Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Wein je, inače, bio urednik Wolfmanu i Perezu kada su ributovali Teen Titans 1980. godine kao The New Teen Titans. Ovo ne samo što je bio opsceno dobro prodavan serijal u to vreme - prodavao je nekoliko puta više kopija od sledećeg po snazi - i uspostavio Teen Titans kao ozbiljan brend koji i danas živi i razgranao se kroz druge medije, nego je i meni jedan od najdražih DC serijala ikad. Strip-Zabavnik je ovo objavljivao na srpskom tamo negde početkom osamdesetih i, mada naravno nismo dobili mnogo epizoda (devet, da budemo precizni), dovoljno je to bilo da moju detinju maštu poprilično raspali i privuče ovom serijalu. Pre par nedelja sam sa velikim guštom pročitao svih šest kolekcija ovog stripa koje je DC nedavno izdao, kao da sam znao da se Weinu sprema odlazak na večni počinak, i ovako, kao zreo čovek, ne samo uživao već i bio u stanju da shvatim koliko su tu Wolfman i Wein doneli svog Marvel iskustva (obojica su bili Marvelovi urednici u sedamdesetima i pisali Spajdermena) i sjajno ga uklopili sa DC-jevim senzibilitetom. The New Teen Titans je bio strip koji je kombinovao urbano, moderno pripovedanje o mladim ljudima u Njujorku (ono što je Marvel perfekturiao sa Spider-man, Dazzler, Spider Woman, pa i X-Men) sa kosmičkim avanturama, susretima sa antičkim bogovima itd. Takođe, Deathstroke je ovde uspostavljen kao njihov veliki nemezis, a strip se bavi i raznim "savremenim" pitanjima. Recimo, jedan zaplet se ticao opasnog religijskog kulta, čitava Cyborgova priča je bila analiza izgradnje samopoštovanja osoba sa invaliditetom u savremenom društvu a epizoda u kojoj Titani sreću "starog" Starfirea (u ovom novom serijalu to ime je dobila vanzemaljka Koriand'r) je meni jedna od najdražih iz čitavog tog perioda. Wolfman i Perez su uzeli stari lik koga je Wein kreirao a koji je sovjetski superheroj Starfire, doveli ga u SAD i sukobili sa Titanima u priči koja ne samo da izvanredno progresivno tretira antagonizme poznog hladnog rata, humanizujući likove sa one strane gvozdene zavese već i ima autentično efektan emotivni pančlajn na kraju.

Podstičem ljubitelje superherojštine da potraže ovaj serijal ako ga već nisu iskusli, Wein, Wolfman i Perez su ovde na vrhuncu svojih kreativnih moći i zaista ga vredi čitati uz sve ograde o naivnosti superherojštine iz onog doba.

[milan]

Ah, Teen Titansi u Strip Zabavniku..................

[Meho Krljic]

Bio sam malo zaljubljen u Koriand'r, mada priznajem da me je Raven sa svojom mističnošću, tragičnim nasleđem i ogrtačem prilično impresionirala.  A Cyborg mi je bio NEOPISIVO kul.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvi tom mange Die Wergelder, novi rad Hiroakija Samure a u izdanju Kodansha Comics. Ovaj tom je izašao pre otprilike godinu i po dana na engleskom jeziku i naziva se omnibus izdanjem, pretpostavljam zato što sadrži prva dva toma japanskih kolekcija ovog serijala. Naravno, čisto da bude jasno, ovo nije završen strip i mada je drugi tom omnibusa najavljivan za kraj prošle godine, to se još uvek nije dogodilo. Ipak, Samurin crtež i primamjiva tematika stripa su me suviše jako izazivali pa sam pročitao ovaj intenzivno nedovršeni rad i ne kajem se (mnogo).

 
Samura je široj javnosti, razume se, poznat kao autor dugovečnog serijala Oštrica besmrtnika, samurajske mange koja je iskombinovala nadahnuće kineskom wuxia literaturom i kung fu filmovima sa japanskim chanbara filmovima uz prstohvat zapadnjačke ,,kul" fantazije, kreirajući veoma popularan melanž akcije, filozofije i horora. Die Wergelder je sasvim drugačiji rad po mizanscenu i temama i mada, pogotovo u drugom delu priče, Samurin karakteristični humor prozire između scena ultranasilja, ovo je strip koji bi, da je urađen od strane autora manjeg formata, gotovo sigurno bio u potpunosti definisan svojim šok-efektima i prokazan kao puka nasilna pornografija.



U pogovoru za ovaj prvi tom autor kaže da je strip nastao ne toliko na nagovor koliko na imperativ tadašnjeg Samurinog urednika a nakon par pijanih razgovora o pinky violence filmovima iz sedamdesetih u produkciji studija Toei koji su kombinovali akciju, erotiku i ,,sukeban" stereotip opasnih ženskih likova. Iako Samura tvrdi da je sve krenulo od urednikovog pitanja kako to da nikada nije nacrtao strip gde se žena u tradicionalnoj kineskoj nošnji bori protiv drugih likova, te da je on na to odgovorio skicom, bez ideje kuda bi to dalje otišlo, kada je par meseci kasnije od istog urednika dobio telefonski poziv kojim mu je rečeno da onda krene da crta takvu mangu, ne bi se reklo da nije na raspolaganju imao već gomilu ideja kako bi sve to moglo da izgleda.

Die Wergleder nije strip za svakoga i to vredi odmah naglasiti. Iako premisa iz gornjeg pasusa ukazuje na isti koloplet inspiracije koji je na zapadu na kraju porodio, recimo, jedan Kill Bill sa svom svojom frivolnošću i raspevanom melodramom, Die Wergleder je mnogo intenzivnije ali i mnogo brutalnije iskustvo. Neki od motiva su, zapravo i slični Tarantinovom dvodelnom omažu dalekom istoku, ali Samura frivolnost – koje ovde, da ne bude zabune, svakako ima – uspeva da prikrije mnogo bolje, zakopavajući je ispod nekoliko slojeva zbilja mračne i okrutne drame.



Veliki deo efekta koji ovaj strip postiže posledica je sasvim hotimičnog pripovedačkog postupka koji likove svaki čas spušta in medias res, pušta čitaoca da se stranicu za stranicom šokira scenama snažne trilerske napetosti – na granici body horrora, štaviše – i onda detonira scenama visceralne akcije a da razlozi što se sve to dešava nisu baš jasni. Dobar deo prve polovine ovog toma čitalac juri za pričom, trudeći se da se razabere među likovima i pohvata njihove motive i naume. Ne pomaže, naravno, što strip insistira na ne jednom nego na nekoliko ,,girl boss" likova koje u početku nije najlakše razaznati jednu od druge, ali ni to što od scene do scene imamo utisak kao da je Die Wergelder nastajao zavarivanjem delova sasvim različith stripova jednog za drugi. Mračna, brutalna naučna fantastika bez mnogo pardona biva zamenjena jednako brutalnim krimi zapletom i dok se čovek probija kroz jakuza žargon i trudi da pohvata silna imena bandi i japanske provincijske toponime lako mu je da zaboravi da je strip zapravo započeo šokantnom pornografskom/ horor SF scenom u kinsekom bordelu. Taman kad ste se na TO navikli, Samura opet pivotira i na meniju je klasičan seinen manga jelovnik – kul tehnologija, žene koje ZNAJU kung fu, snajperi, helikopteri, kostimi i ogromna količina akcije.



Može to da bude zamorno, i sasvim bih razumeo čitaoca koji bi se posle stotinak strana zatekao u potpunoj konfuziji i odlučio da nema više snage da prati radnju koja se odvija gotovo bez ikakvog obzira za likove i njihove motivacije, samo kada Samura ne bi bio tako perfektan u kreiranju svake od nabrojanih scena. Da ne bude zabune, Die Wergelder zapravo deluje dublje nego što do kraja prvog toma zaista i bude dubok i ono što može da zaliči na šokantnu egzistencijalističku prozu ipak se posle izmeće u samo jako solidan triler, ali: 1. strip još nije gotov i 2. taj solidni akcioni triler ima toliko dobro vođene i postavljene scene da stil ovde uspeva na momente da postane supstanca i zavede nas da ga sledimo bez obzira što sad vidimo trikove kojim se Samura služi.



Opet, nije da su to neki do sada neviđeni trikovi. Ovo je manga koja, kao što je i običaj kad imate posla sa nedeljnim izlaženjem, nema nikakav problem da ode u opširne tangente objašnjavajući potanko elemente kulture, tehnologije ili istorije koji možda i nisu ključni za razumevanje centralne priče ali obogaćuju mizanscen, koja ima perfektne vizuelne gegove usred scena za koje očekujete da će biti ozbiljne i mračne, koja se, naravno, ne uzdržava od obilne dekompresije u akcionim scenama što umeju da potraju i po par desetina strana. Ali Samura je majstor svog zanata i svaki od ovih trikova dovodi do skoro savršenstva. Infodampovi mogu da deluju kao da autor samo piše o svom trenutnom interesovanju za određenu temu a humor ume da iznenadi kad se udene između zastrašujuće visceralnog nasilja i hardkor pornografije, ali strip se postepeno razvija, dajući likovima više karaktera, zapletu više mesa i ono što je u početku delovalo kao puka procesija šokantnih scena pretvara se u priču u kojoj čitalac nalazi svoju investiciju.

Naravno, to je, u skladu sa materijalom koji je nadahnuo nastajanje Die Wergelder, jedna priča o osveti zasnovana na uobičajenom hubrisu onih sa malo moći koji ih vodi u izigravanje bogova i spasitelja dok uništavaju živote onih bez moći, ali je vođena zapravo vrlo spretno. Informacije potrebne da likove uokvirimo u akciju dobijamo postepeno, kroz izvrsno vođene i postavljene flešbekove i Samura bi bez problema mogao i samom Tarantinu da pokaže par fora iz domena nehronološkog pripovedanja.



Opet, ovo je svakako bila i svojevrsna kocka – to da morate da se probijete kroz više od dvesta strana belo usijane akcije i saspensa a da ne znate ŠTA se zapravo dešava kako biste stvari kontekstualizovali u drugoj polovini stripa je svakako lakši predlog za varenje kad je sve spakovano u jednu knjigu. Kada strip čitate u porcijama od par desetina stranica u nedeljnim razmacima – verujem da je mnogo teže ispratiti ga i ostati investiran. Ipak, Die Wergelder prilično uspešno, za moj groš, uspeva da napravi tranziciju od serije naoko nepovezanih a atraktivnih scena, u fokusiraniju pripovest o grupici likova koji rade na raskrinkavanju stravične zavere a koji su nam dalje približavani kroz flešbekove i mada strip donekle gubi na misterioznosti i atmosferi pretnje koja karakteriše početak, on dobija na humoru i šarmu, otkrivajući svoje Toei/ pinky violence korene.



Opet, to što strip sadrži povremene bljeskove suvog humora ne treba da vam potpuno spusti gard. Ovo nije manga koju treba da date svojoj predpubertetskoj deci na čitanje. Nasilje u njoj jeste atraktivno ali nije ni malo prilagođeno publici sa slabijim stomacima. Die Wergelder zapravo u fullu ide na klasičnu eksploataciju koju toliko intenzivno i dosledno prikazuje da na momente prolazi kroz njene grindhouse trope, i izlazi na drugu stranu kao nešto umetnički intenzivnije, možda filozofski smelije. Ovo je strip u kome ima puno kung-fua, da, ali ima i scena od kojih će vam se okrenuti stomak – od amputacija i visceralne torture, preko gnusnih medicinskih eksperimenata pa sve do nimalo zauzdanog seksualnog nasilja. Samura je i pre Die Wergelder imao artističke projekte koji su se bavili pornografijom i ekstremnim nasiljem (na primer), ali ovo je strip koji te stvari kontekstualizuje u okviru priče sa likovima za koje posle određenog vremena počnete da osećate empatiju pa to ovakve sadržaje čini u određenom smislu efektnijim ali i opasnijim.



Kakva god da je vaša tolerancija za fetišizovani seks i nasilje – a strip ih stavlja u kontrapunkt sa vrlo humanizovanom karakterizacijom barem jedne od protagonistkinja – ono što će vas vući u čitanje je činjenica da je Samura jedan od najboljih manga crtača u industriji. Klasično obrazovan da bude slikar (a koji nikada nije postao), Samura je crtač sa izrazito velikom kontrolom nad perspektivom i anatomijom i Die Wergelder je rad u kome su tela ekspresivna barem koliko i lica a enterijeri i eksterijeri imaju slikarsku uverljivost kombinovanu sa stripovskom živošću. Razume se, strip inspirisan filmom mora da u nekoj meri zadeluje i kinematski i Samura se ponovo potvrđuje kao majstor kadriranja i vizuelnog pripovedanja. Pogotovo su akcione scene izvanredne sa perfektnom dekompresijom koja priča svoje mini-priče i uvlači čitaoca u tuču kao malo koji drugi strip koji trenutno izlazi, a Samura uspeva da i scene u kojima likovi samo sede i pričaju budu karakterne i dinamizovane interesantnim, ali ne i napadnim kadriranjem.



Opet, kako sam već rekao, ovaj strip zbog Samurinog majstorstva može da se učini i pametnijim nego što zapravo želi da bude. Za sada, reklo bi se, Samurina ambicija je da ukrsti triler i eksploataciju na način koji će moćnoj akciji pružiti podebelo opravdanje i to mu ide od ruke. Da li će do kraja pritisnuti malo jače da ,,žanrovsku" poruku učini univerzalnijom i ambicioznijom – videćemo. Drugi tom je za sada najavljen za Mart naredne godine i unapred mu se radujemo. 

[neomedjeni]

Upravo čitam ovo, veliko hvala za dojavu da postoji prevod na engleski.


Obožavam Samurin crtež, svojevremeno sam nabavio sve što je Algoritam izdao od Blade of Immortal. Baš mi malopre palo na pamet da proverim da li je ta manga dovršena, i kad sam video da jeste, pristavio sam je na skidanje. Taman je prošlo dovoljno godina da krenem da je čitam od početka.

[Meho Krljic]

Lepo vas je videti, druže Neomeđeni. I taman dok pročitate ceo Blejd, izaći će i drugi tom Die Wergeldera!!!!!!

[Meho Krljic]

Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva. Uostalom, ja sam i autor (ne)duhovite opaske da, ako čitate Marvelove stripove, onda X-Men morate pratiti makar iz samoodbrane. Razume se, to je bilo u vreme kada sam bio mlađi i gluplji a X-Men su bili u centru većine ključnih priča i događaja u Marvelu. No, decenije prolaze, ljudi stare a korporacije prave drastične odluke (jedino ja ne postajem pametniji) pa su danas X-Men u neobičnom položaju. Marvel je redakciju koja se ovim stripovima vrlo uspešno bavila u prethodnoj deceniji i početkom ove rasporedio na nove zadatke, a sa novom verovatno nije bio siguran šta da započne  pogotovo u svetlu svih tih priča da uspeh Foxovih X-Men filmova diktira direktno negativan odgovor u Marvelu koji je zabranio kreiranje novih mutantskih likova (da Fox ne bi mogao da ih koristi da sebi pravi pare) i generalnu skrajnutost X-Men za račun promocije Inhumansa. Nakon krešenda te neke tenzije između Inhumans i X-Men a koji se odigrao i u stripu (u prigodno nazvanom Inhumans vs. X-men DOGAĐAJU), Marvel je  po ko zna koji put počistio astal, pogasio neke serijale, neke pokrenuo pod drugim imenom i ušli smo u novu eru X-Men stripova pompezno nazvanu Resurrexion. Po čemu se ona razlikuje od prethodnih?

Načelno, po tome da se u tom nekom vremenu vladavine Donalda Trampa, X-Men stripovi imaju više baviti njihovim (super)herojskim podvizima a manje time da budu metafora za manjine i njihovu borbu za ljudska prava, ako je verovati prepričavanjima koja smo čuli od nekih od autora. Naravno, pojma nemamo da li je i koliko je ovo zaista nametano od strane uredništva, koliko korporacijska politika tu zbilja očekuje ne znam kakvu promenu, ali kako god bilo, fakat je da je ovo prvi put posle MNOGO godina da nemamo serijal koji se zove Uncanny X-Men (pa makar njegova prošla inkarnacija bila svedena na zapravo jedva prikriveni X-Force strip) a da Marvel neskriveno nastoji da pivotira na neke pozicije iz prošlih vremena, pokrećući gomilu serijala koji dele imena sa serijalima iz prethodnih decenija. Sve je to u skladu sa tom nekom ,,Legacy" inicijativom koja treba da odobrovolji dugogodišnje čitaoce i pokaže im da se Marvel nije baš sasvim prodao tim nekim novim socijalnim strujanjima – ili kraće, da se uspešno prekopira ono što je DC uradio sa svojim Rebirth povratkom ,,normalnom" univerzumu – ali ostaje pitanje da li sami stripovi demonstriraju vidan odmak od dosadašnje orijentacije.

Zapravo ne mnogo.

U ovom pregledu osvrnuću se na sve aktuelne mutantske serijale uz izuzetak All-New Wolverinea pošto je ovaj serijal uglavnom na istim (solidnim) pozicijama na kojima je bio i prethodni put kada sam o ovim stripovima pisao. Zapravo, ovaj serijal i Old Man Logan su jedini koji su bez renumeracije ili dramatičnih pretumbacija prošli kroz Inhumans vs. X-Men tranziciju, ali pošto je OML promenio kreativni tim, njega ću ipak i ovde potkačiti.

I zapravo, hajde da krenemo od njega.

Old Man Logan je, rekosmo već svojevremeno, bio Marvelov način da, što bi rekli na američkom, i ima svoj kolač i da ga pojede. Pošto ovo na srpskom ništa ne znači, ipak moram da posegnem za jasnijim idiomom o jebanju bez penetracije. Dakle, Old Man Logan je strip o Wolverineu iako je Wolverine mrtav i iako postoji DRUGI strip o Wolverineu u kome je Wolverine mlada žena sa solidnom kolekcijom psiholoških trauma, strip u kome se svi klasični Wolverine tropi mogu slobodno rabiti tako da stariji čitalac kome se u glavi sve pokarabasi kad vidi Wolverinea sa sisama ima nešto poznato i drago da se za njega uhvati, a da to istovremeno ne izbriše učinak tragične smrti ,,pravog" Wolverinea od pre par godina. Zasnovan na istoimenom miniserijalu Marka Millara od još par godina ranije (u kome je Millar dosegao vrhunac svoje kreativne dekadencije u Marvelu demonstrirajući da mu se proces pičovanja ideja sastoji od dodavanja rečenice ,,ALI KAO MAD MAX" na već izraubovane scenarističke projekte) Old Man Logan je tokom dve godine u kojima ga je pisao Jeff Lemire oscilovao između mračnih, krvavih savremenih priča o ostarelom Wolverineu koga teret akumulirane, tragične lične istorije čini još umornijim i ciničnijim, a da ipak stalno mora da pronađe razlog da se dalje bori, i priča iz originalnog sveta iz koga je lik doveden u centralni Marvelov univerzum, a koje su se bavile Loganovim pokušajima da podiže porodicu u svetu kojim vladaju hillbilly Hulkovi.

Sa dolaskom Eda Brissona na poziciju scenariste (u broju 25) nismo dobili nikakve radikalne promene – štaviše, Brisson je samo zaoštrio kretanje u istom smeru i aktuelna priča u Old Man Logan bavi se Wolverineom koji tumara jukonskim zaleđem i sukobljava se sa gomilom pomenutih hillbilly Hulkova koji su pronašli put iz Old Man Logan univerzuma u univerzum 616. Neočekivano!



Postoji mnogo razloga zašto ovakav zaplet može da vas nervira. Jedan od njih je svakako ta lakoća sa kojom Marvel gazi još uvek sveža pravila koja je sam uveo. Sa završetkom Secret Wars Marvelov multiverzum je trebalo da više ne postoji, barem ne na način kako je to bilo ranije a pojavljivanja Milesa Moralesa i Old Mana Logana u ,,centralnom" univerzumu su tretirana kao izuzeci koji dopuštaju likovima što su osvojili srca publike da nastave da postoje. No, Brissonov strip tretira komunikaciju između dimenzija sa naglašenom lapidarnošću i, razume se, ovo dovodi i do toga da se i čitav Loganov psihološki temelj mora dovesti u pitanje – na kraju krajeva ovaj heroj je poslednje dve godine predstavljan kao jedini preživeli iz univerzuma koji više ne postoji a u kome su nekada postojali njegova žena i deca – ubijeni od strane bande Hulkova. Ako to sve nije baš tako konačno i nepovratno izgubljeno, nije teško pomisliti da bi ovaj Logan mogao da promeni svoje prioritete u bliskoj budućnosti. Uzevši u obzir Marvelove jasne najave da će ,,pravi" Logan biti oživljen koliko ove nedelje, postavlja se pitanje relevantnosti Old Man Logan serijala i lika u bliskoj budućnosti.

To na stranu, Brisson, u timu sa uvek dragim brazilskim crtačem Mikeom Deodatom Juniorom, ovaj strip vodi na sasvim predvidiv ali i sasvim probavljiv način. Razume se, sama eskalacija motiva je apsurdna ako čovek malo o njoj razmisli (ali šta drugo očekivati od nasleđa Marka Millara?): ovo je strip u kome Hulkovi iz druge dimenzije bivaju predvođeni starim Hulkom iz DRUGE druge dimenzije i pokušavaju da izazovu nuklearnu kataklizmu u OVOJ dimenziji kako bi planetu preoteli za sebe, a jedini koji može da ih zaustavi je matora verzija Wolverinea iz, takođe, druge dimenzije. Ali, na neki način, Brisson pravi predimenzioniranu refleksiju na epizodu Hulka u kojoj je Wolverine i uveden kao lik u Marvel (a u kojoj se borio sa Hulkom u istim ovim ledenim bespućima) i mada su borbe apsurdne, one su i simpatično brutalne a strip u dovoljnoj meri humanizuje i same negativce, pokazujući da strah neretko sedi u korenu zla, pa se ovo čita kao ipak skoro pa intimna priča o spasavanju sveta u kojoj učestvuju likovi sa istorijama i koliko-toliko uverljivim psihlogijama. Opet, Deodatov crtež je svakako solidan deo ovog paketa i ako volite njegov raskošni, mišićavi stil, aktuelni Old Man Logan će vas svakako zadovoljiti.

Dobro, glavna dva X-Men serijala koje je Marvel pokrenuo posle završetka rata između Inhumans i X-Men su X-Men: Gold i X-Men: Blue i oba su pokušaji da se uhvate neki od elemenata ,,zlatnih" dana franšize a da se ne napravi potpuni jaz sa stripovima iz poslednjih par godina. Oba su razumno uspešna ako tako mogu da kažem.

X-Men: Gold piše Marc Guggenheim za koga sam već u mnogo navrata izrazio simpatije i veoma me je obradovalo što se vratio u Marvel da radi jedan ipak važan serijal. U nekom normalnijem vremenu ovaj bi se magazin zvao Uncanny X-Men jer je ovo priča o ,,glavnom" X-Men timu, onom koji vodi glavni deo mutantske politike, koji i dalje upravlja školom za mlade mutante i preko čijih će se leđa lomiti svi sukobi mutanata sa... pa, svima – drugim mutantima, rasnim suprematistima među Homo Sapiensima, superherojima koji bi samo da održe red...

Drugačije rečeno, X-Men: Gold je specijalitet kuće, strip koji ćete uzeti da čitate ako nemate vremena za pronicanje u komplikovane mutantske istorije i relacije, a čita vam se nešto sa umirujućim nivoom familijarnosti. Ovo je donekle i zaslužno za činjenicu da Guggenheimovi scenariji do ove tačke, koliko god da su bili probavljivi na nekakvom mikro nivou, naprosto ne šalju signale o tome da je ovo strip koji ima i neku višu viziju. Recite šta hoćete o Bendisovom radu na X-men, pogotovo o erektilnoj disfunkciji sa kojom se doteturao do završnice ali kod njega se makar od prvog broja osećala ambicija da se napravi potres a naši junaci udare na ozbiljna iskušenja. Kod Guggenheima ovo kao da nije slučaj i on se kroz dosadašnjih dvanaest brojeva zadovoljava prolaskom kroz sasvim uredno omeđene priče koje opet variraju do sada viđene mutantske motive na ugodne, pitke načine, ali se ne stiče utisak da će bogznašta od toga zaista biti važno u nekoj istorijskoj perspektivi.

Da me se ne shvati pogrešno,  ja sam se svakako mnogo puta vajkao zbog toga što urednici i scenaristi nikada taj prokleti status quo ne umeju da ostave na miru i što svaki novi zaplet mora da se uhvati redefinisanja temeljnih tačaka datog serijala, a sa često (i kod Bendisa u poslednje vreme i prečesto) nedovoljnim opravdanjem za tako nešto. Istinske transformacije likova, njihovo sazrevanje i psihološki rast često izostaju u svim tim silnim potresima status quoa i ovo je definitivno trend koji vredi kritikovati iz sve snage.

Ali u X-Men: Gold je utisak da na delu imamo suprotnu situaciju, Guggenheim se veoma trudi oko toga da svoje likove pokaže kako sazrevaju i menjaju se, stavljajući ih na različita iskušenja, od borbenih i egzistencijalnih do romantičnih i erotskih, ali su zapleti koji ove priče teraju primetno izlizani i fali im vitalnosti. Skoro da čovek zaključi kako u jednom stripu ne može da se ima sve.

Ovo je, razume se, defetistička zabluda, no X-Men: Goldu svakako fali ta mala iskra ZNAČAJNOSTI koja bi njegove pojedinačne epizode (i epizode unutar epizoda) povezala u jedan konzistentan narativ koji nešto treba da KAŽE o X-Men i njihovom mestu u našem svetu. Bendis je svakako imao ovu ambiciju, pa i Lemire posle njega, a pre Bendisa i Gillen. Ne kažem da su je oni uspešno realizovali, samo kažem da se kod Guggenheima ova ambicija zapravo i ne primećuje.



No, da ne bih zvučao negativnije nego što treba, da pohitam da ukažem kako je ovo većinu vremena pitak i zabavan strip koji nije pobegao od ,,diverziteta" i u kome tim predvodi Jevrejka a baza operacija/ škola su usred njujorškog Centralnog parka što daje mnogo podloge za tenzije i propitivanje odnosa mutanata i homo sapiensa, a što Guggenheim (i sam, jelte, Jevrejin) mestimično uspešno radi. Meni svakako prijaju brzi, sočni dijalozi i uspele karakterizacije likova koji deluju istovremeno i klasično ali i zrelo. Takođe, ako se neko plašio da će odsustvo nekih popularnih likova (po prirodi stvari ovde nema ni Charlesa Xaviera, ni Wolverinea, ni Beasta, ni Cyclopsa ni Emme Frost ili Jean Grey) stripu naštetiti, vredi reći da Guggenheim dobro rukuje većinom svojih drugo- i trećepozivaca i da je hemija u timu prilično solidna. X-Men: Gold se uglavnom ne bavi tematikom upravljanja školom i studentima (za ovo postoje drugi serijali o kojima malo niže) osim u do sada najslabijoj priči koja se bavi Secret Empireom i u kojoj je prosto bolno vidljivo koliko je Guggenheimu bilo mrsko da se uopšte upliće u ovaj karambol, a trenutno najnovija, dvanaesta epizoda najavljuje ,,epski krosover" u koji će biti upleteni novouvedeni vanzemaljci ali i Mojoworld. Nisam siguran da je ovom stripu baš TO nedostajalo, doduše.

Crtačke dužnosti su, nakon što je indonezijski crtać Ardian Syaf napravio problem sa svojim nespretnim pozivanjem na Kur'an podeljene između nekoliko sasvim solidnih crtača od kojih svaki radi svoju priču. Ovo je, razume se, neophodno u magazinu koji izlazi na svakih 14 dana ali konzistentnosti nema.

X-Men: Blue je, pak, serijal koji bi u prošloj inkarnaciji bio nazvan All-New X-Men jer u njemu scenarista Cullen Bunn prati sudbine originalnih pet X-Men koje je tokom Bendisovog rada na stripu Beast dovukao kroz vreme u sadašnjicu u pokušaju da Cyclopsa trgne iz neumitnog klizanja u terorizam. Znamo, naravno, kako se TO završilo (Terorizam 1, Cyclops mrtav i omrznut) ali kasniji razvoj priče sa ,,O5" je scenaristima pružio priliku da kontrastiraju njihovu mladost, relativnu naivnost i nesigurnost u svoje herojske karijere sa ciničnijim, zrelijim herojima savremenih priča. Dennis Hopeless je pisao pristojan All-New X-Men u prošlom sazivu i pokazao nam likove kako se rvu sa svojim kompleksnim identitetima putujući svetom, no Cullen Bunn sada pokušava da letvicu podigne nešto više. I, ako sam rekao da u slučaju X-Men: Gold ona nedostaje, onda za X-Men: Blue svakako treba pozdraviti da je ovo strip sa izraženom TEMOM.

Ova se tema pre svega tiče napora protagonista da ponovo preotmu svoje identitete, definišu se kao ličnosti i heroji i naprave jasan kontrast sa svojim ,,budućim" verzijama koje su gotovo sve opterećene nijansama moralnog sivila ili tragičnim sudbinama (ili, u slučaju Icemana, er, homoseksualnošću?), a u tome im svemu, iz pozadine pomaže, er... Magneto?

Bunn zapravo strip postavlja na vrlo sigurne osnove ovakvim zapletom i njegov Magneto (čiji je solo serijal i pisao pre neku godinu) je zapravo uverljivo pokazan kao čovek koji, pogotovo nakon smrti svog starog rivala/ prijatelja, uspeva da se transformiše iznutra i autentično prihvati integracionističku političku agendu koju je Charles Xavier čitavog života promovisao. Naravno, Magneto nije Xavier i njegovo rvanje sa integracionizmom i promovisanjem mutanata kao nosilaca pre svega vrline a ne moći je prikazano na interesantan način.

Takođe, Bunn uspelo nijansira ponašanje mladih X-Men, baveći se manje generalnom konfuzijom koja mori putnike kroz vreme, a više analizirajući taj njihov neukaljani herojski idealizam koji ih motiviše da vode živote nabijene opasnošću i u kojima nema mnogo mesta za ,,normalne" tinejdžerske aktivnosti. Ovo je vedar strip sa mračnim podtekstom, naravno, a za sada to dobro funkcioniše i ispunjava svoju svrhu ispitivanja vrline kao temeljne herojske vrednosti.

Što se tiče samih priča, prvo, ovo kao i pomenuti Old Man Logan, od samog početka ide ,,preko crte" i uvodi likove iz drugih dimenzija, i X-Men: Blue je generalno razuzdan serijal u kome se mešaju magija i naučna fantastika, putuje po celom svetu, ali koji stiže da uhvati i intimne trenutke i likove prikaže u njhovim momentima sumnje i ranjivosti. Icemanov ljubavni život, recimo, dobija dovoljno prostora da shvatimo kako je teško imati vezu kada ste superherojski mutant što većinu vremena juri svetom u samosvesnom vozilu i bije se sa zlim superherojskim mutantima iz drugih dimenzija, tako da ovo iz pozadine i spretno opravdava česte romanse između članova tima. Bunn se i sasvim rado hvata u koštac sa Secret Empire zapletom, dajući nam jednu dinamičnu priču o kolaboracionistima i porketu otpora, a Magnetov detant sa modernim nacistima, ma koliko sumanuto delovao na površini (ipak pričamo o čoveku koji je preživeo Aušvic kao dete) zapravo biva spretno uvezan u priču.



X-Men: Blue deluje kao konzistentan strip optimističke ambicije da pronađe srž herojstva u svojim likovima i pokaže zašto su i životi obeleženi stalnim tragedijama na kraju vredni življenja. Kao i X-Men: Gold opterećen je stalnim smenama crtača ali njegov ton ostaje vedar i u samom crtežu, a praćenje ostalih serijala praktično nije potrebno da biste ga razumeli pa ga mogu preporučiti širokoj čitalačkoj publici.

Slično bih mogao da kažem i za novi Weapon X serijal. Osim što ovo nije optimističan strip a njegova vedrina je najviše zasnovana na cinizmu likova koji su uglavnom s koca i konopca sakupljene ubice, varvari i atentatori. I što već od čevtrtog broja on uleće u ozbiljan krosover u kome morate da kupite najmanje četiri broja Totally Awesome Hulka da biste ispratili priču. Dobro, Weapon X zapravo ne liči baš mnogo na X-Men: Blue ali sa njime deli energiju sa kojom se kreće napred i očiglednu TEMU koja pokreće priču u svih dosadašnjih osam brojeva.

Tema ovog Weapon X serijala je, pak, mnogo bliža originalnim Weapon X zapletima od onoga što smo u posledjih par inkarnacija dobijali. Greg Pak se u Marvel vratio sa očiglednom ambicijom da dohvati Wolverinea i vrati ga u jedan od najmračnijih perioda u njegovoj istoriji pa je dosadašnja priča u Weapon X veoma dosledno baš o tome kako vojnoindustrijski kompleks koristi mutante sa određenim setom sposobnosti da od njih napravi živa oružja a na uštrb njihove ljudskosti.

Ovo je svojevremeno bilo zanimljiv korak u analiziranju rasizma kroz X-Men stripove i Barry Windsor-Smith je u originalnoj Weapon X priči tematiku izmestio iz opšte populacije i unutar državno-sponzorisanog R&D ambijenta istraživao kako sistem koristi manjine za sopstvenu replikaciju i napredak a ignorišući njihova ljudska prava na jedan metodičan, sasvim obezljuđen način.

Pakov Weapon X je isto ovo, prikaz etičkog potonuća u kome učestvuju pripadnici onog što bismo mogli da nazovemo vladajućom klasom (i rasom), sve izgrađeno na narativu o zaštiti društva i potrebi da se proizvode sve jača oružja kako bi se zaštitio mir. Ovo je sasvim uredna i važna poenta i mada nije nova u X-Men stripovima, nije ni toliko izlizana da je ne treba ponovo napraviti, pogotovo što Pak uspeva da strip nabije akcijom, šarmom i humorom i mada ,,teške" poente stoje kano klisurine, ovo je jedna ,,zabavna" superherojska priča.

Dobro, da li baš superherojska je stvar perspektive jer likovi u ovom stripu sebe generalno ne smatraju herojima, ali Pak uspeva da izvuče znatnu kilometražu iz udruživanja Wolverinea (tj. Old Man Logana) sa svojim arhineprijateljem Sabretoothom (koji je poslednjih par godina prilično uverljivo pretvoren u antiheroja sa vrlo mračnom psihološkom podlogom), da njima priključi šarmantnu i opasnu Domino (koja će, ne zaboravimo, figurisati u Foxovim narednim X-Men filmovima), nativnog Ameriokanca Warpatha (koji se jedini kvalifikuje za naslov ,,pravog" superheroja) te da sve zaokruži sa Lady Deathstrke koja je klasičan negativac, a da ovaj ,,nemogući" tim ipak profunkcioniše.

Delom, ovo je uspešna formula jer Pak dobro poznaje ove likove i ume da proizvede potrebnu hemiju među njima sa sve nadkurivanjem alfa-mačo-mužjaka i velikim količinama cinizma u komunikaciji i ophođenju. Delom, formula se oslanja na to da strip ima jasnu temu i viziju i da likovi ,,prirodno" inkliniraju međusobnoj saradnji bez obzira na veliki jaz koj ih deli, zato što ih ujedinjuje zajednički neprijatelj i njegova dehumanizujuća agenda. Ovo je važno imati na umu barem i utoliko što Lady Deathstrike nije mutant.

Kao što to nije ni Totally Awesome Hulk, Amadeus Cho, junak Pakovog drugog tekućeg serijala za Marvel u ovom trenutku sa kojim se naši junaci udružuju tokom pomenutog krosovera ne bi li pobedili zajedničkog neprijatelja.



Uprkos nekim sasvim suvišnim pripovedačkim komplikacijama kojima se Marvel upinje da nam proda više stripova nego što bismo normalno kupili, taj krosover, Weapons of Mutant Destruction, je dobar sažetak čitavog Weapon X serijala do sada i ako Pak jednoj sasvim klasičnoj Weapon X priči dodaje nekakav lični pečat to je onda na nivou prikazivanja zaposlenih u vojnoindustrijskom kompleksu koji proizvodi kiborge sa mutantskim karakteristikama, a u čije živote (zaposlenih, ne kiborga) dobijamo uvide koji ih humanizuju. Pak dosta ubedljivo prikazuje ne samo ,,banalnost zla" nego i narative koji spajaju nauku i vojsku u aktivnostima što su očigledno neetičke kada se od tog narativa odmaknete samo jedan korak. Naravno, mi ovde dobijamo više od koraka, i naša ekipa mutanata i superheroja ulazi u veliki sukob sa ljudima koji prave humanoidna oružja a po završetku ovog krosovera ne samo da dobijamo logičan nastavak priče koji sledi prirodne motive što su iz nje iznikli nego Pak i uspeva da tim prikaže kao solidifikovan i funkcionalniji, usudio bih se da kažem i zreliji, a koji sada ima jasniju viziju šta mu je dalje činiti. Sve to, plus prilično uspeo podzaplet sa mladim Hulkom koji pokušava da pronađe zver u sebi i da je iskontroliše onako kako njegov pokojni (OR IS HE?) prethodnik nije umeo – rekao bih da Pak ovo radi prilično dobro.

I ovaj serijal pati od čestih smena crtača, ali makar vredi ukazati da je prvih nekoliko brojeva uradio Greg Land i da ovaj čovek poslednjih par godina konačno uspeva da svoj precrtavački stil malko potisne za račun ,,pravog" crtanja i da je tu u stanju da povremeno zaista zablista.

Ako vam je ovo, pak, suviše nasilno i mačo i bliži ste nekakvom mekšem senzibilitetu, možda primerenijem milenijalskoj publici, imamo odlične vesti. Generation X je strip koji se dešava u mutantskoj školi u Central Parku, ali njegovi protagonisti su uglavnom manje poznati ili sasvim novi mutanti i mada i ovde ima tuče i akcije, ovo je serijal prevashodno orijentisan na tinejdžere, njihove (teme i)dileme, napore da odrastu u svetu koji još ne razumeju kako treba itd.

Ovo je, razume se, uvek bila važna komponenta X-Men stripova, još od vremena Stana Leeja i Jacka Kirbyja a aktuelni Generation X je, dakako, samo najnovija varijacija na ono što već decenijama čitamo u raznim New Mutantsima, Generation Hopeovima i, naravno, ranijim inkarnacijama Generation X.

Priznajem da sam se samo malo iznenadio kada sam video da ovaj serijal piše Christina Strain, devojka čiji je rad na dosadašnjim Marvelovim stripovkma bio vezan pre svega za kolorisanje. No, lepo je da joj je Marvel dao šansu da razmahne i svoja scenaristička krila i ako je ovo sa prvim brojem delovalo kao možda malo suviše milenijalski strip za moje staračke kriterijume, ispostavilo se da se do šestog sve vrlo zadovoljavajuće ispeglalo i da je ovo jedna potentna tinejdž-drama koja uspeva da manje poznatim ili relativno novim likovima napravi prostor da dišu, razviju se i zablistaju. Kitty Pryde, direktorka škole – a koja predvodi glavni tim preko u X-Men: Gold – i ovde se pojavljuje u sporednoj ulozi kako bi napravila sponu sa ,,glavnim" stripom, ali u Generation X je nominalno glavni lik Jubilee, a ,,pravi" protagonisti su učenici kojima je ona mentor i čija raznolikost karaktera (i mutacija) nosi ove priče.

Jubilee je, naravno, lik sa kojim scenaristi već godinama ne znaju šta bi tačno započeli, od toga da je ovo azijska-amerikanka kojoj je besmisleno prišivati nekakvu egzotičnost, preko seta moći koji je uglavnom korišćen za sprdnju, pa do relativno recentnog njenog vampirizma (na kome ima da zahvali Victoru Gischleru i njegovom relativno slabom X-Men serijalu sa početka decenije), ali u Generation X Strainova spretno prikazuje kako dojučerašnja jogunasta i strastvena klinka reaguje kada je zadužena za bezbednost i obuku gomile, oh, pa, jogunastih i strastvenih klinaca. Dosadašnje priče u Generation X se uspelo kreću na granici između stalno prisutne svesti da su mutanti i dalje rasa koja je u mnogo većem riziku od nasilne smrti nego što su to druge, i svesti da su tinejdžeri ipak samo malo izraslija deca i da će čak i kada imaju najplemenitije namere, rezultati njihovih aktivnosti često biti problematični.

Strainova svojim likovima dopušta da se razbaškare u stereotipovima pre nego što počne da ih lagano tera u sazrevanje pa ovde imamo nekoliko vrlo dobrih portreta koji se bave uobičajenim tinejdžerskim tropima, od socijalne disfunkcionalnosti (podstaknute fizičkim izgledom ali i preteranom introspekcijom), preko etičkog ekstremizma pa do hvatanja za intelektualnu superiornost i građenja oko sebe zida cinizma i psihološkog nasilja. Quentin Quire ovde dobija dosta zasluženog prostora koga vrlo dobro koristi ali i likovi sa Z-liste kao što su Nature Girl ili Eye-Boy imaju priliku da se prikažu i usele u naša srca u pričama koje uglavnom nemaju ambiciju da se bave spasavanjem sveta od propasti ili nekakvom visokom mutantskom politikom već deluju prirođene klincima u srednjoj školi uz uspele korekcije za superherojštinu.



Opet, naravno, ako vas žuljaju vegani, normalizacija homoseksualnosti i slične ,,moderne" tematske orijentacije, ovaj strip bi mogao i da vas nanervira. Ipak, preporučujem ga jer zaista dobro radi sa likovima i uspeva da neke stare učini ponovo svežim i produbljenim (pored Jubilee, svakako ukazujem na odličan tretman Chambera) a nove prikaže kao intrigantne, sve u okviru odlično pričanih priča koje imaju početke i krajeve i ne bave se sumanutim krosoverima ili skakanjem između dimenzija. Odličan primer ,,malog" stripa u okviru šire mutantske produkcije.

Nažalost, solo serijal Jean Grey u koji sam polagao poprilične nade, pogotovo kada je najavljeno da će ga pisati Dennis Hopeless i od koga sam očekivao sličan ,,mali" projekat sa fokusom na likove i njihovo sazrevanje, taj strip sa dosadašnjih sedam brojeva nikako da se materijalizuje u nečem jasnom i konkretnom.

Ovo je strip koji uzima ,,mladu" Jean Grey (pošto je stara, jelte, mrtva), onu vremenski izmeštenu iz X-Men: Blue i pokazuje šta ona radi kada ne predvodi taj svoj tim koji sponzoriše Magneto. Razume se, ovo je primamljiva osnova jer Jean Grey JESTE jedan od najintrigantnijih Marvelovih likova svih vremena, kompleksan karakter žene koja je od simboličnog dodatka timu čiji su ga svi muški članovi (uključujući, u jednoj od najranijih epizoda i samog Xaviera) šiljili na curu, postala ultimativni avatar (ženske?) moći sa sudbinom od koje je zavisila sudbina dobrog dela univerzuma i tragičnim okončanjem života u više od jedne prilike. Ova sadašnja Jean Grey o svemu ovome zna iz tuđe priče i iskustava, njen tinejdžerski, parapsihološkim moćima obdareni mozak je stalno opterećen svešću o tome da je čitav svet gleda kao devojčicu koja će izrasti u Feniksa što može da uništi čitave planete i kada, na početku ovog serijala ona i sama počne da opaža manigfestacije Feniksove moći, to je zdrava, jaka osnova za pripovest koja će biti delom pikarski roman a delom herojska potraga u kojoj će devojka pokušati da izraste u ženu i heroja koji svi vide u njoj ali da izbegne tragedije iz njenog života.

Nažalost, Hopeless onda tu osnovu razvija na za mene prilično neočekivan i neefikasan način pretvarajući serijal Jean Grey u team-up magazin u kome se titularna heroina u svakom broju udružuje sa drugim superherojem i prolazi kroz dinamičnu, poučnu avanturu koja u teoriji osvetljava neki od aspekata njenog karaktera i odnosa sa kosmičkom moći Feniksa. U praksi, pak, ovo je serija relativno zaboravljivih epizoda u kojima su introspekcija, refleksija i pouke prilično trapavo servirane kroz isuviše didaktičke dijaloge i monologe i strip za sada deluje naglašeno artificijelno sa pripovedne strane. Oh, naravno, Hopeless je odličan scenarista i kada mu lik ,,legne", ume on da napravi velike podvige (ponovo ću brzo pohvaliti njegov izvrsni Spider Woman) pa tako i ovde ima šarmantnih momenata, kao što je duhovita epizoda sa Doctorom Strangeom ili erotskim podtekstom nabijen susret sa Namorom, ali Hopeless ima priličan problem u konzistentnosti kada je karakterizacija u pitanju.



Uvažavam, naravno, da je izazov pisati lik koji je toliko star a treba da deluje sveže, kao i da se razvija i sazreva tokom stripa, no Hopeless vidno luta u oslikavanju svoje heroine (videti polupolomljenu epizodu u kojoj se ova udružuje sa Psylocke) a stvari postaju dodatno problematične sa uvođenjem ,,duha" ,,stare" Jean Grey u narativ. Nije ovde problem toliko u tome što ne znamo je li ovo ,,pravi" duh ili samo nekakav artefakt moćnog uma protagonistkinje koji služi da dobijemo poučne dijaloge i kontrastiranje između dve verzije istog lika, koliko je problem što je karakterizacija ,,stare" Jean Grey toliko daleko od mete da je teško prepoznati koju to njenu verziju Hopeless ovde pokušava da kanališe i ako ste dugogodišnji čitalac ovih stripova moguće je da ćete se i malo naljutiti. Dodatno, za sedam brojeva ovaj je serijal promenio čak četiri crtača i to može da izazove još zlovolje.

Sa druge strane, Iceman koga piše Sina Grace je, čini se, baš onakva studija karaktera kakvu smo očekivali i, što da ne, priželjkivali, superherojski strip koji u svojim likovima prevashodno vidi ljude a tek potom mutante, kostimirane borce protiv zla i slično. Naravno, ako imate problem sa tim da je titularni lik posle pola veka razotkriven kao gej-u-ormanu, ovaj strip zaobiđite u širokom luku jer se dosadašnjih pet brojeva bave praktično isključivo Bobbyjevim izlaskom iz ormana.

No, odlično je to urađeno i Grace od pristojnog prvog broja stiže do veoma dobrog petog, pogađajući sve tačke koje je Hopeless sa Jean Grey ispromašivao. Ovo je takođe strip u kome se jedan od originalnih X-Men bavi ogromnom količinom introspekcije i pokušava da prepozna, jelte, sebe u ovom novom vremenu, ali je napisan mnogo fokusiranije i niti se davi u metaforama onako kako to radi Jean Grey (ovde su pripadnost mutantima i homoseksualnost motivi koji se ugodno dopunjuju) niti nas zasipa nepotrebnim likovima za jednokratnu upotrebu. Naprotiv, Iceman uzima odraslog Bobbyja Drakea koji se suočava sa stvarnošću u kojoj je njegova mlađa verzija otvoreno gej i onda pažljivo i dosta suptilno studira pokušaje nominalno zrelog čoveka da svojoj okolini, pre svega svojim roditeljima otkrije ovu intimnu istinu.



Ovo je zanimljivo i utoliko što se bavi izlaskom iz klozeta kod zrele, odrasle osobe koja iza sebe ima priličnu javnu istoriju i što prikazuje u mnoštvu dobro oslikanih detalja kako ovo može da bude težak, zastrašujući proces kada su u pitanju vaši roditelji. Sina Grace sjajno kontrastira superheroja koji je među kolegama poznat po večito vedrom, zajebantskom karakteru i moćima kojima je više puta pomogao da se spase svet, sa civilom Bobbyjem Drakeom koji je pred roditeljima i dalje ispunjen gorčinom i strahom da slobodno priča i ovo nije prikazano kao isključivo vezano za njegovu seksualnu orijentaciju već ima jednu dimenziju opštosti koja sasvim prirodno legne u narativ. Drakeovi roditelji deluju kao stvarni likovi i mada strip ni malo ne beži od žanrovskih elemenata (Purifieri, Juggernaut itd.), odnos sa njima je prikazan elegantno i ubedljivo sa primerenom dramskom težinom. Grace pritom kako epizode odmiču pokazuje sve bolju kontrolu nad pripovedanjem pa su otkrića i preokreti izvrsno tempirani i doprinose dinamici koja uspelo kulminira u za sada najnovijoj, petoj epizodi. S obzirom da je ona i zaključak prve priče, živo me zanima kuda će Grace i ovaj strip dalje da odu s obzirom da je u njoj obrađena ovako teška i ozbiljna tema. Grafčki – ovo je pet epizoda urađeno sa dva crtača. Pristojno i dobro.

Solo serijal Cable Jamesa Robinsona, zato, sa svoja četiri broja deluje dosta... generički. U proteklih par godina Cable je uglavnom bio vezivan za timske stripove i tu je bilo nekih vrlo uspelih radova sa samim Cableom koji je tretiran na radikalne načine (pogotovo u Spurrierovom X-Forceu). Ovaj novi serijal, moguće pokrenut da bi se kapitalizovalo na činjenici da će Cable biti u drugom Deadpool filmu, deluje mnogo manje ambiciozno, Cablea resetuje na sasvim skroman set tropa (naoružani mačo muškarac koji može da putuje kroz vreme) i za sada ga smešta u jedan prilično izlizan zaplet.

Naime, u centru priče je mekgafin – oružje podeljeno na nekoliko delova koji se nalaze u različitim vremenskim erama a koje, ako se sklopi, može da promeni istoriju – koji Cableu služi kao zgodan izgovor da putuje od divljeg zapada, preko srednjevekovnog Japana pa do civilizacije američkih starosedelaca iz vremena znatno pre konkvistadora, da tamo sretne neke lokalne ljude, ubije koga treba i produži dalje. Strip radi veoma malo toga na psihološkom planu sa svojim protagonistom – nema ovde ni mnogo priče o motivaciji, ni značajnih refleksija – a likovi koje Nathan sreće putujući kroz vreme su paradoksalno i bolje oslikani i sasvim nevažni za priču jer je od početka jasno da će on nastaviti svoje putovanje dalje i da ih više nećemo sretati. Pitam se da li je Robinson sa ovim stripom želeo da napravi nekakav pandan pričama o roninima ili usamljenim revolverašima koji putuju od mesta do mesta i tamo učestvuju u poučnim lokalnim dramama – deluje kao da jeste – ali ovom stripu svakako nedostaje osećaj da su te lokalne drame značajne ili, makar, jelte, poučne.



Robinson je, naravno, suviše iskusan scenarista da ovo ne bi imalo jednu vidnu zanatsku dotegnutost pa je strip zato sasvim čitljiv, ali da u njemu vidim neku veliku ideju koja bi me vukla u čitanje i terala da brojim dane do izlaska sledeće epizode, pa, ne mogu da kažem da je tako. Poslednji put kada je Cable imao solo serijal, to je pisao Duane Swierczynski i taj je strip od slično neobećavajućih početaka izrastao u jednu impresivnu sagu uvezanu u tada aktuelni širi X-Men narativ, sa zanimljivim polemikama sa nekim klasičnim X-Men motivima, te ostao jedan od meni najdražih stripova o ovom junaku. Hajde da se nadam da Robinson ima nešto slično u planu...

Današnji osvrt završio bih pogledom na tri do sada izašle epizode Astonishing X-Men koji piše Charles Soule a koje obećavaju više nego što su za sada isporučile.

Prvo, Soule je čovek koji je napisao neke od meni najdražih stripova poslednjih godina – uključujući i neke Marvelove – i posle nekoliko sezona poštenog odrađivanja posla na Inhumansu, drago mi je bilo da je dobio da piše X-Men. Pa još sa Astonishing predloškom koga vezujemo za neke od najpopularnijih priča u novijoj X-Men istoriji!

Ovo svakako deluje kao da je zamišljeno da bude ,,ključni" X-Men serijal u kome će se prelomiti mnogo motiva od kojih zavisi kontinuitet i dalji smer čitavog mutantskog krila u Marvelu, a što se nimalo prikriveno pokazuje na kraju prve epizode koja tizuje povratak jednog od najdražih likova u Marvelovoj istoriji, Soule je dobio i odlične likove na raspolaganje i moj glavni problem sa ovim stripom je što mu je sam zaplet naglašeno lenj i jedva da pravi napor da se prikrije da je odabran kako bi likovi imali prilike da dobiju individualne epizode u kojima će savladavati po svojoj meri napravljene, simbolizmom nabijene izazove.

Dakle, Shadow King će uništiti svet, kaže Psylocke svojim nevoljnim saradnicima u prvoj epizodi, uništiće ga u narednih nekoliko minuta ako vas OVOG TRENUTKA ne pošaljem na tu neku psihičku ravan gde ćete morati da se sa njim borite na njegovoj teritoriji, budete izloženi svim mogućim ranjivostima koje su neraskidivi deo vaših ličnosti i da ipak na kraju nekako prozrete kroz njegove iluzije i trijmfujete. Da bude  teže, vi niste nikakav uigrani tim već ekipa mutanata sa raznih strana zakona koji su samo bili najbliži u trenutku kada sam poslala panični poziv u pomoć. ALI SVET ZAVISI OD VAS!!!!

Razume se, svi likovi pristaju i naredne dve epizode ih gledamo kako tumaraju kroz fantazmagorične ,,psihičke" krajolike pokušavajući da dođu do svog moćnog neprijatelja, prvo zajedno a onda zgodno razdvojeni na male grupe kako bi svako dobio svoju epizodu u nastavcima.



Soule je ovde sebi u zadatak stavio mnogo posla, uključujući raspakivanje nekih od najdugovečnijih odnosa u X-Men stripovima i testiranje odlučnosti, integriteta ali i čiste snage volje likova koji većinski nisu ,,pravi" heroji i nalaze se u raznim prelaznim formama. I tu ima prostora za zanimljivu dinamiku: Psylocke je već sama za sebe komplikovan lik – plemkinja, telepata, ubica – a tu su i Fantomex i Gambit spojeni bizarnim poslovnim aranžmanom, (Old Man) Logan i Angel kao ,,čisti" X-Men, tu su Mystique i Rogue kao (valjda) reformirani zli mutanti, a tu je i Bishop koji valjda služi da tim ne bude sasvim beo (ako ne računamo Mystique). Naravno, dinamika među njima mora da bude džombasta a Soule se i svojski trudi da igra na razlike i kontraste među likovima.

No, struktura priče je za sada malo usporena jer se strip baca na likove individualno ili u parovima a i Soule ima promenljivog uspeha sa tonom teksta koji ume da osciluje između svečane, dramatične naracije i organskijih, duhovitih dijaloških razmena a da ni jedno ni drugo ne ,,sedi"  sasvim udobno u stripu ovog tempa i tematike. No, opet, ovo je bez sumnje priča sa mnogo potencijala i nadam se velikim stvarima od Soulea u budućnosti. Naravno, strip u SVAKOM broju menja crtača što je dodatna prepreka koju treba preskočiti, ali hajde, za sada me sve to ipak dosta dobro drži.

[milan]

Verovatno nisam jedini koji metodično čita stripove iz proširene X-Men porodice, ali verovatno sam jedini dovoljno dokon da povremeno radim sumarne analize njihove aktuelne produkcije a na, nadamo se, zadovoljstvo vaskolikog čitateljstva.

Neka, neka, samo da ti nikad ne dosadi da ovoliko pises o stripovima. Ja citam gotovo sve od Marvela i DCa (nekad sa visemesecnim zakasnjenjem zbog posla), ali se nikada ne bih usudio da udjem u ovako detaljnu analizu.

[Meho Krljic]

Ma bila bi i detaljnija duža nego nema mesta u jednom postu 

A i ja ih čitam kampanjski, naravno.

[Agota]

Mene Mehmet plaši!    Predpostavljam da treba daleko manje vremena da se pročita strip , negoli Mehmetova analiza.

[Meho Krljic]

Ma, daleko od toga, ovo su zaista samo skraćeni prikazi a kumulativno je ovde pročitano više od hiljadu strana stripa. 

[džin tonik]

procitao se marti misterija, vc #27, poslednji konvoj.
prvo jedan joj.
ok priculjak, nacisti, tajne i tajnice, malo i veze, sve lijepo, ali gdje nadjose - ustase?
sve uz vezivanje uz hitlera i predavanje o genocidu nad, jelte, zzidovima, romima i srbima.
fenomenoloski zanimljivo: talijanski strip u srpskom izadnju.
znaci, italija, pojam fasizma, koja drzala okupiranom pola ndh, sve pozivajuci se na ono sto joj poklonio faking srpski kralj, polovicu koju drzali pod kontrolom cetnicke sluge, gdje ndh imala ni trunke uticaja i vlasti, talijani predstavljaju: zle ustase koji izgenocidirali dva miliona srba.
u srpskom izdanju, t.j. zemlje koja se u ww2 nije razlikovala od ndh ni trunke, tek utoliko sto imala nedica na cijeloj teritoriji, manje talijana i cetnika ostalih struja. a bila i prva u evropi "judenfraj", jelte.
pa hit.

[Ugly MF]

Našao na amerikanskom jeziku kooooonačno , doduše crnobeli sken kompletne trilogije našeg stripa Čuvari Zaboravljenog Vremena!
Jeboooooteee, prvi u boji profil sam kupio u vojski 95te, tek sad pregledao sve!
Imal' ko u boji na serbišn?
E, Zole, izašli mi Elfensi na germanskom!

[džin tonik]

razlog vise da se malo skinem sa pisanog sf-a, vec mi muka, nedavno pokusao procitati andersonov tau zero, svemirski brod, 25 muskaraca, 25 zena... pa kao da ispalili fejsbuk u svemir, 'ebo ih taj sf, ne vidim novum.

[džin tonik]

tex, ludens, #122ff, urota protiv kastera.
nakon uobicajenog pocetka, tex u lovu, gdje ubija ne jednu, ne dvije, vec tri pume, uopce ne krece lose.
prva trecina price nudi solidnu lepezu zanimljivih likova, lijepo karakteriziranih, nista crno-bijelo, cak je i dzenerl kaster simpatican negativac.
ticcijev crtez povremeno izrazajan poput ortizovog, uglavnom, solidno odlicno.
prva trecina, te nastupa pad, ponor, preostale dvije trecine prosto se osjeti nemastovitost, bezvolja, low level rutina. steta.
pri dobrom pocetku i nekolicina slika i prilika zbog kojih volimo texa i kad slabija radnja.



pa tex, ludens maxi #15, vrijeme ubijanja.
segura/ortiz.
katastrofa od price. tex bez uobicajenog sajdkika, atmosfera negdje blizu "usamljenog jahaca", ako se sjecate mignolinog teksonea.
preuzima transport petorice robijasa, ovi bjeze, on ih lovi, itd. pricice razne i priculjci, prilicno nesretno odradjeno.
bonelli cak seguri nije isprofilirao ni texa van povrsnosti. elem, pojavljuju se i apaci, ali nista zadivljenost nocnim orlom, poglavicom navaja, kocizovom bratu po krvi, vracu sa vampum, cuvaru kanjona, velikim zavodnikom. tex je tu tek covjek od zakona, rendzer.
no iako prica ne vrijedi nista, ljepota se krije u malom, detalju, ortizovoj predstavi nekolicine prilika, recimo aloola u popova:





te magicnog vjetra, libellus #33, rat bika koji sjedi.
strip koji vrlo pazljivo pokusao u fantasticnu pricu utkati spoznaje oko zbivanja tokom indijanskih ratova, kastera.
ako zanemarimo napornog glavnog aktera, mv, uglavnom "bezlicnog", pateticno-hipijevskog pristupa, ostaje prilicno zanimljiva pricica i interpretacija zbivanja, pa i sudbine aktera, glavnih i sporednih, te spekulacija shire pozadine. sve popraceno tekstualnim prilozima, koji zanimljivi, iako protkani greskama, poput navoda kako pozar koji arheologiji omogucio nove spoznaje poharao little big horn last stand, sto vec, 1995. (inace 1983.), te standardnih nes(p)retnih prevoda (ako pet puta na brodu ogromnih slovima pise ime broda, ako se navodi i u popratnim tekstovima, jer ga nalazimo i pri dokumentaciji stvarnih zbivanja, onda stvarno moras biti umjetnik posebne vrste da u oblacic uporno unosis... bah).

[džin tonik]

i fajnli tex, ludens #125, crna smrt.
nizzi/civitelli.
kratki, jednostavni, pravolinijski priculjak. tex i carson u prolazu kroz selo sa problem.
predvidiv ljubavni priculjak uz dodatak pohlepe, u svakom smislu crno-bijeli akteri.
jos crtao civitelli, koji mi pri texu nikako "ne lezi". mnogi ga cijene, ali umjetnik ima jako, jako ogranicen repertoar fizionomije likova, posebno crta lica. tako da pri njegovom crtezu, gdje god, uvijek srecemo identicne aktere. zato jedan kadar prirode.

[Meho Krljic]

Steve Ditko, jedan od kreatora Spajdermena danas puni 90 godina. On i Stan Lee, tvorci jednog od najpopularnijih strip-junaka ikad, obojica gaze desetu deceniju života. Rispekt.



https://youtu.be/sXnE3BZ-CkM

[milan]

Bendis presao u DC!!!! :O

[Meho Krljic]

Da, pa osećalo se to da se kuva već izvesno vreme. A i čovek je odradio praktično sve najveće Marvelove serijale, red je da se okuša na JLA i sličnim 

[džin tonik]

imamo drz... prikvel borna!
punisher, max, garth ennis i goran parlov! treba li reci vise?

[neomedjeni]

Pročitao sam Spajdermena - Želju umirućeg, domaće izdanje koje sadrži epizode 698, 699 i 700 The Amazing Spider-mana (ali ne i broj 699.1). Plus dva kratka stripa koja su i u orginalu, valjda, bili prilog uz 700. epizodu. Da sam ikad bio redovni čitalac ovog stripa i da mi je stalo do Pitera Parkera, verovatno bih bio deo rulje koja je onomad htela da rastrgne Slota nakon izlaska poslednjeg broja Amazinga. Ovako, imajući u vidu da Pauk nikad nije bio važan deo mog odrastanja i znajući kako se sve rasplelo i da se Piter nakon par godina vratio, mirne duše mogu reći da je ovo dobar strip. Čak bih kupio par brojeva Superiornog Spajdermena, da vidim na šta je to sve dalje ličilo, u slučaju da se izdavač odluči da uđe u tu avanturu nakon objavljivanja ovog trejda.

[Meho Krljic]

Solidan je bio Superior Spider-man. Slott dobija dosta kritika od old school fanova, ali njegov sada već višegodišnji neprekidni rad na Spajdermenu je u globalu zaista dosta dobar (kažem ja koji to čitam nepunih 40 godina).

[neomedjeni]

Slott dobija dosta kritika od old school fanova,

Da pogađam, zato što MJ i Piter još uvek nisu zajedno? 


Čituckao sam malo Tora nakon Koljača Bogova. Ta edicija do kraja je užasna, zaključno sa Original Sinom, koji sam, zajeban time što je "događaj" radio Aron, pročitao u celosti. Ali onih par Spajdermenovih stripova koji su uplivali u taj event zapravo su delovali zanimljivo.

[Meho Krljic]

Ne, ne, Slotta kritikuju zbog drugi stvari. Zbog potpune promene karakterizacije Black Cat, zbog uvođenja lika Silk itd.

[Meho Krljic]

Veoma uspelo pojavljivanje Hulka u aktuelnom Marvelovom bioskopskom hitu Thor: Ragnarok je između ostalog podsetilo da je u pitanju jedan od najstarijih i najpopularnijih Marvelovih likova koji, samo spletom nesrećnih okolnosti nema u ovom trenutku svoj filmski serijal. No, Hulkova dualna priroda, oslanjanje na arhetipsku čovečiju podeljenost između intelekta i anime, sve su to toliko jaki motivi da Hulka, kao što je i red, na kraju dana ne možete ničim zadržati, on je, kako i sam voli da kaže, najjači od svih, pa je i u Marvelovom filmskom univerzumu sebi izboksovao prostor koji će se, ako je verovati Kevinu Feigeu, pomerati iz filma u film i pričati priču o Bruceu Banneru i njegovom nekontrolisanom, zelenom alter-egu. 


Elem, ponesen nežnim mislima o Hulku, a računajući da je ipak prerano da ponovo čitam Planet Hulk, okrenuo sam se nečem starijem ali svakako prigodnom i pročitao prva dva toma kolekcija Hulk Visionaries: Peter David. Prigoda je svakako u tome što je Peter David svoj dvanaestogodišnji neprekinuti rad na serijalu Incredible Hulk započeo pre tačno tri decenije a čitanje njegove prve priče o ovom liku mi je pomoglo da se setim zašto je David jedan od mojih najomiljenijih scenarista u superherojskom poslu i kako se njegovi rani Hulk radovi izdvajaju u odnosnu na mnogo toga što je sa zelenim čudovištem rađeno od šezdesetih godina naovamo, uključujući aktuelne radove o kojima sam nedavno pisao.



Početak Davidovog rada na Incredible Hulk obeležen je, kako to često zna da bude, serijom slučajnosti za koje niko nije očekivao da će biti začetak legendarnog serijala sa jakim autorskim pečatom. David je sam imao ozbiljne sumnje u to da je on pogodan da piše ovaj strip, ukazujući da je njegova najjača strana pisanje dijaloga a da je to relativno beskorisna veština u stripu čiji se glavni junak mahom izražava u jednosložnim rečima. Bob Harras, tadašnji Marvelov glavni urednik je i sam toga bio svestan ali je sasvim časno Davidu – koji je u tom trenutku bio prilično nepopularan kod Marvelovog uredništva – rekao da niko drugi zapravo ne želi da piše Hulka. Al Milgrom je upravo najavio da odlazi sa serijala a Marvel je, svestan da se radi o jednom od najstarijih likova koje imaju, osećao dužnost da se nastavi sa publikovanjem, pa je i Harras onda Davidu objasnio da mu se daje opuna kreativna sloboda da radi šta god hoće sa stripom koga, ispostavilo se, niko drugi nije želeo u tom momentu. Čak ga je pitao i da li treba da tadašnjeg crtača, izvesnog mladunca po imenu Todd McFarlane, zameni nekim ko bi mu bio više po volji, pokazujući da je ovde u pitanju samo posao, bez emocija i da David firmi čini uslugu ako preuzme serijal koji niko drugi neće. David je odlučio da zadrži McFarlanea jer je u sebi rezonovao da pojma nema šta bi uopšte započeo sa ovim stripom (,,biću srećan ako izguram šest epizoda, a posle ćemo da vidimo") pa da nije fer da crtaču prevremeno upropasti ugovor i tandem je uleteo na serijal sa brojem 331.

Davidov više od jedne decenije dugačak rad na ovom stripu započet je na mestu za koje bi se moglo reći da je bilo ekstremno udaljeno od temeljnih hulkovskih vrednosti. Hulk koga smo pamtili iz šezdesetih i sedamdesetih je bio usamljenik u stalnom bekstvu od civilizacije, jedna sila prirode u neugodnom odnosu ljubavi i mržnje prema čovečanstvu koje prezire ali će ga nevoljno štititi kada se za tim ukaže potreba. Pisan od strane autora poput Archieja Goodwina, Lena Weina, Douga Moencha ili Chrisa Claremonta, Hulk je svoju Džekil-i-Hajd podvojenost dopunio slojevima koji su humanizovali čudovište, prikazali ga kao odbranu od ekstremnog psihološkog stresa savremene civilizacije, možda donekle i oblikovali u simbol borbe za očuvanje prirode i prirodnosti u odnosu na zahuktalu potrošaku mašinu u kojoj je svet počeo sve brže da živi.

No, na početku Davidovog rada na serijalu, 1987. godine, Hulk i Bruce Banner su uspešno fizički razdvojeni (kvazi)naučnim postupkom koji je istovremeno Ricka Jonesa pretvorio u novog Hulka, Bannerova dugogodišnja simpatija Betty Ross je sada Bannerova supruga, njen otac, general Thunderbolt Ross, večita Hulkova arhinemeza, je mrtav a Hulk, Rick Jones i gomila SHIELD agenata te njihovih civilnih konsultatanta su u poteri za novim Hulkom, u pokušaju da pretnju po čovečanstvo zaustave pre nego što uspe da im pobegne.



Prvih par epizoda Davidovog stripa su mnogo više visokotehnološki triler sa letelicama koje kao da su ispale iz star Wars i ljudima koji paradiraju u futurističkim trikoima nego što su intimna priča o čoveku koji pokušava da zauzda svoje unutarnje demone, ali Peter David je majstor svog posla i sa nekoliko drskih zaokreta u pripovedanju, strip vrlo brzo dolazi na iznenađujuće ,,klasičnu" postavku. David uspeva da se dohvati originalnih Stan Leejevih motiva iz najranijih priča o Hulku, uvede u strip ,,gama mašinu" kojom se Banner isprva svojevoljno pretvarao u Hulka, da, čak, vrati u igru (originalnog) sivog Hulka i da mu više intelektualnih kapaciteta nego što su Hulku godinama pripisivani (ne zaboravimo da je Hulk bio jedan od osnivača Avengersa), te spretno pomeri težište pričanja na polje mentalnih oboljenja.

Nije ovo nužno neka najnaučnija rasprava o mentalnom zdravlju koju ćete videti u stripovima u svom životu, naravno, ali jeste fascinatan način na koji David razgrađuje i ponovo sklapa mitos Hulka i Brucea Bannera, bežeći od koncepta Hulka-kao-neurotičke-reakcije na generalno stanje u društvu i zaranjajući dublje u čovekovu dušu da bi u njoj pronašao kompleksnije – i strašnije – stvari. Uzimajući originalnu ideju o podeljenoj ličnosti, David će prikazati Hulka kao istovremeno simptom bolesti koja ima veze i sa Bannerovim detinjstvom i odrastanjem, ali i kao deo čovekove prirode koji nije puka ,,anima". Davidov sivi Hulk, koji se sada svake večeri pojavljuje da zameni ,,bednog Bannera" nije samo dete koje je besno što ne ume da prozre sve te konstrukte i laži sveta odraslih, on je, zapravo mnogo bliži konceptu ,,zla" u odrasloj osobi, biće jake strasti neograničavano etičkim i moralnim kočnicama koje teorijski izgrađujemo odrastanjem i socijalizacijom. Istovremeno, njegovo pojavljivanje više nije vezano za ekstremni stres, Hulk više nije reakcija na strah i nemoć – ovaj Hulk se pojavljuje uveče, na interesantan (ponovo kvazinaučan) način vezan za ciklus smene Sunca i Meseca na nebu i konfliktne motivacije Bannera i Hulka koji po pola dana dele isto telo su izvor interesantnih epizoda u stripu koji se posle nekoliko brojeva pretvara u dinamičnu ,,road movie" pripovest.

Za potrebe zapleta, u priču je ubačen i Leader, Hulkov nekadašnji neprijatelj, jedan od galerije likova koji su dobili posebne moći na ime gama zračenja. No, Leader je za razliku od različitih hulkova iz Marvelove istorije umesto ogromne snage dobio ogroman intelekt. Njegov plan u ovom stripu tiče se manipulisanja moćnim pojedincima u društvu da se Hulku osveti za pređašnje poraze ali i da kroz proizvodnju novih količina opasnog oružja – gama bombi koje je, ironično, dizajnirao baš Bruce Banner – pripremi teren za svoju buduću dominaciju svetom. Leader je, razume se, stereotipni stripovski negativac – sa sve brkovima – ali David je ovoga itekako svestan i rado se sa stereotipom igra odlazeći sve do tačke u kojoj Leadera prikazuje kako komentariše potrebu baroknih trilerskih negativaca da svoj komplikovani plan objasne u ekspozitornom monologu, dok i sam sedi u apsurdno visokotehnološkom skloništu i snima detalje svog plana na nekakav digitalni medij kako bi ga otkrio Hulku u dramski najviše oportunom trenutku. Ovo dosta dobro sažima i generalni Davidov pristup tonu stripa koji kombinuje klasičan triler sa trenucima vrlo teške drame uz nešto umešno odrađene eksploatacije i momente dobro odmerenog humora. To je na neki način i sažetak onog najboljeg što je Marvel u prethodne dve decenije imao da ponudi, pokazujući Davida kao jednog od najsigurnijih nastavljača onoga što je rađeno u Srebrnom i Bronzanom dobu superherojskog stripa, a koji istovremeno uspeva da jednog klasičnog junaka vrati svojim korenima i o istom trošku produbi, prikaže kao neugodno kompleksnijeg nego što je ikada bio.



David, naravno, nema nameru da Hulka prikazuje kao psihopatu (a Bannera kao pukog shizofreničara) jer bi to bilo suviše jednostavno i njegov odnos sa saveznicima koje ima ali i suparnicima koje susreće je složen. Bannerova i Hulkova potera za gama bombama je, razume se, samo solidan mekgafin koji njega tera na put zajedno sa Rickom Jonesom i odbeglim agentom S.H.I.E.L.D.-a Clayjem Quatermainom (znam šta mislite i, naravno, Peter David je mislio isto pa se kasnije pokazuje da ovaj čovek ima i brata kome je ime – Alan). Ovi junaci dalje upadaju u razne pustolovine na putu, često i sami komentarišući da je njihova misija da spasu čovečanstvo tajnog arsenala hulk-generatora užasno važna, ali da ne mogu da ignorišu razne situacije usput gde Hulk (ili Banner) jedini mogu da pomognu.

Razume se, ovo čini strukturu pripovedanja dinamički dosta džombastom ali sa jedne strane ovo je generalno priroda mesečnog superherojskog stripa, a i David ima veoma dobru kontrolu nad glavnim zapletom i uspeva da održi visok nivo saspensa sve vreme, bez obzira na bizarne tangente u koje će odlaziti.

Neke od ovih tangenti su manje uspele – na primer momenat sa vanzemaljcem koji ubija iz samilosti – ali neke su jako uspele. David je majstor kreiranja malih ličnih drama, dajući nam izuzetno sigurne portrete epizodista u čije živote Hulk upada i radikalno ih menja, a koji uspešno oslikavaju i neke od arhetipa Amerike osamdesetih godina prošlog veka. Tako dobijamo vrlo ubedljive blic-uvide u porodično nasilje, dosadu ali i korupciju provincijskih gradića, mini-raspravu o tome da li popularna kultura u ljudima proizvodi žeđ za nasiljem ili samo ispunjava prazninu koju čini odjednom mnogo slobodnog vremena a premalo intelektualne snage da se ono popuni, a kada se David upusti u krosovere sa drugim superherojima, to su neki od vrhunaca ove priče.

Hulkov rani susret sa X-Factorom je, tako, zanimljiv jer uspelo preispituje etičnost poslušnosti sistemu suprotstavljenu činjenju prave stvari onako kako to deluje prirodno. Kasnije David upriliči revanš meč izeđu Wolverina i Hulka koji je, uz sav McFarlaneov visceralni vatromet zapravo izvrsna intelektualna diskusija o agresivnosti koja ide uz moć i mentalitet čekića koji sve probleme vidi isključivo kao eksere. Ipak, najpotresnija je epizoda sa Man-bullom u kojoj David postiže da čitalac, kroz Hulkove oči autentično prepozna strah od čudovišta koji zajednice odvajkada zbija i tera na odbranu, a koji neretko završava u nepravdi.

Istovremeno se odnos Brucea Bannera i Betty Ross uspelo podiže na zreliji nivo, uz suočavanje oba lika sa snagom ali i slabostima onog drugog. David ovde poteže vrlo tešku municiju (između ostalog trudnoću i razmišljanje o abortusu što, da kažemo, nije baš bila popularna tema u superherojskom stripu onog vremena) ali uspeva da kroz odlične dijaloge – i uz nesebičnu pomoć McFarlaneovih olovki – kreira autentično humanu komunikaciju dve osobe koje su prošle kroz, iskreno, apsurdan nivo stresa tokom svojih života.

Ta humanost ove priče jeste jedna od njenih najvažnijih komponenti, Davidov rad je, razume se, bio jako uticajan na kasnije autore koji su pisali Hulka, ali ma koliko da su drugi motivi koje je on rabio docnije široko korišćeni (Pakovo insistiranje na tome da je ,,hulk" kategorija a ne osoba je direktna ekstrapolacija ovoga što je Milgrom postavio a David razradio, da ne pominjem Aaronovo razdvajanje Hulka i Bannera), samo su retki uspevali i tu dimenziju Davidovog rada na Hulku da prenesu u svojim stripovima.



A ovo je istovremeno, uz svu tu humanost i humor i prilično ubedljivo tragična priča, sa finalom u kome Leader svoj plan izvodi gotovo bez greške i koje Hulk završava poražen. Ipak, da se čitaoci ne bi pitali da li je moguće da je Hulk ZAISTA mrtav, drugi tom kolekcije sadrži i dva naredne epizode, bez McFarlanea a sa radikalnim zaokretom u tonu i zapletu stripa gde Hulk, najozbiljnije, radi kao dobro plaćeni izbacivač u lasvegasovskom kasinu. Ova ,,Joe Fixit" faza Hulkovog života je zapravo bila vrlo zabavna ali više o njoj ćemo pisati kada budem seo da čitam dalje tomove ove kolekcije.

Todd McFarlane je, naravno, posle rada na ovoj priči o Hulku započeo svoj streloviti uspon u Marvelovoj hijerarhiji, označavajući i kraj ere u kojoj su scenaristi bili bogovi a crtači izvođači i početak ere u kojoj su crtači postali takve zvezde da su mogli da rade maltene štagod žele. Naravno, znamo i da se ta era završila secesijom od Marvela i kreiranjem Image Comicsa a da je McFarlane kroz Spawna kreirao jednog od najuspelijih superheroja devedesetih i postao milioner. Zato je i zanimljivo gledati njegovo napredovanje kroz ovih nekoliko epizoda Incredible Hulka gde od tek uslužno dobrog crtača koji se svađa sa anatomijom a pozadine su mu često svedene na puku geometriju postaje izražajni crtač kakvog ćemo pamtiti. Njegov Hulk je nedvojbeno ružna pojava ali McFarlane, kako epizode odmiču uspeva da pomiri i jako dobro upotrebi i ekspresionizam i karakterizaciju glavnog lika, a da ostane dovoljno prostora i za humor koji je maltene u tonu Archie Comicsa. Ne onoliko natrpan ornamentikom kako će izgledati Mcfarlaneov Spider-man par godina kasnije, njegov Incredible Hulk je bio eksplozivan ali za čitanje veoma pitak strip sa mnogo ,,nemoguće" fizike i anatomije ali koji je svoju dušu nedvosmisleno pronašao znatno pre svog kraja. Preporuka.

[milan]

Ah, Peter David... Jedan od najvecih svih vremena...

[Meho Krljic]

I Todd McFarlane pre nego što je postao kralj (pre)skupih igračaka za odrasle. 

[neomedjeni]

Pitanje, druže Meho, pošto me je vaš prikaz zainteresovao za čitanje. Kako je završena priča sa Leaderom, odnosno da li je završena u nekom drugom stripu? Jer ako ga Hulk nije zaustavio, pretpostavljam da se to negde drugde nastavilo? Ili tu postoji neki keč?

[Meho Krljic]

Pa, ona se nastavila tokom dosta godina kasnije i Hulk će ponovo u više navrata dolaziti u sukob sa njim. Ali ne treba da te to nešto specijalno brine, priča koja je pričana u ova dva toma je dosta zaokružena i zadovoljava čitaoca ovakva kakva je.

[neomedjeni]

Odlično, kupljeno!

[Meho Krljic]

Da probam da danas ispucam nekoliko kraćih prikaza nekoliko zanimljivih serijala.


Sa dosta zakašnjenja pročitao sam kompletnih osamnaest epizoda serijala Crossed +100 koji je izlazio između 2014. i 2016. godine za koga drugog do – Avatar Press.

Na više mesta sam već opširno pisao o fenomenu stripa Crossed kojim je Avatar, verovatno iznenađujući i same sebe, kreirao drugi najvažniji zombi-strip našeg doba. Iako, razume se, Crossed po popularnosti i dalje ne može da se poredi sa The Walking Dead i multimedijalnim legatom Kirkmanovog čeda, na njegovoj strani je nekoliko zanimljivih detalja. Prvi je, naravno, to da je Crossed ispao iz glave Gartha Ennisa, ponoviću po ko zna koji put, verovatno najboljeg scenariste koji trenutno radi u američkom stripu i da je njegovih originalnih deset epizoda izašlih 2010. godine uspelo da potpuno zaseni praktično sve druge žanrovske srodnike odvrćući intenzitet na 11 i dajući nam zombi-apokalipsu u kojoj su uobičajeni tropi o ,,drugome" kao bezumnom konzumentu mutirali u duboko uznemirujuće prikazivanje kolapsa društva prouzrokovanog najnižim ljudskim pobudama ostavljenim bez ikakvh kočnica.

Druga stvar koja je značajno doprinela vitalnosti fenomena Crossed je ta da Ennis nije imao problem da pusti druge da se igraju u njegovoj igraonici i mada se i sam nekoliko puta vraćao pisanju Crossed, ovaj je brend izrastao i razgranao se daleko preko granica nečega što bi bilo normalno u okvirima ,,autorskog zombi-stripa". Avatar je ovde prepoznao priliku koja mu se pružila pa je Crossed tretiran više kao medijum za sebe nego kao nekakav rigidni serijal, sa raznim autorima koji su dobili priliku da pišu svoje priče unutar generalnog sveta kreiranog od strane Ennisa (i crtača Jacena Burrowsa, naravno, čija je visceralnost u mnogome definisala uznemirujuću estetiku tog istog sveta), skačući kroz vremenski tok i kreirajući svoje likove, zaplete i situacije, oslobođeni potrebe da prate nekakvu ,,jedinstvenu" priču.

Ovo je bio uspešan eksperiment i mada kroz njega po definiciji nismo dobili konzistentan narativ sa jasnim smerom kretanja i krajem, ono što jesmo dobili je pregršt različitih i nadahnutih priča o kraju sveta obeleženog najnižim ljudskim porivima i ponekim činom plemenitosti.

Većina autora radila je unutar Crossed: Badlands serijala i tu se izređala respektabilna reprezentacija britansko-američke strip industrije sa pričama koje su radili David Lapham, Jamie Delano, David Hine, Simon Spurrier, Christos Gage, Kieron Gillen i drugi. No, neki su dobili i posebne serijale. Jedan od njih je bio pomenuti Si Spurrier koji je sa izvanrednim nedeljnim webcomicom Crossed: Wish You Were Here ne samo nadrastao žanrovska ograničenja ,,zombi-stripa" i kreirao veličanstvenu, potresnu tragediju, već i možda dostigao samog Ennisa po dubini sa kojom je zasekao u naš svet ispitujući jednu njegovu moguću budućnost.

Drugi od njih je, naravno sam patrijarh Alan Moore.

Mooreov odnos sa američkim izdavačima je odavno otišao u materinu, što zahvaljujući njihovim kapitalističkim praksama, što zahvaljujući njegovom sve izraženijem potonuću u svojevrsni solipsizam. Tako smo došli do momenta u kome je jedini izdavač sa kojim Moore koliko-toliko redovno sarađuje upravo Avatar. Naravno, Moore za Avatar radi samo ono što želi – a to su sada najčešće bizarne lavkraftovske fantazije – no, izgleda da ni on nije ostao imun na sirenski doziv Crosseda pa je za njega kreiran poseban serijal Crossed +100 sa posebnom premisom.



Ova je premisa jednostavna, ali i primamljiva: dok se većina drugih Crossed stripova bavila vremenom neposredno nakon izbijanja infekcije koja je stanovništvo planete počela da pretvara u bezumne sadističke monstrume i prikazivala tragični raspad društva i pokušaje preživelih i neinficiranih da se prilagode postapokaliptičnom mizanscenu, odlazeći u najboljem slučaju godinu-dve u budućnost, Mooreov strip počiva na ideji da je od izbijanja infekcije (koje se desilo 27. jula 2008. godine) prošlo puno stoleće.

Crossed +100 je, dakle pripovest o ljudskom društvu koje je nastalo na zgarištu naše civilizacije, ono proverbijalno ,,šta je bilo posle" i nema nikakve sumnje da je u startu ovo interesantna priča. Svet u kome se Crossed događa nije uništen nikakvom ,,spoljnom" kataklizmom, on je pre svega obeležen raspadom društva na ime stalne pretnje od strane inficiranih koji su napadali, ubijali, silovali, proždirali neinficirane (ali neretko i jedni druge) i time doveli do stanja stalne borbe za opstanak. Konsekventno, ovo je svet u kome su tehnologija i dokumentacija uglavnom i dalje na raspolaganju ali se društvo svelo na mali broj prioriteta vezanih za puki opstanak, a specijalizacije potrebne da se tehnologija ispravno koristi i zapisano upotrebi su nestale ili su potisnute za račun nekih veština koje garantuju preživljavanje do narednog jutra.

Utoliko, svet u koji nas Moore spušta na početku Crossed +100 je zanimljiv koktel kulture i tehnologije. Ljudi čije sudbine pratimo dok istražuju pomalo divlji, zarasli Tenesi su svega generaciju ili dve mlađi od nas, i njihovo društvo i dalje pamti dobar deo predapokaliptične kulture, te koristi mnoge elemente stare tehnologije, ali je i obeleženo velikim informacionim jazom koji je prouzrokovao pad civilizacije. Jezik kojim pričaju ovi Amerikanci je, svakako, najvidljiviji indikator njihove razdvojenosti od nas, engleski koji slobodno kombinuje nekada sasvim nespojive žargone, gde su glagoli postali pridevi ili prilozi (na primer reč ,,fuck" je sasvim odvojena od seksa i koristi se onako kako bismo mi koristili ,,veoma" ili ,,jako") a neke reči koje se vezuju za najviše vrednosti predapokaliptičnog sveta za njih opisuju nešto što je dobro, lepo ili povoljno (konkretno, ovo su reči poput ,,movie" ili ,,gasoline").

Ovaj naoko pidgin-English ne treba da zavara čitaoca jer društvo u kome žive ljudi iz Crossed +100 nije ,,primitivno" na neki prepoznatljivo žanrovski način. Naprotiv, iako u njemu po prirodi strani preovlađuju ,,niske" tehnologije po našem sadašnjem shvatanju (a one obuhvataju vatreno oružje, električnu energiju i vozila sa unutrašnjim sagorevanjem), ono je po nekim elementima veoma ,,napredno", recimo rodna ravnopravnost je potpuna i prirodna, seksualne prakse su sasvim slobodne i jasno razdvojene od svesti o potrebi za reprodukcijom a mada je većina stanovništva nereligiozna, postoji i velika zajednica američkih muslimana koja praktikuje obrede i verski moral, mada su njeni članovi potpuno svesni da njihova verzija islama (u kojoj je glavni imam – žena) zapravo nema previše veze sa predapokaliptičnom verzijom.



Za trenutak deluje kao da je Mooreova priča zapravo futuristička varijacija na priče o kolonizaciji američkog zapada, pogotovo što su inficirani ulalvnom nestali sa američkog kontinenta, osuđeni na ekstinkciju na ime nedostatka kontrole impulsa i sklonosti ka planiranju i većina protagonista nikada u životu nije videla ,,crossed" osobu. No, već posle par epizoda ispostavlja se da stvari nisu tako proste.

Drugi autori koji su pisali razne verzije Crossed su eksperimentisali sa pripisivanjem inficiranima nešto viših intelektualnih kapaciteta i impulsa ka stvaranju primitivnih zajednica nego što je standard za žanrovsku ,,zombi"-literaturu. Spurrier je čak svoj Wish You Were Here utemeljio na ideji o nekoj vrsti inficiranog mesije koji podučava svoje skoro životinjske ,,sunarodnike" kontrolisanju nagona, no Moore u +100 ide nekoliko koraka dalje i istražuje koncept prirodnog odabiranja i generacijske socijalne evolucije stvorenja koja su ipak mnogo više od običnih životinja.

Crossed +100 je, tako, priča o tome šta se dešava ako se među bezumnima pojavi neko ko je i pre apokalipse smatran bezumnim a čiji su decidno antisocijalni nagoni u vremenu prošlom temelj stvaranja novog poretka u drastično promenjenim uslovima. Takođe, Moore postavlja i tezu da će, ma kako različita dva društva koja se posle apokalipse razvijaju bila, postojati skoro prirodan impuls da se ona na neki način stope, jer se na kraju dana radi o jednoj biološkoj vrsti.

No, Crossed +100 je i strip u kome je teza zanimljivija od onoga što se u njemu događa. Moorea, jasno je to, volim kao najrođenijeg i on je napisao neke od najboljih stripova koje sam ikada čitao ali ovo nije strip u kome sam se previše srodio sa likovima. Jugoistočni mizanscen u kome se priča odvija je lep, posebno u prvih nekoliko epizoda koje crta žestoko talentovani Gabriel Andrade i sam svet je interesantan, a misterija u centru zapleta ima težinu, no likovi su iznenađujuće neinteresantni. Moguće je da je ovde delom stvar u tom veštačkom jeziku kojim pričaju a koji obezbeđuje da strip nikada ne ,,teče" onako kako biste želeli, a možda je i stvar u naglim promenama mesta radnje, skokovima kroz vreme i uvođenju novih likova koji odjednom imaju veliku važnost za zaplet. Možda je, naravno, stvar i u tome da je Moore posle šest brojeva digo sidro i ostatak priče na dovršavanje poverio Simonu Spurrieru koji je stvari odrolao do kraja sasvim profesionalno ali očigledno bez moćnog unutarnjeg nadahnuća sa kojim je pisao Wish You Were Here.

Šta god da je bilo u pitanju, Crossed +100 ima vrlo jasne ideje koje želi da nam iznese i natera nas da o njima razmišljamo – od onog standardnog pitanja ,,ko je u stvari pravo čudovište?" pa do kompleksnijeg tipa ,,ako čudovišta imaju potomstvo da li je na nama da ga istrebimo ili spasemo?" – ali svoje likove koristi gotovo isključivo utilitarno i njihove su karakterizacije tu tek koliko je potrebno za priču, bez, ako tako mogu da kažem, ,,viška" ličnosti koji bi nam omogućio da se u njima pronađemo i sa pričom potpuno srodimo.

Bez te dimenzije koja je, ispostavlja se, meni nekako ključna , Crossed +100 ostaje saga o jednoj alternativnoj budućnosti u kojoj neke grupe ljudi ratuju protiv drugih grupa, ispričana korektno i sa zanimljivim pančlajnom na kraju, ali bez onog sloja ,,stvarnosti" kojim je Ennis originalno Crossed i stavio na mapu a Spurrier ga sa WYWH uspelo vaskrsao. Bonus poene strip dodeljuje ljubiteljima klasične naučne fantastike na ime sasvim otvorenih referenci na neke od njenih kultnih ostvarenja (od Kantikuluma za Lajbovica, pa do Zadužbine ).

Što se crteža tiče, pomenuti Andrade koji serijal započinje je jako dobar, pogotovo u prikazima nekada civilizovanih krajeva koje priroda ponovo uzima pod svoje, ali ni njegovi naslednici na serijalu, Fernando Heinz, Rafa Ortiz i Martin Tunica iako očigledno za svoje epizode imaju manje vremena, nisu za bacanje. Pogotovo je bitno da je Avatar tokom godina popravio stvar koja im je bila najočiglednija rak-rana – a to je kolorisanje. I dalje je ovo kompjuterski bojadisano, naravno, ali studio Digikore odgovoran za ceo serijal se potrudio oko nijansiranja pa crtež ima toplinu koja je nekada redovno izostajala iz Avatarovih izdanja.

Sve u svemu, Crossed +100 je zanimljivo štivo, ali ne onakvo zakucavanje kakvom sam se nadao kada je najavljivano da će Moore zamočiti svoje pero i u ovu lokvu krvi 'n' izlučevina. Ako ste već iščitali Wish You Were Here, ovo je svakako preporuka, ali ako niste, Wish You Were Here vam mora biti prva i glavna stanica u Crossed univerzumu.



Za nešto manje nihilistično štivo, skrenuću vam pažnju na serijal Paper Girls koji već dve godine postojano izlazi za Image Comics a ja sam se tek danas odlučio da nešto o njemu kažem jer se sa pre neki dan izašlim sedamnaestim brojem konačno pomaljaju obrisi njegovog metazapleta. Drugačije rečeno: tek je sada moguće donekle reći o čemu se u Paper Girls zapravo radi, ali, hitam da dodam, to ne znači da ovaj strip do sada nije bio jedno autentično čitalačko zadovoljstvo.

Scenarista sa kojim ovde imamo posla je, naravno, Brian K. Vaughan, čovek briljantnih ideja i neprevaziđene egzekucije. Istina je da sam ga poslednji put na ovom topiku pominjao na ime kilavog miniserijala We Stand on Guard, ali istina je i da je Vaughan čovek koji je poslednjih godina napisao neke od najboljih žanrovskih stripova na američkom kontinentu, tretirajući naučnu fantastiku kao medijum moćnih ideja i sociopolitičkih promišljanja u Private Eye, a spejs operu kao moćni psihodelični karneval i mesto za priču o važnosti porodice u još uvek tekućem serijalu Saga.



Paper Girls je, dakle, pored Sage drugi Vaughanov tekući rad za Image i mislim da se ovde radi o sasvim dobroj simbiozi jakog nezavisnog izdavača i izuzetno promišljenog autora koji savršeno funkcioniše u medijumu sekvencijalnog pripovedanja, a što sve na gomili opravdava proizvodnju stripa koji nije, kako je to danas uobičajeno, razdeljen na jasne celine što  mogu biti objavljivane u ,,trejdovima".

Drugim rečima, Paper Girls je ,,rigidni" strip-u-nastavcima koji se ne zasniva na  distinktnim pričama unutar dužeg narativa, već, možda i pomalo drsko, sve vreme priča samo jednu, dugačku i kompleksnu priču koja kreće od relatabilnih likova, vrlo brzo smeštenih u sasvim vanredne okolnosti a onda sa svakom epizodom eskalira saspens i kompleksnost sveta u kome se odvija.

Moram da priznam da meni to veoma prija na mnogo nivoa. U prvom redu, Vaughan kao da je naslutio da će sa Netflixovim Stranger Things krenuti neka vrsta rivajvla ,,žanra" retro-adolescentske misterije/ avanture, pa je Paper Girls gotovo manifestno priča utemeljena na sada već arhetipskoj ikonografiji pustolovnih osamdesetih: bicikli, tinejdžeri koji se hvataju u koštac sa sasvim ,,odraslim" problemima, američka provincija, misterija i fantastika.

U drugom redu, feminista u meni je nemalo zadovoljan time što je Paper Girls strip koji sasvim programski u centar radnje stavlja ženske likove (i izbegavajući zamke u koje su upali mnogi drugi, uključujući Patty Jenkins sa filmom Wonder Woman, ne ubacuje muške likove kao ispomoć i motivaciju), ali čiji scenarista ne troši vreme na to da sebe za ovo dostignuće tapše po plećima junačkim, već pažljivo i sa puno ljubavi razrađuje karakterizaciju svakog od njih. Čini mi se da se veliki deo glupih problema koje današnji strip-autori (ali i autori filmova, videoigara itd.) imaju sa delom publike što se buni zbog ,,nasilne diversifikacije" likova svodi na to da likovi nisu dobro napisani, nisu ubedljivi i relatabilni već su u najboljem slučaju koliko-toliko artikulisani nosioci sociopolitičke teze, a Paper Girls je praktično ogledni primer kako se sva ta socijalna politika može uspešno plasirati ako imate zrele, produbljene karakterizacije.

Vaughan čak i ne deluje kao da se posebno napreže oko uplitanja rodnih pitanja, seksualnosti, teme odlučivanja o sopstvenom životu nasuprot očekivanjima zajednice u svoj narativ. Protagonistkinje Paper Girls su devojčice koje ulaze u pubertet, mlade tinejdžerke usijanih glava i nabujalih hormona i njima buntovni duh dolazi na najprirodniji moguć način a ako vam njihovo propitivanje društvenih uloga i gorljivo zalaganje za ove ili one ideje deluje ,,nametljivo", onda možda nikada niste upoznali ni jednog tinejdžera.

No, sve to na stranu, Paper Girls je naprosto izuzetno zanimljiv naučnofantastični strip koji besprekorno kreće iz jedne male, naoko nevažne tačke u ličnim istorijama protagonistkinja a onda se iz epizode u epizodu razgrana u komplikovanu sagu (da, da) oslonjenu na vrlo sigurne spekulativne, žanrovske temelje. Doduše, ne želim ovde da otkrijem premisu na kojoj Paper Girls izrasta jer je dobar deo čitalačkog užitka zasnovan baš na začudnosti koja se dobija prelaskom iz jedne sasvim naturalističke priče o grupici devojčica što ujutro ustaju rano, sedaju na bicikle i raznose novine po uspavanom američkom gradiću u Klivlendu u fantastičnu tobogansku vožnju nabijenu finim naučnofantastičnim motivima.

Vaughan ovde vrlo sigurno demonstrira kontrolu nad pripovedanjem koje sa protokom vremena mora da vodi računa o sve većem broju motiva i elemenata zapleta, o omažima osamdesetima ali i kontrastu sa današnjim vremenom ili mogućim budućnostima. Veliki deo svoje ubedljivosti Paper Girls svakako duguje tome što autor sve temelji na dobrim, uverljivim likovima i njihovim lakim, prirodnim dijalozima (čak i u najneprirodnijim situacijama) pa tako i njihove motivacije čitalac doživljava kao ubedljive i logične, a što dalje pomaže da se tom istom čitaocu uspešno prodaju neke zaista bizarne epizode. Naprosto, kada čitate strip u kome ste se do te mere srodili sa likom da u svakoj situaciji pomislite da biste isto uradili – a pritom niste tinejdžerka koja je upravo dobila prvu menstruaciju ili druga tinejdžerka koja svoju buntovnost izražava pušenjem i željom da se potuče kad god je neko popreko pogleda – onda tom stripu dajete MNOGO kredita.



A nije da mu taj kredit nije potreban, jer Paper Girls, pored svih lepih stvari koje imam o njemu da kažem, nikako ne žuri da nam otkrije sve svoje tajne. Ovo je, naravno, osnov (pod)žanra fantastične misterije, ali ne treba izgubiti iz vida da urpkos svoj svojoj pitkosti i brzom tempu kojim se odvija, Paper Girls zapravo ekstremno malo toga čitaocu otkriva o svom ,,stvarnom" zapletu. Većina onoga što u stripu vidimo je ŠTA SE protagonistkinjama događa, a proporcionalno mnogo manji broj strana otpada na ZAŠTO se to zapravo događa i kako je za dve godine izlaženja ovaj serijal izbacio sedamnaest brojeva (doduše dužih od standardne dvadesetdve strane), tako je i sasvim moguće da se čovek posle svake sveske oseti malo zakinuto što se tu svašta izdešavalo ali se priča nije suštinski pomerila u smeru rešavanja nekih dotadašnjih misterija (a uvedene su i neke nove).

No, utisak je da vaughan baš tako i želi – pitak stil i dobri likovi su tu da vas nateraju da strip kupite i sledećeg meseca, a dugoročne misterije i ,,veliki" zaplet služe da vas zadrže uz njega i sledeće godine. I ne mogu to mnogo da mu zamerim. Fakat je da ću ovo, jednog dana kada bude završeno, pročitati još jednom, u cugu i da će to biti ,,pravi" način za konzumiranje Paper Girls, ali ima i nečega u tome da je ovo mesečni (skoro) serijal u kome fraza ,,nastaviće se" na kraju epizode nosi uzbuđenje i napetost kakve je writing for trade stil pisanja pomalo istisnuo iz savremene američke produkcije.

Vaughanov saradnik i koautor na ovom stripu je izvrsni Cliff Chiang koga smo prošli put na ovom topiku pominjali na ime odlične saradnje sa Brianom Azzarellom u serijalu Wonder Woman. Chiang na Paper Girls blista dajući nam, uz pomoć nenametljivog, disciplinovanog kolora Matta Wilsona, čiste, lepe slike lepih geometrija i, u skladu sa onim što radi i scenarista, minuciozne karakterizacije. Junakinje ovog stripa su, između ostalog, i rasno diversifikovane, a Chiang ovo provlači na najprirodniji moguć način, bežeći od stereotipa i obezbeđujući da ćete ovoga postati svesni tek retroaktivno. Naravno, tu su i interesantna futuristička dizajn-rešenja ali i jednako uspeli izleti u daleku prošlost, no Chiang uvek u prvom planu drži pripovedanje, besprekorno vođenje čitaočevog pogleda od jedne do druge tačke od najvećeg značaja na stranici i u ogromnoj meri doprinosi dinamici i pitkosti ovog stripa.   
Paper Girls je, dakle, strip koji morate pročitati ,,ceo" da biste iz njega dobili ono najvažnije, ali je istovremeno, na nivou detalja, prepun prvoklasnog sadržaja. Odlični likovi, zanimljive spekulativne ideje i vratoloman tempo garantuju čitalački užitak u svakoj epizodi i skoro da u ovom trenutku i nije toliko bitno da li će ,,glavni" zaplet na kraju biti na nivou koji je inicijalna misterija obećavala. A opet, Vaughn je ovo – verovatno hoće. Najtoplije preporuke.



Na superherojskom delu spektra, potaknut gledanjem Snyderovog i Whedonovog Justice League, poželeo sam da se podsetim kako to izgleda kada se neko ko to dobro radi bavi Supermenom, Betmenom, Wonder Womanom i ostalom bratijom pa sam pročitao do sada izašle 33 epizode serijala Injustice 2 koji od Aprila ove godine u nedeljnom tempu izdaje DC. Za slučaj da ima nekih nedoumica mogu samo da ponovim ono što su upućeni nekoliko godina unazad pominjali: Injustice je, potajno, najbolji krosover/ event serijal koga DC danas ima.

Naravno, niko to nije očekivao. Prvi Injustice je delovao kao puko vršenje dužnosti: Warner Bros. je izdao borilačku igru Injustice: Gods Among Us koju su napravili tvorci Mortal Kombata, Nether Realms, a DC je u širokom marketinškom potezu kompletne korporacije dobio zadatak da proizvede i prikvel-strip koji će objasniti kako je došlo do toga da se u video-igri superheroji besomučno tuku jedni protiv drugih, na planeti Zemlji kojom tiranski vlada Supermen. Strip je objavljivan samo digitalno, svake nedelje i mogao je biti malo zapažena crtica za popunjavanje wiki-članaka o video-igri, samo da Tom Taylor iz nekog razloga nije seo i napisao jednu od najubedljivijih priča o slomu superherojskog koda, Supermenovom bolnom prelasku na tamnu stranu i očajničkom naporu šačice kostimiranih boraca za pravdu da uprkos diktatorskoj vladavini Čoveka od čelika učine proverbijalnu pravu stvar.



Injustice svakako nije bio prvi strip o ,,zlom" Supermenu (ili nekom njegovom analogu) koji preuzima upravljanje planetom ali Taylor je uspeo da ponuđeni alternativni vremenski tok iskoristi na najbolji moguć način. U Injustice su psihologije superheroja koje poznajemo iz ,,zvaničnog" vremenskog toka bile veoma brižljivo sačuvane i dosledno ekstrapolirane za nove okolnosti a svaka od zaraćenih strana je imala ubedljivu motivaciju za to što radi. Taylor je Supermena pokazao kao konfliktnog diktatora svesnog težine svojih odluka, a njegovu opoziciju, uprkos idealističnoj podlozi gerilskog delanja, kao pragmatičnu povremeno do granice etičnosti. Ukratko: Injustice je bio sve ono što je Marvelov Secret Empire par godina kasnije trebalo da bude sa strane diskusije o etici, politici i filozofiji moći.

Istovemeno, Taylor je pružio i veoma ubedljiv performans što se tiče slikanja po velikom platnu pa je njegov strip imao jednu skoro grantmorisonovsku širinu sa smelim idejama kakve mogu da funkcionišu samo u visokokonceptualnoj superherojštini (visoka tehnologija i visoka magija koje postoje i koriste se rame uz rame, paralelne dimenzije i mitski svetovi uvučeni u jedan suštinski politički sukob) izvanredno žonglirajući ogromnim ansamblom likova. Kada je strip od njega preuzeo Brian Buccellato, da piše dalje nastavke prateći neočekivano veliku popularnost koju je Injustice doživeo, čitaoci su se bunili da to više nije to, ali je Njujorčanin ipak uspeo da održi generalnu maštovitost ovog serijala i doveze ga u pristojnoj brzini sve do samog kraja pokazujući kako je Betmenova opozicija konačno trijumfovala nad Supermenom i njegovu svetsku vladavinu okončala posle nemalih žrtava, podsećajući i na neke važne elemente superherojštine poput plemenitosti i optimističnog heroizma i stavljajući Harley Quinn u sam centar raspleta.

Verovatno nema gore ponude u ovoj industriji od ,,E, a jel' bi ti da radiš sada i prikvel za DRUGU Injustice igru?", ali, nekim čudom, Tom Taylor je ne samo pristao da se vrati DC-ju – kad već Marvel nije dovoljno pametan da i njemu ponudi ekskluzivni ugovor – već i ponovo na nedeljnom planu isporučuje ukusne zalogaje intrigantnog i zabavnog superherojskog krosovera sa tim nekim dubljim temama udobno smeštenim između scena lepih tuča koje je u velikom delu uradio odlični Bruno Redondo, takođe povratnik na serijal. Sumarno, dakle, možda najbolji američki superherojski DOGAĐAJ ove godine uradili su jedan Australijanac i jedan Španac (uz još nekoliko mahom veoma dobrih crtača) i nadam se da DC ima razumne planove za dalje nastavke u Injustice kanonu, kao i da Geoff Jones i urednici shvataju da je Taylor praktično rođen da piše kompleksne superherojske sage u kojima se, uprkos pregršti isprepletanih zapleta i desetinama likova nikada ne gubi osnovna nit, jasnoća centralnog konflikta i težina etičkih pitanja o kojima se raspravlja.

Injustice 2 je delom prikvel, a delom prepričava narativ same igre i mada je Taylor autor sposoban da isporuči složene, prepletene narative na najpitkije i najdinamičnije načine, po prirodi stvari ovakav strip ipak zahteva nekakvo predznanje. Razume se, ako niste čitali prvi Injustice, to samo znači da imate izuzetno ugodan domaći zadatak da prvo savladate nekih hiljadu-hiljadu i po stranica štiva koje će vam pokazati kako i zašto je Supermen, jelte, pukao i zašto su ga neki superheroji sledili u zavođenju reda na planeti koji je zahtevao i određene, eh, žrtve, ali pored toga zaista valja imati na umu da su neki od ključnih likova Injustice 2 radikalno izmenjene verzije likova koje poznajemo iz glavnog kontinuiteta. Opet, jedna od najboljih stvari u vezi sa čitavim Injustice projektom je upravo što je Taylor za svoju, hm, alternativnu budućnost dobio jednu distinktnu tačku razdvajanja. Injustice univerzum nije neka od ,,običnih" alternativnih dimenzija DC-jevog multiverzuma u smislu da su razlike između glavnog i alternativnog toka relativno brojne i raštrkane kroz istoriju, već je u pitanju univerzum identičan onom koga inače čitamo u DC-stripovima, koji se na jednom mestu, nasilnim incidentom pretvorio u vrlo ubedljivu ,,meku" distopiju. Taylor sa Injustice nije upao u zamku da svoju alternativnu stvarnost ,,autentičnoj" fikciji dodatno zafarba nekakvim žanrovskim skretanjem (futuristička, urbana naučna fantastika, kao u Beyond univerzumu, ili ovo što trenutno gledamo u događaju Metal) i mada poteže likove iz svih uglova DC-jevog multiverzuma sa jednakom lakoćom kao što to čini Grant Morrison, on se uglavnom ne bavi metafiktivnim slojem i istoriografskom esejistikom koji su Škotu prirođeni.

Ponovo, ovo ističem jer to Injusticeu daje fokusiranost kakva često izostaje iz DC-jevih velikih DOGAĐAJA, pogotovo onih koje je sa mesta scenariste ili osmišljavača predvodio Morrison u poslednjih desetak godina. U Morrisonovoj izvedbi likovi su uglavnom fiksirani u nekim svojim arhetipskim verzijama i on ih koristi kao gradivne elemente za svoje postmodernističke eksperimente sa DC-jevim temeljnim motivima, dok kod Taylora, naprotiv, najveći deo ,,posla" koji scenarista obavlja otpada upravo na to da se pokaže kako se ovi klasični, skoro okamenjeni likovi menjaju u okolnostima koje, za razliku od mejnstrim kontinuiteta, imaju neke sasvim merljive i ireverzibilne posledice.

Injustice 2, naravno, ne može da ponovi iste trikove kojim je prvi Injustice pokazao da je ,,sranje postalo realno" – sada već znamo da kada nekog ovde ubiju on ostaje mrtav, kao i da niko, čak ni Supermen, nije imun na subjektivni moral i činjenje groznih stvari u ime ideje koju smatra čistom i ispravnom. Takođe, Harley Quinn je u originalnom Injustice već prešla svoj put od zločinca do heroja (i od praktično sociopate do osobe koja svoje antisocijalne impulse razume i stavlja u službu čovečanstva) pa je razumljivo da je ovde dobijamo kao relativno fiksiran lik, no Taylor se zbilja trudi da stvari protrese na najbolje načine.

U prvom redu, sam zaplet je iznenađujuće svež i scenarista vrlo uspelo vodi čitaoca na jednu stranu, ubeđujući ga da čita praktično prepričavanje originalnog Injusticea, samo da bi iznenada okrenuo stvari naglavačke i uveo nove motive u igru. Bez želje da išta spojlujem, reći ću samo da je dilema sa kojom se likovi u ovom stripu suočavaju možda i etički teža od one iz prošlog serijala te da se razdeljenost superheroja na tabore prodaje čitaocu sa još većom ubedljivošću. Naravno, nije Taylor ovde baš izmislio toplu vodu, dobar deo motiva smo već videli i u drugim stripovima, uključujući i Marvelov Civil War ako baš hoćete, ali sigurnost sa kojim on vodi likove kroz etički sve dubiozniji zaplet je veliki kvalitet Injustice 2.

Drugo, tim istim likovima on ponovo jako dobro rukuje. Gledajući Justice League u bioskopu pre neki dan više puta sam se začudio kako Snyder i Whedon osećaju potrebu da Betmena stalno isforsirano humanizuju pokazujući ga kako je iznenađen, nesiguran, pun sumnji, rezonujući, za moj groš pogrešno, da gledalac sa Betmenom treba da se identifikuje. Taylor ne upada u ovu zamku, prepoznajući da je, pogotovo u situacijama kada sarađuje sa drugima, Betmen pre svega maska potpune neprozirnosti, skoro neljudska sila superiornog intelekta i nepokolebljive volje koje se i drugi, nominalno moćniji heroji pomalo plaše. Betmen je, naprosto, neko ko ima plan za SVAKU situaciju, čak i ako je ona nezamisliva i Injustice 2 je zato mnogo, mnogo ubedljiviji kada prikaže Betmena u trenucima poraza ili inferiornosti, komunicirajući dramatičnost takvih situacija bez potrebe da nas podseća kako je Betmen, eto, na kraju dana samo čovek u gumenom kostimu.

Taj tretman ovog lika, prepun poštovanja za njegovu snagu i veličinu, je zaslužan i što, kada dobijemo momente autentične emocije koja stigne od strane Betmena/ Brucea Waynea, imamo utisak da prisustvujemo zaista bitnim istorijskim trenucima u kojima se paradigma nepovratno menja.



Ali Injustice je upravo i najbolji u tim uverljivim promenama paradigme i tome kako nam uspešno prodaje likove koji se zbilja transformišu. Quinnova je i ovde značajan lik, ali njena promena po prirodi stvari nije tako velika kakva je bila tokom originalnog Injustice, no Taylor zato uzima Damiana Waynea, Betmenovog sina i sa njim radi velike stvari, prikazujući kako klinac koji je tek ušao u pubertet u aktuelnom DC kontinuitetu može da se transformiše u interesantno polomljenu i moralno veoma kompleksnu mladu odraslu osobu. Svakako, Damian je bio bitan lik i u prvom Injustice, ali ovde je on još više u nekom etičkom centru priče i kroz njegovo postavljanje u odnosu na globalni rat u koji su superheroji uvučeni i njegov odnos sa svojom porodicom se uspešno prelama veliki deo Injusticeove diskusije o pravdi i pravednosti.

Onda su tu i brojne sitne epizode i momenti sa drugim, manje prominentnim likovima, a Taylor je i tu besprekoran, od izvrsne karakterne drame sa Flashom u broju 32 (kojim se zaokružuje deo priče o liku začet još u originalnom Injustice), preko složenog a opet ubedljivo romantičnog podzapleta sa Green Arrow i Black Canary iz različitih univerzuma, pa do izvrsnih minijatura sa Wildcatom ili perfektno uklopljenim drugo i trećepozivcima poput Blue Beetlea, Atoma, ili Black Lightninga.

Ipak, ovo je složen narativ i česte digresije i pomeranja fokusa na drugu grupu likova mogu u teoriji biti pomalo dezorijentišuće, pogotovo za čitaoca koji ne zna u prste baš SVE likove ikada nastale u DC-jevim stripovima (ili u njih dodate kroz akvizicije...), ali čini mi se da ovde nedeljni tempo izlaženja u ogromnoj meri ublažuje secanja koja nastaju kada strip, najednom naizgled krene da priča o nečem sasvim drugom na sasvim drugoj strani sveta i ne bude odmah baš jasno kako se sve to uklapa u centralni konflikt.

A uklapa se. Taylor kreira složenu tapiseriju, ali čak i kada ide u opširne tangetnte (na primer podzaplet sa Black Adamom) one su same za sebe odlično napisane i zanimljive, a i može se nazreti kako će na posletku biti uvezane u glavni narativ. Ponovo, strip izlazi svake nedelje pa je teško u njemu izgubiti nit, a kada se Taylor jedno vreme usredsredi na jedan partikularni tok radnje, lako vas podseti da mu skoro nema premca u pogledu pisanja napetih trilerskih i akcionih set-pisova oslonjenih na odlične dijaloge.

Bruno Redondo koji predvodi crtački tim na Injustice 2 je već u prvom Injusticeu blistao a ovde još više potvrđuje svoju superiornu klasu. Injustice 2 ima svu grandioznost prvorazrednog superherojskog krosovera, a opet uspeva da izlazi u nedeljnom tempu (doduše na manjem broju tabli) sa veoma konzistentnim kvalitetom crteža i tonom koji je istovremeno i ozbiljan ali i superherojski ,,hiperrealan" da ne deluje pretenciozno.



Da zaključim, Injustice 2 je, kako već i rekoh, jedan od najboljih primera kako se radi dobar krosover i u ovom trenutku jedna od najzanimljivijih priča u ,,alternativnoj" superherojskoj stvarnosti. DC je veliki deo svog marketinškog napora ove jeseni uložio u Snyderov Metal, računajući, svakako s pravom da njihova vedeta zaslužuje mesto pod reflektorima za svoj veliki DOGAĐAJ koji će preoblikovati DC multiverzum. Pošteno, ali nemojte da vas to zavede do mere da Injusticeu ne ukažete priliku da vas osvoji. Mogli biste da se prijatno iznenadite.

[Meho Krljic]

So Much Damage: How Image Comics changed the world

Dokumentarac  u pet petnaestominutnih(ish)  delova o Image Comics a u produkciji SyFy:

Deo 1

Deo 2

Deo 3

Deo 4

Deo 5

[neomedjeni]

Nadao sam se da će biti malo više priče o stripovima, ali ipak je to samo sat vremena materijala.


I mogli su da ne ponavljaju neke izjave po dva tri puta.


Svejedno, korisno za odgledati.

[Meho Krljic]

 Danas bih da ponudim preporuke za čitanje u konciznoj i za konzumiranje prijatnoj formi.

Osim što, naravno, ja ne umem baš da budem koncizan a i koliko sam prijatan za konzumiranje – na bilo koji način – je nešto o čemu se komisija još nije decidno izjasnila. U svakom slučaju, evo malo superherojskih stripova kojima sam se posvećivao poslednjih nedelja a koji su, možda, vredni nečije pažnje.

Već sam negde na ovom topiku pomenuo da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad. U tom smislu, kada je DC uradio Rebirth prošle godine i praktično ributovao celu svoju superherojsku ponudu, goruće pitanje za mene je bilo na šta će ličiti novi Teen Titans. Ovaj serijal je posle slavnog vremena Wolfmana i Pereza uglavnom držao solidan kvalitet tokom tri i po decenije, smenjivali su se tu i neki jako dobri autori a u poslednjih nekoliko godina je imao i, hm, konkurentski serijal u vidu magazina Titans u kome su nekadašnji tinejdžerski superheroji nastavili da budu tim i kada su izašli iz nežnog adolescentskog perioda.

Novi Teen Titans koga od prošle godine piše Benjamin Percy je zapravo pokušaj da se nađe nekakav kompromis između televizijske, animirane verzije Teen Titans i nečega što je više u harmoniji sa savremenim DC stripovima – koji, da bude jasno, znaju da budu solidno mračni – kako bi se možda iskoristila popularnost crtane serije među klincima da se osveži čitalačka baza stripova.

Nije to uopšte neplemenito kao ideja, ali treba imati na umu, pogotovo ako ste dugogodišnji pratilac Teen Titans stripova, da je ovo temeljito ,,podmlađen" tim i da tu postoje određeni možda i neugodni kontrasti u odnosu na to kako smo se u međuvremenu navikli da gledamo neke od likova.

Konkretno, ako ste o Starfire tokom poslednjih godina navikli da mislite kao o kosmičkoj seks-bombi koja jednako strastveno ratuje kao što i ljubi i nema inhibicije jer nije malograđanka odrasla na konzervativnoj Zemlji, ako ste o Raven mislili kao o tragičnoj heroini rođenoj iz nasilne veze kosmičkog demona sa Zemljankom koja se godinama bori sa bestijalnom stranom svoje ličnosti i, uprkos – ili zahvaljujući – natprirodnim empatskim moćima mora da sebe podseća da stupanje u odnose sa drugim ljudima za nju ima ogromnu cenu, pripremite se da malko restujete svoja viđenja ovih likova jer obe deluju kao da se upravo pripremaju za malu maturu. Slično je i sa Beast Boyjem koji manje izgleda kao razigrani tinejdž-plejboj a više kao mlađi brat ortaka iz kraja što je tek juče ponosno obrijao svoj prvi brk u životu.

Ovo sve ima smisla jer tim na okup saziva niko drugi do aktuelni Robin, Damian, Betmenov sin, koji je nedavno napunio 13 godina i verovatno je konsenzus u uredništvu bio da bi ipak bilo bizarno da takav klinac komanduje likovima koje smo navikli da gledamo kao odrasle osobe. No, za neke čitaoce, sa dužim stažom, ovo bi mogla da bude prevelika cena.



No, ako se manemo tog istoricističkog pristupa i stvari razmatramo fenomenološki,* aktuelni Teen Titans serijal je zabavno i dinamično adolescentsko štivo koje se bazira na temama bliskim tinejdžerima i tvinejdžerima. Damian Wayne je u recentnim DC stripovima dobijao različite mračne karakterizacije, prikazivan kako se stalno bori sa sociopatskim tendencijama primerenim nekome njegovog porekla i vaspitanja, a Percy u prvoj priči u ovom serijalu uspeva da ovaj motiv udene u potragu za prijateljstvom i pripadanjem određenom socijalnom krugu na prilično uverljiv način.
*notirati ispravnu upotrebu ovog termina

Novi Teen Titans su tako ne samo superherojski tim već i neka vrsta grupe za podršku u kojoj je onaj koji sebe smatra predvodnikom i ponaša se kao drill sargeant iz bilo kog '80s akcionog filma zapravo i onaj kome najviše podrške i treba i koji se najviše bori sa demonima u svom srcu.

I ne samo u srcu, prva priča nam daje i uvid u Damianovo odrastanje u Ligi Ubica, porodične odnose unutar okruženja koje je sve samo ne toplo i emotivno i ovo je jedan od retkih stripova u kojima Damian zaista uspeva da izađe iz senke svog oca i bude nešto drugo do neobični privezak koga Betmen vucara sa sobom.

Percyju dobro ide pisanje tinejdžera sa supermoćima i mada se strip zapravo ne bavi njihovim civilnim životima u nekoj primetnoj meri – a što je bila jedna od glavnih odlika serijala iz osamdesetih – i dalje tu ima prostora za standardne priče o odrastanjima, nesigurnostima, potragama za identitetom koje meni prijaju. Pogotovo se ovo primećuje u vezi sa novim Kid Flashom i novim Aqualadom koji su svaki na svoj način predstavnici manjina (etničkih i seksualnih) ali ih ovi elementi ne definišu i Percy spretno njihova bolna odrastanja uvezuje u superherojski narativ.

Za sada sam ja ovim stripom prilično zadovoljan iako on, iskreno, nije ono čemu sam se možda pre Rebirtha nadao, no Percy priča jednu vedru, duhovitu ali gravitasom ipak nabijenu priču koja vuče da se ide dalje uprkos ,,podmlađenim" karakterizacijama i možda prenaglašeno ,,dečijem" crtežu kojeg isporučuju Diogenes Neves i Khoi Pham. Mislim, crtež je odličan, da ne bude zabune, samo sam ja suviše ugođen na to da kad god pomislim na Teen Titans pomislim na Georgea Pereza i ovo je problem koji imam i sa drugim stripovima: Spider-man je za mene ono što su radili Romita Senior i Ross Andru, a X-Men ono što je radio John Byrne pa kada ovakve stripove uzmu da rade ljudi poput Chrisa Bachalla ili Humberta Ramosa, koje inače jako cenim, meni to bude nekako neprirodno. No, to je valjda samo cena starosti i ništa drugo, pa se na nju ne treba osvrtati.

Teen Titans je do sada imao i jedan krosover sa svojim starim neprijateljem Deathstrokeom ali o tome ću pisati detaljnije kada budem pisao o aktuelnom Priestovom Deathstroke serijalu jer je ova priča mnogo veći efekat imala na lik ovog plaćenog ubice nego na Titane. U svakom slučaju, dobro je ovo.



Prekoputa u Marvelu, čitao sam pandan ovom stripu a u vidu serijala Champions koga piše Mark Waid a crta, oh, vidite vi sad ovo, baš pomenuti Humberto Ramos. KAKVA KOINCIDENCIJA!!!

Elem, Marka Waida sam valjda već toliko puta hvalio za razne superherojske podvige, kako u okviru Marvelovih i DC-jevih svetova, tako i u sopstvenim kreacijama, da nikog neće iznenaditi ako kažem da mi je Champions jedan od najprijatnijih serijala koje Marvel trenutno objavljuje. Ipak, vredi i napomenuti da sam na više mesta na internetu, pa čak i na nekim mestima gde se oglašavaju ljudi čije stavove inače uvažavam, čuo mišljenje da je Champions dokaz da sredovečni ljudi generalno a Waid partikularno ne treba da pišu stripove u kojima su svi likovi tinejdžeri.

I naravno da je možda to baš tako i da je stvar samo u tome da ja, koji sam sa više od četvrt veka razdvojen od sopstvene tinejdž faze, zapravo nemam nikakav pametan kontekst u kome bih ovo čitao pa mi je dobro iako u stvari ,,objektivno" nije dobro, ali, razume se, kome je do objektivnosti taj je sigurno ne traži na ovom topiku pa onda nek jedu oni gomna a mi da idemo dalje.

Elem, Champions je izrastao direktno iz prethodnog Waidovog Avengers serijala – All-New, All-Different Avengers. O tom serijalu sam već pisao na ovom topiku i ocenio ga kao zabavan i interesantno drugačiji Avengers serijal u kome se ostaci originalnog tima udružuju sa novom generacijom heroja i u uslovima za Avengerse nekarakteristične besparice pokušavaju da učine pravu stvar i bore se za, jelte, pravdu, nejač i sve ostalo. Ovaj tim je rasformiran nakon kraja Civil War II na jedan, rekao bih sasvim organski način: mladi heroji su nakon svog iskustva sa prvim velikim konfliktom u kome su se jedni protiv drugih borili isključivo ,,dobri momci" (i devojke) shvatili da je nešto, za njihov groš, trulo u toj nekoj tradicionalnoj postavci i rešili da se otcepe, naprave svoj tim i borbu za pravdu nastave na neki svoj način.



I ovo je jedan od najuspelijih Marvelovih ,,novijih" pokušaja da uhvate tu vrstu tinejdžerskog bunta i spakuju je u format dobro vođenih superherojskih narativa. Činjenica je da, recimo, Young Avengers nikada nije uspeo da se nametne kao iole ozbiljniji pandam klasičnom Avengersu (a nije da Marvel nije pokušavao, onoliko), kao i da je odlični Generation X koga sam nedavno pohvalio ipak jedan marginalizovan serijal u odnosu na glavne X-Men stripove, tako da je sa Champions nekako, na tuču, pronađena prava formula.

I, nije ta formula sad nešto preterano misteriozna: uzeli ste odličnog crtača i scenaristu a zatim ste im dali da rade sa već dobro etabliranim likovima – nije ovo baš GARANCIJA uspeha ali jeste dobra polazna osnova.

Waid i Ramos imaju tu sreću da su od drugih autora na korišćenje dobili već vrlo dobro uobličene likove sa autentičnim ličnim istorijama (iako je svaki od njih ,,nova" verzija klasičnog lika!!!) i, načelno, vrlo solidnim sopstvenim stripovima. Champions u svoje redove ubrajaju omiljenu nam Ms. Marvel Kamalu Khan, Spider-mana Milesa Moralesa, Novu Sama Alexandera, Hulka Amadeusa Choa, Viv Vision (ćerku originalnog Visiona), kao i vremenski izmeštenu, još uvek živu, tinejdž-verziju Cyclopsa Scotta Summersa. Ovo su jaka imena sa uglavnom vrlo dobrim serijalima iza sebe i mada bi tu slabiji autor znao da ispusti loptu i napravi rusvaj, Waid vrlo dobro rukuje likovima uspevajući da ne samo očuva najveći deo njihovih originalnih karakterizacija već i da timu podari autentičnu hemiju. Ne zaboravimo da su praktično svi ovi likovi (sem Viv) vrlo ,,autorski" odnosno da ih je uglavnom do sada pisala samo jedna osoba u njihovim matičnim magazinima (sem Cyclopsa koga su radili Bendis i Hopeless) i da Waidova laka ruka i jasan uvid u to šta ih čini zanimljivim i distinktnim mnogo znači.

Waid likovima rukuje tako dobro da se zapravo čini da se ove priče ispisuju same, no naravno da je to samo privid. Odlični dijalozi i visoka dinamika događanja, primerena tinejdž-superherojskom stripu su dopunjeni interesantnim zapletima koji uspevaju da ispitaju upravo one centralne motive koji su i doveli do uspostavljanja ovog tima. Waid dopušta likovima da ih ponese mladalački idealizam, pa i da u tome naprave greške, ali zatim i pokazuje kako istinsko prijateljstvo i uzajamna odanost služe da te greške budu prilike za sazrevanje a ne traume koje ostavljaju psihološke ožiljke za ceo život. Konsekventno, ovo je optimističan strip koji je istovremeno i jako duhovit, nabijen mirisom klinačkih hormona, žudnjom da se učini prava stvar i, za klince tako tipičnom uverenošću da bez greške znate šta prava stvar zapravo jeste.

Waid se dotiče tema kao što je uticaj društvenih mreža, korporacijske eksploatacije autentičnih fenomena popularne kulture (ili, čak, folklora) a čak su i Civil War II tie-inovi sasvim čitljivi i bezbolni. On paralelno sa ovim serijalom piše i aktuelni Avengers koji je sasvim pristojan ako već ne grandiozno ambiciozan kakav je bio Hickmanov (ali ni bezglavo dosadan kakav je bio pri kraju Bendisovog rada) ali Champions, koji je sa njim trenutno u krosoveru je fokusiraniji i za prsa bolji strip. Pogotovo moram da istaknem koliko Waid uspelo i prirodno priključuje Scotta Summersa timu igrajući na njegovu istorijski poznatu socijalnu nesnalažljivost i pokazujući kako mlada osoba sa identitetskim balastom koga duguje svojoj starijoj, preminuloj verziji, u podsticajnom društvu može da izraste u nešto sasvim svoje.

Ramos je, naravno, izvrstan na ovom stripu kome jako dobro leži njegova energija. Sa godinama je talentovani Meksikanac jako pročistio svoje pripovedanje pa je Champions ne samo veoma eksplozivan strip sa veoma ekspresivnim likovima nego se i vizuelni narativ u njemu izuzetno lako i prirodno prati – čak i u kontrastu sa relativnom skorim Extraordinary X-Men. Veoma jaka preporuka.



Idemo nazad do DC-ja da kažem da mi, evo već devetnaest brojeva nije jasno šta je tačno ova firma nameravala kada je lansirala novi Cyborg serijal. A kako je najavljeno da će sa dvadesetim brojem ovaj strip biti i završen a njegovo dalje objavljivanje otkazano, pošteno je reći da ni DC-ju nije bilo baš jasno.

Moguće je da je Cyborgu samo bilo potrebno dati malo viši profil, uzimajući u obzir njegovo prominentno mesto u ovogodišnjem Justice League filmu i skori solo film, a fakat je i da je DC i pre Rebirtha imao serijal od 12 brojeva koji se završio polovinom prošle godine, i da su ovo jedina dva puta u istoriji ovog lika da je imao tekuće sopstvene serijale. Što je dosta indikativno kad se uzme u obzir da je ovo afroamerički superheroj sa dugačkim stažom u Titanima i Justice League. DC-ju se svakako ne može zameriti da nisu pokušali da neke istorijske nepravde isprave u poslednje dve godine. Ali ni jedan od ova dva serijala nije zapravo proizveo preterano sjajne stripove.

Hoću reći, iako sam već mnogo puta pominjao da Cyborga volim i smatram jednim od najdražih likova iz DC-jeve ponude i dugo razmišljao kako to da nemamo njegov solo serijal – kada ga je na kraju dobio ispostavilo se da scenaristi baš i ne znaju šta bi tačno s njim započeli. Što je svakako da se rasplačeš, Wolfman i Perez su kreiranjem lika Victora Stonea napravili pravo malo čudo, uspevajući da istovremeno stvore ikonu tvrdog, ponosnog mladog afroameričkog muškarca ranih osamdesetih godina, da se dotaknu klasičnih blacksploitation klišea onog vremena ali i da izbegnu da Stone upadne u ijedan od njih. Nekim neverovatnim čudom Cyborg je uspeo da bude i rasna ikona i sasvim distinktna individua, i sjajan uzor za klince koji stripove čitaju, i osoba opterećena emotivnim rusvajem sa kojim je mogao da se identifikuje jako širok krug čitatelja. I sve to u okviru stripa gde je bio samo jedan član tima! Pa koliko je tu samo potencijala ostavljeno za solo serijal!!

John Semper, Jr koji je napisao dosadašnjih 19 epizoda aktuelnog, uskoro mrtvog serijala Cyborg je čovek sa ekstenzivnim iskustvom u pisanju animiranih serija i knjiga za decu i možda mu je taj potencijal bio i svojevrsni izazov, ali, iz perspektive čitaoca – nisam siguran da mu je bio dorastao. Cyborg je, nema drugog načina da se ovo kaže, jedan prilično razvučen strip u kome se doduše dosta toga zanimljivog događa, ali se to što se događa događa tokom ogromnog broja strana i kroz ogromnu količinu teksta koji vrlo brzo počnete da doživljavate kao redundantan. Isprva sam se pitao zašto mi Cyborg ne prija više s obzirom na moj decenijski mancrush na ovog lika i činjenicu da ga trenutno piše osoba sa afričkim genima svesna kompleksnosti rasnog identiteta u savremenoj Americi, ali je posle nekoliko epizoda počelo da mi se čini kako Semper nema dovoljno poverenja u medij u kome trenutno radi i da je ovo razlog za apsolutno neverovatne količine ekspozitornog teksta koji likovi iznose na astal na maltene svakoj stranici.



I nije samo količina problem, da ne bude zabune, već i kvalitet. Semper je kroz nekoliko manjih priča uspeo da tokom devetnaest brojeva provlači praktično jedan tekući narativ koji se bavi identitetom čoveka koji je većim delom mašina, njegovim odnosom sa porodicom ali i sa drugim ,,osobama" koje nisu ,,čisto" ljudske, sve provučeno uz obilje kvazinauke i kvazikibernetike i to je sasvim časno kao postavka, pa makar i uz znanje da je sve to već urađeno u New Teen Titans pre tri decenije, uz manje teksta i bolju pripovednu dinamiku. Ali kvalitet naracije takođe nije na najvišem nivou i likovi ovde naprosto prečesto deklamuju izvode iz svog emotivnog života, pokušavajući da nam prepričaju dramu kroz koju prolaze umesto da nam je prikažu. A što je u svakom mediju, a pogotovo tako vizuelnom kao što je strip – greška.

I da se razumemo, greška bi bilo čak i da je Cyborg pisan kao radio-drama, tempo ovog stripa je iznenađujuće spor sa zanimljivim motivima i nekim za mene sasvim impresivnim naučnofantastičnim zamislima (jer, Cyborg je sad i najveći haker na svetu a pola njegovog tela je tehnologija koja nije sa ove planete) ali se sve to istražuje jednim izrazito pešadijskim pristupom. Više puta mi je palo na pamet da Semper pokušava da uhvati senzibilitet stripova sedamdesetih i osamdesetih godina kada su likovi rutinski prepričavali ono što rade na slici, ali ako mu to i jeste bila namera, njegovo pisanje nije nekom živošću ili svežinom opravdalo ovakav pristup.

Ne mogu da kažem da mi je Cyborg bio nezanimljiv za čitanje – ima ovde, kako rekoh, solidne naučne fantastike i poneki momenat civilnog života ovog konfliktnog heroja koji su me vukli napred – ali većinu vremena sam želeo da Semper malo nagazi na gas i dođe do poente malo brže, bez zadržavanja na zaboravljivim set pisovima i beskrajnog razvlačenja elemenata zapleta koje su drugi već pre njega obradili bolje (prevashodno Victorov odnos sa ocem). Ali sad mu je to što mu je – serijal će do kraja privesti Kevin Griveoux a onda ga više neće biti, ironično, baš u momentu kada Cyborg postaje predvodnik Justice League. Ali pošto će taj Justice League pisati Christopher Priest lično, neće me začuditi ako Cyborg tek u njemu bude onaj Cyborg kojem se poslednje dve godine nadam. Pa nazdravlje.

Crtački, ovo je najviše na svojim plećima izneo Will Conrad i njegov crtež (ali i crtež drugih crtača koji su uskakali) je uglavnom veoma funkcionalan, na momente inspirisan ali vrlo retko impresivan. Pa, eto, nek je ovom serijalu laka zemlja a nadamo se da neće biti i poslednji u istoriji...



A kad smo već kod istorije, sa velikom sam ljubopitljivošću prišao serijalu Green Lantern u prethodnoj fazi DC-jevog izdavaštva nakon što je Geoff Johns posle više od pola decenije predanog rada na ovom stripu napisao svoju poslednju priču i sišao sa pozicije kapetana tog broda. Johns, pisao sam to već mnogo puta, ne spada u meni najomiljenije supeherojske autore – ima nečeg u njegovom tonu i dinamici pričanja što mi često deluje neprirodno i sporo – ali teško je prenaglasiti istorijsku važnost njegovog rada u pogledu razvoja Green Lantern stripova. Johns je uveo mnoge elemente ovog mitosa sa kojima se danas operiše u DC-ju i Hala Jordana, pre svega, uspostavio kao jednog od najvećih heroja u istoriji DC multiverzuma. Njegovo finale na ovom serijalu ne samo što je uvelo novi, zanimljivi Green Lantern lik – Simona Baza, Arapina i sitnog prestupnika – nego je i temeljito prekomponovalo mnoge stvari koje su do tada bile kanon vezan za sagu o ,,svemirskoj policiji".

Tako da – iako se ne smatram Johnsovim fanom, ovo se čitalo sa dosta uzbuđenja a bilo je tu i strepnje u pogledu toga šta će biti posle i ko će Johnsa nakon sve te veličanstvene kosmičke drame naslediti.

Ispostavilo se da strepnji nije bilo mesta. Robert Venditti koji je na serijal došao sa vrlo malo prethodnog DC rada u biografiji (ali sa solidno uspešnim radom za Valiant na serijalu X-O Manowar) je ne samo strip prihvatio u hodu i odmah ga učinio svojim nego je, nastavljajući da piše i posle Rebirth pa sve do danas (i nadamo se i još dugo u budućnosti) ovo pretvorio u jedan od najkonzistentnije zabavnih stripova koje DC trenutno izdaje.

Aktuelni serijal se zove Hal Jordan and the Green Lantern Corps i direktan je nastavak onoga što je Venditti radio sa Green Lantern tokom New 52 faze. Dok su drugi stripovi morali da budu ributovani jer se sa njihovom kreativnom direkcijom nije moglo dalje, Venditti je očigledno tako dobro pogodio i karakterizacije ali i opštu postavku kosmosa u kome se priče događaju da nije bilo neophodno da se išta menja. Zapravo, najveća ,,promena" u aktuelnom serijalu je što se poslednjih par priča u prethodnom fokusiralo u potpunosti na samog Hala Jordana, dok je, u skladu sa punim imenom koje ovaj strip sada nosi, ovo više priča o grupi pitoresknih likova koji imaju najbizarniji posao na svetu – policijsko treniranje strogoće u čitavom svemiru. Jordan je i dalje u centru radnje ali za razliku od Renegade faze u prethodnom serijalu gde je izigravao neku vrstu svemirskog Klinta Istvuda, hineći usamljeništvo i emotivnu tvrdoću, ovde je okružen prijateljima i kolegama sa kojima prolazi kroz neka od najvećih iskušenja u svemiru. I to za ton stripa čini mnogo. Nije ovo ni u prethodnoj fazi bila neka mračna gritty pripovest o sociopati zlatnog srca, Venditti je uvek imao sjajan balans između drame i komedije, stripovskih stilizacija i ozbiljnije karakterizacije, ali ima nečeg u tome da se glavni junak smesti u ansambl likova koji svi imaju interesantne karaktere, svoje sopstvene motivacije i ,,glasove" i da ih se pusti da međusobno ,,rade".

Naravno, Hal Jordan and the Green Lantern Corps je spejs-opera za mrvu više nego ,,čista" superherojština ali to i jeste njegova jaka strana. Tamo gde je Marvel poslednjih godina lutao sa Novom i Guardians of the Galaxy (još jedan od razloga što je dobro videti Bendisa kako odlazi iz Marvela – u DC-ju će možda biti inspirisanji), Venditti je naizgled bez ikakvog napora prihvatio da piše strip čije je mesto događanja čitav kosmos, i neprebrojne mogućnosti koje takav mizanscen pruža kanalisao na najefikasnije načine. Naravno, Johnsovi mitotvorački i mitouništiteljski potezi koji su obeležili Green Lantern istoriju Vendittiju su dali dovoljno slobode da ide u najekscentričnijim smerovima, ali on se, evo već 33 epizode u novom serijalu (a napisao je i još toliko u prošlom) čvrsto drži ideje da u prvom redu mora biti dobra, uzbudljiva, jasno pripovedana priča i to je, čini se, dobitna formula.



Sva ,,svemirska" širina koju ovde ima na raspolaganju, ideja o tome da kosmos ima na svom kraju zid koji ga ograničava (a koji proučava biće iz kosmosa što je prethodio ovom koji poznajemo), ideja da putnici kroz vreme ili posetioci iz drugih svemira dolaze da naprave rusvaj u ,,našem" vremenu i prostoru, ideja o tome da je Hal Jordan svojom jedinstvenom tvrdoglavošću uspeo da postane nešto više od ,,običnog" kosmičkog superheroja i pretvorio se u ,,čistu" volju, sve su ovo prilično grandiozni koncepti sa kojima bi se slabiji pisac od Vendittija možda i pogubio, ali, ponovo, naš scenarista vrlo dobro razume da u njegovim pričama likovi moraju biti u prvom planu a njihovi karakteri ono što svim tim prelomnim kosmičkim kataklizmama daje ljudsku dimenziju koja, pak, pomaže da čitalac sa njima stvori intimniji odnos.

Druga vrlo korisna stvar u Vendittijevom pristupu je to što on Green Lantern Corps u dobroj meri zaista treitra kao policiju. Naravno, pomaže što je iz podteksta stripa sasvim jasno da ,,svemirski zakon" koji ova formacija sprovodi nije nešto čega su svi koji u ovom svemiru žive uopšte svesni, ali Venditti je perfektan u tome da svoje junake pokaže kao u-principu-pozitivce koji ipak rade ono što policija uvek i radi – često prekorašćuju ovlašćenja, prema osumnjičenima se ponašaju kao da su već osuđeni, nisu iznad ideje da pretnjama ili silom završe posao koji standardna policijska procedura ne bi završila. Venditti ne pokušava da nam protagoniste prikaže kao nešto preterano konfliktne heroje, no slika koju dobijamo je zapravo vrlo naturalistička uprkos visokoj spejs operi u koju je spakovana i njegovi svemirski policajci možda ne idu na kraju dana u supermarket po pivo i kobaje da bi uveče kolabirali ispred televizora, ali u njihovom radu vidimo mnogo onih sivih zona koje idu uz rad u industriji organizovane prisile, bez isforsiranih moralnih poenti i propovedi. Ovo pogotovo dobro prolazi u dugačkom zapletu kojim se Green Lantern Corps ujedinjuju sa pitomijim elementima iz Sinestro Corps formacije, trudeći se da prevaziđu tešku istoriju međusobnih sukoba i zajednički rade na polzu svemira. Venditti ovde jako vešto prikazuje kako otpadnici mogu da budu heroji ali i kako dobri ljudi mogu da urade jako loše stvari i kako je mnogo toga zapravo samo pitanje identiteta, pripadanja nečemu u šta verujete.

Naravno, da se ne zaboravi, ovo jesu pre svega heroji, veći od života, ljudi (i vanzemljani... i samosvesne planete) koji lete sa kraja na kraj svemira, boksuju se sa robotima veličine solitera i prave veštačka srca od čvrste svetlosti kako bi bića iz drugog svemira spasla sigurne smrti, ali su istovremeno i osobe, sa gomilom ličnog prtljaga koji se mora potisnuti onda kada je potrebno biti heroj. Venditti perfektno balansira između zaista impresivnih kosmičkih drama u kojima stari bogovi izlaze iz groba da pobiju svoju decu, a putnici kroz vreme pokušavaju da unište (ili spasu) poredak u našem vremenu, i elegantnih ličnijih momenata. Hal Jordan je pogotovo izvrsno obrađen, sa jako dobro sažetim karakteristikama koje ga sa jedne strane čine jednim od najvećih heroja u DC stripovima, ali sa druge jednim nesavršenim, čak nesigurnim čovekom sa kojim se čitalac čak i ako nije sa postera sišli beli muškarac koji može da leti na sam kraj svemira, nokautira boga i spase čitavo postojanje od kataklizme, ipak identifikuje. Jordan je možda kosmički heroj par excellence ali on je i dalje ,,jedan od nas", čovek čija je najveća i još uvek neispunjena želja, da ima porodicu, ljubav i toplinu zajedničkog doma i ovaj se motiv vrlo elegantno provlači kroz čitav strip.

John Stewart je na drugoj strani, aktuelni predvodnik Zelenih svetiljki, čovek izražene odgovornosti, vojskovođa koji svoje trupe ne usmerava već predvodi, uvek namršteni i zabrinuti ujedinitelj koji sanja o miru i harmoniji a stalno sahranjuje ljude koji mu veruju. Kyle Rayner dobija takođe dosta prostora za transformacije i emotivnu vožnju toboganom vezanu za lik Soranik Natu koja je, opet, interesantna iz mnogo razloga i lik sa najvećim potencijalom da zauzme poziciju najdubljeg konfliktnog negativca u ovom delu svemira. Tu su i odlične minijature u likovima tradicionalno voljenih vanzemljana poput Kilowoga i Tomara Tua (i još nekih likova koje je Venditti uveo), a tu je i, naravno, izvrsno urađeni Guy Gardner koji uspeva da ukrade šou kadgod se pojavi svojim izvrsno pogođenim nastupom loose cannon policajca istrnutog sa ulica Baltimora i smeštenog u okruženje u kome samo može da napravi više haosa.

Ako se to do sada nije primetilo, jako uživam u Hal Jordan & the Green Lantern Corps a za ovo su zalsužni i odlični crtači koje je Venditti dobio kao partnere. Veliki deo zasluga za popularnost Johnsovog rada na Green Lantern je svakako otpao i na izvrstan crtež njegovih saradnika (prevashodno Douga Mahnkea), a malo sam se bio zabrinuo kada sam video da malezijski majstor Billy Tan koji je sarađivao sa Vendittijem na New 52 Green Lantern serijalu nije dobio isto radno mesto posle Rebirth. No, strahu ni tu nije bilo mesta. Najveći broj epizoda je do sada nacrtao Rafa Sandoval, Vendittijev saradnik sa X-O Manowar i ovaj Španac je savršen izbor za strip ovog tipa. Sanodval je izvanredan u crtanju svih tih kosmičkih borbi, neverovatnih tuča u svemiru, konstrukta napravljenih od čvrste svetlosti, bizarnih planeta na kojima se priča dešava, ali je istovremeno i perfektan u praćenju Vendittijevih humorističkih uputstava i u karakterizaciji likova kroz gestove i izraze lica. Iako je ovo strip koji izlazi dvonedeljnim tempom, nekih velikih posrnuća u kvalitetu crteža nema a crtači koji popunjavaju radno mesto kad Sandoval ne stiže, kao što su Ethan Van Sciver ili Ed Benes su sasvim na visini zadatka. Jedino bih za ono što je nacrtao V Ken Marion rekao da malo odudara od visokog kvaliteta ali čak i u njegovom slučaju pripovedanje je odlično i nema tonalnih problema.

Dakle, ovo je kako sam već rekao jedan od najzabavnijih i najkonzistentnije zabavnih serijala koje DC trenutno ima, sa pravim odnosom ,,ozbiljnosti" (terorizam, roditeljstvo), spejs opere i humanizma a koji se očitava i u humoru ali i u tuzi. Venditti jasno razdvaja pripovedanje na distinktne priče pa je i uključivanje u serijal zapravo veoma lako, ali svakako preporučujem da se krene još od njegovog ulaska na prošli Green Lantern serijal jer ćete time sebi priuštiti više od šezdeset epizoda vrhunske superherojske kosmičke opere. A zaslužili ste to, zar ne?

[milan]

Meni trenutno DC sa svojim Rebirth naslovima sije Marvel za tri duzine.... Sto mi je cudno, zato sto sam oduvek mnogo vise voleo Marvel od DCa. Urednici DCa tacno znaju sta hoce a sta nece, dok urednici Marvela lutaju na sve strane. Ako je to Alonsova krivica, onda mi je drago da je otisao, iako je covek ziva legenda. Videcemo koliko ce Cebulski imati odresene ruke da pokrene serijale i celokupni Marvel strip univerzum u nekom pravcu u kojem bi mi bio iole zanimljiv.
I kad vec pominjes Dzefa Dzonsa - njegov rad upravo na Green Lanternu je ono sto me je vratilo DC-ju pre, da l je moguce, vise od deset godina.

[Meho Krljic]

Da, znam, ti si vazda hvalio Johnsov Green Lantern a ja sam ga čitao više po dužnosti, mada moram da priznam da mi je na kraju ušao pod kožu i, bez ikakve sumnje, završio je u velikom stilu.

Marvel ima odlične stripove i danas, samo je fakat da ih malo treba tražiti (još jednom bih plagovao omiljeni mi Ms. Marvel). Rekao bih da je pod Alonsom stvar najviše u tome da je filmski deo firme počeo malko prejako da ima uticaja na stripovski, ali nisam siguran da je Cebulski neko ko se tome može lakše odupreti. Videćemo.

[Ultras]

... da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad.

И мени, и мени   

[Ugly MF]

Maaaah, ja sam bas poskidao opus Harley Quinn da prelistam
I ove nove rebirthove.
Preporuke!

[Meho Krljic]

... da je meni New Teen Titans koga su radili Marv Wolfman i George Perez početkom osamdesetih godina jedan od najdražih DC-jevih serijala ikad.

И мени, и мени   

E, da, stigli mi oni magazini što si mi poslao, podigoh ih juče. HVALA!!!!!

[neomedjeni]

Ja sam odlučio da malo batalim pravljenje planove i pozabavim se ostvbarenjem nekog, pa tako nakon što sam ispucao poslednju skeniranu epizodu Sillage i nakon što me Difoov game of Mask nije kupio kako sam očekivao (što ne znači da neću iščitati albume do kraja, već da mi je potrebna pauza), odlučio sam da probam nešto sas vim drugačije u vidu pominjanog DC Rebirtha. Pa ću ovog i narednih vikenda ovde ostavljati utiske o pročitanim stripovima. Verovatno su male šanse da ću ovo izgurati do kraja, jer ipak pričamo o godinu dana nataložene superherojštine, ali možda mi ta premisa o spajanju univerzuma Nadzorača i regularnog DC univerzuma da snage. Ako to bude iole valjano rađeno.


Pa da počnemo.


DC Universe Rebirth

Pošto ja ništa o Valiju/Voliju nisam znao pre nego što sam pročitao ovaj strip, nisam se previše uzbudio, ali naracija neprestano nagoveštava da stranice koje gledam donose preokret kosmičke grandioznosti DC svetu, pa hajde da kažemo da i nisu neubedljive. Prertpostavljam da je ovo upućenije od mene duboko ganulo.


Titans Vol. 1 - The Return of Wally West


Ovo je solidno, čak i par procenata preko toga. Mana priče je što je više fokusirana na starog/novog Fleša pa ostale članove Titansa novopečeni čitalac gotovo da nema priliku da upozna, ali s obzirom na viđeno u Rebirthu valjda i nije moglo drugačije. Ili je moglo, je tog posla morao da se poduhvati elitni scenarista. Ovaj je odradio pošten posao uz pomoć okej crtača. Neće mi smeteti da se vratim Titansima.


The Flash Vol. 1 - Lightning Strikes Twice


Meh. Baš, nit smrdi nit miriše. Bilo je dobrih ideja, ali mi je realizacija nekako... valjda je prava reč trapava. A interesovao me je ovaj strip više od Titansa, jer sam kao klinac gledao onu staru seriju i mislio da je fenomenalna. Možda Godspeed u nekim novim pričama bude bolje iskorišćen.


Sledi Batman Rebirth. Na dve trećine sam prve priče i priznajem da mi se ovo zasad ne sviđa, iako sam bio veoma optimističan kada sam upoznao Gotamove. Mislio sam da će priča o otkrivanju njihovog porekla sporije da se otpliće i da će do konfrontacije sa Betmenom doći  znatno kasnije. Ovako, King ima još dve sveske na raspolaganju da me ubedi da grešim, ali teško da će se to desiti.

[Meho Krljic]

Preporučujem, naravno, Hal Jordan and the GLC i Deathstroke. 

[neomedjeni]

To mi preporučujete njihove rebirth naslove, druže Meho?

Batman Vol 1 - I Am Gotham


Okej, priznajem da je sa poslednje dve sveske King malo izvukao stvar. Onaj odeljak u kome Gotham Girl preuzima ulogu naratora i kaže da je ovo prošlost koja će dovesti do toga da ona ubije Betmena je intrigantan, mada je to danas već standardan trik u strip pripovedanju. Problem ovog stripa je što je poput sendviča sa dve sveže kriške hleba kome nedostaje šunka. Nema sredine, pa dobar početak i kraj gube na značaju.


Inače, čitam Rebirth u skladu sa ovim spiskom. Po trejdovima.


https://www.comicbookherald.com/reading-dc-comics/dc-rebirth-reading-order/


Sledi Detective Comics: The Rise of the Batmen.

[Meho Krljic]

Pa, da, Rebirth, ja čitam šta vi pišete, druže N. iako vi ne čitate (najpažljivije) moje pisanje ovde 

[neomedjeni]

Pokuda primljena s razlogom. Uopšte nisam primetio vaš poslednji post posvećen Marvel i DC preporukama. 

[Meho Krljic]

Ma, opušteno, ja mislim da to NIKO ne čita.

[neomedjeni]

Pa, grešite, ja ih čitam od prvog do poslednjeg slova. I to ne po nekoj dužnosti, jer smo ovde na istom forumu/zadatku ili šta već, nego jer volim strip u svakom njegovom obliku (da sam iskren čovek, rekao bih sad - čak i superherojskom), a vi znate kako da pišete zanimljivo o pročitanim stripovima.


Da ovo ne bi delovalo suviše srceparajuće, vaše prikaze igara, osim ako se ne odnose na RPG-ove, u 70% slučajeva preskačem. 

[milan]

Pored Mehinih preporuka, od Rebirth naslova ja bih dodao i Wonder Woman, Supermena i Detective Comics. E sad, iako svi pljuju, meni je i Justice League Brajana Hicha dosta zanimljiv, odnosno, vise mi se svidja sta on pokusava da izvede, nego sto to zaista i izvodi, ali mi je, eto, zanimljiv. A slatki su mi i Green Arrow i Aquaman.
Dalje, Snajderov All Star Batman je takodje vrlo dobar, tu nema mnogo brojeva, kao i njegov veliki event, koji trenutno ide - Metal.

[neomedjeni]

Super, hvala, obratiću posebnu pažnju. Baš trenutno čitam Detective Comics.

[Josef K.]

Ma, opušteno, ja mislim da to NIKO ne čita.

Čita, čita

[Meho Krljic]

Danas bih imao nekoliko izvrsnih stripovskih preporuka a samo jedna od njih ima veze sa superherojima. Popravljam se? Videćemo!


Čitanje poslednje, desete epizode, kojom je serijal Motor Girl završen nateralo mi je suze u oči. Jasno, ja sam plačipička (ili... plačikurac???) koja ume da ovlaži na istom mestu iz najbizarnijih razloga, ali imam argumenata da mislim da je Motor Girl strip koga svako treba da čita pa makar se prokletnik do kraja i ne rasplakao.

Motor Girl je, naravno, tek najnoviji projekat iz tvornice izvanredno talentovanog Terryja Moorea, crtača i scenariste koji je praktično jednočlana industrija za sebe. Moore je jedan od onih individualaca američkog stripa (poput Davea Sima ili Jeffa Smitha koje i navodi kao uzore) koji su ime izgradili radeći gotovo isključivo autorske radove, zaobilazeći najveći deo industrije i baveći se ne samo kreativnim već i poslovnim delom cele priče sa izvanrednim uspehom. Iako Moore ne može da se pohvali neverovatnim stažom kao Sim ili neverovatnom popularnošću kao Smith, njegov legat je respektabilan, sa ogromnim uspehom serijala Strangers in Paradise koji je fenomen za sebe u američkom stripu, ali i sa vrlo uspešnim radom na različitim projektima u deceniji koja je sledila finale trećeg serijala Strangers in Paradise. Zapravo, ja sam već pisao izuzetno entuzijastične pohvale za naučnofantastični/ superherojski serijal Echo koji je Moore uzeo da radi odmah posle SiP, a za njim je usledio  dugački horor serijal Rachel Rising. U odnosu na ova dva rada koji su zauzeli najveći deo dekade, Motor Girl je sa svojih deset epizoda maltene vinjeta, ali vinjeta koja demonstrira autorsko majstorstvo i isporučuje snažnu emotivnu priču uz koju ćete se smejati i, sem ako niste baš kompletno prožeti cinizmom, malo i plakati.

Moore je čovek koga morate ceniti – neko ko je imao više prilika da se ušanči u najveće firme u industriji (radio je nekoliko projekata i za Marvel i za DC, uključujući cenjeni Runaways gde je nasledio Briana Vaughana i Jossa Whedona) – ali koji je uvek radije birao da primat da svom autorskom radu bez obzira na potencijalne finansijske rizike i sumanutu količinu posla koju sve to podrazumeva. Pritom, njegovi stripovi su uglavnom izvrsni a mada se proslavio pisanjem u jednom naturalističkom stilu, bežeći od žanrova uobičajenih za američki mejnstrim, sa Echo i Rachel Rising se eminentno potvrdio kao jednako izvrstan autor i u sasvim žanrovskim radovima, pritom rađenim u originalnim univerzumima sa originalnim likovima.



Motor Girl je na neki način kulminacija svega ovoga, minijatura koja koketira sa žanrovima ali pravi i direktnu sponu sa ,,realističnim" dramskim radovima kakve pamtimo iz Strangers in Paradise i koja na najbolji način demonstrira ne samo Mooreovo zanatsko majstorstvo već i veliku strast za rad u njegovom izabranom medijumu.

Odmah da napomenem da je sasvim nepotrebno da imate ikakvog pojma o Strangers in Paradise ili bilo kom drugom Mooreovom stripu da biste uživali u Motor Girl. Jedan od likova u ovom stripu se, istina, već pojavljivao u Stranger in Paradise i ovo će biti simpatičan komadić fan servicea dugogodišnjim Mooreovim čitaocima, ali sam Motor Girl je sasvim zaokružena, samostalna priča koja kombinuje vrlo lako, duhovito pripovedanje sa vrlo teškim, čak tragičnim temama da bi dosegla taj neki emotivni krešendo koji vas na kraju tresne u stomak i ostavi da otirete oči.

Čime hoću da kažem da Motor Girl nikako nije neki u sopstveni pupak zagledani ,,indie" strip u kome autor meditira nad sopstvenom ranjenom emotivnošću. Ne, ovo je strip u kome tetovirana automehaničarka sedi usred pustinjske Nevade, po najvećem suncu vadi još uvek upotrebljive delove iz olupina došlepanih do njenog auto-otpada i vodi zabavne (pomalo frivolne) razgovore sa inteligentnim gorilom koji joj je jedini drug u ovoj pustoši.

Kliše ,,jake žene" koja se, eto, bavi ,,muškim poslom" i ne jebe živu silu je već dobro etabliran u popularnoj kulturi ali Moore je ovoga, ne brinite, svestan, više nego što ste i vi sami, i iz ovog klišea izvlači omamljujuće mnogo kilometraže potvrđujući po ko zna koji put da je za pisanje ,,jakih ženskih likova" potrebno pre svega da napišete jak lik, a onda da se odlučite i o tome kog će on biti pola. Samantha Locklear* je lik sa ogromnim psihološkim balastom i čitavim asortimanom realnih, fizioloških problema ali ona nije nekakva olupina koja leži na krevetu i meditira o svom PTSP-u. Zapravo, scene u kojima leži i meditira o svom PTSP-u se događaju u kadi, koja je pritom prazna a protagonistkinja potpuno obučena, sa sve flašom u ruci, a prve reči koje izgovara nakon što se gorila Mike pojavi na vratima kupatila su pretnja da će ga ubiti golim rukama ako sedne da se iskenja. PREACH, SISTER!!!!
* Cenim očigledan napor da se napravi omaž bivšoj supruzi Tommyja Leeja i omiljenoj zvezdi nekih voljenih serija naše mladosti, ali ukazujem i da lik u ovom stripu nema nikakvih dodirnih tačaka sa bilo Heather Locklear, bilo Sammy Jo Carrington

Naravno, Motor Girl je i strip o ranjivosti i o tome da niko na kraju ne treba da bude sam, da ima ljudi kojima je istinski stalo do drugih ljudi i da ne treba potceniti nečiju žudnju da drugome pomogne i spase ga sa dna na kome već predugo obitava, ali Moore je majstor baš zato što uspeva sve ovo da umota u laku, dobar deo vremena urnebesnu priču o gorili koji govori, vanzemaljcima koji menjaju oblik, korporativno-državnoj zaveri, antipatičnim privatnim firmama za obezbeđivanje ljudi i objekata i nesposobnim frilenserima koji misle da je kidnapovanje nešto što se dešava drugima. Motor Girl je tako delom burleskna naučna fantastika na tragu nekakve parodije X-Files, a delom pustinjska drama sa nekim zabavnim ženama u glavnim ulogama. Razume se, i muški likovi su ovde vrlo dobro urađeni, par pomenutih nesposobnih frilensera je zaslužan za veliki deo komedije u ovom stripu, ali likovi Sam i gospođe Libby su definitivno zvezde ove priče, uz izvrsnog gorilu Mikea.

Moore je majstor i zato što uspeva da jednu vrlo apsurdnu, vrlo ekscentričnu priču ispriča tako da se ona ne raspadne, ne insistirajući da čitalac iz prve ukapira šta se ovde stvarno događa, šta je parodija a šta halucinacija, praveći smele ali savršene prelaze u tonu i tempu i iznoseći nekoliko sitnijih poruka pored one glavne. To on čini toliko dobro da mi je čak i podzaplet sa američkom vojskom u Iraku – a poznato je koliko takve stvari mene umeju da iznerviraju – dovoljno elegantan da mi ne pokvari opšte uživanje u stripu. Naravno, ako ste osetljivji od mene, možda kod vas rezultati budu drugačiji. Uglavnom, Motor Girl nam pokazuje osobu na vrlo lošem mestu u svom životu kojoj prijatelj pomaže da to loše mesto prevaziđe, i to čini dostojanstveno, kroz intrigantnu i na momente jako duhovitu priču o misteriji i zaveri, sa momentima čistog, vrlo ozbiljnog patosa koji nekako ne čine neugodan kontrast momentima čiste, vrlo zabavne komedije.



Veliki deo tog majstorstva je u crtežu, svakako, i Moore, ima tu prednost na svojoj strani što je sam autor i skripta i crteža i ima najintimniju moguću komunikaciju između ova dva elementa stripa. Kako je to i običaj kod njega, strip nije kolorisan i ovde imamo čist tuš na beloj hartiji, bez vidnih kompjuterskih munja i postprodukcijskih šminkanja i to njegovom crtežu daje poseban karakter. Naravno, Moore je izvanredan crtač sa besprekornim pripovedačkim darom i veoma ekspresivnim likovima koji će bez problema ići do karikature kada je to potrebno, samo da bi na narednoj stranici imali posve naturalistički izgled. Motor Girl, možda više nego ijedan Mooreov strip do sada, asocira na manga radove u tom ekspresivnom rasponu likova i tempu kojim se scene razvijaju i mada hitam da dodam da ovo ne ,,izgleda" kao manga, vredi ukazati na to koliko se Moore lako i nadmoćno igra sa tempom, kreirajući scene neverovatno eksplozivne akcije, neverovatno uspele slepstik komedije na jednoj strani, a onda ulazeći u jednako uspešne kontemplativne epizode na drugoj. Majstor je majstor.

Motor Girl tokom ovog meseca dobija svoj drugi trejd a omnibus kolekcija sa svih deset priča izlazi na proleće i usudiću se da sugerišem da je ovo strip veoma vredan vaše pažnje. Ako od Moorea i posle svega želite samo dugačke, kompleksne narative, a Motor Girl vam je svojom srazmernom kratkoćom tek razgoreo glad, radovaće vas da znate da od Januara sa izlaženjem kreće novi Strangers in Paradise serijal. Ali do tada, dajte šansu Samanthi, Libby i Mikeu, nećete se razočarati.



E, dobro, emocije, prijateljstvo, sve je to lepo, ali kad smo bili mali i počinjali da čitamo stripove nije TO bilo ono što nas je ovom medijumu privlačilo, već su to bili pištolji, akcija, nasilje, obećanje nečeg brutalnog i mračnog što se retko moglo videti u drugim medijima. Ne? Samo se o meni ovde radi? Oh...

Dobro, kako god, kada je prošle godine Image Comics krenuo sa publikovanjem nove kolaboracije između Eda Brubakera i Seana Phillipsa (i, ništa manje važno, koloristkinje Elisabeth Breitweiser koja je posle toliko zajedničkih radova neraskidivi deo pobedničkog tima), tekućeg serijala Kill or Be Killed, poskočio sam od sreće i pomislio kako možda mi ovako nešto nismo zaslužili, ali kako ćemo ga svejedno prihvatiti.

Brubaker je, to se zna, jedan od meni najomiljenijih autora u savremenom američkom stripu koji je čak i svoje superherojske smene časno odradio kreirajući neke od najmemorabilnijih priča u serijalima Catwoman, Daredevil ili Captain America (mada se u poslednjih par godina mogla osetiti zasićenost i dobro je da je Ed na vreme digao sidro), ali koji apsolutno blista kada radi nešto ,,svoje". Kjuriosli, prvo to neko ,,svoje" koje je radio sa Phillipsom bio je serijal Sleeper za Wildstorm, koji je zapravo i dalje tehnički bio deo korporacijskog superherojskog sveta, koristeći između ostalog likove poput Griftera da se napravi spona sa ostatkom Wildstorm univerzuma, ali su Brubaker i Phillips uspeli da saviju pravila igre do te mere da smo dobili neverovatno napetu i snažnu noir/ špijunsku priču u superherojskom okruženju.

Možda je najpoznatija Brubaker/ Phillips kolaboracija metaserijal Criminal koji je izlazio za Marvelov Icon imprint dok je Brubaker radio za njih, serija tvrdokuvanih, međusobno uglavnom nepovezanih, kriminalističkih radova kojim su ova dva majstora skoro svojeručno vratili krimić u fokus stripočitalačke publike u Americi. Ne želim, naravno, da preuveličam Brubakerov i Phillipsov značaj i da se pravim da Sin City i Stray Bullets (pa i 100 Bullets, naravno) nisu postojali i imali svoje mesto pod suncem i pre Criminal, ali čini mi se da je srazmerna visokoprofilnost Criminala u dekadi kojom su vladali superheroji zaslužna i za svojevrsnu ekspanziju ovog žanra, što kroz posebnu ediciju koju je Vertigo nekoliko godina izdavao, posvećenu krimićima, što kroz kvalitetne mini ili tekuće serijale koje su za Image, Boom!, Dark Horse i druge izdavače radili Johnston, Hawkins, ili, svakako, Grant.

Pravim malo veći uvod zato što je Kill or Be Killed zapravo povratak ,,čistom" krimiću posle različitih žanrovskih krosovera i skretanja koje je Brubaker imao sa Incognito (palp superherojština), Fatale (horor) ili Velvet (špijuniranje). Naravno Fade Out koji je izlazio pre Kill or Be Killed je već bio pravi krimić, ali je istovremeno bio i omaž starim noir favoritima, dok je Kill or be Killed savremena priča, smeštena u moderni Njujork i usredsređena na psihološku (i, hajde, sociološku) analizu čoveka koji postaje serijski ubica zato što mu je demon tako naložio.



Kill or Be Killed je Brubaker u svojoj najmeditativnijoj ali istovremeno i najjačoj formi. Pričan u prvom licu sa ogromnom količinom flešbekova i digresija ovo je uistinu slojevit i moćan portret sasvim običnog čoveka koji se postepeno transformiše u viđilante-ubicu što se šunja mračnim njujorškim ulicama i pronalazi ,,loše ljude" kojima će presuditi. Glavni junak, Dylan, je bledunjavi, pomalo tunjavi ostareli dvadesetosmogodišnji student sa depresivnim simptomima koji lekove kupuje od ilegalnog dilera na ulici i psuje američki sistem javnog zdravlja, živi sa cimerom što mu taslači najbolju ortakinju i generalno sedi izgubljen u samosažaljenju najveći deo vremena, meditirajući o svetu koji mu je odelio lošu ruku. Onda, posle neuspešnog pokušaja samoubistva, usred adrenalinske poplave koja usledi, ima viziju demona što mu se podsmeva na prepoznavanju da želi da živi tek nakon što je pokušao da umre. Demon mu onda objašjava da mu je život spasen samo pod uslovom da jednom mesečno ubije jednu lošu osobu, koja ionako zaslužuje da umre, a Dylan je suočen sa pitanjem šta tačno definiše nekoga ko zaslužuje da umre.

Kill or Be Killed je, jednim delom studija mentalne bolesti, ne samo na psihološkom planu, već i na planu toga kako okruženje utiče na osobe kojima je potrebna podrška, a koje je, često ne dobijaju. Strip detaljno analizira Dylanove porodične odnose, odnose sa prijateljima, devojkama, cimerom i čak i bez demonskog prisustva i imperativa da se ubija, ovo je ubojito štivo što pokazuje kako je lako propasti kroz rupe na bezbednosnoj mreži za koji mislimo da je tu da nas sačuva od potonuća u životu.

Ali istovremeno, ovo je jedan od najnapetijih krimi-stripova koje danas možete da čitate, metikulozan prikaz sazrevanja ličnosti kojoj je bio potreban podsticaj i svrhovitost da bi realizovala svoje postojeće potencijale. Kill or Be Killed je uzbudljiv zato što zaista uspešno prodaje tu ideju o običnom čoveku, liku koji zaista deluje kao jedan od nas, koji, nakon prelaska crte i izlaska iz kruga pravila koja vladaju unutar civilizovanog društva, izrasta u nešto veće, intenzivnije i snažnije. Nemoguće je ne biti fasciniran ovom trajektorijom rasta protagoniste i upravo je u tome Brubakerov najbolji trik – konstantno suočavanje čitaoca sa sopstvenom fascinacijom likom koji, naprosto, ne može biti opisan kao pozitivac.

Oh, naravno, Dylan ima neprebrojne racionalizacije i objašnjenja za stvari koje radi i, kako priče dalje odmiču, kriminalni milje u koji je sve dublje uronjen praktično diktira njegove dalje poteze (strip se ne zove bez razloga ,,Ubij ili budi ubijen"), ali Brubaker majstorski izbegava upadanje u kliše pisanja erzac-Dextera ili kakvog drugog ,,psihopate za koga navijamo" pokazujući Dylana kao sve vreme u potpunosti relatabilnu osobu sa istim strahovima, afektima i logikom kakve lako nalazimo i u sebi. Zbog toga su scene u kojima ga gledamo kako sa skraćenom sačmarom čeka svoju narednu žrtvu toliko upečatljive: u Dylanu je beskrajno lako videti samog sebe i ma koliko da Brubaker do ovog mesta stizao metodičnim, skoro školskim putem, to mu ne oduzima na snazi. Kill or Be Killed je zaista strip koji vas natera da se zapitate o tome šta biste vi sami uradili u sličnoj situaciji.

Brubaker je ovde vidno inspirisan, i u velikim količinama teksta koje ispisuje (čitava priča je formatirana kao dugačka, intimna Dylanova ispovest čitaocu) nema ni traga žanrovskoj letargiji koja je obeležila neke od njegovih poslednjih radova za Marvel pre neku godinu. Naravno, dopuštam da možete ne voleti njegov melodramatični noirom napajani stil pisanja, ali ritmički i sadržajno ovo je veoma, veoma solidno. Pored Dylana i drugi likovi imaju prostora da zasijaju i Brubaker beži od lakih stereotipova trudeći se da ih prikaže kao višeslojne, često protivrečne ličnosti koje time besprekorno uokviruju jedinstveno bizarnu situaciju u kojoj se glavni junak nalazi i sve brutalnije postupke koje je prinuđen da čini. Poređenje koje ću sada napraviti može da zazvuči neobično, ali je tačno: Kill or Be Killed je zapravo kao nekava R-rated verzija klasičnog Amazing Spider-mana, sa depresiji sklonim mladim muškarcem u glavnoj ulozi, kompleksnim ansamblom žena oko njega (različite devojke, majčinska figura koja nikada ne sme da sazna njegovu tajnu), cimerom sa kojim ima složen odnos, te tajnim životom borbe protiv loših ljudi koji eskalira do momenta kada preti da potpuno proguta čitav život protagoniste. Mislim, ako me poznajete, jasno vam je da veću pohvalu ovom stripu ne bih umeo da smislim pa sve da imam još 3-4 sata vremena na raspolaganju.



Brubaker je tokom godina sarađivao sa mnogim izvrsnim crtačima, uključujući velikog Stevea Eptinga koji bi mi bio prvi izbor za crtača da nekim slučajem Phillips nije imao mogućnosti da radi Kill or Be Killed. Ali sa Phillipsom Brubaker ima posebnu hemiju i to se u ovom stripu vidi. Britančev stil je sa godinama dobio na oštrini, sa često tanjim linijama i oštrijim senčenjima nego što je nekada bilo, ali ima ovde u ogromnim količinama i ,,starog" Phillipsa tako da će svako za sebe pronaći nešto što voli. Ja, naravno, volim sve što ovaj čovek crta a kako je Kill or Be Killed strip sa mnogo unutrašnjeg monologa i kontemplacije, tako i Phillips ima zadatak da ilustruje mnoge scene na kojima je bitna samo atmosfera i nema nikakve akcije. To mu, razume se, stoprocentno polazi za rukom i prizori urbanih prosotra, bezbednih po danu i pretećih po noći, ali i ruralnijih momenata pastoralnih meditacija su izvanredno uspeli. Naravno, kad do akcije dođe, Phillips je tu da podseti kako ume klasične noir scene da obogati brutalnošću i viscerom koje savršeno komuniciraju okrutni ton u srži ovog stripa. Breitweiserova je, već sam napomenuo, esencijalni deo ove formule i jedan od najboljih kolorista koji danas rade za Image. Njen rad na Azacetinim crtežima za Kirkmanov Outcast sam već hvalio, a posle nekoliko kolaboracija sa Brubakerom (i Phillipsom), na Kill or Be Killed ona besprekorno prati noir atmosferu stripa oživljavajući Phillipsov tuš onako kako samo ona ume. Ovo je strip čije mnoge stranice legitimno mogu da idu na zid – mada je i legitimno da bi se onda prijatelji i porodica zaverili da vas spakuju za psihijatrijski pregled, naravno.

Kill or Be Killed je do sada odradio tri celine za 14 brojeva, ali ovo je jedna tekuća, neprekinuta priča koju treba pročitati od početka pa sve do kraja kad se jednom taj kraj bude i pojavio. Za sada, svakako ohrabrujem da se priključite čitanju i kupite kolekcije a ako ste stara škola i radije ćete ovo čitati u mesečnom(ish) tempu, Brubaker nastavlja sa starom praksom iz Criminala da mesečnim sveskama priključuje kratke dnevničke osvrte na ono što je čitao ili gledao ali i odlične eseje raznih autora koji se bave žanrom. Ol inkluziv, što bi se reklo.

Činjenica da Brubaker uspeva da ovo ispiše za vreme najljućeg rada na pisanju i produkciji Refnove serije Too Old to Die Young, kao i da Phillips ovo crta u pauzama drugih svojih projekata i da ovo ispada ovako dobro je za divljenje i mada je jasno da stripovi ovog tipa ni od koga neće napraviti bogataša, greje pomisao da ljudi i dalje u sebi imaju strasti da ih proizvode. Brubaker najavljuje i nove Criminal radove za narednu godinu i to je samo dodatni razlog za radost.



Konačno, da kažem reč-dve i o aktuelnom DC-jevom serijalu Deathstroke i ispunim superherojsku kvotu za danas, a istovremeno ukažem zašto stalno preporučujem ovaj strip za čitanje između i ispred praktično svega drugog što DC trenutno pravi.

Naravno, DC u ovom momentu ima zaista dobru ponudu, post-Rebirth faza njihovog izdavaštva je obeležena izrazito kreativnim uredničkim radom i mislim da je legitimno reći da se ovde na delu vidi blagorodni uticaj Geoffa Johnsa koji je sa pozicije Chief Creative Officera na kojoj sedi još od 2010. godine, ne prekidajući da paralelno i piše stripove, verovatno bio najbolja osoba da prepozna šta u prethodnoj (New 52) fazi DC superherojštine nije funkcionisalo i kako da u novoj fazi stvari profunkcionišu kako treba.

Hoću reći, Deathstroke načelno nije lik koji ima sopstveni serijal. Nastao u drugom broju New Teen Titans 1980. godine, kroz kolaboraciju Marva Wolfmana i Georgea Pereza, a za potrebe davanja Teen Titansima nekakvog arhineprijatelja koji će ih rekurentno progoniti, Deathstroke je tek devedesetih imao sopstveni serijal, priključujući se na zeitgeist u kome su kostimirani junaci sa pištoljima i sečivima postali normalan prizor u superherojskom stripu. Ova ,,mračna" faza američkog stripa je bila pogodna za brisanje granica između heroja i zločinaca, ali Deathstroke je sledeći put dobio sopstveni serijal tek u New 52 fazi, dakle, pre šest godina, a i sa njim DC nije baš tačno znao šta želi. Mora da je delovalo deprimirajuće videti kako konkurentski Marvelov Deadpool – lik nastao kao omaž i dobronamerna parodija na Deatshtrokea – razvaljuje na svim popkulturnim poljima i utire put promeni filmske superherojske paradigme, dok njegov originalni predložak i dalje ne dobija dovoljno pažnje i ljubavi od strane kritike i čitalaca.

Zato je sa Rebirth DC uradio bukvalno najbolju stvar koju je mogao da uradi i dao ugovor Christopheru Priestu da piše novi tekući serijal o najopasnijem plaćenom ubici na svetu. I posle više od decenije odsustva iz strip-industrije (uz jedan kratki izuzetak sa povratkom na Quantum & Woody), Priest je naizgled bez ikakvog napora demonstrirao zašto gotovo svi drugi scenaristi u savremenom američkom stripu imaju još dosta leba da se najedu pre nego što budu dostojni da mu čiste cipele.

OK, da me ne ponese hiperbola, naravno da je sve stvar ukusa, ali bukvalno od prve epizode aktuelnog Deathstrokea ima se utisak da prisustvujete istorijskom događaju, nemilosrdnoj ali i neodoljivo atraktivnoj disekciji i rebrendiranju lika koji posle tri i po decenije konačno pronalazi svoj stvarni glas i karakter. Poslednji put kada se ovako nešto desilo bio je to Garth Ennis na Punisheru, sem što je Punisher pored svih svojih sociopatskih elemenata ipak uvek bio prikazivan kao – nominalno – pozitivac. Deathstroke je negativac, bez ikakve sumnje, čovek koji ubija za novac i koji je mnoga zla naneo superherojima što ih volimo tolike godine. A onda se pojavljuje crni baptistički sveštenik (i, ne zaboravimo, multitalentovani muzičar), nekada prvi afroamerički strip-urednik i čovek koji je svet zadužio nekim od najzanimljivijih superherojskih stripova unutar i izvan mejnstrima, i daje nam Deathstrokea smeštenog u centar apsurdno komplikovane porodične drame koja ga humanizuje na način za koji nismo ni znali da ga želimo.



Ako znate Priesta, znate i da je tako dugo odsustvovao iz stripova jer su ga zvali isključivo da piše stripove o crnim superherojima a što je on odbijao. Jedan od originalnih rasno osvešćenih aktera u američkoj strip-industriji, Priest već decenijama insistira na tome da ne želi da bude token-negro scenarista kome se daje da piše afroameričke ili afričke likove kako bi izdavači demonstrirali da imaju poštovanja za te neke ,,druge" kulturne posebnosti. I s punim pravom jer Priest je jedan od najnačitanijih  i, još važnije, najoštroumnijih ljudi koji uopšte rade stripove u Americi, čovek sa ogromnim znanjem ali i veštinom da to znanje plasira kroz semantički gust ali uvek elegantan tekst, igrajući se sa žanrom, lomeći njegove ivice ali nikada ga prezirno ne napuštajući.

Utoliko, aktuelni Deathstroke je sasvim ,,pravi" superherojski strip, sa kostimima, supermoćima, predimenzioniranim negativcima, kameo-pojavljivanjima Betmena i Supermena i svim drugim što mu je potrebno. Ali istovremeno, ovo je i vrlo ozbiljan, zreo superherojski strip koji na izvanredan način ilustruje razliku između stripa koji je zaista ,,za odrasle" i stripova koji posežu za ovom etiketom ne bi li opravdali eksploatacijske sadržaje nabijene nasiljem end seksom. U nekom momentu, početkom ovog veka, superherojski su stripovi ne samo u ,,postraničnim" univerzumima (Wildstorm, Marvel MAX) već ponekad i u samom srcu mejnstrim kontinuiteta išli ovom linijom zrelosti, pisani od strane scenarista sa literarnom zaleđinom i ambicijama, ali su tržišne, pretpostavićemo, zbiljnosti okrenule klatno na neku drugu stranu. I to je okej, i na toj drugoj strani smo dobili puno lepog, ali Deathstroke zato i deluje kao takvo osveženje sa svojim zdravim, ciničnim pogledom na svet ispunjen ljudima u šarenim kostimima, sa neprebrojnim supermoćima i svojim zaključkom da je podela na pozitivce i negativce naprosto nedovoljno dobra.

Priest je i sam u intervjuima rekao da prvo nije mogao ni da se seti ko je Deathstroke kada su ga zvali (mada je posle pošteno gikovao objašnjavajući da su Wolfman i Perez odradili sjajan posao i dali mu u nasleđe odličnu osnovu na kojoj je mogao da gradi), a da je zatim morao da razmisli postoji li način da hrišćanski sveštenik napiše strip o čoveku čija je profesija ubijanje, a da to i žanrovski i etički ima smisla.

Naravno, Priest je jedan od onih Progresivnih Hrišćana koji mnogo liberalnije gledaju na sveukupnu teoriju i praksu od prosečnog nosioca članske karte SPC, RKC ili već neke treće ,,mejnstrim" populacije unutar hrišćanstva, i njegova verzija Deathstrokea je jedna istovremeno suva i racionalna, ali i strastvena (i duhovita) disekcija lika koji, po prvi put za tri i po decenije sebi zaista počinje da postavlja pitanja.

Ovaj pristup – lik iz stripa se osvesti, pogleda život koji vodi i počne da preispituje svoje izbore – može, naravno, da bude opasan. Superherojski strip počiva na osetljivom prećutnom ugovoru sa čitaocem u kome se podrazumeva prihvatanje ,,pomerene" realnosti, ne samo fizičke već i psihološke, u kojoj se pripovesti događaju, pa narušavanje ovog ugovora često rezultira u mračnom, neveselom cinizmu. No, Deathstroke, iako strip nabijen cinizmom i mrakom, je sve osim neveseo i na tome se zasniva ogroman deo te zrelosti koju donosi. Priest kaže da je kod Deathstrokea njemu bilo zanimljivo to što je u pitanju lik sa porodicom – veoma nekarakteristično za negativce u superherojskom stripu – pa je na ovom temelju izgradio svoj ,,Sopranos sa superherojima".

Genijalnost Priestove psihološke analize lika Sladea Wilsona je u tome što umesto silaska u nekakvu jalovu introspekciju on u punoj meri pušta Deathstrokea da se izražava kroz akcije. Ovde nema ,,objašnjavanja" lika, nema magazinskog psihologiziranja, nema prečica do čitaočevog srca, naprotiv, Deathstroke je kompleksan, komplikovan lik koji jedino može pošteno biti oslikan kroz jednako komplikovano pripovedanje u kome su ostali likovi stalno u konfuziji oko toga šta Deathstroke ZAISTA radi, koji su mu STVARNI planovi a koji ISTINSKI motivi.

Ova konfuzija se lako prenese i na čitaoca, pogotovo što je pripovedni postupak takav da zahteva ozbiljnu usredsređenost. Priča stalno skače između nekoliko vremenskih planova, ne trudeći se da objašnjava likove (ako oni to sami ne učine) i verujući da će intenzivnost teksta biti dostatna da čitaoca zadrži uz radnju dovoljno dugo da počne da povezuje sve te različite niti u jednu složenu, i impresivnu, tapiseriju.

Deathstroke ovde dobija apdejtovano poreklo (verovali ili ne, vezano za Srebrenicu i potragu za srpskim oficirom krivim za smrt civila), ali priča odvaja jako mnogo vremena i na prikazivanje članova njegove porodice (odnosno porodica) – potomke i bivše supruge, dajući svakom od njih bogate psihološke i socijalne živote i majstorski ih pretvarajući u ogledala za neki od aspekata Wilsonove složene ličnosti. Priča koja iz ovoga izranja je o čoveku ogromne strasti i volje, majstoru manipulacije, koji u jednom trenutku svog života počinje da shvata da je možda napravio pogrešne procene u pogledu toga šta je smatrao vrednim i zatim se opseda potrebom da ono zaista vredno u svom životu zaštiti ili povrati.

A iako je ovo priča o krizi srednjih godina sa kojom nije teško identifikovati se (i pored toga što vam bivša žena verovatno ne radi za američku slučbu bezbednosti, a deca vam verovatno nemaju supermoći), ona se ne zaustavlja na, rekoh već, introspekciji i preispitivanju ljudskih emocija, već se, naprotiv, otelovljuje u jednoj ekstremno komplikovanoj mreži intrige, špijuniranja, ubistava, sukoba sa Betmenom i Supermenom, da bi kulminirala u krosoveru sa Titans i Teen Titans koji je srceparajući i pored solidne količine zabave koju isporučuje jer pokazuje šta čovek koji misli da ima sve oseća kada shvati da nema ono što je isključivo svojom krivicom izgubio. Priest i ovde uspeva u potpunosti da izbegne patetiku, pišući naizgled ,,normalan" superherojski strip u kome Deathstroke u svom klasičnom stilu demonstrira nadmoć nad mladim superherojima, ostavljajući da tragedija koja se dešava u pozadini, najviše u samoj psihi protagoniste, da ta tragedija do čitaoca dođe postepeno, iz zasede.

Poslednjih nekoliko epizoda, zaključno sa najnovijom, dvadesetpetom, su pripovest o Deathstrokeu koji je doživeo religiozno prosvetljenje i traži način da ispravi zla koja je nekada činio i ma koliko ovo delovalo kao izdaja svih fundamenata ovog lika, ovo je u potpunosti zarađen preokret koji čitaoca sigurno vodi putem dalje intrige i akcije.



Priestovo pripovedanje je brzo, intenzivno i istovremeno lako, sa neverovatno ekonomičnim tranzicijama između scena, minimumom teksta potrebnim da se ne samo prenese informacija već i karakter, a mnoga njegova interesovanja proziru kroz tekst, bilo u tretmanu azijske Hmong manjine, bilo u korektnom razlikovanju strana u bosanskom konfliktu. Doduše, psovke koje na srpskom vidimo u jednoj od epizoda su komično pogrešne, ali Priest ovo kompenzuje savršenim monologom na jednom jedinom panelu kojim pokazuje koliko Amerikance/ zapadnjake razlika između Hrvata i Srba savršeno ne interesuje i koliko smo smešni u našem narcizmu malih razlika. I, ako to nije bilo jasno, ovo je izuzetno duhovit strip sa stalnim instancama suvog, inteligentnog humora.

Sve ovo iznosi na svojim plećima tim crtača koji se perfektno prilagođava Priestovom skokovitom pripovedanju, od Carla Pagulayana, preko Caryja Norda koji ovde pokazuje da je dosegao sasvim novu zrelost, pa do Joea Bennetta i Diogenesa Nevesa koji radi najnoviju fazu i daje joj pomalo Wildstorm šmek. Priestov stari urednik, Larry Hama je sarađivao na crtežu za neke od epizoda i lepo je videti da njihovo partnerstvo i dalje odlično funkcioniše.

Priest je u formi, to je sasvim očigledno a uticaj Geoffa Johnsa koji je aktivno učestvovao u razvoju zapleta (štaviše, nateravši Priesta i urednika Alexa Antonea da od prve verzije zapleta sasvim odustanu) je očigledno pomogao da ovo bude jedan od najboljih superherojskih stripova koji trenutno izlaze. Priest ovde ima slobode za koje i sam kaže da ga iznenađuju (od suvih komentara na rasnu politiku, do bavljenja ženskim menstrualnim ciklusom) a to je i svedočanstvo o uredničkoj blagonaklonosti i pažnji da se autorski glas ne uguši u korporativnom šumu.

Ako volite superheroje, Deatshtroke je obavezno štivo jer na izluđujući i neodoljiv način rekontekstualizuje mnoge od superherojskih tropa, ne bežeći istovremeno od pravoverne superherojske akcije. Ako ne volite superheroje, ovo je i dalje strip kome treba da date šansu jer je u pitanju nesvakidašnja kombinacija ozbiljnog i duhovitog koja čitaoca tretira kao odraslu osobu ali i prepoznaje da odrasle osobe imaju i svoju nezrelu stranu. Pa vi vidite gde pripadate.