Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Ovo im je onaj crtac koji je radio jedno vreme i neku od X-Force verzija, zaboravio sam mu ime... Mozda Klejton Krejn... ili je to ime nekog od junaka?? Nije on los. Ko je pisao?

Jeste Klejton Krejn a mislim, ovako napamet da je pisao Zeb Wells.

[džin tonik]

pisao zeb wells, crtac clayton crain.
upravo zavirio u strejndza vol. cetvrti, joj, pa da citam 24 sata dnevno ne mogu pohvatati sve sto bih zelio. ne znam kako se ograniciti na jedan segmenat, dostupnost postaje prokletstvo.

[džin tonik]

@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta.

[džin tonik]

sjetimo se da ennis nije jedini bog na nebu do krajnosti (pre)nategnute parodije.
elem, marvelovi zombiji volume prvi, kirkman, koji mi ujedno i najjaci, ali idu na citanje i ostali "manje intenzivni".

u paralelnom univerzumu imamo ekipu koju cine najistaknutiji borci pravde, tek u vjecno gladnom zombie-izdanju. captain amerika, spider-man, wolverine, giant-man, iron man, hulk, daredevil, thor... urnebesna ekipa ciji nas vrhunski dijalozi mogu posteno nasmijati.
spider-man i u undead varijanti uz preispitivanje morala.
mnoge scene za pamcenje, srebrni letac na pladnju, pa galactus, pa otisnuce (z)avengersa u vasionu u "zamijeni" galactusa.

[neomedjeni]

Romulus, novi Imageov strip, izašle samo dve sveščice, ali mi se svideo naziv, pa reko da vidim o čemu se radi.


Tja, pomenuti naziv odnosi se na tajno društvo koje od osnivanja Rima usmerava svetsku istoriju (svim zamislivim sredstvima, uključujući i ubistva, za koja je koristilo svoje od malih nogu trenirane žene-ubice, Vučice). Elem, moderno doba donelo je genetski inžinjering, droge, steroide i razne vrste dopinga, formirana je nova grupa superiornih ratnika u službi Romulusa, pa je rukovodstvo odlučilo da penzioniše (čitaj likvidira) zastarelu ratničku kastu. Elem broj dva, ko god je gledao Soldiera sa Kurtom Raselom, neće biti iznenađen otkrićem da je jedna Vučica preživela...


... i da je od tada na putu osvete. Koji ju je zavrljačio kroz prozor mladog genija koga je Romulus odlučio da prisilno regrutuje u svoju organizaciju. Jedno filmsko spašavanje kasnije, formiran je dvojac koji će u nekom od budućih brojeva Romulusa doći glave istom.


Dakle, još jedan strip o tajnoj organizaciji i usamljenoj heroini čije srce kuca tam tam otpora. Dobro, gotovo usamljenoj, budući da joj društvo pravi klasičan cvikeraški šmokljan. Znam da smo u dvajes prvom veku i tako to, ali zar su i sa stripovske planete istebljeni svi alfa mužjaci? Zar moderna Modesti Blejz više nema prava na Vili Gervina? Zar ovu priču nismo čitali 1.237.565 puta? Zašto misle da će nekom biti stalo da je opet čita?


Pa, ne znam za druge, ali ja ću nastaviću da pratim strip da vidim oće li ovo dvoje da se uzmu.

[milan]

Comixology ima neke sumanute popuste, pa sam pazario svih 12 brojeva OMEGA MEN-a za smesnih pet dolara i procitao mini-serijal za koji se ispostavilo da je medju pet najboljih stripova koje sam citao u poslednjih desetak. ako ne i vise, godina.

Scenario je pisao Tom King, a crtao je Barnabi Bagenda (uz pomoc par drugih crtaca na nekoliko brojeva). Nikada ranije nisam citao Omega ljude, niti sam znao ikakvu predistoriju, niti likove, nista. Jedino sto sam prepoznao jeste Kajl Rajner, nekada Green Lantern (koliko se secam, on je bio THE Green Lantern citavu deceniju, ako ne i vise, posle pada Hala Dzordana, pa sve do njegovog povratka pre desetak godina), a poslednjih par godina prvi i jedini White Lantern u DC univerzumu. Na pocetku vas doceka kratka uvodna strana sa textom, koja vam otprilike objasni sta se desava i zasto - i onda krene strip.

Prvo sto sam primetio je fenomenalan crtez i sjajno kadriranje - filmska naracija koja, kada se paneli listaju sa guided viewom na tabletu, deluje kao da gledate film, a ne citate strip. Zatim, uprkos uvodnom textu na pocetku, ubaceni ste nekako u sred price, potrebno je malo da se naviknete na to sto vidite, nije vam bas sve najjasnije ko je tu i sta... Ovo jeste strip koji zahteva pazljivo iscitavanje, i pazljivo gledanje svakog panela. Ovde nema ovlas prelistavanja i brzog bacanja pogleda na sliku, ovo mora da se lagano konzumira.

I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.

Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.

Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu, u kojoj na kraju nekako, uprkos strasno gorkom ukusu koji ostaje u ustima, sve ipak dodje na svoje mesto (pa i taj cudni nacin na koji je vecina stranica kadrirana). Crtez Barnabi Bagende je takodje, neverovatan - savrseno se uklapa u pricu, a u kombinaciji sa kolorom (koji su razni radili) ovo mi je jedan od najbolje nacrtanih americkih stripova u poslednjih mnogo godina.

Prva stvar koju cu da uradim kada prodju praznici jeste da narucim ovo cudo u fizickoj formi trejda, zelim da ga imam na polici, da mu se povremeno vracam i uranjam u taj fantastican SF svet.

Tom King je posle ovoga dobio da radi Batmana (u Rebirth fazi), i jedva cekam ovaj prvi trejd sad u januaru da vidim kako to izgleda. 

 

[Meho Krljic]

Fino, ja sam spremio The end is here trejd za čitanje danas ili kasnije iduće nedelje i drago mi je da se tebi sviđa toliko. King je sa Batmanom prilično dobar do sada (osim što se posle prve priče odmah uleće u krosover), nije onako raspisan kao Snyder, njegov Betmen je ćutljiviji i priče su za sada više, reklo bi se zagrevanje za nešto veliko, ali su dobre.

[džin tonik]

dobar osvrt, u omega mene inace ne bih zavirio, iako king. ovako ide na citanje.

[džin tonik]

...
I jasno mi je zasto je ovaj strip bio na ivici da ga otkazu posle samo nekoliko brojeva - on ipak ne funkcionise na mesecnom nivou, sa po jednom svescicom od po dvadesetak strana, ne - ovo je strip koji mora da se cita u ovom formatu trejda, dakle, kao jedna prica od dvesta i nesto strana. I mogu samo da budem zahvalan sto je DC ipak, na kraju, izdrzao svih ovih 12 brojeva.

Necu mnogo da vam pricam o tome sta se desava u ovom stripu, osim da je to prica o tlacitelju i potlacenima, o ratu, o revoluciji, o ceni pobede, o dobru i zlu, o crnom i belom i o svim bojama izmedju - i o Kajlu Rajneru koji se nalazi u svemu tome, o njegovim licnim lomovima i verovanjima.

Tom King je bivsi savetnik CIAe, ili tako nesto. I deluje mi kao da je sve ono sto ga je mucilo dok je radio za tu sluzbu izbacio ovde da svi vidimo (a moguce da sve ovo projektujem i umisljam). Potpuno sam zapanjem nacinom na koji je ovde ispripovedao ovu pricu...

upravo zavrsio sa trejdom.
odlican strip, veze paznju, iako po dubini slabiji od sherifa, sto kompenzira radnjom u spejsu.
blage stilske paralele. a volio bih jos zrelije likove (vizualno) i mracniji kolor.

slazem se da ovo trebalo izaci kao graficka novela, publika koja prati mejnstrim superherojske svescice ocekuje trivijalniju, pravolinijsku akciju, dok tu imamo prilican mozaik po jednoj "dosadnijoj" osnovi, gdje nista nije staticno/umjetno. kroz razvoj, lijepo se obracunava sa prividom pravicnosti koji se povremeno gura, klisheima, bez odlaska u parodiju, hladno i nemilosrdno.

nadam se nastavku, kraj nudi solidnu mogucnost.
a sad moram ubaciti i vision.

u pogledu projekcije/umisljaja, dodatak trejda o razvoju figura u opisu tigorra i groota otklanja svaku sumnju:

[milan]

Meni je posebno genijalan onaj poslednji dijalog izmedju Kajla Rajnera i zemaljskog generala, gde King i Bagenda uspevaju na jedan tako suptilan nacin da poentiraju, pa cak i malo da probiju, sto se kaze, "cetvrti zid". Do tog trenutka mi je strip bio mnogo dobar, ali posle toga mi je postao remek-delo, i sve male zamerke koje sam do tada imao sam mu oprostio.

[džin tonik]

meni na nekom psiholoskom nivou najjaca cetvrta svescica.
a sljedeci kadar mi kao uvod u ono sto neposredno sljedi, opcenita zbivanja, kao i individualni razvoj lanterna, pa finale i taj zavrsni dijalog urnebesan (bez slicnog razvoja mi american way ne bi legao, mislim, da slucajno ubacen neki prosti happy end, superheroj uspjesan po "trecem putu").

[džin tonik]

poslije fenomenalnog sheriff of babylon, imao sam namjeru jedno vrijeme stati sa kingom; kao, da si ne pokvarim dojam. negdje uz primisli da nije konstantan.
i onda dobijemo milanov osvrt na omega mene, koji kaze must read. i tu king velicanstven u obradi, rebootu i reinterpretaciji doticnih superheroja. tematike koje se dotice.
pa se zavirilo u novi vision.

elem, prve dvije svescice. nadrealno ozbiljan i dobar strip na temu outsider, nerds, integracija. taj king ozbiljno postaje fenomenalan.
na kraju druge svescice imamo tekstualni dodatak gdje autor daje prilican uvid u ideju, motive. iako ne dijelim slicno iskustvo, zagor ipak bijese mas-fenomen kroz sve uzraste i drustvene slojeve.
uglavnom, jos jedan kingov - koji ne djeluje skroman, ali s podlogom - predivan strip. promisljeno, klasa za sebe.

[džin tonik]

procitalo se prvih sest svescica kingovog visiona, sest to go.
sta reci, kako sazeti nakon sherifa, omega-mena i visiona? king je definitivno jedan od rijetkih ozbiljno vrhunski talentiranih autora.
vanredno iskace iz mase. prosto se osjeca lakoca s kojom gradi, suvislo, intrigantno, surovo, duboko, zabavno, beskrajno konzistentno. i osjeca se da to nije nista usiljeno nauceno ili rijeci moje hvalite me izdavastvo ili provincijalni amaterizam u napadu megalomanije, s publikom od tri babe koje ponosne na "autora" susjeda.
uziva se u svakom kadru, recenici. ovo je steta tek iscitati.

cak mi negdje zao sto, koliko shvatio, sad ekskluzivno dc-ov, pa i sto radi betmena. ne vjerujem da ce tu doci do punog izrazaja, sa betmenom mora ispostivati instituciju, uci u kompromis. volio bih da slobodniji. reboot sporednih junaka, postavljanje novih i sl.

[džin tonik]

vision done. lijepo zaokruzeno, 12 svescica. moglo bi se i postaviti koje pitanje, no to bi bilo cjepidlacenje.
kingova djela cu uzeti u opipljivoj formi.
ide na top listu autora, autentican tip. sto nesto znaci, jer u pravilu ni ne pamtim imena, rijetko citam novosti, hvalospjeve i recenzije (osim ove na sagiti), te prilazim svakom stripu neutralno, bez usadjenog sentimenta. cesto krecuci u citanje uz preskakanje uvoda, navoda autora. a sto ne prepoznam, ne postoji.
dok mnoge izvikane autore ne cijenim. vecinu od moora, sve sa cupavom vlasuljom i psihodelija tripom, nisam uspjeo zainteresirano procitati.
a i maus smatram teskim sranjom, posebno kako nacrtan.
dok kod kinga i u zavrsnoj rijeci postaje jasna autenticnost koja izvire iz njegovih stripova. preporuka.

[džin tonik]

izasla osma svescica aliens - defiance!
u zadnje vrijeme malo koji strip ovako zeljno iscekujem, cita se u dahu. a jos ne pronalazim ni adekvatnu zamjenu za iscitanog kinga.
elem, imamo retrospektivu, ispreplicu se san i java, rezignacija, nazire mozebitni sukob, ostaje cliffhanger... ubrzati.

[džin tonik]

kao uvod u intenzivnije citanje elephantmena, procitao se hip flask od unnatural selectiona do ouroborousa. recimo kao origins, pa i prikvel i sikvel war toysu, sta vec.
substitucija (ovo se cita kao da stripovi droga, namjerno je) za kingovu tematiku iz viziona, integracija, etc.
hip flask vizualno najjaci dio elephantmena koji uslijedili.
giger, inkal, pa set 200 godina u buducnosti, distopija. tu su i reference na blade runner.
kao ideja nista posebno, nije ni nesto pretjerano napeto, ali crtez... steta sto cijeli opus nije istog stila. 

[džin tonik]

ako se jos tko odluci na intenzivno citanje elephanmena, krenuti od ovog clanka:

Полный гид по вселенной Elephantmen

amerikanci prilicno zapostavili objasnjenja oko ovog solidnog serijala, koji pomalo nestandardan po reading orderu, t.j. potpuno iskace iz uobicajenog imagea.

[Meho Krljic]

Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...

[džin tonik]

bas dobar opis, labav u naraciji, taj mi izraz nedostajao. jos uvijek izlazi, to me negdje ponukalo, sve cesce usao u fokus; svakih nekoliko mjeseci se spletem o koju svescicu. srecom, ne djeluje konstantan u toj labavosti. pri prelistavanju bude i epizoda koje djeluju odlicno.
a tematika mi prija, osim "zivotinja koje pricaju", no ipak je to postavljeno drugacije no u radovima za najmladji uzrast, pa mi ne smeta.

[džin tonik]

izasla druga svescica white.
ovo je potpuno trashasto, cura nakon pada aviona pluta oceanom na krilu okruzena bijelim ajkulama (podrucje spot istih), sve u kontaktu sa dvoje znanstvenika koji upucuju savjete. jednostavno mi lezi.

[džin tonik]

Meni je Elephantmen posle nekih 12-13 epizoda postao suviše labav u naraciji da bih mogao da ga sa zadovoljstvom pratim. No, još izlazi pa sigurno ima neki razlog što ga ljudi čitaju... Ipak bi trebalo jednom da mu se vratim...

meho, batali. solidno je postavljen taj svijet, ali autor ocigledno ipak ne zna sta bi s njim. tvoj utisak vise nego potvrdjen. danas procitao dosta i ako ne odlozim, t.j. jos jednom ili 47. put procitam ponavljanje najosnovnije opce karakterizacije elephantmena, dok radnja istovremeno ultra-tanka, mappo, bla, vojnici, bla, kreirani, trabunj, skocit cu kroz prozor.

[Meho Krljic]

Uh, pa to i jeste bio moj utisak, ali nekako... tolike godine izlazi, nadao sam se da posle određenog vremena tu ipak izroni neka dublja priča...

Ja sam preko praznika potpuno otišao u retro smeru i čitam Lijevog i Ditkovog Spajdermena 



Fak mi, MNOGO je dobro.

[džin tonik]

uh, sad bih najradije u rereading prvih marvelovih zombija.

[Ugly MF]

@agli: agli, je li ti mozda poznat jos koji alien (vizualno) bar priblizno dobar poput aktualnog serijala? sporadicno prelistao stare omnibuse, pa se na osnovi naslovnica nekih novijih izdanja poput more than human ponadao, ali place mi se od onog izmedju korica. mislim, ne nadam se previse, navodis kako im trebalo maltene 40 godina za odlican strip, ali pitati ne kosta.

Ja tek sad videh ovo...
Ja kao što rekoh, 40 im je godina trebalo....
ima simpartičnih radova, tu i tamo za po jedno prelist....čitanje, ajd baš,
što kao može malko pažnje zadržati.
Aliens Deadliest of the species -12 brojeva....khm,,,makar se neko potrudio napisat ono, posvetio se, jelte.
Postoji neki stari Judge Dredd vs Alien vs Predator,
Ali, odskora je izašlo nešto novo Predator vs Judge Dredd vs Aliens, ja imam tri broja dosad, nije loše, ipak je to Dredd u svom lucidnom svetu.

Meni lično su se svidjali prvi AvP stripovi, 1-4, i AvP war 1-4.
Ali do izlaska ovih novih serijala koje sam počeo preporučivati, NAJbolji strip sa recimo Predatorom je bio Batman vs Predator 1-3.
Prvi prvcijati Betmen vs Predator je nešto po čemu se trebalo snimit čak i film, iako malo na kraju....aj' neću spojlujem .
Ima posle gomile i Batman Aliensi, Batman AvP, Superman i Batman A vP, ali meni je sve to ostalo nečtljivo smeće.

[džin tonik]

hvala, p vs. jd vs. a procitao onaj trejd, incubus and other, nove svescice tek slazem.
ubacujem batman vs. predator, crtez bas djeluje jak, nista njanjav.

[milan]

Za Zoska
http://www.cbr.com/aliens-the-15-best-xenomorph-comics/

[džin tonik]

hvala, ogledam fire and stone/life and death, jednom krenuo sa citanjem, ali nije me vezao, moram mu dati novu sansu.

[Ugly MF]

Ako oćeš kad završiš sa tim aliencima i prdatorcima da se osvežiš u tom umetničkom maniru, najtoplija preporuka 'StarWars Legacy 2'
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy_Volume_2
Predivno iskustvo čitanja nažalost prebrzo završenih 18 epizoda, zbog prodaje StarWarsa Dizniju/Marvelu.
Makar je zaokružena priča, na radost.

A ako nisi dosad Legacy 1
http://starwars.wikia.com/wiki/Star_Wars:_Legacy
To su stripovi 50 plus 5 epizoda Legacy War, koji stavljaju tačku na sagu,
koje sam ja pročitao dvaput, a bogami kad mi duša ponovo zaželi najboljeg StarWarsa ikada, i jopet ću.
Ima tu par Cheeezy kreacija, rešenja, ali ima i nekih koje šišaju nekoliko klasa iznad sve što smo videli dosad.
To da nadjem u trejdovima odštampano, verovatno bi kupio.

[džin tonik]

nisam citao, star wars tek sporadicno, kao ennisovu kratku epizodu ili neke nasumice. hvala.

inace se malo skrenulo u bd, lepage et lepage, est blanche kao mjesec.
vrlo neobican i simpatican strip.

nemamo klasicnu radnju. dokumentaristicki strip, reportaza, uz mnostvo informacija o juznom polu, ugradjene fotografije; prosto se uziva u nestvarnoj atmosferi negostoljubivo-ocaravajuceg podrucja, gdje svaki trenutak svakodnevnice avantura, obicni sudionici junaci, uz mnostvo zanimljivosti koje vezu.

[džin tonik]

pa lepage, putovanje, cernobil.

jos jedan dokumentarac u stripu, reportaza. vrlo atmosfericno prikazana cernobilska katastrofa, razvoj i aktualno stanje zeteceno pri posjeti podrucja.

[džin tonik]

pona/hervas, potop.

vizualno vrlo privlacan rad smjesten u apokalipticnu buducnost. post-potop, svijet dominiran vodom, distopija, mjesavina sf i f-a.
dok paralele novonastalih drustvenih uredjenja stereotip. da nije bilo nacizma, ovi bi ostali bez ideja. dijalozi plitki i povrsni, uz mnostvo trendova koje se trudi ispostivati u obracanju, mozda, mladjoj publici, akteri neuvjerljivi.

[džin tonik]

procitao se jedan solidan teks, libellus #45, tornado

boselli - font.
dvojac koji ne moze biti los. stil u mnogom podsjeca na popularni gigant "ubojice".
slicno karakterizirani likovi, prva polovica bez mane. akteri razni u pokusaju likvidacije odvjetnika na putu kroz pustaru. uplicu se teks, dodatni antagonisti, pa i tornado, ispreplicu sudbine.
karson izostaje do zavrsnice, rekao bih u podrsci mracnijeg tona, koji tako naglasen izostankom uobicajenih posalica protagonista.
u nastavku pomalo odlazi u stereotip i nudi spram pocetka relativno slabu zavrsnicu.

[neomedjeni]

Privodim kraju treću knjigu Morisonovog Betmena. Ne znam, na trenutke mi je odličan, na trenutke me užasno nervira, čini mi se da će ipak, ako ne upropasti kraj, biti više pozitivnih stvari nego negativnih i u trećoj knjizi.


Pročitao Wake od 8. do 12. albuma. Skroz sam se navuko, nije ovo nikavo remek delo, ali jeste respektabilna svemirska sapunica koja je savršeno legla mojoj potrebi da čitam u stripu neki kosmički sf. Agli i ostali kamaradi, znate li mogu li kojim slučajem negde da se nađu ovi spin offovi na engleskom - Navis, Les chroniques de Sillage, Sillage Premieres armes? U mojoj trafici prodaju samo redovni serijal.

[Ugly MF]

joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....

[džin tonik]

nadjoh nävis na eng:

http://www.filefactory.com/file/2lkrq1s3ogwl
http://www.filefactory.com/file/5q9zfmvf2x6h
http://www.filefactory.com/file/3ji0wh8uf3lp
http://www.filefactory.com/file/ktfi2l00xb7
http://www.filefactory.com/file/43geyefjs5rh

[neomedjeni]

Hvala Zosko, živ bio!!!

joj...nema još...makar ja nisam našao skanlacije....pogledaću opet...
Probaj ako si još u fazonu Brodolomnici Itaka, les naufrages de ythaq....
ima skanlacija na Serbskom dok ne iziđe nešto iz Silllagea...
a na engleskom imaš Wake do 18. ....valjda....

Imam Wake do 17. albuma na inglišu, ali to je još samo pet epizoda, mogu da ih spucam za jedno veče ako mi se ne spava. 


Probaću i Brodolomnike i Akvablu, imam to sve negde na hardu zakopano. Valja li kojim slučajem nešto ova Kokabura, Bukglob je nekad davno izbacio čak jedan album ovog stripa, pre nego što je pao u komu?


http://www.bedetheque.com/serie-39-BD-Kookaburra.html

[Ugly MF]

Onako, radio francuski potomak srba, Nikolas Mitric, glavni lik se zove Dragan Preko
Simpatično, meni se najviše sviđaju brodolomnici, prvih 7 brojeva koji su zaokružena priča mogu da se svrstaju u remek-delo francuskog sajfajfantazija, posle je od 8 nadalje inertna muzara za pare...
Akvablu, mislim da prvih pešes drže pažnju, posle 'nako, a zadnjih 3 su neki ubitačno maestralni crteži, briga te šta pišu, samo gledaš slike

[Meho Krljic]

Imao sam malo vremena ovih dana da iščitam neke stripove koji su mi odavno u planu i programu, pa... zavalite se udobno... Trudiću se da budem sažet ali poslednji put kad sam to rekao, stvari se nisu dobro završile...


Dakle, pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.

Naime, TFTDS je osamdesetih godina bila televizijska serija rađena kao antologija, slično formatu Zone sumraka, dakle, sa zasebnim pričama u svakoj epizodi i solidnim onostranim tendencijama. Notabilna je po tome što je njen kreator bio niko drugi neko George Romero pa je na osnovu njegove zvedzaške harizme, ali i uloženog rada, gurala solidnih pet godina, donoseći ekranizacije Harlana Ellisona, Frederika Pohla, Clivea Barkera, Roberta Blocha pa i Stephena Kinga.

Pre četiri godine CW je u kooperaciji sa CBSom počeo pripreme za ribut serije a u kreativnu stolicu je postavljen niko drugi do Joe Hill, Kingov kvalitetni sin, no, nakon obećavajućih signala, CW se popišmanio a nakon što je kreativni tim poljubio vrata kod još nekoliko studija, od svega se oustalo i postojeći Hillovi skriptovi su adaptirani za strip od strane Michaela Benedetta.

Srebrni pervaz na tom mračnom oblaku je što je sve četiri epizode ovog stripa ilustrovao Gabriel Rodriguez, Hillov pouzdani saborac sa sada već klasičnog Locke & Key, ali i što su Hillovi scenariji u principu zabavni.



Opet, ne treba od ovoga očekivati rad kalibra Locke & Key, TFTDS je naglašeno ,,retro", pa čak i ,,kempi" u određenoj meri u svom pristupu i glavni element ovih priča je njihova začudnost te strava koja proizilazi iz neobjašnjivog, a ne minuciozna karakterizacija i složena pozadinska priča sveta u kome se sve dešava. Hill se ovde vraća na izvor ,,mejnstrim" horora koji je zabavljao američku publiku putem televizijskih ekrana pedeset godina unatrag i njegovi zapleti su jednostavni, oslonjeni na primalne šok-efekte prikazivanja ,,normalnog" američkog života koji se razara pod uticajem onostranog a poente i naučene lekcije su sve u klasičnoj orbiti narodne mudrosti.

Opet, ovo je elegantno plasirano i pod uslovom da ne tražite od ovog stripa više od onoga što on očigledno – i manifestno – jeste, sasvim ćete uživati u onome što pruža. Ovo, razume se, sve pojačava Rodriguezov crtež koji je na momente besprekorno disciplinovan, pokazujući sa kliničkom mirnoćom neke uznemirujuće prizore, a onda, u drugim momentima, razigran i groteskan na najbolje načine. ,,Mali" strip koji, opet, to što ima, isporučuje vrlo efikasno i bez nepotrebne pompe. 








Dalje, još uvek držećoj Star Wars euforiji solidno hranjenoj uspehom Rogue One želeo bih da doprinesem pohvalama za dva miniserijala u okviru aktuelne Marvelove Star Wars ponude. Iznenađujuće, onaj od koga sam očekivao manje je bolji. Zaista živimo u vremenu čuda.

Prvi serijal o kome bih da zborim je Han Solo. Kako je ovo pisala meni draga Marjorie Liu i kako se radi o liku na osnovu kog sam ja modelovao celokupno svoje ponašanje u životu, bezbedno je reći da je u pitanju petodelni strip od koga sam očekivao MNOGO. Verovatno i previše i zato je važno da ovde ukažem na njegove jake strane ali i na potencijalno problematične, kako bi vaša očekivanja bila razumnija i, konsekventno, užitak u njegovom čitanju potpuniji.

Elem, da odmah uklonim zabunu, Han Solo je sasvim dobar strip. Kao i najveći deo aktuelnih Marvelovih radova, dešava se u periodu između A New Hope i Empire Strikes Back i ovo je, razume se, savršeno mesto na kome želimo da Han Solo bude. Naime, iako se već svojim dotadašnjim aktivnostima korelijanski krijumčar svrstao uz pobunu i dospeo na imperijalne liste za odstrel, Han Solo koga u ovom stripu vidimo je daleko od idealiste koji će u Return of the Jedi svoj brod prepustiti drugom na staranje a sam predvoditi specijalne pobunjeničke jedinice u akciji sabotaže od koje zavisi ishod čitavog rata. Han Solo u ovom stripu je mnogo bliži onom loveable rogue modelu u koga smo se, uostalom, zaljubili nakon scene sa Greedom u kantini u Mos Ajsliju – on je krijumčar, gunđalo, buntovnik protiv zakona a ne protiv ideologija i, da bi pobunjenici uopšte mogli da računaju na njegove usluge na opasnoj, skoro samoubičakoj misiji u kou bi da ga pošalju, moraju da primene komplikovanu kombinaciju prisile, ucene i podilaženja njegovom egu.



Ovo je dobra početna smeša i Liujeva dalje razvija razumno složenu whodunit spletku u kojoj su Solo i Chewbacca jedini koji mogu da pomognu grupici deep cover agenata pobune među kojima je jedan izdajnik, razbacanim po nekoliko planeta udaljenog sistema. Solo pristaje na misiju ne samo zbog para već i zato što mu je učestvovanje u ozloglašenoj interplanetarnoj trci svemirskih brodova idealna maska za nju. Cela postavka iz filmova o Hanovom nabreklom egu i hvalisanju pilotskim veštinama daje prirodan temelj za razvoj zapleta koji je delom Trka Kenonbol a delom Agata Kristi i Liujeva spretno vodi priču koja je u jednakoj meri napeta partija pokera i vratolomna akciono-vozačko-letačka ekstravaganca.

Ovo je jedan klasičan model u kome se scenaristkinja snalazi bez ikakvih problema: tu je glavni junak koji je zbog ega pristao da učestvuje ali da bi pobedio mora da izgubi, to jest da ego suzbije i podredi misiji, tu su ostali učesnici nadmetanja koji dobijaju kratke ali potentne karakterizacije i izgradnja čitave mitologije oko trke, njenih sumanutih pravila, kodeksa koji vlada među natjecateljima, ali i stava Imperije prema ovom hleba-igara-i-krvi spektaklu, sve je to vrlo dobro i zaokruženo u solidnom preokret-koji-ste-znali-da-mora-doći-al-evo-još-jedan finalu.

Zamerke koje imam, pak, odnose se na to da je Liujeva, nakon što joj je na staranje poveren jedan od najikoničnijih likova popularne kulture poslednjih 40 godina otišla možda mali korak predaleko u njegovoj razradi. Opet, sasvim je moguće da sam ja ovde budala i lupež i da mi smeta kad se moj totem osvetli i iz nekog drugog ugla, ko zna kakvi sve tu strahovi od emaskulacije prorade, no, čini mi se da je Han Solo lik kome nije bila potrebna dodatna humanizacija i da ona samo nespretno pokušava da podvuče nešto što smo o njemu već svi znali.



Hoću reći, Han Solo je tako uspeo lik baš zato jer svojom masivnom kurčevitošću prikriva bilo kakve unutarnje dileme, strahove, nesigurnosti, on je neko koga vidimo kao osobu koja pobeđuje svoje demone time što o njima ne priča i pravi se neranjivim, iako smo uvek svesni da a) nije neranjiv, b) ima sve nesigurnosti koje imamo i mi i c) shvata da nam ne treba još jedan ortak koga treba da razumemo već figura za ugled koja ustaje i RADI stvari umesto da kuka kako možda više ništa ne može da se uradi.

Liujeva svakako prikazuje Soloa kao obavljača posla, ali mi čitav deo koji se tiče njegovog unutarnjeg života deluje kao višak, prikazujući nam ono što o Solu već znamo i što smo već svesni da je prevazišao samim tim što svako jutro ustaje iz kreveta. No, ako vama ovo nije toliko bitno kao meni, neće vam ništa od toga ni smetati.

Max Brooks koji je ovaj strip nacrtao je na visini zadatka, svi likovi mu izgledaju kako trebaju a i junački se izborio sa povremeno masivnim količinama teksta na stranici. Čitati!





S druge strane, na petodelni miniserijal Lando praktično nemam zamerki i ovo je skoro pa udžbenički primer kako se radi ,,expanded universe" materijal koji do tančina pogađa karakterizaciju sporednog lika kog smo zavoleli u filmovima, a onda je proširuje na smislene načine. Charles Soule koji je napisao ovo zabavno poglavlje iz života omiljenog haslera Landa Calrissiana je čak uspeo da ode korak dalje i iskoristi lik koji je u filmovima imao ulogu nemog sajdkika crnog epizodiste za emotivno težište ove priče.



Možda sam ja samo naštimovan da mi se dopada Souleovo pisanje (čime činjenica da mi aktuelni Daredevil nije baš legao još više dobija na paradoksalnosti), a možda je ovo zaista tako dobro. Soule u ovoj priči prikazuje Calrissiana baš onako kako treba da bude, kao ponositog, veštog prevaranta, mahera sumnjivih poslova čiji veliki uspeh i odlazak u penziju nikako da dođu samo zato što pored svih svojih kriminalnih sposobnosti ima i te neke skrupule, lojalnost za prijatelje koja nadilazi instinkte onda kad mu oni govore da uzme novac i bježi. Ovo je lik humanizovan kroz ono što govori i ono što čini kada gomno udari o fen, oslikan pripovedanjem brzog tempa i sa minimumom potrebnih reči. Soule poštuje i Calrissiana i čitaoca, pa ovde nema potrebe da se ulazi u Landou glavu i slušaju misli u kojima se isti ždere i prevrće šta bi trebalo da uradi, da li da izda prijatelja kome je obećao stvari koje ionako nikada neće moći da ispuni ili sebe kome je obećao prijatan život na nekom tropskom ostrvu u dugačkoj, dosadnoj mirovini. Naprosto, ovo je besprekorno urađen pastiš vintidž bleksploatacije i jedna od najuzbudljivijih stvari koje su sa ovim likom urađene posle Empire Strikes Back, a što, uostalom podcrtava da se posle trećeg filma veliki deo Star Wars likova pretvorio u dosadne drde idealizovane daleko preko mere zanimljivog.



Sam zaplet je takođe veoma zabavan i Soule uspeva da glatko pređe sa ravni malog heist movie zapleta na OH SHIT nivo skupe space opere gde ulozi odjedared postaju astronomski visoki a neka bitna imena Star Wars univerzuma se pojavljuju na sceni. Uzbuđenja ne nedostaje, kameo pojavljivanja su perfektno odmerena, a finale je odlično i ostavlja mnogo mogućnosti za neke buduće slične stripove.

Na sve ovo dolazi i poslovično izvrstan crtež komšije Alexa Maleeva koji se ovim, pretpostaviću, kandiduje za ponovno crtanje Daredevila kad se Garney i Sudžuka umore. Maleevu odlično ide bleksploatacija-u-svemiru i mračniji ton koji on stripu nameće zapravo podseća na to u kojoj su meri prva dva filma u serijalu nastojala da budu ,,ozbiljnije" priče za odrasle pre nego što će RotJ stvari pogurati više ka tween i mlađoj demografiji.

Da Billy Dee Williams nema godina koliko ima – seriously, čovek je već ozbiljno bio zagazio u četrdesete još kad je snimao Empire Strikes Back – ovo bi glatko mogao da bude predložak za solo film o Landu Calrissianu, a ako se Disney ipak odluči da ga radi, Jamie Foxx verovatno već ima pripremljene slike sa ovakvim brčićima spremne da se pičuju gde treba. Fak jea!






Dalje, pročitao sam drugi, poslednji tom Tokyo Ghost Ricka Remendera i Seana Murphyja i, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Doduše, moji utisci o prvom trejdu su bili pozitivni, ali drug Neomeđeni se o drugom tomu izrazio decidno odmereno trudeći se da ga pohvali koliko može ali se očigledno ne gušeći u naletu entuzijazma.



Možda je najveći problem sa Tokyo Ghost to što Remender svoju sociopolitičku agendu prezentira sa svom suptilnošću udarca pesnicom u oko. Povodom prvih pet epizoda prigovarao sam pomalo nedorađen tempo pripovedanja ali sa drugim trejdom mi se čini da postaje jasno kako je ovo naprosto simptom činjenice da je Remender besan, željan da svoje poente zakuca čekićem u glavu čitaoca i da je građenje priče sa likovima koji bi te poente preneli efikasnije, da ne pominjem nijansiranije, ipak stajalo negde u drugm planu. Posledica ovoga je i da su u drugom trejdu protagonisti, to jest pozitivni likovi decidno nezanimljivi a što je popriličan problem kada vam u centru zapelta stoji idealizovana ljubavna priča koja transcendira vladajuće kulturne trendove i usvojene mentalitete i koja treba da, do kraja balade, spase svet.

No, ono što malo balansira stvari i zbog čega mi je drugi deo TG prijao je da je Remender ovo kompenzovao malo većim odlaskom u razradu negativaca koji su zapravo zanimljiviji, pričaju i rade interesantnije stvari od protagonista i na njihovim sumanuto ambicioznim planovima, da ne pominjem veličanstvenog prezira dostojnim karakterizacijama ova priča najsigurnije i počiva. Do kraja stripa skoro pa da i navijamo za negativce ne zato što njihovi planovi deluju progresivno nego zato što su oni kao likovi produbljeniji a hipi-agenda o životu u skladu sa prirodom koju imaju pozitivci je nekako bledunjava u poređenju sa suludim strastima koje svet treba da provedu kroz traumatičnu transformaciju.



Čime hoću da kažem da je Tokyo Ghost na kraju možda trebalo da bude strip o svojim negativcima a u kome bi sila koja im se suprotstavlja bila neimenovana, skoro lišena vidne motivacije, takoreći imunološka odbrambena reakcija same prirode – baš ono što je Remender, reklo bi se i želeo da dobije ali se pogubio u previše objašnjavanja i, za mene, ne sasvim dovoljno ubedljivoj ljubavnoj priči.

Opet, crtež Seana Murphyja je toliko dobar da bi ovaj strip zaslužio preporuku sve da u njemu nema nikakve radnje. Sve što sam rekao za njega prošli put (kao i za koloristu Matta Hollingswortha), važi i dalje i ovo je praznik za oči svakome ko je ikada imao oči. Pa vi vidite.






Onda, konačno sam seo i pročitao svih deset epizoda Oni Pressovog serijala The Auteur i bio patosiran. Priznajem, strip sam pratio iz prikrajka, podsećajući sebe da treba da mu u nekom momentu posvetim pažnju, znajući da je Rick Spears, njegov scenarista, u  prošlosti imao vrlo simpatičnih radova (na primer, meni dragi Repo), ali tek je prošlogodišnje ukazivanje druga Siniše na ovom topiku u meni proizvelo osećaj urgentnosti. Poređenja sa Garthom Ennisom se ne potežu olako i bio sam ozbiljno intrigiran, a opet sumnjičav i u tom natezanju, eto, prođe deset meseci, đavo ga odnio. Mislim, toliko o urgentnosti.

Dobra vest je da je The Auteur izvrstan strip, zbog koga vredi baciti sve drugo iz ruku kako biste ga pročitali što pre možete. Loša vest je da je meni za to trebalo više od godinu dana, pa, evo, sad ja da predam baklju dalje, ukažem i podstaknem da i drugi ne bi činili grijehe koje sam ja počinio.



Zašto The Auteur nije imao više ekspoužra? Zašto ljudi koji o stripovima na internetu pišu nisu sa vrhova zgrada izvikivali imena njegovih autora, zašto nisu uzimali taoce i pretili da će delove njihovih tela UPSom slati nasumično izabranim sedmogodišnjacima sve dok se The Auteuru od strane čitalaca ne posveti pažnja koju on svojim kvalitetom zaslužuje? Ovo će ostati jedna od onih misterija na koje filozofi, naučnici i klerici milenijumima traže pravi odgovor. A možda i jesu, nego sam samo ja bio grdna, ignorantna svinja, pa ne bi bilo prvi put.

Elem, The Auteur je strip orgijastičke energije. Naracija u njemu nije toliko linearna koliko je... halucinantna? Spears je za ovu priliku zahvatio poduboko u comix bunar i napio se psihodelične, satirične vode sa izvora u koji decenijama piške autori poput Chestera Browna, Gilberta Sheltona ili Roberta Crumba, ali je zatim sve uokvirio jednim ipak razumno disciplinovanim narativom koji pored divljačkih odlazaka u tangente ipak funkcioniše kao priča o jednom čoveku, njegovim strastima, ambicijama, porazima i, eh, sazrevanjima, ispričana na planu bespoštedne satire holivudskih mitova.



The Auteur je na jednom nivou zaista ekstremno sažižuća parodična pripovest o tom sudaru kreativnog i kapitalističkog u utrobi holivudske zvijeri, divlja, nepraštajuća disekcija svega lošeg što taj amalgam na kraju porađa, serija portreta polomljenih ljudskih bića koja čine užasne stvari u ime pohlepe i degenerisanih vizija o sopstvenoj kreativnosti i njenoj ulozi u daljem razvoju ljudske rase. Ali The Auteur, sa druge strane ima mnogo, mnogo ljubavi – ne samo razumevanja – za svoje likove i u njima konzistentno uspeva da pronađe humanizujuće elemente tako da kod čitaoca preovlađuje ne zgađenost nad onim što mu se pred očima odvija (od narkotičkih orgija do krvavih ubistava u ime ,,umetnosti") već prepoznavanje da bi, u nekom drugom univerzumu, možda sasvim lako baš on (ili ona) bio jedan od likvoa koji se ponašaju ovako kako se ponašaju i čine to što čine.

Ovo jeste odlika uspešne satirične proze, ne puko ukazivanje na nečije loše strane, već ukazivanje zašto su te loše strane deo kulturne (ponekada i biološke) matrice kojoj i sama publika pripada, neizgovoreno a snažno podsećanje da ,,biti pristojna osoba" i ,,imati pristojno društvo" nisu default podešavanja na kontrolnoj ploči univerzalnog kosmičkog regulatora nego aktivni procesi u kojima osoba mora da odabere da svesno učestvuje. The Auteur tako pokazuje ljude koji čine nezamislivo ružne stvari ali i sasvim jasno oslikava kontekst koji ih je doveo i situaciju da te stvari čine, dao im ne samo moć već i racionalizaciju za to da ih učine. Ovaj kontekst čini, naravno, čitavo društvo, ovde oličeno u publici koja gleda holivudske filmove i The Auteur je jedno potentno podsećanje na to da zapadna civilizacija danas u velikoj meri počiva na industriji zabave, čije su prominentne ličnosti zamenila proroke, heroje, pa i bogove nekih starijih vremena. A kako bogovi odvajkada imaju moć proporcionalnu verovanju koje im daruju mase, tako je i The Auteur potentan prikaz privilegija koje idu uz život u zemljama razvijenog sveta i dekadencije koja stiže uz zaboravljanje da su privilegije ipak – privilegije, a ne podrazumevano stanje stvari.

E, sad, možda to neće biti svakome smešno i zabavno kao meni, ali The Auteur svoje poente pravi na jedan veličanstveno neuredan način, kupajući se u telesnim izlučevinama, psihodeličnim narkoticima i strasti koja možda nema opravdanje ali i ne namerava da se pravda. Spears i njegov saborac James Callahan na crtačkim dužnostima ovde prizivaju jednu pazolinijevsku liniju društvene kritike svesni da ništa ne pravi poentu tako dobro kao seks a ništa ne smrdi tako dobro kao govno. Doduše, ovde je skatološka dimenzija zauzdana, a akcenat je više na telu i njegovoj disocijaciji, krvi, amputacijama, koji su ponekada stvarni, ponekada samo simbolični, u potrazi za višim znanjima o našim realnostima onako kakosu za njima tragali i, jelte, šamani.



Ili, drugim rečima, ovo je strip o holivudskom producentu poznatom po eksploatacijskim filmovima koji, iako svestan da radi prevashodno za pare, nikada u sebi nije zatomio žudnju da njegovi filmovi na kraju dana nešto i kažu. Kada mu ambiciozna spejsoperetska trilogija propadne na blagajnama, studio mu daje još jednu šansu da se iskupi snimanjem klasičnog slešera. Glavni junak, koga ni pod kojim uslovima niko ne bi mogao da opiše kao moralno biće, u nekom momentu shvati da on želi da njegov film ipak izrazi nešto više od pukog ponavljanja žanrovskih tropa.



Ono što protagonistu, Nathana T. Rexa inspiriše na ovaj zaokret je... pa, neko bi rekao ljubav ali u pitanju je ipak pre novootkriveni, veoma krambovski intoniran, fetiš za crnkinju sa ogromnim afrom i ogromnom stražnjicom. Coconut je mlada starleta koja traži uspeh u Holivudu a Rex je matori perverznjak koji će joj dati šačicu obećanja i oduzeti dušu. Stara priča o istrošenim ljudima tehnologije i kapitala koji traže injekciju života u ljudima prirode i siromaštva.

Ili barem tako sve izgleda na površini, ali The Auteur ima toliko skretanja pod pravim uglom, da ne pominjem toliko pirotehnike, narkotika i amputiranih udova da do kraja ovo postaje priča o pokušaju jednog muškarca da sazri, iako je svestan da je korektan period za sazrevanje prošao pre nekoliko decenija i da je sada zarobljen u personi koja je nekada možda ipak bila samo maska, ali koji uprkos svemu želi da učini pravu stvar.



Ili to, ili je ovo sprdnja sa nemačkim imigrantima u amazonskoj džungli koji hoće da snime eksploatacijski zatvorski film u kome su nacisti pozitivci, a jedno od urnebesnih finala pokazuje psihopatskog serijskog ubicu koji ostrvo preplavljenom zombifikovanim životinjama opisuje kao ,,veličanstveno". Hoću da kažem da Spears uspeva da highbrow koncepte zgodno zapakuje u sasvim geeky lowbrow entertejnment i da strip uspeva da profitira od obe strane medalje, dajući dirljivu priču o duši koja zna da ne može biti spasena (ali je to i čini vrednom makar razmatranja za spasenje) u isto vreme kad i ekstravagantnu vožnju toboganom u kojoj suludi ansambl likova koje bismo sve redom pregazili kolima da ih sretnemo na ulici ipak deluje kao draga porodica. Neobično! I za američki mejsntrim strip realtivno retko pa zato još jednom treba ukazati na to da je Spears uspelo spojio underground comix elemente sa aktuelnim tendencijama u nezavisnom stripu i napravio kvalitetnu, krvavu smešu.



James Callahan je zapravo više ilustrator nego strip-crtač, skejter po ubeđenju, sa radovima objavljivanim u Thrasheru i Viceu, ali njegovo relativno skromno strip-iskustvo se ni malo ne primećuje u ovom serijalu koji je konzistentno vizuelno impresivan kombinujući ponovo tu andergraund primitivnost sa veoma suptilnim tempom i kompozicijama, te psihodeličnim vizijama visoke složenosti. Da je poslednja, deseta epizoda zapravo sklopljena od dve priče od kojih se jedna prezentira samo u formi iskucanog scenarija a druga je soporifična serija simboličkih vizija je šokantno smela odluka koja ukazuje na visokoartističku prirodu ovog stripa dobro uvezanu sa njegovim drugim, ekscesivnim elementima. Veoma dobro i, naravno, nadam se da će Spears i Callahan u nekom momentu da se vrate The Auteuru ili da se ujedine u nekom drugom stripu jer bi bila grehota da sve ostane samo na ovih deset brojeva. Esencijalno!

[Meho Krljic]

Superheroje sam preskočio u prethodnom javljanju, ali to ne znači da ih nisam čitao. Čitao sam ih dosta ekstenzivno, kombinujući staro i novo i uviđajući kako se ovo novo poziva na ono staro i kako tu postoji jedno, što bi Niče rekao, večno vraćanje. Zanimljivo. 


Ipak, prvi strip koji bih ovom prilikom pomenuo nema nikakve veze sa superherojima. U pitanju je grafička novela starog kova, Neil Gaiman's Troll Bridge, a zapravo jednotomna grafička adaptacija Gaimanove stare kratke priče Troll's Bridge koju je uradila pedigrirana Amerikanka Colleen Doran.

Nazivam ovo ,,novelom", radije nego romanom jer je u pitanju kompaktno pakovanje Gaimanove originalne pripovetke koje je tranzicijom u novi medijum, istina, dobilo novu dimenziju ali nije ispalo, jelte, predimenzionirano. Doranova, hvala svemu što je u islamu sveto, nije smatrala da Gaimanova proza zahteva proširenje, da likovima treba dati više bekgraunda ili da situacije u kojima se oni nalaze valja razrađivati, tako da je NGTB zaista samo ilustrovanje originalne pripovetke tako da se njenoj pravolinijskoj, jednostavnoj prozi doda fini preliv atmosfere i vizualizacija koji će je učiniti, eh, čarobnijom, bez ambicije da je ,,bolje objasni".





Originalna Gaimanova priča je iz 1993. godine tako da se ne radi o najranijem, najiskrenijem njegovom stvaralaštvu, ali je svakako u pitanju jedan pročišćen, jednostavan koncept koji se nalazi na interesantnoj razmeđi između klasične fantazije, štaviše bajke, i realističke, eh, te neke post-pank proze, a što je karakterisalo (ne samo) Gaimanov autput u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetima. Grafička adaptacija direktno prenosi tekst iz priče i ima dosta elegancije u Gaimanovim jednostavnim rečenicama kojima opisuje život dečaka što izrasta u čoveka, zamenjujući misterioznu, fantastičnu i bajkovitu mirnoću engleske provincije stvarnošću odrasle osobe u metropoli. Ovo je priča, pre svega, o gubitku nevinosti koji praktično neizbežno dolazi sa godinama ali Gaimanovo majstorstvo je svakako u tome što uspeva da se izmakne pukoj sentimentalnosti kada roni kroz nostalgična prisećanja na bosonogo detinjstvo, ali i programskom cinizmu kada razmatra fundamentalnu amoralnost života u sredovečju. Pančlajn priče je i dan-danas snažan i uzbudljiv i, ako niste čitali originalni predložak, iznenađujući i emotivno potentan.

Colleen Doran je žena sa ogromnim brojem stripova u svom CV-ju, a neki od njih su ekstremno mejnstrim (mislim, radila je ekstenzivno za Marvel), ali NGTB je urađen gotovo kao serija slikarskih platna (platana? Nemoguće, to su drva!!!), ne toliko po kompozicijama koliko po prelepom pastelnom koloritu i dinamici pripovedanja. Ovaj rad ne napušta stripovsku filozofiju i njegove ilustracije nisu zamrznuti polaroidi u vremenu već punokrvno sekvencijalno pripovedanje, ali Doranine ilustracije perfektno prate Gaimanovo jednostavno, dinamički ujednačeno pričanje, pogađajući savršeno atmosferu i zaista delujući kao prirodna nadgradnja teksta radije nego njegova nekakva interpretacija.

Neil Gaiman's Troll Bridge je skoro pa idealan poklon nekome koga volite (pa, čak i sebi ako tako inklinirate) jer uprkos nihilističnom srcu koje kuca u njegovom, er, srcu, ovo je na kraju dana duboko humanistički rad koji podseća na to da ljudi nikada neće biti savršeni, ali da ljudsko društvo nikada i nije bilo izgrađeno na savršenstvu, samo na ideji da ono negde, možda, jednog dana može da postoji. Prelepo!





Dalje, a prvi u nizu superherojskih naslova za ovu priliku je Jupiter's Legacy Marka Millara i Franka Quietlyja. U pitanju je petodelni miniserijal serijal iz 2013. godine koji je zapravo prva polovina priče a koja se bavi komplikovanom međugeneracijskom superherojskom tenzijom i revolucijom što ostavlja pečat na čitav svet.

Millar je, zna se, ništa ako nije ambiciozan, njegovi stripovi su po pravilu spektakularne pripovesti u kojima su posledice po svet, istoriju i čovečanstvo često ogromne, ali otkada je odlučio da radi striktno nezavisne stripove i oslobodio se proverbijalnog korporacijskog jarma, njegove radove karakteriše jedna vidno kalkulantska dimenzija. Ovim hoću da kažem da su mu stripovi, sve osetnije, pre svega bazirani na ideji, dok je razrada rutinerska, često neinspirisana a na momente i neskriveno cinična. Ovo je, uostalom, sasvim u skladu Millarovim poslovnim pristupom u kome stripovi koje proizvodi služe samo da se prava na njihove adaptacije prodaju holivudskim producentima a njihovi skript-doktori će ionako od njegovih nerazrađenih ideja da naprave nešto svoje. Nije neka velika jeres reći da su ekranizacije Kick-Ass ili Kingsman bile osetno bolje od svojih strip-predložaka (a deluje kao i da će Logan biti bolji od svog Old Man Logan originala) a na ovom topiku već pominjani Chrononauts ili Huck su opisani kao relativno slaba preduzeća.





Sa Jupiter's Legacy situacija je nešto bolja, ovo je strip čija je premisa malo razrađenija kroz pripovedanje i koji je generalno ambiciozniji. Uostalom, razlog što sam do sada čekao da ga pročitam je što se završetak drugog toma očekuje negde narednog meseca, pa je ovo sa deset brojeva u totalu (plus spinoff u vidu Jupiter's circle) jedna od najdužih stvari koje je Millar napisao još otkada je prestao da radi za Marvel.

Jupiter's Legacy je Millarov pokušaj pisanja ,,odraslije" superherojštine, pogled na svet u kome su se superheroji vaistinu pojavili tridesetih godina prošlog veka i to kako je njihovo delanje oblikovalo globalnu (a pre svega američku, jasno) kulturu i istoriju. Protagonisti stripa su supermoći dobili na izgubljenom atlantskom ostrvu čiji su položaj saznali u snu, a ovo im je garantovalo i dugovečnost koja ih čini živim i aktivnim i u našem vremenu. Sržna tema prve polovine priče je, čini se, kontrast između originalnih superheroja, očigledno oblikovanih po uzoru na superheroje zlatnog doba američkog stripa, i njihovog potomstva, rođenog sa moćima, ali sa vrednosnim sistemima i prioritetima primerenim milenijalsima. Od Millara, terminalnog gunđala se svakako dalo očekivati da dobijemo mračnu satiru koja će se podsmevati današnjoj omladini, ali ovaj strip se ove teme zapravo ne drži ni konzistentno ni dugo i brzo evoluira u obrađivanje tematike građanskog rata među superherojima koji se bazira ne toliko na generacijskom jazu koliko na razlici u interpretacijama odgovornosti koju moć sa sobom nosi.

Razume se, mnogi prilično ozbiljni autori su se već bavili obrađivanje sličnih tema, od Moorea i njegovog Top 10 (društvo potpuno oblikovano superherojskim prisustvom), do Ellisa u Black Summer  (superheroji pokušavaju da preuzmu političku vlast svesni da političari ne rade nužno u svačijem interesu) ali i Waida i njegovog Irredeemable, no Millar ovde prevashodno otima sam od sebe, služeći se bez mnogo zadrške predlošcima kao što su The Authority koga je radio za Wildstorm početkom stoleća i, dakako, Civil War koji je pisao za Marvel pre deset godina.

Ovim neću da kažem da ovo nije ,,ozbiljan" strip, koliko to da Millar zapravo ne pokreće neku novu i revolucionarnu raspravu na zadate teme i da njegova egzekucija relativno bezbedno varira stvari koje je na bolje (The Authority, Red Son) ili lošije (Civil War) načine već odradio u prethodnoj deceniji. Opet, za razliku od Chrononauts ili Huck, Jupiter's Legacy je strip čiji likovi makar deluju uverljivo, sa jasnijim motivacijama i ako ne baš produbljenim, a ono makar postojećim psihologijama a priča nije samo niska najizlizanijih klišea pokupljenih od drugih autora, već, makar, varijacija na relativno uspele radove samog Millara. Ne deluje kao neka jaka pohvala, nije, ali ovo je intenzivno čitljiv strip, bez iritantnih millarovskih insistiranja na spektaklu kojim se prikriva odsustvo volje da se razmišlja o supstanci, a čitalac je legitimno zainteresovan za sudbine likova i planete.



Opet, Millar definitivno ne ide preduboko u ovome što radi – tematski, strip se u jednom momentu temelji na raspravi o tome da li superheroji treba da se zadovolje tučom sa zalutalim asteroidima ako imaju moć da pomognu u rešavanju globalne ekonomske krize, ali kasnije se pretvori u špijunsko-ratni spektakl – tako da je lavovski deo simpatija koje imam za Jupiter's Legacy zapravo zaradio crtač Frank Quitely.

Millarov škotski komšija Vincent Deghan, poznatiji pod svojim duhovitim pseudonimom je svakako jedan od najboljih crtača koji su stavili pero na papir u američkom stripu poslednjih dvadeset godina. Čuven na ime sada već klasičnih saradnji sa oba velika škotska scenarista u američkoj industriji (The Authority sa Millarom, te New X-Men, We3, Batman and Robin i, dakako All-Star Superman sa Grantom Morrisonom), Quitely je meni jedan od najdražih superherojskih crtača ikad na ime jedne nezemaljske gracioznosti koja karakteriše njegove radove. Jupiter's Legacy nije izuzetak, Quitely ovde tako pažljivo rukuje geometrijom da su mu table prava mala remek-dela ukusa i raspoređivanja linija u prostoru na način koji u mom mozgu izaziva hormonske emisije zadovoljstva čak i pre nego što on (moj mozak) shvati da se na slikama radi o superherojima. Quitely ima taj idealni spoj čistote i dinamičnosti crteža koji je karakterisao pokojnog Mebijusa, pa je kadar da i najužurbanije scene pretvori u perfektno estetične vizuelne objekte obožavanja, a to je veoma primereno superherojskom stripu. Naprosto, čini mi se da i neko kome superherojski strip nije baš prva ljubav ne može a da ne bude zaveden ovakvom lepotom koja se opet ne zasniva (ili barem ne sasvim) na obožavanju arijevskih karakteristika ljudi sa supermoćima – nešto što se da primetiti kod Alexa Rossa ili Bryana Hitcha.

Enivej, Jupiter's Legacy je, u svojoj prvoj polovini pristojan strip o superherojima koji su se igrali pa zaigrali. Od Millara sam, nažalost, počeo da očekujem stripove koji ne dosežu čak ni nivo pristojnog, tako da je ovo prilično dobra preporuka. Uzgred, prava na filmsku adaptaciju su, ima li potrebe da se to naglašava, prodata još 2015. godine.





Pročitao sam sa velikim zanimanjem i prvih pet epizoda novog DC-jevog serijala New Superman koga piše Gene Luen Yang a crta Viktor Bogdanovic.

Gene Yang je pisao odličnog Supermena u prethodnoj DC-jevoj fazi, nastavljajući se na Geofa Johnsa i uspevajući da temeljito humanizuje jednu od najvećih američkih popkulturnih ikona a da se istovremeno uklopi u širu uredničku viziju koju je DC u tom trenutku imao. Ovim je zaslužio da posle Rebirtha dobije sopstveni serijal o Supermenu koji sada ide paralelno sa dva glavna serijala (Superman i Action Comics) i, kako to vele ljudi diljem interneta, ovo je trenutno najbolji strip o Supermenu koji izlazi.





Yang je verovatno najpoznatiji kao kompletan autor ne-baš-autobiografskog stripa American Born Chinese koji je pokupio silne pohvale i po koju nagradu svojim interesantnim obrađivanjem tema vezanih za amalgamizaciju kulture kineskih imigranata i njihovog potomstva u melting potu američke nacionalne kulture a nakon marljivog rada za Dark Horse rekao bih da je strip o kineskom Supermenu zanimljiva – i duboko ispravna – upotreba njegovih veština i znanja.

Kineskom Supermenu? Tako je, kineskom Supermenu. Supermen čije doživljaje pratimo u New Superman nije ni jedna od do sada poznatih inkarnacija čoveka od čelika već sasvim nova kreacija koja uspeva da pokrene pravu lavinu intreresantnih pitanja i tema, zadržavajući usput formu akcione avanture za mlade (i, eh, one koji se tako osećaju) nadevenu humorom i spektakuarnim tučama.

U prvom redu, razume se, nije nikakava tajna da je veliki deo entertejnment industrije SAD – prevashodno filmske – danas baziran na kineskim investicijama i očekivanim prihodima od kineskog tržišta (na ovo i Trampa poslednjih dana upozoravaju kineski investitori u nadi da će da iskulira malo sa protekcionaškom ekonomskom politikom koju najavljuje), pa tako mnogi holivudski filmovi danas kao svoj primarni market zapravo gledaju Kinu (od World of Warcracft pa do aktuelnog Great Wall). Stripovi su, razume se, druga priča, njihova je penetracija na tržišta drugih zemalja daleko manja, ali vredi pomisliti da u poplavi identitetske reprezentacije i diversiteta koju konkurentski Marvel uspešno provlači u svojoj strip-produkciji, DC elegantno pronalazi demografiju koju Quesadina armija još nije pokorila i okreće se brojnoj domicilnoj populaciji istočnoazijskog porekla nudeći joj kao znak pažnje ne bilo koji lik već – samog Supermena, svoj krunski dragulj.

New Superman je strip koji možda ne možemo nazvati nacionalističkim jer ga piše državljanin SAD rođen u Kaliforniji, ali ovo je svakako interesantan primer visokoprofilnog korporacijskog stripa sa visokoprofilnim brendingom čija se radnja dešava unutar kanonskog kontinuiteta, a na teritoriji Kine, čiji su protagonisti kineski građani zaposleni u državnoj službi i čiji je opšti ton nesumnjivo patriotski u odnosu na NR Kinu. Svakako, i DC i Marvel su u prošlosti imali stripove koji su koketirali sa ,,orijentalnim" elementima, ali New Superman je stvari pogurao na distinktno sledeći nivo.

Razlika je svakako, između ostalog i posledica toga da je Kina poslednjih godina postala više ,,kul" nego što je nekada bila. Politika Đinpingove administracije je još naglašenije liberalna u ekonomskom pogledu od onoga što je pokrenulo ogroman kineski rast u prvoj deceniji ovog veka – na kraju krajeva nije li ovaj Vučićev drugar u Davosu pre dva-tri dana govorio o slobodnom tržištu a protiv protekcionizma sa žarom koji bi i Miltonu Fridmenu naterao suzu radosnicu u oko – a sa kretanjem kapitala kreću se i druge stvari. Pomenute holividske filmove dopunjavaju savremene konzole za igru (prethodna generacija konzola nije smela da se legalno prodaje u Kini) i kineski građani su sve ravnopravnije učesnici u globalnoj popkulturnoj razmeni.

New Superman odlično hvata ovaj dah moderne Kine, zemlje brzog ekonomskog rasta i radikalnih promena životnog stila, određene vesternizacije kineskog mentaliteta ali i karakterističnih kulturnih odlika istočne Azije koje se spajaju sa zapadnim uticajima i tvore savremeni identitet ove velike države. Ovo je urban strip koji pokazuje zemlju u periodu intenzivnog privrednog razvoja praćenog kulturnom ali i političkom evolucijom i mada je Yang svakako napravio idealizovanu verziju ovog istorijskog trenutka, to je sasvim u skladu sa estetikom superherojskog stripa. Uostalom, ovo je strip prevashodno o likovima koji treba da istorijskom mizanscenu udahnu život.

Glavni junak, šangajski srednjoškolac Kenan Kong nije tipičan superherojski materijal, pomalo je narcisoidan, traume zbog poginule majke leči maltretiranjem školskih drugova a sa ocem, časnim automehaničarem koji savija grbaču da sinu obezbedi bolju budućnost ima predvidivo zategnute odnose. Ipak, kada u jednom neočekivanom momentu ispolji veliku smelost (opet rezultat narciosidnosti i potisnute agresije) a to snimi jedna od popularnih televizija, Kong postaje ne samo kratkovečni selebriti u užurbanoj infosferi savremenih društava već i neko kome će svevideća kineska administracija ponuditi posao.





Naslov prve priče, ,,Made in China" ukazuje na zanimljivu temu koju Yang obrađuje pokazujući kako kinesko rukovodstvo ima tehnologiju da kreira nove superheroje (pored već u DC-jevom univerzumu postojećeg državnog superherojskog tima The Great Ten koji radi za vojsku), ali pored supermoći jednako je važno da im se daju identiteti koji će imati moderno značenje. The Great Ten su superheroji sa atributima vezanim za kinesku mitologiju ali projekat stvaranja kineske Lige Pravde koji pratimo u New Supermanu je vrlo svestan napor da se stvore superheroji koji će imati univerzalnu prepoznatljivost i, pogotovo Amerikancima, demonstrirati da Kina prepoznaje globalni kulturni i istorijski trenutak, da je spremna da bude kul, da je spremna da bude uvažavajući konkurent ali i partner. Made in China u ovom stripu – i u savremenom kineskom političkom naporu – treba da prestane da bude sinonim za jeftine i nekvalitetne kopije već za produkte koji će imati globalnu prijemčivost i kul senzibilitet.

Razume se, članovi kineske Lige Pravde – pored Supermena koji je najnoviji član tu su i Batman i Wonder Woman – su veoma mladi ljudi različitog porekla ubačeni u žrvanj nacionalne i globalne politike, sa zadatkom da redefinišu identitet ne samo sopstveni, ili svoje generacije već i najveće nacije na svetu i Yang spretno piše young adult pustolovinu u kojoj klinci, ma koliko inteligentni i supermoćima obdareni bili, na kraju dana rade ono što mladi uvek rade – bune se protiv nepravdi, delaju impuslivno, neretko ishitreno i žele, zaista žele da kreiraju bolji svet. Sudar sa kineskom birokratijom koja ima nekoliko nivoa što ne samo da ne funkcionišu kompatibilno već neretko i ratuju međusobno, naravno nije lak, i naši junaci sa Kenanom na čelu brzo se upliću u složenu zaveru koja ih tera da odaberu stranu na koju će stati.

Realistično, sukob sa mangupima u sopstvenim redovima je uvek i morao da bude sukob koji će biti u centru ovavkog stripa, nismo sigurno očekivali da kineski Supermen doleti u Ameriku da preslišava ,,pravog" Supermena a bilo je i jasno da ovaj strip ne može biti neka hladnoratovska fantazija u kojoj Superheroj ruši autoritarnu kinesku vlast i vodi kineski narod putem demokratije zapadnjačkog tipa, no za sada ja nemam zamerki na njegovu predvidivost. Pomaže što Yang svoje likove piše jednako uspelo i životno kao što je radio dok je pisao ,,običnog" Supermena, samo ovde još ima mnogo više slobode da ih razrađuje na svoje načine, lišen tereta 80 godina istorije. New Superman je zato veoma zabavan strip, nabijen mladalačkom energijom, britkim dijalozima i humorom. U DC-jevoj post—Rebirth ponudi jedan od svakako najsvežijih serijala a daleko ispred Tomasijevog sržnog Superman magazina.

Viktor Bogdanovic koji ovo crta je čovek sa potrebnim veštinama da Yangovu scenarističku energiju pretoči u vizuelnu dimenziju i ovo je strip koji superherojsku ikonografiju provlači lako, dajući nam sve scene tuče i letenja koje očekujemo, a da je istovremeno i blago karikira, prateći taj neki pomalo subverzivni ton stripa koji se bavi idejama kopiranja ikona i redefinicije identiteta. Ne znam koliko će ovaj serijal poživeti ali u inače po tonu veoma ozbiljnoj ponudi DC-jevih glavnih serijala, ovo je pravi dah svežine i energije koji preporučujem svakome, pogotovo jer ne zahteva poznavanje dugih istorija likova ovog izdavača.

[neomedjeni]

Vikend je bio previše hladan za igranje igara, pa sam ga posvetio drugoj od svojih omiljenih aktivnosti.


Počeo sam sa šestim brojem Black Rouda. Strip je i dalje vrlo okej, čekam da vidim hoće li preći na stepenicu više.


Dovršio Morisonovog Betmena. Iskreno, ne znam šta da mislim na kraju o trećoj knjizi. Dobro je što je Demijen precrtan, ali... Zapravo, ovde nema potrebe gubiti vreme na razmatranja personalnog mišljenja šta je autor hteo da postigne, a šta je postigao svojim delom. Treća Morisonova knjiga o Betmenu mi je čudnjikava i nedorečena, ali bar se uzdigla sa pozicije totalnog smeća, kako sam ocenio prvu. Betmen i Robin iz druge ostaju najbolji deo.


Stigao do 16. albuma sa Wake, u četrnaestom je lepo stavljena tačka na zaplet oko koga se vrti radnja stripa još od neke sedme ili osme epizode, u petnaestoj se vraćamo u prošlost, odnosno događajima iz trećeg albuma za koje sam mislio da neće ponovo biti aktuelizovani, videćemo gde to vodi u 16. albumu... kad mi torent mrdne sa 17% daunloada. Juče sam, na svoj užas, otkrio da ne mogu da otvorim 16. epizodu, pa moram da je opet skidam. 


Nešto što stalno zaboravljam da pomenem drugu Mehu, stigao sam i sam do Souleovog Dardevila i potpuno se slažem sa njegovom ocenom prvih 8-9 sveščica koje obuhvataju uvodne tri priče njegovog runa. Ali, na moje zaprepašćenje, naredna je odlična i za dve klase bolja od onoga što joj prethodi (uprkos tome što se vraća motivu koji je u Dardevilu rabljen do iznemoglosti). A i dovršena je, tako da joj dajem toplu preporuku.


Za kraj, Tajler Kros (Tyler Cross) broj dva, fenomenalan francuski krimić čija je prva epizoda trebalo da bude onešhot, ali je požnjela toliko uspeha i phvala da su se Nuri i Bruno polakomili za parama i... uradili još bolji strip, gadovi!!!! Prvog Tajlera smo čitali u izdanju Padore i na domaćem narečju, šteta što je izdavač u međuvremenu stavio katanac na radnju te su male šanse da se ponovi istorija sa brojem dva.

[Ugly MF]

Jel' to ja dobro vidim na onim sličkicama gore ili supermen više nije amerikanac, nego nemac?!?
Crno,crveno,žuto umesto RedVajte'nBlu!?
...auuuuuuuuuuuuu......


a, ček, prelistao i slova...Kinezi!?!

do jaja....

[Meho Krljic]

Drago mi je da nisam jedini, druže Neomeđeni! Mislim, apropo Souleovog Daredevila. Što se tiče Betmena, ja ne znam tačno šta ste vi čitali, ali Black Glove i Batman RIP su klasični momenti!


Elem...

Iskoristio sam vikend da pročitam Marvelov prošlogodišnji DOGAĐAJ, Civil War II, barem njegove najvažnije delove (sržni serijal i meni zanimljive tie inove). Već sama činjenica da sam čekao da se cela stvar završi, pa sam onda čekao još malo i na kraju sve čitao po dužnosti valjda rečito svedoči o tome koliko entuzijazma imam za ovakve Marvelove projekte. Ne kažem da nema zanimljivih DOGAĐAJA i company crossovera koje Kuća Ideja povremeno izbaci, ali kako je ovo sada postalo pravilo a ne povremeni izuzetak (i u proseku imamo po jedan veliki i jedan malo manji company crossover godišnje – 2016. godine smo pored CWII imali i Standoff), čar novine i uzbuđenja što prisustvujemo nečemu što nadilazi interesovanja pojedinačnih likova čije živote pratimo i, potencijalno, radikalno menja čitav univerzum, ta se čar neumitno gubi sa svakom novom sezonom, a u prvi plan dolazi iznurujuće rascepkana naracija i sada već sasvim vidno artificijelni načini na koje urednici i scenaristi kreiraju ove velike, bombastične zaplete.

Jasno, prošli put je Marvel sa DOGAĐAJEM odradio veliki posao jer je Secret Wars bio ne samo dobro napisan i opravdan u svojim radikalnim izmenama status quoa (mislim, umetnički opravdan, ne tvrdim da je promena bila neophodna – dobri serijali poput Deadpool ili Ms. Marvel se nisu promenili ni posle Secret War a Daredevil je, notabilno postao lošiji itd.) već je i došao kao kulminacija nekoliko godina sistematično pričanih priča u serijalima poput Fantastic Four, FF, Avengers i New Avengers. Ali naravno, arhitekta tog projekta je bio Jonathan Hickman koji je posle završenog posla napustio Marvel i superherojštinu generalno da se leči pisanjem autorskih stripova. Sa Civil War II teško je oteti se utisku da je na delu suštinski ciničan, posve veštački kreiran DOGAĐAJ dat na staranje kome-do-pouzdanom-tezgarošu Brianu Bendisu koji je ovom devetodelnom serijalu (računajući i nulti broj) obezbedio pristojan zanatski nivo izvedbe, ali čiji je raison d'être, bojim se, sasvim neuhvatljiv.







Još kada sam video najavu za Civil War II nisam mogao da se otmem utisku da je jedini razlog što ovaj krosover uopšte postoji to da iste godine Dizni izbacuje film sa istim podnaslovom, baziran na originalnom Marvelovom Civil War DOGAĐAJU te da je ovo lenj, nekreativan način da se malčice poboljša prodaja stripova. A sa druge strane, uzimajući u obzir koliko je originalni Civil War bio kontroverzan i sa pravom omrznut od strane dobrog dela čitalaca, pomisao da će Bendis uzeti originalnu mustru (iako je Millar pisao sam Civil War, Bendis je bio taj koji ga je osmislio i ideju prodao Quesadi i Brevoortu) i ponoviti je, samo sa malčice drugačijom premisom, zadržavajući sve glupe, iritantne elemente koji su opterećivali original, ta me je pomisao mučila i terala da odlažem početak čitanja.

Spojler alrt: sve je ispalo baš tako. Civil War II nema nikakav ozbiljan, u temama i pričama Marvelovog univerzuma utemeljen razlog da postoji, a činjenica da ga je Bendis razvukao na devet brojeva (računajući nulti) odnosno i svih deset brojeva (računajući i Free Comic Book Day epizodu koja je apsolutno ključna za razumevanje srži konflikta koji se ovde opisuje) je indikativna. Ovo je strip koji nema šta da kaže, koji troši skoro dvesta stranica na superheroje koji stoje u raznim enterijerima i eksterijerima i pričaju o etičkim posledicama sprečavanja zločina pre nego što se zločin uopšte desi, pa se onda na kraju i žestoko potuku oko toga iako je sedamdeset godina unatrag standardni modus operandi superheroja svih američkih izdavača upravo napadanje prestupnika po viđenju bez obzira da li su ikakav konkretan, zakonski kažnjiv prestup uopšte učinili u recentnom periodu. Naprosto, kada Spajdermen negde u gradu naleti na Vulturea, on na njega nasrne pesnicom, ne zamarajući se ,,due processom" – čitava filozofija viđilantizma koga superheroji izvode je u zaobilaženju institucija sistema i deljenju ,,narodne" pravde, dok su nijansiranja pravosudnog sistema, prikupljanja dokaza i izvođenja optužnog i dokaznog postupka ostavljana drugima. Na kraju krajeva, glavni superherojski tim u Marvelovom univerzumu se ne zove ,,Zaštitnici" (Defenders su, tradicionalno, tim kome se svi podsmevaju) već ,,Osvetnici".







Teško je to priznati, ali originalni Civil War je imao politički uverljiviju postavku i ubedljivije izvedenu raspravu o njoj – a taj strip je pisao Mark Millar iz bolničke postelje okrećući se svakih nekoliko minuta na stranu da povraća, za ime sveta! Civil War II kao da je nastao kada je Bendis negde na Viceu ili tako nekom sajtu pročitao o tome da se u nekim gradovima u Americi testiraju algoritmi koji predviđaju verovatnoću događanja pretupa na određenom mestu u određeno vreme i da je pomislio kako koncept ,,prediktivne pravde" može da posluži kao zgodan šlagvort da se Marvelovi superheroji ponovo međusobno zakrve, a zatim nastavio da piše sasvim nelogične, neubedljive dijaloge koji potpuno promašuju (zanimljive) poente vezane za prediktivnu pravdu i preventivno delovanje. Ja Bendisa volim, zaista, vječno ću mu bitizahvalan za Ultimate Spider-man i još neke stripove koje je uradio, ali Civil War II je tipičan primer kreativne lenjosti i programskog ušniravanja motiva i koncepata u jednu neinspirisanu priču. Hoću reći, u odnosu na ovo Hickmanov Secret Wars je faking Marsel Prust.

Pošto Marvel i dalje tvrdoglavo gura Inhumanse u nadi da će od njih jednog dana možda napraviti dobar film ili, kako sada stvari stoje, televizijsku seriju, tako je i ovde, pored desetina postojećih Marvelovih likova koji mogu ili bi mogli da predviđaju budućnost, uveden novi lik, inhuman po imenu Ulysses (pošto kad pomislimo na Odiseja prvo pomislimo na proročke moći, jelte) koji posle uletanja u terigensku izmaglicu počinje da dobija veoma intenzivne vizije budućnosti što pokazuju katastrofalne događaje sa brojnim mrtvim herojima. Carol Danvers, aktuelni Kapetan Marvel je na čelu Ultimatesa i nakon što je Inhumansi obaveste o ovim vizijama u pokušaju da još jednom pokažu da su za mir, miroljubivu koegzistenciju i kulturnu razmenu, onda se odlučuje na delanje, ne bi li sprečila te buduće događaje da se dogode. Kada se ispostavi da se, zaista, ti događaji mogu sprečiti delanjem, Danversova odlepi od osećaja odgovornosti i počne da hapsi, zatvara i slično fašistički tretira osobe koje Ulysses vidi u svojim vizijama, jer ,,za svaki slučaj". S druge strane, Tony Stark veli da on kao futurista misli da sa budućnošću ne treba da se zajebavamo i nakon što otkrije da su vizije samo predikcija MOGUĆE budućnosti – što je valjda bilo očigledno svakome ko je učestvovao u sprečavanju nekih od predviđenih događaja – gotovo histerično počne da se protivi Danversovoj i da organizuje otpor njenom deljenju pravde.

Sve ovo napisao je scenarista koji je pre neku godinu u Avendžersima imao priču u kojoj je vreme, uključujući budućnost, opisao na sasvim druge načine, sa sasvim drugim posledicama petljanja sa vremenom. Ali hajde, nije to ni bitno.

Bitno je da su Bendisovi likovi toliko neprirodni i nelogični u svom ponašanju da je ovaj strip jako teško čitati čak i ako niste nekakav hardcore Marvelov aficionado. Tony Stark kidnapuje i muči Ulyssesa iako za to u tom trenutku nema nikakvog razloga – rat još nije ni počeo i sve može da se odradi na dobrovoljnoj bazi, Inhumansi su veoma saradljivi. Carol Danvers hapsi Spider-mana (Milesa Moralesa) iako je mnogo jednostavniji način da se njegov budući zločin spreči to da se njegova buduća žrtva stavi pod zaštitu – na primer u Triskellion, štab Ultimatesa kome Spider-man neće moći ni da priđe. Hawkeye ubija Hulka iako je jedini razlog što Hulk ikom predstavlja pretnju to što se Banneru – skrivenom i izolovanom od sveta – pojavljuje stotinu superheroja na pragu optužujući ga da će ih jednog dana napasti i pobiti jer je to neki latino klinac, za koga Banner nikada nije čuo, video u svojoj ,,viziji". Pritom, podvlačim, HAWKEYE ubija Hulka, heroj čija je ,,supermoć" da ima veštine olimpijskog reprezentativca u streljaštvu i kome su Jeff Lemire i Matt Fraction dali nekoliko godina svog života da ga učine urbanim, simpatičnim herojem koji rešava probleme običnih ljudi i ne bavi se spasavanjima sveta.

Kao što je i očekivano, dakle, likovi se ponašaju izrazito neubedljivo i mada je istina da je klasičan stenlijevski pristup krosoverima bio da dva pozitivna superheroja krenu da se biju jer oba istovremeno pretrpe impresivan pad kognitivnih sposobnosti, trebalo bi da smo u 2016. godini malko evoluirali.







Da barem sve ovo služi nekakvoj interesantnoj debati o tome kakvu ulogu prediktivni algoritmi – u policijskom radu i izvan njega – igraju u našem istorijskom trenutku, da se barem ,,profajling" koji se pominje kao ružna reč nekoliko puta tokom stripa, prodiskutuje i pokaže zašto je loš... Naravno, to se ne dešava, Bendis sasvim propušta da se bavi profajlingom kao klasnim i rasnim problemom, a što je zaista bolno promašen zicer kada ste Jevrejin koji ima crnu decu i težište rasprave koja se ovde vodi je najviše na tome da ako algoritam ne može da da rezultat sa 100% sigurnosti, onda to nije 100% uspešna prediktivna pravda. Na šta je nemoguće odgovoriti išta drugo sem ,,Pa, mislim, naravno." Bendis ovde, bojim se, samo pokazuje da je problem sa superherojima u tome što su njihova rešenja za probleme nužno agresivna – nokautiraj, umotaj u mrežu, baci u sunce – i da menadžment pravde ipak treba da bude prepušten sistemu kadrom za više nijansiranja. Na šta opet valja ukazati da 1. Kreativniji scenaristi zbog toga superheroje stavljaju naspram Thanosa i Galactusa a ako zaista žele da ih stave u situacije koje zahtevaju etičku prefinjenost onda 2. Pišu prefinjenije scenarije koji ne moraju da kulminiraju scenama masovne tuče i seksepilnih eksplozija preko cele stranice.

Bendis je nekada imao potencijala da radi ovakve stvari i verujem da ga ima i sada ali je njegov kreativni autput odavno izašao iz svog zenita.

Civil War II, nažalost, ponavlja i neke od glupavih grehova svog prethodnika od pre deset godina. Dobro, ne, nema kloniranog kiborga Tora koga su napravili Tony Stark, Reed Richards i retkonovani Skrull u liku Hanka Pyma, ali ima sledeću-najbolju-stvar: lapidarno ubijanje likova u nespretnom pokušaju da se stripu doda malo gravitasa, ene bi li publika sve shvatila ozbiljnije i žustrije se raspravljala na Fejsbuku. Kako tradicija i nalaže, prva žrtva je afroamerički muškarac koji je svoj poslednji solo-serijal imao suviše davno, ali dok je Millar barem imao pristojnosti da Billa Fostera ubije u glavnom serijalu, Bendis nadir uvredljivosti postiže time što War Machine gine ne čak ni u nultom broju serijala već u FCBD epizodi koja je deljena besplatno pre početka samog serijala. Time je emotivno težište priče, ono zbog čega je Tony Stark uopšte spreman da se svađa i da krši zakone i krene u još jedan građanski rat među superherojima, efikasno smešteno izvan same priče tako da publika koja naivno misli da čitanjem sržnog serijala dobija kompletan narativ može da sa gađenjem okrene glavu i sebi potvrdi da je pametno što se ne bavi čitanjem tih nekih superheroja.

Hulka da ne pominjem, nakon što je ulogu Hulka preuzeo Amadeus Cho, Banner je ovde efikasno ubijen BEZ IKAKVOG JASNOG RAZLOGA a zatim je titulu preuzela She Hulk u serijalu koji je upravo objavio prva dva broja. Šokantno je koliko Marvel jednog od svojih najvećih likova malo poštuje, valjda samo zato jer je imao dva relativno neuspešna filma...

Kao možda najbolja ilustracija toga koliko Bendis i urednici ne žele da razmišljaju o konzistentnosti tona, karakterizacija, motiva i drugih stvari zbog kojih ljudi actually kupuju njihove stripove i koliko malo poštovanja za likove i čitaoce imaju  dolazi to da je prvi incident prediktivnog delanja Carol Danvers – taj u kome War Machine gine – očajnička borba na površini planete Zemlje sa Thanosom koji je došao ubeđen da će tu naći Infinity Cube. Motiv oko koga su ranije napisani čitavi serijali, zločinac kosmičkih razmera koga su Peter Quill i Richard Rider prošli put jedva zaustavili da ne uništi ceo svemir time što su ga odveli u drugi univerzum u kome koncept smrti ne postoji – sve to je ovde puka kulisa za smrt Jamesa Rhodesa jer ne postoji pametniji način da se Tony Stark motiviše da dela. Naravno, Tony Stark i dalje izvaljuje duhovite opaske samo dodaje da bi on mogao i duhovitije ama je u žalosti za Rhodesom. Disrispekt iz strong vid dis uan, rekao bih.

Dobro, premisa je nedosledno praćena, likovi se ponašaju neubedljivo, njihove etičke diskusije su bezvezne, ali makar je... makar je crtež dobar, zar ne?







Jeste, naravno, Bendis uvek za ovakve projekte dobija dobre crtače na raspolaganje, ali, kunem se, mislim da se oni sada već, i pored lepih para koje crtanje godišnjeg DOGAĐAJA verovatno podrazumeva, unapred sklanjaju i ne odgovaraju na telefonske pozive kad krene lov na raspoloženog ilustratora.

Naprosto, Bendisovi krosoveri su postali nesnosni na grafičkom planu jer se sastoje iz dve vrste slika: 1. gomila superheroja stoji u prostoriji (ili na poljani) i raspravlja i 2. Gomila superheroja se bori, svi na istoj slici. David Marquez koji je uradio sržni serijal je, naravno, odličan crtač i iz priloženih slika se vidi da je obavio častan posao ali Civil War II je ultimativno dosadan, predvidiv, generički strip koji ni u domenu crteža zarobljenog Bendisovom smorenom naracijom ne pruža ništa inspirativno ili memorabilno čitaocu.

Pa vi sad vidite. Finale stripa obećava, naravno, promene u status quou od kojih će poštenom svetu verovatno da se diže kosa na glavi – post Civil War period je u prošloj deceniji bio istinski mučan za mnoge od nas, ali dok god su dobri Marvelovi serijali i dalje dobri barem ćemo imati šta da čitamo i da se ne sekiramo. Mnogo.

[milan]

Eh, koliko sam se samo radovao Bendisovim stripovima ranije... A sada ne mogu da se nateram da ih procitam. Poslednje od njega da mi je bilo bas bas dobro su bili njegovi X-Men stripovi, sada vec pre gotovo dve godine.
Inace, Stand-Off je veoma simpatican cross-over - prilicno duhovit i sto bi rekli po srpski, lajtharted.
Od serijala posle Secret Wars-a, a da ih pratim, mnogo mi se svidja Doctor Strange, All New Wolverine, kao i Old Man Logan i novi Pakov Totally Awesome Hulk (naravno i Vision, koji je vise eksces nego deo Marvel univerzuma). X-Meni se tu negde pristojno drze, kao i Slotov Spajdi. Star Wars stripovi su prica za sebe, i bas mi prijaju. Poceo sam Soulovog Derdevila - tek sam na cetvrtom broju - i verujem da ce mi se dopasti kako ide vreme, posto me je Soul kupio za sva vremena onim njegovim Swamp Thingom od pre koju godinu.

[Meho Krljic]

Meni Bendisovi Iron mani nisu loši, ali to je to, pošto mu je Guardians of the Galaxy beskrajno dosadan.

Od ovog što si nabrojao meni se samo pakov T.A. Hulk uopšte nije dopao, a što me je iznenadilo, jer Pakovog Hulak sam uvek voleo... Nisam još počeo da čitam novog (She) Hulka, ali videćemo kako je to.

Meni su Nova i pogotovo Ms. Marvel dragi stripovi poslednjih godinu-dve i nadam se da sutra ili prekosutra stignem da nešto napišem o njima.

[milan]

Novu nisam citao, a Ms Marvel jesam, i simpatican mi je to strip, ali nekako nisam uspeo da se navucem i iscitavam pazljivije. U stvari, tu se desila jedna cudna stvar - odbio me je sa tom nekom kolicinom politicke korektnosti, sto me je zapanjilo, buduci da sebe dozivljavam kao veoma liberalnog coveka, koji smatra da je politicka korektnost nesto za cim ovi prostori vape. 

[Meho Krljic]

Ja sam se actually plašio da će mi smetati politička korektnost i generalno milenijalstvo u Ms. Marvel ali ispostavilo se da je to - barem za moj ukus - hendlovano kako treba. Mislim, bez sumnje, strip ima izrazito didaktičke ambicije, ali su one u skladu sa generalnim ambicijama sličnog štiva namenjenog tinejdžerima i jang edaltsima i strip me je osvojio svojim časnim prikazom American-Muslim porodice i protagonistkinjom koja nije puki ideološki konstrukt (da ne kažem Meri Su) nego deluje životno...

[Meho Krljic]

Kada sam pre neki dan pomenuo da sam poredio neke nove stripove sa starim, onda to znači da sam svoje sesije ponovnog čitanja Ditkovog (i Romitinog ) Amazing Spider-mana iskoristio da meditiram o tome kako i zašto Marvel danas mnoge svoje klasične likove zamenjuje ne samo ženskim i, jelte, tamnoputim osobama već i – mlađim osobama. Trigerovana čitanjem aktuelnih serijala Nova i Ms. Marvel, ova meditacija se solidifikovala oko teorije koja mi deluje razumno, a ona, ukratko, tvrdi da Marvel, iako svestan da trenutno jaše na talasu masovne popularnosti gik-kulture bez presedana, i dalje trpi određenu nervozu zbog činjenice da je, barem u domenu strip-produkcije, njegova publika mahom starija. Odnosno da tinejdžeri i tvinejdžeri uglavnom ne čitaju njihove stripove a to onda, u perspektivi može da ugrozi i njihovu buduću televizijsku i kinematografsku produkciju, kada današnji klinci kao odrasle osobe ne budu imali emotivnu sponu sa marvelovim IPjevima. Trenutno je veliki deo Marvelove čitalačke publike onaj koji je njihove stripove kupovao i pre deset ili dvadeset godina i ogroman broj Marvelovih poteza još od polovine prošle decenije očigledno je bio usmeren na pokušaje da se demografija promeni u korist mlađih čitalaca (setimo se Young Avengers, Hellions, Generation Hope...). 


Na kraju krajeva, jedan od najočiglednijih primera (i problema koje su tradicionalni čitaoci imali sa Marvelom iz prošle dekade) je to kako su Joe Quesada i Marvel grubo promenili kontinuitet Spajdermena da Petera Parkera, oženjenog, zrelog čoveka sa decenijskom istorijom braka i porodičnih obaveza ponovo pretvore u mladića bez obaveza.

Negodovanje koje je usledilo je na kraju rezultiralo sadašnjim Spajdermenom koji je uspešan poslovni čovek u stabilnoj vezi i sa sopstvenom multinacionalnom korporacijom, ali je Marvel usput kreirao i još nekoliko Spider-osoba ne bi li se obratio različitim demografijama. Pa tako Miles Morales verovatno treba da pokriva dečake i etničke manjine a Spider-Gwen devojke, a tu su i magazini kao što je odlični Spidey u kome je scenarista Robbie Thompson dobio mogućnost da rane, klasične Spajdermenove avanture prepriča u modernom okruženju vraćajući Petera Parkera u tinejdžerske dane.

Slično se događa i na drugim stranama: Hawkeye i Hulk su tokom prethodnih par sezona dobili mladu ženu i mladog muškarca koji nose ista imena, Iron-man je dobio Riri Williams koja je petnaestogodišnjakinja, čak i Daredevil sada ima sajdkika koji decidno pripada mlađoj generaciji i pitanje je trenutka kada će ga on zameniti u kostimu Nebojše...

Ovo je, kao i mnoge druge stvari potencijalno problematično a potencijalno inspirativno. Kao što sam već pominjao, iako mi je lik Amadeusa Choa veoma drag i još jednom urgiram da ko god nije čitao Incredible Herculesa Grega Paka i Freda Van Lentea iskopa taj serijal (a mene ako se za Dan bezbednosti sete...), Pakov Totally Awesome Hulk me je ostavio skoro potpuno hladnim svojom lakom komedijom i daljim razvodnjavanjem hulkovskih motiva. S druge strane, Nova i Ms. Marvel su mi, kao što sam već ukazao, među najdražim Marvelovim serijalima poslednjih par godina.

Prvo da ukažem na serijal Nova. Kada sam video da te sada već davne 2013. godine Marvel lansira novi magazin sa ovim imenom u kome će ulogu svemirskog centuriona igrati sasvim nov lik, kao i da će ga pisati Jeph Loeb, bio sam malo zabrinut. Loebovi recentni radovi na Marvelovim stripovima, posebno njegovo kasapljenje Ultimate univerzuma mi nisu davali mnogo nade da će nova Nova valjati, da ne pominjemo da je prethodni serijal o originalnom Novi, Richardu Rideru bio jako dobar i da su Dan Abnett i Andi Lanning poslednjem kosmičkom policajcu podarili dostojanstveno finale u Thanos Imperative.

Iznenađujuća i dobra vest je da je Loeb svojih prvih nekoliko epizoda (pre nego što je serijal predat na staranje Zebu Wellsu koji ga je posle druge priče onda predao Gerryju Dugganu) ispisao vrlo korektno uspostavljajući klasičan tinejdž-superherojski mizanscen koji su dalji scenaristi mogli da lepo i dosledno eksploatišu. Za Loeba je ovo, sasvim moguće bio donekle i ličniji projekat od onog čime se inače bavi u Marvelu – novi Nova, Samuel Alexander je nazvan po Loebovom sinu preminulom u sedamnaestoj godini, a motiv odrastanja sa problematičnom ocem koji zatim nestaje je verovato odjek Loebovih ličnih dečačkih iskustava.





U svakom slučaju, Nova je bio dobro vođen strip koji je sa svim smenama scenarista (posle Secret Wars strip je relansiran sa Seanom Ryanom u ulozi skriptrajtera nastavljajući praktično bez promene priču iz prethodnog serijala) zadržao konzistentan ton i čistotu motiva. Mislim da je Duggan ovde obavio najbolji posao, i uostalom on se kroz pisanje Deadpoola i Uncanny Avengers dokazao kao svestran scenarista, ali novi Nova se pokazao kao dovoljno snažan lik da ga individualna scenaristička interesovanja ne odnesu u neku radikalno drugu stranu.

Verovatno je u pitanju da je ovo lik naprosto postavljen na dobre osnove. Samuel Alexander je latino klinac iz porodice niže srednje klase koji mora da balansira život sa majkom i mladom sestrom, srednjoškolske obaveze i tipične tinejdžerske probleme sa činjenicom da je jedini pripadnik nekada velike i moćne armije kosmičkih centuriona koja je bila zadužena za rešavanje problema što su mučili čitave solarne sisteme. Sam na početku stripa otkriva da je njegov otac, lokalni pijanac i generalno propalica nekada bio pripadnik elitne, specijalne jedinice crnih Nova i veliki deo njegovih priča se tiče pokušaja da sazri dovoljno da bude dostojan legende o svom ocu koja se priča svemirom, ali i da svog oca, izgubljenog negde u dubinama kosmosa pronađe i spase.

Ovo je tipičan dečački wish-fulfillment, naravno i mada je Marvel uvek imao običaj da kraducka od DC-ja dobre stvari, ono što mi se uvek dopadalo kod Nove je da i pored očigledne paralele koja se mogla povući sa DC-jevim Green Lantern, Marvelov strip je uvek zapravo mnogo više bio varijacija na Spajdermena. I sam Marv Wolfman, scenarista i urednik originalnog Nova serijala iz sedamdesetih (a čiji je Nova bio kreacija još iz vremena kada je radio sopstveni fanzin) nije krio da je ovaj strip inspirisan klasičnim Spajdermenom i rane epizode su bile mnogo više usredsređene na depresivan srednjoškolski život mladića koga alfa mužjaci po školi šikaniraju, devojčice misle da je sladak ali da bi mu valjalo da malo ogrubi, a otac ga tretira sa nerazumevanjem, nego na letenje po svemiru i pesničenje sa vanzemaljcima.

U aktuelnom Nova serijalu balans je nešto odmereniji i ovo je jedna simpatična i topla priča o tinejdžeru koji sazreva na unikatan način i ima tajne prijatelje među intergalaktičkim pilotima, humanoidnim rakunima i telepatskim psima koji upravljaju svemirskom stanicom izgrađenoj u glavi mrtvog Celestiala... Sam Alexander je imanentno simpatičan lik, energičan ali introvertan, sa osetljivim čulom za pravdu ali bez iritantnih ideoloških ispada, neko ko uživa u moćima koje je stekao ali i ko osetno stenje pod teretom odgovornosti koju ona podrazumeva. Njegova porodica i školski drugovi su takođe dobro pogođena galerija epizodista a gostovanja Rocket Raccoona i drugih Marvelovih ,,svemirskih" likova se odlično uklapaju u priče koje klinca rođenog u Arizoni vode u divne, egzotične predele beskrajnog svemira.



Nova je, dakle, strip o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju svog identiteta unutar porodičnog nasleđa ali i izvan njega, očigledno namenjen prevashodno dečacima sa svojim vrlo falusnim centralnim motivima (šlem, letenje, neranjivost, snaga), ali pun poštovanja za sve ostale, divna kosmička avantura ali sa jakim utemeljenjem u porodici i zajednici. Sam čak nekim svojim najbližim prijateljima iz škole i otkriva svoj tajni identitet jer ne želi da ga smatraju asocijalnim u momentima kada mora da ih napusti zbog urgentne intervencije u svemiru ili timske misije sa Avendžersima i ovaj strip je u dobroj meri i oda malim zajednicama, poverenju i uzajamnoj podršci među ljudima koji se poznaju i dele isti prostor.

Najnovija inkarnacija ovog magazina, započeta prošlog meseca, donosi novi kreativni tim i Jeff Loveness i Ramon Perez koji ga sada pišu (dok Perez i crta) nastavljaju istom linijom uz jedan veliki dodatak: Richard Rider, originalni zemaljski Nova više nije mrtav i sada on i Sam dele jednu planetu, trudeći se da se razaberu u činjenici da ni jedan od njih dvojice više nije poslednji Nova u kosmosu. Za sada je to zanimljiva postavka.

Najveći deo Nove tokom poslednjih nekoliko godina nacrtao je Paco Medina i mada ja nisam preveliki ljubitelj natrpanog, asimetričnog dizajna stranice koji su on i drugi crtači usvojili za Novu, ne mogu da kažem da on ne funkcioniše i da se senzibilitet dinamične omladinske avanture ne pogađa kako treba. Preporučujem Novu svakome ko je mlad u srcu.



Sa druge strane, ako je Nova strip za dečake, Ms. Marvel je jedan od Marvelovih (kreativno) najuspelijih recentnih projekata usmerenih na to da se u jato privuku ne samo žene već i kulturne i etničke manjine. Naravno, ne znam koliko je on uspešan u tom programskom smislu, ali Ms. Marvel je mene uspeo da osvoji dosta spretnim obradama jednog složenog kolopleta tema.

Naravno i sam lik Ms. Marvel je istorijski komplikovan – ova ikona ženske moći i sama je umela da bude donekle kompromitovana, bilo seksualizovanim kostimima, bilo kontroverznim pričama koje su tumačene kao eksploatacijske fantazije o silovanju feminističke ikone – ali otkada je, nedavno, Carol Danvers, originalna Ms. Marvel promovisana u Kapetana Marvela (kapetanicu?), reklo bi se da se prostor za novi ženski lik koji će imati više ,,ulični" fokus, više će se baviti zajednicom i jače osećati da iz nje potiče, sam otvorio.

Ms. Marvel je, kao i Nova započet u prethodnoj Marvelovoj fazi i kroz Secret Wars prošao bez ikakvih izmena, svedočeći da je originalni koncept bio zdrav i prijemčiv za publiku. Za razliku od Nove, Ms. Marvel je zadržala i sržni kreativni tim, odnosno urednicu Sanu Amanat i scenaristkinju G. Willow Wilson koja je kreator lika i jedini scenarista serijala do sada. Zapravo, kako Wilsonova dolazi iz nezavisnog krila industrije (poznata po donekle autobiografskom stripu Kairo i kasnijem serijalu Air za Vertigo), sasvim je na mestu reći da je Ms. Marvel praktično nezavisni strip koji ima sreću da mu korporacija daje ugodne produkcijske uslove, a izdavač materiju treira sa poštovanjem i punim poverenjem da autorski tim zna šta radi.



Kako smo u prethodnim postovima pominjali, Ms. Marvel je imao veliki potencijal da starije ljude poput mene odbije svojom veoma istaknutom političkom komponentom. Ovde, naravno, mislim pre svega na ,,meku" politiku, ne na nekakve rasprave o reprezentativnoj demokratiji ili ekonomskom liberalizmu. Ms. Marvel je strip upadljivo baziran na istraživanju identitetske politike i u formulu koju smo gore već opisali – tinejdžer, porodica, srednja škola, zajednica – dodaje rodne, etničke i verske elemente.

Glavna junakinja ovog stripa je, kao što se nesumnjivo zna, muslimanka. Kamala Khan je srednjoškolka čija se porodica doselila iz Pakistana u Nju Džersi nešto pre njenog rođenja i veliki deo ovog stripa otpada na prilično promišljeno diskutovanje toga kako se formira identitet u jednom susretu kultura koje se, nažalost, danas smatraju sve manje komaptibilnim. I, znam, i meni bi to zvučalo potencijalno vredno prevrtanja očima, ali zapravo Wilsonova to radi vrlo dobro.

Kamalina porodica je oslikana izvanredno, pokazujući veoma ubedljiv grupni portret familije koja je zadržala mnogo običaja i verovanja iz starog kraja ali koja je i uverljivo amerikanizovana. Wilsonova eminentno izbegava najočiglednije klišee koji bi došli uz ovakvu postavku i ovo nije strip o nekakvoj tugaljivoj tenziji između muslimanske manjine i bele, hrišćanske većine u Džersi Sitiju. Verske teme su obrađene suptilno i nijansirano, daleko pažljivije i produbljenije nego u srodnim stripovima a čitava tema mlade devojke koja gradi svoj identitet trudeći se da shvati kako se azijsko nasleđe i severnoamerički liberalizam mogu pomiriti obrađena je veoma prirodno, sa situacijama koje su prepisane iz života.

Ključno je svakako što je sam lik Kamale Khan napisan besprekorno. Kamala, dakako, povremeno ima ideološke monologe kojima objašnjava poentu stripa čitaocima i prihvatam da će to malko zasmetati nekima među nama, ali: 1. ovo je i inače stavka prisutna u klasičnoj superherojštini i mada ne kažem da treba podržavati ovu vrstu pripovedanja, ona nije karakteristična samo za Ms. Marvel; 2. Kamala ima toliko simpatičnih, šarmantnih i životnih, uverljivih osobina da čitajući ovaj strip zaista verujemo da pred sobom vidimo srednjoškolku koja ima sve dileme, strahove, stidove, zablude, ambicije i želje svojih vršnjakinja koje smo poznavali (ili ih poznajemo). Pritom, Kamala je gejmer, gikčina, slobodno vreme provodi pišući fan-fiction o Avendžersima a Carol Danvers je njena herooina na veoma prirodan, organski način. Pre nego što pitate: Kamala je heteroseksualna, ali, da, strip ima i prominentnu gej osobu i, da, njen izlazak iz klozeta je urađen veoma prirodno i sa ukusom.



Tako je i tranzicija obične devojčice iz Džersija u novu Ms. Marvel maestralno prikazana kao kombinacija inhuman moći koje okida terigenska magla i grčevite borbe Kamale Khan da od praktično kosplejera evoluira u autentičnog heroja svoje zajednice.

Wilsonova takođe veoma uverljivo predstavlja Nju Džersi (uostalom, svoj rodni grad) dajući nam jedan veoma opipljiv duh mesta, zajednice i ljudi u njoj i Ms. Marvel na sasvim organski način postaje lokalni superheroj koga zajednica poštuje i voli a koja će se za svoju zajednicu, mesto, i ljude u njoj boriti i istinski žrtvovati ako to bude potrebno. Izlazeći naporedo sa stripovima koji za svoju pozornicu uzimaju čitavu planetu, galaksiju ili makar metropolu kao što je Njujork, Ms. Marvel jako šarmira autentičnošću sa kojom prikazuje Džersi Siti.

S druge strane, Kamaline moći su maestralno zamišljene. Ne toliko u smislu originalnosti – na kraju krajeva ona je kombinacija Mr. Fantastica, Ant Mana i bilo kog shapeshiftera koji vam padne na pamet – koliko je njen set moći prirodno uklopljen sa njenim prolaskom kroz pubertet i sazrevanjem. Ako su klasični superheroji dobijanjem moći dobili i kapacitet da budu elegantni, reprezentativni, bliži klasičnom idealu lepote, Kamala Khan je, naprotiv, sa svojim moćima dobila i nezgrapnost, opterećenje potrebom da nauči da kontroliše svoje telo, njegove predimenzionirane udove, muku da pronađe adekvatan kostim. Strip ni u jednom momentu ovo ne izdiže na manifestni nivo, ali aktuelni Ms. Marvel je jedna od najdoslednijih, najuspešnijih metafora o odrastanju i telesnim, psihološkim, identitetskim transformacijama u novijoj superherojskoj istoriji.

Same priče variraju po uspešnosti, naravno i, zapravo prva priča je možda i najslabija jer uvodi novog zločinca u Marvelov univerzum, čiji su motivi i modus operandi isuviše ekscentrični da bi čovek mogao ozbiljno da ih shvati. Zato kasnije priče podižu kvalitet i da se primetiti kako Wilsonova sve lakše pronalazi pravi ton, pokazujući recimo svoju heroinu kako štiti rodni kraj od džentrifikacije koju sprovodi HYDRA, ali i kako njen pokušaj da bude na svim mestima u isto vreme (dakle, i u školi, i sa porodicom, i u Avendžersima) proizvodi bizarnu kombinaciju komedije i body horrora. Sve to vreme, njena rodbina i prijatelji dobijaju respektabilno vreme ispred kamere, a čitalac dobija interesantne uvide u život muslimana ne samo u SAD već i u Pakistanu, i ti su uvidi opet organski uključeni u glavni tok priče: Kamalin brat, posvećeni vernik kome se otac podsmeva da je neradnik i budala, pronalazi inspiraciju u devojci koja je i sama posvećena vernica i njihov odnos je prikazan veoma odmereno i sa puno poštovanja, da ne pominjem sa mnogo poznavanja običaja i rituala vezanih za pred-svadbene i svadbene aktivnosti ove zajednice. Uostalom, G. Willow Wlson je i sama muslimanka (kao i urednica stripa, Sana Amanat), ali način na koji ove teme uvodi u priču je izrazito prirodan i nenametljiv.

Ms. Marvel mi je pružila mnogo memorabilnih momenata: njen susret sa Wolverineom (nešto pre njegove smrti) je jedan od ranih hajlajta stripa i praktično manifest o tome kako nova generacija heroja prirodno nasleđuje staru gardu. Pojavljivanje Lokija u Nju Džersiju je izvor organski izvedene komedije i Wilsonova koja je prethodnu priču potrošila na skoro pamfletski obračun sa čestom kritikom da su milenijalsi lenčuge koje ništa ne doprinose društvu u ovoj komediji pravi mnogo šala na račun hipstera ali i odnosa moći u američkom društvu i čitalac postaje svestan da iako je identitetska politika svakako u centru ovog stripa, on je sasvim svestan i klasnih podela u savremenom društvu.

Najdirljiviji momenat je svakako onaj pred Secret Wars i način na koji Kamala i njena idolka Carol Danvers provode preostale sate do kraja sveta će nekom manje brkatom od mene verovatno naterati i koju suzu u oči. Zbog toga sam bio dodatno impresioniran epizodama koje su se bavile Civil War II tematikom i u kojima je Kamala morala da prođe kroz shvatanje da žena na koju se ugledala, na kraju balade, možda politički ipak nije u pravu, te da joj demonstrira zašto nije u pravu. Sazrevanje! Plus, kanadske anarhističke nindže? Takoe!



Dakle, dobar, kvalitetan superherojski strip za mlade koji ima mnogo slojeva pametnog narativa i povremene momente ne sasvim uspelog narativa koji će nekom delovati konfuzno ili pamfletski. Pošteno. Ali crtež...

Na MS. Marvel se smenjivalo nekoliko crtača, ali Adrian Alphona (koga pamtimo sa Runaways) i Takeshi Miyazawa su glavni i odnose šnjur. Ovo je FENOMENALNO nacrtan strip sa savršenim odnosom komedije, groteske, superherojskog glamura i akcije. Plus kolor! Treba videti taj kolor! Aktuelna crtačica, italijanska Mirka Andolfo nije toliko poznato ime kao njeni prethodnici ali shvata duh ovog stripa i za sada radi prave stvari.



Jedini moj strah vezan za Ms. Marvel je taj šta će se desiti sa serijalom kada ga G. Willow Wilson više ne bude pisala. Ovo je očigledan primer autorskog stripa kakvi nisu karakteristični za korporacijsko okruženje i nadam se da i Wilsonova i Marvel imaju na umu šta će se desiti ako u nekoj neveseloj budućnosti ne budu poštovali ovu istinu. Opet, možda su neke lekcije ipak naučili sa Spider-man 2099...

[neomedjeni]

2. Ples Lešinara


3. Ogar iz Sater Kampa


Nema mnogo kako sam, pišući o prvom albumu Pogrebnika, udenuo u tastaturu kako Dorison i Mejer pokušavaju da uskoče na Bluberijev teren i "obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta." Rekoh tad da Pogrebnik još nije novi Bluberi, a da li će biti, ne zna se. Rekao sam još mnogo toga, ali ništa zbog čega treba tražiti dodatni prostor u udžbenicima istorije.


Za sada.


No, da se vratimo temi. Pre nedelju dana Makondo je obradovao Srblje dvostrukim izdanjem Pogrebnika. Iz štampe su izašle druga i treća epizoda serijala, "Ples lešinara" i "Ogar iz Sater Kampa". Kockice koje je bacio "Čovek koji je jeo zlato" sada su se već ozbiljno zakotrljale i nakon tri albuma možemo mnogo jasnije da vidimo šta nam nova saradnja dva stara poznanika donosi i na šta će to da liči.


Ukratko, donosi nam Pogrebnika umesto Bluberija. Čini se da su Dorison i Mejer u startu shvatili da prosto kopiranje onoga što su stvorili Šarlije i Žiro ne vodi ničemu i da, ako žele da stvore strip za pamćenje, a to ni ne skrivaju, moraju publici da ponude dobro odmerenu mešavinu starog i novog.


Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada izgleda da će im uspeti. Epizoda "Ples lešinara" je lagan korak napred u odnosu na "Čoveka koji je jeo zlato", a "Ogar iz Sater Kampa" je nesumnjivo najbolji strip od ova tri. Premda ne mogu da se složim sa ocenama da je već sad u pitanju remek delo. Ali bi, uz dobru nadogradnju u četvrtom albumu, mogla postati važan sastojak jednog remek dela.


Pre objašnjenja, da pređemo na blok ekonomsko-propagandnih poruka radnju, stanje i zbivanje. Pucanj koji je odjeknuo na kraju pvog albuma nije lišio života druga Pogrebnika, ali jeste šerifa Bigbija, i nije ga ispalila ljupka gospođica Preri, već matora služavka Lin. Čime nas je istovremeno lišila svih dilema oko sudbine Džona Snoua Džonasa Kroua i još jednom potvrdila da onaj koji je izmislio izreke "Bez starca nema udarca" i "Gledaj majku, biraj ćerku" uopšte nije bio lud. Nego samo mator, dabome. Elem, nakon što su uz jednocifren broj poginulih i povređenih uspeli da prežive sučeljavanje vojne patrole i pohlepom obuzetih rudara iz Anokija i pobegnu sa liceta mesta događaja, Džonasa i njegove pratilje čeka naizgled nemoguć zadatak. Da prevezu Pogrebnikovu kočiju (koja nije u baš najboljem stanju) skupa sa Kuskovim lešom natovljenim zlatom (koji takođe nije u baš najboljem stanju, ali bar ima izgovor u tome što je leš) preko isušenog, neravnog i stenovitog terena (koji jeste u najboljem stanju isušenosti, neravnosti i stenovitosti), dok im za vratom diše potera popizdelih rudokopača (koji su u stanju akutnog pijanstva) i ometa ih zarobljenik koga su usput pokupili (koji ne bi bio u stanju da hoda, da se Pogrebnik pita, a pitaće se), do Kuskovog starog napuštenog rudnika (koji je u stanju totalne oronulosti). A da, tu su navodno i talac koga čeka smrt ako ne stignu do cilja u zadatom roku i njegov tajanstveni ubica. Nema sumnje, sve njih čeka pakleno putovanje tokom kog će dobiti priliku da pokažu sve divote (što će se tu i tamo dešavati) i užase (što će se gotovo stalno dešavati) ljudske prirode.


Nadam se da mi nećete zameriti ako vam otkrijem da je Pogrebnik na kraju balade pokopao sve kopače i dočekao početak drugog albuma truckajući se na svojoj renoviranoj kočiji sa dve nove saputnice. Znam šta sad mislite, ali izeš ga, ako je Bluberi mogao da vuče one dve beskorisne pijandure svuda kolo, zašto ne bi Džonas činio isto sa dvema korisnim suknjama? Naročito ako bez njihove pomoći ne bi ni imao načina da se vrati svome bizMisu? Uostalom, nije on Dilan Dog, pa da može da uzme zdravo za gotovo da ga nova treba čeka već u narednom broju serije.


Kad smo kod biznisa, on baš ne cveta jer Džonas nema MANIRE. Srećom, kako se engleske guvernante rađaju sa izmenjenim i dopunjenim izdanjem Bontona za grobare u rukama, ima ko da ga nauči ponašanju prema mušterijama, pa su Džonas, Rouz i Lin uspeli da za lepe pare ugovore sahranu tašte nekog bogatog rančera. Sve je išlo kao po loju sve dok pokojničin suprug, penzionisani oficir iz Građanskog rata nije prepoznao Kroua koji je pod njegovom komandom služio kao vojnik. Na sreću, matori ne želi da ga prijavi najbližem šerifu, već njegovu pomoć da pronađe i ubije nekoga iz njihove zajedničke prošlosti, nekoga ko se odaziva na nadimak Ogar iz Sater Kampa. Na nesreću, ima i onih koji nemaju ništa protiv da sami podnesu prijavu, a šerifi su zapravo veoma blizu...


A približio se i trenutak u kome bi trebalo da razjasnim zbog čega vredi čitati Pogrebnika. Kako bih to postigao, vratio bih se na trenutak onome što su vestern žanru doneli Šarlije i Žiro. Tokom četiri decenije rada na Bluberiju, ove dve legene su uspele da sve one klišeizirane likove koji odvajkada žive i umiru u vestern pričama, sve one kauboje, meksikance, indijance, barske pevačice, lutalice, bandite, tragače za zlatom, kockare, vojnike, sitne prevarante, kurve, izvidnike, kicoše i još mnoge druge, da sve njih učine realnijim, ljudskijim, da ih bar naizgled u našim čitalačkim očima od kartonskih likova pretvore u ljude od krvi i mesa. Za koje smo, sve dok su korice stripa otvorene, sposobni da poverujemo kako su sposobni da vole, mrze, žude, spletkare, očajavaju, ubijaju i umiru. Šarlijeovi inteligentni scenariji i Žiroove ludačke crtačke bravure udahnule su konačno (stripovski) život svim tim ljudima, učinile ih, ako već ne stvarnim, onda bar uverljivim.


Dorison i Mejer su sebi postavili za cilj da sve to zadrže, koliko je to u njihovoj moći, ali i da odu korak dalje. Njima više nije bilo dovoljno da junake i zlikovce iz vesterna učine realnim, oni žele da otkriju i od čega su oni sačinjeni. Da ih rastave na sastavne delove i u potpunosti ogole njihove duše, otkriju svaki detalj koji ih pokreće ili drži u mestu. To je nešto čime se njihovi prethodnici nisu (previše) bavili. Ako izuzmemo bazične, najprimarnije motive kao što su želja za novcem, osvetom ili moći, Šarlijea nije previše interesovalo šta se krije iza izvučenog revolvera meksičkog banditosa, blistavog osmeha kafanske pevaljke ili grozničavog pogleda Žute Brade. Skriveni, dublji motivi za ovakvo ili onakvo delanje, želje, traume, slabosti, interesovanja i ostali sastojci od kojih se peče jedna ljudska ličnost nisu bili forte Bluberija niti je bilo potrebno da to postanu da bi ovaj bio vrhunski vestern. Što nije značilo da ne bi mogli da budu implementirani u neki drugi stripovski naslov istog žanra. A da to bude uspešno predstavljeno crtežom i da ne šteti priči, već je osnažuje.


Filmskim rečnikom, ako je Bluberiju pandan "The good, the Bad and the Ugly", Pogrebnik bi trebalo da postane njihov "Unforgiven". I u tome leži muka, jer dok je "The good, the Bad and the Ugly" samo opako dobar vestern, "Unforgiven" je filmčina.


Koja prevazilazi žanr vesterna.


Mislim da će doći trenutak u kom ću napisati da je Pogrebnik stripčina. čak mislim da je veoma blizu. Za sada još nije tu jer, premda su našli svoj glas i imaju svoj autorski pečat, još uvek njihove priče nisu na nivou najboljeg što su pružili oni koje žele da naslede. Ali se približavaju i imaju šta da kažu. Nadam se da ne umišljam da prašina koja se diže iza Pogrebnikovih kola polako počinje da me štipa za oči, a njegov viski da mi grebe grlo.

[neomedjeni]

Konačno skinuo i pročitao 16. album Sillage. Kako se to često zgotovi, kad nešto predugo čekaš, razočaraš se. Nije tragična epizoda, daleko od toga, ali nadao sam se nečem žešćem, nakon one zbrke na kraju 15-tice.


Ali sam zato stigao do 34. sveske Fablesa. Jebote, kako je ovo dobro. Čak sam počeo da tražim i skidam one sporedne priče i serijale koji prate seriju.

[Meho Krljic]

Svakako ćeš morati da ih skidaš jer te malo kasnije čeka krosover