica argentinskog autora hernanda rodrigueza.

radnja se zbiva u doba povlacenja napoloeonske vojske iz rusije, krece od prikaza nekolicine pripadnika iste u kaoticnom rasulu pri bijegu od nasrtaja kozaka.

i sto krece kao povijesno-antiratna prica, ubrzo prerasta u horor sa elemtima fantastike, slavenske mitologije.
duo prezivjelih padom niz liticu zalazi u podrucje kojem kozaki ne pristupaju, odustaju od progona, nailazi na od lokalnog stanovnistva napusteno naselje, srece i prikljucuje se drugoj grupici u bijegu...

i tu krece klasicni horor. hladnoca, glad, halucinacije, staroslavenski bogovi zla, spoznaja gdje se nalaze, pokusaji bijega, ludilo, duhovi, masakri.
atmosfericno nacrtano i bojeno, crtez najjaca strana stripa. prica inace paravolinijska, nema tu nekakvih iznenadjenja, posebnih spinova, filmski. opusteno citanje.

pojedini likovi u pocetku relativno slabo karakterizirani, plus, nekolicina po slikovitom prikazu uz mnoge slicnosti. nije bas najsretnije i desi se koji kadar kad prosto zaboravimo tko je koji lik.
ali uzitak je u atmosfericnosti koju uglavnom nudi crtez uz samu postavku zimsko-fantasticne price.
prosudite sami:

[džin tonik]

procitao se crow mini-serijal, skinning the wolves.
standardni crow, pjur vajolens, radnja smjestena u njemacki ww2 konc-logor.
znaci, crow u rasturanju osoblja, dok polako otkrivamo individualnu pozadinu i motive. kroz ulogu upravnika logora odlicno karikirani sahista. brutalan strip, klisheiziran, jednostavan, nije za svakog.

[džin tonik]

mini-serijal omiljenog mi marvelovca: deadpool (vs. carnage).
kako naslov kaze, deadpool vs. carnage bum-tras.
nije to sad nekakva radnja, ljepota uglavnom u deadpoolovoj percepciji i monolozima koji povremeno izmame smijesak.
rekao bih da sljedece table govore vise od opisa:

[Meho Krljic]

Cullen Bunn je napisao milion miniserijala o Dedpulu, ali ima razloga što ga ne puštaju na tekući  Duggan je odličan.

[džin tonik]

u biti, trebalo bi dva max-voluma proglasiti regularnima na koje se nadovezuje duggan.

[džin tonik]

procitao se maxi tex putovima zapada.

vise nego prikladan naslov, teziste nije na odredjenoj uskoj prici, vec prosto baulja zapadom, glavni tok uvijek u drugom planu, ljepota u bizarnim likovima i prilikama koje srece nas junak u potrazi za negativcima.
da, segura, ortiz.

[džin tonik]

ludensov tex 115f.
hladnokrvno ubojstvo, krivci, boselli, letteri.

najstandardniji moguci tex (bez tko je ukrao krave). casnik odlazi u zasluzenu mirovinu, sve uz prijatelja indijanskog skauta, civilno odijelo, ranc, mjestasce koje ne zeli indijanca, te lincuje istog. junacki dvojac razotkriva i likvidira odgovorne na tri razlicita nacina. nostalgija me veze za letterijev crtez, posebno pri prikazu karsonovog lica u nedacama.

[neomedjeni]

Iskoristio sam vikend kako odavno nisam, te ću se držati kraćih komentata:

Priče o Daredevilu na čelu Handa su najgori stripovi koje sam pročitao ove godine, ako ne računamo onaj užas od Civil Wara. Mislim da ću napraviti malu pauzu pre nego što nastavim sa Vejdom, ovaj run mi je stvarno umanjio želju da čitam dalje o Nebojšinim dogodovštinama.


Pročitao sve što je izašlo od The Tower Chronicles i moram reći da sam vrlo oduševljen ovim serijalom. Besmrtni lovac na čudovišta i mala skupina odanih saradnika koji ga okružuju, vladina agentica koja uporno pokušava da istrži čime se on to bavi i zašto, drevno tajno bratstvo koje deluje kao neka vrsta profesionalne konkurencije i još tajnija organizacija koja svima njima upravlja kao pozorišnim luktama. I kao bonus, priča o prošlosti glavnog junaka koja se polako odmotava, paralelno sa događanjima u sadašnjosti, i pojašnjava razloge koji ga gone da radi to što radi. I gomila vrlo raznolikoh i vešto dočaranih monstruma koje treba neutralisati ili pridobiti.



Nastavio sam sa Džonsonovim Wastelandom i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da kvaliteta nije pala niti jednom u ovih četrdeset i kusur pročitanih brojeva. Još petnaestak sveski me deli od njegovog kraja, očekujem da bude spektakularan.



Zahvaljujući preporukama druga Meha od pre nekoliko strana, uzeo sam da čitam još jedan Džonsonov uradak, svemirski policijski krimić nazvan kratko The Fuse. Nakon prve knjige mogu samo da kažem da mi čovek postaje jedan od omiljenih autora, a o stripu je drug Meho već pisao i ne mislim da imam da dodam išta značajno njegovim komentarima.


Ne bih rekao da me je Brajan Vud razduševio bilo kojim od njegovih radova koje sam imao prilike da čitam, a nakon prve dve sveske Black Roada, bio sam blizu odluke da ga izbrišem sa spika autora čije stripove pratim. Srećom, odlučio sam da pre toga za svaki slučaj dokrajčim i preostale tri sveske ovog stripa o severnjačkom najamniku koji živi i radi u doba prodora hrišćanstva u nordijske zemlje (jedna od, očigledno, Vudovih omiljenih tema), te se pokazalo da sam malo uranio sa Brajanovim otpisivanjem, odnosno da je priča značajno dobila na kvalitetu. Štaviše, nakon što sam sažvakao peti broj ozbiljno sam zažalio što mi naredni već nije na raspolaganju.


Na kraju, pročitao sam i prvi trejd serijala Goddamned, nove saradnje Džejsona Arona i Rajka Miloševića Gere. Možda se neko i seća da sam o prve dve sveske ovog stripa pisao pre izvesnog vremena, a ako nema takvih, pa samo da vam kažem da sam o prve dve sveske ovog serijala pisao pre izvesnog vremena i da nisam mogao da kažem ništa o priči, jer praktično još uvek nije ni postojala. Sada stvari već stoje nešto drugačije, i nazire se kako se Aron oštri da nam pripoveda epsku priču o sukobu, kako na fizičkoj, tako na filozofsko-religijskoj ravni, između Kaina, oca ubistva, i Noe, izabranog spasitelja čovečanstva. Pri čemu je u Aronovoj knjizi Kain ogorčeni, razočarani ubica koji vekovima luta svetom tražeći način da umre i konačno ga napusti, a Noa verski fanatik i tiranin koji se ne stidi da okrvavi ruke do lakata kako bi ispunio svoju božansku misiju.

A Gera je zakon.

[džin tonik]

ludensov tex 117ff.
jahaci iz wyominga, bodljikava zica, andjeo osvete, nizzi, fusco.

jos jedan standardni tex bez upecatljivih elemenata, tek sto glavni negativac zenka.
ovaj i s kravama. stocari u borbi za prevlast nad dolinom pasnjaka. brutalno ambiciozna zenka protiv svih, koji neuobicajeno izrazeni pacifisti, bez da istaknuti kao neki mormoni ili slicni pokreti.
neupecatljiva prica, opusteno citanje.

[džin tonik]

procitalo se nekoliko svescica marines in action/battle. sta reci, kakve war stories, koji ennis...

bedz:

i jedna tabla:

tko propusti nije muskarac!

[Meho Krljic]

U borbi protiv komunizma su očigledno bila dozvoljena sva sredstva 

[džin tonik]

bas nesto mislim, moglo bi se uraditi neki crossover sa mirkom i slavkom. to bi bio strip.

[džin tonik]

martin mystere veseli cetvrtak #25.
noz bouvi, cestelli, ongaro.

uobicajeni marti koji relativno dobro pocinje, ima solidne elemente, te tokom razvoja i razrade gubi ideje i vapi za krajom.
ljepota u tome sto nas mladce motivira na guglanje i shirenje opceg obrazovanja.

prica krece od teksaskog poraza protiv meksikanera, remember alamo, poteze koju povijesnu cinjenicu, radnju ili lik, te ubrzo preko nagadjanja od kojeg materijala ostrica bouvie-noza krece u solidan sf.

imamo indijanske legende, hessium, zli koncern, pokvarene arheologe... i mnogo toga prosto moramo izguglati.
bouvijev zivotni put, povijest popularnog noza, periodni sustav elemenata, hessium, otkrice, svojstva, a kroz pricu mozemo razmisljati i o automatizaciji, produkcionim centrima, realnim mogucnostima, te se sjetiti kako rusi prije nekoliko desetljeca kupovali iste (iako nikad nisu mogli funkcionirati koliko kompleksi, no stvar prestiza, made in germany).

i sve bi to bilo lijepo da se castelli malo vise potrudio, bar jedno 90%. kad vec nacinjes tolike elemente, pa napravi nesto od toga. uzmi hessium u fokus, razvij pricu u pravcu potencijalne upotrebe. fantaziraj, pretpostavljaj i nagadjaj, moze i neko zlo, prijetnja za planetu, covjecanstvo. izbaci one iritante i isprazne elemente, indijanca u prosvijedu, skrati sporedno, odluci o cemu se radi, prije kraja. ali ne, tako prica baulja zudeci za tom normom stranica koje moramo nekako ispuniti, te kaze, ha, konacno, ispunjen sol, kraj.

[Meho Krljic]

Čovek bi pomislio da strip o timu komandosa sa specijalnim, mitološkim sposobnostima koji je poslat u Afganistan da se pozabavi pretnjom što može da ugrozi čitav svet mora da bude ili a) relativno glup ili b) prilično dobar. Ispostavlja se, međutim da je prvi (za sada, i na neodređeno vreme i jedini) tom serijala Cry Havoc sa podnaslovom Mything in Action koji je nekom sigurno nekada morao zvučati kao pametna igra rečima, da je dakle taj strip zapravo a) solidno pametan ali i zapravo b) ne naročito dobar. Nesrećna kombinacija za sve umešane, rekao bih, pogotovo za mene, koji sam od ovog serijala očekivao dosta.   


Očekivanja su bila tu jer je tim koji je ovih šest epizoda supernaturalne akcije i mitologije sklopljen od strane odličnog britanskog scenariste Simona Spurriera i odličnog američkog crtača Ryana Kellyja. O Spurrieru sam ovde u više navrata već pisao, kako dotičući njegove X-Men spinofove tako i hvaleći pre nekoliko dana njegov odlični natprirodni gangsterski strip Weavers, dok je Kelly iskusni profesionalac sa radovima poput Lucifera i Books of Magic u portfoliu pored gomile dobrih kolaboracija sa Brianom Woodom.






Cry Havoc me je, nažalost razočarao jer sam pod utiskom da su profesionalne veštine i nagomilana iskustva dvojici autora dopustila da naprave visokoprofilni, kvalitetno producirani strip pukim mehaničkim spajanjem elemenata koji bi u teoriji trebalo da budu zanimljivi nekakvoj Imageovoj publici, da ne upotrebim onu ružnu reč ,,komercijalni". Drugim rečima, ovo je strip za koji sam čitajući sve vreme imao utisak da je prvo postojao u formi powerpoint prezentacije, sa urednom čeklistom elemenata koji moraju da budu uključeni: zanimljiva trivija o divljim životinjama osmotski pokupljena uzgrednim slušanjem šta priča voditelj na Diskaveriju – ček; motivi iz različitih svetskih mitologija smuljani tako da služe priči umesto da ukazuju na značaje tradicije i podsvesnog u našim životima – ček; rasno i rodno diversifikovana ekipa protagonista – ček; glavna junakinja koja je buntovna lezbijka – ček, naravno.  Kad je došlo vreme da se od sastojaka napravi obrok, rekao bih da je ovo strip koji je na kraju nastao na silu.

Osnovni zaplet je naprosto isuviše artificijelan, isforsiran i, a što je obično signal da scenarista na kraju nije znao šta da radi sa svojom pričom, verbalno prezentiran od strane jednog od likova – pritom, za bonus poene, glavnog negativca – u formi klasičnog infodamp solilokvija koji je u meni izazvao veoma slabašne rezonance. Spurrier je svakako za ovaj strip imao dobru nameru, da upari high concept premisu sa street-level likovima i to je plemenit pristup problematici. Tako se Mything in Action bavi idejom o tome da se folklorni mitovi ostvaruju i postvaruju, da postaju deo naše stvarnosti na veoma imanentan, opipljiv način i da je ovo posledica određenog istorijskog/ psihološkog trenutka u razvoju ljudske rase. Zvuči kao nekakav Vertigo plot sa početka devedesetih, ne c'est pas, ali Spurrier je čovek kadar da i visoke koncepte uspešno humanizuje tako što priču iznose likovi sočnih, dinamičnih karakterizacija, koji pričaju iznenađujuće životnim kolokvijalnim govorima i deluju kao ,,pravi" ljudi kakve bismo mogli da upoznamo na ulici. Cry Havoc ima pokušaj ovoga ali, rekao bih, pored mehanički pričanog zapleta, likovi su drugi element na kom on pada. Najkraće rečeno, za likove sam osećao u najboljem slučaju potpunu ravnodušnost, a u nekim momentima i neprikrivenu antipatiju. Glavna junakinja, konfliktna, nezrela osoba koja ne ume da prepozna dobru stvar ni kada joj se trlja pubisom o lice i stalno se protiv svega buni, bežeći od, jelte, odgovornosti i posvećivanja je svakako imala potencijala da bude pouzdani stožer pripovedanja kroz svoj narativni luk o potrebi da na silu sazri, preuzme odgovornost, pronađe u sebi snagu da zaštiti i sebe i druge, donese ne-sebičnu etičku odluku, shvati koncept žrtvovanja za viši interes itd. Ali tokom celog stripa je ona, bez obzira na Spurrierov neokrnjeni talenat da piše dijaloge i bez obzira na razmere transformacija koje mora da prođe, meni delovala kao puki skup elemenata karakterizacije, nikako ne uspevajući da od, jelte, marionete na kojoj sve vreme vidim konce, postane živo biće koje se samo kreće i govori.







U tom smislu mi je Cry Havoc: Mything in Action i bio relativno nezanimljiv iako je imao interesantne scene. Ako se priča odmotava mehanički a glavna junakinja mi je neubedljiva ne pomaže lep Kellyjev crtež, odabir troje kolorista da se razdvoje različite vremenske linije i obilje sitnih zanimljivosti u stripu. Spurrier kao da ovome nije povetio dovoljno vremena (a ni strip nije imao urednika tako da... nije bilo nikog da ga malo dotera) – na primer jedan od likova je skandinavski panseksualni muškarac koji pola vremena provodi masturbirajući dok priča sa drugim likovima jer ima skoro nekontrolisan libido. Okej, to je prihvatljiv komični predah ako se odigra kako treba plus ima potencijala da bude spojeno sa seksualnim sadržajem mitova i folklora na neke dubinske načine. Ali Spurrier se time bavi samo na najpovršnijoj površini, plus ovom liku u usta stavlja komično polomljen engleski kakav u dvadesetprvom veku ne govori apsolutno ni jedan skandinavac ovog uzrasta. Na engleskom se ovo zove low hanging fruit i rekao bih da je Cry Havoc strip i nastao kao pokušaj da se na brzinu sklopi nešto što će dobro izgledati i imati nominalno duboku temu i kul razradu ali da se jasno vidi da šireg promišljanja tu nije bilo.

No, dobro, Kellyjev crtež je dovoljno dobar da ovo ne bude neprijatno iskustvo pa strip mogu oprezno da preporučim nekome manje džangrizavom od mene da ga isproba i vidi ima li tu i nečeg dubljeg a što je meni promaklo.


 

[džin tonik]

Uh, ovo se cita kao esencija onog sto mi povremeno zasmeta na Imageu. Preskacem.

Upravo se zavrshio Sherif, dvije minute citanja, nepredvidiv kraj, a toliko prirodan i podrazumijevajuci. Viseslojan kao i cijeli strip. Zadovoljan.

[Meho Krljic]

Ja se spremam da poslednju epizodu Sheriffa pročitam u svečanom raspoloženju negde tokom vikenda.  Pominjem ga i u ovom tekstu dole:



Sa velikim zanimanjem pročitao sam svih dvanaest do sada izašlih epizoda Vertigovog serijala Clean Room. Ovo, naravno piše Gail Simone – najbolja scenaristkinja u američkom mejnstrim stripu poslednjih... eh, hiljadu godina? – čiji su radovi na Deadpoolu i Secret Six svetli primeri superherojštine koja istovremeno poštuje žanr ali ga i blago i dobronamerno dekonstruiše. Kako sebe smatram u razumnoj meri fanom ove autorke, Clean Room mi je bio prilično visoko na listi prioriteta ove godine, uprkos zdravoj sumnji koju gajim spram moderne Vertigo produkcije (a za koju smo više puta na ovom topiku potvrdili da je statistički opravdana). Iako se serijal još nije završio i ide dalje, kraj dvanaeste epizode je i kraj drugog toma i čini mi se kao solidno mesto da se podvuče crta i da vidimo šta u stripu valja a šta ne valja.

 
Prvo, primetiću da je Simone autor koji iznenađujuće retko piše u creator-owned kontekstima. Većina njene stripovske karijere definisana je radom u korporativnim univerzumima i predstavlja (često veoma osvežavajuće) lične verzije likova koje su drugi izmislili i utemeljili. Poslednji put kada je Simone radila autorski strip bilo je pre više od pola decenije, za takođe DC-jev imprint, danas pokojni Wildstorm (ali, kako smo već čuli, na rubu vaskrsnuća) pišući više-interesantni-nego-izvrsni strip Welcome to Tranquility o zajednici penzionisanih superheroja. Utoliko, Clean Room je dugo očekivani i više nego dobrodošli iskorak za Simone, strip koji nije ni superherojski niti se bavi starim, odavno utemeljenim likovima (kao što to radi Red Sonja).

Naravno, Clean Room je ipak žanrovski strip u onom smislu u kome to savremena Vertigo (ali i Image, Oni press, Boom, Dynamite, Avatar...) produkcija najčešće mora da bude. Protiv čega nemam ništa – savremena američka strip-produkcija je svakako raznovrsnija od onoga što smo imali u ponudi pre trideset godina ali je primetno da se i kada se beži od superherojštine i traže se ,,ozbiljniji" setinzi, utemeljenje najčešće nalazi u žanru i da se ,,pravi" mejnstrim strip koji nije očigledno žanrovski, poput recimo Sheriff of Babylon (ili, hm, Starve) sreće srazmerno retko. No, dobro, nije da sad ja otvaram strip očekujući da naletim na Marsela Prusta – publika danas jeste zrelija ali i televizija sa svojim Lost, Walking Dead i Game of Thrones blokbasterima podseća da je žanr i dalje bitan element popularnosti kod young adult i sredovečne publike.  Mada televizija ima i svoje Breaking Badove, Mad Menove i Halt and Catch Fireove koji su u stripu primetno ređa pojava.



Sve ovo gore što sam konfuzno nakucao o žanru i njegovoj, možda, važnosti u funkciji metaforičke štake kod kreiranja savremenog stripa je u stvari jedino bitno u svetlu toga da je Clean Room jedna prilično neobična smeša žanrova i da me je prilično žestoko provozao između brutalnog horora i natprirodnog trilera u svojih prvih par epizoda tako da sam ostavši bez daha pomislio da je ovo trenutno jedini pravi takmac/ nastavljač onoga što je radio Spencerov Morning Glories. Što je veliki kompliment, ali i teška odgovornost, definitivno.

Uz rizik da ispadnem glup reći ću da je za mene najslabija karika u ovom stripu glavna junakinja, Chloe, mlada žena čiji je dobro uravnoteženi, veseli verenik jednog dana, nakon što je pročitao popularnu knjigu za samopomoć autorke koja se obogatila pišući takve knjige, uzeo pištolj i sebi prosuo mozak po kuhinjskim elementima. Chloe je, prirodno, neko ko tokom stripa pokušava da se oporavi od ovakve traume– pa prolazi i kroz sopstveni pokušaj samoubistva – ali i proaktivna, dinamična osoba koja će posle svega krenuti u istraživanje pozadine autorke Astrid Mueller i funkcionisanja njene poslovne imperije izgrađene, predvidivo, na temeljima imidža čistote i dobrotvornosti ali i okrutno poslovnih saradnika koji ne prežu ni od neetičkih poteza kada duing biznes okolnosti to nalažu. Chloe dolazi u dodir sa fondacijom Astrid Mueller, počinje da čačka šta to oni zapravo rade i kako pomažu ljudima, hvata se u koštac sa kultom ličnosti sagrađenim oko Muellerove i odgriza proverbijalni preveliki zalogaj da bi tek tako mogla da ga sažvaće & proguta. No, stvari, reklo bi se, nisu tako proste kako bismo mi voleli, pa da gledamo kako žena sa legitimnom osvetničkom žudnjom ruši fasadu podmukle sektaške biznis-operacije i Simoneova servira intrigantan zaplet u kome se sociopolitičke opservacije kombinuju sa legitimnim onostranim hororom. Još uvek, doduše ne znamo kuda sve to ide jer se Clean Room odmotava prilično glacijalnim tempom i tu čovek mora da nauči da bude strpljiv ili da se navikne na blagu isfrustriranost.

No, da, da se vratim na prvu rečenicu prošlog pasusa, najslabija karika u stripu je za mene ipak protagonistkinja jer je ona i najmanje zanimljiv lik, pogotovo nakon što, posle prolaska kroz redove ličnih asistenata i enforcera (koji su zanimljiviji od Chloe) stignemo da upoznamo samu Astrid Mueller. Muellerova je onaj fascinantni, veći-od-života karakter kakav mora biti u centru svake kultističko-sektaške organizacije ali je Simone piše višeslojno i intrigantno tako da strip, u momentima kada se bavi njome ima primetno više energije nego kada se vraća na Chloe koja od dinamične novinarke namerne da poruši lažnu fasadu dobrostivosti fondacije sa početka stripa postaje osoba sa srazmerno malo delatnog potencijala, više neko ko događaje posmatra i komentariše nego neko ko u njima igra presudnu ulogu. Opet, nije da Chloe nema neke odlučujuće gestove u narativu, nisu stvari BAŠ crno-bele, ali je moj preovlađujući utisak da je Simoneova nju ipak najpre zamislila kao grčki hor u ovom stripu dok je Muellerovoj namenila ulogu heroja u tragediji pa treba ovo imati na umu i podesiti očekivanja na pravilan nivo.

Pored toga, kako rekoh, narativ se kreće relativno sporim tempom i vrlo je jasno da smo ovde platili da gledamo maraton a ne sprint. Simoneova, naravno, povremeno kreira punktuaciju u vidu ekstremno napetih ili visceralno brutalnih scena, uvodi ubedljive horor trope sa puno sigurnosti u priču koja se povremeno čita kao skoro nežanrovski mejnstrim pa ovde ima dovoljno udica koje vuku na dalje čitanje ali, možda zato što sam toliko uživao u relativno kompaktnom Sherrifu of Babylona, fakat je da ovaj strip zahteva i dosta strpljenja.

Dosta zamerki, ajde sad malo da hvalimo: Clean Room ima izuzetno uspele scene uznemirujućeg horora koji se događa na više planova, od čisto psihološkog do sasvim telesnog, a da to sve biva isporučeno elegantno, sa razumevanjem kako da se elementi svake scene uvežu u širi narativ i dobiju na važnosti kasnije, u narednim epizodama kada nam strip pokaže malo više o tome šta se zapravo događa na našoj planeti i kakve to implikacije ima za nas.



Takođe, Simone je izbegla očiglednu zamku gde bi prikaz Astrid Mueller i njene organizacije bio puki, blago zabašuerni napad na L. Rona Hubbarda i njegove sajentologe. Razume se, Clean Room ima dosta umešne kritike ovakvih organizacija/ kultova ličnosti i pokazuje njihovu koruptivnost i maligne elemente, ali je ovo žanrovski strip koji svoje spekulativne dimenzije koristi da produbi obradu lika Astrid Mueller i njenih sledbenika/ zaposlenih, te uloge koju njena organizacija ima u dašanjem svetu. Ovo kreira i blagu, ali dobrodošlu konfuziju u čitaocu koji se spremio da gleda bespoštednu disekciju tako neetičkog, tako američkog biznisa koji se predatorski ustremljuje na sirotinju raju ali onda biva potisnut natrag na sedište pomeranjem zavese malko unatrag i pokazivanjem da stvari nisu baš tak proste.

Kako god, lik Astrid Mueller i ono što se do sada dalo nazreti od onostranog kojim se ovaj strip bavi su glavni motor njegove privlačnosti i drže me investiranog i u momentima kada mislim da se sa likom Chloe nije bogznakud stiglo i da mi je njena romansa sa lokalnim pandurom slatka ali potpuno neesencijalna za strip koji ima mnogo zanimljivijih likova.

Britanskom crtaču Jonathanu Davisu-Huntu ovaj strip je američki debi (do sada je radio za 2000 AD, naravno) i verujem da je pred njim sjajna američka karijera (uostalom, radiće na nekim od stripova u relansiranom Wildstormu). Davis-Huntov crtež je veoma čist, jasnih, čvrstih linija i minimalnih ali jako efektnih senčenja. Naravno, slike zbog ovoga znaju da mu budu i malo statične ali on se iz ovoga umešno izvlači dinamičnom organizacijom panela na stranici, a u retkim akcionim scenama su energija i kinetika sasvim dostatno prisutne. Pritom, ta čistota njegovog crteža jako pomaže u brojnim spleš scenama koje zauzimaju po celu stranu i remek dela su dobro osmišljene geometrije. Jak ali disciplinovan kolor Quintona Wintera dopunjuje luksuzni izgled ovog stripa.

Clean Room je, da zaključimo, strip koji kreće izuzetno žestoko ali vam potom pokazuje da je bolje da se namestite udobno jer će vožnja do kraja biti podugačka i ne uvek u onom smeru koji očekujete (ili, čak, priželjkujete). Ne kažem da nije tu prostora bilo za određena dotezanja, ali za sada su njegove misterije i ono malo katarzičnih razrešenja koja smo videli dovoljno jaka da bez ikakve sumnje kažem da sam investiran u dalje čitanje.

[Meho Krljic]

Tempirao sam čitanje Imageovog miniserijala Citizen Jack da ga dotučem negde pred ovogodišnju završnicu američkog izbornog ciklusa i, sad kad sam i šestu epizodu dovršio a izbori samo što nisu, mora se reći da ponekada satira zaista ima sreće da je uspela da bude za dlaku ekstravagantnija od stvarnosti koju satiriše i da nije ispala glupa u društvu. 


Zaista, ko je mogao da predvidi ovakvo finale američkih izbora 2016. godine? Pa pre samo dvanaest meseci smatralo se da je Tramp klovn koji nema šanse da se provuče kroz republikansku šibu s obzirom na broj partijskih kandidata sa dinastičkim i ličnim iskustvima u sporovođenju vlasti i Klintonovoj je pripisivana skoro sigurna pobeda bez obzira na brojne instance laži i krađe u kojim je hvatana, da ne pominjemo spoljnu politiku koju je vodila. A sada se do kraja ništa ne zna i Trampova aura, sastavljena od hiperbola i izmišljotina od kojih su neke lansirali protivnici, neke saveznici, a neke on sam, nerazaznatljivih od nekakvih proverljivih fakata, ta aura veoma uspešno (mada svakako i zastrašujuće) služi da bude krivo ogledalo američke politike i čitavog demokratskog procesa u toj državi, ogoljujući brojne farsične aspekte cele javnopolitičke građevine na kojoj društvo u SAD počiva.

Kada je Sam Humphries seo da piše Citizen Jack, negde prošle godine, ne verujem da je očekivao da će stvarni Donald Trump na kraju biti skoro jednako nadrealistično fikcionalizovan lik kao što je to Jack Northworthy, negativni heroj njegovog stripa. Satira treba da preuveličavanjem i apsurdističkim strategijama ukaže na ponekad ne potpuno očigledne mane postojećih ličnosti ili fenomena ali sa Citizen Jack ispalo je da preuveličavanje skoro da nije bilo dovoljno i pretpostavljam da je autor sa užasom posmatrao kako stvarni život sa svakom novom nedeljom predizborne kampanje postaje sve više kao njegov strip, u nekim ga elementima i prevazilazeći.



Sam Humphries je inače dosta prolifičan strip-scenarista (i fotograf) koji je posle autorskog Fanboys vs. Zombies i još par serijala za Boom! imao i vrlo uspelu nisku radova za Marvel (Ultimates, Uncanny X-Force, Legendary Star Lord...) a danas piše i za DC. No, Citizen Jack je očigledno njegovo ispipavanje terena u creator owned domenu i ne može se reći da je to loše ispalo, pa možda i Humphries za godinu dana bude jedan od prebega iz korporativnog tora na zelenije pašnjake nezavisne produkcije.

Moja lična opservacija u vezi sa satirom u američkom mejnstrim stripu je to da najčešće ona nije dovoljno ekstremna, odnosno da ne ide dovoljno snažno u smeru potkazivanja svojih meta i apsurdističke dekonstrukcije usvojenih tema. Problem, svakako moj lični, je što sve poredim sa Alanom Fordom, italijanskim klasikom koji je u svojim najboljim momentima satiričnu oštricu tako fino izbrusio da mi mnogi američki pokušaji više od četrdeset godina kasnije deluju kao da su rađeni sa pola snage. Časni izuzeci, poput The Fix o kome smo nedavno pričali, takođe služe da podcrtaju kako satirični stripovi drugih autora kao da se malo poplaše toga kuda bi ih odveo dalji odlazak u apsurd pa tako skoro ništa u mejnstrim stripu u poslednjih nekoliko godina nije moglo da se približi sublimnoj demenciji Dr. McNinje, da uopšte ni ne pominjem klasične radove Chestera Browna.

U tom smislu, Citizen Jack i sam emituje određenu nelagodu, ne baš sasvim siguran koliko daleko hoće da ode u dekonstrukciji ideje predstavničke demokratije i profesionalnih političara odljuđenih od glasača, ali Humphriesu valja priznati u zasluge da ide solidno daleko. Možda najviše mogu da kritikujem da se suviše prostora troši na normalne likove, prevashodno na Donnu Forsyth, mladu, dinamičnu profesionalku koja vodi kampanju glavnog junaka i koja treba da predstavlja straight (wo)man-a u donosu na hiperbolično karikiranog Jacka, a kojoj Humphries daje i detaljnu pozadinsku priču, čitav luk razvoja lika, prikazanih motivacija, emotivnih krešenda kroz koja prolazi koji su, rekao bih, uglavnom nepotrebni. Mislim, kontrast njoj predstavlja korumpirani rednek iz Minesote sklon svakom mogućem poroku kog možete da zamislite, a iza čije predsedničke kandidature stoji autentični demon iz pakla. Ako već ne idete na suptilnost kod kreacije titularnog lika, deluje kao traćenje vremena i energije da se toliko trudite oko sporednog, pogotovo jer su najbolji momenti stripa upravo oni u kojima se prikazuju razmere Jackovih ekscesa i psihološke, te moralne posledice koje oni ostavljaju.



Humphries svog protagonistu i predstavlja sa dosta empatije pa bih voleo da je imao više prostora za dublja istraživanja njegove ličnosti. Jack Northworthy je ono što bi se akademskim rečnikom moglo nazvati ljudskim govnetom – potomak uspešne političke porodice sa nula socijalnog takta i nula ambicije da se na bilo koji način integriše u zajednicu, Jack je sublimat svih džordždabljubušovskih humanih fabrikata u novijoj američkoj istoriji, biće odgajeno na starom novcu i odsustvu ikakvog društvenog morala sa obećanjem da će moći da radi šta hoće sve dok u javnosti održava kakav-takav privid svesti o važnosti zajednice i socijalne odgovornosti.

Naravno, Jack ni taj privid ne uspeva da održi, on je produkt nekoliko generacija sve pijanijih od moći – ekonomske, političke i socijalne – i refleksno odbacuje sva pretvaranja da pripada ijednoj zajednici koja bi ikako možda i želela da ga ima. Jack je serijski preljubnik, sklon piću i narkoticima, kompulzivni lažov, refleksni provokator, jednom rečju hodajući turet-sindrom koji samo od Amerike želi da dobije ono što mu je Amerika, filtrirano kroz sve te priče o američkoj izuzetnosti koje treba da obuhvate sve klase, ali posebno onu koja sebe smatra elitnom, obećala.

Naravno, kada istakne svoju kandidaturu, ceo svet mu se smeje, uključujući oca, uspešnog lokalnog političara koji je i sina pokušavao da ukoreni u sigurne tokove gradske politike ali je morao da ga na kraju pusti niz vodu zbog hroničnog Jackovog pomanjkanja ikakvog osećaja odgovornosti prema ičemu osim sopstvenim nagonima. Televizijski komentatori ga ismevaju – jedan od njih je... er... delfin koji govori, a što svedoči o nadanutim apsurdističkim tonovima kojih se Humphries ne plaši – sugrađani ga vide kao lokalnu budaletinu koja se većinu vremena šeta po gradu u bademantilu, sa kaubojskim šeširom , držeći u jednoj ruci revolver a u drugoj flašu sa viskijem, a politički protivnici ga u svoja obraćanja javnosti uključuju samo kao pančlajn otrovnih šala. Ali onda, tokom predizbornih procesa, Jack od potpunog autsajdera serijom incidenata i šokantnih preokreta postaje ozbiljan kandidat i jedan od dvoje poslednjih u predsedničkoj trci.

Humphries se ne bavi razmatranjem toga kako to da jedan u sebe tako siguran demokratski sistem ima zapanjujuće kontraintuitivan izborni proces niti propituje ideju o koncentraciji moći u funkciji predsednika koja je i zastupnička i izvršna u isto vreme, ali ovo i nije strip o tome (i, dodao bih, nadam se da će biti stripova i o tome u nekoj skoroj budućnosti, bez obzira ko pobedi u Utorak) već najpre strip o tome koliko američki građanin javnu politiku na kraju dana, posebno izbornog dana, svodi na pregršt iracionalnih reakcija na do karikature stilizovane karakterizacije kandidata i kako ovo donosi –sada je to jasno, potpuno realan – rizik da se moć stavlja u ruke osoba koje su otvoreno nečasne, nekompetentne, ili obe stvari odjednom.



Preokreti koji Jacka vode ka Beloj kući su zabavni i strip ima dobru dinamiku eskaliranja skandala i incidenata koji menjaju naklonost američkog glasačkog tela. Dobra satira ume da prepozna srž problema i predstavi je kroz pažljivo sažetu, ekscesnu scenu i takvih scena je ovde dovoljno, pa kada u završnici stripa dijalog dvoje kandidata postane skoro potpuno razdvojen od bilo kakvih pravih pitanja javne politike i vodi se na razini farse, ovo ne samo da je konzistentno sa dotadašnjom radnjom već i potentno korespondira sa onim što gledamo u stvarnom životu i stvarima koje izgovaraju stvarni američki kandidati za predsedničku funkciju. Mislim, ilustracije radi, Jack u finalu kampanje temelji svoju platformu na tome da je on lično protiv dece i da će voditi i takvu politiku kad bude izabran a entuzijastičke reakcije birača su zapravo ubedljivo dosledne jer se tokom stripa prikazuju sve veoma uverljive, realistične populističke i demagoške tehnike koje svakog dana gledamo na televiziju u ,,našem" svetu.

Humphries ljudsku pohlepu, moralnu slabost, nedoslednost i sklonost padu koje idu uz rast u okruženju moći ovde otelovljuje u liku demona koji Jacku pomaže u kampanji, što je legitiman satirički alat, no pitam se da li je Citizen Jack ikada imao nameru da ima i drugu sezonu. Razume se, mnogo toga zavisi i od ishoda izbora naredne nedelje jer stvarnost ovde ima šansu da ode na drugu stranu od one kojom je satira finiširala ovaj miniserijal. Ipak, zavodljivo je spekulisati o tome je li Humphries uopšte razmišljao šta bi neko poput Jacka stvarno i radio u Beloj kući sada kada je Tramp na njenom pragu.

Crtač Tommy Patterson je ranije radio na strip verzijama Warriorsa ili Game of Thrones ali Citizen Jack mu je nesumnjivo najbolji rad do sada. Od na momente iznenađujuće detaljnih scena na granici geoffdarrowovskog baroka i odličnog dizajna demona, Patterson se sigurno proteže do kvalitetnog slepstika koji je potreban da ova vrsta komedije uspe. Kolor je pomalo nekonzistentan ali nije to ništa što ovom stripu može ozbiljno da naškodi.

Citizen Jack treba pročitati jer svedoči o vremenu u kome satira, čak i kada je prilično ekstremna, zapravo jedva da drži korak sa stvarnošću, ali jer i pored toga uspeva da napravi nekoliko dobrih poenti. A ako Tramp pobedi, možda druga sezona ovog stripa bude neizbežna.

[džin tonik]

upravo zavrsio citizen jack, danke meho. toliko izbjegavam topic us-izbori (iako nemoguce, price, anegdote i kandidati bi, ako nikako else, maltene iskocili iz jutarnje kave poput cata iz frizidera u clouseau; nemoguce potpuno zaobici) da ovo nisam ni uzimao u razmatranje. sto bi ostalo pozamasan propust.

[Meho Krljic]

Pa, da, nije Citizen Jack loš, pogotovo što, kako rekoh, treba videti koliko su aktuelni izbori zapravo samo korak iza stripa po preterivanju. 

[džin tonik]

navija se za nastavak, uskoro ce se znati.

elem, marti misterija.
ne bilo koji. marti veselog cetvrtka broj 24, meteori.
ruju, tuis. (prvi put mi ovaj crtac upada u oci.)

opet katastrofalno razradjena solidna ideja.
meteori nisu slucaj, imamo nesto sto ih usmjeri na dragu planetu, a to nesto uglavnom ostaje nesto bez ozbiljne spekulacije, sve dok pratimo pregrst losih dijaloga, bezvezne radnje, koja bi trebala predstavljati akciju. crtez slab, cesto situaciji neprikladna mimika aktera, pa i prikaz likova manje konzistentan; sve u svemu, nesuvislo, steta.

[džin tonik]

zagor gigant ludens #5, covjek koji je pobijedio smrt
burattini, verni

jedan zagor koji gradi na starim likovima i igra na nostalgicnu liniju.
iznenadjujuce solidno za burattinija. ugradjeno mnogo klasike. vernijev priblizno ferijevski stil crteza, mislim, stvarno je lijepo citati kad vizualno prepoznas glavne crte junaka, pa i scenaristicki priblizno vjerno pristupu "zlatnog doba" zagora, t.j. naseg djetinstva.
pa imamo i nekolicinu poznatih karaktera, zimsku zmiju, zagorovog dvojnika, pa mnogookog, pa... i poznatog negativca. jos pocinje klasicnim skupom poglavica, gdje susrecemo cak i jednog akenata...

elem, naravno, po naslovu i spomenutim likovima moze se ugrubo naslutiti radnja, no neka ostane zabiljezeno da, iako trivijalna, bolja od uobicajenog burattinija. imamo i originse zagorovog dvojnika, ruske negativce, dva vremenski asinkrona toka radnje koji se lijepo stapaju.



martin mystere #270 u izvedbi zoninog specijalca #118, macak koji je umeo da cita
castelli, devescovi

jako lijepi fan-art, odlicna obrada, pomalo unakazena povremenim anti-piratskim anti-tisak zigom.
elem, slicno spomenutom zagoru. jedan marti koji gradi na staroj prici. nije izvor mladosti, umpah, ali slicna tematika uz daleko pojacani sf.
saznajemo kako zavrsio guld, razvija se zgodna prica oko reinkarnacije, nalazimo i saljive trenutke.
simpaticni monolozi macka u borbi izmedju ljudskog razuma i zivotinjskih nagona.
pa slicno u samom uvodu iz ugla likantropa. itd.
ne nedostaje izgledno rijesenje koje treba pronaci, sve uz benchmarking, no to ce, nadam se, biti slicno kvalitetno razradjeno u nastavku price ciji ovo prvi dio.

[džin tonik]

procitao se prvi tom "ekspedicije" - nubijski lav.

klasicni uvod, kao pri mnogo bd-a, zahvale ekipi, mami, kcerci, izdavacu, prijateljima, pa kvazi-filozofski citat neke visokoumne na temu imperijalizma, topik afrika. sazeto, kao da stripom napravili ne znam kakav podvig.
mislim, kad mi se smetlar tako potpishe na kanti koju ispraznio (a da rade njegovom predanoscu i tempom nastavak bi imali za pet dana), mogu i oni.
pa cu se nadovezati: zahvaljujem piratu koji skenirao i stavio gratis na raspolaganje, bravo, jos.

elem, radnja u sjevernoj africi, egipat, desetljece nakon upada rimljana. rimski centurio u zatocenistvu (kvazi-dezerter) krece sa pricom kako se nasao u toj prilici: rimljanima nepoznata potencijalno bogata civilizacija, u potragu pravac srca crnog kontinenta krece ekspedicija avanturista-legionara. klasican bd preslikan u doticno doba, inace solidni prikazi rimljana. prilicno vjerni prikazi centuriona, cak skoro uvijek imaju mac na lijevoj strani, pa prikaz nekog koji nosi standartu i opreme skroz vjerodostojan, no i mnostvo gafova. ugavnom, izvori gdje precrtali nisu lose odabrani.
solidna avanturisticka prica, ima potencijala.

[džin tonik]

koja subjektivna opaska:
dovrsio se jackboot and ironheel, cetvrta svescica; katastrofa koja se vec nazirala potvrdjena.
britannia, treca svescica, slicno, ali i tracak nade: na kraju trece navod to be concluded!
pa nesto dylan doga, ludens 131, strava na visini. inkubus, strahovi, ispod crte, ostaje jedna solidna grouchova poshalica, inace slabo.
pa zagor maxi 15, zracna banda. bah. da ne nabrajam.
zavirilo se i u sixpack and dogwelder, ali u zadnje vrijeme procitao previse parodija pa mi ni ovo nije bas neki uzitak; ostaje za neku drugu priliku.
a nedostaje mi ftl na koji se navukao.

sto me prilicno vezalo i vuklo dalje: inhumansi (uncanny).
stil tocno po mjeri, zabavna prica, a i vizualno ima neku posebnu draz.