Strip album koji upravo citam

[džin tonik]

Ova Belladonna privlači pažnju, mogla bi da se overi

djeluje zahtijevno, da.

[Truman]

Pretpostavljam da si već overio Druunu.

[džin tonik]

ma druuna ima odlican crtez, lijepe prikaze svijeta u kojem se odvija, ali je scenaristicki slaba. nema tu nikakve radnje osim malo sexa.

[Truman]

Složio bih se, prva epizoda još i pije vodu, ostalih desetak su nerazumljiva splačina.

[džin tonik]

ma uvijek je tako kad smaraju sa zenama u glavnoj ulozi. druuna se jednom razgolishi i dalje dosada, ponavlja se. sta bi inace jos mogla raditi.
srecom, ostali bd uglavnom ima pametniji pristup. zene dobiju sporedne uloge i ginu nakon prvog skidanja, pa rotiraju, plavusa, brineta, crnka... ostaje zanimljivo.

[Truman]

Evo Zosko, da ti malo nabijam čežnju što ne znaš talijanski. Upravo sam pročitao sjajnu osmu epizodu DD-a. Zaista kakva razlika u klasi u poređenju sa ovom novotarijom.

[džin tonik]

ma ne mogu se natjerati uciti (talijanski) ni zbog stripa. ucenje = rad, uzas.

[Truman]

Verujem da u tvojim godinama to nije lako. Zato se ja trudim sad pokupiti što više znanja, jer kad zađem u petu deceniju neće mi sigurno biti do toga.

[džin tonik]

elem, procitao se treci tom "ritter des verlorenes landes" ili la fee sanctus iz drugog ciklusa sveobuhvatnije sage.
delaby/dufaux

klasicni tvrdi fentezi kojeg bas i nisam ljubitelj, a i tesko pamtim sva ta neobicna imena. inace mracna f-bajka, vrhunski odradjeno.
uz ovaj serijal veze me crtez u kojem prosto uzivam. preporuka.

[Ugly MF]

elem, procitao se treci tom "ritter des verlorenes landes" ili la fee sanctus iz drugog ciklusa sveobuhvatnije sage.
delaby/dufaux

klasicni tvrdi fentezi kojeg bas i nisam ljubitelj, a i tesko pamtim sva ta neobicna imena. inace mracna f-bajka, vrhunski odradjeno.
uz ovaj serijal veze me crtez u kojem prosto uzivam. preporuka.

Covece, de iskopa ovo, ja ovo ne vidjeh ni na francuskom ni engleskom!?!
Imaš linkove za Njemački?
Može, nema veze, ja ionako slike gledam

[džin tonik]

imas poruku.
vec prvi broj me bas kupio crtezom.

[Truman]

Još jedna genijalna epizoda koju toplor preporučujem.

[neomedjeni]

Druga Morisonova knjiga, odnosno, njen veći deo, je ostavio mnogo bolji utisak. Taj veći deo se odnosi na Batman i Robin epizode, koje su mi baš fino legle. Povratak Brusa Vejna me je razočarao, priča je ispala bezrazložno pretenciozna, a i nekako nebetmenovska, ako tako nešto sme da izjavi osoba koja je pročitala jedva 5-6 stripova o ovom liku.


Epizode 4-7 serijala Wake su me totalno oduvale (dobro, završnica sedme epizode je poprilična glupost, osim ako se iza onog jeftinog raspleta ne krije nešto što tek treba da ispliva na videlo -  a slutim da je možda tako). Morvan me je definitivno ubedio da nije nikakva budala, već sasvim solidno piskaralo (barem kada mu je zadatak da piše priče za spejs operu), a Buchet iz albuma u album crta sve bolje, posebno bih pohvalio njegov rad na petici. Uglavnom, dok ovo pišem, već čituckam prve stranice osmog albuma, što najjasnije demonstrira koliko sam u ovom momentu navučen na strip.


I za kraj, načeo sam prve četiri sveske Autumnlandsa Kurta Busieka i Bena Deweya. Ovo čudo bi se najlakše moglo opisati ovim rečima - svet koji predstavlja mešavinu Srednje zemlje i Divljeg zapada sreće Hauardovog Konana Simerijanca u priči čiji su glavni junaci antropomorfne životinje. I koja je fenomenalno nacrtana, te je valja overiti zbog fenomenalnog Deweya, ako ni zbog čega drugog.

[Meho Krljic]

Povratak Brusa Vejna me je razočarao

Da, ni meni to nije sjajan strip, mada je, opet, u kontekstu njegove "smrti" i preuzimanja identiteta Betmena od strane Dika Grejsona, ovo ipak imalo svoje mesto, ali, da, moglo je da bude bolje i manje "esejistički" što je čest problem koji Morisson ima, pogotovo ga je imao u tom periodu svog rada za DC.

[džin tonik]

pored beskrajno duge to read liste, rereading nedavno spomenutog caligule (lapham/nobile), mini-serijal od sest svescica. neka bude uvod u rereading nastavka - heart of rome.

stil crteza koji me nije privlacio na prvu, no kad prihvatio, odlican.
inace opis poznatog cara, prica poteze mnogo (koliko god pouzdanog) predanja koje interpretira i reinterpretira. brutalan strip koji pokusava caligulinom ludilu dati odredjenu pozadinu i objasnjanje.

razvija se iz ugla mentalno zdravog mladica koji iz osvete prilazi caligulinom svijetu, te kojeg novo okruzenje vuce u ponore ljudske svijesti. to se prosto osjeti, vrhunski preneseno.
i tako negdje do sredine pete svescice, do trenutka do kojeg se strip oslanja i na predanje, nakon cega odlazi u potpunu grotesku, te postaje jos neukusniji, koliko god to djelovalo nemoguce.

...

[Meho Krljic]

Ja Laphama volim ali nikako da mi ovo dođe na red... A vidim da ga ni ti ne preporučuješ baš iz sve snage 

[Meho Krljic]

Pošto sam posle dva radna vikenda konačno imao jedan slobodniji, pozabavio sam se nekim zapostavljenim stripovima...

Savladao sam Roche Limit: Monadic, treći i finalni miniserijal u Imageovom naučnofantastičnom triptihu o kome je već pisano na ovom topiku pre nekoliko meseci, a povodom središnjeg dela trilogije. Moji su utisci o prva dva dela bili pomešani i svakako po intenzitetu nešto slabiji od onog što se generalno dalo pročitati po internetu, gde su ljudi slavili Morecijev strip kao svetao primer ozbiljne naučne fantastike. Ono što je dobro je da mogu da kažem da se do trećeg dela trilogije Roche Limit svakako popravio i da je finale u formi četiri epizode minija sa podnaslovom Monadic nesumnjivo najbolji deo ove priče te da u solidnoj meri iskupljuje prva dva, za moj ukus malo nedopečena nastavka.

Ono što i dalje stoji je da su u pitanju (pod)žanrovski prilično različita preduzeća. Ako sam za prvi deo trilogije primetio da podseća na, recimo Larija Nivena sa svojom kombinacijom detektivske proze i tvrde naučne fantastike, dok je drugi skrenuo u horor stranu i kombinovao Aliense, Pitch Black, Event Horizon i slične uticaje, treći je možda najbliži Filipu Diku i u njemu Moreci konačno aterira na sigurno tlo gde može da pristojno istraži sve te egzistencijalne teme koje su ga interesovale od samog početka.



Monadic je interesantan i po tome što se, donekle, može čitati i bez predznanja o prva dva dela trilogije. Naravno, neće vam baš sve biti najjasnije ako niste upućeni u prirodu konflikta (u kome nekakvi zloćudni vanzemaljci pripremaju Zemljanima sudbinu goru od smrti (TM)), ali konfuzija koju u ovom stripu prolaze likovi će samim tim delovati prirodnije i čitaocu. Moreci je nekako, na mišiće uspeo da prevaziđe osnovni problem koji su prva dva dela ovog stripa imala, a to su bili potpuno neinteresantni likovi, i ovde su sudbine nekoliko likova – ženskih, muških i dečijih molićulepo – a koji se grčevito, nadljudski bore da u minut do dvanaest, uz ogromne lične žrtve spasu samu suštinu čovečanstva od palpabilno tuđinskog plana anihilacije i preuzimanja, te sudbine ovde pulsiraju životom i imaju težinu bez obzira na to što je čitalac, zajedno sa protagonistima spušten in medias res i ne da nema pojma šta se to dođavola događa sa svetom, već i da li je to gde se nalaze zaista svet ili nešto što na njega samo podseća.

Naravno, i ja se lako primim na filipdikovske simulakrume, ali mislim da je scenarista ovom prilikom uspeo da kroz dijaloge i akcije odradi značajno bolju karakterizaciju likova i da je njihova očajnička borba koja je ideološka koliko i biološka ubedljivo i snažno prikazana tako da i čitalac koji možda ne kapira baš sasvim kako sad sve to i gde se ovo dešava i ko je živ, ko mrtav, gde će mu duša itd., taj čitalac ipak shvata šta je sve na kocki i zašto treba da navija za naše junake koji su spremni da ih potpuno nestane ako to znači šansu da čovečanstvo u nekom smislu opstane.

Strip ima i solidnu količinu akcije. I to prave akcije, sa sve mačevanjem i pištoljaranjem i nekako taj izrazito palp pristup ne deluje na silu zavaren na šasiju suptilnijeg, dostojanstvenog egzistencijalističkog pristupa u kome se kopa po bolnim uspomenama i u njima prolazi suština ljudskog koja je najvažnije oružje u bobi protiv ledenog tuđinskog zavojevača. Akcija je britka, brza i doprinosi dinamičnosti događanja a čak se i tipično akcionoherojski način na koji protagonisti ispaljuju opservacije i onelinere može lepo svariti s obzirom na taj osećaj izmeštaja iz ,,stvarne" stvarnosti kome su svi izloženi.

Crtač Kyle Charles ima dosta ,,šuma" u svom crtežu ali uspeva da to ne pretekne nad informacijom pa je Monadic vizuelno ako ne uredan a ono barem dovoljno čitljiv strip sa akcionim scenama koje su dinamične i elementima tuđinskog koji deluju – tuđinski.

Biće zanimljivo gledati šta će Moreci dalje raditi uzimajući u obzir naglašeno emotivno iskustvo koje je za njega bilo stvaranje ovog stripa. Moj je utisak da je tek sa ovim delom dosegao zanatski nivo koji mu dopušta da se hvata u koštac sa ovakvim temama i sad treba videti da li će naredni njegovi radovi biti srećan spoj profesionalizma i ličnog emotivnog investiranja koji će proizvesti stripove vredne pomena.



U daljem radu sam se bacio glavačke u prvi trejd serijala Dead Letters koga za Boom! proizvode Christopher Sebela i crtač Chris Visions već neke dve godine. Sebela je prolifičan scenarista koji je na Boom!-u već imao solidnog uspeha sa serijalima Ghost ili High Crimes, a iskazao se i radeći Escape from New York, ali i neke Marvelove serijale (Captain Marvel, recimo) pa sam sa zanimanjem posegao za stripom iza koga je i izdavač stao sa priličnim entuzijazmom objavljujući svoju ljubav prema kriminalističkom žanru i kako je Dead Letters sledeći korak u istraživanju granica tog žanra.

Lepo, pogotovo uz interesantan crtež Chrisa Visionsa, ilustratora kome je ovo, ako ne grešim, prvi rad na mejnstrim stripu (pored rađenja naslovnih strana, naravno). Visionsov razuzdani crtež, mnogo pokreta četkicom i agresivni kolor su svakako nešto što privlači pažnju, pogotovo kada se smesti uz gomilu stripova rađenih dosadnim kompjuterskim kolorisanjem i mada Dead Letters malo i poplaši svojom vizuelnom bukom, fakat je da mu ovo daje i jedan prepoznatljiv identitet.

No, sa žaljenjem moram da prijavim da nisam uspeo da stignem ni do kraja prvog trejda i da sam se gonjen agresivnom dosadom edžektovao daleko pre kraja potraživši spas u sasvim ispodprosečnoj superherojštini. Mislim, kada se DC-jev ribut takve opskurnosti kao što je Bloodlines činio autentično primamljivim u odnosu na metafizički krimi strip kao što je Dead Letters onda tu, Alaha mi, nešto debelo nije u redu.



Dead Letters na papiru ima sve elemente potrebne za jednu uzbudljivu vožnju fantazmagoričnim kriminalističkim krajolikom onostranog mizanscena u koji je radnja postavljena. Sebela priču započinje in medias res, dajući nam protagonistu sa amnezijom, dinamični konflikt u koji je od samog početka uhvaćen, pitoresknu galeriju sporednih likova koji svi pokušavaju da manipulišu glavnim junakom u korist svoje frakcije, jurnjavu, pucnjavu, uznemirujuće prizore telesnog sakaćenja, te dovoljno egzistencijalne konfuzije da se čitalac prilično uspešno upeca na zaplet. U daljem se pripovedanju pomaljaju i kulise sveta u kome se sve to dešava i Dead Letters ima zdravu ambiciju da spoji ozbiljan metafizički koncept sa plemenitim palpom, no, ova postavka izuzetno brzo gubi potenciju i pažnju čitaoca.

Više je razloga za to, a prvi je možda upravo to kombinovanje metafizike i ulične filozofije. Kao zamisao, zvuči dobro, u praksi, pak, Sebelino osmišljavanje zagrobnog života kao rata kriminalnih bandi nalik onome što se dešavalo u SAD dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka ima grdne probleme da me pridobije. Delom zato što onostrana priroda sveta  kome se sve dešava, koncept rada za ,,Boga" i generalna pravila funkcionisanja ekonomije, biologije, sociologije i drugih, jelte, aspekata života u zagrobnom životu nisu razjašnjeni u dovoljnoj meri pa je samim tim i konflikt u središtu zapleta nejasan, nedorečen, i ne uspeva da u meni provede emotivnu investiciju potrebnu da pratim radnju. Delom jer je, sa druge strane, ideja da se nalazimo u (judeohrišćanskom) čistilištu sama po sebi interesantna ali se gro radnje, od onoga što sam video svodi na klišeizirane gangsterske obračune što deluje kao prilično ispuštena šansa. Ovome treba dodati i da likovi imaju problem sa klišeiziranošću, od amnezijskog glavnog junaka pa do gangstera raznih frakcija koji su svi na brzinu sklepane skice, ali i to da se Sebela vidno trudi da unutarnjim monolozima protagoniste oživi radnju i postigne propisni noar ton stripa, a da sve to ispada nepamtljivo, funkcionalno ali bledunjavo i čitav strip na kraju više deluje kao skup koncepata bez daha inspiracije koji bi ga sa papira izdigao u treću dimenziju.

Jedan od blurbova na ovom prvom trejdu sa mnogo entuzijazma tvrdi da ,,Boom! možda u rukama drži novog Preachera!!!", ali ovo je klasičan primer hiperbole. Preacher je bio strip metafizičkih tema prirodno izraslih iz ljudi koji su delovali ,,stvarno" iako su očigledno bili likovi veći od života. Dead Letters je procesija kartonskih likova za koje nas nije briga, razbacanih po neubedljivom metafizičkom krajoliku koje na okupu pokušava da održi previše intenzivno oslanjanje na žanr.

Nažalost, i Visionsov crtež posle određenog vremena počne da zamara i ma koliko da je svaki od njegovih panela lep i zanimljiv za istraživanje, u toj nekoj sekvencionalnoj formi na kraju sva ta buka postaje prepreka sa kojom se treba boriti, radije nego interesantan signal koji se može pratiti.

Ne tvrdim da je Dead Letters nužno LOŠ strip koliko da ja izgleda za njega nemam dovoljno nerava. Pogoto što je stigao na red istog vikenda kada sam završio konceptualno donekle slični Roche Limit: Monadic. Možda mu ponovo dam šansu za koju godinu...



Pomenuti DC-jev Bloodlines ribut isporučen nam je u vidu šestodelnog miniserijala koga je napisao meni prilično dragi televizijski i strip scenarista J.T. Krul. Krul se pokazao kao solidan superherojski pregalac radeći za Marvel i, posebno, DC mada je poslednjih godina, donekle iznenađujuće, dosta radio za Aspen Comics. Tamo je sklopio i lepo radno prijateljstvo sa crtačem V. Kenom Marionom koga je sada dovukao i u DC da mu bude saradnik na Bloodlines i Marionu je ovo solidna šansa da napravi plodnu superherojsku karijeru. Opet, Bloodlines nekako nije brend za koji bih mogao da kažem da ima mnogo potencijala...

Originalni Bloodlines je pre pune 23 godine bio krosover sa kojim je DC imao dosta bizarne planove. Bilo je to, doduše, vreme solidne ekspanzije DC-ja, koji je sa Supermenovom smrću pazario veliki deo pažnje javnog, jelte, mnenja, pa se u tom svetlu valja i posmatrati avangardna ideja o uvođenju gomile novih, modernih superheroja u univerzum kroz njihova prva pojavljivanja u godišnjacima etabliranih serijala.

Ovaj plan nije urodio preteranim plodom, zapravo jedini lik iz cele te inicijative koji je kasnije opstao i imao uspešan život u DC-ju bio je Hitman, a verujem da to više treba pripisati geniju Gartha Ennisa nego DC-jevom vizionarstvu, pa je sve brzo pometeno pod tepih i zaboravljeno.

Makar do 2016. godine. Ne znam koji su sada DC-jevi planovi za novi Bloodlines, imaju li ozbiljnu ambiciju da nove verzije starih-novih likova zauzmu prominentne pozicije u novom-starom DC-jevom multiverzumu, ali makar je miniserijal napisan i nacrtan prihvatljivo dobro.



Mada ne i više od toga. Krul se ovde beznaporno ubacio u mod young adult/ tinejdžerskog štiva u kome mali američki grad biva slučajnom i nesrećnom metom gadne vanzemaljske invazije a samo nasumično odabrana ekipa mladih može da srčanošću i požrtvovanjem stane na branik otadžbine. S obzirom na to koliko je ove godine televizijska serija poput Stranger Things bila popularna, reklo bi se da je ovo dobro odmeren pristup.

Ipak, Bloodlines nije neki sjajan strip, za njega u najboljem slučaju mogu da kažem da sigurno prati format young adult pustolovine i da su njegovi likovi prepoznatljivi stereotipi – od bivšeg skejtera koji se sada bori sa depresijom zbog progresivne bolesti koja ga je osudila na hodanje sa štakama, preko tetovirane, sirove ali ipak seksi lokalne automehaničarke, srednjoškolskog gika koji sve zna ali ne ume da se uklopi u društvo, do video blogerke koja po JuTjubu tračari ortakinje iz škole i raspreda o tome koji joj karmin najbolje stoji. Krul je kvalitetan zanatlija sasvim kadar da u nekoliko linija dijaloga isporuči prihvatljive karakterizacije ovih likova i kada govno udari u fen a ovi mladi treba da prevaziđu svoje tinejdžerske tlapnje, prepoznaju da je, uprkos tome što se kreću u sasvim različitim socijalnim krugovima (i slojevima) njihovo savezništvo jedina nada za grad (i planetu), to deluje dovoljno ubedljivo. Strip pravi sasvim dovoljno odmaka od klasičnog DC jelovnika da na trenutak zaboravimo kako je ovo ipak univerzum u kome se vanzemaljske invazije dešavaju na najmanje mesečnom nivou i prihvatimo da se bitka vodi na dovoljno zabitom mestu da sve zavisi od grupice tinejdžera a ne od Justice League, Suicide Squad ili već nekog od milion DC-jevih superherojskih timova, a ton i atmosfera imaju u sebi i plemenite body horror prelive vezane za uzore poput Aliena, The Thing ili Body Snatchersa.

Na gomili to na kraju bude pristojna avanturica ali nisam siguran za njen potencijal da izrodi nekakvu renesansu u aktuelnoj DC-jevoj ponudi jer niti su likovi uspeli da me osvoje nekakvom svojom ozbiljnom dubinom niti su zaplet i priča na nivou najboljih DC-jevih stripova u ovom momentu.

Marionov crtež je, s druge strane prilično solidan ali, uh, i dosta... retro? Originalni Bloodlines je izlazio 1993. godine a i crtež ovog stripa mene dosta podseća na stvari koje su u to doba bile popularne među Imageovim crtačima, sa izduženim ljudskim figurama i karakterističnim senčenjem linijama. No, njegove su kompozicije solidne i ovo je lepoizgledajući superherojski strip koji se krije iza fasade ,,običnog" stripa o tinejdžerima. A to je verovatno dovoljno.



Pročitao sam i četvorodelni Boom!-ov miniserijal Sombra koga je napisao uvek pouzdani Justin Jordan (ovde hvaljen za serijal John Flood) a nacrtao Meksikanac Raúl Treviño i ovo je vrlo solidna stilska vežba iz svog kriminalističkog žanra koju blago sputava preterana vernost žanrovskoj formuli. Iskreno, od Jordana sam očekivao nekakav subverzivni momenat jer je pomenuti John Flood uspeo da klasični trilerski format lepo osveži inovativnom karakterizacijom. Sombra takav element nema, ovde je na programu samo standardni meni i moguće je da je Jordan to tako odradio jer se bavi temom koja je prilično bolna.

Naime, Sombra je policijski triler koji tretira meksičke narko-kartele, njihovu moć u matičnoj državi, način na koji kontrolišu velike delove provincijskih teritorija i njihovog stanovništva koje delom iz straha a delom iz nekakve koristi (izlazak iz EKSTREMNOG siromaštva je korist, pogotovo kada je alternativa da budete rasporeni i obezglavljeni) sarađuje sa kriminalcima, kao i jalovu borbu američke DEA koja samo perpetuira nesrećno nazvani ,,rat protiv droge" pretvarajući urbanu epidemiju u ruralni rat sa gomilom civilnih žrtava. Autentičnosti radi, Jordan je dugo tražio prikladnog crtača koji će umeti da prenese osećaj boravka na teritorijama pod kontrolom kartela a kako Treviño dolazi iz porodice koja je imala direktna iskustva sa ovm problemom, izbor je pao na njega.

Zaplet je relativno prost – ćerka legendarnog DEA agenta, koja i sama danas radi za agenciju, dolazi u Meksiko da traži svog oca koji je u jednom trenutku, traumatizovan sudbinom kolege koga je kartel svirepo ubio pred kamerama za nauk drugima, napustio službu i posvetio se viđilante aktivnosti kojom pokušava da rat protiv droge privede kraju bez obaziranja na zakone, sistemske formalnosti i, u krajnjoj liniji, savremene civilizacijske vrednosti. Otac protagonistkinje je sada neko čije se ime izgovara jednako preplašenim šapatom duboko u provincijama koje su do sada strepele samo od kartela, jer su njegove metode odavno prešle granicu društvenokorisnog i prerasle u religiozni rat do uništenja.



Za slučaj da ima ikoga kome do pola druge epizode nije bilo jasno šta čita, otac glavne junakinje se, uslužno, zove Conrad a Sombra je kvalitetno urađena, ali na kraju dana idejno neambiciozna n-ta varijacija na predložak koga je još pre više od sto godina sa svojim Srcem tame ponudio – Joseph Conrad. Ako ste roman čitali, gledali Apocalypse Now ili igrali Special Ops: The Line, Sombra će vam delovati najpre kao stilska vežba kojom se poznati narativ adaptira na još jedno okruženje u kome arogantni ,,prvi svet" pretvara ,,treći svet" u pakao pa se onda čudi kad se tu pojavi poremećeni mesija opterećen jednako božanskim kompleksom i krivicom belog čoveka.

I to je dobro, sigurno vođena stilska vežba sa pristojnim likovima i pričom koja vas drži uz sebe, ali je nepobitno da joj je nedostajalo malo ambicije da se odmakne od poznatog i zapliva, barem malčice brzacima nepoznatog. Opet, ako nemate prethodnih iskustava sa sličnim pričama, Sombra bi mogla da vas istinski impresionira i to je sasvim okej.

Sa crtačke strane imamo neobičan slučaj da je Treviñov stil zapravo naglašeno stilizovan i da na momente ovo deluje kao strip za decu, sa krupnim očima likova koji svi do jednog izgledaju mlađe nego što bi možda trebalo. Opet, Treviño ume da kadrira, a i poznaje materiju pa je njegov Meksiko ubedljivo prikazan i ovo je jedan vizuelno možda isuviše lep ali pošteno odrađen serijal.



Pročitao sam još i dva Top Cow serijala o kojima vredi pričati.

Prvi od njih zove se Eclipse, upravo je četvrtim brojem dovršio prvi tom i u pitanju je sasvim pristojan naučnofantastični triler koji me je u dobroj meri kupio da očekujem dalje nastavke sa željom da saznam više o svetu u kome se priča događa, ali i o njegovim likovima. Još impresivnije, radi se o prvom objavljenom radu scenariste Zacka Kaplana koji je ovim pokazao da ima u sebi i ideje ali i zanatske skilove da nas uhvati, dobro provoza i pusti na vreme tako da želimo još.

Eclipse se događa u veoma bliskoj budućnosti u kojoj je nekakav akcident sa centralnom zvezdom našeg solarnog sistema pre desetak godina bio zaslužan za pomor nekoliko milijardi stanovnika Zemlje. Nažalost, pored ovog jednokratnog pomora, sunčeva radijacija je nastavila da bude i dalje toliko intenzivna – u stripu se ne zna definitivan odgovor na pitanje je li problem u samoj svetlosti ili se nešto desilo sa Zemljinom jonosferom – da je izlazak ,,na sunce" po danu ravan samoubistvu. Ljudsko društvo i civilizacija preživljavaju, ali moraju da se adaptiraju na sasvim nov tempo života i drugačije prioritete...



Kaplanova postavka je zaista jednostavna u osnovi, pogotovo jer se osim spekulisanja ne daju nikakvi ,,naučniji" odgovori na pitanje kako je sve to moguće, šta ga je izazvalo i šta će dalje biti, ali ona proizvodi neproporcionalno mnogo zanimljivih meditacija u samom scenariju ali i u promišljanju onog što se čita. Tu su, naravno pre svega fizičke i biološke konotacije cele ideje da je Sunce izvor života na Zemlji i energetski rezervoar od koga je sve krenulo, ali i da srazmerno mala promena u nekim parametrima planete može istu tu zvezdu da pretvori u nemilosrdnog ubicu. U svetlu čitave šire rasprave o klimatskim promenama kojoj danas niko ne može da utekne, ovo je dobro pogođena umetnička parabola.

S druge strane, tu su potentne sociološke i antropološke diskusije koje se moraju imati kada se čitavo jedno društvo natera da iz korena promeni svoj način života. U Kaplanovom stripu za sada vidimo samo deliće ovih diskusija ali oni su interesantni, sa novim odnosima moći u društvu u kome su se, nakon razumljivog urušavanja vlasti posle kataklizme, najbrže snašle korporacije koje sada donekle i predstavljaju vlast, sa novim ritmom života koji zahteva noćne izlaske i dnevni boravak pod zemljom itd.

Glavni junak stripa, mužjak širokih ramena i četvrtaste vilice, bivši je vatrogasac koji danas pripada ,,Icemen" timu svog grada. Icemeni su posebno obučeni pripadnici gradskih javnih službi koji nose skafandere sa rashladnim gasom i koji služe istovremeno i kao majstori koji održavaju sisteme po danu, pružajući hitne intervencije kada je to neodložno, ali i kao spasioci u nesrećama koje se dešavaju tokom ovog perioda. Posao je težak ali i nezahvalan i to sve i pre nego što se u stripu pojavi ubica koji, izgleda, može da se bez zaštitne opreme kreće po danu a namerio se da otima i ubija decu vlasnika velikih kompanija. Naš protagonista nevoljno stupa dublje u korporacijsku službu, udružujući se sa policijom, svestan ne samo da može da pomogne da ne stradaju nedužni već i da bi otkrivanje toga kako se misteriozni počinitelj prilagodio na spoljne uslove moglo voditi u spas čitave ljudske rase...

Eclipse je britko i sigurno pričan triler u zanimljivom svetu. Likovi nisu previše produbljeni ali brz tempo pripovedanja i radnja koja se u dobroj meri oslanja na akciju pomažu da ovo ne zasmeta. Istovremeno i sama akcija je dobro uokvirena, logična, služi svojoj narativnoj svrsi i, možda najlepše, ne zasniva se isključivo na nasilju pa čitalac zainteresovano hrli napred. Naravno, do kraja četvrte epizode samo je delić misterije koju nam je Kaplan postavio razrešen, ali ono od sveta što smo do tog trenutka videli, kao i pitanje šta će dalje biti sa Zemljom i ljudima na njoj su dobra motivacija za iščekivanje daljih nastavaka.

Crtač Giovanni Timpano je u dosadašnjoj karijeri radio za razne nezavisne američke izdavače (The Shadow i Justice Inc. za Dynamite, Hellraiser za Boom!, G.I. Joe za IDW) i njegov Image debi je veoma uverljiv. Svet spržen brutalnom solarnom radijacojom deluje opipljivo neprijateljski u Timpanovoj razradi, zato što je u njemu sačuvano mnogo onoga što prepoznajemo iz sopstvenog okruženja. Eclipse nije Mad Max ili neka slična postapokaliptična fantazija već pažljiva ekstrapolacija našeg društva u tom nekom pet-minuta-u-budućnosti smeru pa je i dizajn podzemnih rezidencijalnih kvartova ili nadzemnih solarnih farmi ubedljiv i konzistentan sa onim što vidimo u našem svetu. Likove Timpano crta na zlatnoj sredini između naturalističke uverljivosti i stripovske ikoničnosti i nadam se da će, kada na proleće ovaj serijal nastavi sa izlaženjem ovaj Italijan i dalje da ga crta. Preporuke!



Konačno, sa ogromnim zadovoljstvom mogu da izvestim da je Top Cow serijal Postal odličan strip i jedan od najboljih radova koje u ovom trenutku Image objavljuje. Štaviše, dodaću da je, kako su se ove godine završila dva izvanredna Imageova stripa – Chew i Morning Glories – Postal zauzeo njihovo mesto kao jedan od najboljih serijala koji trenutno izlaze u Americi uopšte.

Jesam se iznenadio, jer mi tokom poslednjih godinu i kusur dana Postal jeste bio na radaru ali nikada na vrhu liste prioriteta, ali nisam se PREVIŠE iznenadio jer u pozadini ovog serijala stoji Matt Hawkins, predsednik Top Cow već 18 godina i jedan od originalnih Imageovih pregalaca, takođe i čovek koji je u životu napisao i neke vrlo dobre stripove.

Kao primer recentnog Hawkinsovog scenarističkog rada od srca preporučujem serijal Think Tank koji se nalazi na razmeđi surovog gikovanja i potentne sociopolitičke diskusije (upravo je završena njegova druga inkarnacija i priprema se treća) ali u ovom trenutku sugerišem i da Postal uglavite u svoj itinerar jer je vredan vremena koje ćete u nj uložiti.

Razloga što nisam ranije počeo da pratim Postal ima, mada nisu previše bitni i većina ih se svodi na to da je stripova MNOGO a vremena sve manje pa se prioriteti u čitanju određuju na često sasvim intuitivne a neretko pogrešne načine. Postal ima smiren crtež, niske kolorne dinamike i bez puno akcije pa time nije na prvi pogled atraktivan. Takođe, letimičan pogled na strip sugeriše da je ovo postavka sastavljena od sve samih klišea. Mali grad u američkoj zabiti u kome živi vrlo neobična zajednica, sve to obavijeno misterijama unutar misterija – to smo čitali u gomili Imageovih serijala od Morning Glories do Nailbiter. Da ne pominjem da je ideja kako je autizam isto što i funkcionalan set supermoći stereotip raširen i po televiziji, biskopu i gomili drugih medija. I zaista, Postal ima sve ove elemente u svojoj postavci ali ono što Hawkins i koscenarista Bryan Hill zatim rade sa ovim motivima je veoma inspirisano i prepuno najfinijeg trilerskog saspensa, sa pritajenim ali dobro plasiranim ambicijama da se napravi i po koja sociopolitička ili filozofska opservacija.



Postal je pre svega odlično pripovedan i može da služi kao ogledni primer za odmeravanje tempa pričanja, pametnog korišćenja monologa glavnog junaka da se priči pored tona daju i neophodne pozadinske informacije, ali i smelog, a uvek isplativog uvlačenja čitaoca u situacije koje ne može da razume jer nema potrebna znanja samo da bi posle nekoliko strana sam sklopio kockice mozaika i osećao se kao car što mu je sad sve jasno. Pritom, Hawkins i Hill dobro prepoznaju kojim se tempom čitaocu valjaju razotkrivati neke od misterija tako da ,,glavna" pitanja i dalje ostanu nerazjašnjena, nedorečena i vuku u dalje čitanje, ali da se mnogo usputnih misterija razreši na zadovoljavajuće, često katarzične načine.

Postal je i surov strip o surovim ljudima. Gradić pod imenom Eden u kome se radnja odvija je sa svih karata (uključujući Google maps) izbrisano mesto u zabitima Vajominga, u kome žive isključivo (bivši) kriminalci. Neki od njih su odslužili svoje i ovde samo traže zaborav, dok su drugi nominalno i dalje u bekstvu i ovo im je način da nestanu sa radara svih službi koje bi da im stanu u kraj. Zajednica i društvo sklopljeno samo od društvenih otpadnika nije nov motiv u popularnoj kulturi ali treba (uz divljenje) primetiti kako su Hawkins i Hill uspeli da nas uvere da je ovo moguće i funkcionalno, kao i da to samo po sebi nije glavni deo priče. Ovo se postiže mešavinom vrlo inteligentnih rešenja u temeljima zapleta, i mudrog ćutanja i zaobilaženja pitanja na koja bi bilo teško naći odgovor. U globalu, mesto kao što je Eden, prikazano ovakvo kakvo je, svakako ne može da postoji – ne možete biti istovremeno i potpuno odsečeni od sveta i staviti glavnog junaka stripa u ekspozituru pošte gde vidimo da pošiljke legitimno idu u i iz grada – ali Postal uspeva da gomile protivrečnosti pomiri oslanjajući se delom na superiornu atmosferu stripa koja stalno osciluje između surovog naturalizma i somnambulne simbolike, a delom nalazeći dovitljiva rešenja za problematične elemente zapleta.

U krajnjoj liniji, strip sasvim uspeva u nameri da čitaoca ubedi kako i nije važno da li Eden može stvarno da postoji jer ono što jeste važno su dileme koje ovakvo mesto proizvodi u njegovoj svesti. Postal je prava riznica etičkih problema, socioloških opservacija, pa i političkih zapitanosti. I ovo se dešava na svim nivoima, od toga kako naša, savremena društva tretiraju osobe sa Aspergerovim sindromom – koji je prevashodno poremećaj na planu socijalnih odnosa – preko uverljivih eksploracija rasizma koji je u SAD još uvek živ i zdrav, pa do stalno zanimljivih zaranjanja u različite slojeve psihe sociopata i toga šta njihovo prisustvo u ljudskom društvu sve podstiče. Naravno, Eden je čitav grad sastavljen od sociopata, osnovan od strane harizmatičnog mesije toliko razdvojenog od ljudskog društva da se gotovo više i ne radi o ljudskom biću i Postal ima i tu neku finu metafizičku crtu na kojoj se ne insistira previše ali je uvek prisutna i boji radnju dodatnim filozofskim prelivima.

Zapleti i razrešenja u Postal su zato uvek prilično iznenađujući i uspevaju da prkose logici trilera ili kriminalističkog stripa, iznalazeći sveža rešenja i nove perspektive iz postavke koja datira barem još iz vremena predratnog krimi stripa i crnog filma, a za dobar deo ovoga odgovorni su višeslojni i interesantni likovi koji istovremeno uspevaju da imaju i klasične žanrovske odlike. Valjda se u tome i ogleda ta višeslojnost – većina likova ovde je iz ovog ili onog razloga prinuđena da prema okolini projektuje određenu prilagođenu personu (a što je sasvim lepo plasirana metafora za normalne socijalne odnose i u ,,našem" svetu) a čega su opet i svi drugi likovi svesni pa su karakterizacija, dijalozi i postupci likova u Postalu u velikoj meri određeni činjenicom da su svi svesni da igraju igru u kojoj su ulozi ljudski životi i bezbednost.

S druge strane i sama igra ima mnogo slojeva pa nakon osnovnog zapleta koji se razvija tokom prve četiri epizode, radnja odlazi u nekoliko drugih smerova, otkrivajući nam sve komplikovanije lične istorije protagonista i sve složenije odnose koji iz njih proističu do momenta kada su ratovi koji se ovde vode, prepuni gadnih žrtava i scena nasilja, tek priprema za glavni rat koji, verovatno, sledi negde u budućnosti.

Moj najveći strah vezan za Postal se i tiče upravo ovog poslednjeg. Za sada ovaj serijal kao da nije napravio ni jedan pogrešan korak i mada sam se prepao kada je posle osam epizoda Hawkins odstupio sa pozicije koscenariste i sve predao u ruke Hillu, kvalitet skripta nije opao. Ali se pitam da li će sve sve razuđeniji rukavci kojima se priča kreće na kraju uliti u maticu i dovesti nas do zadovoljavajućih odgovora na pitanja koja nas muče još od samog početka. Ovako kako jeste, Postal je veoma uspeo pripovedački eksperiment u kome se nominalno glavni junak bez problema ignoriše u nekim epizodama dok priču nose kvalitetni sporedni likovi, u kome su naizgled nebitni, brutalno pobijeni muškarci i žene likovi sa reklo bi se nepotrebno razrađenim ličnim istorijama i pitam se da li je ovo deo Hawkinsovog i Hillovog grandioznog plana u kome će se sve niti radnje na kraju povezati u elegantnu celinu ili su do sada naprosto imali sreće da sve što im padne na pamet da u Postalu urade može da se uklopi u labav zaplet i ležerno pripovedanje i da tu niko nema pojma kako da ovu raskošnu pripovest privede kraju.

Vreme će, kako to i obično biva, pokazati.

Do tada, da kažem da je Isaac Goodhart, momak koga je Top Cow zaposlio nakon što je pobedio na njihovom nadmetanju talenata 2013. godine, solidan crtač čiji crtež samo nije nužno atraktivan na prvu loptu. Opet, Postal je smiren strip u kome se govori tiho – sve do momenta kada se puca i bije bejzbolkama – pa se i mirni Goodhartov crtež uklapa u tu atmosferu preteće diskrecije koja obavija Eden i sve oko njega.

Postal je priličan hit za Top Cow i Image i Hawkins je povukao i neke konce iza kulisa pa smo dobili i krosover sa Think Tank i The Tithe u vidu upravo završenog miniserijala Eden's Fall. Ovo je dosta neoubičajeno za stripove ovog tipa, ali i svedoči o potencijalu koga Postal ima. Još jednom vredi reći, Postal je samo na prvi pogled skup žanrovskih klišea a u stvarnosti jedna potentna mešavina različitih motiva, odlične karakterizacije i besprekornog tempa pripovedanja. Velike preporuke.

[neomedjeni]

Samo da prijavim da sam sve napisano progutao i da insistiram da nađete više vremena za čitanje stripova (i posledično pisanje o njima), druže Meho. 

[džin tonik]

Ja Laphama volim ali nikako da mi ovo dođe na red... A vidim da ga ni ti ne preporučuješ baš iz sve snage 

ne znam, u pogledu ovog stripa "nisam pametan".

u jednu ruku nije me nikad napustilo "djecje odusevljenje" starim rimom, konkretno razdobljem u kojem se odvija radnja, principatom, te volim slicne obrade, prepoznajem mnogo predanja koje utkano, reinterpretirano, na kojem gradi.
tu je strip vrhunski, lapham "nacitan" i ozbiljan.
mislim, ne da sad polazem vrijednost na nekakvu autenticnost, jednostavno mi drzi paznju misao kako ce sta obraditi/ugraditi.

no reklo bi se da sam u tom svijetu i pomalo "navijacki". a lapham je od sredine pete svescice i posebno u nastavku otisao u ultra ultra-vajolens, rekli bi tipicno, ali kako prikazao heart of rome je trashato.
tu je strip uglavnom odredjena "sprdacina", nema neku ljepotu, vise parodija na slasher. iako jos uvijek na trenutke bljesne dubinom i smislom.

isprepleo je principat i zzidovske legende, sve na stetu rima, sto neoprostivo. ili, rekli bi, nije ni vrag bas toliko crn.

[džin tonik]

Samo da prijavim da sam sve napisano progutao i da insistiram da nađete više vremena za čitanje stripova (i posledično pisanje o njima), druže Meho. 

+1
bas sam prizeljkivao mehin osvrt na eclipse.

[Meho Krljic]

Dobar je Eclipse, Kaplan se nekako uspešno protegao taman koliko mu je guber dugačak i nije preambiciozno krenuo u prekomplikovanu priču (kao recimo gorepomenuti Moreci) a i crtež je dobar.

Ovo za laphama... da, on je nekako, iz meni nejasnih razloga, sklon da mnoge stvari u svojim stripovima na kraju razrešava kroz nasilje. A i ja sam prilično detinjasto fasciniran starim Rimom tako da... doći će i Kaligula na red...

[džin tonik]

crtez/bojanje eclipse prosto bode u oci u smislu radnje.

a nakon laphamovog nasilja morao procitati kakvu lijepu sf-bajku. elem, jedan strip za kojeg bih volio da standard za guardianse druge.

razvoj stari star-lord, guardiansi; annihilation drugi, conquest, star lord mini-serijal.
ovo mi vizualno simpaticno kao hibrid inkala i matrixa, a i prica u skladu. formiranje neobicne ekipe, a cak me ni dijalozi ne smaraju (sto bi, da likovi teenie u shumi slasher lajk), vec izmame smijesak.
zanimljiv razvoj star-lorda, samorefleksija u uvodu conquesta.
evo i tone tabli, kad vec obozavam atmosfericnost ovog crteza, izvorni star-lord tek za usporedbu.

[Meho Krljic]

Nadam se da ćeš ići sve do The Thanos Imperative jer je to poslednje što su Abnett i Lanning uradili sa Guardiansima i, za mene, izvanredno finale.

[džin tonik]

e hvala za hint, razmisljao sta da pratim sljedecih dana, tok price ili rad ovog crtaca. veze i jedno i drugo.
gledam reading order, to bi me moglo odvesti van povremenih selektivnih upada u svijet superheroja do marvel-enciklopedije. nemaju milosti.

[Meho Krljic]

Ma zapravo nije tako strašno, pročitaćeš War of Kings, Realm of Kings i Thanos Imperative i to je to. Postoje uredni trejdovi svega toga da ne mora da juriš mnogo. A meni je to među najboljim stvarima koje je Marvel uradio u ovom veku.

[džin tonik]

uh, ova izjava vrijedi. danke.
detektirane rupe u cosmic-events, popunjavam, pa idem redom od annihilation - nova.
sto najgore, i marvel imam sortiran po junacima, tek nesto malo po zbivanjima, ono sto se bas nikako ne moze jasno svrstati na ustaljen nacin. sve uz koji pdf o reading orderu, pa skupljam sa svih strana.
mislim da cu uvesti event-foldere i numeraciju po ro, preustroj nuzan.
sad je ovako:

[Meho Krljic]

Event folderi su praktično neophodni s obzirom na učestalost krosovera tokom tih događaja. Opet, velim, u slučaju ovog što sam nabrojao, postoje uredno sklopljeni trejdovi koje preporučujem da ne bi sam morao da juriš šta sve tu ide.

[Meho Krljic]

Da se, par dana pred premijeru Rogue One zvanično osvrnemo i na centralni Star Wars serijal koji od pretprošle godine izdaje Marvel. Pre nekoliko meseci sam bio solidno pozitivan prema Darth Vader serijalu koga piše Kieron Gillen, a Jason Aaron, kao jedan od najpouzdanijih Marvelovih ekskluzivaca je zadužen za sam Star Wars i sa pristojnim uspehom ga piše već 25 brojeva. 

Naravno, Star Wars stripovi imaju čitavu svoju bogatu tradiciju nevezano za filmove, pa kada je sa hvatanjem zaleta za The Force Awakens najavljeno da se praktično čitav Expanded Universe briše i da su samo filmovi kanon (uključujući animirane Clone Wars), te da su svi romani i stripovi (uz notabilni izuzetak Dark Horseovog Darth Maul – Son of Dathomir) sada preseljeni u kategoriju ,,legendi" to je sa jedne strane delovalo kao šamar u lice svim ljubiteljima šire Star Wars priče, ali je i kreiralo određeno uzbuđenje vezano za nove mogućnosti koje pruža svež kontinuitet u kome se opet može kretati od nule.   


Star Wars stripovi su, da bude jasno, sve ove godine bili solidan biznis. Ne i NEČUVENO profitabilan, i Marvel, koji je prvi imao licencu da pravi stripove po ovom predlošku (i ne zaboravimo, na rane epizode bacio svoje najbolje kadrove poput Roya Thomasa i Howarda Chaykina) kasnije nije imao mnogo problema da sve prepusti Dark Horseu, ali Dark Horse je sa ovim radio respektabilno dobar posao, kreirajući i neke veoma interesantne serijale (notabilno, relativno recentni serijal Briana Wooda, ali i dosta izdržljivi KOTOR stripovi). Naravno, sa integracijom Lucafilma i Marvela pod istu, Diznijevu, jelte, kapu, Star Wars stripovi su se vratili takoreći kući i Marvel je ponovo pokazao hvalevrednu ozbiljnost angažujući svoje najskuplje eksluzivce (Aaron, Gillen, Soule itd.) te armiju prvoklasnih crtača (Cassaday, Immonen, Larroca...) da krenu od nule i kreiraju novi kontinuitet jedne od najvoljenijih franšiza u istoriji popularne kulture.

Da ne bude zabune, iako sam, naravno, odrastao uz Star Wars, nisam se osećao posebno povređeno što je Expanded Universe ražalovan na status legendi – možda sam sazreo kao osoba a možda samo shvatam da to svejedno ne umanjuje užitke koje su mi pružile Star Wars igre i stripovi tokom poslednjih tridesetak godina – i koncepciju po kojoj se aktuelni Marvelovi stripovi događaju u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back sam doživeo kao interesantan kreativni izazov za autore i potencijalni izvor mnogo uzbudljivih pustolovina.



Aaronov Star Wars je ogledni primer za ispravnost ove koncepcije jer smeštanje radnje u ovaj period ima mnogo smisla na makro planu: nakon uništenja Alderaana i pobunjeničke odmazde u vidu razaranja Zvezde smrti, sama Imperija je u periodu transformacije gde se političko-ekonomska logika njene ekspanzije sve više sudara sa arhaičnim religioznim motivima koji pokreću Imperatora i Dartha Vadera, dok se pobunjenici od relativno marginalne banditske formacije konsoliduju u stvarnu vojnu silu koja ima na umu koliko-toliko jasnu političku ambiciju. Naravno, mnogo važnije je ono što imamo na mikro planu i Aaron veoma pažljivo radi sa likovima uz koje je, kao i mi, odrastao, te strpljivošću mikrohirurga koji operiše na sopstvenom sestriću dopušta likovima da se razvijaju od tačke na kojoj su bili na kraju prvog filma, ali uz punu svest da im ne sme dopustiti da stignu na mesta na kojima ih znamo u drugom filmu.

U tom smislu, recimo, Luke Skywalker nije džedajski mesija, pa čak ni autentični pobunjenički selebriti kakvog znamo iz kasnijih filmova, već tek veoma perspektivni lovački pilot pobunjeničke crvene eskadrile kome se jebeno posrećilo tokom bitke na Javinu i od koga se tek očekuje da da svoje prave doprinose cilju. Han Solo je kriminalac koji se uz pobunjenike prišljamčio jer zna da mu se posle događaja iz A New Hope sudbina ne smeši baš široko, bilo na strani imperije, bilo na strani Džabe hata, i njegova transformacija u ideološki ubeđenog člana pobune se još nije desila. Leia je jaka žena koja svoju korisnost u ratu koji se vodi dokazuje delima a ne nekakvim nasleđenim autoritetom i njen odnos sa Solom je naglašeno eksplozivan, sa romansom za koju znamo da će se dogoditi zakopanom duboko ispod slojeva svađa, sarkazma, zadirkivanja i prevrtanja očima.



Aaronu ova postavka daje mnogo prostora da kreira male, uspele akcione priče u kojima naši junaci dovitljivošću i smelošću odnose male pobede u ratu protiv imperije a da se njihova karakterizacija kreće između dve nama unapred poznate tačke na neki prirodan i za čitanje prilično zabavan način. Ima tu i nekakvih prelomnih momenata, pogotovo kada Darth Vader počne ozbiljnije da ispituje identitet pilota koji je uništio Zvezdu smrti, ali, naravno, sama priroda koncepta sprečava ovaj strip da ima preokrete koji bi bili zaista šokantni u odnosu na poznati kanon.

Ovo svakako jeste njegova slaba strana, jer, kako sam i u pisanju o serijalu Darth Vader rekao, to što znamo šta je bilo posle u velikoj meri ograničava i naš saspens i investiciju u likove za koje znamo ne samo da će preživeti već i kako će se razvijati kao osobe nakon događaja o kojima čitamo.

S druge strane, Aaron je upregao svoje najbolje kreativne mišiće da nam donese dovoljno neočekivanih preokreta i odnosa među likovima tako da priča odiše željenim space-opera senzibilitetom i njemu ovo odlično ide do te mere da sam više nego ikad spreman da potpišem da je ovaj scenarista, iako je izgradio ime na mračnim, tragičnim pričama (Scalped, recentno Southern Bastards ili The Goddamned) zapravo u globalu ima mnogo više uspešnih stripova lakšeg tona koji su okrenuti humoru, avanturi i zabavi i da ne bi bilo sasvim suludo da jednog dana kada Gerry Duggan bude poželeo da ode sa Deadpoola, štafetu preuzme baš Aaron.

Naprosto, Aaronov Star Wars veoma dobro hvata duh klasične swashbuckling pustolovine iz četrdesetih  i pedesetih godina prošlog veka, a kako se Lucas u inspiraciji za originalne filmove napajao upravo ovakvom kinematografijom, onda je i aktuelni Marvelov strip prirodna ekstenzija originalnog materijala sa direktnom linijom unatrag sve do filmova Burta Lancastera i Errola Flynna. Rad u relativno neispitanom kontinuitetu dozvoljava zapletima da se – ne menjajući radikalno granice onoga što znamo da je uspostavljeno filmovima – bave interesantnim epizodama u kojima Luke pokušava da istraži džedajsko nasleđe, pronađe sponu sa tradicijom i otkrije kako da moć koju je u sebi spoznao stavi u službu rata u kome i dalje učestvuje na vrlo mladalački, ideološki, apolitičan način. Ima ovde i flešbekova na život Obi-Wan Kenobija na Tatuini i zanimljivih epizoda iz Lukeovog detinjstva mada su one manje po mom ukusu. Mnogo mi je zanimljivije bilo da čitam o vratolomnim avanturama koje (sada i malo proširena) ekipa mladih, energičnih likova ima u opasnim sukobima sa Imperijom, ali i mangupima iz sopstvenih redova. Aaron pritom na zanimljive načine polemiše sa nekim od sržnih elemenata originalnih priča, na primer dajući nam odličnu, relativno svedenu (ali ipak akcijom nabijenu) priču o tajnom pobunjeničkom zatvoru koji se nalazi u bliskoj orbiti oko zvezde u kome se pobunjenička ideologija naširoko secira, ili upoznajući nas sa specijalnim odredom stormtrupera koji naglavačke okreće kliše o njihovoj neefikasnosti. Ovo sve deluje kao udobno uglavljena ekspanzija onog što znamo, ne dolazeći u konflikt sa onim što takođe znamo da će kasnije doći.

Možda najizrazitija polemika dolazi u vidu insistiranja na brojnijim i produbljenijim ženskim likovima, a koju možemo gledati i kao nekakvo simboličko iskupljenje za kreiranje Slave Leia koncepta u Return of the Jedi. Sama Leia ovde prirodno nastavlja svoju ulogu ideološkog i političkog stožera pobune, ali Aaron joj daje i nekoliko ženskih sparing partnera koji prikazuju različite aspekte ,,jake žene", donoseći sa sobom klasnu, rasnu i seksualnu diversifikaciju koju možda prirodno treba očekivati od stripa koji je jedna dugačka galaktička saga.



Razume se, gunđanje o tome kako social justice warriors puštaju pipke u sve što smo voleli i kako je ovoliko insistiranje na ovakvim i onakvim ženama u glavnim ulogama više ideološki nego kreativni projekat uvek treba očekivati. No, valja imati na umu i da su u dva nova Star Wars filma upravo žene u glavnim ulogama i da je Aaron pružio zaokružene i uverljive likove koji imaju sopstvene agende, karaktere i motivacije (zajmeći, naravno, jedan od tih likova od Gillena) te da je ovo jedna veoma časna instanca uvođena rodne ravnopravnosti u voljeni, popularni gikovski kanon.

Čak i da vam se ne dopadnu same priče, teško je ne preporučiti ovaj strip na ime samog crteža. Kako rekoh, Marvel je odrešio kesu za neke od najboljih crtača koji su u ovom trenutku u industriji, pa je serijal započeo John Cassaday, a za njim su sledili Stuart Immonen, Mike Deodato i Leinil Yu, što je zastrašujuća reprezentacija. Trenutno serijal crta Jorge Molina koji još uvek nije ime sa TOLIKOM težinom ali ovaj Meksikanac je svakako jedan od najboljih Marvelovih crtača u ovom momentu i... strip je u dobrim rukama.

Sa premijerom Rogue One možemo očekivati novu eksploziju interesovanja za Star Wars i dalje najave novih spinof stripova koje će Marvel raditi. Pitanje je ko ima vremena da sve to čita pored svih silnih obaveza koje nas more, ali je za sada bezbedno reći da je makar praćenje sržnog Star Wars serijala vredno truda, vremena i para koje ćete u njega uložiti. Da li sam pre tridesetpet godina uopšte mogao da zamislim da ću kao odrastao čovek biti šokiran i veoma zabavljen scenom u kojoj Han Solo objašnjava princei Leii da nije STVARNO oženjen? Ispostavlja se da su mi snovi bili preskromni!



Kako je čitava industrija zabave poslednjih godina opsednuta pronalaženjem nekada popularnih sadržaja i prepakivanjem istih za novo doba, tako raste nivo gunđanja o kreativnoj bankrotiranosti i plašljivosti onih-koji-odgovaraju-onima-sa-parama da se upuste u nešto novo i originalno. Ributuje se i rimejkuje sve, od superheroja, preko bajki za decu pa do video igara za koje nekada nismo ni bili svesni da uopšte imaju priču koja se može opet ispričati.

Naravno, sveti gral u ovom domenu posla je pronalaženje intelektualne imovine na koju su istekla autorska prava a koja je i danas dovoljno popularna da zavređuje ribut. Tako dobijamo sve, od romana sestara Bronte koji dobijaju zombi ekspanzije, preko Pinokija koji ubija vampire pa do... er... Ivice i Marice koji isto ubijaju, samo veštice...

Hoću da kažem, bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo dobiti gritty reboot Deda Mraza i treba da budemo svesni koliko smo zapravo sreće imali da je strip-izdavač Boom! rad na njemu poverio jednom ipak renomiranom scenaristi i odnedavno uredniku Heavy Metala – Grantu Morrisonu. Morrison i crtač Dan Mora su proizveli sedmodelni miniserijal Klaus koji je neka vrsta Santa Claus – Year One projekta. Dešavale su se i čudnije stvari ove godine, naravno, recimo, Tramp je pobedio na američkim predsedničkim izborima.



Morrison je, kad se malo razmisli, zapravo prirodan izbor za ovako nešto. Ovaj kreativni Škot je opsednut mitovima, drevnim i novijim, njihovim utemeljenjem u antropološkom i psihološkom i načinima na koji se mitovi mogu upotrebiti da upravljaju socijalnom evolucijom. Njegov rad na američkim superherojskim stripovima je velikim delom bio obeležen upravo istraživanjem mitološke težine ovog fenomena (bilo kroz mejnstrim radove na Supermenu, Betmenu, Wonder Woman, Animal Manu, X-Men itd., bilo kroz leftfild projekte poput Flex Mentallo, Doom Patrol ili bizarni Filth koji je, kako legenda kaže, originalno bio pič za serijal o Nicku Furyju ali su mu se u Marvelu ljubazno zahvalili nadajući se da ispod lažnog osmeha Morrison neće primetiti užasni strah), Vertigo serijal Invisibles se veoma detaljno bavio ovim pitanjima, a njegov recentni rad na strip-adaptaciji Mahabharate (diskutovan ovde) je demonstracija ambicije da se istraže i mitovi i mitologije sa kojima zapadna publika nije mnogo familijarna.

Naravno, problem sa Deda Mrazom, i istovremeno kreativni izazov za autora, je u njegovoj komplikovanoj mitološkoj strukturi gde, ako idemo unazad, krećemo od Koka-koline maskote, prolazimo kroz hrišćanski verski kanon i apokrife izmešane sa lokalnim folklorom i slećemo duboko u evropske paganske tradicije.

Morrison za ovu priliku kao osnovu uzima germanski folklor i Yuletide proslavu ,,sredine zime" koja će kasnije, sa hristijanizacijom severne i centralne Evrope biti retkonovana u Božić. Ovo je, pretpostavljam, logično za nekoga ko potiče sa britanskih ostrva mada naravno ja nemam ni najmanjeg pojma o tome jesu li Kelti u škotskoj u ono vreme imali svoje, sasvim druge obrede i foklorne tradicije vezane za zimu i njeno preživljavanje.

Sa političke strane ovo je sasvim razuman izbor jer bi ributovanje Božić-Bate/ Deda Mraza polazeći od hrišćanske osnove možda završilo u provokativnijem tonu nego što se želelo. Uzimajući za temelj germanski folklor, Morrison se barem osigurao od toga da dospe na nišan nekakvih gorljivih religioznih fanatika koji bi mu svakako zamerili ekstremne slobode koje je sebi uzeo u interpretaciji starog mita.



Naravno, mogu se ovde uputiti mnoge zamerke, samo ne verujem da će biti pretnji nasiljem – možda je najveće iznenađenje na mojoj strani to koliko je ovo, pogotovo za Morrisona, jedna strejt bajkica sa uobičajenim motivima dobra i zla koji se u sedam epizoda sukobljavaju na predvidive načine i gde se konflikt do kraja razreši gotovo kao u nekom Diznijevom crtanom filmu. Indikativno je da Morison, sasvim suprotno reputaciji koju ima, veoma naglašeno izbegava da se zaista bavi germanskim mitom, potpuno ignoriše Wotana/ Odina kao predložak za koji se smatra da je u ovom fokloru poslužio za kasniju figuru Božić-Bate i, možda najvažnije od svega, piše jednu razumljivu, veoma čisto pripovedanu pričicu u kojoj doduše ima elemenata psihodelije i mističnih iskustava ali su oni provučeni na jedan decidno PG-13 način. Ovo nije Morrison koga pamtite iz Invisibles, Arkham Asylum ili, recentno, iz Nameless već njegov strejtedž dvojnik koji je mnogo zainteresovaniji da deci za ovaj Božić isporuči inspirativnu priču o sudbinskom trijumfu dobra nad zlim.

Je li Klaus strip za decu? Zapravo, moglo bi se reći i da jeste i mada u njemu ima strašnih scena sa demonima i prikazivanja povreda koje nastaju primenom hladnog oružja na toplo ljudsko (ili životinjsko) telo, njegov osnovni ton je veoma pozitivan, njegov osnovni konflikt zaoštren skoro do granice karikature a dinamično razrešenje daje hepi end koji je gotovo neumeren u svom optimizmu. Da imam dete, da ono dovoljno dobro zna engleski i da ga interesuje da uopšte čita stripove umesto da vajberuje po ceo dan, verovatno bih mu nutkao da pročita ovaj miniserijal.

Za nas odrasle, njegove su poruke možda malo suviše pojednostavljene. Morrison je, naravno, veliki zanatlija i on ubedljivo postavlja temelje konflikta u ovoj priči: gradić u kome se ona događa je pod čizmom lokalnog barona koji, gonjen strahom i pohlepom, svoje podanike postepeno pretvara u robove a svoju porodicu u taoce, gde su javni smeh, zabava, ali i igračke ili tračevi percipirani kao sumnjivi i subverzivni i suzbijaju se primenom sile. Kada u njega stigne naizgled bezbrižni trgovac krznima i suoči se sa represijom koja je od koliko-toliko razumljive socioekonomske osnove eskalirala do potpunog apsurda, odlučuje da je njegova dužnost da nešto uradi i legenda o bradatom muškarcu koji deci donosi poklone počinje baš ovde.



Morrison je već u karijeri imao priče o apsurdno, predimenzionirano autoritarnim zajednicama koje nadahnuti autsajder razmontirava kreirajući još viši nivo apsurda i Klaus je samo jedno sigurno kretanje vrlo utabanom stazom (koju je, uostalom, pre njega prokrčio Harlan Ellison) bez mnogo bljeskova originalne inspiracije. Ima ovde, naravno, mnogo lepih detalja, na primer odnos baronove žene sa svojim sinom koji je razmaženo, odvratno derište, sasvim krivicom svojih roditelja, odnos te iste žene sa mužem ali i Klausom, koji se razvija kako prolazi vreme a neke stvari dolaze u perspektivu. Onda je tu i Klausova spona sa prirodom, direktna ali i ona suptilnija, animistička, tu su duhovi koji mu pomažu u njegovoj misiji ali i prelepa bela vučica u koju sam se ja, mačkar sa pedigreom, legitimno zaljubio. Ima ovaj strip mnogo lepih detalja i vozi se jednim lepim tempom sve do tog svog predvidivog hepienda pa, iako ne mogu da kažem kako se radi o nekakvom izuzetno nadahnutom kreativnom preduzeću, ovo je makar predvidiva, stereotipna pričica sa visokim nivoom zanatske uglancanosti.

Što se još više valja primetiti u domenu crteža. Daniel Mora je relativno nepoznat crtač koji je do sada radio za Boom! na serijalu Hexed, kao i na strip adaptacijama Storytellera Jima Hensona za Boomov imprint Archaia ali kome možemo da predvidimo blistavu karijeru. Morrison nije slučajno za saradnika izabrao momka koji crta ekstremno čisto i uredno, a da mu je pritom rad izuzetno dinamičan i nabijen energijom. Klaus me je prvo osvojio izvrsnim crtežima severnoevropske arhitekture ranog srednjeg veka da bi me dalje impresionirao izražajnošću likova (i životinja), moćnim eskterijerima i uzbudljivim scenama akcije. Mora je savršen i kada treba prikazati promenu nečijeg raspoloženja na licu i kada Klaus treba da viseći na užetu leti sa krova na krov dok se pod njim panorama grada okreće kao u kaleidoskopu, a kada na jelovnik stignu demoni – to je savršeno.

Klaus je, dakle, pristojan strip koji ne spada u najbolje Morrisonove radove ali je sa druge strane u velikoj meri izbegao da bude beživotni esej, kako to ponekad kod ovog autora zna da ispadne. Oplemenjen odličnim crtežom, ovo je, ne previše iznenađujuće i strip za koga je Fox već platio neke pare za prava na filmsku adaptaciju. Kako božići i nove godine samo što nisu, tako se i Morrison ovom svom junaku vraća u novom miniserijalu pod nazivom Klaus and the Witch of Winter koji treba da izađe ovih dana. Pa vi vidite.

[milan]

A meni je to među najboljim stvarima koje je Marvel uradio u ovom veku.

Apsolutno se slazem sa ovim.

[Meho Krljic]

Pročitao sam i sa zadovoljstvom mogu da preporučim petodelni miniserijal Strange Attractors koji je Boom! izdao ranije ove godine, a koji bi trebalo da barem u razumnoj meri prija svim ljubiteljima naučne fantastike koje rajcaju matematika, skupovi, kompleksni sistemi... Čekajte, gde bežite? GDE BEŽITE? 



Šalu na stranu, Strange Attractors je za moj ukus veoma dobar strip iz pera jednog od Marvelovih u ovom trenutku najpouzdanijih scenarista. Charles Soule je, zapravo ovaj strip, zajedno sa crtačem  Gregom Scottom uradio kao jednodelni grafički roman još pre nekoliko godina za Acrhaia Press, no u međuvremenu je Archaia izgubila samobitnost i bila kupljena od strane Boom!-a – te sada predstavlja njegov imprint – a Soule je doživeo svoj veliki uspon na top listi najčitanijih američkih strip-kreatora radeći uglavnom uspele serijale za Marvel poput She-Hulk, Inhuman(s), Daredevil, Death of Wolverine ili Lando. Računajući da nije zgoreg da se Čudnim atraktorima da druga šansa, Boom! je strip prepakovao u pet epizoda (nešto većeg broja strana!) i izdavao ga u mesečnom ritmu na, mislim, svačije zadovoljstvo, jer je ovo priča koja uprkos relativno jasnoj formuli koju prati, profitira od dobro odmerenog saspensa i čitaoca zaista drži u pozitivnoj napetosti i stanju žudnje da vidi šta će dalje biti.   
Opet, možda sam to samo ja, naravno. Nije nemoguće da uživanje u ovom stripu dosta zavisi od toga da li vas zbilja privlači razmišljanje i relativno blaga filozofija vezana za kompleksne matematičke sisteme i njihovu primenu u ,,terenskom", jelte kontekstu. Strange Attractors je strip koji se bavi filozofijom nauke na jedan prilično zabavan način i dotiče se etičkih ali i estetskih aspekata primene složenih matematičkih koncepata na situacije u stvarnom životu. On nije MNOGO ambiciozan u smislu da će vam teze u njemu iznesene oduvati crepove sa temena, ali humanizuje zaljubljenost u apstraktnu nauku na jedan uspeo način kroz svoje prilično ubedljive likove i u tom smislu ga možemo smatrati solidnim literarnim delom koje pokazuje da su spone između akademije i društva na kraju dana važne i da se ne smeju ignorisati.

Da razjasnimo prvo koncept čudnih atraktora za naše mlađe čitaoce. Pošto bi bila katastrofa da čovek poput mene, matematički temeljito hendikepiran, nudi nekakva, kao, objašnjenja, recimo samo da se radi o matematičkoj teoriji složenih sistema a da su atraktori oni skupovi vrednosti kojim dinamički sistemi teže sa dovoljnim protokom vremena. Atraktori, u zavisnosti od parametara mogu biti tačke, krive ali  složeni skupovi. Dovde je jasno? E, onda, ,,čudni" ili ,,neobični" atraktori predstavljaju atraktore koji imaju fraktalnu strukturu, dakle, u pitanju su skupovi čija se pravilnost (koja može biti vrlo složena) ponavlja na svakom nivou na kome posmatrate skup. Kako smo mi, prost svet najviše upoznati sa fraktalima preko njihovih grafičkih reprezentacija, tako nam je i najlakše da ih svatimo kao pravilnosti koje se sve više usitnjavaju (ili ukrupnjavaju ako ih gledate sa druge strane) čuvajući osnovnu formu kao gradivnu ćeliju ali umnožavanjem kreirajući kompleksne slike. Rezultat je često vizuelno hipnotički jer veoma direktno ilustruje nekakve ,,prirodne" principe građenja složenih sistema od veoma jednostavnih gradivnih elemenata i, još možda šokantnije, demonstrira određeni red i pravilnosti i u haotičnim sistemima.



Mene boli glava samo što sam iskucao ovaj pasus, a slutim da su ga svi ionako uredno preskočili. Elem, za razumevanje ovog stripa nije potrebno mnogo više znanja od ovog što sam na mišiće gore prikazao, njegova ambicija je da prikaže kako složeni sistemi nisu samo bezbedno utamničeni u fakultetskim amfiteatrima gde nemaju mnogo uticaja na naš svakodnevni život, već da, naprotiv, njihovo postojanje u našem okruženju u velikoj meri utiče na to kako živimo i, da bi strip bio dramatičniji, to da li smo uopšte živi ili ne.

Ovo je, naravno, zavodljiva ideja i lep primer kako naučnofantastična (grafička) proza bez mnogo ulaženja u zbilja vrtoglave kompleksnosti teme kojom se bavi, uspeva da pronađe sponu između apstraktnog i ljudskog, pa da u sve to uglavi i priču o zanimljivim likovima, ali i mestima.

Zapravo, na jednom nivou ovaj strip je Souleovo (i Scottovo, naravno) ljubavno pismo Njujorku, gradu koga često nazivaju ,,najboljim gradom na svetu" a glavni junaci, da su stvari bile drugačije, su lako mogli da se zateknu i u nekakvoj hipotetičkoj i simpatičnoj televizijskoj seriji koja se bavi ovim gradom, nekom indie filmu koji se divi njujorškom duhu i mentalitetu. Strange Attractors je, kad se sva matematika i naučna fantastika stave na stranu, opservacija o gradu (konkretnom, ali, svakako i šire od toga) kao složenom sistemu ali i nekoj vrsti živog organizma koji ima svoje momente bolesti i snuždenosti, ali i momente velike energije i inspiracije, možda više od svega žudnju za životom i tome kako, jelte, građani, mogu da igraju svoje uloge u održavanju ovog organizma na pozitivnoj strani jednačine.

Ako ovo zvuči malo zastrašujuće pamfletski, hitam da ukažem da su stvari razumno suptilno plasirane. Strange Attractors posmatramo pre svega kroz vizuru studenta-postdiplomca koji u potrazi za materijalom za svoju doktorsku tezu o kompleksnim sistemima naleće na ekscentričnog starog profesora koji je još pre nekoliko decenija oteran sa fakulteta zahvaljujući svojim nebuloznim teorijama i asocijalnom mentalitetu. Naš doktorand je ,,normalan" čovek koji izlazi sa ortacima u klubove i sluša prilično solidnu indie muziku – najbolji drugar mu je, uostalom, radio DJ na jednoj od uticajnih njujorških stanica i postpank klinci ga štuju kao polubožanstvo – devojka mu trenira jedan lokalni ženski fudbalski tim i ambicija mu je da se posle uspešne odbrane doktorata uvali u think tank za koji ga profesori kao perspektivnog mladog naučnika već preporučuju. Karijera u dobro plaćenim konsultacijama i istraživačkim projektima je pred njim, međutim susret sa poluludim starim profesorom postepeno sve menja iz korena...



Strange Attractors možda neće svakome biti prijatan kao što je bio meni jer priča prati veoma ustaljenu formulu koju smo već mnogo puta videli u raznim medijima popularne kulture – sensei je ekscentrični stari muškarac sklon mističkim mumlanjima i neracionalnom ponašanju, a učenik je skeptični, inteligentni everyman koji nastoji da u svemu tome pronađe iskricu genija za koji je siguran da još postoji kod učitelja i nekako razume kako će sve to njemu pomoći u životu. Soule je i sam svestan da je posegao za dobro izraubovanim klišeom, pa se likovi u stripu eksplicitno pozivaju na Karate Kida na jedan šarmantan humoristički način.  Opet, taj neki meta humor ne bi mnogo pomogao da je ovo slabo napisana priča.

Ali nije, Strange Attractors je očigledno bio rad iz ljubavi, ne samo za Njujork i njegove stanovnike, pejsaže i istoriju, već i za strast kojom se znanje može (mora?) koristiti da se bližnjima pomogne. Za likove u ovom stripu ti bližnji su svi koji žive u gradu i Soule na ovom nivou uspelo kanališe te neke originalne koncepte identiteta gradske zajednice koji su formirani kada je pojam grada iz puke utvrde prerastao u habitat jednaki(ji)h individua koje jedna od druge zavise na načine koji su nekada važili samo za porodice.

Matematika je ovde impresivno predstavljeni alat kojim se meri temperatura grada, njegovo opšte zdravstveno stanje, ali i kojim se grad onda ,,popravlja", možda i hakuje, čak i leči najviše pametnim, odmerenim podsticanjima samog njegovog imunosistema da ga prirodno izleči.



Ima tu zbilja lepih momenata, pogotovo sa uspelim grafičkim prikazima fraktalnih skupova kao univerzalne lozinke za red koji se može pronaći u haosu (uz napomenu da čudni atraktori nisu NUŽNO vezani za haotične sisteme, ali ovo je svakako dopušteno umetničko pojednostavljenje) ali i uz veoma časno održavanje reality checka do samog kraja priče. Jedna od lekcija koje znamo iz stvarnog života je da su kompleksni sistemi – veoma kompleksni. Matematička teorija koja se njima bavi do sada je najviše radila na modelovanju vremena i klimatskih sistema i ona je, poznato je, još uvek relativno skromno uspešna u kreiranju pouzdanih modela i predviđanja rezultata. Strip ovo pošteno prepoznaje i diskusija da li se teorija složenih sistema zaista može koristiti za socijalni inženjering koji bi doneo korist društvu, a izbegao nanošenje nepredviđene štete, ta diskusija traje skoro do poslednje strane.

Opet, ovo nije naučna disertacija već umetnički rad koji na kraju dana više želi da priča o ljudima nego o brojevima i Soule blista u kreaciji i razvoju svojih likova koji, iako zasnovani na readymade stereotipima, odišu živošću i dobijaju simpatije čitaoca, velikim delom zahvaljujući i svojim nesavršenostima. Naravno, centralno mesto zauzima lik starog profesora koji je složena ličnost u čije se dobre namere može sumnjati nakon što se vidi kako neke od njih u krajnjoj konsekvenci imaju loše rezultate. Razume se, nije ovo originalan lik, ali je napisan dobro, šarmantno i humanizovano tako da čak i kada vidimo kakve greške pravi ne možemo a da u njemu ne prepoznamo autentičnu ljubav i strast koje ga pokreću.

Soule vrlo sigurno predstavlja i atmosferu u Njujorku, na ulicama i u klubovima, prikazujući nam čas krovove i velelepni Tajms skver, a čas  kanalizacije i prljave ćorsokake po zapuštenim starim četvrtima i kada pred kraj stripa ode malo i u dobronamernu fantaziju o divnom danu u ovom gradu, osećaj je da je to zaslužio.

Zaslužio je to i njegov saborac, crtač Greg Scott, iskusni pregalac čija je ekspertiza mahom vezana za ne-superherojske stripove a što je i dobro jer njegove jake strane nisu toliko dinamičnost i akcija koliko jedan solidan naturalizam u prikazivanju likova i ubedjivost u prikazivanju grada. Naravno, moglo bi se reći da su mu scene često statične, ali to stripu ovog tipa, sporog tempa i sa dosta kontemplacije, sasvim odgovara. Moj najveći prigovor bi bio na to da su likovi koje Scott crta često stariji po izgledu nego što bi trebalo da budu, ali, hej, možda je to samo danak životu u najboljem gradu na svetu.

Strange Attractors je za mene primer dobrog naučnofantastičnog stripa koji, istina je, ne razbija granice forme niti se odlikuje intenzivnom originalnošću, ali je njegovo igranje sa poznatom formulom zanatski izuzetno kvalitetno i na više nivoa zavodljivo. Pritom, iako se bavi prilično apstraktnom temom, uspeva da izbegne snobovski senzibilitet klinca koji je juče o teoriji haosa čitao na vikipediji a danas svima pokušava da nam otvori oči na poguban uticaj kanadskih leptira na vremenske prilike u monsunskoj zoni. Ovo je nešto što je meni prilično smetalo u, recimo, filmu Pi koji sa Strange Attractors deli određena tematska interesovanja i pristupe i drago mi je da su Soule i Scott uspeli da umaknu toj zamci. Ovo je dobar, intrigantan i za čitanje prijatan strip za kakve se nadam da će Soule ipak naći malo vremena u svom sada superherojima suludo zasićenom itineraru. Valja se.

[džin tonik]

Event folderi su praktično neophodni s obzirom na učestalost krosovera tokom tih događaja. Opet, velim, u slučaju ovog što sam nabrojao, postoje uredno sklopljeni trejdovi koje preporučujem da ne bi sam morao da juriš šta sve tu ide.

nakon, hm, detaljne analize krenuo sa annihilation od thanosa (2004) #7-12, samaritan.
mogu reci da odusevljen i sigurno batalim ostale spejs-price na neko vrijeme. najjaci dijalozi, cisti uzitak, strip djeluje jako promisljeno, nikako uz teziste na ispraznoj akciji sto bi ocekivale prastare predrasude. bas veze i vuce dalje.

[Meho Krljic]

Jeste, dosta je to dobro ispisano a opet je čista spejs-opera, nema pretenzije da je neka duboka filozofija. Abnett i Lanning su bili sjajan radni tim.

[džin tonik]

mogu samo reci: hvala na hintu, jako lijep i zabavan strip. mislim, znao sporadicno i selektivno-ciljano procitati nesto marvela, ali uvijek "se branio" od ulazenja u neki shiri event.

[Meho Krljic]

 Da, pa, dosta je korisno šti su Annihilation/ Conquest/ War of Kings/ Realm of Kings/ Thanos Imperative razumno odeljeni od ostatka Marvelovog univerzuma. Opet, razume se, treba da čitaš paralelno i Guardians of the Galaxy i Nova da bi imao punu priču, ali, to su em odlični stripovi em trejdovi sve to vrlo uslužno pakuju u probavljiv format. 

[Meho Krljic]

Ako deluje da ovih dana čitam manje superherojskih stripova, to je zapravo zato što o njima ne pišem tako često jer imam utisak da to nije preterano zanimljivo većinskoj populaciji Sagite koja ovo čita lurkujući. No, s vremena na vreme treba skrenuti pažnju na po koji superherojski uradak koji zavređuje širu pažnju javnosti. 






Naravno, problem sa superherojskim stripom je, kako to uvek vredi istaći, je što je jedna od njegovih velikih prednosti – kompleksni, dugovečni kontinuiteti koji obezbeđuju investiciju u likove i radnju na decenijskom planu – istovremeno i jedna od njegovih najvećih mana pa je tako i preporučivanje stripa koji je odličan ali zahteva šest meseci pripreme u pronalaženju i konzumiranju prethodnog gradiva neophodnog da se on stavi u ispravan kontekst relativno nezahvalan posao. Kako već rekosmo negde na ovom topiku, prošlogodišnji Marvelov Secret Wars je bio strip koji je, oslanjajući se na nekoliko decenija izradnje likova i njihovih odnosa, vrednosti, karaktera, ponudio materijal i za intelektualne refleksije ali i za vrlo emotivne reakcije čitaoca – od ježenja do otiranja suzice iz ugla oka – ali takav strip zahteva i čitaoca sa barem nekim decenijskim znanjima...

U tom smislu, donekle sam oprezan u preporučivanju aktuelnog tekućeg serijala Spider-man/ Deadpool jer sam svestan da on, pored svoje frivolne naravi na površini, sadrži i interesantnu polemiku sa istorijama ovih likova, njihovim karakterizacijama i vrednostima koje predstavljaju u Marvelovom univerzumu a time i vrednostima koje komuniciraju sa (pretpostavka je, mladim) čitaocima & čitateljkama, te da se plašim da ako kažem ,,Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita" to može da se završi tako što će neko navučen tom mojom preporukom da kaže ,,Šta je bre ovo, pa ovo je samo internet humor isporučivan tempom grozničave hiperlogoreje, ovaj Meho prolupo, kakvi su mu ovo stripovi voimjaoca...".

Taj rizik svakako postoji, ali ako smo već svesni toga, da onda kažemo i ovo:

Ovo je mnogo zabavan strip koga svako treba da čita.



Naravno, kreiranje tekućeg serijala koji je zasnovan na ideji stalnog krosovera između Spider-mana i Deadpoola, dva u ovom trenutku nesumnjivo najpopularnija Marvelova lika ne bi trebalo da je neka zaumna ideja. Oba lika su popularni i dragi zato što nisu ,,klasični" heroji već veoma dobri egzemplari stenlijsvske formule o heroju sa greškom, jedan klasičan predstavnik ,,srebrnog doba" koji je svoju relevantnost očuvao (i uvećao) sve do danas, uprkos promenljivoj filmskoj sreći, drugi poster boy ,,mračnog doba" sa svim elementima X-treme kulture devedesetih i metanarativnih opsesija generacije svojih autora očuvanim i rafiniranim i dan-danas, lansiranim u stratosferu popularnosti gotovo kontraintuitivno uspelom filmskom adaptacijom. Oba lika su svoju popularnost oduvek crpli iz ideje da su bliži svojim čitaocima od drugih Marvelovih junaka. Ako su Hulk, Thor, Kapetan Amerika, pa i Mr. Fantastic sve bili svojevrsni predstavnici klase belog alfa mužjaka a danas svi na ovaj ili onaj način bivaju diversifikovani u odnosu na ovaj model (Tor je žensko, Kapetan Amerika je pola crnac, pola naci, Hulk je dečak, Mr. Fantastic je ništa), ne bi li bili bliži populaciji koja danas predstavlja ciljnu grupu ovog segmenta popularne kulture, zanimljivo je da su Spider-man i Deadpool suštinski mnogo bliži tom nekom post-maskulinističkom, milenijalskom senzibilitetu sa svojim setovima socijalnih anksioznosti, stalnom balansiranju na ivici kliničke depresije i sklonostima da ekstenzivnom komunikacijom prikrivaju svoj stvarni misaoni proces. Naravno, to ne znači da i jedan i drugi nisu dobili rodne/ rasne varijetete (Miles Morales, Lady Deadpool, Spider-Gwen i, dakako, Unbelievable Gwenpool), ali u aktuelnom serijalu Spider-man/ Deadpool u glavnim ulogama su originalni likovi u kanonskom, glavnom kontinuitetu i ovo je jedan od najboljih primera bešavnog spajanja dve različite stvari još otkada je neki genije konditorske industrije osmislio koncept Čoko-Smokija.

Real talk now: Spider-man/ Deadpool krosover je za mene uvek bio vlažni san i svaki sam njihov susret u stripovima slavio kao malog sveca. Ideja o tekućem team-up serijalu u kome će ova dva brbljiva, nervozna a ipak ekstremno kul superheroja imati priliku da ukrste jezike i svetonazore delovala mi je zato kao najprirodnija stvar na svetu a kada sam video da će isti pisati Joe Kelly a crtati Ed McGuinness blago sam zajecao od slasti.

I ovo je zbilja veoma zabavan strip. Kelly i McGuinness su u drugoj polovini devedesetih bili tim koji je radio prvi tekući serijal o Deadpoolu i ostavili u istoriji traga svojim prilično pankerskim odnosom prema materijalu. Njihov Deadpool postao je vrlo brzo kultni serijal koji je prodavao srazmerno malo kopija ali uvek više od te neke granice za otkazivanje daljeg izlaženja, pridobijajući publiku svojim bučnim – ali dobronamernim – satirisanjem aktuelnih superherojskih stripova (u kojima je sve više protagonista nosilo vatremo oružje i ubijalo protivnike) i bezbrižnim rušenjem četvrtog zida. Dobra vest nije samo da su Kelly i McGuinness sa novim serijalom nastavili tamo gde su stali već i da je Spider-man/ Deadpool dovoljno modernizovan da ne deluje samo kao još jedan počasni krug za veterane stripovskih rovovskih borbi devedesetih.

Treba imati na umu i to da su i Spider-man i Deadpool danas veoma popularni strip (i filmski) likovi, te da su njihovi tekući solo serijali u ovom trenutku odlični i da Marvelu treba odati priznanje da je za ovaj krosover-serijal odabrao zaista ozbiljan autorski tim, kao i da Kelly i McGuinness izgleda uživaju mnogo autorske slobode jer je ovo strip koji počinje homoerotskim humorom a nastavlja se bez mnogo obzira da li će ukaljati ičiju reputaciju. Pre svega Spajdermenovu, razume se. Naravno, za Deadpoola se očekuje da ispaljuje stvari koje su socijalno kontroverzne ali Kelly vrlo pažljivo radi na tome da i lik Spajdermena pomeri sa tačke na kojoj mu ga je na staranje predao Dan Slott. Rezultat je da strip koji je mogao da bude samo serija igara reči i erotskih pošalica (homoerotika, BDSM, svingovanje, pa i skatologija su na stalnom programu humorističkih onelinera kojim protagonisti pokušavaju da jedan drugog nadmaše u plemenitnoj umetnosti superherojskog šegačenja) zapravo sadrži i jednu dubinsku liniju zapleta koja se tiče razvoja ličnosti obojice junaka i, mada u superherojskom stripu uvek uglavnom sve ostaje isto, Kellyjeva je ambicija očigledno da se oba lika transformišu na vidne načine, kroz preispitivanje svojih vrednosti i socijalne interakcije kojim su izloženi.



Ovo se može čitati i kao tranzicija superherojskog stripa u širem smislu tokom koje se preispituju identitetske karakteristike likova i vrednosti koje zastupaju. Identitetska politika svakako i jeste jedan od najvažnijih elemenata ideoloških i političkih interesovanja milenijalsa, a Kelly je dovoljno mator scenarista da prepozna jake i slabe strane ovakvog svetonazora, ali i dovoljno dobar scenarista da polemiku o tim jakim i slabim stranama provuče kroz tu evoluciju karaktera dva nervozna superheroja tako da se ni jedna strana diskusije ne nameće kao nužno ispravna. Deadpool je, uprošćenije rečeno, ovde na putu iskupljenja za prošlost ispunjenu ubijanjem za novac i opsesijom površnim materijalizmom, ali je i Spajdermen na putu preispitivanja svog veoma idealizovanog moralnog koda i pokušaja da pomiri mnoge elemente svog posla (superherojskog i vođenja multinacionalne kompanije) sa onim što doživljava kao etičke ideale kojima stremi. Kelly ovo ne radi ni slučajno ni nespretno, identitet i njegove transformacije su veliki deo zapleta kroz koji nas vodi poslednjih godinu dana, sa likovima koji su namerne varijacije na druge likove, simulakrumima koji zahtevaju prepoznavanje svog sržnog identiteta, kontekstualizovanjem tradicionalno frivolnog superherojskog ponašanja u socijalne mreže i zajednice koje svi imaju oko sebe (Deadpool sada ima ćerku i suprugu, ne zaboravimo, a Peter Parker je na čelu firme koja zapošljava hiljade ljudi širom sveta) i prepoznavanja da svaka akcija proizvodi kompleksne posledice.

Naravno, ovo sad zvuči skoro akademski ozbiljno pa da brzo potvrdimo, ovo je strip koji svejedno sve vreme na čitaoca baca strahovite baraže frivolnog humora. Štaviše, usudio bih se da ustvrdim kako Kelly i McGuinness uspevaju da dođu do same ivice saturacije, da ne kažem podnošljivosti količinom teksta i vizuelnih gegova kojim zatrpavaju svaku stranu. Ovo nije strip tihe refleksije i širokih planova nad kojima treba kontemplirati i nikada to ni ne bi mogao da bude jer njegovi heroji su nervozne, brze individue, ne samo stalno u pokretu već i sa stalnom potrebom da kroz diskurs potvrđuju svoje postojanje, prisustvo, identitet i mesto u okruženju. Deadpool i Spider-man su prava definicija bromancea u ovom serijalu (prvi tom i koristi ovu reč u naslovu) i njihov odnos zapravo na urnebesno smešan ali koristan način pokazuje modele muškog ponašanja u razvijenom svetu druge decenije trećeg nam milenijuma.

Razume se, tu ima i mnogo akcije, tuče i pucnjave između iznenađujuće dobro plasiranih sociopolitičkih opservacija (recimo epizoda sa seljanima koji rade za narko-kartel u južnoj Americi) i ovo je mesto na kome Eda McGuinnessa moram da nahvalim za sve pare. McGuinness je iskusni majstor svog zanata i iako su neki njegovi radovi za Marvel umeli meni da budu malo suviše stilizovani (Loebov nesrećni Hulk, recimo), on je apsolutno idealan izbor za ovakav serijal koji treba da satirizuje klasičnu superherojsku akciju dok istovremeno prikazuje zašto je volimo i kako ona ume da bude spektakularna kao ništa drugo na svetu. McGuinness ne samo da superheroje u akciji crta fantastično – ako volite vitka tela u pripijenim kostimima koja unaokolo skaču, prevrću se i zauzimaju neverovatne poze bićete u raju – već je i njegova organizacija stranice impresivna. Način na koji McGuinness vodi pripovedanje tako da svaka stranica izgleda kao da će se urušiti pod teretom akcije koja se na njoj događa (asimetrični paneli, kombinovanje malih i velikih slika na istoj strani, stalna izletanja iz kadra) a da ipak sve biva jasno i čisto, sasvim intuitivno za praćenje, to je nešto što samo mali broj crtača iz ove branše ume da postigne i Spider-man/ Deadpool je strip koji kao da je nacrtao nekakav idealni spoj Marka Bagleyja i Chrisa Bachaloa, a ime tom spoju je, naravno Edward McGuinness.



Razbarušenoj prirodi ovog serijala sasvim pristaju i česta gostovanja drugih autora dok sržni tim hvata zalet za nove priče, pa su do sada ovo pored Gerryja Duggana (trenutnog, odličnog, Deadpoolovog scenariste) pisali i komičar Scott Aukerman ali i lasvegasovski mađioničar i televizijska ličnost Penn Jillette i to je ispalo dobro – zgodne diverzije sa još više oportunog rušenja četvrtog zida kao zgodni predasi između epizoda koje Kelly radi sigurno i sa, reklo bi se, jasnim planom gde želi do kraja da stigne.

Ne znam, za sada, kad će taj kraj i nastupiti ali ovo je strip čiji svaki novi broj dočekujem sa radošću i on me još nije izneverio. Naravno, ja sam težak fanboi kad su ova dva lika u pitanju i sklon da u njihove interakcije učitavam svakojaka dublja značenja kao što se iz goreiznesenog sigurno i vidi. Takođe, volim ovu vrstu humora koja se donekle oslanja na zeitgeist i popularne meme ali koja se i ne iscrpljuje sasvim u frivolnosti. Opet, čak i da niste previše upućeni u aktuelne kontinuitete dva junaka, da ne shvatate otkud to da je Deadpool bogat i oženjen demonkom iz pakla a Spajdermen ni ne pominje Mary Jane ili bar strinu May, a dane provodi vodeći (diletantski) multinacionalnu kompaniju, mislim da ovaj strip isporučuje dovoljan broj kvalitetnih gegova po stranici da bude zadovljavajući i na sasvim prvoloptaškom nivou. Uz McGuinnessov spekatkularni grafički rad, verujem da svako ko aktivno ne mrzi superheroje ovde može da nađe svoje parče sreće.

[Truman]

Meho, iako ne čitam superherojske stripove za mene su tvoje poruke prava blagodet. Samo nastavi!

[Meho Krljic]

Pa, da, zato se i trudim da se zauzdam u pisanju o superherojima. Da bih bio blagodet 

Trkni do donjeg dela foruma, diraju nam Dipaka Čopru a on to nije zaslužio jer nam je doneo i neke interesantne stripove u svoje vreme.

[Truman]

ma uvijek je tako kad smaraju sa zenama u glavnoj ulozi. druuna se jednom razgolishi i dalje dosada, ponavlja se. sta bi inace jos mogla raditi.
srecom, ostali bd uglavnom ima pametniji pristup. zene dobiju sporedne uloge i ginu nakon prvog skidanja, pa rotiraju, plavusa, brineta, crnka... ostaje zanimljivo.

E da, jesi li čitao Clara after dark kad smo kod žena u glavnim ulogama? Witty&sexy.
Meho, koje je to stripove Čopra doneo? Inače o njemu nemam baš pozitivno mišljenje, pravi new age bullshitter.

[džin tonik]

jesam, uz odusevljenje koje ostalo u skromnim granicama.
heroina kao takva nestandardna, solidna ideja, no, dok evo, aktualno, meho primjerice za deadpoola/spajdija/(punishera) navodi kako gegovi zadovoljavajuci i na prvoloptashkom nivou, sve i uz za privrzenijeg i zainteresiranog konzumenta ponudjenu dubinu, poveznice, klarine kratke price tek su prvoloptaske u max. 20%, dok preostale nemaju skoro nikakvu vrijednost. vecinu jednostavno procitas i umjesto da se nasmijesis, nadas se da sljedeca bolja.

[Meho Krljic]

Meho, koje je to stripove Čopra doneo? Inače o njemu nemam baš pozitivno mišljenje, pravi new age bullshitter.

https://en.wikipedia.org/wiki/Liquid_Comics

[Truman]

Zanimljivo...pa je l valjaju? Čisto me zanima informativno, nije da ću pohrliti da ih čitam.

[Meho Krljic]

Bilo je par solidnih uradka tu, mada ništa zbog čega bi iko trebalo da proda kuću & imanje da bi ga danas pokupovao.

[džin tonik]

uz citanje marvelovih spejs-iventa, dodao se thanos rising, pa za kompenzaciju mraka suicide squad vol. peti od dc-a.
marvel u mojoj svijesti gubi predrasudu tek prosijecne mas-produkcije, a toliko ga je neprocitanog. nista ovo ne valja.

[džin tonik]

procitao se i thanos vs. hulk mini-serijal.
prikladnije bi bilo svi protiv hulka, da ih ne nabrajam. simpaticna prica tipa tko je oteo hulka i zasto, pa hulkizacija annihilusa. nije nesto vrhunsko, ali dovoljno zabavno. scena u kojoj trol promatra (h)annihilusa u progonu (emotivnog) hulka neprocjenjiva.



pa prva svescica novog thanosa.
solidna prica, povratak thanosa u od bivseg podanika bezecirani svijet, ali, nadam se da ce u nastavku promijeniti kadriranje. ovo mi bas smeta, nema funkciju, tek iritira, dok crtez odlican.

[Scordisk]

Oduvek sam se divio autorima koji sa toliko ljubavi i pažnje umeju da prikažu sise. Interesantno deluje

[džin tonik]

ubacio se aliens - defiance, sedam svescica.
u glavnoj ulozi crna zenka i autohakirani android u bijegu od kontrole. standardne postavke i plot, bez iznenadjenja. zla korporacija (between alien-aliens) pokusava se domoci alien-dna, dvojac u stilu dark star putuje deep-spejsom i unistava "inficirane" brodove, stejsns i sl.
tek bez klonuca i beznadja kojim zraci dark star. ipak nesto vedriji strip.
nategnuto, mogli bi reci kako junakinja i previse isprofilirana, mnogo kuka pri samoverbalizaciji, pa i alieni povremeno pomalo plasticni. no to bas skroz nategnuto.
uglavnom odlican strip koji drzi paznju i ljubiteljima mracnog spjesa/aliensa nudi mnoge lijepe kadrove; crtez odlican, atmosfera maestralana.
zeljno se ocekuju nastavci.

... ...



primjecujem kako me u ovom stripu, kao i u novom suicide squadu, iako uporno u prvi plan guraju te neke "jake zenke", nista ne iritira. alien vjerojatno po inerciji, gradnji na staroj postavci inteligentne, muskobanjaste zene, dok squad citam kao svojevrsnu parodiju na taj fenomen.

imamo copor villain zenki koje u kompletu sa mijesanim villain teamom od sefa, naravno, crne zenke, dobijaju zadatak. pa jos pri susretima sa oponentima zenke uglavnom vode bitke, dok killer croc i boomerang ispadaju onako tipicno zenski nespretno.
prvi ugrozava ekipu jer ga hvata mucnina pri sletanju na cilj, drugi bezvezno gine, bas onako zenski-smotano.
solidna parodija, tek nisam siguran je li namjerna.

[Ugly MF]

Dobar je ovaj Zole, čim je žena inteligentna, opisuje je kao miškobanjastu
Bajdvej, rekoh ti ja da je Alien extra!... za svoju franšizu u odnosu na sve dosada, mislim čak i najozbiljniji strip dosad....
trebalo je proći skoro 40 godina se napravi ,ts,ts,ts......

[džin tonik]

steta sto, koliko vidim, u planu tek 12 svescica.
bas nudi sve sto cini alien.

[džin tonik]

carnage usa miniserijal od pet svescica.
privukao me digital art, koji mi inace bas i ne lezi, ali bih ovdje pohvalio.

carnage u maltretu omanjeg naselja, u pomoc hrle captain america, wolverine, spider-man... uglavnom avengersi, plus venom, plus... veliki bum-tras.
spider-man solidno isprofiliran, priusti koji zabavni trenutak (moral), dok prica opcenito bez dubine, tek teska, brutalna.

[milan]

Ovo im je onaj crtac koji je radio jedno vreme i neku od X-Force verzija, zaboravio sam mu ime... Mozda Klejton Krejn... ili je to ime nekog od junaka?? Nije on los. Ko je pisao?

Ja sam inace procitao prvi trejd novog Doktora Strejndza - scenarista moj omiljeni trenutni Marvelov scenarista (pored Denisa Hopelessa) Jason Aaron, a crtac moj omiljeni crtac svih vremena (jos od devedesetih) Chris Bachalo. Njih dvojica su vec saradjivali sa pristojnim uspehom pre nekoliko godina na Wolverine and The X-Men serijalu, a ovo je sada jos ludje i opustenije od toga, lepo se nadopunjuju i mnogo mi se dopada.

Mislim da nikada ranije nisam sa ovolikom paznjom citao Doktora Strejndza - kad bolje razmislim, osim Oath-a, i nekih svescica tu i tamo, nikada ga nisam ni citao - a pretnja koja se nadvija u ovom prvom trejdu (i koja se preliva u drugi) nad magijski svet Marvela deluje zanimljivo, iako ne toliko originalno. Ono sto je ovde, pretpostavljam (a pretpostavljam zato sto ranije nisam citao Strejndza), novo - jeste ideja da svako koriscenje magije za sobom ostavlja posledice po onoga koji je koristi. Tako glavni junak ovde nije vise blistavi vrhovni carobnjak koji tamo i vamo baca sarene magije i svasta nesto, vec ruina od coveka narusenog zdravlja kojeg magija izjeda iznutra. Svakako preporucujem.   

Uzeo sam sinoc na Comixologiyu i sledeci trejd pa nastavljam da citam danas. Inace, na Comixologyiju su veliki popusti velikog broja odredjenih Marvelovih trejdova - mislim da akcija traje do Nove godine.