Strip album koji upravo citam

[Ugly MF]

Ricardo Federici je jedan od vrha vrhova italijanske crtacke ponude.
Bio na nekom festivalu sa njim, gledao originale, babaroga, da ti pamet stane.
On je nastavio neki rad koji je zapoceo Paolo Eleuteri Serpieri, i kao cak ga je uradio bolje.
Mozda se u Amer'ki comicsi rade da smlate pare, ali Federici crta za svoju slavu,
pa tu nema zabusavanja, svaka strana treba da je vrednost za sebe.
Moracu i ja da nafatam negde tog Aquamana....

[Meho Krljic]

Fenomenalan je, ali da napomenem, radio je samo nekoliko epizoda do sada.

[neomedjeni]

Druže Meho, vi ste na svom blogu na UPPS-u redovno pratili američki superherojski strip? Je li to sad totalno uništeno, bez nade da se nađe igde na netu? Da li ste bar za sebe sačuvali tekstove?

[neomedjeni]

I da li sam ovo već negde pitao, pošto me pogodio dežavi kad sam video pitanja napisana?

[Meho Krljic]

Pitao me je neko drugi.
Uništeno. Sačuvao. Nikada ih neću podeliti sa svetom 

[Meho Krljic]

Uzgred, nisam pratio samo američki superherojski strip, trudio sam se da bude i drugih žanrova a povremeno sam se laćao i Japanaca. Ali superherojski strip jeste bio veliki deo te kolumne. Izvinjavam se svima na tome 

[neomedjeni]

Idem da proverim da li je ćale sačuvao glavu nakon što je zaklao onog konja. 

[Meho Krljic]

Proteklih dana sam pročitao solidnu količinu stripova, pa je red da sa Sagitom podelim svoje misli o njima. Nisu to neke duboke misli, ali nisu ni to neki preduboki stripovi – ima tu superherojštine, ima krimića, naučne fantastike i satire... za svakog ponešto.


Za početak je možda najudobnije da prvo obradimo dva superherojska krosovera koji su se desili proteklih nedelja, a koji svaki na svoj način pokazuju da je 2018. godina i kako se sa njom boriti.

Prvi je Marvelov Avengers: No Surrender. Marvel je, na krilima nepodnošljivo uspešnog filma Avengers: Infinity War iskoristio priliku da još jednom renumeriše svoj Avengers strip-serijal i ponovo krene sa brojem jedan. Već sam u više navrata pominjao kako je ovo hladno poslovna i, utlimativno, cinična strategija gde se sada bukvalno sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan, sve uz svest da se prvi brojevi ,,novih" serijala prodaju bolje nego sedamnaesti ili petstošezdeseti brojevi istih tih, jelte, serijala. Novi scenarista Avengersa je, znamo već, Jason Aaron kome je očigledno danas namenjena pozicija što ju je do juče zauzimao Bendis, a njegovi Avengersi, koji izlaze dvonedeljno, sa sve Edom McGuinnesssom na olovkama, su do sada izbacili dva broja i sasvim su neuvredljivi, ako već ne revolucionarni.

No, No Surrender je došao pre ovoga i bio, makar nominalno, spektakularna završnica prethodne ere Avengersa u kojoj su različiti timovi – svi sa rečju Avengers u imenu – morali da se ujedine ne bi li Zemlju odbranili od kosmičke, nikad pre viđene, nezamislivo moćne pretnje.



Ako ovo zvuči kao sasvim by-numbers Avengers zaplet – na pravom ste tragu. No Surrender je mnogo više pospremanje inventara nego nekakav ambiciozan umetnički zahvat i prilično sam se iznenadio da je Marvel, posle ipak kratkog vremena koje je prošlo od trijumfalnog Hickmanovog rada na Avengersu i završnice sa Secret Wars, sebi dopustio da naredni Avengers serijal okonča na ovako generički način.

No Surrender, nažalost, više liči na administrativnu proceduru nego na novu, uzbudljivu superherojsku avanturu: ovo je krosover u kome su tri postojeća Avengers serijala – Waidov Avengers, Zubov Uncanny Avengers i Ewingov U.S. Avengers – slepljena u jedan, trojici scenarista je u zadatak stavljeno da zajednički ispišu priču a crtači su menjani kako je bilo najudobnije. Pozitivno je što je novi nastavak izlazio svake naredne nedelje, ali negativno je što se ovo događalo tokom punih šesnaest nedelja. Hoću da kažem: četiri meseca? Šesnaest epizoda? Sa zapletom koji je mogao da iznese, dajbože tri (a Stan Lee ili Roy Thomas bi to spakovali u jednu)? Malko sam se i štipkao na početku da vidim da nisam zaspao pa se probudio u devedesetima kada su krosoveri tako znali da okupiraju trećinu ili polovinu godine i ,,normalan" sadržaj stripova oteraju u materinu na taman toliko vremena da odustanete od čitanja serijala.

No Surrender mi je time izazvao flešbekove na neprijatne uspomene poput, eh, recimo, Maximum Carnage, mada je fer reći da ovo nije toliko loše napisan strip koliko je zaista očigledno da su scenaristi morali da se posluže svakim poznatim trikom ne bi li nekako radnju razvukli na čitavih šesnaest nastavaka.

Sam zaplet je bolno generički: dva moćna kosmička bića igraju neku svoju igru preko univerzuma i kroz eone i za najnovije polje na kome bi se igrali biraju planetu Zemlju, koju kidnapuju i prenose u odvojenu dimenziju a onda puštaju svoje timove da se jure po njoj. Avengersi svih boja moraju da se ujedine, odbrane nejač i na kraju smisle kako da Zemlju vrate tamo gde pripada.

Da na stranu stavimo to kako serviranje ovako grandioznog koncepta bez ikakve pripreme očajno pojeftinjuje sam taj koncept (ponovo, videti šta je Hickman sve uradio da nam proda svoje zaplete) i sugeriše nam da ne treba mnogo da se bavimo pričom već da gledamo lepe ljude u kostimima kako se boksuju, važnije je da je serijal Avengers upravo izašao iz prethodnog krosovera sa Championsima u kome je High Evolutionary takođe imao plan da Zemlju kidnapuje i na nju slao svoje čauše da prave haos, pa No Surrender deluje izlizano već u samom startu.

No, pravi problem ovog krosovera je to kako uzima tri serijala sa distinktnim tonom i identitetom i onda ih izpasira u neprepoznatljivu, bezukusnu kašu. I Ewingov U.S. Avengers i, pogotovo, Uncanny Avengers su bili serijali sa sopstvenim raison d'etreom i glasom koji je potpuno utopljen u ovom krosoveru, a, na kraju krajeva, isto se desilo i sa Waidovim Avengers koji je imao dosta zanimljih tema. No Surrender je bledunjava, daleko prerazvučena priča koju kao da su pisali algoritmi, u kojoj ima uzbudljivih ma-jel-Johnny-Storm-stvarno-(opet)-poginuo-jebote i sličnih momenata, ali su oni ubačeni mehanički, bez osećaja da su zarađeni, pa time i bez emotivnog impakta. Karakterizacije likova su tu samo onoliko koliko su scenaristi do ove tačke mogli da ih razviju i mada su i Avengersi i Zemlja sama na teškim iskušenjima, ne očekujte da se to reflektuje u nekakvoj evoluciji likova.

Ključno, ni dobre ideje koje su ovde uvedene nisu na kraju razvijene na impresivan način. Priča počinje uvođenjem novog lika – Voyagera – supermoćne žene za koju se tvrdi da je bila jedna od osnivačica Avengersa, i mada je ovo donekle varijacija na Sentryja i njegovo poreklo, ne mogu da kažem da prvih nekoliko brojeva nije bilo zanimljivo gledati kako se svi likovi ponašaju kao da je znaju još od, jelte, vremena Stana Leeja. No, objašnjenje za ovaj fenomen je onoliko očigledno koliko očekujete i na kraju sasvim nebitno za sam rasplet.

No Surrender je lepo nacrtan, spektakularan superherojski krosover ali u kome je spektakl, nažalost shvaćen prevashodno kao cilj a ne ,,prirodan" proizvod datih sastojaka. Ne mogu da kažem da u svakom broju nisam našao bar stranicu ili dve koje su zaslužile da idu na zid – Kim Jacinto, Paco Medina i Pepe Larraz su bez sumnje pošteno zaradili novac koji su dobili za svoje crtačke radove – ali mi je i tužno da priznam da je sve to potrošeno na strip koji u meni nije uspeo da izazove nikakvu emociju. Mislim, ovo je, između ostalog, priča u kojoj se Hulk oživljava a Banner vraća među svoje saveznike (koji su ga, da se ne zaboravi, ubili bez provokacije) a što je i najava za novi, horor intonirani Hulk serijal, a (Living) Lightning izrasta u heroja kojeg svet ne zaslužuje ali mu je potreban, ali sve su ovo elementi jedne, nažalost, neatraktivne, mehanički sklopljene celine kojom je Marvel na dosta mračan i ciničan način zatvorio jedno poglavlje svoje istorije u kome se inače srazmerno uspešno eksperimentisalo sa konceptom Avengersa. Pa, hajde, idemo dalje, možda nam Aaron zaleči rane.



Istovremeno, DC je, u ciglo mesec dana započeo i završio Justice League: No Justice i, mada je i ovo daleko od vrhunskog stripa, pokazao Kući Ideja kako se to radi.

No Justice je, da osvežimo pamćenje, direktan nastavak Dark Nights: Metal o kome smo nedavno pisali, kao i direktan uvod u Justice League serijal koji će pisati Scott Synder. Snyder je u ovom trenutku arhitekta velikog dela onog što se događa u DC univerzumu i No Justice je demonstracija da se sa Metal nije ispucao – barem kad su u pitanju grandiozne ideje. No, možda važnije, No Justice je i demonstracija u DC-ju postojećeg uredničkog (i izdavačkog) osećaja za intenzitet i volumen i time je u meni isposlovao mnogo više dobre volje od Marvelovog prenapuhanog Avengers krosovera.

Gledajmo to ovako: No Justice u osnovi nema preterano pametan zaplet, ali shvata koliko daleko s njim može da ide. Oh, naravno, same ideje u temelju zapleta su moćne: zid koji opasuje poznati univerzum je napukao kao posledica pičvajza tokom Dark Nights: Metal i četiri nezamislivo stara kosmička božanstva se bude iz nekog svog sanjarenja, ne bi li razrešila opkladu sa samog početka postojanja a koja se tiče praktično toga čiji je veći. Ovi su bogovi temeljne sile univerzuma i svaki od njih je manifestacija jednog od apstraktnih koncepata u njegovoj osnovi, ali priča se svodi na to da će na kraju oni pojesti neke planete. Jedna od njih je, eh, Zemlja, naravno, a Brainiac – Supermenov stari neprijatelj – okuplja nevoljne zemaljske (i nezemaljske) heroje (i zločince) ne bi li nekako odbranili kosmos od ove nove pretnje.



Grandiozne ideje su Snyderov zaštitni znak, očigledno, no, sama radnja se, sasvim očekivano, svodi na deljenje heroja u četiri grupe od kojih svaka treba da obavi svoj, nezamislivo teški zadatak, kako bi na kraju, daobog, pravda prevagnula.

Sam naslov serijala, naravno, sugeriše da to neće ići tako lako ali, neiznenađujuće, za to je kriva Amanda Waller koja, pokušajem da obezbedi obaveštajne podatke koji bi Americi dale prednost u, jelte, borbi za spasavanje univerzuma, uspe da poremeti Brainiacov kompleksni plan. Naši junaci sad moraju da improvizuju i...

...i, pa, No Justice je, uprkos grandioznosti zapleta, zapravo kompaktna priča gde se radnja razvija prirodnim putem od tačke A do tačke B pa dalje redom, uz teze, testiranje tih teza, antiteze, peripetije i rasplete koji su prirodni, i laki za razumevanje i praćenje. Mislim, naravno, morate progutati da postoji kosmička magija ova i informatička tehnologija ona, ali Snyder i ostala dva scenarista (uvek pouzdani James Tynion IV i Joshua Williamson) izbegavaju naporne deus ex machina momente i nezarađene preokrete i, zapravo, uspevaju da nam prodaju i par scena koje su legitimno impresivne, sa herojima koji moraju da se suoče i sa zastrašujućim neuspesima, ali i sa nepoznatim posledicama svojih uspeha. Fraza ,,No Justice" ovde ne treba da se čita kao patetični vapaj već pre kao relativizujuće upozorenje koje uprkos jasno herojskim potezima i požrtvovanju naših junaka pokazuje da se ne zna jesu li učinili ultimativno dobru stvar za budućnost. Snyder ovde i dosta uspelo tematizuje pitanje superherojske odgovornosti, pokazujući da velika moć, čak i kada ima jasno altruističke naume, ne mora u krajnjem ishodu da donese nešto dobro za sve, a ova je poenta opet napravljena prilično uzdržano, bez pamfletskog mahanja, pa je time i udobnije sela.

Takođe, No Justice je priča o velikom timu superheroja ali se pričanje odvija sa fokusom na svega nekoliko njih. Iznenađujuće ili ne, tek, Beast Boy, Herley Quinn, Lobo, Robin, Flash, Martian Manhunter ili, uh, Starro (!!!) dobijaju isto, pa i više prostora od Supermena, Betmena i Wonder Woman što deluje prijatno i humanizujuće. Naravno, i dalje je to prepuno ekspozicije u dijalozima i ,,autokarakterizacije" (tipa ,,Ne zameri mi što se šalim u trenutku kad univerzum visi o koncu, meni je to neka vrsta odbrambenog mehanizma"), ali No Justice, ključno, ni jednog trenutka ne ostavlja utisak da nam troši vreme i nada se da nećemo da primetimo da se ništa ne događa: ovo je istovremeno i grandiozno spektakularna ali i ekonomična, maltene svedena priča o tome kako se univerzum maltene okončao ali su ga naši ipak spasli. Poslednja epizoda i sama čini greh preočigledne administracije, sa dugačkim epilogom koji postavlja teze za nadolazeći Snyderov Justice League serijal ali i za druge stripove, ali i to je odrađeno prilično bezbolno pa mi čitanje ovog miniserijala nije bilo naporno iskustvo.

Doduše, crtež ima neobičan momenat posrnuća u trećoj epizodi kada inače dobrog Francisa Manapula zameni Riley Rossmo. Rossmo je, da ne bude zabune, prekaljeni veteran sa gomilom rada za DC, Marvel i Image u portfoliju, ali ne samo da je prelazak sa Manapulovog ,,herojskog" stila na Rossmov uglasti, grublji, mnogo karikiraniji stil, drastičan, nego je i Rossmo ovo očigledno radio na brzinu pa su neki paneli zbrljani preko prihvatljivih granica.

No, to je cena nedeljnog izlaženja i za DC se barem može reći da su mnogo bolje ocenili koliko je ljudski da se ova priča produžuje i kuda treba da odvede. Bonus: čak i ako ne pratite DC-jev aktuelni roster, No Justice bi trebalo da možete da čitate bez mnogo problema i da se, možda, jedino iznenadite kad čujete da je Luthor sad, eh, heroj?



Pročitao sam i šestodelni miniserijal Angelic koga je za Image napisao prolifični frilenser Simon Spurrier a nacrtao Caspar Wijngaard. Spurrier, kako sam već mnogo puta pominjao, kad hoće onda ume i isporučuje izvanredne stripove sa mnogo duha i identiteta. S druge strane, od nečega se mora živeti, pogotovo kada nemate stalno zaposlenje, pa je za Spurriera u poslednje vreme i karakteristično lansiranje gomile miniserijala za Image, ne bi li se videlo može li nešto od toga da se zapati i izrodi tekući serijal koji bi se dao eksploatisati barem godinu-dve. Angelic je šarmantan postapokaliptični strip kod koga je, to je očigledno, uloženo dosta truda u osmišljavanje i koncipiranje sveta i odnosa različith frakcija u njemu i, da se ne lažemo, osnovna ideja je veoma prijatna. Ali s druge strane, radnja je toliko generička i predvidiva da mi je bio potreban ozbiljan napor volje da stignem do kraja. Kad znamo da Spurrier inače generalno piše sočne i zabavne dijaloge, stvari su još čudnije.

Ili nisu, jer Angelic je strip koji, barem po mom osećaju, vidno pati od toga da je autor smislio koncept sveta a onda priču u njega udenuo pa šta mu bog da, ne zalećući se preterano u osmišljavanje nečeg što bi izlazilo predaleko izvan granica udžbeničke, školske radnje.

Dobro, fakat je i da sam ja star i ogorčen čovek koga je teško impresionirati. Angelic svakako rabi zaplet koji smo mnogo puta videli u naučnoj fantastici ali ako niste toliko blazirani kao ja, verovatno vam to neće baš MNOGO smetati.

U osnovi, Angelic je priča o inteligentnim životinjama koje su nasledile planetu Zemlju nakon konačnog rata što je, čini se, zbrisao ljudsku rasu do poslednje jedinke i mada se u prikazima ovog stripa pominju Životinjska farma i Brežuljak Voteršip, nije ni pogrešno reći da ovaj strip u maloj ali primetnoj meri varira i teze klasičnog kineskog romana iz šesnaestog veka, Putovanje na zapad. Mislim, majmunica u glavnoj ulozi na to ukazuje, a tu su i interesantni religijski tonovi koji se kroz priču provlače.

Jer, Angelic je relativno dobroćudna post-apokalipsa, na prvi pogled, tu su majmunčići sa krilima, leteći delfini, kibernetske mačke i tehnološki napredni morski lavovi ali svet u kome oni žive se postepeno otkriva ne kao nasumična postapokaliptična društvena evolucija nego kao nešto u velikoj meri dizajnirano od strane pokojne ljudske rase.



Spurrier ovo pokazuje postepeno, sledeći buntovnu mladu majmunicu koja ne želi da postane tek još jedna haremska žena vođe svoje zajednice (što podrazumeva i gubljenje krila, te življenje u strogo kontrolisanom okruženju) u potrazi za svetim znanjem koje su za sobom ostavili tvorci, a ratovi između delfina i majmuna, te uloga koju morski lavovi imaju u njima, sve to sa protokom vremena dobija obrise ne toliko nove istorije koja spontano nastaje koliko pažljivo aranžirane drame koja ima sasvim konkretan cilj.

Sad, naravno, ne želim da otkrivam detalje jer užitak u čitanju Angelic u mnogome zavisi od tog nekog gradualnog otkrivanja principa na kojima svet funkcioniše, tek, može da se kaže da Spurrier ovde u tradicionalnom liberalnom stilu ispituje korene religijskih uverenja i portretiše jedinke koje moraju u glavi da prelome svoj dotadašnji odnos sa svetinjama, a preko toga i da izađu na kraj sa idejom toga šta je zapravo svrha njihovog života.

I to su zaista dobre ideje, još bolje oblikovane time što Spurrier kreira nekoliko distinktnih životinjskih zajednica (strogo odeljenih po vrstama, naravno) a koje sve imaju svoje kulture i verske običaje pa su metafore jasne i potentne, no slabija strana ovog stripa je ta već pomenuta sasvim generička radnja, kao i karakterizacija koja je sasvim klišeizirana.

Hoću reći, naravno da su za ovakvu priču potrebni likovi koji nose arhetipska svojstva – protagonista koji je buntovan ali duševan i koji intuitivno shvata da su individualnost i slobodna volja vredniji od zajednice zasnovane na, na kraju krajeva pokazuje se lažnim verskim premisama, te sajdkik koji je zapravo trojanski konj podlih zavereničkih tehnokrata ali koji i sam u nekom momentu prepozna vrlinu u individualizmu i otrzanju dogmi – ali sve se to u ovom stripu odvija sasvim šematski, predvidivo i uz očekivane konflikte i razrešenja. Spurrier, dakle, čini greh prevelikog oslanjanja na žanrovske alatke a tu onda ne pomažu previše zanimljivi distinktni glasovi kojima govore različite životinje.

Zapravo, dalo bi se argumentovati da ti ,,glasovi" zapravo dodatno odmažu a to nije jedinstven slučaj sa ovim stripom, primetio sam da mi se relativno često dešava da naučna fantastika čiji protagonisti koriste određeni žargon koji opisuje svet u kome žive zapravo u mnogome gubi na individualnoj karakterizaciji. U njoj prečesto likovi, definisani jezikom koji koriste, postaju samo nosioci kulturoloških vrednosti, bez dovoljno individualnog u sebi, a što je dosta ironično imajući u vidu da se Angelic upravo bavi slavljenjem individualizma i prikazivanjem prelomnih trenutaka u životima likova koji sazrevaju.

Pored toga, priznajem da dok je ,,majmunski engleski" kojim majmuni u ovoj igri govore (te jednako ,,polomljene" varijante engleskkog kojim pričaju druge životinje) zanimljiv u prvoj, eventualno drugoj epizodi, prema kraju mi je postao tek zamorna barijera jer sam već znao šta koja reč tačno znači (i označava) pa nije više bilo interesantnih otkrovenja a ostale su bebeća sintaksa i afektiranje. Opet, Spurrier je ovde samo bio dosledan ideji da su ovo životinje srazmerno visoke inteligencije ali i sa srazmerno malo znanja no, to samo podseća da su likovi u ovoj priči prevashodno nosioci autorovih teza a mnogo, mnogo manje stvarne jedinke koje stvarno sazrevaju i menjaju se.

(Uzgred pitam se da li je Spurrier na ideju o jeziku došao preuzimajući od Alana Moorea rad na Crossed +100, o kome smo već ovde pisali, a takođe se pitam da li je priča Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče).

Dobro, nešto sam preterano negativan ovde, pa da pređem na crtež koji mogu da ozbiljno pohvalim. Caspar Wijngaard je za Image već radio Limbo sa Danom Wattersom, ali u Angelic je zablistao na ime toga kako je svaka životinjska kultura dobila specifičan i interesantan dizajn, a kombinacije organskog i kibernetskog koje se provlače kroz čitav strip su uniformno impresivne. Wijngaard je vrlo dobar u kadriranju i promenama rakursa da sugeriše atmosferu koja je potrebna pa se otkrića do kojih protagonistkinja dolazi na svojoj misiji ,,osete" u čitaocu i na drugim planovima sem na racionalnom. Strip uspeva da bude ,,sladak" na vizuelnom planu onako kako to početna premisa od njega zahteva ali su nosioci moći (znanja, lukavstva) prikazani ubedljivo i Wijngaard je bio vrlo dobar izbor za ovu Spurrierovu priču. Jedina zamerka, a koja je sasvim subjektivna, odnosi se na kolornu paletu u kojoj preovlađuju ciklama i til i koja svakako doprinosi atmosferi, ali je za moje oči bila poprilično zamorna.

U globalu, rekao bih da je većina mojih zamerki na ovaj strip subjektivna. Spurrier je odličan scenarista koga ja, pomenuto mnogo puta, jako volim i naprosto mi nije legao njegov pristup ovoj pripovesti. Ako vam deluje kao da su moji problemi uistinu samo moji, verujem da će vam Angelic biti vrlo zanimljiv.



Dobro, idemo dalje, pročitao sam i netom završeni petodelni miniserijal Abbott koga je za Boom! Studios napisao Saladin Ahmed a nacrtao vredni Finac Sami Kivelä i ovo je, žao mi je da prijavim, bilo iznenađujuće neimpresivno iskustvo za mene. A očekivanja su mi bila solidno visoka...

Hoću reći, Abbott je crime/ mystery palpčina smeštena u Detroit početkom sedamdesetih sa nadrkanom mladom crnkinjom u glavnoj ulozi a koja se u gradu što se guši u korupciji end još uvek vitalnom rasizmu bavi istraživačkim novinarstvom, uprkos upozorenjima da će, jelte, najebati i dobronamernom, mada grubom, zaštitničkom odnosu svog urednika, belca al dobrog čoveka. Pa, mislim, kad čujem ovakav pič, takoreći bih polomio nameštaj pentrajući se preko njega, ne bih li što pre dohvatio svesku i bacio se na čitanje.

Dodatno, Saladin Ahmed je u stripove ušao relativno nedavno – pored ovoga on piše i Black Bolt za Marvel koji mi još nije stigao na red ali sam čuo solidno pozitivne kritike – ali je kao autor prozne fantastike poznat Sagiti barem kao osvajač Lokusove nagrade za roman-prvenac od pre neku godinu. Ne da sam ja Throne of the Crescent Moon, jelte, čitao, teško da danas imam živaca/ vremena za serijalizovani fentezi, ali opet, Ahmedova reputacija mi je delovala kao dovoljno dobra da se zatrčim u Abbott ko svinja u polje duleka.



Abbott je, pak, strip kome je falilo malo grublje urednikovanje i koji pati od solidne krize identiteta. Ovo je priča koji počinje upečatljivom scenom urbanog zločina – grupa novinara i zblanutih policajaca gleda odsečenu konjsku glavu na podu policijske štale a naša heroina ulazi kao da je glavna riba u Detroitu i pokazuje da nema apetita da sluša patronizirajuće komentare na rasnoj i/ ili rodnoj osnovi – ali posle toga kao da ne može da se odluči kuda bi da zaista krene. Ahmed na početku dosta forsira socijalnu i rasnu komponentu stripa, pokazuje život urbanih Afroamerikanaca onog vremena (kačeći se tako na svojevrsni thinking-man's-blaxploitation trend koji smo dobili na televiziji sa The Deuce i Marvelovim Lukeom Cageom) i prikazuje nekoliko različitih osoba koje svaka na svoj način prevazilaze življenje u konstantnoj nepravdi, ali se onda sve poremeti kada strip dobije urban fantasy komponentu.

Ili, da budemo precizni, sve se poremeti za MENE. Ja svakako nisam idealna ciljna grupa za literaturu koja kombinuje naturalizam (pa čak i palpoidni naturalizam) sa onostranim konceptima, nešto se u meni odmah uskopisti i počne da gunđa kako se tu onda žanrovska pravila više ne znaju, kako onostrano sasvim rekontekstualizuje prirodne konflikte i dileme koji dolaze uz ,,realističniju" prozu i sve tako. Ne kažem, naravno, da nema takvih dela koja su mi prijala, naprotiv, ali ovakva kombinacija (po mom mišljenju) imperativno zahteva da se pravila igre jasno prikažu, da, ako smem tako da se izrazim, ekonomija postojanja bude jasna kako bi protagonistima bilo jasno koliki su ulozi sa kojima igraju, šta je na kocki a šta treba da žrtvuju, te da bi čitalac onda na to imao korektan emotivni repons. Naravno, ja sam krut čovek i ovo svakako ne važi za nasumučno izabranog drugog čitaoca. Al danas za volanom imate mene i tu sad nema spasa.

Abbott je maltene udžbenički primer nerazrađene fantastike u kojoj se onostrano priziva tek toliko da prepegla rupe u radnji, bez prikazivanja šta je ono zaista, pa čak i bez jasne metafore koju bi ono trebalo da predstavlja. Ljudi obično kažu da horor literatura (film, strip...) nije ,,pravi" žanr jer koristi sebi svojstvene elemente ne da proizvede posebnu pripovednu formu već samo zarad atmosfere (ovo je moje mesarsko sažimanje decenijskih rasparva na Sagiti, pa ko hoće da mi zameri, nek navali), ali Abbott zapravo pokazuje kako ,,loš" horor zapravo koristi svoje jezovite motive bez osećaja šta oni simbolišu i kako se to uklapa u naše kolektivno nesvesno, dok dobar horor vrlo dobro pogađa simbolike i metapriče bez potrebe da ih racionalno objašnjava.

Kraće rečeno, Abbott se prilično brzo izgubi u zapletu koji se bavi nekakvim demonima, nekakvim đavolima koji iz nekakvih razloga imaju interakcije sa svetom običnih ljudi i njegova priča je prepuna nelogičnih skretanja i isforsiranih dovođenja toka radnje na mesto gde će Ahmed ispisati naredni set-pis, bez vidnog napora da se stvari zapravo povežu kauzalnim sponama koje bi čitalac prepoznao. Protagonistkinja, saznajemo retroaktivno, ima i bivšeg dečka koji je stradao od ruke tih nekih demona i flešbekovi na njihov zajednički život bi trebalo da nam daju emotivno pribežište u stripu koji postaje progresivno sve mračniji (a, da podsetimo započeo je odsečenom konjskom glavom), no, meni je sve ovo delovalo veštački i u koliziji sa inače naturalističkim ,,dnevnim" tokom radnje u kome ona ima i bivšeg muža koji je danas policijski inspektor kome se beli panduri iza leđa smeju, sukobe sa upravnim odborom dnevnog lista za koji radi i druge socijalne značajke koje kao da su prenesene iz nekog drugog, boljeg stripa.

Ali, mislim, i nisu, jer Ahmed ovde samo postavlja gomilu teza ali kao da na kraju nema ništa specijalno da kaže o ijednoj od njih: rasna svest, identitet, socijalne tenzije, nadilaženje socijalno-rasne sudbine, sve su ovo koncepti kojih se strip dotakne u hodu ali ih i ostavlja na nivou beleške i nikada se ne vraća da se njima istinski pozabavi što je zapravo bizarno mlitava verzija blaxploitation koncepta.

Delimično ovde je problem u dijalozima koji su vrlo pamfletski i bukvalni i podsetili su me na ono kako su superherojski stripovi trapavo, ali u teoriji dobronamerno sedamdesetih i ranih osamdesetih pokušavali da se bave rasnim i socijalnim pitanjima. Naravno, njih je spasavala žanrovska komponenta i činjenica da je boksovanje sa demonom koji vlada paralelnim kosmosom stajalo naspram tvrde ulične priče o rasizmu ili stigmi invaliditeta je svojom apsurdističkom energijom prevazilazila ovu bukvalnost, no Ahmedovo ukrštanje natrprirodnog horora sa strejt socijalnom kritikom mi nema tu vrstu energije.

A delimično je problem i u tome da Ahmed tekstom zatrpava panele i ne pušta odlinog Kivelu da radi svoj posao. Ovo nije ni tako redak fenomen, da prozni autor, kad krene da radi strip, ne ume da se otkači od proznog moda pisanja pa se tako sve značajno na kraju dešava u dijalozima i titlovima, dok crtač samo odrađuje kulise, ali u Abbottu je to svakako greota jer je Kivelä odličan crtač sa vrlo dobrim pristupem period piece zadatku koji je dobio. Tako se atmosfera i identitet Detroita 1972. godine snažno sugerišu a bez potrebe da se čitalac udara po nosu sa prenaglašenim brčinama, preširokim zvoncarama i predimenzioniranim kragnama, a Kivelä, kada ga Ahmed pusti da radi, itekako ume da pripoveda samo vizuelnim sredstvima i, recimo, početak treće epizode koji je sav u vizuelnoj akciji i sa vrlo malo teksta zapravo donosi vrlo osetan energetski skok i sugeriše da je Abbott mogao da bude značajno jači strip uz malo agresivniji urednički rad. Kolor Jasona Wordiea je takođe solidno pogođen i, usudio bih se da kažem, na tragu onog što Elisabeth Breitweiser radi kada farba Sean Philipsa, tako da je Abbott strip čiji je vizuelni identitet primamljiv, i načelno iznad njegovog generalnog kvaliteta.

Ipak, Abbott ima potencijala i, ponoviću, čini mi se da bi veliki deo zamerki koje imam mogao da bude otklonjen (u nekom budućem stripu) ako bi urednik nežno ali nepokolebljivo Ahmeda naterao da oladi malo s količinom teksta i jasnije prepozna šta njegov strip to hoće da ultimativno kaže. Ovako, dobili smo dobro nacrtan ali u celini polupečen uradak koji, barem, može da posluži i da se pokaže kako ove stvari ne treba raditi.



A, čitajući dijaloge u Abbott sam se na nekoliko mesta zamislio kako im fali samo malčice više spretnosti da budu životni i ubedljivi i kako bi to, na primer, Garth Ennis sjajno umeo da uradi. Možda baš zato sam odmah po svršavanju Abbotta dohvatio da pročitam i serijal Jimmy's Bastards koji se za koji tjedan završava devetom epizodom a koji je, ako se ne varam, drugi Ennisov uradak za Aftershock Comics. Normalno, sačekao bih da poslednja epizoda izađe pre nego što se uhvatim serijala, ali rezon je bio da se od Ahmedovog pokušaja end neuspeha, čovek najlakše izleči rukom proverenog majstora. Kako u životu to već zna da bude, ni najbolji ratni plan ne preživljava susret sa neprijateljem...

Ne znam da li je legitimno reći da je Garth Ennis u kreativnoj krizi (za šta ga osporavatelji optužuju još od kasnih devedesetih, jelte) ali nakon čitanja Dastardly & Muttley koji je napisao za DC (umesto da mu Geoff Johns ponudi bajoslovnu sumu za još Hitmana...) i sada Jimmy's Bastards, moram da primetim da moj omiljeni Irac stvari kao da radi na autopilotu, gađajući nas tek poluerektiranom satirom i nadajući se da će obilna količina nasilja, seksa, psovki i generalne političke nekorektnosti maskirati činjenicu da ovi stripovi jedva da imaju nešto da kažu. Dastardly & Muttley je bio bizaran eksces spajanja ,,realistične" političke satire sa Hanna-Barbera nadrealizmom i na mnogo nivoa nije zapravo funkcionisao, a Jimmy's Bastards kao da sebi postavlja nešto lakši zadatak, čime je njegova bledunjava neubedljivost još bolnija.



Naime, Jimmy's Bastards je Ennisova parodija Jamesa Bonda i kako od Ennisa već očekujete, ona uzima neke od temeljnih žanrovskih elemenata bondovskog mitosa a onda ih izmešta u ,,realističnije" okruženje, podvrgava analizi i razotkriva kao, jelte, patološke. Ovaj pristup je dobro radio posao sa superherojima u The Boys a kako je Ennis ipak ostrvljanin, moglo se očekivati da će sa Bondom bez mnogo muke postići ubedljiv rezultat.

Ali nije. Pokazuje se da je napor ipak potreban, čak i kada ste tako dobar scenarista kao Garth Ennis. Jimmy's Bastards pati od identične prvoloptaške satire koja je mučila i Dastardly & Muttley, samo ovde još teže za zgutati jer je ovaj strip bliži ,,realizmu" pa se tako naglašeno bizarni arhineprijatelji ne mogu doživljavati kao stvarni likovi a i sam protagonista je isuviše iskarikiran da bismo zaista proživeli njegovu golgotu.

Golgota o kojoj pričamo odnosi se – ako to iz imena stripa nije bilo jasno – na to kako jednu nepobedivu bondovsku figuru odjednom krene da proganja prošlost, a u vidu dece koju je nehajno posejao tokom decenija svojih tajnoagentaških avantura. Ennis ovde kopira zaplet jednog Wolverine stripa koji je pisao Jason Aaron ali to nije tako strašno. Strašnije je što Jimmy's Bastards, kao, s jedne strane pokušava da kaže nešto o tome kako nas je pop kultura kondicionirala da idolizujemo psihopate koji ubijaju end jebu, dakle, živote oduzimaju i daju bez ikakve odgovornosti, ali sa druge strane baš i ne zna šta bi o tome rekao pa se strip svodi na relativno nezanimljiv zaplet i radnju krunisanu neuverljivim promenama karaktera protagoniste.

Ennis slobodno poseže za nekim stvarima koje je već radio u svojim starim, boljim stripovima i kombinuje ih za potrebe Jimmy's Bastards, ali kao što podgrejani ostaci pice od juče nikada nisu isti kao sveža pica (zbog čega ih, uostalom ja uvek jedem hladne), tako i ovde to više ne prolazi. Glavni junak je do apsurda mačoidna figura tajnog agenta sa konzervativnim manirima i ultraliberalnim stavom kad je u pitanju lična odgovornost, narcisoidni psihopata koji, jasno, puca od šarma, ali čija se jezovitost dobro vidi u kontrastu sa najnovijom partnerkom koja mu je dodeljena – mladom tamnoputom obaveštajkom savremenih shvatanja – a koja treba da nam posluži kao reality check ali i humanizujući agens za ovu priču. No, Jimmy Regent nije tek kolko-tolko simpatična budala već i, pomalo neizdrživo, medijum preko koga Ennis u maniru nekakvog twitter edgelorda sipa relativno naslepo ispaljene rafale usmerene na političku korektnost, rodnu politiku i tako te neke stvari. Sasvim je, naravno, okej da ljudi postaju konzervativniji kako godine prolaze i još je više okej da se politička korektnost i politika identiteta satirizuju, kritikuju, i izvrću ruglu kad je to dobro i elegantno odrađeno.

Ali ovo, avaj nije ni elegantno ni dobro odrađeno. Ennis je i u svojim kritikama konzervativnih koncepata ponekad znao da ide daleko ispod granice elegancije, ali je to balansirao zanimljivim, životnim likovima. U Jimmy's Bastards je kritika sva na prvu loptu i deluje kao da u nju nije uloženo ni malo razmišljanja a likovi su ravni, svedeni na karikature, svi od reda nezanimljivi. Tim pre je centralni preokret u serijalu – a koga neću spojlovati – sasvim nezarađen i time sasvim neuverljiv, a činjenica da dolazi posle jednako nezarađenog i neuverljivog naučnofantastičnog zapleta ga čini još gorim.

Ovaj zaplet, naime, kaže da su zločinci koji rade o glavi Jimmyju uspeli da celokupnoj populaciji Velike britanije zamene biološki pol a što državu pogura u nezamisliv (zapravo, sasvm zamisliv) haos. Utisak je da ovo treba da bude nekakav Ennisov komentar na rodni identitet i sa njim povezano političko delovanje, ali taj komentar nikako da dođe i sve se svodi na ponovljeno postuliranje da će u ovakvoj situaciji ljudi većinu vremena provoditi igrajući se novostečenim polnim organima.

U međuvremenu, Jimmy je promenjen čovek i jedan od najgorih momenata u celokupnom Ennisovom opusu je kako u ovom stripu on uspeva da potpuno pogrešno protumači koncept ,,safe spacea", a onda nas iz broja u broj muči sa neubedljivom, ,,satiričnom" ali jako plitkom novom karakterizacijom Jimmyja Regenta i radnjom koja nikako da se završi.

Jimmy's Bastards je primer stripa u kome je plasiranje satirične poente – a koja čak i nije do kraja jasna jer ne znamo šta tačno Ennis kritikuje i šta bi bila alternativa – zaklonilo i karakterizaciju i radnju što se, mislim, Ennisu do sada nikada nije dogodilo. Njegovi likovi su uvek bili trodoimenzionalni a njihove kritike postojećeg stanja su uvek plasirane sa jasnoćom misli i ako se sa njima niste nužno slagali, makar ste ih razumeli. Ovde toga nema.

Srebrni pervaz na tom, jelte, oblaku, je crtež iz pera Russella Brauna, iskusnog profesionalca koji je sa Ennisom već sarađivao (na The Boys, recimo) a koji je odličan i uspeva da i neke od Ennisovih loše plasiranih satiričnih poenti ispegla u solidan vizuelni jelovnik. Braun je sasvim kadar za alanfordovsku grafičku satiru ali mu je crtež i izuzetno dinamičan kada je potrebno (a često je potrebno jer je Jimmy's Bastards strip sa dosta akcije i krvopljusa) a generalna dinamika i čistota koju ovde prikazuje izuzetno podsećaju na pokojnog Stevea Dillona, što opet sugeriše zašto je on idealan saradnik za Ennisa.

Šteta je, zaista što se ta saradnja ne dešava na nekom boljem scenariju. Jimmy's Bastards je loš strip, lak za čitanje, ali u krajnjoj liniji bez jasne ideje i sa veoma tankim zapletom na mestu gde treba da mu stoji priča. Braunov crtež (i sjajan kolor koga je u većini epizoda uradio John Kalisz) i generalna Ennisova zanatska korektnost obezbeđuju da ovo nikada nije naporno štivo, ali jeste osramoćujuće slabo u odnosu na reputaciju njegovih autora. Nadamo se boljem od Ennisa.



Konačno, da se malo zaokrenemo ka početku i kažemo i reč-dve o – nominalno superherojskom – serijalu The Wild Storm koga od prošle godine izdaje DC, a koji je i jedan od najzanimljivijih stripova u njihovoj post-Rebirth ponudi.

Naravno, nadao sam se da će biti tako. Wildstorm je nekada bio sinonim za zaista dobre i prilično inteligentne superherojske stripove što su izrasli iz nezavisnog Image duha ali potom zrelost dobili pod DC-jevim patronatom. Dok je Jim Lee bio u stanju da balansira između komercijalnih potreba i umetničkih poriva, oslanjajući se na Warnerov kapital da dovuče neke od najboljih autora u superherojskom poslu, ali im onda i dopuštajući netipično mnogo autorskih sloboda, Wildstorm je bio imprint u kome su se događale najinteresantnije superherojske priče svog doba. Naravno, kapitalizam je došao po svoje pa je imprint gašen, ributovan, spektakularno umoren da bi na kraju tokom New 52 faze DC-jevog izdavaštva, neki njegovi elementi bili utopljeni u glavni tok DC-jevih superherojskih stripova.

No, sa The Wild Storm DC je krenuo prilično mudrom putanjom, ne razmećući se nekakvom prevelikom ambicijom (za sada je ovo samo serijal, sa jednim spinof naslovom, a ne čitav imprint), ali postavljajući prave ljude na pravo mesto. Čime hoću da kažem da su uspeli da Warrena Ellisa dovoljno plate da se vrati nečemu što je jednom već prilično revolucionisao i dozvolili mu da ga ponovo revolucioniše.

Warren Ellis je, pišući za Wildstorm krajem devedesetih godina, maltene pa svojeručno za uši dovukao njihove stripove u fazu zrelosti (uz, naravno, radove Joeya Caseya, Marka Millara, Eda Brubakera, Stevena Seaglea, Jamesa Robinsona, Kurta Busieka...), započinjući time da je preuezo serijal Stormwatch i radikalno mu promenio ton i interesovanja, ubacujući elemente političke kritike i naučne fantastike, a onda nastavljajući kroz The Authority i, naravno, Planetary.

Kroz Stormwatch i njegov nastavak The Authority Ellis je uveo u superherojski strip koncepte koji su znatno radikalizovali njegovu političku ali i naučnu osnovu, oduzimajući mu, doduše, nevinost (koju je, da budemo fer, već bio izgubio kroz radove prethodnih Image/ Wildstorm autora, ali i korporacijske stripove tog vremena), ali mu dajući ozbiljnost koje mu je dobro ležala. Sa Planetary se potrudio i oko metanivoa, artikulišući svoj antagonizam spram ,,klasične" superherojšine i slaveći estetiku roto romana, te imaginativnu naučnofantastiku kao zdravije alternative.

Sa The Wild Storm Ellis je dobio priliku da praktično ributuje Wildstorm univerzum i, još zanimljivije, da likove koje je sam kreirao pre dve decenije ponovo izmisli, postavljajući ih u nov kontekst i dajući im nov svet da u njemu rastu.

The Wild Storm je strip u kome se radnja odvija veoma sporo, ali je u pitanju po svemu premium verzija Warrena Ellisa, sa svim njegovim opsesivnim oduševljavanjem radikalnim naučnim konceptima, ali i opipljivim uzbuđenjem što se pruža prilika da se ,,superherojski" strip kreira pod uslovima koje Ellis smatra optimalnim. Jer, u suštini, The Wild Storm za sada nije superherojski strip, već visokotehnološki politički triler na rubu antiutopije u kome se koncept supermoćnih jedinki tek pomalja i najavljuje potencijalno radikalne promene u globalnom status kvou.



Originalni Wildstorm stripovi su superherojima oduzeli nevinost ne samo stavljajući ljudima u kostimima u ruke vatreno oružje (to su, uostalom, ti isti autori već uradili u Marvelu nekoliko godina ranije) već i zamišljajući svet opresivne visokotehnološke kulture poznog, jelte, kapitalizma, u kome metaljudi rade za račun vlada i korporacija. The Wild Storm nastaje više od dve decenije kasnije i Ellis pažljivo uokviruje zaplet u kome gledamo tajni rat tri frakcije u svetu što je na prvi pogled identičan našem, sa skupim mobilnim telefonima, tehnološkim mogulima statusa pop-zvezda i mladim, viralnim pop-zvezdama koje koriste tehnologiju da postanu sveprisutne.

Priča se odmotava sporim korakom i interesantno je primetiti da posle trinaest epizoda zapravo još uvek ne može da se kaže da li The Wild Storm ima zaplet koji bi išao dalje od ,,briljantni umovi smišljaju briljantne stvari koje bi mogle da poremete balans moći na planeti". Začudo, to meni uopšte ne smeta, verovatno jer je Ellis briljantan u oslikavanju pomenutog tajnog rata tri frakcije na planeti (i, eh, izvan nje) i jer njegovo postepeno odmotavanje istorije koja je dovela do stanja u kome je svet danas ispada jako efektno.

Naravno, pomaže i što su ovo sve zanimljive varijacije na originalne Wildstorm koncepte, mada mislim da nije neophodno da znate ko su i šta su bili Skywatch, International Operations, Henry Bendix ili Jenny Sparks pre dvadeset godina kako biste ovaj strip sa zanimanjem pratili. Upućeni će svakako dobiti dodatno zadovoljstvo u epizodama gde Ellis prikazuje novu Jenny Sparks, novog Doktora, novog Boga Gradova i u tome da je Angela Spica najbliže glavnoj junakinji što ovaj strip ima, ali, ponovo, snaga Ellisovih koncepata i ideja je takva da će i sasvim neupućen čitalac biti zaveden moćnom naučnofantastičnom spekulacijom i tehnološkim, biološkim ali i političkim elementima priče.

Najkraće rečeno, Zemljom, u ovom stripu tajno vladaju dve agencije koje su se potpuno otrgle kontroli državnih i naddržavnih mehanizama što su ih porodile. Jedna kontroliše politiku i ekonomiju na planeti, druga ostatak Sunčevog sistema a od besomučnog rata do obostranog uništenja ih spasava samo komplikovan set sporazuma o nenapadanju i interesnim sferama sklopljenih sedamdesetih godina prošlog veka u očajničkom pokušaju da se prevenira golbalni nuklearni rat. Ove dve agencije, naravno, rade šta hoće, uključujući asasinacije prominentnih figura iz sveta politike ili biznisa, ali jednu takvu asasinaciju, iz čistog altruizma, uspeva da spreči mlada žena i inženjerski genije, koristeći lično napravljen ,,leteći oklop". Naravno, svaka agencija misli da je ona druga namerila da joj, mimo sporazuma smrsi konce, pa kreću javna optuuživanja, izvinjenja, i svađe, ali i tajni sukobi, dok treći igrač koji radi iz (još veće) potaje ne uđe na scenu i reši da pomogne svetu da ne ode baš sasvim u materinu.

Sledi dugačka hronika ratovanja softverom, naprednim dronovima i vanzemaljskom tehnologijom, a Ellis ima priliku da ispiše gomilu sjajnih, kinematskih akcionih scena po kojima je postao poznat u ono vreme. Istovremeno, kako rekoh, priča se odmotava izuzetno sporim tempom (još jedna Ellisova navika iz onog doba, jelte, dekompresija), a povremene epizode u kojima viđamo likove koji sa njom nisu očigledno spojeni (ali jesu, kako rekosmo, nove verzija poznatih nam Stormwatch/ The Authority likova) sugerišu da će se tu još mnogo toga dešavati i da će svet u kome se sve dešava proći kroz neke radikalne promene.

Ellisov zaštitni znak – likovi koji su ujedno kul i cinični – je ovde uveliko prisutan. Naravno, treba poštovati i da ovakva kaakterizacija, pogotovo kada se tako dosledno ponavlja, neće biti po svačijem ukusu i da će mnogi čitalac prevrtati očima kada likovi krenu da ispaljuju pitoreskne replike. Ali Ellis ovo radi zaista elegantno, kanališući svoje ogromno iskustvo u dijaloge koji nisu opterećeni prevelikim brojem reči i koji pored karakterizacije nose i veliku količinu informacije. Utoliko, novi Henry Bendix je fenomenalan sa svojim crtanofilmovskim nihilizmom koji ga ipak ne sprečava da bude ubedljiv negativac, nova Angela Spica je sjajna žena kojoj se život okrenuo naglavačke ali ona u svoj konfuziji kroz koju prolazi junački odlučuje da izgradi novi, nova Jenny Sparks i Doktorka su toliko prirodno lezbijke da imate utisak da ništa drugo ne bi ni mogle da budu u ovakvom stripu, a novi Grifter je toliko cool da mu ni ja ne bih oprostio.



Jon Davis-Hunt, Ellisov odabrani crtač za ovaj strip je mene pre nekog vremena oduševio izvrsnim radom na vertigovom serijalu Clean Room. The Wild Storm je, iznenađujuće, manje atraktivno crtan i manje dinamičan strip – očigledna posledica Ellisovog insistiranja na sporom, metodičnom pripovedanju – ali to ne znači da nije atraktivan ili dinamičan. Davis-Hunt je veoma sposoban da u letu hvata Ellisove bizarne koncepte, kreira manijački kompleksne robotske oklope, pusti likove da se izražavaju samo facijalnom mimikom ili osmisli ludački granularne akcione sekvence, što je uz odličan kolor Stevea Buccelattoa garancija da se zaista postiže kinematski osećaj koji je Ellis praktično patentirao.

S druge strane, danas je televizija u dobroj meri preuzela pozicije koje je film imao krajem devedesetih pa se metodično pripovedanje i fokus rasut na mnogo likova u različitim kampovima svakako može porediti sa ovim pristupom. U svakom slučaju, Ellis deluje kao da zna šta radi, a čak i da ne zna, i da se ovaj serijal nikada ne završi i mi ostanemo držeći u ruci svoju malu ćunu i bezbroj pitanja (da, još uvek sam neutešan zbog Doktora Sleeplessa), već do sada smo dobili vrlo intrigantan i zabavan politički haj-tek triler sa odličnom alternativnom istorijom i mnogo zabavnih omaža klasičnom DC univerzumu. Uskočite u kompoziciju dok je vreme.

Bonus: kad smo već kod DC univerzuma, spinof ovog serijala je takođe tekući serijal The Wild Storm – Michael Cray koji uzima jednog od sporednih likova a onda oko njega gradi gomilu zanimljivih alternativnih DC likova koje ovaj mora da iz određenih razloga ubije i to su mračni ali zabavni, krvavi akcioni trileri sa psihopatskim verzijama Green Arrow, Aquamana ili The Flasha. Sjajni Bryan Hill radi scenario dok crtež odrađuje N. Steven Harris. Probajte i to.

[neomedjeni]

Znači, zapravo bi bilo najpametnije pročitati Authority i Planetary od svega ponuđenog? 


U vestima s moje strane interneta, imam da prijavim samo da su Stare furune, strip Wilfrida Lupana i Pola Koea o tri matora druga koji nisu zainteresovani za mirnu starost, predivne i da mi je žao što momentalno nemam vremena da napišem hvalospev koji ovaj strip zaslužuje. Nekog od narednih dana, možda.

[Meho Krljic]

Pa, ako ćemo da idemo u širinu, najbolje je pročitati U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, jelte. Ali, svakako Planetary i The Authority su dobre stvari koje svako treba da pročita. Mada ako biste tražili jednu preporuku iz sveukupne Wildstorm istorije, onda je to svakako Sleeper Eda Brubakera i Seana Philipsa. Jedan od mojih najomiljenijih stripova iz ovog veka.

[neomedjeni]

Nemoguće je čitati Prusta nakon Simonsovog Olimpa.


Tja, čitao sam ponešto od Brubejkera, ali me nije baš oduševio. Njegov Derdevil, sem početnog, zatvorskog dela, je loš. Zimski vojnik mi se svideo, ali daleko od toga da me je izuo iz cipela, no epizode njegovog runa na Kapetanu Americi koje su usledile su u najbojem slučaju bile prosečne.

[Meho Krljic]

Druže Neomeđeni, ako biste da čitate Brubejkera u njegovim najboljim izdanjima, onda su to Criminal, Sleeper, The Fade Out i Kill or Be Killed.

[neomedjeni]

Okej, ubilježiću Sleepera na listu, pa ćemo proveriti hoće li biti treća sreća.

[neomedjeni]

Majku mu, Ultimate Spiderman nakon broja 60 stvarno ubrzano truli.


Carnage priča je gotovo u potpunosti kopipejstovana Venom priča, što baš nije kul.


Wulwerin - pa, kul fora sa zamenom tela, umereno duhovit dvobroj, ali nije vodio ničemu, a sam kraj bih najrađe da zaboravim.


Džoni Strorm je bio dosadan.


Doktor Strejndž - pa, hajde da kažemo da je bio okej.


Hobgoblina sam tek načeo, ali već mogu da nabrojim 2-3 rupe u tom scenariju. Jel Bendis počeo da se drogira u ovom periodu svoje karijere?

[Mica Milovanovic]

Malo čitam stripove, pa mi je trebalo neko vreme...

Richarda Lupoffa With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama stara 46 godina ikada prevaziđena u domenu korišćenju jezika kao osnovnog tkiva priče)

Ha. Ima još ljubitelja ove priče. Ovo bi trebalo davati prevodiocima po kazni...
Mrzelo te da pogledaš u  rečnik - tri strane With The Bentfin Boomer Boys On Little Old New Alabama

[Meho Krljic]

U koji rečnik??? 
A već smo pričali o toj priči pre mnogo godina pa si se ti posle iznenadio kako mi se ne sviđa Ian Mekdonaldovo pisanje ako već volim ovo... 

Jel Bendis počeo da se drogira u ovom periodu svoje karijere?

Ne, ali se kreativno prilično istrošio. No, kako rekoh, kasnije to bude bolje. Drugi i treći volumen Ultimate Spider-mana su vrlo solidni.

[Mica Milovanovic]

Ma ne kažem tebi, već grdim hipotetične prevodioce. 


A to što se ne sećam da smo pričali, bre, ja sam čovek u godinama. Ne sećam se šta sam jutros doručkovao...

[Meho Krljic]

Danas bih se osvrnuo na neke stripove koji nisu svi sasvim sveži, ali mislim da zavređuju pažnju. O nekima smo već pričali, ali zaslužuju da se na njih podseti. O nekima nismo, a hteli smo (barem ja), tako da je sada prilika. U svakom slučaju, danas ništa superheroji, samo horor, alegorijska mitološko-religiozna fantastika, naučna fantastika (socijalna) i naučna fantastika (alternativnoistorijsko-vestern-samurajskog tipa). Kažu da je svaka dijeta dobra ako je raznovrsna. 


Prvi na redu je Unholy Grail, petodelni miniserijal Aftershock Comics od prošle godine, koji mi je tek ovog vikenda stigao na red za čitanje. Naravno, to je svinjski s moje strane jer je scenarista ovog stripa iskusni Cullen Bunn, koga inače rutinski hvalim a koji se manje-više specijalizovao za razne pristupe hororu, ali, važnije, jer je crtač naš Mirko Čolak i nije lepo od mene što smo već pregazili polovinu naredne godine pre nego što sam ovom stripu dao svoj sil ov apruval.

A Unholy Grail ga definitivno dobija. Bunn je izuzetno prolifičan frilenser koji pored nekoliko tekućih stvari koje piše za Marvel (X-Men Blue, a uskoro i Asgardians of the Universe...) uvek ima u vatri još poneko gvožđe. Njegov horor serijal Harrow County za Dark Horse se upravo ovih dana završava, a on je širem čitateljstvu i postao poznat sa horor-vesternom The Sixth Gun za Oni Press pa nije bilo neko iznenađenje videti da je i Unholy Grail horor-intoniran Intrigantnost koncepta je postala jasna kada smo videli da nije u pitanju League of Legends fan fiction, već interpretacija mita o Kralju Arturu, Kamelotu i Vitezovima Okruglog stola, samo uz dodate dve-tri kašičice Lovecrafta.

Naravno, danas je u popularnoj kulturi, pogotovo u produkcijski srazmerno jeftinim medijumima (strip, literatura) ukrštanje različitih motiva, istorijskih epoha, žanrova, baba end žaba, praktično pravilo, no Bunn i Čolak su Unholy Grailu pristupili sa sasvim ozbiljnim namerama, bez proverbijalnog jezika-u-obrazu pa su i rezultati prilično dobri. Naime, Unholy Grail je strip koji uspon Kralja Artura, njegovo ujedinjavanje do tada sitnih, rascepkanih kraljevstava, kreiranje Okruglog stola kao neksusa vrline i plemenitosti koju će Albion ubuduće baštiniti, venčanje sa Ginevrom* i potragu za Svetim gralom, dakle, sve te neke značajke britanskog folklora, uokviruje kao mračnu igru iza koje stoji čarobnjak Merlin, a koji ima sasvim demonsku agendu, uzimajući u obzir da je, to nam prva epizoda eksplicitno pokazuje, u pitanju zaista demon koji samo nosi ljudsku kožu.

* Stariji čovek, starije transkripcije, jelte

Ono što u Unholy Grail smatram vrednim hvale je Bunnovo pažljivo odmeravanje koliko treba da se ode u ,,osveženju" folklora. Pored demonskog Merlina tu  je još i Gospa od jezera transformisana u lavkraftosvki košmar, ali ovo su praktično jedina dva drastično izmenjena motiva u odnosu na folklorne verzije, a koje zatim radnja stripa dosledno i sigurno ispituje, pokazujući kako mnogi elementi mita o Arturu sasvim prirodno poprimaju mračne, preteće tonove kada se stave u ovakav kontekst.

Bunn svakako prepoznaje da mit o Arturu ni u najvedrijim interpretacijama nije bio nekakva optimistična herojska saga, već priča o sili koja se samo pravi da boga moli, prljavim strastima, preljubi, nesrećnim brakovima i plemenitom – mada mahom uzaludnom – naporu da se u očaju pronađe transcendencija, pa je njegovo pripovedanje u Unholy Grail zapravo vrlo uzdržano od senzacionalističkih gestova. Uostalom, živimo u vremenu kada je Game of Thrones na televiziji sasvim normalizovao ,,srednjevekovnu eksploataciju" kao pristup koga se ne stide ni ozbiljni autori, tako da Unholy Grail deluje kao osveženje time što svoje protagoniste tretira kao ,,prave" osobe, dakle, sklone i greškama ali i skoro naivnom žrtvovanju za svoje ideale, ali ne insistira na pornografskom nasilju i seksu.

Da ne bude zabune, seksa i nasilja ima – obilno – ali ovo je strip koji se prevashodno vozi na opštoj atmosferi beznađa i propadanja u kojoj gledamo kako dobri ljudi i žene – niko od njih bezgrešan, da ne bude zabune – igraju uloge koje im je mit namenio i pokušavaju da sačuvaju i zrno ljudskog u sebi i ostave budućnosti u amanet nekakvu ideju plemenitosti.

I dobro to funkcioniše, Bunn koristi, za mene rizičnu, tehniku pripovedanja iz perspektive sveznajućeg (i prilično nametljivog) pripovedača, pa mu ovo omogućava i da mnoge delove priče prepriča a likove nam ,,objasni" bez potrebe da samo vidimo kakvi su, ali mu to ovom prilikom prolazi, delom jer dobro pazi na ton koji uspeva da bude kvazipoetski tačno do one mere da ne bude iritantan, a delom jer je generalna struktura priče očigledno pažljivo osmišljena pa kroz vremenske skokove (i flešbekove) dobijamo uvide u najvažnije događaje u životu protagonista a da to sve deluje prirodno i dosledno.



Rezultat je i da su likovi dosta ubedljivi i u čitaocu izazivaju empatiju, čak i kada su neki od njih naizgled predodređeni da budu negativci (Morgana le Fay sa za ovu priliku originalnim origin storyjem koji se, opet, odlično uklapa uz ostatak zapleta) i Bunn uspeva da nam servira i minijaturnu sub-šekspirovsku tragediju koja se prirodno razvija među likovima, da je nalepi na širu političku pozadinu, a opet sve podvuče onostranom horor-komponentom koja samo pojačava taj tragički ukus, bez miniranja humanih osnova likova i njihovih odnosa, a koji su tako bitni za ispravno konzumiranje ove priče.

Mirko Čolak, mnogima ovde poznat i kao Džontra, te kao crtač Milanovog superherojskog stripa faktor 4, ima već solidnu internacionalnu karijeru, kako za Francuze, tako i za Amerikance. Unholy Grail je, ako smem da kažem, njegov najbolji do sada objavljeni rad na američkom tržištu i demonstracija ne samo toga kako dobro Džontrin crtež može da ispadne kada ima uz sebe dobrog koloristu, već i toga koliko je on dramatično napredovao.

Ovo je, naime, jako dobro nacrtan strip, sa perfektnim pripovedanjem u kome Čolak ne samo u stopu prati Bunnov skript već ga mnogim elementima proširuje i produbljuje, dajući likovima suptilnu facijalnu mimiku, pomerajući kameru da se postigne izvrsna dinamika u inače statičnim scenama, pazeći na ton na svakom koraku. Kada crta čudovišta, to je, naravno, uspešno, kad treba da se prikaže mačevanje i borba, i to je sjajno, ali generalni prikaz Kamelota i njegove okoline onog vremena, pa još uz taj savršeno pogođeni ton zle kobi koja se nadvija nad dvorom i njegovim pripadnicima – to mu je, za moj groš, najjači element naprosto jer stripu daje crtu dostojanstvenosti, pažljivo odmerene melanholije, bežeći od prenaglašenog horora i ,,očiglednog" zla. Unholy Grail je priča o zlu koje je dobro ušuškano u najintimnije delove ličnosti i poznatog okruženja i koje ne mora da mnogo radi da bi ljude gurnulo na putanju sa koje nema povratka, pa je i crtež savršeno ugođen sa ovim sentimentom svojim vrlo pametno doziranim prikazivanjem ,,normalnih" ljudi u vremenu koje postaje sve gore i gore. Maria Santaolalla je po profesiji turizmolog, jelte, ali, na našu i Džontrinu sreću, hleb zarađuje kolorisanjem stripova za američke izdavače i ako je niste već zapazili po blistavom radu na IDWovom Back to the Future ili Aftershockovom Fujitsu, Unholy Grail bi mogao da vas obori s nogu. Santaolalla nam servira bogat i intenzivan kolor koji ne samo da prirodno leži uz Mirkove detaljne ali pročišćene crteže već je i u ogromnoj meri zaslužan za pomenuti melanholični ton stripa koji svoju tragičku poentu nosi sa tihim dostojanstvom. Sve u svemu, vrlo pristojna ponuda od Aftershock Comics, Cullen Bunn sa uspelim narativnim eksperimentom i sigurna tri boda u gostima za Džontru i Santaolallu. Kako se ista ekipa okupila i za novi Aftershockov serijal – Brothers Dracul – čiji treći broj izlazi ovog tjedna, usudiću se da kažem da ga na neviđeno preporučujem.



O sledećem stripu smo već pričali pa ne bih mnogo da smaram, ali možda je znakovito videti da se radi o miniserijalu od pet epizoda koji je počeo sa izlaženjem još potkraj 2015. godine a koga sam tek ovih dana uspešno dočitao. U pitanju je The Goddamned Jasona Aarona i Rajka Miloševića Gere i brza pretraga p o ovom topiku podseća da su se i drug Neomeđeni i nikada prežaljeni drug Zosko prilično pozitivno izjasnili o njemu. Reda radi, valjalo bi da malo kontriram, ali neka bude jasno da moja kritika dolazi iz pozicije velike ljubavi.

Jer, valjda se zna da sam Aaronov i Gerin Scalped izuzetno volio i da sam spreman da ga, evo, danas, iz ove istorijske perspektive, možda proglasim i poslednjim velikim Vertigovim radom, tako da je ponovno ujedinjenje ove ekipe na Image Comicsu u meni, neiznenađujuće, izazvalo prilično solidno vlaženje.

I, The Goddamned nije loš strip, da tu ne bude zabune, ali jeste strip koji pokušava da se nametne na mišiće, računajući da osnovni koncept plus bučna realizacija mogu da zamažu kartonski tanke likove i vrlo izlizan zaplet do mere kada će čitalac završiti čitanje više zadovoljan nego nezadovoljan. I ja sam, sasvim sigurno, više zadovoljan nego nezadovoljan pošto The Goddamned isporučuje na nekoliko polja koja su meni značajna, ali nisam zadovoljen u toj meri da ne bih imao ozbiljne i legitimne zamerke.

The Goddamned je najavljivan kao ,,biblijski noar" što je simpatična sintagmica, ali za potrebe još bližeg pojašnjenja recimo da je ovo priča o Adamovom sinu Kainu, ali kao kad bi Kain bio Konan. Na steroidima. Sa ukucanim čitovima za god mode. Plus, sve dijaloge je lekturisao trinaestogodišnjak sa turetovim sindromom.

Što je sve, razumeću, u neku ruku i povod da se obe ruke podignu visoko u vazduh i uzvikne jedno oduševljeno ,,fak, jea", ali sa druge strane, Aaron je autor koji je veoma sposoban da piše nijansirane, suptilne priče koje ,,dišu" i kada nemaju puno teksta (pogotovo ako ima Geru na crtačkim dužnostima pa se mnogo toga može izraziti i bez reči) i svoje poente saopštavaju pažljivo, kroz podtekst, puštajući likove da rade, čak i kad rade suprotno od onog što pričaju. Naravno, kad istovremeno pišete pola Marvelove mesečne produkcije i imate još jedan tekući serijal na Imageu (na ovom topiku već hvaljeni Southern Bastards), razumljivo je da vam neće svaki rad biti taj neki suptilni i nijansirani strip, pa je The Goddamned upravo antiteza ovog pristupa, strip koji svoje poente ne čuva za podtekst nego ih, bogami, ispisuje u samom tekstu, fontom veličine 72 a onda ponavlja iz epizode u epizodu, za svaki slučaj, da ih neko, nedobog, ne propusti.

Već sam pominjao da je Aaron jedan od najreligioznijih autora u savremenom američkom stripu (a vi mislili G. Willow Wilson jer nema ni jedne njene slike na kojoj joj se vidi kosa na internetu? Jesam u pravu?) i da njegovi stripovi vrlo često preispituju odnos između Boga i njegovih vernih, na načine sasvim konzistentne sa činjenicom da je Aaron vaspitavan kao baptist koji je docnije u životu napustio veru, ali očigledno i dalje pokušava da razreši svoj stav ka Bogu. The Goddamned je smešten u vreme između izgona iz raja i velikog potopa i on nije toliko kritika starozavetnog Boga koliko jedan otvoreni obračun sa apsolutnim autoritetom oličenim u figuri tvorca koja je svojim kreacijama ponudila slobodu, ali uz uslove koji su je učinili, pa, tek – uslovnom slobodom, jelte. Aaron se ne bavi kasnijim razvojem hrišćanske misli i bogom ljubavi i praštanja oličenim u Hristu i njegov Bog ovde je nemi, odsutni otac koji pušta svoju decu da jedna drugoj rade najnezamislivije gadosti na Zemlji koja grca u nemaštini i – bukvalno – blatu i gomnima, sve u činu te neke vrhunski narcisoidne uvređenosti kakvu samo autoritet nenaviknut na to da ga iko ikada dovede u pitanje ume da ispolji.

I sad je to jedna zastrašujuća, nihilistička vizija kasnog neolita/ ranog gvozdenog doba u kome vlada isključivo zakon jačeg, u kome se otima, proždire, ubija i siluje, u kome caruju kanibalizam, ropstvo i lokalne siledžije kojima je mučenje oponenata najbliža stvar političkom stavu koju imaju a ovakvim svetom već duže od jednog i po milenijuma hoda prvi ubica, Kain, u potrazi za nekim ko bi mogao da ga ubije i time ga oslobodi mučenja na planeti na koju je – krivicom svojih roditelja – osuđen još pre nego što se rodio.

Dobra je to postavka i Kainova potraga za Nefilimima – potomstvom anđela i smrtnih ljudi – a za koje jedino veruje da ga mogu ubiti je solidan motiv koji kvalitetno opravdava izrazitu nezainteresovanost protagoniste za muke onih koje oko sebe sreće i strip uspeva da iskombinuje motive samurajskog filma i vesterna iz šezdeseth i sedamdesetih sa zapletom koji je predvidiv ali na onaj prijatan način tako da čitalac uglavnom zna šta će se desiti i može na miru da uživa u likovima i njihovim interakcijama.



No, kod likova Aaron zapravo najviše i zaškripi. ,,Noar" svakako znači da ćemo imati posla sa predefinisanim kategorijama likova, i Aaron je suviše dobar zanatlija da ne bi svakom od njih dao i jasno definisane motivacije, ali ono što su mnogi zamerili stripu, a ja to shvatam, je ta ujednačenost prenaglašeno nihilističkog tona kojim svi pričaju.

Ovo je strip PREPUN psovanja ali kritika koju to treba da izazove ne tiče se zamerki na skarednost već mnogo više toga da Aaron kao da volumenom pokušava da zakloni nedostatak supstancijalnijih dijaloških razmena. Svi likovi jedni drugima jebu majku sve vreme, koristeći psovke koje su sasvim savremene po tonu, (a što je okej sa te neke žanrovske strane), i nedostatak kontrasta, odbijanje autora da makar zamisli postojanje zajednica koje su izgrađene na nečem drugom nego što je gola, neuvijena sila zaslužno je za taj neki osećaj jednodimenzionalnosti ovog stripa. Noje, koji je zapravo najzaslužniji za ekonomsko pustošenje okruženja jer koristi sve resurse da bi sagradio svoju (b)arku, služi kao primarni negativac ove priče – u odsustvu, jelte, Boga kao stvarnog final bossa koga Aaron verovatno čuva za eventualne nastavke – ima potencijal da bude nešto nijansiraniji kao lik, da prikaže nekakvu dilemu u tome da li sila, kolikogod nepravedna bila, u perspektivi vodi do neke društvene evolucije, ali Aaron se ovim naposletku ne bavi i samo ga predstavlja kao sadistu i religioznog zilota sa malko boljom administracijom.

Dakle, sa te strane strip ne zadovoljava do kraja jer se, kako rekosmo, ne bavi kritikom koliko se Aaron svađa sa sopstvenim (nominalno napuštenim) verskim osećanjima, ali ovo je svejedno sigurno vođena priča u kojoj imamo užasno blaziranog, ali opet dragog glavnog junaka i nekoliko preokreta u naoko sporednim pričama koji su emotivno intenzivni. Meni se ne dopada što Aaron sa ovim preokretima ide na najlakša, najmanje suptilna rešenja, insistirajući na nihilizmu i jednostavnim poentama (,,vidite kako su ljudi odvratna bića kad nema ko da ih pazi, VIDITE!!!"), ali ima tu određene efektnosti.

Gerin crtež je, naravno, vema zaslužan za najveći deo efektnosti koju The Goddamned postiže, mislim, on i kad crta lepe ljude to uvek bude malko mračno, a strip u kome sve treba da bude groteskno izopačeno, zlo i nasilno je strip u kome on blista. Ugaženo blato, logori okruženi naoštrenim koljem (na neko od njih su nataknute i glave), obroci koji se velikim delom sastoje od kostiju – sve ovo su elementi sveta koji je beznadežno zaronjen u kal Božijeg prezira i Gera nam ga maestralno dočarava i pre nego što krenu (brojne) akcione scene u kojima se oštrim sečivima probadaju grkljani, sekirama seku udovi i čekićima razbijaju glave. Ovo je mračan strip pa je i Gerin crtež debelo istuširan a kolorna paleta koju koristi Giulia Brusco je još tamnija od onog što je iskusna koloristkinja radila na Scalped. Rezultat je da ovo nije vizuelno ,,lep" strip već baš onako gadan i opak strip kakav mu je i scenario.

Pa, kome sve to zvuči dobro, obradovaće ga da zna da je drugi tom u pripremi i da se ista ekipa okupila oko njega. Čekaćemo!



U međuvremenu, pročitao sam i svih osamnaest brojeva serijala Unfollow koji je za Vertigo izlazio od pozne 2015. godine pa do polovine prošle i, kako Vertigo trenutno prolazi kroz ozbiljne kadrovske i konceptualne promene, sa planom da se zaistinski relansira na jesen sa novih sedam serijala, moram da kažem da je Unfollow na mene delovao kao dostojan ispraćaj ,,starog" Vertiga u istoriju. Mnogo dostojniji nego što sam se nadao.

Jer, kako sam već mnogo puta i ovde pominjao, Vertigo je poslednjih godina definitivno izgubio identitet, a pomalo i kompas. I ovde je u velikoj meri problem ležao na urednicima koji verovatno nisu imali ni  budžete ni jasne kreativne smernice od strane izdavača pa se najmanje pet poslednjih godina ovaj nekada vodeći imprint za stripove namenjene ,,zrelijoj" publici sveo na ,,objavićemo štagod da Image nije imao vremena ili volje da objavi".

Mislim, sad to zvuči odvratno cinično, evo, izvinjavam se, ali nikako nisam prvi (pa čak ni prvi na ovom topiku) koji je izrekao to da je Image danas ono što je Vertigo po prirodi stvari bio prvih deset-petnaest godina: mesto da kreatori budu kreativni onako kako ne mogu kad rade superherojske stripove ali i mesto na kome im uredničko-izdavački aparat ozbiljne firme pruža podršku o kakvoj ne bi mogli da sanjaju u ,,nezavisnijem" krilu industrije. Naravno, objavljuje Image i svu silu slabih, loše uređenih stripova, ali imaju dovoljno toga čime se mogu podičiti kako se njihova vodeća pozicija ne bi dovodila u pitanje.

A Vertigo? Kod njih je situacija praktično obrnuta, sa tek retkim primerima stripova istinski vrednih pažnje u bujici radova koji drže određeni tehnički nivo ali vidno pate od pomanjkanja identiteta i jasne svrhe. Ponovo, skloniji sam da ovde gunđam na urednički rad nego da se obrušim na same autore jer mnogi Vertigo stripovi koje sam poslednjih godina čitao pokazivali su slične simptome i delovali kao da je autor doneo pič, a urednik mu pustio da se s njim snalazi kako ume, bez kreativnih sugestija i podrške, pa su finalni produkti bili mlaki stripovi zasnovani na zanimljivim ali nedostatno razrađenim idejama.

E, zato – Unfollow. Kada sam video da je ovde urednica bila Ellie Pyle, žena koja je urednički zanat pekla pored Stephena Wackera na Amazing Spider-manu, zainteresovano sam podigao obrvu i zapitao se da li je njen no-nonsense pristup pomogao da se ovaj serijal izdvoji iz Vertigo proseka. I, znate šta, čini se da jeste.

Velšanin Rob Williams je veoma iskusan scenarista koji je posle brojnih radova za ostrvski 2000 AD i strpljiv rovovski rat u Marvelu na raznoraznim sporednim miniserijalima i one-shotovima, konačno na američko tržište stao sa obe noge pre par godina, i to u DC-ju. Već smo na ovom topiku pohvalili njegov Martian Manhunter i Suicide Squad, a Unfollow je njegov autorski rad sa (najvećim delom) crtačem Mikeom Dowlingom kojim se prikazuje i kao vrlo potentan autor spreman da piše i za tu neku snobovsku publiku kojoj su superherojski stripovi i Judge Dredd suviše detinjasti.

Već po imenu se, jelte, naslućuje da je Unfollow rad koji se bavi analiziranjem fenomena društvenih mreža izniklih oko internet-tehnologije u poslednjih deceniju i kusur, a Williams postiže iznenađujuće efektan rani gol time što svoj strip osmišljava kao kombinaciju visokotehnološkog trilera i socijalnog eksperimenta, pa je tako blurb ,,Social Network meets Battle Royale" zapravo vrlo dobar sažetak atraktivnosti Unfollow.

Unfollow je, reći ćemo pošto je ovo ipak forum posvećen fantastici, i neka vrsta ,,meke" naučne fantastike ili, čak, ako hoćete, vrlo meke alternativne istorije jer se dešava u svetu koji je praktično isti kao naš sa sve Kanyem Westom koji trenduje na društvenim mrežama, jedino što je glavna društvena mreža na internetu ,,Headspace". Njegov osnivač, Larry Ferrell je klasičan Silicon Valley skorojević – autistični tehnološki obrazovani klinac koji je preko noći zaradio milijarde jer ga je usralo da nabode disruptivnu tehnologiju koju je prihvatila kritična većina potrošača i koji sada, kad je na vrhu sveta, počinje da propituje egzistencijalne postulate ljudskosti i želi da pronikne u nutrinu ljudske duše.

Da bi priča bila zanimljivija, a Williams je vrlo vešt u ovome, Ferrell umire od raka i rešava da ostavi čitavo svoje bogatstvo (od preko osamnaest milijardi dolara) ravnomerno raspoređeno među 140 nasumično izabranih korisnika njegove aplikacije za mobilne telefone. No da bi eksperiment imao ekstra-kik: ukoliko iko od srećnih dobitnika premine – ili pogine – njegov deo se dalje raspoređuje na sve preživele, uvećavajući tako svačiju dobit.

I ovo su osnove za uzbudljiv triler u kome se ljudska priroda istražuje kroz praćenje nekoliko likova sa liste od (inicijalnih) 140 osoba a radnja postaje sve bizarnije zaoštrena kako se broj živih dobitnika smanjuje. Battle Royale kao zaplet je nešto što vezujemo za istoimenu mangu (mada je danas to i osnova najpopularnijeg podžanra video-igara na zapadu) i Unfollow postiže dosta kilometraže iz ovakve svoje postavke.



Naravno, postavka je ipak samo polazište i Unfollow je, takođe, dobar strip jer uspeva da nam proda nekoliko interesantnih likova čije priče paralelno pratimo kroz sve opasniju i krvaviju naraciju. Kako je aplikacija dobitnike birala nasumično tako i mi gledamo kako se sa celim zapletom nose sitni kriminalci iz geta, bogate naslednice loših roditelja koje su se u nastupu prkosa odrekle bogatstva, nagrađivani autori bestselera, religiozni fanatici... Unfollow ove likove povezuje, daje im konfuznu situaciju u kojoj se nalaze, ali i uspeva da im podari dovoljno jasne motivacije da rade to što rade kako bi strip u svakom momentu imao razumljiv smer u kome se kreće i tu neku inerciju logike koja ga nosi, bez obzira što većina likova nije ni logična, a bogami ni racionalna.

Što je opet, sasvim u skladu sa idejom da društvene mreže mnogi danas implicitno tretiraju kao RPG, igru u kojoj igrate fiktivnu ulogu, i ne povezuju ih intuitivno sa svojim ,,pravim" životom, pa je tako i ponašanje likova koji su eksplicitno postavljeni u igru – doduše sa pravim ulozima – prihvatljivo i interesantno za praćenje. Williams eksperimentiše sa reakcijama svojih likova, pokazuje ih kako rade i nelogične, protivrečne stvari, kako nalaze rešenja koja su iznenađujuća i za njih same (jedan od njih kreira i novu religiju koja do treće trećine stripa pokorava i nekoliko država), sve u tom nekom čvorištu bazičnih ljudskih instinkta i hiperubrzane trke za preživljavanje koju teraju ogromna novčana sredstva i dobrovoljni panoptikon društvenih mreža.

Williams je i vrlo dobar u tranzicijama, puštajući ,,oko kamere" da u oportunim trenucima prelazi bez napora na sasvim drugu stranu sveta prateći svoje protagoniste u skokovima i kroz značajne, dramatične scene, a blagi začin svemu daje odmereno dozirana komponenta psihodeličnog i okultnog koja strip ne odvlači u smeru ,,prave" fantastike ali mu dodaje taj element opasnosti podsećajući da se pravila menjaju u hodu i da niko ne treba da misli da ih do kraja razume.

Unfollow je dakle prilično dobar ali ima barem dve stvari na koje treba upozoriti. Jedna je možda manje značajna i tiče se klišeizirane karakterizacije ruskih kriminalaca koji zauzimaju jedan deo kasta. Mislim, Williams i njih solidno zabavno piše i imaju oni neke svoje nijanse, ali je za osnovu uzet taj neki praktično rasistički stereotip o Rusima/ istočnjacima pa ovo napominjem jer bi nekog osetljivog svaako moglo da nažulja. Druga stvar je da je ovo strip koji je delovao kao da će mu trebati barem pedesetak epizoda da odradi sve svoje poente ali da se završio sa osamnaestom. I kraj je zadovoljavajući i prirodan koliko je to potrebno, sa prostom ali snažnom poentom kojom se upisuje u svest čitaoca, ali ovde treba imati na umu da je Williams i u intervjuima naglašavao koliko je značajno imati pripremljen kraj i pre nego što do njega stignete, pa mi to sugeriše da je Unfollow kao, recimo, Outlaw Nation početkom stoleća, još jedan od onih Vertigo serijala koji su imali mnogo veće ambicije nego što im je prodaja dopustila da ih realizuju. Opet, ovde treba pohvaliti Vertigo što se do kraja serijala uopšte stiglo, ali svakako se primećuje da postoje određeni skokovi u vremenu i razvoj likova koji se događa u elipsi, da se priče nekih od likova završavaju bez eksplicitnih zaključaka itd. Ovo jeste realnost strip-industrije, naravno, ali vredi napomenuti jer se radi o inače veoma elegantnom i pametnom stripu koji deluje kao da nije razvio svoj puni potencijal.

Mike Dowling je izvrstan crtač sa bogatim 2000 AD iskustvom ali i radom za Titan Comics. Unfollow ga prikazuje kao veoma izgrađenog pripovedača koji ume da dinamizuje mirne scene i isporuči ikoničke slike koje bi praktično mogle da budu posteri a da to ne naruši tempo pripovedanja. Dowling radi i vrlo dobru karakterizaciju a u armiji pomoćnih crtača koji rade po neku epizodu, za jednu se pojavljuje i Gera i, pa... ovo svakako treba da pročitate. Ellie Pyle je posle svega otišla u Riot Games jer su, čini se sve pare na svetu trenutno usmerene na League of Legends, a Vertigo, rekosmo već, ove godine treba da dobije novi identitet i smisao. Da li će novih sedam serijala koji kreću s jeseni povratiti stari sjaj ovom imprintu? To ne umem da kažem – neki od autora su sjajni, neki tek treba da se dokažu, ali Vertigo danas ima konkurenciju i u kući od strane nekoliko drugih linija, uključujući Young Animal, ali i, ironično – sam Sandman Universe. Pa ćemo videti kako će izgledati ,,borba" Vertiga protiv čoveka i stripa koji je Vertigu praktično napravio. Poslednji put kada je Vertigo delovao kao da ima jasnu viziju bilo je u vreme Vertigo Crime inicijative, ali treba biti optimista. Unfollow mi je ulio dašak optimizma i podsetio na šta sve to može da liči kada svako radi svoj posao, pa ga od sveg srca preporučujem.



Konačno, recimo reč-dve o serijalu koji izlazi već pola decenije a za koga se ja stalno nekako nadam da će mi dati ,,prirodan" šlagvort da ga ovde obradim. To se, naravno, ne dešava, pa onda, evo, posle tridesetsedme epizode koja je izašla pre nekoliko nedelja, da se bez posebnog povoda osvrnemo na Imageov strip pod naslovom East of West.

East of West je, naravno, glavni posao kojim se Jonathan Hickman bavi nakon svog odlaska iz Marvela, započet još dok je tamo bio glavni arhitekta Marvelove najveće kreativne tranzicije  u poslednjoj deceniji, i trenutno je to najdugovečniji serijal koga je scenarista uradio za Image. Na drugom mestu je polukomični The Manhattan Projects koji je stao negde u 2016. godini a pored East of West trenutno Hickman za Image radi i još dva serijala (The Dying and the Dead i Black Monday Murders) i ako ste Hickmanov ljubitelj, sigurno ste se naučili drevnoj disciplini beskrajnog strpljenja.

Jer, mislim, kao i East of West, ni jedan od ovih serijala ne izlazi ni u čemu što bi se makar približno dalo nazvati mesečnim tempom, ali kod East of West je ovaj problem možda najvidljiviji jer on ima najdužu, najkompleksniju priču od svih. Priču kojoj se za sada kraj ne nazire, a početak je već podaleko u našoj kolektivnoj prošlosti pa kad se na to još doda da East of West nema distinktne ,,priče" niti narativne lukove može da se kaže da je ovo jedan od retkih primera ,,pravog" grafičkog romana, dakle, jedne priče sa mnogo rukavaca ali ne segmentirane u prirodne celine, te da je to jedna od velikih prednosti East of West, ako strip posmatramo iz neke istorijske perspektive.

Ali, razume se, i jedna od njegovih najgrđih mana ako ga čitate ovde i sada, čekajući svaku narednu epizodu ko ozebo sunce. East of West je strip sa gomilom interesantnih, ikoničkih likova koji tokom radnje prolaze kroz dramatične, značajne promene i strip sa komplikovanim zapletom zasnovanim delom na alternativnoj istoriji, delom na mitologiji, delom na eshatološkom proročanstvu, ali kada epizode dolaze u ovako nepravilnim vremenskim razmacima skoro da ste u napasti da svaki put čitate sve od početka da biste bili sasvim u toku sa radnjom.



Dobra vest je da je ovo strip koji se teško prepričava ali se lako čita. Hickman je pošteno zakomplikovao radnju i odnose među likovima, a u srž priče utkao vrtoglavu ambiciju da se bavi i starim i novim mitovima u isto vreme, sve to kombinujući sa smelim naučnofantastičnim motivima, ali je na nivou pripovedanja ovo iznenađujuće pitak strip. Vidi se tu jedna iskusna ruka čoveka koji se tesao pisanjem miliona slova pod raznim urednicima pa ma koliko da je East of West prosto drzak sa svojim političkim, religijskim, mističkim i drugim konceptima, ni u jednom trenutku nemate osećaj da je strip opterećen ekspozicijom ili da nacrtane table grcaju pod teretom previše teksta. I ovo je velika stvar, pogotovo za strip gde praktično ne postoje ,,normalni" likovi već je svako po nečemu poseban i unikatan.

Ovde je Hickman, mislim, dobro prepoznao sopstvena ograničenja i sopstvene jake strane. Njegovi stari stripovi su pokazali da je on mnogo više čovek ideja i koncepata nego čovek emocija i suptilne karakterizacije te da najbolje funkcioniše kad stavlja likove sa jasnim, jako istesanim simbolikama u divlje inventivne zaplete (pročitajte njegov Ultimates, recimo). Otud je East of West ispunjen ikoničkim likovima koji se perfektno uklapaju u zaplet zasnovan na religijskom proročanstvu o apokalipsi i niko od njih nema ,,normalan" život sa nama bliskim problemima. Deluje kao nešto sa čime je teško identifikovati se ali Hickman je zaista perfektan u tome kako uparuje ikoničnost likova sa njihovim funkcijama u svetu koji je i sam prožet simbolikom pa se ovde uopšte ne naleće na inače uobičajen problem da sebe posle trista pročitanih strana uhvatite kako vas apsolutno boli dupe i za svet koji ne deluje ,,stvarno" i za likove koji uopšte nemaju ljudske motivacije i emocije nego samo deklamuju ,,značajne" monologe.

Hickman se trudi da likove motiviše i običnim ljudskim idejama i emocijama – jednog od glavnih likova isprva kroz radnju goni želja da osveti ženu i sina sasvim eksplicitno prepisana iz italijanskih vesterna od pre pola veka – ali mu je sada već valjda jasno da on tim stvarima ne rukuje savršeno, pa uspeva da onda svaki put kada se pojave ,,normalne" emocije, podseti da su ovo ipak prevashodno figure na tabli gde se igra partija čiji je ulog sudbina čitavog sveta, predviđena apokaliptičnim proročanstvom i da je svačija prevashodna motivacija upravo da se na neki način postavi prema kraju sveta koji, reklo bi se neumitno dolazi. A kako pričamo o moćnim ljudima – ratnicima, lovcima, političarima, misticima – i njihovo postavljanje naspram ovog koncepta ima reperkusije koji odjekuju po čitavom svetu.

Svet je, takođe, lik za sebe jer Hickman u činu nezauzdane naučnofantastične kreacije nudi alternativnu istoriju u kojoj se američki građanski rat nikada nije završio, onda je početkom dvadesetog veka na Zemlju zviznula kometa koja je malko poremetila dalji tehnološki i društveni razvoj i onda, polovinom dvadesetprvog veka na mestu gde bi danas bile Sjedinjene američke države imamo sedam država sa različitim nacionalnim sastavom i društvenim uređenjima koje povezuju ratovi, ekonomska međuzavisnost i religija. Na sve to, Zemljom hodaju i tri jahača apokalipse – tako je, tri, plus hodaju umesto da jašu, a čevtri među njima je, hajde da kažemo, napustio svoje radno mesto i ,,gone native" i danas je zainteresovan za zaustavljanje kraja sveta mnogo više nego za njegovo izvođenje.



East of West je, dakle, delom Zelaznijev Gospodar svetlosti, delom futuristički špageti-vestern, delom samurajski strip na američkom kontinentu, delom bogami i Mebijus i ovo je jedan od najinventivnijih, najkreativnijih serijala koji u Americi u ovom trenutk izlaze. Hickman uspeva – ne znam da objasnim kako – da stalno uvodi nove apsurdno ambiciozne ideje i koncepte, nadograđuje ih na već opasno komplikovan model sveta sa kojim je krenuo, da skreće i u čistu mitološku fantastiku i u ratni strip, sajberpank i socijalnu fantastiku, da proširuje mističke i religijske ideje naizgled kada mu se ćefne, a da ništa od toga ne deluje suvišno, da nema redundantnih motiva koji su tu samo zarad malo farbanja, već da za sve imate utisak da je važno i da će se do kraja priče realizovati u fulu.

S druge strane, cena svog tog izobilja dobro plasiranih ideja je da nemate pojma kuda strip ide, niti ikakav osećaj o tome jesmo li na kulminaciji, ili u preokretu, ili, a što je posebno zastrašujuća ideja, možda još uvek, posle pet godina, čitamo uvod iza koga će glavna radnja tek uslediti. East of West svojim odbijanjem da odvoji radnju u distinktne priče – kako je to standard u tekućim serijalima već decenijama – zaista ostavlja utisak ,,romana" ali s druge strane i ostavlja utisak da bi redosled pripovedanja mogao maltene biti i bilo koji drugi. Hoću da kažem, često se dešava da scene samo hronološki slede jedna iza druge, bez jasne kauzalne povezanosti i to povremeno pravi problem jer imate utisak da je SVE podjednako značajno i da SVE morate u isto vreme držati u glavi kako biste bili spremni za pančlajn koji može da dođe i davdeset epizoda kasnije i potpuno ćete ga propustiti ako niste odradili domaći.

To je ujedno i najgora stvar koju mogu da kažem za East of West pa, pod uslovom da ovo jednom actually stigne do kraja i da čovek može da sedne da ga čita u neprekinutom kontinuitetu od početka do kraja, a tu će ta lakoća čitanja koju gore pominjem biti velika prednost, može da se ispostavi da ovo nije nikakav problem. Što znači da imamo posla sa stvarno dobrim stripom.

Još više jer je crtež Nicka Dragotte FENOMENALAN. Dragotta je odradio nezamislivo veliku gomilu superherojskih radova i za Marvel i za DC tokom svoje duge karijere ali mislim da je tek sa East of West zaista dobio priliku da pokaže koliko je svestran i koliko karaktera ume da unese u crtež. East of West je strip koji ima distinktnost sveta i njegovih raznih kutaka koju valja izraziti posebnim tonom, arhitekturom, dizajnom, a Dragotta ovde blista dodirujući u pojedinim momentima i genij jednog Mebijusa. S druge strane, akcija – a ima je dosta, nije ovo strip u kome se samo verglaju monolozi – je kad je to ptrebno ubitačno visceralna sa praktično manga energijom koja šiba sa stranica, a onda kada je TO potrebno, dobijamo pun kinematski tretman sa maltene slow motion detaljisanjem kakvo biste očekivali od nekakvog adepta Geofa Darrowa. A onda, s druge strane, to kako Dragotta ovaploćuje tu ikoničnost kojom likovi moraju da zrače – to je pravo majstorstvo, od mršavog, belog revolveraša, preko Indijanca koji je istovremeno vuk, pa do strelca koji pogađa svoje mete sa više desetina kilometara, Dragotta kreira likove koji svi redom mogu da idu na poster, a onda ih bez napora animira i daje im da nose čitave spektre emocija kakve skoro da nismo očekivali od Hickmanovog stripa. Pa onda, životinje, vozila (i njihova kombinacija), pa onda demoni i čudovišta, pa urbani krajolici, pa puške, oklopi, kompjuteri. Možda najznačajnije, East of West je strip koji uprkos superozbiljnom, pretencioznom zapletu ima dovoljno svesti da se povremeno samoolakša dobro odmerenim humorom a ovde je Dragottin crtež jednako potentno oruđe kao i Hickmanovi iznenađujuće efikasni dijalozi.

Sve u svemu, East of West je jedan od najboljih primera kuda savremeni američki strip može da se zaputi kada se steknu uslovi: pedigrirani autori plus etabliran izdavač koji veruje u kreativnu slobodu, plus publika koja mu je verna i kada postaje jasno da je praćenje East of West dugoročan ulog čija će isplata doći tek posle mnogo, mnogo godina. Nije ovo strip koji ćete uzeti u ruke da se malo razonodite, jer, da budemo realni, ništa vam neće biti jasno ako ne krenete od početka, ali on istrajnoj publici nudi sa svakim brojem pitak i agresivno kreativan sadržaj. Ne znamo kuda sve to na kraju treba da stigne, ali za sada je vožnja više nego zanimljiva.

[neomedjeni]

Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.


Samo jedno pitanje, da li je ovo stvarno miniserijal, odnosno gotov strip, ili možda autori ipak planiraju nastavak? Pošto vidim da na sajtu izdavača ispred trejda stoji numerička oznaka.

[neomedjeni]

Morao sam da guglam ko je G. Willow Wilson, što mi je na kraju ulepšalo dan. Ne zbog toga što me je njen radi u bilo kojoj meri zainteresovao, već što mi je prva pomisao bila da se dotična dobro drži za jednog bakutanera. A onda sam video da je godinu dana mlađa od mene.

Odjednom sam prilično zadovoljan svojim životom.

[Meho Krljic]

Druže Neomeđeni, razmere vaše predrasude su šarmantne 
Inače, dugoročniji članovi foruma mogu da potvrde moju pomisao da G. Willow Wilson likom neobično podseća na jednu našu sada neaktivnu članicu, ali to na stranu, žena je pravo blago za Marvel i često se noću budim u znoju i pitam šta će biti ako jednog dana daju nekom drugom da piše Ms. Marvel... 

Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.


Samo jedno pitanje, da li je ovo stvarno miniserijal, odnosno gotov strip, ili možda autori ipak planiraju nastavak? Pošto vidim da na sajtu izdavača ispred trejda stoji numerička oznaka.

Koje "ovo"? Unholy Grail? Pa, u principu je ovo završena priča, ali nije mi nezamislivo da može da se nekako pričaju dalje priče u istom "univerzumu" mada ne bih rekao da je to namera Cullena Bunna. Kako rekoh, isti ljudi trenutno rade Brothers Dracul za Aftershock, ove nedelje izašao treći broj, pa pogledajte i to...

[neomedjeni]

Možda čim otkačim neki od stripova koje trenutno čitam. Trenutno se šaltam između Ultimativnog Spidermana, Markiza od Anoana i domaćeg izdanja Milerovog Derdevila.


Da, zapravo čitam dva superherojska stripa i samo jedan francuski u ovom momentu. 

[Meho Krljic]

[neomedjeni]

Hvala, ali preferiram testenine.


Plus, zaista sam bio veoma zadovoljan Milerovim runom na Derdevilu kada sam ga čitao prvi put i tada sam bio u fazonu - vau, ovo je superherojski strip koji bi vredelo imati i u papiru - tako da sam bio razumljivo srećan kada sam saznao da ćemo ga u takvoj varijanti i videti u majčici Srbiji. Ali, baš veliko veliko ali - utisak je znatno slabiji na drugo čitanje. Ne znam zašto, čak sam pomislio da je na moj doživljaj njegovog rada uticalo njegovo moralno i kreativno propadanje u poslednjoj deceniji i sve negativniji  utisak o čoveku koji je isto nosilo sa sobom, ali opet ima ali - pre mesec dana sam ponovio na odmoru Dark Knighta i Year One i i dalje su mi briljantni. A Derdevil nije - ni blizu.


Tako da ostajem s ove strana ograde. 

[milan]

Obradovali ste me s vestima o Čolaku, zaboravio sam totalno da čovek postoji, verovatno jer je traćio talenat na manje zapažene/kvalitetne naslove u prethodnim godinama. Mada je kasnije ozbilno ošljario dok je radio na F4, njegov prvi broj je jedna prelepo nacrtana strip sveska.

Prvi broj je takav zato sto je imao nekoliko meseci fore da ga uradi. A kasnije je bilo znatno manje vremena, plus, Mirku je to bio jedan od prvih profesionalnih angazmana, ako ne i prvi. Meni srce greje cinjenica da je izrastao u ovakvog autora.   

[Meho Krljic]

Dobro, imamo li danas vremena i za kratke osvrte (i preporuke) za još dva stripa? Imamo. To su, štaviše, naučnofantastični stripovi takoreći starog kova, pa sam time srećniji da o njima kažem nekoliko reči!


No, pre toga jedan kratak reklamni blok: zimus sam na ovom istom topiku oduševljeno pisao i fanbojevski penio o stripu Kill or be Killed Eda Brubakera i Seana Philipsa. Samo hoću da informišem javnost da se serijal ove nedelje završio dvadesetim brojem, da je finale ispalo izvrsno i na vrlo zadovoljavajući način zaokružilo jednu odličnu priču, da je Brubaker priopćio da je u najavi i film po ovom stripu (u režiji Chada Stahelskog koji je režirao John Wick), kao i da je u pogovoru za poslenju epizodu scenarista otvoreno potvrdio moju tezu da je Kill or be Killed započet kao omaž Spajdermen stripovima iz sedamdesetih godina. Dakle, ako do sada to niste čitali, prava je prilika da grešku ispravite.

OK, posle najlepših srpskih reklama, da se odmah pospem pepelom što o stripu Barrier pišem tek sada. Mada postoji NEKAKVO opravdanje u tome da je njegova papirna verzija tej pre nekoliko nedelja krenula sa izlaženjem. Ipak, kako sam ja danas ,,digitalna verzija prvo, papir tek kad se utvrdi da je ovo vredno posedovanja" tip ličnosti, zaista je malo postiđujuće da o serijalu koji je zaključen pre oko godinu dana petim brojem nisam pisao ranije pogotovo jer je u pitanju autorski kombo kome bih uvek na neviđeno dao pare, pravo prvenstva u prvoj bračnoj noći i svoje prvorođeno dete, ako treba.

Dobro, hiperbolišem malo, ali Brian K. Vaughan i Marcos Martin (dopunjeni Martinovom životnom saputnicom Muntsom Vicente) su ljudi koji su do sada nesumnjivo prikazali da kad rade zajedno, pa još kad rade sami za sebe – tu nastaju vredne stvari. Već smo pre neku godinu na ovom topiku uzgred pomenuli serijal The Private Eye, njihovu kolaboraciju kojom je lansiran i sajt/ inicijativa Panel Syndicate i to je bio izvanredan, ali IZVANREDAN naučnofantastični/ sajberpank strip koji je podsetio kako ponekad kreativni ljudi umeju da budu izvrsni u onome što rade kada nisu omeđeni sistemom koji je prevashodno orijentisan na profit. Panel Syndicate je krenuo i kao eksperiment gde će dvojica profesionalaca koji inače rade sa normalnim ugovorima i proizvode stripove za klasične distributivne sisteme, sada probati nešto novo, dajući svoje stripove za daunloud bez ikakvog baktanja oko licenciranja, pa još u zamenu za bilo koju sumu novca koju ste spremni da platite.

Jasnije: The Private Eye ne samo da je bio fenomenalan strip nego ste svaku njegovu epizodu mogli kupiti za bukvalno jedan cent u digitalnoj formi, slobodno je daunloudovati i kopirati na koliko god hoćete naprava. Martin i Vaughan se uopšte nisu baktali razmišljanjem o pirateriji a kvalitet stripa (i svakako, njihova reputacija) odradili su svoje pa je nekoliko godina kasnije Panel Syndicate platforma na kojoj i drugi ljudi objavljuju stripove po istom sistemu (ove godine je hit Umami Kena Niimure – pozabavićemo se njime u dogledno vreme, nadam se) i mada se tu niko nije obogatio, reklo bi se da stvari funkcionišu.



Elem, Barrier je drugi serijal koga su Martin i Vaughan objavili putem Panel Syndicate i u pitanju je naizgled značajno manje komplikovan projekat od The Private Eye – svega pet epizoda, prilično strejt priča – ali je izlazio bogami skoro godinu i po dana, dok su se autori rvali sa mnogim drugim profesionalnim obavezama. Ipak, ovo ne znači da je Barrier manje zanimljiv ili lošiji strip i, čak, u neku ruku, pričamo o stripu koji je sa protokom vremena sve više i više dobijao na aktuelnosti onako kako je stvarni život sve više krenuo da zaoštrava tenzije vezane za prisilne, ilegalne ili nagle migracije stanovništva. Otud, kad je prva epizoda Barrier u štampanoj foprmi izašla za Image ovog Maja, po internetu su odmah krenuli da niču think pieceovi o tome šta strip ima da kaže na temu migranata i zašto je važno da ga čitate, pa... da damo i mi naše dve pare.

Smešna stvar u vezi sa ovim stripom je, naravno, to  što on zapravo ne želi ništa eksplicitno da KAŽE o migracijama, a što ga ne čini manje važnim za čitanje. Barrier je strip koji stvari prikazuje, mnogo više nego što o njima priča i ako u čitanje krećete sa ambicijom da prisustvujete raspravi o etičnosti migracija i odgovora na njih sa ove ili one strane ove ili one granice, da vidite teze i antiteze – odmah da vam kažemo da od toga nema ništa. Barrier ne nudi odgovore na ovu kompleksnu tematiku ali, još bitnije: Barrier čak ni ne postavlja pitanje.

Umesto toga Barrier pokazuje, vrlo plastično, šta znači biti na mestu na kome niste rođeni, gde ne poznajete nikoga, gde ne znate kulturu, gde, fundamentalno, ne razumete ni jezik, a onda to pokazivanje samo ponovi na nekoliko nivoa, dobro ga osvetli iz nekoliko uglova i ostavi čitaoca da sam o tome kontemplira nakon poslednje epizode, skoro sigurno sa prilično velikom knedlom u grlu i emotivnim teretom na plećima.

No, Vaughan i Martin su pre svega pripovedači i Barrier je pre svega priča, dakle, ne serija polaroida ili nekakav kvazidokumentarac bez zapleta i radnje, tako da ovde imamo vrlo intenzivnu, dinamičnu storiju koja kreće iz – pogađate – Teksasa i prikazuje sa jedne strane muke lokalne farmerke Liddy koja ima sasvim opipljiv razlog da se brine da li meksički gangovi koji se bave švercom narkotika i ljudi preko grane nameravaju da njenu zemlju učine delom svoje rute, a sa druge strane muke migranta iz Hondurasa, Oskara, koji je rešio da odjebe sranje u svojoj zemlji – za koje je, delom, odgovorna i Amerika – i potraži sreću u baš toj Americi gde ima poznanike i rodbinu i gde se nada da uređuje nečiju baštu i, kao ilegalac, ipak živi sigurnije i bolje nego kod kuće.

Iako su ovo praktično klišei u raspravi o migracijama na potezu Latinska Amerika-SAD, Vaughan njima rukuje sa puno pažnje uspevajući da bez mnogo popovanja prikaže da su stvari na svim stranama složene – od polulegalnih milicija na američkoj strani koje love migrante što trče preko grane pa do toga da u Hondurasu mnogi, ako mogu, školuju decu sa eksplicitnom namerom da ih u nekom momentu nasele u SAD. Situacija u Oskarovom okruženju u Hondurasu je prikazana ekstremno brutalno – na granici eksploatacije – ali Vaughan sa ovim ide prema poenti koja se udara u poslednjoj epizodi i koja nije prenaglašena: razlika između dvoje protagonista, od kojih oboje imaju prilično teške recentne prošlosti je prikazana suptilno, bez gnjavaže sa objašnjavanjem, tako da se ipak jasno vidi zbog čega nečiji depresivni pakao deluje kao maltene raj za nekog ko beži iz malo razrađenijeg pakla.

Opet, ovim se ne stavlja tačka na rasprave o migraciji, niti se pravi konačna poenta o tome ko bi kako trebalo da se politički postavi. Vaughan i Martin samo pomeraju kameru i pokazuju da sa promenjenom perspektivom nužno dolazi i promena u razmišljanju – barem ako ste misleće biće – i strip ima finale koje može da zadeluje ekstremno cinično ali je istovremeno i veoma humanizovano, prikazujući plastično nemoć i nerazumevanje kao sastavne delove migrantskog iskustva.

Ovo je i na neki način metatema čitavog serijala koji, u sasvim klasičnoj naučnofantastičnoj tradiciji, zapravo prati priču o vanzemaljcima koji otimaju Zemljane i ispituju ih na svom kosmičkom brodu. Vaughan ovde ponovo uzima jedan žanrovski kliše koji se danas maltene isključivo koristi u parodičnom tonu i daje mu infuziju humanog tako da dobijamo veoma dobar prikaz prvog kontakta, konfuzije, nemoći, nerazumevanja, i, pri kraju stripa i vrlo kratak uvid u motive vanzemaljaca koji se, naravno, tematski uklapaju u čitav zaplet.

Sve ovo je pripovedano u vrlo brzom tempu i mada je strip izlazio jako dugo, za njegovo čitanje čoveku ne treba više od pola sata, pogotovo što se mnogo toga prikazuje slikama umesto tekstom (čitava treća epizoda je bez reči) a onda, i kad teksta ima, polovina je na španskom.



Vaughan i Martin su se ovde malo i kockali, naravno, jer je pitanje koliko je čitalaca spremno da strip čita uz google translate – ali ovo čini i da Barrier svoju poentu isporučuje još efektnije. Iako je jezik sredstvo sporazumevanja, on je ovde i, jelte, titularna BARIJERA (Liddy ne govori španski a Oscar ne zna engleski) i na kraju dana se glavne poente ne dobijaju kroz jezik. Likovi u sebi moraju da pronađu nešto dublje od prostih verbalnih apstrakcija da bi se podsetili svoje ljudskosti, da bi, jelte, prešli barijeru a, ponovo, finale poslednje epizode majstorski priziva koncept nove barijere koja dolazi nakon što (mislite da) ste uspešno prešli granicu.

Španac Marcos Martin je, naravno, majstorčina visokog ranga i mada je iza sebe ostavio velikog traga i u američkom superherojskom stripu (prošle nedelje se vratio Spajdermenu za poslednju Slottovu epizodu, kako je i obećao pre nekoliko godina), Barrier podseća koliko je on tek dobar kada radi za svoj groš. Za razliku od The Private Eye koji je bio visokodizajniran strip i imao gomilu tehnologije, odeće, ukrasa , Barrier se, u skladu sa pričom o ljudima na ivici očaja mnogo više bavi telima (Liddy je potpuno gola dobar deo radnje), ljudskim, ali i vanzemaljskim i ovde imamo neke od najimpresivnije urađenih tuđina u novijoj istoriji. Naprosto, Martin ne samo da je fenomenalan u osmišljavanju vanzemaljske biologije već onda jednako autoritativno uspeva da natera ta nezamisliva tela u kretanje i transformacije, održavajući sve vreme visoki tempo pripovedanja i moćnu energiju koja ide uz priču o tuđinskoj otmici Zemljana. Vicenteova ga, naravno, prati u stopu i osvetljava enterijer vanzemaljskog plovila na bizarne, impresivne načine.

Barrier nije ,,veliki" strip – pre svega jer je prilično kratak a zatim i jer, kako rekosmo, niti pokušava da da odgovore, niti se zapravo bavi makar postavljanjem važnih pitanja. Ali jeste važan strip jer uspeva da u beskrajnu raspravu o migraciji koju, čini se, u ovom trenutku vodimo svi na svim delovima planete, udene nekoliko slika i priča koje je ogoljuju do same srži i rezoniraju jednom fundamentalno ljudskom frekvencijom, podsećajući na univerzalno u momentu kada se svi nekako refleksno zatvaraju u ,,svoje". A to jeste značajno i, na kraju krajeva, jeste jedan od čestih motiva u klasičnoj naučnoj fantastici. Pa vi vidite.



Drugi strip koga bih danas da pomenem je Motherlands koji je upravo šestom epizodom završio sa izlaženjem i, ako sam pre neki dan pričao o tome da Vertigo u toj nekoj svojoj poznoj fazi kuburi sa identitetom, Motherlands je odličan pokazni primer. Srećom, Motherlands je i odličan strip pa smo tako na dobitku po dva osnova.

Motherlands je zapravo strip za koga bi takoreći najprirodnije bilo da je izašao za Image: radili su ga Britanci, u pitanju je visokoestetizovana akciona eksploatacija u izrazito žanrovskom, palpi naučnofantastičnom ruhu, a u kaleidoskopski šarenom crtežu sve pršti od sisa, lasera i robota. No, pravila, očigledno nema, i ovaj miniserijal je izašao za Vertigo a njegov scenarista, Si Spurrier me još jednom podsetio zašto ga toliko volim.

Spurrier, rekosmo nedavno, u poslednje vreme izbacuje gomile novih stripova, ispaljujući razne ideje na različite strane, sa očiglednom ambicijom da, ako neke od tih ideja prođu kod publike, one budu razrađene u duže, tekuće serijale. Motherlands je zbog toga posebno zanimljiv jer, iako se radi o priči natrpanoj svežim idejama i naučnofantastičnim konceptima koje bi drugi cedili decenijama, potpuno je jasno da je ovo one-and-done priča koja neće imati nastavak.

A to je zato što je ovo, uprkos zaista nadmoćno bogatom cunamiju kreativnosti uloženom u osmišljavanje sveta, pre svega priča o likovima. I meni je to toliko prijalo da sam svestan da možda pomalo i prehvaljujem Motherlands. Naravno da se ovo neće svakome dopasti onoliko koliko se dopalo meni, ali, opet, poslednjih meseci sam više puta pisao o stripovima koji su očevidno utemeljeni na svojm idejama i konceptima, a da njihovi likovi treba da budu samo uslužne alatke kako bi se priča terala dalje, te da ne treba da očekujemo da ćemo u njima videti nekakve uverljive unutarnje drame, ili, čak, ogledalo u kome ćemo prepoznati sebe. Zato je Motherlands takvo osveženje – njegov svet je VEOMA naučnofantastičan i, jelte, fantastično zanimljiv, ali se priča tvrdo i beskompromisno bavi VEOMA nesavršenim ljudima koji u sasvim bizarnom sledu događaja treba da jedni u drugima pronađu, jelte, iskru humanosti neukaljanu nagomilanim životnim iskustvom (mahom lošim, da bude jasno), te na osnovu toga prođu kroz nekakvu katarzu i na drugu stranu izađu kao plemenitije osobe.



Motherlands je, sa jedne strane, priča o lovcima na ucene: u ovom svetu glavni ,,naučnofantastični" motiv, da ne kažem novum, se tiče otkrića postojanja paralelnih univerzuma i tehnologije za putovanje između njih. Ovo omogućava neviđeni, praktično neograničeni, razvoj – naučni i ekonomski – ali i podrazumeva da kriminalci beže između paralelnih svetova i kriju se u alternativnim realnostima. Glavna junakinja, Tabitha, je profesionalni lovac na ucenjene begunce i, u skladu sa žanrovskim tropima, veoma, veoma nedovršena osoba. Spurrier ovde igra za sve pare i ne pokazuje nam tek simpatičnu antiheroinu koja ispaljuje kul uanlajnere a sa sobom nosi i malo psihološkog bagaža, već dobijamo u fulu sjebanu osobu koja svoj odnos sa porodicom – priznajem, dosta nezgodnom porodicom – nikada nije razrešila i to joj je temeljito razorilo život.

A, sa druge strane, Motherlands je priča o šoubiznisu i, čak, reality televiziji, eksploataciji ,,zvezdica" za zabavu puka koji ima mnogo slobodnog vremena, i tome kako selebritiji postaju ne samo saučesnici u nominalno glamuroznom ali istorijski sve toksičnijem poslovnom poduhvatu, već i, na kraju, svoji sopstveni tamničari u lajfstajlu koji je sastavljen praktično od čiste adikcije a ljudi koji nikada nisu imali stvaran, ,,pošten" posao će sve učiniti za još jedan (simbolički) fiks.

Spurrier majstorski sudara ova dva koncepta dok se uz škripanje, varnice i protest ne stope u jednu priču i pokazuje nam autentičnu porodičnu dramu u kojoj niko, na kraju dana, nije zaista u pravu. Ako iz svega treba da se nauče lekcije, one su da prostih odgovora i brzih rešenja nema, da ljudi greše, ponekada i decenijama ali da je grešiti, na kraju krajeva ljudski, i da se neke od najvećih grešaka ikada čine iz najplemenitijih pobuda.



Što sad zvuči vrlo emo, ali Motherlands je anything but. Ovo jeste priča prevashodno o dve žene koje jedna drugu tvrdoglavo ne razumeju čitav život, o decenijskom (sasvim zarađenom) resantimanu, i o konačnom prepoznavanju onog što ih povezuje, ujedinjuje, pa na kraju i donekle iskupljuje, ali ovo je priča u kojoj debele žene u nadrkanim egzoskeletima uništavaju odrede robota-ubica i kloniranih plaćenika, u kojoj se termin ,,orgazmatron" ne pominje ali U FULU dobijamo scenu koja bi to korišćenje u fulu opravdala, u kojoj patuljak-asasin biva proboden kašikom a ta ista kašika u narednoj epizodi odigra ključnu ulogu kako bi naše (anti)junakinje pretekle i mogle da se bore i narednog dana, ovo je priča prepuna zlovoljnih ljudi kojima je svaka treća reč psovka, ali to ih nekako čini prirodnijim i bližim čitaocu.

Naravno, treba da imate inklinacije ka ovakvom štivu: sve je to natrpano technobabble žargonom i prenadrkanom tehnologijom, likovi su prepuni ,,etitjuda", mahanje pištoljima i objašnjavanje pesnicama je stalno na meniju, ali Spurrier dobro zna šta radi i Motherlands nije tek pastiš nekakvog Image stripa iz devedesetih godina. Ovo je, umesto toga, jedna zapravo dirljiva priča o odnosu dve žene koje ne žele da priznaju koliko su slične (ili makar koliko se njihove polomljenosti međusobno dopunjuju), ali nošena uraganskom akcijom i jakim individualnim glasovima. Spurrier je ponovo u formi po pitanju teksta pa su dijalozi intenzivni, sočni i zabavni za čitanje a iako strip u šest epizoda kao da ima i malo suviše stranica za relativno lagan zaplet koji mu je dodeljen, prema kraju se radnja zapravo vrlo zadovoljavajuće razvije i dobijemo i preokrete koje nismo očekivali a koji se perfektno uklapaju uz poente.

Crtež Rachael Stott (koju ste već upoznali ako ste čitali IDW-ove Star Trek i Planet of the Apes stripove, ali i Doktora Whoa) je u ogromnoj meri zaslužan za anarhičnu energiju i usijani intenzitet Motherlands. Iako strip očigledno jeste inspirisan jeftinim, palpi akcionim avanturama vremena prošlih, ovo nije i jeftin, na briznu nacrtan rad. Naprotiv, Stottova se ljudski potrudila oko dizajna i futuristički svetovi u kojima se radnja odvija su veoma upečatljivi i distinktni, a oprema koju glavna junakinja koristi deluje ,,stvarno" i sugeriše da je sklapana iz mnogo individualno nabavljanih delova, dajući nam tako i element karakterizacije. No, ovo je brz, akcioni strip u prvom redu pa je važno istaći da je Stottova ta koja mu nameće vratolomni tempo, ubrizgavajući energiju i napetost i u ,,mirne" scene, a onda apsolutno eksplodirajući kada do akcije dođe. Plus, protagonistkinja je u ovom stripu prava retkost: ne samo da je lezbejka koja nosi kratku kosu već je i njen fizikus sasvim nekonvencionalan za akcioni, nominalno američki strip: Tabitha umesto atletske građe ili raskošnih oblina ima telo koje je mnogo ,,krupnije" od bilo čega što ste navikli da gledate kod velikih izdavača čak i u stripovima koje crtaju žene, a da ona, opet, nije prosto ,,gojazna". Impresioniran sam. Na sve to, Felipe Sobreiro na dužnostima kolorisanja dopunjava užurbani, detaljni crtež jakim bojama koje prirodno sugerišu palpoidni, futuristički mizanscen i sve te neprebrojne mogućnosti što idu uz paralelne svetove.



Motherlands je strip koji se samo pravi da je prost i prosto zabavan a u stvari je pametan i koristi raskošnu žanrovsku paletu da se pozabavi sasvim ljudskim, običnom svetu bliskim temama, pa još i da kaže koju o opštije društvenim problemima, sve to uz mnogo psovki, akcije i egzotičnih prizora. U nekom mom romantičnom viđenju sopstvene prošlosti i mladosti, svi su stripovi nekada bili ovakvi. Naravno, verovatno nisu, ali Motherlands svejedno od mene ima preporuke za to kako se ne stidi žanra (naprotiv!) ali ni toga da u okviru žanra bude osoben i ide svojim putem, pa još na sve to da priča zaokruženu priču bez tizovanja mogućih nastavaka i spinofova. U današnjoj strip-produkciji ovo je retkost kakvu valja prepoznati i negovati.

[neomedjeni]

O, nekako sam ispustio iz vida da je drug Meho imao još štošta da prijavi o pročitanom.


Sada to imam i ja, jerbo sam sinoć gustirao francusku verziju Sage o Erliku od Melnibonea. i vrlo sam zadovoljan pročitanim. Dale, sledi priča o Elriku...



Iliti - tako se to radi, Tomase Roju i Rasele P. Krejže!!!!


Elrik od Melnibonea, jedini pravi Beli Vuk mača i magije (da, u tebe gledam, Geralte od Rivije) je najčuveniji karakter genijalnog engleskog pisca epske i naučne fantastike Majkla Murkoka, najpoznatiji večiti šampion Murkokovog Multiverzuma, najtragičniji zatočnik Ravnoteže i poslednji vladar demonskog ostrvskog kraljevstva Melnibone.


Da ne govorimo da je toliko kul da bi bilo potebno izmisliti novi aritmetički sistem da bismo to tačno izračunali. No, da se prvo pobrinemo za suvoparne činjenice i moj word count.


Malopre pominjani Multiverzum glavna je pozornica događaja opisanih u Murkokovim pričama i knjigama o ratovima Reda i Haosa. Prostim jezikom rečeno, u pitanju je skup (ne)povezanih višeslojnih univerzuma u kojima se jednostavni koncepti kao što su paralelne dimenzije, vreme i prostor mešaju i prožimaju na načine čija bi tačna matematička formula kod prosečnog fizičara izazavala jaču erekciju od gledanja uvodne špice za Baywatch. U tom Somboru Multiverzumu bore se za prevlast dve sile poznate kao Red i Haos. Ponavljam, Red i Haos, ne Dobro i Zlo ili Svetlo i Tama, jer, najpre, Murkok je previše dobar pisac da bi se bavio tamo nekim džedajskim bezvezarijama, i najzad, dok bismo bogove Haosa uglavnom i mogli da poistovetimo sa konceptom Zla, postaviti znak jednakosti između pojmova (Murkokov) Red i Dobro bila bi greška zbg koje se ide na letovanje na Goli otok, drugovi.* I to ne radi gledanja golih drugarica.


Uglavnom, imajući u vidu nezgodnu činjenicu da je rat Reda i Haosa, s jedne snage, gorivo kojim Multiverzum napaja svoje motore, a s druge, da bi pobeda jedne strane značila katastrofu, jer bi trijumf Reda Multiverzum učinio potpuno statičnim, a trijumf Haosa totalno bezobličnim, treća sila, koju bismo mogli zvati Pokret Nesvrstanih, ali ćemo za potrebe ovog teksta ipak koristiti Murkokov termin Ravnoteža, stara se da nijedna sila ne dođe do odlučujuće prednosti u ovom večitom ratu. To čini preko entiteta znanog kao Večiti Šampion, koji u različitim inkarnacijama može postojati u bilo kom svetu, vremenu i prostoru.**


Večiti Šampioni obično su nesvesni svojih prošlih (kao i budućih i paralelnih) života, kao i sudbine koja im je namenjena (osim Erokeza, ali zato je on u startu lud), ali koju su uprkos svojim željama primorani da slede, i uvek vode živote ispunjene teškim tragedijama, ogromnim odricanjima i gorkim trijumfima. To je cena koju plaćaju u zamenu za moć da ispune misiju koje čak nisu ni svesni - vrate u ravnotežu odnos snaga u ratu između bogova Reda i Haosa.


Sve ovo sam vam napisao ne zato što vas mrzim, mada to nije isključeno, već zato što bi inače trebalo da budete poznavalac i ostalih Murkokovih dela, a ne samo Erlika, da biste bili potpuno svesni pozadinske priče u Sagi o Elriku od Melnibone. Murkok se ni u knjigama o Elriku nije potrudio da sve ovo lepo raščivija do kraja, a u stripovima ne verujem da će koncept Multiverzuma i Večitog Šampiona biti detaljno razmatrani. Svi delovi slagalice se perfektno uklope samo kada pročitate i priče o ostalim Večitim Šampionima - Erokezu, Dorijanu Hokmunu, vojvodi od Kelna, princu Korumu Dželen Irseju, Džeriju Kornelijusu i ostalima. Ili ako pročitate članak o Večitom Šampionu na vikpediji. Ili ovaj uvodnik.


Kao što rekoh, Elrik je bio najpoznatiji Večiti Šampion Murkokovog Multiverzuma, najtragičniji zatočnik Ravnoteže i poslednji vladar demonskog ostrvskog kraljevstva Melnibone. I sve to zahvaljujući činjenici da je, uprkos tome što je zatočnik Ravnoteže, njegovim rođenjem Haos dobio priliku da izvojuje konačnu pobedu u ratu sa Redom. Jer u trenutku najvećeg očaja, Elrik od Melnibonea, Večiti Šampion, sklopio je ugovor sa Ariohom, jednim od najmoćnijih bogova Haosa, obavezavši mu se na večitu službu u zamenu za božansku pomoć. No to nas dovodi do priče koja se zove...















* Ili Sveti Grgur, da me drugarice sa foruma ne proglase za šovinistu
** Doduše, ne može na Kosovo, ako ima srpsko državljanstvo i ne prijavi se unapred u dogovorenom roku, kao što smo mogli videti

[neomedjeni]

Rubinski presto


Ali pre nego što počnemo, valjalo bi napomenuti da postoji nekoliko značajnih činilaca koji su za Murkoka bili izvor inspiracije i pokretačka snaga za pisanje Sage o Elriku i Melniboneu. Tu pre svega mislim na:


1. Činjenicu da je neko morao da ponovorođeni žanr mača i magije spasi od Dž. R. R. Tolkinovštine. Ako postoji jedan čovek za koga se može reći da je otvoreno prezirao Gospodara prstenova, to je Majkl Murkok. Njegov praktično kompletan životni opus mogao bi se smatrati (uspešnim) pokušajem opozicije tolkinovskom načinu pisanja epske fantastike.


2. Kao što je mudri narodni pesnik davno rekao: "Najveća imperija zla u istoriji sveta nije bilo Rimsko carstvo, Džingis-kanova Mongolija, habzburška Austro-Ugarska ili Hitlerova Nemačka. To je bila kolonijalna Velika Britanija, imperija u kojoj sunce nikad nije zalazilo, čiju su bezbrojni robovi danonoćno crnčili proizvodeći dragocenosti koje su se slivale na jedno malo ostrvo na rubu Atlantskog okeana." I to je aspekt njegove domovine koji je Murkok vrlo pronicljivo prepoznao. Tu tamu, oholost, trulež i dekadenciju koji su se ugnezdili u srce imperijalnog ostrvskog carstva i polako uništavali nešto što je nekad bilo veliko, vitalno društvo. Ta mračna vizija Velike Britanije prisutna je, u nekom aspektu, u gotovo svakom od njegovih dela. U Sagi od Elriku to je Melnibone, u Sagi o Hokmunu carstvo Grand Bretanije i slično.


3. Murkokovu ideju o Večitom šampionu, o čemu smo u prethodnim redovima nešto malo pričali.


4. Želju da se dublje istraži koncept determinizma u pričama nalik onima koje je o Konanu pisao Robert Irvin Hauard. Ako su priče o Konanu oda slobodi, nesputanom junaku koji s mačem u jednoj i vrčem vina/devojkom bujnog poprsja u drugoj ruci prkosi bogovima i kraljevima i sam kroji svoju sudbinu, onda su priče o Elriku i ostalim Večitim Šampionima priče o herojima koji su osuđeni da večito hodaju stazama koje je za njih neko drugi davno zacrtao. I koji ne mogu ništa da učine kako bi ih promenili, ma kolika da je moć kojom raspolažu u ovoj ili onoj inkarnaciji. Ovo su priče o sužnjima sudbine što pevaju o slobodi koju nikad neće spoznati. Ali koji svejedno pevaju.


5. Čarobne mačeve. Ne dajte da vas lažu, ništa nije kul kao čarobni mačevi. Čak ni "goli kupaći - novi letnji hit za kojim su poludele mnoge žene". Mada priznajem da bi neki dobro pristajao Simorili, kad već nema pravo na Olujnika.


Budući da smo već stigli do Simorile, slutim da je vreme da se vratim na priču o stripu. Stoga ćemo prikočiti tekuće izlaganje, vratiti ga par desetina kilometara nazad i parkirati na - Melniboneu, ostrvu čudesa. Domu demonske rase Melniboneanaca, rase ratnika-čarobnjaka koja je nekad vladala vascelim poznatim svetom, a čiji je domen u tekućim vremenima opadanja i dekadencije sveden na izvorno ostrvsko kraljevstvo, dok se ostatkom sveta širi i šepuri mlada rasa Ljudi. Na njihovom Prestolu od rubina sedi Elrik, sin Sadrika Nemilosrdnog, mladić rođen pod bezbrojnim zlim znamenjima. Ne samo da je njegova duša obeležena krivicom za smrt majke, koja je umrla donoseći ga na svet, već je i fizički obeležen, površinski tek albinizmom - belom kožom i crvenim očima, a dubinski slabošću zbog koje samo česti krvavi magijski rituali održavaju njegovo telo u životu. Gore bi bilo samo da navija za Partizan.


Zaboravite ovo o Partizanu, ipak može gore i bez toga, jer Elrik je čudak čak i po merilima svog naroda, jedan od retkih Melniboneanaca koji je svestan da je vreme slave Melnibonea prošlo i koji ne priželjkuje novi osvajački pohod s ciljem da se tim blesavim ljudima stavi do znanja kako baš i nemaju razloga da se toliko kurče okolo. Stoga je njegov dvor sve samo ne mirno mesto na kome mladi kralj može na miru da se posveti melanholičnim razmišljanjima o smislu života, vaseljene i svega ostalog i proučavanju filozofije Maksa Vebera, jer ima snažnu opoziciju u Jirkunu, svom rođaku i rođenom bratu Simorile, Elrikove izabranice zbog koje je neodlučan da drskog pobunjenika skrati za glavu. Mada Jirkunova seja ne bi imala ništa protiv toga. A baš takvo ponašenje se među Melniboneancima tradicionalno smatra slabićkim i nedostojnim jednog kralja.


I baš tokom jednog od takvih Jirkunovih ispada, kada je mladi velmoža možda konačno preterao i prešao crtu preko koje se ne prelazi, na dvor stiže vest da se flota ljudskih brodova pojavila pred morskim lavirintom koji štiti Melnibone i da su ljudski špijuni uhvaćeni u gradu...


Saga o Elriku od Melnibonea podeljena je, izvorno, na šest knjiga, od kojih je svaka opet podeljena na tri novele koje su obično nezavisne jedna od druge. Sve osim prve knjige, koja nosi naziv Elrik od Melnibonea i koja jeste podeljena na tri dela, ali tri dela koja se tematski nadovezuju jedan na drugi zajedno čine kompletnu priču. Da ne kažemo roman, jelte. Rubinski presto prati radnju prvog dela prve knjige i stoga je scenarista dobio priliku da detaljnije i bez mnogo skraćivanja i prekrajanja obradi ovu epizodu u Elrikovom žitiju. Dobio i iskoristio. Rubinski presto je verzija priče o Belom Vuku koja s punim poštovanjem i očigledom ljubavlju pristupa izvornom materijalu i donosi nam prvo Murkokovu, a tek onda Blondelovu viziju Elrika - što je jedini način na koji je stripovska verzija i mogla da dostojno reprezentuje knjišku sagu. U ovom albumu izmene, kojih tu i tamo ima u odnosu na Murkokov orginal minimalne su, opravdane i - što je najbolje - samo poboljšavaju izvorni materijal. Jedno velik bravo za Žilijena Blondela.


A bravo i za crtački tim koji je briljirao. Nema stripovske verzije priče o Elriku, a bilo ih je mnogo, koja je s ovolikom snagom i uverljivošću grafički dočarala užas i dekadenciju Melniboneanskog dvora, neljudskost i pomerenost sistema vrednosti tog demonskog društva, Elrikovu melaholičnu neodlučnost, Simorilinu vatrenost ili Jirkunovu oholost. Pojedini kadrovi pomorske bitke između nadmenih, dostojanstvenih Melniboneanaca i prljavih, varvarskih ljudskih pljačkaša ostavljaju bez daha. A tek kada prvi put budemo videli na sceni Arioha, vojvodu Višeg pakla i Gospodara mačeva...


Ali Ariohova pojava  je već momenat s kojim se završava priča o borbi za Rubinski presto i najavljuje dolazak mača po imenu...

[Meho Krljic]

E, pa druže neomeđeni, svaka čast i za opširno i zabavno pisanje, kao i za to što ste napravili napor da Elrikovo ime samo u prvoj polovini teksta pišete pogrešno 


Niste baš mnogo napisali o samom stripu, doduše, pa evo linka na intervju sa Murkokom gde on priča zašto mu se ovo dopada a mogu da se vide i slike:

https://io9.gizmodo.com/michael-moorcock-reveals-why-this-elric-comic-is-superi-1639201318

[neomedjeni]

Nisam se čak ni trudio. Ali mi nije jasno zašto ponekad permutujem l i r u njegovom imenu. 


Pa, praktično sam opisao  dve trećine radnje prvog albuma, jer Melniboneanska flota se sukobljava sa ljudskom negde oko tridesete strane. Ovo je klasičan francuski album od 46 strana. Bilo bi nečovečno spojlovati završnicu.

[Meho Krljic]

Pretpostavljam da je to zato što ime Erlik postoji u stvarnom svetu, za razliku od imena Elrik pa vas to povuče.


I, svakako ne mislim da je trebalo da prepričavate strip, to sam ja samo dao sebi šlagvort da linkujem ovaj intervju za koji mislim da je zanimljiv plus, kako rekoh, tu mogu da se vide i slike.

[neomedjeni]

A, to je u redu. I mogu da potvrdim, francuska verzija Doctora Jesta jeste ozbiljno zajebanija od orginalne verzije. U najpozitivnijiem smislu.

[milan]

Betmen 50 - auuu koliko je ovo lepo. Pa ovaj Tom King je genije, jebiga, da ovako poentira, da vas ovako navuce, da uradi ovo sto je uradio a da vi onda, kada malo mucnete glavom, shvatite da je to JEDINI MOGUCI ISHOD najavljenog vencanja. Ne pamtim da sam citao neki strip koji ovoliko crpi iz likova, a ne iz dogadjanja. Maestralno.

[Meho Krljic]

Jeste, i ja sam sad pozitivno zainteresovan za Kingov Heros in Crisis krosover koji stiže najesen, jer deluje kao da će ići još dublje u likove. Naravno, ne smeta što će ga crtati Clay Mann 

[neomedjeni]

Rekao bih da smo izgubili sjajnu raspravu o starom i novom marvelu.

[Meho Krljic]

Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo 

[ridiculus]

Vidim da su izgubljeni - barem privremeno - svi postovi objavljeni posle 5. jula, tako da nije samo ovde.

No, nema veze. Ponovićemo ponešto od toga, ako treba, kad bude vreme. Vidim da se poslednjih godina digla velika frka oko modernog prikaza Marvelovih superheroja - Kapetan Amerika nacista, Tor žena, Halk Azijat itd. - pa imam neke misli o tome. Ovaj prvi me ne zanima mnogo, ali o Aaronu ću pričati svakako. Generalno, ja sam u sredini. Ne slažem se ni sa onima koji ga idoliziraju, ni sa napadačima (odnosi se samo na ark o Džejn Foster, ne na ono što prethodi ili sledi, i odnosi se na upotrebu ideje u priči a ne na ovu samu po sebi, jer nije ništa novo), i imam čitavu planinu argumenata, ali nisam pročitao taj ark u celini, i želim da ispoštujem svaki mogući detalj. No, to nije prioritet, pa će pričekati.


Zanimljivo kako ljudi koji pišu na internetu o ovim stvarima, i žele da dokažu svoje gledište pozivajući se na nešto iz prošlosti, ne razumeju - čast izuzecima - da je Marvelov univerzum poput Biblije: svako može da pronađe u njoj NEKI argument za ono što želi unapred da dokaže. Nema smisla pozivati se na nešto zato što se negde nekad dogodilo u fiktivnom svetu koji je menjan, dograđivan, retkonovan, rebutovan, rastavljan, sastavljan kako je vreme, publika, editorijal ili autor (!*) hteo. U prevodu, jeste, Kapetan Amerika je podigao Torov čekić u jednoj sceni koje se sećam (možda i ponovo post-2000, ne znam), ali to nije bilo zato što je u tom kosmosu on vredan po kriterijumu te čarolije, već zato što je Mark Grunvald to hteo, i Tom DeFalco je to hteo - Tom DeFalco, koji je jedan od najgorih pisaca u istoriji Tora. To je bio deo plana da se pokaže da je "Amerika vrednija od Marvela"  , i da zaslužuje da bude vođa Osvetnika. I svaki kasniji slučaj može da se pozove na to u ime "kontinuiteta", i zato o tome ne vredi raspravljati. Sve BITNO što sam video o Toru pre te scene (objavljene u Toru 1988.) - dakle, mitologija kao mogući izvor inspiracije, Kirbi/Li, Sajmonson - me upućuje na vrlo jasan stav da je DeFalcovo rešenje samo vrlo loše pisanje, a ja ne želim od takvih stvari da pravim kanon. Američki pojam vrline nije i nordijski (istorijski ili stripovski, svejedno). Ako bih se kladio na nekog da to može da učini, onda bi to bila verovatno Wonder Woman - ne čak ni Superman.

Poenta cele ove moje priče, iliti TL;DR, je: fuck the (official) continuity!



*jeste, jeste, problematičan izraz, ali bilo je tragova pravog autorstva u Marvelu, pogotovo ranije

[ridiculus]

Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo 

Ako ništa drugo, dobro je da ti nisi napisao neki prikaz u tom periodu! E, to bi bila prava šteta! 

[neomedjeni]

Olujnik



Elrika na početku drugog poglavlja njegovog žitija zatičemo tamo gde smo ga ostavili na kraju prvog - u Melniboneu. Što je poslednje mesto na svetu na kom bi želeo da bude, jer je prvo i jedino koje ga interesuje ono na kome se nalazi njegov izdajnički rođak Jirkun. Jirkun, koji je pobegao iz Elrikovog domena, ponevši pritom sa sobom nešto što je Elriku ne samo dragoceno, već od čega zavisi preživljavanje mladog kralja. Jirkun, koga svi čarobnjaci, vidovnjaci, zveri, demoni* i izvidnici Melniboneanskog carstva traže na sve četiri strane sveta, ali nisu u stanju da otkriju ni najmanji trag pobunjenog velmože. Jirkun, koji je obećao da će se vratiti i uzeti krunu Melnibonea iz Elrikovih mrtvih ruku.


A vi ste mislili da je čitanje treće epizode Životinjske karme dramatično iskustvo, a?


Da se vratimo malo komparaciji knjige i stripa. Rekli smo da su u Rubinskom prestolu prepričani događaji iz prvog od tri dela knjige Elrik od Melnibonea. U Olujniku, Franci su postavili sebi zadatak da pokriju preostala dva dela pomenute knjige. Što je, s jedne strane odluka koja je neminovno morala da rezultuje izbacivanjem iz stripa znatno većih delova priče nego što je to bio slučaj sa prošlim albumom. Tako u Olujniku srećemo Brod-koji-plovi-i-po-vodi-i-po-suvu i Stihije, ali ne i, recimo, put kroz Limbo. S druge strane, ova odluka je pomogla Olujniku utoliko što je stripovska priča oslobođena balasta nekih malo dosadnijih delova iz drugog dela knjige koji verovatno ne bi ni mogli biti na zadovoljavajući način preneti u strip.


Sve u svemu, u drugom albumu smo zakinuti za nešto akcije na uštrb dubljeg uvida u stanje Elrikovog uma u najkritičnijem periodu njegovog života - onom koji je za rezultat imao donošenje odluka čiji će ishod biti ostvarenje svih propročanstava o njegovoj sudbini čije ispunjenje očajnički želi da izbegne. Žilijen Blondel i ekipa vrlo vešto dočaravaju očaj i beznađe koji polako, ali sigurno zahvataju dušu mladog Elrika koji je onemogućen da dela i prinuđen da čeka vesti koje nikako ne stižu, dok oseća da mu život polako klizi iz prstiju. Tablu za tablom, svedoci smo kako njegov karakter postaje sve mračniji i depresivniji, kako Haos i Arioh neumitno pletu oko njega svoje mreže pojačavajući svoj uticaj na njega svakim novim danom koji je prošao i kako vremenom neumitno predaje svoju dušu silama koje je sanjao da progna iz Melnibonea i života njegovih žitelja.


Elrik, da bi povratio ono do čega mu je najviše stalo, mora da postane ono čega se najviše plašio. Mora da postane pravi Melniboneanac. Ali, da li će posle biti vremena da se vrati na staro? Da li će posle uopšte želeti da se vrati na staro?


I da li se samo zavaravao da je ikad postojala nada da bude nešto drugo?


Ako vas sva ta pitanja ne interesuju previše i više vas zanima zveket mačeva i šikljanje krvi iz taze otvorenih rana, nemate razloga za brigu. U ovom stripu ima sasvim dovoljno akcije, krvi i umiranja, jer, kao što rekosmo, u njemu će se Olujnik (kao i njegovo bratsko sečivo, Žalobnik) prvi put pojaviti u priči, da seju smrt, kradu duše i osvoje naša okorela srca. Rekoh malopre bratsko sečivo, jel tako? Vreme je da vas upozorim da se suočavamo sa najverovatnije najozbiljnijom intervencijom Franaka u orginalnom materijalu, intervencijom koja im je omogućena zahvaljujući činjenici da su na francuskom jeziku, za razliku od engleskog, mačevi pojmovi ženskog roda. Što je scenaristima omogućilo da sečiva Haosa, koja već u orginalnoj priči poseduju izvesne odlike samostalnih (i krvožednih) ličnosti, kako da to kažem, unaprede na tom polju i dodatno ih personalizuju. Na glavobolju prevodilaca koji su morali da se bakću sa ovom jezičkom vratolomijom i moj čisti, nepatvoreni užas u trenutku kada sam saznao za tu izmenu - bio sam siguran da je Murkok u međuvremenu ozbiljno poludeo budući da je dao blagoslov za ovakvo skrnavljenje krucuijalnog elementa Elrikovog lorea i da to nikako ne može da izađe na dobro.


Pa, valjalo bi sačekati kraj priče, ali jedno već sada moram da priznam - ovo i te kako može da izađe na dobro. Zaboravio sam, nedostojan kakav sam, da ovo nije neka priprosta američka muljavina marvelovskog tipa i da sudim o odlukama Bogova Grafizma. Franci su to, ako je neko u stanju da se igra vatrom i ostane neopečen onda su to oni. Imajmo vere.


Dakle, pojavom Olujnika na sceni dobili smo pištolj koji će opaliti u poslednjem činu drame o ljubavnom trouglu Elrik - Jirkun - Simorila (što ne znači da će u međuvremenu visiti besposleno na zidu). I propasti Melniboneanske imperije, ako je to uopšte od nekog značaja, pošto su sudbine carstava tričave i beznačajne naspram dobrih trojki.** Ali to je već neka buduća priča. Za ovu sadašnju, važnije je da smo dobili taman dovoljan uvid u psihološke profile troje najvažnijih učesnika predstojećih događaja, njihove želje, strahove, snagu i slabosti, vrline i mane, poroke i... još poroka.


Tako da nam je sada jasno da Elrik nije vladar kakvog Melniboneanci žele, ali da njega dodatno muči strah da nije ni vladar kakav im je potreban. Zbog čega je spreman i voljan da bude bilo gde samo ne na mestu koje mu je po rođenju namenjeno - Prestolu od rubina. Jirkun bi, što je možda najveća ironija u celoj priči, bio čovek na mestu samo da mu je sudbina bila naklonjenija i da je rođen kao budući prestolonaslednik. Jer on je kralj kakvog bi svaki Melniboneanac želeo da sledi u ovom i bilo kom drugom vremenu. Odnosno,bio bi, da na prestoru Melnibonea ne sedi neko drugi umesto njega. A Simorila? Simorila je prava žena svog doba, doba u kome su mladići odgajani da budu muškarci, a devojke da budu žene, doba u kome su dečaci od rođenja učeni plemenitim veštinama vladanja, besedništva i rukovanja oružjem, a devojčice heklanju, tračarenju i veštičarenju.*** Stoga je ona jedina od njih troje koja tačno zna gde joj je mesto i tu se i nalazi - uz skute svog čoveka, koji je, eto, slučajno, vladar najmoćnije nacije na svetu. Avaj, dobroj devojci sreću kvari što njen izabranik nikako da se vrati tamo gde je počeo ovu priču i gde ona žarko želi da ga vidi - na melniboneanskom tronu.


Jer na kraju drugog albuma Elrik je, samo u pratnji Olujnika, napustio Melnibone i zaputio se u Mlada kraljevstva u nadi da će tamo naći mir za sebe i nadu za svoje kraljevstvo. Na kraju, taj put će samo poslužiti da konačno iskuje legendu o sebi i zapečati sudbinu Melnibonea, ali tu već prelazimo na razloge zbog kojih je treći album ove sage nazvan...
















* Ne morate više da se pitate gde je nestalo 16.000 policajaca grada Čikaga.
** Nažalost, ne govorim iz ličnog iskustva.
*** Nije šovinizam ako je istina!!!

[Meho Krljic]

Greota za onoliko teksta koji je posebno Ridiculus proizveo 

Ako ništa drugo, dobro je da ti nisi napisao neki prikaz u tom periodu! E, to bi bila prava šteta! 

Ma, ja kao i svaki pravi smarač bekapujem sve te moje, kao, napise. Nadam se da je i drug Neomeđeni bekapovao ovo o Elriku da ne nestane u nekom novom nenajavljenom cunamiju.

[neomedjeni]

Jok, ali ja to postujem paralelno i na DW-u, pa računam da sam dobar. Osim ako ne padne internet.

[ridiculus]

neomedjeni, jesi li čitao Drujeovog Elrika Nekromanta? (Shvatiti "čitanje" u ovom slučaju kao "upijanje vizuelnih informacija".) Stara vest za ljubitelje Elrika, al' moram da pitam.


Ovo što sledi nije ono "što upravo čitam", ali će uskoro biti, nadam se. Više mu dođe kao vest, pošto o dotičnoj stvari nisam našao ništa na ovom forumu, a tražio sam. (Možda ima među Mehovim izgubljenim tekstovima sa UPPS-a?)


Kao što mnogi koji prate i strip i film verovatno znaju, pre nekoliko meseci je WB objavio da su našli režisera za njihov film o Novim bogovima (konkretno, Ava DuVernay). Izmiče mi zašto u WB-u misle ne samo da ona to može da režira, nego da to može iko. Kirbijev Četvrti svet - monstruozno ambiciozna moderna mitologija - nikad nije imala komercijalnog uspeha ni u stripu, kamoli malom ili velikom ekranu. A nije imala ni kreativnog uspeha u stripu, osim u dva slučaja (izuzimajući Kirbijeve originale, naravno). Tom King - koji je vrlo cenjen scenarista u ovom trenutku - radi Mister Miracle-a, ali ne znam ništa o tome, pa ne uzimam u obzir.


Jedan slučaj je Grant Morison, i ne verujem da to ikoga iznenađuje. S tim što on nikad zapravo nije direktno pisao neki od 4 naslova koji čine Četvrti svet, već je samo upotrebljavao te likove na drugim mestima (ako me pamćenje služi). Drugi slučaj je ovo što je izašlo u prodaju pre par dana:



Ono što se smatra ravnim njegovom radu na Toru i jedini rad na Novim bogovima (najgrandioznijem i najkosmičkijem sloju Kirbijevog opusa iz Četvrtog sveta) koji se smatra ravnim Kirbijevom u smislu skale, grandioznosti, i uzbudljivosti. Nažalost, svojevremeno je prekinut zbog slabe prodaje, tako da je završetak zbrzan. Naravno, ako neko ne čita superheroje ili ne voli Kirbijev odnos prema mitologiji, ovo verovatno nije za njega. Ali onih 2 i po posetilaca foruma koji zadovoljavaju ove uslove bi mogli da bace pogled , ako im se ukaže prilika, jer neće zažaliti.

Ovo je zapravo reizdanje, u dva toma, 25 svezaka koje je Sajmonson crtao i pisao početkom veka, plus još milion pričica i dodataka koje je radio na temu Četvrtog sveta u svojoj karijeri. Ovde ne računamo, naravno, onaj najbolji od svih Marvel/DC krosovera ikada*, koji je Sajmonson crtao, a Klermont pisao, o X-ljudima i Mladim titanima, sa početka 80-tih, ali to nije razumno ni očekivati u ovakvom izdanju.

Kad sam već pomenuo Tora, da kažem i ovo: pripremajući se za Aaronovu verziju, bacio sam pogled na Džurgensovu verziju. On je pisao drugi Torov serijal, 1998-2004. Zašto prvo to? Zato što se u fandomu priča da je Aaron skoro sve ideje pokupio od njega. Koliko je to istina i koliko je to bitno, čak i da jeste istina, ostaviću za drugi put. Htedoh prvo da proverim Džurgensa jer je to najbolja šansa za njega da mi se dopadne. Ako je početak Aaronove sage dobar koliko se priča, ne bih nikada mogao da se vratim na nešto iole slično, a slabije. Ali... meni je ovo skoro nečitljivo. Pazite, to kažem sa svešću da mogu bez problema da čitam Lijeva spisanija sa početka 60-tih. Razumem da se ne govori tako, da ima previše objašnjavanja i moraliziranja, ali... kontekst je bio drugačiji. Povremeno ima i šarma, povremeno ima i iskreno lirskih momenata. Džurgens piše kao neko ko pokušava to da imitira, ali mu pravilna upotreba arhaičnog govora izmiče.

I SAY THEE NAY...

Pomislio sam da se Tor obraća meni, i da me upozorava da ne čitam dalje.

...BASE VILLAIN!

Ok, ipak nije upućeno meni. Imam dovoljno samopoštovanja da se ne prepoznam ovde. 

Pa onda, moja glavna zamerka koja se, zapravo, odnosi, na skoro svakog Tora ikada, uz svetle izuzetke. Asgarđani** su, u najboljem slučaju, grčki hor, a u najgorem, pozadinska buka. Sem Tora, Odina, i Lokija (kad se ovi pojavljuju) svi ostali su tu samo da se dive hrabrosti heroja ili da se zgražavaju nad zlobom ili snagom protivnika. Znam da je naslov Tor, a ne Tales of Asgard, ali moja logika je "ako ne umeš ili ne voliš nešto da pišeš, nemoj uopšte". Bolje je bez Asgarđana nego sa patetičnim Asgarđanima. Hajmdal, koji je odgajan, ne znam... stotinama godina da bude kakav jeste - čuvar bez premca - odjednom dospeva u ljudski oblik i sav uplakan kidnapuje decu da bi privukao pažnju i dozvao Tora? WTF?

Vatra u Helu? WTF? Kakve veze ima plamen sa nordijskim carstom mrtvih, koje se zasniva na vlažnosti i hladnoći? Ne pričam samo o originalnoj mitologiji, već o prezentaciji koja je u Marvelu postajala desetinama godina pre ovoga. OK, ostaviću mogućnost da se od kraja prve serije o Toru (koji nisam čitao) do početka ovog drugog desilo nešto što je izmenilo prirodu svetova. Nisu to stvari koje mogu da mi učine strip nečitljivim, ali, ako takvog nerazumevanja materijala (ili nebrige za materijal) ima dosta, onda imamo problem u našem odnosu, taj strip i ja.

S druge strane, crtež Džona Romite Mlađeg mi se dopada. Povremeno mi je vrlo maštovit, posebno u slučaju novih kreacija. (A on je taj posao odlično uradio i na nešto kasnijim Eternals, sa Gejmanom, a o tome ću drugi put.) Ima nešto u takvom apstraktnom pristupu (Sajmonson i Minjola su drugi primeri) što mi se mnogo više sviđa od realističnog pristupa Džona Bjuseme (ili mnogih modernih crtača) kad je fantastično u pitanju.

Naravno, tek sam zagrebao serijal od nekih 80 izdanja, i moguće je da je Džurgens obavio odličan posao kao ploter (sa nekim pomenutim ogradama), ali, za ime Boga, ZAŠTO NISU DALI DRUGOM DA PIŠE DIJALOGE!




*Čik nek me neko negira!
** nadam se da je to pravilan oblik množine

[neomedjeni]

neomedjeni, jesi li čitao Drujeovog Elrika Nekromanta? (Shvatiti "čitanje" u ovom slučaju kao "upijanje vizuelnih informacija".) Stara vest za ljubitelje Elrika, al' moram da pitam.

Ne, nemam ga u kolekciji (skenova, naravno). Ali ću svakako jednom to učiniti, jer par tabli koje sam ima prilike da vidim su fascinantno detaljne do granice pretrpanosti.

[ridiculus]

Počeo Totally Awesome Hulk.


Nije to serijal koji će mi dugo držati pažnju (a i čitam preko skenova, što je mnogo zamornije - bar meni - nego da imam fizičku kopiju pred sobom). Umereno zabavno, ali ništa više od toga.


Problem je u samoj prirodi Hulka, i kako se on menjao kroz istoriju, i kako smo od tragičnog lika dobili... ovo što smo dobili. Za Brusa Benera je dugo godina Hulk bio kletva, a ovde je postao ne samo poželjan, već i "totally awesome". Nije Bener u pitanju, već Amadeus Čo, ali taj podatak ništa ne menja. Mislim da bi bolji naslov bio "Totally Awesome, But Uninteresting, Hulk". Ekvivalentna promena se desila sa modernim Spajdermenom, izgleda. Nisam čitao njegove stripove od početka veka, ali rekao bih tako sudeći po filmovima. I to je razlog zašto mi se poslednji nije mnogo dopao, iako je u formalnim okvirima dobar film. Biti Spajder-men je danas suviše kul, toliko da ga svi vole, dok je nekad davno Piter Parker bio junak uprkos tome što ga (skoro) niko nije voleo. Pa onda to ide toliko daleko da Spajdermen u poslednjim Osvetnicima kmeči pre smrti, iako je sam, svojom voljom, otišao u svemir da se bori protiv bića nepoznatih moći. I onda još čitam po internetu kako su mnogi plakali na tu scenu. Materijal za povraćanje.  Eh, bolje da se vratim na Hulka...


Da sve ne bude previše crno, Frank Cho je odličan u crtanju privlačnih žena i neprivlačnih čudovišta, a toga ima koliko vam duša ište. Bar u prvim sveskama, jer ga kasnije menja Mark Choi. No, daleko je ovo i od Pakovog prethodnog rada na naslovu - pod ovim mislim na Planet Hulk, ne na World War Hulk - a kamoli od Peter-a David-a, koji za mene još uvek ostaje standard (uz izuzetak poneke priče tu i tamo).


Ali, Bože moj, Mike Deodato Džunior!  Bacio sam pogled na prva dva broja Infinity Wars, koje on crta, a piše Gerry Duggan. Više zbog teme, nisam znao da je Deodato u pitanju dok nije bilo kasno.





Za razliku od nekih drugih njegovih radova, ovo mi stilistički ne smeta, ali kompozicija, kompozicija! Gornja tabla ima najmanje 26 kadrova, ali zaista ima samo 5. Čitav strip je takav. Kada bi to imalo ikakvog simboličnog značaja, vezanog za kamenje beskraja, to bi bilo vrlo pametno, ali ja do sada nisam našao vezu.


Najbolja stvar u ovom MINI-serijalu-od-milion-izdanja je sledeće:





iliti, način na koji se razvija sinergija među Kamenjem.


Naravno, ove dve epizode imaju brdo drugih stvari koje mi smetaju - stil-iznad-supstance je najmanji problem - pa ne verujem da ću završiti naslov. Postoji neki kao neviđeni i zastrašujući obrt, i nikad ni u ludilu ne biste pogodili ko stoji iza njega! - verovatno u nameri autora, osim što biste u stvarnosti odmah pogodili, ako imate imalo iskustva sa Marvelovom kosmičkom materijom. Ja nikako nemam sreće sa tom materijom, ili ona nema sreće sa mnom, pošto mi se ni originalni Infinite Gauntlet nije dopadao. Imao je Starlin boljih uradaka na datu temu i likove. Srebrni letač je daleko bolji, recimo, iako se i u njemu javlja problem "crtača čiji rad ne volim", konkretno Ron Lim. Infinite Gauntlet je razapet između Pereza koji, nažalost, ne može da stigne da odradi sve započete radove, crta na brzinu, i na kraju napušta mini-serijal na pola puta, i Lima koji, takođe nažalost, može da stigne sve da odradi i ne napušta ga.  Ok, nećemo biti zlobni ovde, ova tema bi trebalo da sija od entuzijazma! I zato nećemo o priči ovaj put.

Nego, negde u prethodnih par meseci sam se podsetio Milerovog Daredevila, prve faze, sa Klaus-om Janson-om, i mislim da se i danas odlično drži. Ima trenutaka kada čitamo šta likovi rade a istovremeno to i vidimo, ali imamo i mnogih filmičnih scena potpuno lišenih govora. Druže neomeđeni, rekao si da je Waid preporodio Daredevila - donosi li on išta novo u odnosu na ovu Milerovu fazu i, kasnije, Born Again? Jer za mene je to bio završetak i nije bilo potrebe da ikad više čitam Daredevil-a, posle onog što smatram konačnom verzijom. Negde sam pročitao da je neko rekao da je Bendis svog Daredevila gradio na Milerovom, "ali je bolji zato što je moderniji", i ja ne vidim ikakvu vezu između ta dva pojma. "Moderniji" za mene samo znači "pristupačniji" ili "čitljiviji" za generalnu publiku danas, i nema veze sa "kvalitetom". Tako da me zanima da li Waid donosi nešto novo - ne računajući spoljnu oplatu - u Derdevilov mitos.

Taj moj stav (da ne čitam Daredevil-a posle Millera) je vezan za obuhvatniji stav o likovima u štivu ovog tipa. Shvatam da LIKOVI u superherojskom kontinuitetu zaista to nisu. Odnosno, te različite inkarnacije u globalu ne povezuje ništa sem imena (i licence, ali to je spoljni faktor), a ponekad ni to, kao što je Stiv Rodžers menjao ime u Kapetana ili US Agenta ili šta već... Ako neki LIK može da je bilo šta (muškarac pa žensko, mrtav pa živ, liberal pa fašista, jedinstven pa klon, pacifista pa serijski ubica, itd) i da sve to ne nosi nikakve psihološke posledice po njega ili nju, onda je on (ili ona) zapravo ništa. Hoću da kažem da je to razlog zašto ne pratim likove, jer različiti pisci menjaju te likove po sopstvenom (ili tuđem, svejedno) nahođenju, i ne znam unapred šta ću dobiti.

Evo, na banalnom primeru "manjeg" lika. Voleo sam Sajmonsonovu Amoru, zato što je od nje i Dželata napravio neutralne i dopadljive likove. Moglo bi se reći i da ih on menja u odnosu na ranije pisci, ali raniji pisci ih ionako nikad nisu upotrebljavali kao likove, već kao elemente zapleta. (U onom smislu u kome asgardski bogovi uopšte mogu (ili treba) da budu likovi - veći od života, ali razumljivi ljudima. Treba tu naći balans.) Svejedno, to je nekako bilo u vreme kada se ona pojavila i u Tajnim ratovima, gde je možda najbolji lik posle Dr. Duma, i gde se pokazala kompleksnijom nego što su ljudi ranije mislili, uprkos tome što Šuter nije bio dovoljno dobar pisac da to iznese. Međutim, kod Klermonta se takođe pojavila malo kasnije, u priči koja se zove Asgardian Wars (4 priče, zapravo, ali tiču se svih kontakata Iks-ljudi sa Asgardom). I bilo mi je očigledno da ta Amora nije Sajmonsonova Amora - ni psihološki, ni po nekim drugim detaljima. I što bih se ja onda patio da pratim pojavljivanje nekog ko nema ne samo ono što volim da vidim u karakteru nego ni konstantne karakteristike - osim što bi u Amorinom slučaju ta konstanta verovatno bila njen fizički izgled (kao boginje lepote i ljubavi, čime postaje zavisna od crtača), ali i to je više stvar njenog relativno slabog korišćenja od strane pisaca nego ičega drugog. Ako nju zamenimo bilo kojim glavnim karakterom, problem se povećava mnogostruko. Millar nam je u Fantastičnoj četvorci pokazao klečećeg Doktora Duma, a ako postoji jedna stvar koja za mnoge definiše Duma, onda je to odbojnost prema svakom autoritetu, po bilo koju cenu. Što znači da Millar
A) ili samo preslikava sebe u Duma, bez obzira prema ustanovljenom do tada;
B) ili, još gore, igra se sa likom da bi se igrao. Ili bio kontroverzan bez ikakvog povoda osim kontroverznosti.

E, sad, sve ovo znači samo da ne pratim pojedinačne naslove do besvesti, ne da ne želim da čitam dobre radove - pa makar glavni likovi u njima bili drugačiji nego što sam navikao. Ali, da li Waid išta dodaje Millerovoj verziji, tim temama i idejama, da nije samo modernizovano podražavanje?

[neomedjeni]

Moj odgovor je da. Bendisov Derdevil, Brubejkerov Derdevil, kao i Derdevil onog pedera koji je nasledio Brubejkera i koji je toliko nevažan da ne želim da mu pamtim ime, u suštini su negde manje negde više uspeo pokušaj da se piše Derdevil po Milerovom kalupu i da se usput zađe još dublje u mračnu stranu ličnosti Meta Murdoka. Suštinski, svi su želeli da pišu svoju verziju Born Again i da je razvuku na što je moguće veći broj sveski, pa dokle stignu (da ne bude zabune, ja i pored toga gotivim Bendisov run, ali isključivo njegov).


Vejd je tako dobio da radi na slomljenom, depresivnom i duboko traumatizovanom liku i odlučio da napravi zaokret od 360 stepeni. Meta Murdoka koga je nasledio su napustili gotovo svi prijatelji, postao je ubica, oduzeta mu je dozvola da radi kao advokat u Njujorku i izgubio je svoj tajni identitet jer je ceo svet saznao ko je on (dobro, ne još zvanično, ali svi sumnjaju na njega). Vejd je odlučio da Derdevilova reakcija na sva sranja koja su mu se nakupila u životu bude - baš me briga, dosta mi je mraka, sve ovo mi se verovatno izdogađalo zato što sam podsvesno prizivao da mi se to dogodi, odsad okrećem novi list, vedar sam, nasmejan, uživaću u životu punim plućima koliko je to moguće kad god nisam napolju da se borim protiv zločina. Kvaka je u tome što Vejd ostavlja otvorenim pitanje koje će tokom njegovog runa mučiti prijatelje i čitaoce iz broja u broj - da li je Met Murdok stvarno odlučio da promeni svoj poglled na život, vaseljenu i sve ostalo, ili je samo u pitanju odbrambeni mehanizam, poslednji zaštitni bedem kojim je okružio svoj um kako bi se odbranio od ludila koje vreba napolju. Jer, kao što rekoh, štošta loše mu se desilo u prethodnom periodu, s velikim udelom njegove krivice u tom lošem.


Dakle, Vejdov Derdevil je, za razliku od Milerovog, prilično vedar strip koji neprestano preti da to neće još dugo biti. E sad, na šta je to ispalo, to je već na vama da otkrijete, ako se odlučite da čitate Vejda.

[Meho Krljic]

Ili ako vas to mrzi, da odete unazad nekoliko (desetina) strana na ovom topiku i nađete moj posti iz, recimo 2015. ili 2014. godine u kome sam se pozitivno izrazio o Waidovom radu na Daredevilu. Mislim, ne sad da sebe oću da reklamiram, samo želim da kažem kako je to po mom mišljenju bilo odlično (Chris Samnee je, takođe, to sjajno nacrtao) i apsolutno je vredno pažnje, a za elaboraciju, ima negde na topiku malo detaljnije.

[neomedjeni]

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.1750


Evo i strane na kojoj je drug Meho pisao o Derdevilu.

[ridiculus]

Lepo. Chris Samnee spada u grupu crtača koje, ako se ne može reći da sam baš lud za njima, prilično volim. Dobar znak još na samom početku. Čitaće se. 


Izgleda da Waid pametno bira crtače. U njegovoj Fantastičnoj četvorci, čije delove sam čitao, crtač je bio Mike Wieringo, koji je doneo optimistični ton i duh dečije radoznalosti na stranicu, i odgovoran je bar koliko i Waid za atmosferu koju smo dobili.

[Krsta Klatić Klaja]

https://striputopija.blogspot.com/


možda je neko stavljao, ja tek sada nalazim

[ridiculus]

Pošto ne volim da čitam stripove na ekranu, osim ako nisu pravljeni za njega (poznato kao webcomics), čitam onlajn samo neke kraće stvari, poželjno sa 50-60 strana. Poslednji put su to bili jedno starije izdanje, i jedno novo. To "jedno" starije izdanje će se za potrebe ovog kratkog prikaza pretvoriti u dva, da bismo mogli da izvršimo poređenje i smestimo stvari u odgovarajući kontekst.

Pričajmo o krosoverima. I to ne bilo kojim, tipa Svašta nešto protiv Predatora (čega smo imali dovoljno), nego mislim baš na krosovere glavnih Marvelovih i DC-jevih junaka.Krosoveri su specifične zverke. Možda nalik na velike događaje u dotičnim univerzumima, mada ih ne prizivaju nužno. Hoću reći, već je dovoljno teško zadovoljiti sve zainteresovane strane, sve fanovske prohteve, i  - što da ne - sve fetiše, da ne treba očekivati još i posebno dobru priču ili zaplet, ili, zapravo, ikakvu novinu, ili bilo šta što unapređuje likove ili mitologiju matičnih univerzuma. I onda dolazi kao veliko iznenađenje kada se to, zapravo, desi.

Marvel i DC su imali nekoliko faza saradnje. Siguran sam da Meho zna više od mene o tome, ali čitao sam dosta o prvoj fazi, tokom ranih 80-tih, pa je to ono na šta ću se koncentrisati. Još krajem 70-tih je objavljena epizoda u kojoj se sreću Supermen i Spajdermen. Posle toga su izašla još tri krosovera, i produkcija svakog je naizmenično išla od jedne kuće ka drugoj. Prvo izdanje je bilo u nadležnosti DC-ja, potom je izašla još jedna epizoda sa ista dva junaka, ali pod Marvelovom kreativnom nadstrešnicom. Potom DC radi na epizodi sa Betmenom i Halkom, i za kraj Marvel na Iks-ljudima i Novim mladim titanima, pojedinačno najpopularnijim naslovima obe kuće u to vreme. Zapravno, to nije bio planirani "kraj", ali sledeća inkarnacija, koja je bila u rukama DC-ja, i odnosila se na supertešku ligu - dakle, Osvetnike i Ligu pravde - nije zaživela pošto je Marvelovo uredništvo stavilo veto. Šuter je pričao o tome na svom blogu, i o detaljima ponuđene radnje, ali ne želim sada to da tražim. Dovoljno je reći da su bili ekstremno nezadovoljni u Marvelu, i saradnja sa DC-jem je prekinuta. Džordž Perez, koji je radio na tome, nije bio oduševljen, ali postavio je osnove kojima će se vratiti u saradnji sa Busiekom 20 godina kasnije.

Od pomenutih epizoda, čitao sam dve: Batman vs. the Incredible Hulk, i Uncanny X-Men and the New Teen Titans. Vidite li obrazac ovde? Betmen PROTIV Halka, ali Iks-ljudi I Novi titani. Zapravo, ta odlika - da se ova dva tima ne bore između sebe - odvaja ovaj drugi naslov od gotovo svih drugih krosovera. Supermen PROTIV Spajdermena. JLA PROTIV Osvetnika, iako naslov nije bukvalno sadržao "versus".


   

Za Betmena i Halka su bili zaduženi Len Vin, čovek mnogih zasluga, koji je nešto pre toga pisao Betmena, i Hoze Luis Garsija-Lopez, fenomenalni crtač koji je bio jedan od dva stuba DC-ja u to vreme (drugi je Perez) i koji, prema mom znanju, nikad nije radio za Marvel.



Moraću ovo da podelim u više poruka, nešto mi je iskrslo...