Strip album koji upravo citam

[milan]

Hvala na odgovorima!!

[Meho Krljic]

Whoa, da ne otvaram novi topik... Vest je da je The Walking Dead upravo završen.

Walking Dead shock as comic series ends with unannounced finale

[milan]

Stvarno sok!!!

[ridiculus]

Reality is an interpretation. I have never seen reality on a movie screen; I have seen dramatically constructed situations.  The strength of film or comics storytelling does not come from an ability to portray reality but rather from the expressive effects quite removed from 'reality'. There is no way to present life as it really is - you are presenting a theatrical synthesis which creates an expressive viewpoint from which the audience draws its own meaning.

Džef Džons, 2014.

Šalim se. Gil Kane, 1974*. Ako mislite da Džons može da izgovori ili napiše nešto ovako bez dodatne pomoći nekog dobitnika Nobelove nagrade za književnost, onda možda ostatak ovog posta nije za vas.

Ovo nije filmski ekran, ali hajde da konstruišemo dramsku situaciju i ovde.

Nije više tajna da su stripovi prestali da budu namenjeni samo najmlađoj publici.

Srbija, 2019. Nisam nikog imenovao, jer imam utisak da je to opšti stav, i sreo sam ga na više mesta. Odnosno, ako zanemarimo anahronizam - tj. osećaj da bi gornja izjava imala više smisla i opravdanja u 1989, ali sada je 2019. - ovo je optička varka. Glavnotokovski materijal nije ništa suptilniji, pametniji, ozbiljniji, prefinjeniji, ili - sledi magična reč - zreliji nego što je bio pre 30 ili 40 godina. Moglo bi se sa više ubeđenja tvrditi da je u svemu navedenom čak i slabiji. Jer ja se ne sećam da su ikad ranije u istoriji medija postojale crne rupe spisateljske veštine poput Milara ili Bendisa, i da su bile hvaljene kao zvezde. Čak i Image na svom početku je bio bolji, jer - iako je sama veština uporediva, dakle, postoji težnja ka nezainteresovanosti za istu, i osećaj da fanovi gotovo mogu da kreiraju isti sadržaj  - ti radovi nisu bili pretenciozni. A najnaivniji radovi iz zlatnog i srebrnog doba nisu ništa naivniji od priča pomenute dvojice "velikana" (ili nekih njihovih kolega), već se samo, da se poslužimo rečima Gila Kejna, interpretacija realnosti promenila. Dakle, zamenjene su neke fantazije nekim drugim fantazijama, koje nisu "uverljivije" po sebi već samo "poželjnije" danas. I zato verujemo u njih. Odnosno, javnost veruje u njih. Tako da imamo ironične primere da se filmovi koji imaju potpuno nerealne likove, situacije, i zaplet ogrću u najnaprednije naučne teorije iz astronomije ili kvantne mehanike - i, gle, sve odjednom postaje realnije, iako su likovi, situacije, i zaplet i dalje potpuno i apsolutno nerealni!

Ovo je moj uvod u Kapetana Ameriku iz 2013, koga su crtali Romita Junior i Klaus Janson, bojio Dean White, a pisao Rick Remender - uvod koji daje ovom stripu daleko šire značenje nego što zaslužuje. Ali, imao sam želju da i to jednom kažem, pa eto. JRJR i Janson nikad nisu bolje izgledali na papiru, ali jedan od razloga je sigurno i taj što je White odradio sjajan posao i kolor je odgovoran za izgled isto kao i rad pomenutog para. Međutim, otkrio sam da je priča daleko bolja za praćenje ako zanemarim tekst. E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog. Remender svakako nema nameru da ućuti tokom ove priče, osim u par nadahnutih situacija vizuelnog spektakla. Kapetan Amerika ima unutrašnji monolog čak i kad je u mukama, jedino što još nije formirao reči "Bol je toliki da ne mogu da razmišljam!" u mislima, da bi ironija bila potpuna. Ako je Remender hteo da bude ironičan, em što nije bio skroz dosledan, em što bi takvu ironiju umeo da napiše i vaš lični softver za intuitivno pisanje. U svakom slučaju, vredno samo zbog crteža, koji se i sam raspada posle nekoliko svezaka jer se tušeri i crtači menjaju! Change is good, kako kažu, i sada znam na šta su mislili!

I šta je sa tom opsednutošću nasiljem u porodici? Pa, jebote, svaki Marvelov lik je u detinjstvu doživeo nasilje u porodici! Čak i Ultron. Čekamo još samo Galaktusa!



*Bypassing The Real For The Unreal, The Harvard Journal of Pictorial Fiction

[Meho Krljic]

E, sad, Remender nikad i nigde nije bio loš i trivijalan kao drugi pomenuti scenaristi, ali daleko je ovo od solidnog.

Tako je. Malo sam se iznenadio da praviš ovoliki uvod oko ovog serijala koji je... pa svakako najzaboravljiviji kapetan Amerika u poslednjih petnaestak godina 

[ridiculus]

Takve sam sreće... odabrao sam na osnovu imena umešanih u produkciju. Skoro sam slušao Chrisa Simsa i Matta Wilsona (War Rocket Ajax, da se podsetimo) kako pričaju o Uncanny X-Force, ali to je više tvoja šolja čaja, iako generalno volim Openjin pristup. Ali nisam čitao mnogo od Remendera za Marvel, pa pomislih "ajde da probam ovo" - takođe i zbog toga što, uprkos svom kukanju koje čujem kada se pomene Romita Mlađi, više volim njegovo pripovedanje od onog od 90% drugih crtača u mejnstrimu. I lepo se slaže sa Jansonom (ništa novo) i White-om. Lepo ovo izgleda, zaista. Barem neko vreme.

(Iz nekog razloga TinyURL ne radi kako treba, pa ne mogu da postavim primere.)

[ridiculus]

Nešto pre toga sam čitao delove DC-jeve izdavačke avanture sa Džonom Karterom sa Marsa, dok su imali licencu na Barouzove kreacije - što će reći, sa početka 70-ih. I verovali ljudi ili ne, nema ničega u tim pričama ili njihovoj izvedbi što je podrazumevano nezrelije ili slabije od ovoga iz 2013. što je Marvel radio sa Kapetanom Amerikom. Jedino su tehnika štampe i kolor primetno bolji u novijem slučaju. Sve ostalo je diskutabilno, a Rimender tu sigurno ne pomaže novoj generaciji stripova svojom lošom imitacijom Frenka Milera. A čak i tako, ovaj Kapetan Amerika ima sreće jer Dean White nema ništa od svetlucave izveštačenosti koja se sreće u (pre)mnogim primerima modernog kompjuterskog kolorisanja, a i JRJR ume da postavi scenu i predstavi akciju, a da ne bude sterilno ili uštogljeno kao kod mnogih drugih crtača danas. Dakle, netipičan kolor i netipičan pristup crtežu grafičkom pripovedanju danas. I sve je to bio razlog za onakav uvod.

Savage Critics su bili prilično brutalni prema Marvelovim scenaristima iz poslednjih 10-15 godina, i dobro su to obrazlagali. Naravno, Bendis je najzahvalnija vreća za udaranje (a i dobija solidne pare, koliko čujem, pa niko nema osećaj nepravde u tom udaranju), ali mnogo je rečeno i o drugima. U nekoj skorijoj epizodi Wait, What? (ko bi se setio kojoj?), Jeff Lester kaže kako Bendis, kad ne zna šta da radi, počne da piše o svemu i širi priču na sve strane, a Fraction se zamrzne, i kod njega se više ništa ne događa. I to nisu retki trenuci nedostatka inspiracije, već vrlo česte pojave u njihovim karijerama, do mere da ih gotovo definišu, računajući i radove van Velike dvojke (Casanova, recimo).

Ali, sad će neko reći da ne treba da obraćam pažnju na mejnstrim, već na nezavisne radove, ali onda opet poređenje nema smisla, jer i nezavisni radovi nisu odrasli juče, već imaju svoju istoriju nezavisnu od Nadzirača i Vertiga. Osim toga, nisu u mejnstrimu samo Marvel i DC, pošto evo i Milar objavljuje za Image, a, ako strip koji se pravi da bude osnova za projekat Holivuda ili Netflixa nije u ovom našem vremenu mejnstrim, onda ne znam šta je.

[Meho Krljic]

Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...

Čisto da se vide razmere idiotizma:


St. Louis police union asks officers to post Punisher logo in solidarity with cops under investigation  

Mislim, Kurt Busiek je na tviteru morao da reaguje sa "The Punisher is a serial killer who works outside the law." a Steven Grant, dakle, čovek koji je napisao prvi Panišerov samostalni miniserijal je dodao "The Punisher also has nothing but contempt for the law. The only reason police would be identifying with The Punisher is if their ambition is to get away with murder, which is almost literally The Punisher's whole shtick."

Na kraju je i Gerry Conaway, dakle, čovek koji je krirao Panišera napisao "Steven's take on the character in the landmark mini-series he did with Mick Zeck revived the Punisher at Marvel and boosted him to iconic status in the '80s and '90s. Whatever he says is fine by me."

[ridiculus]

Znam da ovo nije topik za vesti i zanimljivosti iz sveta stripa, al kad nemamo takav, dobar je i ovaj...

To čak i nije vest iz industrije stripa ili njegovog fandoma, već nešto sa širim kulturnim značajem, pa predlažem da se tema koju nemamo nazove "Strip u kulturi i politici", barem onako hipotetički. 

Elem, Swamp Thing iz Nove pedeset dvojke. Tri razloga za ovo: prvi, Swamp Thing, naravno, ali to nije fokus ovog mog opisa (inače bih dublje poredio sa kapitalnim periodom Mura, Biseta, i Totlbena na naslovu); drugi, Scott Snyder; treći, Yanick Paquette.

I moram reći da moje mišljenje o Snajderu nije postalo bolje posle ovog. Pročitao sam svega nekoliko svezaka, pa nemam širu sliku o njegovom doprinosu u celini, ali konture se naziru. Klišei, tendencije, i zanatska (ne)veština su sasvim vidljivi i u relativno malom uzorku. Ako odbacimo čitav beskrajno patetičan aspekat oličen u "Dad used to say...", ima Snajder dobrih ideja - zlokobno uvrnutih (bukvalno) - ali pola vremena provede pričajući i pričajući. Odnosno, njegovi likovi, ali poenta je ista. Tranzicije ismeđu scena su mi nepodnošljive sa svojim duplim tokom radnje: imam osećaj da gledam nemi film (mada nekad ima i dijaloga), preko kojeg čitam misli glavnog junaka koje su povezane sa njim samo u tematski najširim okvirima. Mislim, to se glatko čita kao neki sasvim prirodni i spontani tok svesti, samo takva svest nije preterano...svesna? Da, to je prava reč. Hoću da kažem, uvodna scena se čita kao jedno sećanje iz detinjstva protagoniste kojem dešavanja koja gledamo u slikama daju neku aktuelnost, umesto da je obrnuto, umesto da se naglasi zlokobnost aktuelne situacije. Naravno, to nije odlika koja je specifično Snajderova - isto radi i Bendis, i gomila drugih (ali, recimo, Lemire u Crnom čekiću radi tranziciju najčešće uvođenjem nemog kadra koji prikazuje mesto dešavanja, ali je Lemire, između ostalog i zbog takvih detalja, viša liga od pomenutih). I, da, i Mur je rečit i voli da piše, ali Mur ume da piše, i, kao što je priznao i Hauard Čejkin, Mur koristi reči najbolje od svih strip-scenarista*. Snajder koristi patetiku i očiglednosti** u jednakoj meri kao i reči - što će reći, MNOGO - i to mu sigurno ne ide u prilog kada ga poredim i samo sa Lemirom, a kamoli Murom, koji ovde zaslužuje više pomena i zbog činjenice da Snajder pokušava da ide njegovim stopama, tematski i stilski.

Sa druge strane, Yanick Paquette je ovde vrlo dobar, zapravo. I to kažem posle onog relativno lošeg prikaza njegovog rada na specijalu Supermena koji je radio sa Bendisom. Što znači ili da njegove sposobnosti vremenom opadaju (prošlo je 7-8 godina između ova dva rada), ili da Bendis snosi veliki deo krivice za nemaštovito kadriranje i razuđenu kompoziciju Supermena - što sam, uostalom, i naslućivao. Paquette se i ovde, u Swamp Thing-u, ne snalazi idealno sa realnim stvarima, i pokazuje svoje najbolje lice u čudnim, jezivim, natprirodnim situacijama. A upravo to čini samo angažovanje tog crtača za rad koji ne sadrži takve elemente, već više one prve, vrlo sumnjivom kreativnom odlukom. Joj, Bendise!  Joj! Opet, i Paquette podražava Biseta i njegovu psihodeličnu strukturu stranica i radi to mnogo uspešnije nego Snajder sa Murom.

Kad se sve sabere i oduzme, prosek.


*dešavalo se da respektabilni spisatelji napišu koji strip, ali takve izolovane primere ne računam
**to je ona stilska figura kada scenarista ne veruje u inteligenciju čitaoca, pa mora da ispriča stvari koje je najbolje ostaviti neizrečene

[ridiculus]

Čitao dosta toga nepovezanog, ali serijal koji je ostavio najbolji utisak je svakako DC-jev Will Eisner's The Spirit, i to onaj iz 2010. (s obzirom da postoji i starija verzija, iz 2007, koju je u početku crtao i pisao Darwyn Cooke). Taj kasniji serijal je trajao 17 svezaka i onda je prekinut, što je uostalom gotovo normalna praksa u istoriji DC-jevog izdavaštva kada se dođe do serijala zavidnog kvaliteta. Najveći deo "tereta" na ovom naslovu su podigli crtač Moritat i scenarista David Hine, iako je prvu priču pisao Mark Schultz. Većina brojeva je imala i dodatnu, kratku, samostalnu, crno-belu priču na kojoj su se izmenila mnoga čuvena imena američkog stripa (i šire), od Billa Sienkiewicz-a i Harlana Ellisona do Michaela Kalute i Garcia-Lopeza.

 


Čitao malo i Daredevila, pogotovo iz perioda kada je bio deo edicije Marvel Knights. Kevin Smith je živi dokaz da neko može da bude veliki fan stripa, i da teoretski ume da piše za drugi medij (film), a da nema blage veze sa kvalitetima koji se traže u stripu, pogotovo u vezi pisanja. Kris Klermont se danas često uzima kao školski primer pre-opisivanja i preterane ekspozicije u stripu (ne umanjujući njegove kvalitetne strane), ali ovo što je Kevin Smith pisao na početku Daredevila, u Đavolu-čuvaru (Guardian Devil) je nezgrapnije i nepodnošljivije za čitanje od svega što sam čitao od Klermonta, u kontekstu ostatka stripa. Kompletna priča u priči, koja postoji samo na nivou teksta, i nepotrebno opterećuje imerziju.

Drugo, Daredevil #28 je verovatno najbolja pojedinačna epizoda koju je Bendis ikada napisao! Gotovo veličanstveno! Realno, to znači "prosečno", ali u kontekstu Bendisove karijere to jeste gotovo veličanstveno. Priznajem da me je epizoda već na trećoj stranici ostavila zbunjenim, ali onda sam se setio da je Marvel u to vreme bio objavio "mesec ćutanja" ili tako nešto, i da su svi bili prisiljeni da naprave epizodu tekućeg serijala bez izgovorene reči. Imamo jedno napisano pismo, ali to je mala cena, koju ćemo platiti sa radošću samo da vidimo Bendisove likove figurativno vezanih usta. Malo šta u stripu može da ispuni čoveka takvom radošću!* Ako u životu čovek mora da pročita samo jednu epizodu stripa napisanu od strane Bendisa, neka ovo bude ta. Ostatak epizode je niz scena koje bi činile solidnu 5-minutnu TV epizodu ako bi se bukvalno prenele na ekran. Sudbina nas fanova stripa u ova moderna vremena... Dobijamo po 5 minuta TV zabave u mesec dana, i još moramo da se pravimo da je ova bila kvalitetna (čujem da se to zove pravilom isključenog mozga). Nije ni čudo da fanovi stripa čitaju SVE od tog medija što im padne šaka, mnogo češće nego samo odabrana dela. 100*5 minuta... vidite računicu?**

Naravno, neko će morati da se pošteno potrudi da bi mi objasnio koja je uopšte privlačnost tog i takvog Daredevila (Maleev + Bendis), a da to nema svaka prosečna kriminalistička TV serija (ton i ritam). Ali, koncetrišimo se na dobre stvari u ovoj turi. Moritat. Za mene je Moritat bio otkrovenje. Znam da je pre Spirita radio na Elephantman-u (za Image), a posle njega je radio na All-Star Western-u (fensi ime za Jonah Hex-a) u okviru Nova 52 naslova, ali ne postoji baš veliki broj dela potpisan njegovim imenom. To jest, nadimkom. Svejedno da li želite da uživate u okruženjima, interakcijama likova, ili akciji - Moritat isporučuje. Mali problem imam sa kolorisanjem tu i tamo, ali ništa dramatično - likovi se presijavaju od površinskog lakiranja, ali to je bio standard u ono vreme (pre desetak godina). Voleo bih da vidim Spirita samo u tušu, makar zbog poređenja, ali šta je tu je. Ovo u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.


*ovo je samo ironija, nije ovaj strip vredan baš tolike pažnje 
**takođe ironija, znam da nije svaki strip prototip za TV seriju

[ridiculus]

Nije da ništa ne čitam, čak i sa smanjenim slobodnim vremenom, već je razlog što se ništa ne postuje ovde taj što je TinyPic prestao sa radom (ili će uskoro prestati, nisam proveravao), a to je tradicionalno bio moj sajt izbora kada hoću da u javnosti pokažem divote određene slike ili fotografije. Naravno, samo je pitanje vremena kada ću se prebaciti na neko drugo mesto za skladištenje slika, ali, takođe, pitanje je vremena kada će se i taj lokal zatvoriti, itd. A čitava ova rabota bez slika ne ide. Strip je vizuelni medijum. To je osnovno pravilo kritike stripa, a ne poslednji, dodatni pasus u prikazu nekog stripa ("a, da, recimo na kraju i kakav  je bio crtač!"). Dakle, bez vizuelnih primera danas.

Ali prvo, u nedostatku teme sa vestima, recimo koju o nekim dešavanjima u (američkoj) industriji. The Walking Dead se iznenadno završio, i, dok me za sam strip nije mnogo briga, slušao sam neke rasprave* o tome šta to znači za Image (i za sve ostale). Jeste li znali da su TWD i Spawn jedina dva Image-ova naslova koja prodaju više od 20 hiljada kopija? A 20 hiljada je neka magična cifra, koja donosi tvorcima istinski profit. Čak i Larsen ne uspeva da proda više od 10 hiljada kopija stripa Savage Dragon**, koji traje godinama i ima vernu publiku. Image je ostao bez The Walking Dead, a pre toga je "izgubio" i Sagu, i njihova ponuda danas izgleda daleko siromašnije, u komercijalnom smislu. (A komercijalni aspekat je veliki magnet za kreatore.)

Čitao sam Void Indigo, Marvelov grafički roman iz 1984, na koji se nastavlja i serija objavljena pod Epic-om. Nažalost - ili možda na našu sreću    -  ta serija je prekinuta posle drugog broja (od planiranih šest). Pretpostavljam da je odziv bio isuviše negativan za Arčija Gudvina, urednika Epic-ove lepeze naslova, da aminuje mučenje čitalaca i dalje. Ali, ja sam pročitao samo roman, a ne i serijal. Tvorci su isti ljudi, Steve Gerber i Val Mayerik. Gerber važi kao neko ko je bio preteča Alana Moore-a u bronzanom dobu, i čitanjem ovog grafičkog romana može da se vidi zašto se tako smatra, barem kada govorimo i nakićenosti jezika i fluidnosti proze.

Taking care to employ only the simple, non-idiomatic phraseology the device can re-encode, he issues a terse command:

Ako govorimo o razradi ideja, i strukturi dela, Void Indigo je jedna salata svega i svačega. Počinje kao epska fantastika - ekstremnija, brutalnija verzija Konana - pa prelazi u okultizam, pa u palp SF, pa onda spaja sve to na Zemlji u današnje doba. Ne pomaže ni to što Mayerik više ilustruje Gerberovu prozu nego što pripoveda. Iz nekog razloga su odabrali da strip bude (uglavnom) naslikan, ali izbor boja je vrlo ograničen i nasumičan. Ponekad su ove tu u službi osvetljenja scene, ponekad zarad stvaranja atmosfere ili kontrasta, ali najčešće su tu samo da bi bile tu, bez nekog dubljeg smisla ili svrhe. Čak i završetak je samo početak prave, glavne priče (nastavljene u nesrećnom serijalu), tako da ne donosi nikakvo zadovoljavajuće razrešenje, a kamoli katarzu.

Kada bi čovek samo sudio na osnovu intervjua, i entuzijazma koji su u njemu autori pokazali povodom projekta, mogao bi pomisliti da je Void Indigo najbolja ideja za strip IKADA. (Ovde mislim na intervju u Marvel Age #21.) Mnogi moderni scenaristi su naučili ponešto iz takvog pristupa - ili su nezavisno došli do njega - pa su im intervjui često daleko životniji ili zanimljiviji od većine konkretnih radova. Primer? Matt Fraction (i gomila drugih koje nećemo imenovati). Čak i ljudi koji su radili na nekim elementima filma Justice League su mislili da rade fantastičnu stvar i bili su iznenađeni i razočarani negativnim reakcijama na taj filmski ispljuvak. Toliko o estetskim namerama.

Druga stvar koju sam pročitao je Usagi Yojimbo, priča Traitors of the Earth. Sveske #117-119 iz serijala koji je objavljivao Dark Horse, iliti deo kolekcije #26. I o ovome je nateže pričati, jer Usagi Yojimbo održava zapanjujući nivo kvaliteta gotovo čitavim svojim trajanjem (bar kad pričamo o serijalu pod Dark Horse-om) da nema ništa što mogu da kažem ovde a da se ne odnosi i na mnoge druge njegove delove - s obzirom da ne volim da jednostavno prepričavam dešavanja. Ovo je STRIP, i ovo je STRIP za sva godišta, ali to ga ne čini manjim. Sve je ekonomično gotovo do granica perfekcije, i svaki kadar i svaka rečenica imaju svoje mesto i ne bi se mogli zaobići. I ova konkretna priča je epsko-fantastična, na nama egzotičan japanski način. Kada bih na pusto ostrvo mogao da ponesem samo 30 (i kusur) tomova stripova za čitav život, i kada bi to bilo sve od Usagija što je Dark Horse objavio, smatrao bih da sam odlično prošao.


*Wait, What? podkast
** informacija sa drugog mesta

[ridiculus]

Ok, evo kako izgleda grafički roman Void Indigo:




U vezi Spirita, potrebno je dodati na ovo:

Ovo [The Spirit, vol. ?] u celini, nažalost, nikada nije sakupljeno - danas prava na Spirita drži Dynamite - i zato ne može da se nađe na Komiksologiji ili drugim digitalnim platformama.

i informaciju da jeste objavljena jedna kolekcija - što sam saznao tek pre neki dan - koja obuhvata sveske #1-7 (od 17 ukupno), i koja se zove Angel Smerti, po prvoj priči.

Inače, obećao sam da ću pročitati nekoliko stvari (Earth X, prvi put; Doom Patrol od Morisona, Kejsa, i ostatka družine iz DC-ja, ponovo; verovatno još nešto čega ne mogu da se setim) i moj izbor je pao na Doom Patrol. Ali, potrajaće to neko vreme.

[milan]

Danas je izasao House of X 02, i desilo se ono sto sam i ocekivao kod Hikmana - covek ima muda velika kao soliter.
Odavno nesto ovako ambiciozno i hrabro nije vidjeno u Xmen naslovima, sto mene, kao daj hard Iksmen fana posebno raduje.
Necu da spojlujem, ali konacno posle toliko godina, ako ne i decenija, imamo jedan svez i nov pristup ovim likovima (posebno Mojri MekTagert - koja sa ovim brojem postaje jedan od najvaznijih likova u Marvelu, ikada). Jedva cekam da vidim sta ce je spremio za dalje.

[Meho Krljic]

 


A što reče i Frank Cifaldi:

[ridiculus]

@Meho

Čekam tvoj opis! Zato što znam da nećeš ništa da spojluješ, a i znam da će da bude podugačko!  Inače, svi ljudi čije praćenje stripa pratim (! ) hvale i House of X i Powers of X, za sada.

A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana. I, slučajno sam našao na Comixology prvi broj Doom Patrol (serijala iz 1987, tj. drugog po redu) besplatno, pa sam počeo da čitam i taj deo, čisto da vidim i osetim razlike u odnosu na ovo kasnije.

No, evo jedne kratke priče. 10 stranica, ali kakvih! "Goodness and Mercy". Pisao Walt Simonson, crtao Jon Bogdanove sa tušem Billa Reinholda. Objavljeno u Secret origins of Super-Villains 80-Page Giant (broj #1, ako nekog zanima, i jedini), krajem 1999. (Reprintovano u Orion TPB, i možda u omnibusu?)



Jedna od retkih priča američkog stripa u koju sam završio sa suzama u očima. I to ne od očaja!  Mogli bismo pričati o tome kako forma kratke priče ima teži zadatak od svojih dužih sunarodnika da uspostavi komunikaciju sa čitaocem i izazove emotivni efekat, ali nećemo ovaj put. Generalno, Darkseid ima možda najbolju skupinu slugu - mislim na njegove poručnike, njegovu "Elitu" - u istoriji američkog "superherojskog" (relativno govoreći) stripa. Thanosov Black Order? Nemojte me Z-A-S-M-E-J-A-V-A-T-I! Ovde su svi potpuno različiti, potpuno arhetipski. I Granny Goodness je jedna od najprominentnijih, u poslednje vreme i zahvaljujući serijalima Female Furies i, u manjoj meri, Mister Miracle. I ova priča govori o njenom usponu, i njenoj žrtvi - ako je možemo tako nazvati. Jer shvatiti uvek dehumanizovanu, zastrašujuću strukturu društvenog uređenja na Apokolipsi nije uvek lako, iz ove naše perspektive. Fašizam u svom najčistijem, najarhetipskijem obliku. Crtež koji Bogdanove i Reinhold upotrebljavaju možda nije najbolje rešenje za istovremeno mračnu i emotivnu temu (posebno kada vidimo poprsje dotične Goodness iz mlađih dana!) , ali je bio dovoljno dobar da mi ne pokvari užitak, a i što mu nedostaje u stilizaciji, nadoknađuje dinamikom i vitalnošću.

Sve u svemu, jedna od najboljih kratkih priča koju sam ikad čitao u DC-jevoj ponudi.

[Meho Krljic]

Pa, neće to tako brzo, prvo su na redu Disassembled, Age of X-Man i sve ovo drugo što prethodi Hickmanu. Nadam se da bar to prikažem u narednih par nedelja. A Hickman potom!

[milan]

A ja se bavim čitanjem Doom Patrol. Pretpostavljam da će se to završiti gledanjem Doom Patrol? Znam da su ga imali na Netflix-u kada sam poslednji put proverio, pre deset-petnaest dana.

Ovde (u Srbiji) je na HBO GOu, a na Netflixu su Titansi prva sezona. (zasto je DC striming servis to uradio, odnosno, zasto su jednu svoju seriju dali jednima, a drugu drugima, pojma nemam, posebno sto se Doom Patrol prvi put pojavi u jednoj od epizoda Titansa... Mada vidim da i CBS to radi sa novim Star Trekovima - Discovery je na Netflixu - zajedno sa svim ostalim Star Trek serijama ikada snimljenim, a Pickard najavljuju na Amazonu)

[ridiculus]

Ah, da, tačno tako. Hvala. Ne znam što sam pobrkao to dvoje. Sad se sećam da sam video Doom Patrol na programu HBO-a, ali nisam hteo da gledam jer nije bila prva epizoda (nemam Go, samo 3 regularna kanala). Biće prilike.

[ridiculus]

Grant Morrison je radio na Doom Patrol tačno 45 svezaka.  Richard Case je crtao (samo olovka) otprilike isto toliko, ali nisu se baš potpuno poklopili na epizodama. No, mislim da se slobodno može pričati o "Doom Patrol Granta Morrisona i Richarda Case-a". Naravno, vama je lakše da kažete samo Doom Patrol Granta Morrisona, i donekle to ima smisla u ovom slučaju, ali opet je uprošćavanje i prokleto favorizovanje  , a i negde sam čuo da Morrison radi scenarije na Marvelov način - što znači da ostavlja crtaču veliku slobodu. (Nemojte me držati za reč dok ne proverim tu informaciju.)

Slučajno (ili ne?) sam naleteo na prvi broj Doom Patrol na komiksologiji, i video da je besplatan, pa sam rešio da ga pročitam, budući da nikad nisam čitao sam taj početak, i zainteresovan da vidim u kom smeru se to kretalo. Neke kasnije epizode, koje je crtao mladi Erik Larsen, jesam čitao, ali njihova glavna draž je bila u Larsenovom crtežu, koji još nije ušao u svoju zrelu fazu, ali je bio karakteristično vitalan i dinamičan, čak i tada. Prve epizode je crtao Steve Lightle (samo olovka, takođe), i taj deo serijala me vizuelno nikad nije privlačio. I... stvari nisu sjajne. Kvalitet skena je očajan, i ovaj je direktno pravljen na osnovu originalnog izdanja, sve sa mrljavom štampom i bledim bojama. Slova su jedva čitljiva, a na sve to, Paul Kupperberg, scenarista sve do dolaska Morrisona u broju 19, pravi od Doom Patrol bledu kopiju onoga što je Claremont radio u Marvelu sa raznim timovima junaka-mutanata. Zaista sam imao sam utisak da čitam X-Men Lite, koje je (sasvim odgovarajuće, barem u imenu!) ilustrovao gospodin Lightle!  Dakle, u tom smislu Morrison stvarno pravi revoluciju. Problem je što mislim da to nije tačno i u širim granicama (uslovno rečeno) superherojskog stripa.

Pošto nemam običaj da čitam toliki broj epizoda u kontinuitetu, kada se radi o čitanju digitalnog sadržaja, ovaj prikaz će se protezati kroz nekoliko poruka. Drugačije bi bio slučaj da držim u rukama papirno izdanje. Bilo ih je nekoliko, ali preporučujem kolekcije - postoji izdanje od 6 tomova, a postoji i ono od 3 deblja - zbog toga što, između ostalog, imaju i sjajne naslovnice Briana Bollanda.

Obično se tvrdi da je Morrison nekako izmenio paradigmu i uveo nadrealizam  na velika vrata u mejnstrim američki strip - iako on taj termin odbacuje, i umesto njega radije koristi "super-realizam". On sam nabraja uticaje kao što su animirani filmovi Jana Švankmajera. Što je lepo i krasno, ali stripovi su imali elemente "logike snova" još od svojih ranih dana i barem Winsora McCay-a. I Doom Patrol bi mi bio upečatljiviji da tada nisu postojale dve druge stvari koje su imale sličan pristup fantastici i odisale osećajem čudnovatosti:



The New Mutants #71, epizoda koja predstavlja čuveni događaj Inferno, koji je obuhvatao mnoge Marvelove naslove. Pa onda:



Excalibur #1. Oba primera su iz 1988, a Morisonova prva epizoda, Crawling from the Wreckage, je publikovana na samom početku 1989. Oba primera su puna čudnog i bizarnog, iako i crtež Breta Blevinsa i onaj Alana Davisa ima jake elemente humora. Case-ov nema, ali tu i nastaje problem. Doom Patrol bi, po Morisonovoj viziji, najbolje funkcionisao kao horor, hraneći se našim strahovima, no, on to u praksi nikad ne postaje, zato što se sve dešava suviše brzo i ideje su suviše nabacane da bi se stvorila ikakva atmosfera, a i naši junaci suviše lako savlađuju protivnike, kad iskrsne potreba.

Sličnost sa Infernom je posebno upečatljiva zato što u prvoj priči - pomenutom Crawling from the Wreckage - dolazi do uplava druge "realnosti" u ovu našu. Moguće da su Claremont i ostale arhitekte Inferna bili pod utiscima tada svežeg Hellraisera, ali motiv je potpuno isti kao u Doom Patrol. No, Morrisonov serijal ima specifične likove: ljudski mozak u telu robota, hermafroditno negativno biće, i ženu koja sadrži 64 različite ličnosti (sa različitim moćima). I, naravno, Niles Caulder, genije u kolicima. Da li su oni posebno maštovitiji, ili, da li ih je teže uklopiti u postojeće društvene norme od onih iz raznih serijala Claremonta i kompanije? Nekad davno sam mislio da jesu, ali sada nisam siguran. Mislim, Magik, koja je provela detinjstvo u carstvu demona učeći njihovu magiju? Rogue, koja izbegava fizički dodir da ne bi upila moći i ličnost dodirnute osobe? Warlock, tehno-biće sa druge planete koje je pobeglo od tradicionalnog sukoba sa svojim roditeljem-tvorcem?

No, Case je solidan crtač, koji, iako često koristi i tradicionalnu simetričnu mrežu od 6 kadrova (2*3), nekad ume da nas iznenadi lepim spleševima:



Njegovo pripovedanje je vrlo odmereno, zapravo, i ono što sam spomenuo o zbrzanosti i nabacanosti ideja je potpuno Morisonov udeo. Arhitektura od kostiju...ah, evo ih makazoruki...ah, crna knjiga čija slova se ne vide... ah, ljudi postaju siluete... ah, i neki junaci su postali... da li su živi ili mrtvi...kraj. Kraj? Usput smo videli i senke koje napadaju vlasnike, i rotirajuće piramide u vazduhu, i svašta još nešto, ali sve je to u formi nabacanih slika, bez poklanjanja ikakve pažnje. Kao što reče i John Kane, kod Morrisona je sve površina. Sjajna je to površina, ali nemam nameru da posvetim život njenom izučavanju. Naravno, uvek ostaje post-modernistički, samoorgazmički sloj koji stvara osećaj povezanosti sa svim drugim elementima i istorijom pop-kulture, ali, opet, ja bih radije uživao u takvom pristupu u obliku eseja, a ne fikcije.

Da ne zaboravim da pomenem udeo John-a Workman-a, koji je ispisivao tekst u balonima i zvučne efekte i sve ostalo što se tražilo od njega, i to od #1 pa sve do kraja sa brojem #87, sa kojom preskočenom epizodom. Njegovi baloni su karakteristični, sa puno prostora, često razbijajući granice kadrova, a ponekad se nalaze i između dotičnih, i postoji težnja da se strateški postave tako da navode pogled čitaoca preko strane. Doduše, kada radi sa autorom kao što je Walt Simonson to je očiglednije, i zvučni efekti su maštovitiji. Ne znam koliko slobode je imao tokom ovog projekta, i čije zaduženje je bilo postavljanje balona. (Upravo slušam jedan intervju sa njim, pa ću možda saznati.)

No, videćemo kako će se ovo razvijati. Prikaz se nastavlja, ne nužno u sledećoj poruci.

[ridiculus]

Najvažnija Morisonova tvorevina u okvirima Doom Patrola je lik Crazy Jane, koja je zapravo najbolja metafora za njegov opus u celini. 64 ličnosti u jednom telu, a nijednoj nije posvećeno dovoljno pažnje!  Ne sećam se da je Morison ikada pomenuo Robotman-a pod tim imenom - samo kao Cliff-a Steele-a - dok je Negative Man-a promenio u Rebisa, koji poseduje fizičke odlike i ženskog i muškog pola, ali je to utopljeno u njegovoj "negativnosti", pa nije uvek u prvom planu. Doduše, John Workman daje njegovim balonima specifičan oblik, ali me s druge strane čudi što Steele priča potpuno normalno, tamo gde bih očekivao neku vrstu elektronskog govora ili bar verbalne jednoličnosti i ukočenosti. Hermafroditni Rebis je lik kakvog bih i očekivao od Morisona (ali Čejkina pre svih, mada bez super moći, u tom slučaju). Inače, u ironičnom obrtu sudbine, seksualno najčudnija i najnaprednija ideja ikada potekla od Velike dvojke je verovatno Cloud iz - pazite sad! - ranih 80-ih! (Gde je pobegao kulturni napredak? U druge medije, kažete? Moguće. U utočište naše vere, našu ličnu Tvrđavu usamljenosti? Skoro sigurno.) Cloud je lik koji se pojavljivao u Marvelovom serijalu Defenders, i koji menja pol svako malo. Dakle, kao što ja volim da kažem, Morison voli da piše o čudnom, ali ne piše o dovoljno čudnom. Njegova draž (ili nedostatak, u zavisnosti kako gledamo na to) je u ritmu i načinu na koji borbarduje čitaoca tim idejama, ne u samoj genijalnosti tih ideja.

A Crazy Jane? Stekao sam utisak da je ona X-ljudi (& co.) u jednoj osobi. U ovih nekoliko epizoda zapazio sam:
- Flit, osobu koja ume da se teleportuje - Nightcrawler;
- Black Annis, zver u ljudskom obliku kojoj sečiva izlaze iz šaka - Wolverine (ovde za sličnost može biti odgovaran više Case nego Morrison);
- Madame Pentecost, koja ume da provaljuje šifre i otkriva jezike - Cypher;
- neko ko ume da ispaljuje plamene lopte iz glave - Magma, donekle;
- telepatu - hajde sad, znamo valjda...


I zašto su u pop-kulturi uvek negativci ti koji slušaju klasičnu i, posebno, baroknu muziku? 

[Meho Krljic]

Ja prvo moram da se izvinim cenjenom auditorijumu na tome što sam vidno umanjio svoje učešće na ovom delu foruma. Ne radi se, barem ovog puta o lenjosti, već o tome da je projekat na kome sam bio zaposlen poslednje tri godine došao do svog kraja i da smo sada u periodu kreiranja obimnog izveštaja, što narativnog, što finansijskog, dok istovremeno projekat prolazi kroz evaluaciju i finansijsku reviziju. Kako se sve to poklapa i sa sezonom godišnjih odmora za moje kolege, tako i to znači da ja poslednjih par meseci ulažem relativno abnormalnu količinu svog vremena u rad. Nije to neki veličanstven rad, štaviše pošteno bi bilo reći da je substandardan ali jako mnogo mog vremena trenutno odlazi na to, uključujući deseto- i jedanaestočasovne radne dane i poneke vikende, a kad ne radim, nagađate, prilično sam umoran i radije ću čitati stripove i igrati igre nego da o njima još i pišem. 
Elem, ako smo to apsolvirali, evo kratkog pregleda nekih interesantnih stripova koje sam propustio kroz šake poslednjih par nedelja. Naravno, to je samo vrh ledenog brijega, ali pošto vremena zaista nema i ovo što pišem, pišem najviše da se ne misli da sam permanentno prestao da se ovim bavim (a što bi možda i bilo dobro po čovečanstvo), onda danas samo ovih nekoliko autorskih i nezavisnih radova. Obećani osvrti na X-Men, ali i druge superherojske radove vredne pažnje će doći u nekoj nedefinisanoj ali suštinski bliskoj budućnosti.

Da bismo očuvali leftfild imidž, pak, danas ćemo najviše o stripovima koje su pravile žene i osobe iz trećeg sveta, mada, naravno, sve u okvirima udobno poznate i predvidive američke strip-industrije.

Prvi na redu je Dark Horseov serijal Calamity Kate koga je pisala Magdalene Visaggio a crtala Corin Howell i kako je ovo neka vrsta relativno niskoprofilnog projekta za obe autorke, a na osnovu naslovnih strana sve je delovalo kao dinamičan akcioni strip, očekivao sam stotinak strana jeftine zabave i ne previše filozofiranja. Naravno, nisam baš to dobio, ali Calamity Kate je interesantan pokazni primer kako pripadnici mlade generacije svoje uticaje ne kriju, ali njihove motive interpretiraju na prilično svež i originalan način tako da na kraju dobijamo nešto osobeno.

Visaggio je svakako poznatija od dve autorke ovog stripa na ime svoje nominacije za Eisnera sa serijalom Kim & Kim koji je radila za Black Mask. Ova Njujorčanka sa bekgraundom u filologiji ima interesantan strip-portfolio u kome ima mesta i za sasvim autorske radove poput Quantum Teens are Go ili Morning in America, ali i za plaćeničke gigove (Transformers vs. Visionaries, Power Rangers), pa onda i za nešto između (rad za Marvel na Dazzler ili za DC na Eternity Girl) i Mags za sada kao da uspeva da pronađe zdrav balans u kome nije izložena riziku da izgori u vatri korporativnih angažmana (onako kako se desilo Brubakeru, Fractionu pa i Remenderu) ali i gde ima prostora da istražuje široku paletu interesovanja. Naravno, Visaggiova vazda mora  da se bori protiv zlonamernih kritičara koji je otpisuju kao puki ,,diversity hire" na ime njenog trans identiteta, ali njeni stripovi, daobog, govore uglavnom sami za sebe i izdržavaju analiziranje.

Ovo naglašavam jer Calamity Kate nije nekakav naglašeno ,,feministički" ili ,,politizovan" strip, ali jeste strip koji u kome se preispituju svetonazor i životni izbori pripadnika mlade generacije – a od strane istih tih pripadnika mlade generacije – ispričan kroz ženske protagoniste i uzimajući formu akcionog, skoro pa superherojskog narativa.



Naime, Calamity Kate se događa u svetu, da ne kažem Kaliforniji, koji su identični kao naši osim što su zagađeni stalnim pojavljivanjem čudovišta – goblina, trolova, zmajeva – uglavnom monstruoznih i neartikulisanih sila prirode koja donose destrukciju i nemir za građane. Pošto su ovo Amerikanci, država ne radi bogznašta na rešavanju ovog problema, sem što plaća lovcima na čudovišta da frilensuju, ubijaju ih, i na taj način doprinose povećanju opšteg bezbednosnog* nivoa u populaciji.
* Primetiti pravilno pisanje ove reči koju osam od devet korisnika srpskog i srodnih jezika promašuje u osam od devet slučajeva

No, Calamity Kate nije oštra politička satira Trampove Amerike gde je ,,a good guy with a gun" jedino zamislivo rešenje za poplavu nasilja počinjenog vatrenim oružjem i usmerenog na nedužno stanovništvo, već, zapravo više intimistička i pomalo gorka priča o self-aktualizaciji, jelte, odnosno o odrastanju, napuštanju iluzija rane mladosti i prepoznavanju odgovornosti koju sa sobom donosi to neko odraslo stanje.

Znam, zvuči užasno, ali zato je Visaggiova sve i umotala u sub-superherojski narativ sa mnogo atraktivnog odsecanja glava (i drugih delova tela) džinovskim, antropomorfizovanim reptilima. Calamity Kate je zapravo strip o besu, o ljutnji usmerenoj na ceo svet a prevashodno na sebe koja je za mnoge deo procesa hronološkog ali ne i sinhronizovanog emotivnog odrastanja, i kao takav on je ugodno smešten u mizanscen u kome je nasilje nad predimenzioniranim i do karikature ,,drugim" stvorenjima društveno odgovoran čin. Drugim rečima, ovo je kao da čitate Ghost World ili kakav drugi kultni indi strip o odrastanju, samo sa dekapitacijama i mnogo više facijalnih pirsinga.

Ali sve drugo što očekujete je tu, i Cate je možda ne baš TRAGIČAN lik ali onaj lik u kome prepoznajemo sumornu pravilnost sa kojom se energična, čak kreativna ali nikada dovoljno usmerena osoba suočava sa kalupima odraslosti u koje se ne uklapa. Strip vrlo efikasno prikazuje polaroide iz Cateine prošlosti, sa sve propalim vezama i nesposobnošću da zadrži stalan posao a rivalitet sa drugom lovkinjom na čudovišta i opsesija dokazivanjem čitavom svetu da je ono što radi korisno i da je u tome što radi NAJBOLJA je centralna nit zapleta.

Neću da prepričavam kraj ali Visaggiova nas dovodi do snažnog i prilično gorkog finala bez mnogo objašnjavanja, puštajući da slike govore same za sebe i mada nekakva eksplicitna ,,pouka" priče nije data, mislim da strip solidno funkcioniše kao podsticaj na refleksiju i razmišljanje. S druge strane Howellova ovom stripu daje ogromnu količinu potrebne energije. Ovo nije ,,superherojski" strip u kome se akcija fetišizuje niti prikazuje pornografski detaljno već, zapravo, kvazi-superherojski strip u kome se akcija gura DALJE od fetiša, sve do granice apsurda a pornografski prikazi susretanja hladnog čelika sa živim mesom poprimaju kliničke elemente. Bes koji Cate oseća – i ne uspeva da iskontroliše – je sav prikazan crtežom koji je munjevit, lišen finih detalja i ornamentike što bi odvraćali pažnju i sveden na grube – ne i primitivne – kadrove dinamične geometrije i debelih linija. Howellova nije tipičan ,,indi" crtač, naprotiv, najveći deo njenog portfolija otpada na licencirane stvari poput X-Files ili Ghostbusters pa je i u Calamity Kate njen pristup odlična kombinacija studije karaktera – sa pažljivo rađenom facijalnom i telesnom mimikom – i apsurdno prenaglašene akcije. Mali strip, sa sasvim ugodno dubokim premisama gde se granica između onog što je fiktivno i onog što je realno istanjuje na svež, interesantan način.



OK, ovaj sledeći strip je prilično nestandardno štivo. Pričam o četvorodelnom miniserijalu za IDW pod naslovom Amber Blake a koga sam uzeo da čitam zato što ga je nacrtao Jackson ,,Butch" Guice. I čudnovatost stripa nije toliko u njegovom sadržaju koliko u neobičnom uparivanju autora. Naime, ovo je nacrtao Guice, veteran američke strip-industrije koga praktično bez pitanja sledim u ma kom smeru da se zaputi, ali ga je napisala... er... Jade Lagardère. I sad vi kažete ,,ko?" a ja teatralno stavim šaku na grudi i zapanjeno odgovorim ,,Štaaa? Hoćete da mi kažete da ne pratite instagram naloge evropskih supermodela i da niste čuli za manekenku koja od svoje dvanaeste godine pravi reklamne fotografije, udata je za poznatog francuskog biznismena i svojevrsni je krstaš protiv zlostavljanja dece?"

Elem, nemam pojma kako su se Lagardèreova i Guice spojili, još manje kako je supermodel koji je snimio svega dva malo poznata filma još u prošloj deceniji odlučio da se okuša u poslu strip-scenariste, ali Amber Blake je prvo izašao na francuskom, za Glenat, 2017. i 2018. godine u dva albuma (La Fille de Merton Castle i Operation Cleverland) a ovo američko izdanje je kako je i red izdeljeno na četiri epizode i dato nam na raspolaganje proletos.

Reći ću da je Guice čovek rođen da radi evropski strip. Mislim to već decenijama a pogotovo u poslednjih petnaestak or sou godina kada je njegov stil postao još više nalik na – dubok uzdah – britanski novinski strip iz šezdesetih i sedamdesetih. Guice je neko ko špijunsko-akcioni-politički-triler toliko dobro vizuelno razume da se malko i razljutim kad pomislim da uglavnom mora da radi superherojske stripove koji nisu uvek prilagođeni njegovom mračnom, malo naturalističkom a malo teatralnom pristupu. Al dobro, tu smo gde smo i Amber Blake je zato tako dobar projekat za Guicea jer je ovo strip do obrva zamočen u eksploatacijsku paranoju iz vremena hladnog rata (iako se događa u savremenom trenutku), smešten velikim delom u evropske mizanscene sa arhitekturom i urbanim krajolicima koje crtač radi sa očiglednim velikim guštom ali i povremenim izletima u pitome provincijske pejsaže što su jednako upečatljivi. Naravno, ovo je, kako i očekujemo, i strip nabijen nasiljem i seksom – pa i nasilnim seksom – i Guice ovde zaista može da se razulari. Evropski strip, naravno, nije toliko osetljiv na prikaz kopulacije kao američki pa iako u Amber Blake nemamo pornografskih scena, ono što se da videti je u principu ,,jače" i više uznemirujuće (pomenuto seksualno nasilje, jelte) od većine onog što mi pada na pamet iz američke produkcije. Što se akcije tiče, Guice je ovde na vrhuncu moći i njegova elegantna, izdužena tela su u akcionim scenama oslikana sa baletskom ljupkošću, a destrukcija koja nastupa je izrazito atraktivna. Guice nije najdinamičniji crtač akcije, naprotiv, jedan od njegovih kvaliteta i jeste ta neka statičnost kadrova, osećaj da gledate scenu zamrznutu u deliću vremena i divite se njenoj likovnosti, a sa Amber Blake je veštim sekvenciranjem panela uspeo da spoji najbolje od oba sveta i prikaže nam i perfektne pojedinačne scene, ali i njihov energični dinamički tok tako da dobijemo moćan akcioni film iseckan na fantastične stop-kadrove. U drugoj epizodi, recimo, ima momenat kada Amber i njen partner imaju sukob sa grupom Jakuza a Blakeova spasava stvar pronalazeći motocikl i ulećući na njemu u zgradu, vozeći uz stepenice, probijajući staklene barijere i skačući kroz prozore i ovo je serija slika koje treba da stoje u muzeju, sa vrlo malo teksta, uređene u savršenom vizuelnom pripovedanju.



E, sad, što se tiče samog scenarija... Uh... recimo da se vidi da je ovo pisala osoba sa relativno malo iskustva u ovom poslu a da Glenatovi urednici nisu od svega napravili baš savršeno konzistentnu priču. Amber Blake je prilična salata motiva, ideja i zapleta koja nije sasvim dokuvana i promišljena pre serviranja (ovo ako prihvatite moju metaforu o kuvanju salate) i bilo bi vam oprošteno ako biste negde na pola ustali i rekli ,,šta je bre ovo, kuda sve ovo ide, zašto ja ovo čitam?" Mislim, nije Amber Blake LOŠ strip ali jeste strip koji uvodi više motiva nego što ume da izžonglira do kraja i pati od vidne inflacije ideja u odnosu na egzekuciju. Ulazeći u čitanje imao sam prijatne Modesty Blaise vajbove i zbilja, Amber Blake ima srodne motive koji se bave devojčicama što moraju da se snađu u svetu koji prema njima nije prijateljski nastrojen, ali stvari brzo odlaze u veoma komplikovanom smeru i ovo je politički triler koji se ne zadovoljava jednom zaverom ili jednom korumpiranom organizacijom ili jednim setom operativaca sa maltene natprirodnim moćima nego sve to fotokopira, trpa u blender i udara iz sve snage dokle god može. Rezultat je da se nisam naročito jako vezao ni za lik same Amber koja bi trebalo da ima ikoničku snagu, niti za njenu priču u kojoj bogate elite čine neverovatno svirepe stvari (i deci) a mračna organizacija pravednika bi da ih u tome spreči. Ali nisam ni bio potpuno nezainteresovan: Lagardèreova ima generalno dobre ideje o opštem zapletu i preokretima koji treba da ga dinamizuju i ovo je suštinski zdrava trilerska postavka kojoj je bilo potrebno malo uredničkog peglanja u razradi. Opet, potrebno je naglasiti da je unutar pojedinačnih scena pripovedanje veoma dobro jer Guice i Lagardèreova imaju razrađen ritam i osećaj za atmosferu pa Amber Blake ni u kom slučaju ne bih nazvao napornim štivom.

Ali moglo je da bude i bolje. Ipak, Jackson Guice u životnoj formi, sa kolorom koji je nešto vedriji nego što je za njega u poslednje vreme standard – ovo je sasvim dobar razlog da se Amber Blake propusti kroz oči.



Sa dosta uživanja pročitao sam prvih pet epizoda serijala Invisible Kingdom izašlih za Dark Horse a u najavi nečega što bi trebalo da bude dugačka naučnofantastična priča koju ćemo, ako sve bude okej, dobijati u tim petodelnim inkrementima po modelu koji je Image već istestirao a sada vidimo da ga preuzimaju i drugi izdavači. Dobro, ne bunim se, pod uslovom da Invisible Kingdom preživi, zaživi i dokotrlja se do svog prirodnog kraja jer ovo što smo do sada dobili je tek uvod koji mi je, priznajem, žestoko razgoreo apetit. Uostalom, trenutak je pogodan – Saga u ovom momentu privremeno ne izlazi i sasvim je okej da u interregnumu dobijemo DRUGI svemirski naučnofantastični strip sa blago psihodeličnim prelivima ali i interesantnim antropološkim i sociološkim istraživačkim ambicijama.

Invisible Kingdom je posle dugo vremena novi autorski strip meni jako drage scenaristkinje G. Willow Wilson, ubačen negde između završetka njenog rada na Ms. Marvel i preuzimanja tekućeg serijala Wonder Woman kod ,,cenjene konkurencije". Wilsonova nije specijalno prolifičan scenarista i nema običaj da, kao neki, u isto vreme piše gomilu serijala a kako je sa strane pisala još i svoj YA roman The Bird King, ovih pet epizoda Invisible Kingdom je očigledno bilo sve čemu smo se mogli nadati u ovom periodu. I sad, naravno, svestan sam da ćemo nastavak Invisible Kingdom verovatno morati dosta da popričekamo jer Wonder Woman plaća gro računa u domaćinstvu Wilsonovih, ali vredi skrenuti pažnju na ovaj strip jer dobre ,,svemirske" naučne fantastike nikad nije previše.

Elem, Invisible Kingdom je crtao Christian Ward, fenomenalni britanski ilustrator koji je radio i superheroje (mahom za Marvel) ali čiji su talenti značajno bolje iskorišćeni kada ima priliku da radi nešto psihodeličnije – na primer Ody-C sa Mattom Fractionom pre neku godinu. I njegova i naša sreća je da je Invisible Kingdom strip dosta prijemčiv za psihodeliju.

Wilsonova se ovde bavi relativno starim ali uvek dobrodošlim motivom ispitivanja mesta religije i duhovnosti u društvu koje je tehnološki toliko napredno da je jasno da ,,nebo" postoji samo i isključivo kao metafora. Invisible Kingdom je priča smeštena u jedan sunčev sistem gde između planeta lete teretni brodovi a razne kulture, rase i vrste žive & rade jedne uz druge u relativnoj harmoniji. Wilsonova ovde svakako ide na space opera ugođaj ali ne u smeru startrekovske utopijske harmonije već više u smeru starwarsovskog melting pota potpaljenog kapitalizmom u kome ima mesta i za predrasude, diskriminaciju i žestoka društvena raslovljavanja.

Utoliko, jedan od centralnih delova zapleta stripa je i odluka mlade žene da odbaci tradiciju svoje zajednice (i porodice) i umesto da serijski rađa potomke, a što je njena tradicionalna uloga, ode da živi u manastiru gde će se u celibatu i teškom radu približiti ,,nevidljivom kraljevstvu" što stoji u centru fiktivne religije ovog sveta. Ova religija je bazirana ne samo na uobičajenom odricanju kakva mi ovde znamo iz islama i hrišćanstva već život u manastiru podrazumeva i nešto ,,ekstremnije" tehnike razdvajanja od spektakla materijalnog sveta i raskalašne društvene zajednice kao što je vezivanje očiju i posvećenost pre svega unutarnjem životu. Vess, devojčica* koja je odbila da postane mašina za rađanje i koju svet generalno plaši jer je bučan i pun osoba spremnih da sude drugima, ona u ovom manastiru pronalazi svoj pravi dom. Or does she?
* ,,devojčica" nije tehnički ispravan termin jer njena rasa ima više polova ali u simboličkom smislu smo sasvim na mestu da je tako percipiramo



Neću ovde da pravim neke divlje i nedokazive pretpostavke da Wilsonova priču o Vess i njenoj potrazi za duhovnošću, te religioznim otkrovenjem bazira na sopstvenom putu od obične klinke iz Nju Džerzija do konverzije i života praktikujuće muslimanke, ali Invisible Kingdom svakako veliki akcenat stavlja na kontraste između duhovnog i društvenog, ali i između duhovnog i religioznog – štaviše, jedan od centralnih elemenata zapleta je ideja da Vess mora da pronađe način da prepozna korupciju i u samom središtu onog što je smatrala najduhovnijim, najčistijim prostorom koji postoji, i da nekako pomiri svoja verska osećanja sa time. A što je potentan motiv koji ćemo tek u nastavcima videti kako se razvija do pune aktualizacije, inšalah.

Na drugoj strani, kao ravnopravne glavne likove imamo gomilu kosmičkih kamiondžija, odnosno posadu teretnog broda koja krvavo zarađuje svoj leba i bez ikakve svesne namere upliće se u zastrašujuću korupcionašku zaveru što bi mogla da se završi brzom i bolnom smrću za sve koji su i protiv svoje volje stekli opasna saznanja. Ovde na programu onda imamo niskoprofilni politički/ krimi triler u kome polufunkcionalna ekipa plavih okovratnika odjednom mora da apgrejduje svoje kolektivno razmišljanje i delanje ne bi li ispregovarala za sopstvene živote sa ozbiljnom mafijaško/ državnom strukturom. Wilsonova ovde žonglira sa nekoliko likova odjednom i – pogotovo uz Wardov psihodelični crtež – njih nije sasvim lako pojedinačno isprofilisati iz početka. Ima ovde dosta drame (i komedije) između različitih karaktera i kako strip odmiče dalje, čitalac počinje da ih bolje razlikuje, dublje upoznaje i razvija afinitete prema njima, ali priča sa petom epizodom stiže do kraja tog uvodnog dela i to baš kad smo se dobro zagrejali i zaželeli se da imamo još.

Ovo čak i nije neka zamerka, Invisible Kingdom je strip koji svoju radnju razvija sporo i metodično i ne hvata na buku i isfabrikovanu dramu. Wilsonova se ovde trudi da nas uvede u živote likova radije nego da nam ih prepriča i okruženje olupanog teretnjaka na kome se stalno nešto kvari je pogodno za ovakav pristup u kome obični šljakeri odjednom moraju da postanu stručnjaci za preživljavanje usred zajebano eskalirajućeg zapleta u kome vrlo ozbiljne (i ozbiljno beskrupulozne) interesne grupe postaju zainteresovane za ljude koje bi tipično ignorisale. Autorka nije, uobičajeno, scenarista koji piše ansambl likova i većina njenih radova je bila usredsređena na jake glavne likove pa je Invisible Kingdom osvežavajuće iskustvo u kome vidimo i kako ona sama pomalo uči kako se to radi i kako prema petom broju sve postaje razrađenije i čitaocu bliskije. Utoliko, kako već rekoh, finale stripa je praktično samo aperitiv za PRAVU priču koja će slediti u nastavcima ali se zbilja žestoko nadam da te nastavke nećemo morati da čekamo godinama (jedna Saga nam je u tom smislu sasvim dovoljna).

Christian Ward ovde kreira jedan raskošno vibrantan svet. Kako već rekoh, likovi mu nisu možda dovoljno distinktni, ali kad god ima priliku da se igra sa dizajnom njihove odeće ili opreme – Britanac razbija. Vess i njene koleginice u manastiru imaju impresivne odore i šešire, ali Ward je najjači kada crta grad, arhitekturu, fantastična kosmička plovila i sumanuti interplanetarni prostor. Naravno, ,,svemir" kakav vidimo u ovom stripu nema mnogo veze sa onim kako znamo da svemir zapravo izgleda kada se mrdnemo izvan zemaljske atmosfere, ali Ward crta strip u kome je religija jedan od centralnih motiva a inspirisan je, očigledno, psihodeličnim omotima rok albuma iz sedamdesetih i kreira mnogo tabli od kojih čoveku legitimno zastane dah kada ih vidi. Dakle, kad likovi sede i pričaju, Ward se ne trudi mnogo da te scene oživi, ali kada krene akcijanje imamo na programu kaleidoskop PLUS tobogansku vožnju spojene u jedno. Iako ilustrator sa jakim veštinama u domenu samog crteža, Ward ovde često mnogo više radi kolorom nego samim linijama, ne dopuštajući konturama da odnesu preimućstvo nad svetlom i bojama. Opet, Invisible Kingdom nije nedisciplinovano crtan niti pati od slikarske statičnosti. Kada kadrovi jesu statični to je zato što je potrebno da posreduju utisak monumentalnosti nekog objekta recimo, ali kada se akcija, Ward je tu sasvim dorastao zahtevima medijuma.

Invisible Kingdom je, na ovom stadijumu, jedno ukusno predjelo koje obećava dobar, možda i klasičan serijal. On nema nokautersku snagu koju je imao početak Sage – sa kojom ga stalno poredim a pitam se da li bi i Vaughn i Wilsonova time bili srećni – ali meni je važno da pokazuje da je moja omiljena scenaristkinja savršeno sposobna za pisanje spejs opere dok Christian Ward kreira upečatljive, memorabilne prizore što zaslužuju da idu pravo na zid. Pa, eto, nadamo se da će uskoro i ti nastavci. Legendarna Karen Berger, koja sad uređuje ovaj deo Dark Horse izdavaštva je priličan garant da će vredeti čekati.



A iz svemira idemo pravo u – kolonijalnu Indiju. These Savage Shores je serijal vrste kakva u američkom stripu jedva da postoji. Čime hoću da kažem da je ovo strip koji se događa u tom nekom proverbijalnom trećem svetu a pišu ga i crtaju ljudi koji taj treći svet poznaju intimno i umeju da ga predstave bez klizanja u zapadnjačke predrasude i kolonijalne trope. Čime dalje hoću da kažem da Vault Comics, izdavač ovog stripa radi hvalevredan, veoma važan posao na proširivanju slike i ubacivanju u američki strip i radova koji su namenjeni Amerikancima ali se ne bave opsesivno Amerikom i njenim emanacijama po ostatku sveta. Skoro da deluje trivijalno, ali svakako vredi dodati: These Savage Shores je pritom IZVRSTAN strip.

Ram V koji je scenarista ovog stripa je britanski Indus koji živi u Londonu i čiji je strip-portfolio dosta raznolik (Paradiso, Ruin of Thieves, ali i recentni superherojski radovi za DC poput Batman: Secret Files). Sa These Savage Shores se prihvatio ne toliko posla da kritikuje britansku kolonizaciju Indije koliko da pokaže korupciju u srcu imperije sa jedne strane, ali i to da ,,Indija" kao pojam i kulturni artefakt kako je zapad, pa i konkretni kolonizatori shvataju nije baš tako jednostavan, monolitan i za razumevanje i tumačenje lak koncept. Što je dobrodošlo ,,objašnjavanje" od stane nekoga ko ima potreban kulturni bekgraund da razume obe kulture – i kulturu kolonizovanog ali i kulturu kolonizatora.

Još dobrodošlije je da Ram V ovu vrstu kritike i objašnjavanja pažljivo provlači kroz kontekst i podtekst a u prvom planu je zapravo žanrovski strip. I to žanrovski strip pun iznenađenja. Naime, These Savage Shores počinje kao priča o britanskom vampiru u Indiji ali se brzo raspliće i razvija u raskošnu političku sagu o igrama moći među različitim indijskim plemenitim porodicama i njihovoj saradnji sa/ borbi protiv okupatora, a sve to sa solidnim zahvatanjem u mitologiju i folklor. I taman kad ste zaustili da kažete nešto tipa ,,Twilight koji sreće Game of Thrones koji sreće Mahabharatu" ja vam stavljam dva prsta na usne i uz osmeh kažem da ni ne pomišljate na to. These Savage Shores nije frankenštajnovski pačvork niti vežba iz postmodernističkog citiranja već solidno proživljen komad folklora koji se autoritativno ukršta sa političkom dramom i gotskim hororom.



Način na koji V pripoveda daje nam mogućnost da radnju ispratimo iz različitih perspektiva, ali ovo je izvedeno spretno, sa prirodnim celinama koje gledamo kroz različite likove i dobijamo esencijalne informacije što nam pomažu da sklopimo celu sliku. Veliki deo priče, ali i karakterizacije dolazi kroz epistolarnu prozu i mada ovakav pristup nosi svoje rizike – ne najmanje što crtača može da svede na pukog ilustratora pozadine dok se prava radnja događa u tekstu – V ovo sjajno provlači dajući likovima distinktne i ubedljive ,,glasove" i pomažući se njihovim pismima u premošćivanju vremenskih jazova koji bi inače morali biti prepričavani na neki manje elegantan način. Sa druge strane, strip ima i momente veoma brizantne akcije gde se uz malo teksta i mnogo crtačke energije prikazuju prelomni momenti u fabuli i kreiraju prirodna krešenda radnje. Ovo naglašavam da neko ne pomisli kako se, na posletku, ovde radi o pre svega proznom uratku a ne o ,,pravom" stripu. Naprotiv – ovde imamo posla sa stripom gde je sinergija između slike i teksta izuzetna, sa skladnim dopunjavanjem i svešću kada jedno treba malo da se skloni da bi drugo poentiralo. Ono što posebno cenim je što Ram V uspeva da nam približi ne samo likove sa njihovim složenim unutrašnjim životima i političkim afilijacijama, već i kulturu, mitologiju i folklor, da zahvati i u britanske komplikovane odnose u periodu kada je kapitalizam bujao i osvajao imperiju iznutra – a da nas u svemu tome ne zatrpa prevelikom količinom teksta. Izuzetno cenim scenariste koji paze na broj reči i svesni su da je strip vizuelni medij, a kada još imaju za saradnika crtača kalibra jednog Sumita Kumara onda je ova pažnja još vrednija.

Jer Kumar je naprosto fantastičan. Ovaj njudelhijski crtač verovatno radi prilično sporo – These Savage Shores izlazi osetno ređe nego jednom mesečno – i to je jedini razlog koji mi pada na pamet što još nije kidnapovan od strane nekog imućnog američkog izdavača i pretvoren u zvezdu superherojskog stripa. Naravno, pomaže svakako to što čovek živi u Indiji i sve to, ali nemojmo prednosti domaćeg terena davati više težine nego što je realno ima. U prvom redu, Kumar ovde ne crta savremenu Indiju nego Indiju sa kraja osamnaestog veka, sa svim fantastičnim preterivanjima kasnog feudalnog perioda ali i mnogo zahvatanja u narodne tradicije. A sa druge strane, deo priče koji se tiče Britanaca, njihovih brodova, ali i Londona i njegove atmosfere, mode i arhitekture – sve je ovo više nego perfektno i svedoči o crtaču koji ne samo da je ekstremno temeljit u izučavanju referenci koje će mu pomoći u crtanju već i koji vrlo očigledno uživa da crta. Već negde u prvoj epizodi Ram mu daje par strana gotovo bez teksta na kojima se prikazuje pristajanje broda u Kozikode/ Kalikut* i ovo su kadrovi od kojih zaista može da se rikne. Pritom Kumar ima i disciplinovan, metodičan pripovedački tempo, sa urednim panelima iste veličine i pravilnim geometrijama koje uokviruju divlju lepotu sadržaja samih crteža. Gotovo da mi je suvišno da dodam kako Indus savršeno vlada atmosferom, dajući nam i erotiku i elegiju, pa i horor sa jednakom ubedljivošću. I naravno, njegov pristup pripovedanju ali i disciplina su bliži evropskom nego američkom stripu, ako je to uopšte bitno. Kolor Vittoria Astonea je bogat ali i dovoljno uzdržan, da nam sugeriše ,,egzotičnost" i bogatstvo Indije ali i da strip zadrži jedan prilično svečan, ozbiljan ton. S obzirom da je ovo strip u kome imamo i vampire i lovce na vampire, ovaj ton je teže postići i držati nego što se na prvi pogled čini.
* not tu bi konfjuzd vid Kalkuta, moliću lepo

Ne bih sad da se razmećem epitetima i vičem kako je These Savage Shores remek-delo, ali jeste u pitanju izvrstan strip dvojice autora za koje verovatno niste čuli, tematski bogat, pripovedno svež a grafički više nego impresivan. Ne znam odakle tačno Vaultu para za ovakve ekstravagantne projekte, ali treba prepoznati kada je nešto vredno hvale. Peti broj These Savage Shores izlazi poslednje nedelje Septembra, pa eto razloga da se do tada upoznate sa ovim stripom.



Konačno, da kažemo reč ili dve o stripu koji je ovde već pominjan a za koga smo prilično sigurni da će potkraj godine biti pominjan na svim važnijim listama. Radi se, dakako, o dvanaestodelnom postapokaliptičnom fentezi miniserijalu Coda koji je započet još polovinom prošle godine i već tada okrenuo mnoge glave a sada kada se završio definitivno zavređuje sve pohvale što su mu unapred upućivane.

Simon ,,Si" Spurrier je scenarista koga ja ovde često pominjem jer je u pitanju prekaljeni frilenser koji ne čeka da ga Marvel zove telefonom i ponudi mu novu tezgu (mislim, ko da oni to uopšte rade...) već stalno pronalazi nove ideje u sebi i kreira nove, interesantne projekte za različite izdavače. Neki od njih budu zaokružene priče (ovde pominjani Angelic, Cry Havoc, Weavers, Motherlands...), a neki budu zameci nečeg dužeg (recimo, njegov aktuelni rad za Marvel na Star Wars serijalu Doctor Aphra koga je započeo sa Kieronom Gillenom, ali i sjajni Crossed: Wish You Were Here). Coda je zaokružena priča sa jasnim početkom i krajem ali ako je kvalitet ovog stripa ikakav indikator, kao i reakcija koji je dobio od publike, ne bi bilo sasvim iznenađujuće da u nekoj doglednoj budućnosti dobijemo i neku novu priču u Coda univerzumu. Pritom ovo je izašlo za Boom! ali Coda je nešto što bi sasvim udobno ležalo i Imageu i zapravo, nadam se da su u Boom! svesni kakav biser imaju u svom katalogu i da će se potruditi da Spurrieru i crtaču Matiasu Bergari ponude nekakav naredni projekat pre nego što ih preotme Image.

Elem, postapokaliptični fentezi je nešto što smo pominjali i kada smo ovde pisali o Imageovom serijalu The Realm, a koji je neka vrsta Mad-Max-sreće-Cormaca-McCarthyja-sreće Dungeons'n'Dragons. Već tada smo pomenuli da, kvalitet The Realm na stranu (a meni se taj strip jako dopada), Coda sem te najšire ideje o fantazijskoj postapokalipsi, tonalno nema praktično ničeg zajedničkog sa Imageovim stripom. The Realm je priča o ,,našem" svetu koji je posle apokalitičnog događaja postao poprište borbi onostranih sila i zatekao se zagađen invazijom orka, goblina i sličnih bauka.

Coda je, pak, strip o naizgled stereotipnom fantazijskom svetu koji je pretrpeo veliki, apokaliptični događaj čime je iz njega nestala magija.

Ovo je interesantna premisa ali ona je zapravo samo pozadinska kulisa i u Codi Spurrier priča jednu mnogo ličniju, intimniju priču kojoj je fantazijsko okruženje samo dobra pozornica da neke stvari osvetli jače, neke iskarikira smelije, a neke, bogami prikaže kao surovije nego što bi u realističnijoj postavci stvari išlo. Glavni junak priče, cinični fantazijski bard po imenu Hum (mada nismo sigurni da mu je ovo ZAISTA ime) na početku piše pisma svojoj supruzi i ljudima koje sretne (nevoljno) objašnjava da su je oteli orci i da je on u misiji da je spase. Naravno, misija se uskoro pokazuje kao znatno komplikovanija nego što smo na početku mislili a Humov cinizam i herojska potraga na koju se uputio takođe bivaju uspešno razobličeni već u prvoj trećini narativa. Coda, ispostavlja se, uopšte nije stereotipni fantazijski narativ o antiheroju koji ima plemenitu misiju – mada glavni junak tako sebe vidi – pa čak ni puka komedija na ovu temu – mada, da, Coda jeste u dobroj meri komedija na ovu temu. Coda je zapravo jedan vrlo ličan, iskren, smeo i prilično bolan projekat suočavanja sa ličnim i muškim strahovima, jedna fina analiza percepcije sveta iz pozicije nekoga ko zna da nije prirodni protagonist ali sebi dodeljuje posebnu herojsku potragu (a što smo, eh, skoro svi mi), pa i diskusija o etici i njenom odnosu sa jednom tako primalnom silom u međuljudskim odnosima kakva je ljubav.



Postavljanje barda u centar priče dopušta Spurrieru da se poigrava sa pripovedanjem, dajući nam uvide u ,,objektivan" tok događaja i kontrastrajući ih sa onim kako ih glavni junak dalje predstavlja u svojim pesmama, pismima i prepričavanjima. Gde je granica umetničke slobode posle koje kreće manipulacija je jedno od pitanja koja Coda postavlja i o njemu raspravlja, ali ovo nije strip-esej. Uprkos svim tim dubokim temama i dekonstruktivnom pristupu, ovo je istovremeno i punokrvna avanturistička priča koja žanrovske trope ne prezire čak i u momentima kada ih okreće na komediju i put koji glavni junak prelazi, a koji se poklapa sa ogromnim političkim potresima je spektakularan i podrazumeva grandiozne planove, grandiozne izdaje i grandiozna ratovanja kao i svaki fentezi vredan svog imena.

Hoću reći, Coda uspeva da isporuči istovremeno i praktično parodiju ali i pun fantazijski obrok akcije, avanture, žrtvovanja i transformacije likova. Sve to postavljeno u svet u kome magije više nema (or does it?) ali koji i dalje nije izgubio komplikovanost što prirodno ide kada na istom prostoru imate bizarno različite rase, biologije, politička uređenja...

Pritom, ovo je strip čiji je humor veoma britanski i neretko veoma britak. Coda započinje scenom u kome skelet besmrtnog zmaja urla na barda sa imperativnim zahtevom da mu se počeše dupe iako rečeni zmaj dupeta zapravo i nema (da ne pominjemo nervnog sistema), ali mnoge druge scene su duhovite na veoma suptilan način, sa pančlajnovima koji se bukvalno svode samo na promenu izraza lica protagoniste. A to tako može kada na crtačkim dužnostima imate čoveka kao što je Matias Bergara.

Urugvajac je sarađivao sa nekoliko strip-izdavača u prošlosti (Vertigo, Humanoids) ali uglavnom kao ilustrator i koliko sam ja svestan, Coda mu je prvi strip u kome je jedan od koautora. No, prilično sam siguran da mu je nominacija za Ajznera za ovaj serijal donela i dosta poslovnih ponuda. Samo se nadam da će u narednim stripovima koje će raditi Bergara imati mogućnost da se razulari makar uporedivo sa ovim što je radio na Codi pošto je ovo strip čija je misija bila da bude veći fentezi od svog ostalog fentezija.

Tako je Coda kao neki produkt hiperaktivnog, grozničavog mozga sa direktnom linijom do obližnjeg rezervoara psilocibina, ona je delom, kako rekosmo, parodija, ali delom punokrvna akciona avantura i Bergara ubrizgava visokooktansko gorivo u svaki deo ovog projekta. Coda je prepuna neverovatnih građevina i suludih mehaničkih kontrapcija, nemogućih životinja i sumanutih bojnih polja. Njeni likovi su svi karikature, često groteskne karikature, ali imaju i unutrašnje živote i emocije i vrlo retko su tu samo da bi bili humoristički pančlajn. Akcija je vođena perfektno i mada Bergara ne voli miran crtež i uvek se trudi da unese malo nervozne energije i šuma, tonalno Coda uprkos svom jakom volumenu uspeva da osciluje između jakih amplituda akcije i spektakla, nudeći i srazmerno meditativnije momente. Bergara je naporan, svakako, jer toliko toga ima na njegovim slikama i stvari i likovi se često deformišu od sve te energije, ali je i toliko dobar da se stalno vraćate nazad da biste ponovo pregledali stranice i napajali se tom snagom. Kolor, na kome je pomagao Michael Doig je intenzivan i u ogromnoj meri zaslužan za tu energetsku preteranost, a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Ako još niste čitali Codu, ovo je svakako poziv da joj date priliku. Ona priča priču koja je mogla da stane i u dvostruko manje svesaka nego što je na kraju izašlo – svakako – ali toliko uživa u tom pričanju i njeni autori su toliko vidno uložili deo sebe u njeno kreiranje da je ovo redak fantazijski strip koji apsolutno mogu da preporučim i čitaocu koji za fenetezi inače ne mari preterano. A ako ga volite – spremite se da budete (prijatno) iznenađeni.

[ridiculus]

a ovom prilikom MORAM  da podsetim da se leteringa praktično nikada ne setimo sem kada naletimo neki nečitak font sa kojim se mučimo. E, pa, Jim Campbell koji je ovde radio letering je dominantno pokazao kako leterer može da bude ravnopravan koautor stripa i vidljivo ali ne i nametljivo utiče na nijanse izražavanja i ton.

Naprotiv, druže Meho, nema potrebe da se setim leteringa jer ga nikad ni ne smetnem sa uma! Ne postoji strip koji čitam, a da ne obratim pažnju na veštinu ispisivanja teksta i efekata. Ako do sada to nije bilo jasno, moraću žešće da se potrudim!  Naravno, pri pravljenju stripa danas često se samo ubace fontovi preko kompjutera, pa rezultat ima običaj da bude jako neinteresantan, i takve slučajeve zaobilazim. Ali Ken Bruzenak, John Workman, Todd Klein, Stan Sakai, Tom Scioli, Michel Fiffe, i Tom Orzechowski su pomenuti i biće pominjani i ubuduće, kao i Richard Starkings, osnivač Comicrafta.

Nego, Invisible Kingdom? Gde nastade Republika? Sledeći i poslednji deo trilogije o dekadenciji ljudskog društva: Invisible Tribe! Verovatno za IDW, pošto je prvi bio za Image, a drugi za Dark Horse. (Da je Wildstorm nezavisni izdavač, pa da oni izdaju a mi da dobijemo akronim I-D-W! Moćno, a!)

Šalim se, znam za ovaj naslov. Avaj, nisam stigao da ga pogledam, mada je Christian Ward obično efikasan magnet u takvim situacijama.

[Meho Krljic]

Hahah, dobro, da bi Invisible Tribe bio u duhu prethodna dva isto bi trebalo da ga piše žena, na primer Keli Tompson 

Inače, kako rekoh i gore, Ward u Invisible Kingdom ne blista kad ima neke obične scene gde ljudi pričaju i tako to, mislim tu je uslužan ali ne sad nešto upečatljiv, al zato DRUGE scene, kao ona dva kadra koja sam okačio, to je PREDIVNO.

[ridiculus]

Ward je pre 6-7 godina crtao strip The Infinite Vacation, gde sam dobro video njegove talente. On mi deluje kao ilustrator čiji stil nije pogodan za klasični (tvrdi) SF - za razliku od Gabriela Hardmana - ali jeste za dikovštinu. Sad sam se setio filma A Scanner Darkly i stila tamo upotrebljenog! Slučajnost?

[Meho Krljic]

Pa verovatno nije slučajnost. Ward je opsednut jakim bojama i kad se pogleda njegov sajt, tu sve šljašti od psihodelije. Recimo: http://www.cjwardart.com/personal-work
A šta je A Scanner Darkly do Dikov dugački esid flešbek 

[Meho Krljic]

Dakle, prošle nedelje se četrdesetpetim brojem završio poludecenijski Imageov serijal The Wicked + The Divine i sada, kada sam završio njegovo čitanje, ispunjen sam emocijama. Ali i racionalnim, jasnim, kritičkim mislima. Koje sve idu u otprilike istom smeru: ovo je bio strip koji je DALEKO prevazišao moja inicijalna očekivanja a moja inicijalna očekivanja su već bila su sramotno previsoka. Imam utisak da prisustvujemo kraju jedne ere, takoreći, a to nije mala stvar. 


Recimo, takođe, da je sa ovim serijalom Kieron Gillen, njegov scenarista i jedan od kreatora, u mojoj beležnici konačno prešao prag i preselio se iz ,,dečko koji STALNO obećava" u ,,klasičan autor koji je iza sebe ostavio nepatvoreno remek-delo i referentan serijal sa kojim ćemo druge kasnije porediti mrgodeći vjeđe" deo panteona strip-pregalaca. Ono što je za Aarona bio Scalped, za Azzarella 100 Bullets, za Ellisa Transmetropolitan, za Ennisa Preacher a za Vaughana Y the Last Man, za Gillena je došlo, pa, recimo možda iznenađujuće kasno u njegovoj karijeri.

A opet, Gillen nije standardni strip-scenarista ni po kom ključu – ne najmanje zbog toga što ovaj Britanac stalno nastanjen u Bathu stripove praktično nije čitao do zrelog doba i zapravo se za njih zainteresovao jedva par godina pre nego što će svetu postati poznat kao jedna polovina dvojca koji je kreirao kultni – i, sada to možemo da kažemo, uticajni – Phonogram.

Phonogram, crno-beli urbani fentezi ispleten oko brit-popa i ciničnog muzikalnog maga, napravljen od strane dvojice Britanaca za koje niko nije čuo, je bio iznenađujuća pojava u tadašnjem Image katalogu ali je od strane mnogih kolega i dela publike zapažen kao jedan od najinteresantnijih stripova te godine i Gillena i crtača Jamieja McKelvieja odmah stavio na proverbijalnu mapu.



I znamo kako su stvari od tada tekle, Gillen je vrlo brzo dospeo do Marvela, odrađujući usput razne smene u indi rovovima, ali dobijajući sve ozbiljnije mejnstrim gigove šokantnom brzinom. Njegov beznaporni intelektualizam i ekonomičnost u pisanju su ga brzo od šegrta Matta Fractiona dovele do toga da bude jedini scenarista Uncanny X-Men, pisao je Thora, Iron Mana, a do nedavno i Star Wars, sve sa ekskluzivnim ugovorom za Marvel. McKelvie je imao svoju karijeru  širokog dijapazona radeći dosta za Marvel, a kreirajući i serijal Subrurban Glamour za Image gde je bio i scenarista i koji je bio dosta logična ekstrapolacija Phonograma. Gillen i McKelvie su se udruživali na Marvelu više puta, radeći Young Avengers i delove Generation Hope, recimo, ali njihov ponovni susret na The Wicked + The Divine je nešto po čemu će, mislim, biti upamćeni u istoriji.

Kažem da je za Gillena ovo pomalo neobična trajektorija jer Marvel obično pričeka da se nezavisni autor dokaže nekim jakim serijalom za nezavisnog izdavača pre nego što ponudi ekskluzivni ugovor i ubaci ga u mašinu (Wood sa DMZ, Aaron sa Scalped, Fraction sa Casanovom itd.). Ovde ispada da je Phonogram bio toliko ubedljiv strip da je tih šest crno-belih sveščica bilo dovoljno da Brevoort i Quesada prepoznaju kakav talenat čuči u Gillenu.

I nisu loše prošli, Gillenovi radovi na Thoru, X-Men, Iron Manu i Darthu Vaderu se načelno smatraju kvalitetnim i fanovi ih poštuju, ali ja, koji sebe ubrajam u ozbiljne poštovaoce Gillenovog lika i dela – uostalom, dugi niz godina sam pratio njegovu karijeru gejming novinara, pre nego što je postao uticajni strip-autor – sam, čini mi se, predugo čekao da nešto što je Gillen probudio sa Phonogramom evoluira u punu formu skoro deceniju kasnije. The Wicked + The Divine je ta puna forma i, u retrospektivi čini Phonogram još važnijim stripom nego što nam se onda činilo.



Gillen jeste na neki način jedinstveno opremljen da pravi ovakve stripove. Karijere muzičkog i gejming novinara iz kojih je prešao u kreatora stripova daju mu obimno poznavanje (ali i potvrđuju opipljivu strast spram) dva medijuma popularne kulture koji u stripovima najčešće dobijaju samo površnu obradu. Sa Phonogram Gillen je tako ubedljivo predstavio popularnu muziku kao formu magije da nije neko čudo da je, recimo Warren Ellis Phonogram smatrao najznačajnijim stripom 2006. godine. Sa The Wicked + The Divine Gillen i McKelvie idu toliko daleko preko granica koje je Phonogram postavio da a) je u pitanju nešto što uz dosta stida moram nazvati epskom sagom i b) dobijamo savršenu demonstraciju razlike između umetničkog dela koje rade hipertalentovani početnici sa STVARNOM supstancom u sebi koju su iskrvarili u svoje delo i umetničkog dela koje rade isti ti ljudi samo posle decenije brutalnog grajnda u rovovima profesionalizma, naoružani iskustvom, stručnim veštinama i vizijom kako da supstancu koju i dalje krvare, uobliče u delo koje će provocirati na više nivoa, duže vremena i postaviti mnogo više pitanja (a na neko dati i odgovore) nego što je to ranije bilo moguće. Ovim ni ne želim da kažem da The Wicked + The Divine nužno mora da bude smatran boljim stripom od Phonograma – mada je svakako tehnički značajno spretnije i impresivnije uobličen – jer Phonogram zaista ima taj jedinstveni došao-niotkuda-i-jebao-keve energetski naboj kakav serijal koji ima, sa specijalima više od pedeset epizoda naprosto ne može da zapakuje jednako gusto, ali opet – pričam o ličnom utisku: čitajući Phonogram zaista jesam osetio da gubim dah i spuštam strip povremeno da bih malo razbistrio vid i misli – sa The Wicked + The Divine ovakve stvari su mi se desile više puta tokom serijala.

Elem, The Wicked + The Divine je strip koji u najširem smislu diskutuje o popularnoj kulturi kao o svojevrsnoj zameni za folklor, mitologiju pa i religiju. Levelapovanje od Phonograma na sledeći nivo je jasno: ako je muzika magija, ljudi koji je prave su magovi – poštujemo – ali kada te ljude koji je prave sve više i više drugih ljudi počne da prati, poštuje, obožava, da se njima opseda i idolizuje ih, onda dobijamo religiju a magovi više nisu magovi već i sami počnu da veruju kako su – bogovi.



Gillen ovde sklapa kompleksan narativ u kome dobijamo impresivan krosover mitoloških i religijskih motiva a gde je sasvim lako izbeći brojne zamke vezane za diskutovanje i ukrštanje tema vezanih za ljudsku duhovnost time što je scenarista iskoristio čest trik japanskih autora i prikazao nam sve te jelte, duhovne teme i religijske motive kao pop-kulturni spektakl. Naravno, Zelaznyjev Gospodar svetlosti (i svakako Stvorenja svetlosti i tame) je jasan zapadanjački presedan ali ne treba da zaboravimo da je Gillen pisao Thora i da tretman religije kao pop-fenomena gde kanonske granice više ne važe jeste u neku ruku jedinstveno stripovsko oruđe – uostalom Zelaznyjevi radovi su i u vreme kada su izlazili opisivani kao ,,stripovski". The Wicked + The Divine je samo ovakav pristup izdignut na nivo vrlo dosledne filozofske rasprave o prirodi verovanja, samobitnosti, slobodnoj volji itd. a onda provučen kroz prizmu savremene popularne kulture.

I sad, Gillen je čovek od solidne 44 godine, JA, kao čitalac imam i četiri više – koliko mogu da verujem da Gillen korektno ulazi u psihu omladine i uspeva da uhvati zeitgeist – ili makar deo zeitgeista od pre 4-5 godina – toliko i mogu da kažem da The Wicked + The Divine skoro po definiciji nije nešto što bi mene trebalo da zanima. Jer, jeste, ako u stripu pišete o božanstvima, to je često sapunska opera. A ako su ta božanstva još slinavi milenijalsi koji komuniciraju samo WhatsAppom, ne znaju s kim bi se pre pojebali i zašto im je posle žao i imaju sve neke silne interpersonalne drame koje odraslom čoveku deluju potpuno trivijalno – pa to je sapunska opera na sedmu potenciju i postavlja se legitimno pitanje zašto bih ja to uopšte čitao. Ne bi li trebalo da vreme koga mi je još malčice ostalo na ovoj planeti utrošim na štivo bliže mojim staračkim, namrgođenim senzibilitetima?

Ah, ali znate li šta je još utemeljeno na sapunskoj operi ukrštenoj sa apsurdnim spektaklom? Superherojština srebrnog doba, baš ona na kojoj sam slučajno odrastao. The Wicked + The Divine je superherojski strip? Pa, ne, osim kada je to potrebno. Onda postane TOTALNO superherojski strip pa posle opet više nije.



Recimo to ovako: The Wicked + The Divine je intrigantna, izuzetno pažljivo sklopljena priča o ciklusu što traje više hiljada godina a u kome se svakih devedeset godina dvanaest božanstava pojavljuje na zemlji i tokom dve godine kreću se među običnim ljudima, ovde pomognu, onde nešto i zajebu ali su generalno nedodirljivi za mase – a zatim umru. Sve se onda vraća u normalu do sledećeg ciklusa. U prošlom ciklusu, tokom dvadesetih godina prošlog stoleća, ovi su bogovi uzeli identitete pesnika i umetnika, ali u OVOM ciklusu, započetom polovinom ove decenije, bogovi su – pop izvođači, pevači, kantautori, didžejevi i reperi. Njihovi nastupi su, jelte, spektakl i duhovna, ne, RELIGIOZNA iskustva, psihodelija i tripovanje su konačno načini da dotaknete STVARNO božanstvo a pres-konferencije su neka vrsta gospela koji stiže pravo iz usta proverbijalnog konja, neukaljan interpretacijama apostola i kojekakvih prepisivača tokom milenijuma. Tvist? Pa, sva ta božanstva bila su do juče obični tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci i dobijanje BOŽANSKIH moći nije nužno unapredilo njihove filozofske skilove. Neki od njih, svesni da imaju moć i samo dve godine da u njoj uživaju, su rešeni samo da jebu, šmrču koku i zajebavaju novinare i političare – skoro kao pop zvezde kakve i mi poznajemo, jelte. Drugi vrlo ozbiljno shvataju svoje religijsko poslanstvo pa započinju unapređene verzije religija sa kojima su asocirani (Shinto, recimo, postaje ShinTWO, sa sve gomilom prigodnih haštagova jer klinka koja se inkarnirala u Amateratsu nije ozbiljan poznavalac japanske kulture, mitologije i istorije već rekluzivni weeb koji je sve naučio iz video-igara i stotina sati gledanja animea). Niko od njih, isprva ne shvata najozbiljnije kada im mudra proročica koja ih vodi kroz sve objasni da su ovde da se bore protiv Velike Tmine koja preti da uništi ljudsku rasu...

Ako Velika Tmina zvuči kao užasno generički koncept – jasno vam je valjda da je Gillen u ovoj igri bar šest poteza ispred vas a verovatno dva-tri i ispred samog sebe jer su neki preokreti u radnji ovog grafičkog romana naprosto spektakularno agresivni i sve što ste mislili da znate o svetu The Wicked + The Divine biće temeljito protrešeno, pretumbano i mutirano više no jednom tokom čitanja. A što je svakako odgovorno za deo užitka koji ekstrahujete čitanjem. The Walking Dead je serijal koji je užasno profitirao od spremnosti da eliminiše jako utemeljene protagoniste i da se završi kad treba, pa Gillen i McKelvie ovde pokazuju da su naučili mnoge lekcije od drugih a zatim spremili svoje verzije tih istih lekcija koje su – pa, sveže, originalne i naprosto neočekivane. The Wicked + The Divine ne prestaje da iznenađuje do samog kraja a mene nije prestajalo da iznenađuje koliko me je jako serijal držao uz sebe iako je zapravo imao samo naznaku zapleta i mnogo skoro na snagu isfabrikovane drame.



Hoću reći, prvo se čini da je The Wicked + The Divine whodunit, takoreći murder mystery strip u kome bogovi moraju da shvate ko je među njima ubica, ali ispostavlja se da je ovo samo dobar način da upoznamo likove i strip je zapravo samo jako našminkana indie priča o odrastanju mlade devojke mešovite rase koja gleda bogove oko sebe, shvata da nikada neće biti kao oni i treba da nauči te neke lekcije o zrelosti iz jukstapozicije sebe kao ,,prave" osobe i hipertrofiranih persona pop-idola što se doživljavaju kao božanstva. Osim što onda gomila likova pogine, i ovo postaje superherojski strip o borbi protiv Velike Tmine u kojoj naši junaci, bogami*, moraju da solidno promisle sa koje strane istorije žele da ostanu kad se prašina slegne jer borba protiv Velike Tmine zahteva ne samo Velika Odricanja i Velika Muda/ Jajnike nego i postupke koje bi u normalnoj situaciji možda smatrali, eh, etički dubioznim? Ah, da monstruoznim, to je reč koju tražim – pričam o ubijanju dece, masovnim pokoljima itd.
* Izvinjavam se.

Ali, onda, The Wicked + The Divine nije BAŠ superherojski strip jer odbija da ide uobičajenom trajektorijom zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta i ubacuje nove detalje u priču. Praktično svaki od likova se razotkriva kao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste kada smo ih upoznali. Neki imaju tajne agende, neki su samo ZAISTA budale iako smo mislili da je to sve samo namešteno ponašanje pop-zvezde koja je brzo bljesnula i svesna je da će se brzo ugasiti, neki uopšte nisu ti ljudi koji smo mislili da jesu. Gillen ovde neverovatno uspešno krši sva pravila, menja žanrovske trope i podešava ton priče potrebama eskalirajuće složenog zapleta a da istovremeno uspeva da me sve vreme zadrži i uz taj zaplet i uz te likove koje malko prezirem, pa malko navijam za njih, pa me onda uplaše, pa ih onda mrzim, pa ih opet razumem i saosećam sa njima. Mislim, ne znam za druge, ali MENI je ovo odlika DOBROG pisca, ne samo sposobnost da likove uverljivo i radikalno transformišete, i to ireverzibilno, već i sposobnost da oni i dalje ostanu legitimno interesantni za istog onog čitaoca koji je tu bio i malopre i, idealno, i sam se uz njih malo transformisao. Kierone – znao sam da u tebi ovako nešto čuči iako me sa Uberom nisi baš sasvim kupio.

Dakle, na makro planu ovo je vrtoglavo složena priča o omladini koja se obogotvoruje ali ostaje klinački napaljena što bi rekao Kristijan, a koja do kraja treba da razjasni pre svega sebi šta znači biti božanstvo, koje odgovornosti uz to idu i je li ciklus koji se ponavlja neizbežan – sve uz obilne količine glupiranja, seksa, preljube, narkotika, dramatičnog dopisivanja mobilnim telefonima, i dosta kvazisuperherojske akcije – ali na mikro planu Kieron koga poznajemo i volimo blista u detaljima.



Gillen je, kako sam gore napisao, istovremeno veoma intelektualan i veoma ekonomičan spisatelj. Njegovo pisanje izvan medijuma strip-scenarija ume da bude veoma opširno – Gillen je definitivno skriboman sa kompulzivnom potrebom da previše raspravlja o svakom konceptu koji mu padne na pamet i jedan od parodičnih specijala The Wicked + The Divine koji su izlazili izvlači solidnu količinu humora iz ovoga – ali u stripovima ima izuzetnu disciplinu i samokontrolu. The Wicked + The Divine je Gillen na vrhuncu discipline i samokontrole, kadar da neprebrojne koncepte i ideje, socijalne, političke, emotivne, istorijske itd. kondenzuje u kratke, jasne izjave i rasprave, koje poentiraju efikasnošću boksera-veterana svesnog kada je pravi trenutak da se protivniku spusti taj jedan odlučujući kroše na bradu i da se odmah podignu ruke u pobedi. Plus, naravno, ovo je Gillen, pa je sve obilato garnirano sočnim jezikom u kome se cinizam, psovke ali i nepatvorena, gola ljudska emocija mešaju da ožive likove na papiru.

Naravno, nekome će to biti malo isforsirano, poštujemo, kao što će nekom drugom (ili istom tom nekom) za oko zapasti to da je strip praktično agnostičan u pogledu rasnih i rodnih identiteta i seksualnih preferenci – ovde se o rasi ne raspravlja, a niko te i ne pita jesi li biseksualan ili aseksualan ili šta i mada je ovo svakako u skladu sa naučnom fantastikom na kojoj sam JA podignut (Norman Spinrad, anyone??) kapiram da ima tu prostora da se kmeči kako je strip ,,suviše politički korektan" i kako je agresivan sa svojom identitetskom agendom. Mislim, to je sve besmislica i dokaz da su ljudi spavali na času zadnjih 40 godina, ali pominjem ga baš zato što je The Wicked + The Divine priča upravo o toj generaciji u kojoj je znatan deo omladine rešio da su identitetska i klasna politika deo jedne iste borbe i da namrgođeni matori marksisti mlitavih ćuna koji ih stalno kritikuju kako se samo brinu ko će kakvom zamenicom da bude oslovljen a ne haju za sredstva za proizvodnju i njihove vlasnike – nisu u pravu. Gillen ima jedan panel na kome toliko jasno pokazuje zašto je razdvajanje klasne i rodne politike besmisleno i da su optužbe da to rade ,,progresivci" fundamentalno pogrešne da mi je prosto milo što ovakav strip postoji i mogu da ga pokažem svakome ko je na internetu u krivu a da ne moram da kucam esej svaki put ispočetka. Ali to je umetnost – sažimanje kompleksnih koncepata u semantički guste ali estetski elegantne artefakte. Molim lepo.

Kad smo već kod umetnosti – Jamie McKelvie, jebem mu mater, Jamie McKelvie nije jedini koji je crtao ovaj serijal, čitava jedna priča u njemu je rađena od strane gostujućih crtača a tu su i specijali, ali Jamie McKelvie je, čini se, jedini crtač koji je stripu The Wicked + The Divine mogao da podari ovakav identitet. Ovo je strip koji je agresivno GLAMUROZAN iako iznova pokazuje koliko je glamur plitka, površna kategorija. Ali nije li ovo i njegova poenta? Magija koja nam daje prečice za stvari za koje tek kasnije u životu shvatamo da ne mogu da se zaista osvoje prečicom nego moramo da sazrimo do njihovog nivoa? Glamur, vizuelna upečatljivost, prepoznatljiv identitet, instant simbolika i pop-filozofija, sve ovo se spaja u magiju kojom mlade osobe osvajaju deo svoje teritorije ili barem malko ličnog prostora u javnom. Da li je to nivo na kome treba da ostanu? Eh, verovatno ne, sem ako nisu Madona (jelte, originalna pop-IKONA koja je sebe uporedila sa nečim božanskim), ali da li je to nivo na kome je razumljivo da ih zateknemo? Pa, svakako da. The Wicked + The Divine je zato strip omladine koja ikonički izgled shvata na sasvim različite načine – od skupih a elegentno jednostavnih odela, preko ,,etničke" šminke, hipertrofiranog gotskog izgleda i queer gender-bendinga pa do praktično superherojskih fetiša a Jamie McKelvie je arhitekta, dekorater, dizajner i kostimograf ovog sveta, sa identitetima koji su upisani u izraze lica i gestove, svakako i McKelvie je ovde bolji nego ikad, ali koji su emitovani iz sve snage putem kostima, frizura, mejk-apa i ikoničkih poza. Pop art? Apsolutno.



Ali McKelvie, veliki dizajner, je izrastao i u velikog pripovedača i decenija superherojskog argatovanja ne samo da mu je istesala scene borbe u nešto na šta i Avendžersi mogu da budu ljubomorni, već je i porodila savršenstvo detalja, fokusiranja pažnje čitaoca na najvažniji deo kadra da se postigne ne samo prenos najvažnije informacije već i sa najboljim mogućim tajmingom. Gillen i McKelvie ovde funkcionišu kako samo stari ratni drugovi umeju, sa perfektno dekompresovanim scenama, savršenim rezovima kroz stoleća i milenijume, agresivnim promenama tona od (sub)urbanog glamura i šljaštećih lasera do htonskog podzemlja i body horrora prostim okretanjem stranice, dajući nam seks, nasilje, rejvove i stadionske koncerte, ali i savršeno isporučene humorističke pančlajne broj za brojem. Ovakva sinergija između dva autora je nešto što strip-industrija samo priželjkuje ali kada se na ovo dodaju kolorista Matt Wilson i leterer Clayton Cowles – inače ravnopravno potpisani na naslovnicama kao koautori - The Wicked + The Divine dobija svoju konačnu formu. A ona je neka vrsta toboganske vožnje na LSD-ju dok su vam na oči privezana dva kaleidoskopa a na slušalicama imate didžeja koji pola decenije (i pola stoleća) popularne muzike komprimuje u miks sa hiljadu rezova.

Hoću da kažem, ovo je elegantan ali i vrlo BUČAN strip. McKelvie je ekstremno disciplinovan u organizaciji stranice i ne iživljava se sa lomljenjem geometrije, kadrovima različitih veličina, dijagonalnim sečenjima, takoreći moj čovek – uredan, čist i jasan, ali istovremeno sposoban da agresivnim dizajnom stvari uzburka do opasnih granica a onda ih Wilson i Cowles poguraju u teritoriju prestupa. Ne znam da li je to tehnički tačno ali The Wicked + The Divine je najšareniji strip koji sam čitao, pa, ikada, sa korišćenjem kolora ne samo da oživi likove i scene, da im pruži adekvatnu atmosferu i značenje, već i da privuče pogled čitaoca na pravo mesto u kadru, možda najvažnije, da opčini onako kako bogovi u samoj priči opčinjuju mase – ovo jeste strip o tome kako nama svima zastane dah i osetimo nešto duhovno kad se suočimo sa lepotom, na kraju krajeva. Cowles onda radi za sve pare i dobijamo letering koji jednako nosi karakter i snagu iskaza likova, a brojne table bez oblačića, gde je tekst ispisan između kvadrata ili table sa samo simbolima postavljenim u krug i jednim jakim podnaslovom u centru podsećaju na to da je najbolji dizajn često onaj koji ni ne primetite.

Uz svu tu buku i šarenilo, energiju i raščupanost, autori uspevaju i da se na kraju dočekaju na noge za desetku i pruže serijalu dirljivo finale lišeno spektakla i suptilno onoliko koliko smo uopšte mogli da se nadamo od stripa koji je svoj naglašeni intelektualizam uspešno umotao u oblandu tinejdžerske drame i superherojske sapunice. Da se The Wicked + The Divine, ovako glasan i raspričan, kaleidoskopski šaren i hiperdizajnrian završava belom stranicom bez crteža, teksta i boje i da je ovo savršeno finale poludecenijske epopeje uz koju su, ako pogledate malo po internetu, mnogi odrastali i od srednjoškolaca postajali, jelte, pravi ljudi – pa to skoro da je dovoljno da kažem da Gillen, Mckelvie i ekipa više ništa u životu ne moraju ni da urade. Oni su svoj dug ljudskoj civilizaciji odužili.

[Meho Krljic]

Mali adendum:


The Wicked & The Divine's Creators Look Back at 5 Years of Excellence and Exhaustion

[ridiculus]

Ali ako je Black Hammer Watchmen našeg doba,* onda je to Watchmen koga ne piše Alan Moore – ni ovaj namrgođeni mistik od danas ali ni idealistički cinik iz osamdesetih – već, recimo, Grant Morrison i to u nekoj od svojih najoptimističnijih, najrazigranijih faza.

*iako je tehnički Watchmen našeg doba u stvari Doomsday Clock o kome ćemo u neko dogledno vreme progovoriti iz sve snage**
**mada je, TEHNIČKI, Watchmen MOG doba, naprosto – Watchmen jer, da, toliko sam star da sam ga čitao još krajem osamdesetih

Da se vratim na ovaj tekst, pošto imam svoje mišljenje o Black Hammer-u, ali nisam pročitao sve one mini- i sporedne serijale, pa nisam hteo da komentarišem dok ne dobijem kompletnu sliku. Ali, ipak... ono što mene kopka ovde (u citiranom tekstu) je zašto se uopšte traži paralela na liniji Mur-Morison, kada je očigledno da je Lemire (bar ovde) u tradiciji Busieka i Waida? Pre svega, Busiekovog (i Andersonovog. I Rossovog.) Astro City-ja. Dakle,  post-modernistička svest o superherojskim arhetipovima, želja da se napravi nešto novo, i nostalgija u tehnički zavidnom paketu.

Drugo, čitam neke epizode Legends of the Dark Knight, ali otom-potom. Imam utisak da su neke od najboljih priča o Betmenu nacrtane 90-ih - ali, uostalom, to je bio i najbolji period za DC Comics (suprotno od Marvela), u smislu kvaliteta i kontinuiteta. Možda ima neke veze sa Crisis on Infinite Earths - ne samom serijalu po sebi, već uredničkom vizijom koja je dovela do tog serijala i nastavila se posle njega. Kasnije, sa raznim drugim krizama (izuzimajući Zero Hour, za koji ionako niko nije čuo!  ) dolazi do Krize Kontinuiteta, koja još traje. Ček, ček, a Morrison?!  A Johns!?  Pa, očigledno su više odmogli nego pomogli, u tom kontekstu.

[milan]

Samo da javim da Hikmen sa RB Silvom i Pepe Larazom i dalje jebe kevu sa novim XMen stripovima.
Ovo je za mene ultimativni 90s XMen wet dream.
I konacno, posle tooooliko vremena, imam utisak da citam nesto novo, hrabro i sveze u XMen svetu.
Plus, citam i Venoma i Absolute Carnage event, i moram da kazem da mi je Doni Kejts koji to pise postao jedan od najinteresantnijih scenarista koji rade za americku veliku dvojku.

[Meho Krljic]

Dobro. Dok internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala (a ne zaboravimo da je tih dvanaest brojeva samo uvod za nešto što bi trebalo da bude supstancijalna nova saga u mutantskom odeljku Marvelove strip-produkcije, sa brojnim najavljenim serijalima drugih autora), valja nam odužiti deo duga i podsetiti se kako smo uopšte došli do mesta na kome Hickman, koji je iz Marvela otišao pre nekoliko godina nakon što je ributovao čitav multiverzum sa Secret Wars, piše X-Men kako ga niko pre njega nikada – ili barem dugo vremena – nije pisao. Biće ovo zanimljiva disekcija, ako smem to da sam primetim, jer je uvek zanimljivo gledati kako 1. Marvel relansira X-Men stripove svakih godinu dana vodeći ih u ,,novom, uzbudljivom pravcu" i 2. čitaoci na ovo uvek reaguju uzbuđenjem koje se može sumirati kao ,,Konačno!!! X-Men kao nekad! Ovo je najbolji X-Men serijal u novijoj istoriji!!!"

Seriously, ako samo pogledamo šta se pričalo i pisalo o X-Men Gold i X-Men Red videćemo da su i jedan i drugi serijal – oba završena prošle jeseni, pred najnovije promene kreativnih timova i relansiranje serijala od broja jedan – imali zadatak da budu povratak na klasične pozicije, sa timovima koji imaju prepoznatljive članove i zapletima koji su odjek slavnih momenata serijala iz prošlih vremena. Meni su ovo bili solidni stripovi (uz određene rezerve, pogledati šta sam onomad o njima pisao) ali kao da je jedino X-Men Blue donekle pokušavao da uspostavi kritičkiji odnos ka prošlosti i sa njom uđe u nekakav dijalog.

Enivej, sve je to prebrisano kao gumicom pred kraj prošle godine i nakon što je završen Extermination, minidogađaj iz pera Eda Brissona kojim je malo popeglan kontinuitet i uspostavljen novi status kvo. Ovo je i dobar pokazni primer kako Marvel koji voli da sebe naziva ,,kućom ideja" svojim autorima dopušta da neke velike ideje upletu u svoje stripove a onda sa sledećom smenom te ideje potpuno pomete pod tepih i pravi se da nikada nisu postojale.

Konkretno – X-Men Red je delovao kao strip čije je finale donelo potpuno novu stvarnost za čitavo čovečanstvo sa značajnim pomakom u odnosu ljudi i mutanata i konkretnim koracima napravljenim ka ideji svetskog mira, znate već, PROMENA na nivou nečeg što biste očekivali od autora sa surovim mudima/ jajnicima, nešto kao što je Morrison uradio na New X-Men ili kao što Hickman upravo radi sa HoX/PoX (gde se, između ostalog ulazi u direktan dijalog sa Morrisonom i ogromnim promenama koje je on uneo). No, onda je narednog meseca pokrenut novi serijal Uncanny X-Men, sa novim kreativnim timom i – nagađate, praktično ništa što su Tom Taylor i njegov tim uradili na X-Men Red se ni ne pominje. Umesto vrlog novog sveta gde se mutanti i ljudi razumeju i uvažavaju, a Sentineli su dobroćudni roboti ofarbani duginim bojama dobili smo...

...paaaa...

...novu varijantu anti-mutacijske vakcine. Ozbiljno.

Dakle, najnovija inkarnacija Uncanny X-Men je verovatno i najčudnija koju je Marvel ikada izbacio. Serijal je trajao manje od godinu dana i izbacio 22 broja za to vreme (ne računajući godišnjake i tie-inove za Age of X-Man) a za potrebe agresivnog tempa izlaženja uredništvo je tokom prve polovine serijala imalo čak troje scenarista koji su na stripu radili odjednom.

Ideja je otprilike ova: prvih deset brojeva Uncanny X-Men su tvorili jednu kontinuiranu priču pod nazivom Disassembled (odakle li nam je samo OVO poznato?), iz pera Eda Brissona, Kelly Thompson i Matta Rosenberga, a koja je pokazala događaje što su doveli do ne samo nestanka X-Men onako kako ih poznajemo već i do globalnih promena u razmeri koja se bez preterivanja može nazvati božanskom intervencijom. Po završetku Disassembled narativ je podeljen na dva kraka: jedan krak je bio Age of X-Man, naizgled komplikovan događaj sa gomilom miniserijala koji su prikazivali život u odvojenoj stvarnosti po ugledu na klasični Age of Apocalypse, dok je drugi krak nastavio u ,,pravoj" stvarnosti (tj. na Zemlji 616, standardnom Marvelovom univerzumu) i bavio se ostacima nekada moćnog X-Men tima kako pokušava da, po ko zna koji put u istoriji, iščupa opstanak iz ralja globalnog genocida i šačicu jedva preživelih mutantskih boraca prikaže kao heroje koji će spasti čitavu rasu. Ono prvo radila je sva sila autora, kako to i dolikuje, dok je ovo drugo pisao Matthew Rosenberg.

Ako je do ovde jasno, da krenemo redom.



X-Men Disassembled, dakle, prvih deset brojeva najnovijeg Uncanny X-Men je solidan primer protraćenog kolektivnog talenta grupe inače vrlo dobrih autora. Ako ste čitali moje prethodne meditacije o X-Men, znate da sam u recentnim epizodama prilično pohvalio i Brissona za Extermination/ Dead Man Logan, i Thompsonovu za urnebesnu komedijašku energiju Mr. and Mrs. X, kao i Rosenberga za Astonishing X-Men koji je bio tačno po njegovoj meri i imao idealan odnos studije karaktera, akcije i komedije. Disassembled je, u kontrastu sa ovim, strip koji nije odbojan, ne bih ga nazvao ni lošim ali jeste pokazni primer pisanja od strane uma košnice uz sve negativne konotacije koje ovo podrazumeva.

Za početak, svo troje scenarista su ljudi sa prilično izraženim ličnim glasom i tonom stripova i Disassembled sa jedne strane možemo smatrati uspešnim jer ima konzistentan ton i ritam iako ga je pisalo nekoliko ljudi odjednom, ali sa druge strane lični glasovi autora su ovde morali biti zatomljeni na ime te konzistencije. Ako ste se nadali britkom pisanju kakvo inače karakteriše rad Thompsonove ili Rosenbergov duh, ovde toga ima samo u tragovima i u prolazu.

No, možda važnije od toga, Disassembled je jedan galimatijas motiva, podzapleta i narativnih niti koje na gomili na kraju ne odu nikuda. Strip je tokom ove priče izlazio nedeljno i kako je bio natrpan akcijom ne mogu ga nazvati dosadnim ali je izrazito vidljivo da smo dobili deset brojeva u kojima je zapleta bilo za solidnih par godina izlaženja u nekoliko serijala, ali u kojima je RADNJE bilo za možda tri standardne epizode. Ovde se baš primećuje da je Disassembled rad nastao na nekom od Marvelovih resort-sastanaka gde se urednici i scenaristi skupe pa brejnstormuju ideje o budućim pričama i kako ih međusobno povezati i dok ga čitate skoro da možete da zamislite flowchart koji je neko koristio da pokaže kako će se stići od tačke A do tačke B.

I glavni problem Disassembled je upravo to da je ovo priča koja ima samo tu jednu funkciju, da dovede X-Men od tačke A do tačke B, dakle, od pozicije da mutanata na svetu ponovo ima mnogo, da je X-Men ozbiljna firma sa, jelte, kampusom u njujorškom Centralnom parku i korektnim odnosom sa vlastima i ostatkom ljudske rase, pa do pozicije da su ponovo desetkovani, omrznuti i u bekstvu a najveći deo mutanata više ne postoji na planeti Zemlji (jer su preseljeni u Age of X-Man realnost, n'est-ce pas...).

I, mislim, daleko bilo da ću JA sad da nešto mnogo prigovaram što Marvel poseže za mnogo puta korišćenim forama i zapletima ali Disassembled pravi kritične prestupe time što, kako rekoh, ima više zapleta nego što priča na kraju iskoristi. Sasvim je moguće da je svaki od scenarista ovde imao neku svoju priču na umu i da su ovo što čitamo u Disassembled ostaci tih njihovih priča koje su morale biti sasečene i komprimovane kako bi sve stalo u predviđeni format, ali treba ukazati na urednički rad i kad je dobar i kad je manje dobar. U ovom slučaju imamo svu silu potencijalno interesantnih ili makar naizgled značajnih elemenata zapleta koji ne idu nikud. Na primer, postoji pažljivo građena tenzija između OG X-Men ekipe, dakle ,,starijih" mutanata koji su sada predavači u školi i klinaca koji su u njoj učenici a koji se osećaju skrajnuto jer ih, kad god krene neka akcija, stare kajle guraju na marginu – da štite civile ili, još gore, da počiste nered koji nastane tokom superherojske tučnjave. Ovo je svakako interesantna linija priče koju bi vredelo istraživati jer dopušta da se diskutuje i o tome šta tačno ,,herojstvo" podrazumeva ali i o tome koliko lične sujete igraju ulogu u nečijem superherojskom radu. I, mislim, štaviše, vreme je da likovi uvedeni u stripove u prošloj deceniji – Hisako Ićiki, Megan Gwynn, Glob Herman, Rockslide, Blindfold i ostali – koji su do sada korišćeni prevashodno kao malo plaćeniji statisti, dobiju malo više sopstvene volje i da ih vidimo u stripovima gde sami odlučuju šta žele da rade, ali, nagađate, OVAJ strip vrlo brzo napušta taj zaplet i do kraja zaboravlja da ga je ikada pokrenuo.

Slično tome, priča o vakcini koja sprečava mutacije je već ispričana u Whedonovom Astonishing X-Men pre deceniju i po i korišćenje maltene identičnog motiva ovde, sa dodatnim klimanjem glavom u pravcu motiva koje je obrađivao Decimation bi se moglo praštati da je ovo zapravo centralni ili makar značajan deo zapleta Disassembled. Ali nije. Vakcina se pominje na početku pa je onda niko ne pominje jako dugo vremena pa se onda pojavljuje na kraju kao zgodna poštapalica da pomogne inače prilično nahereni glavni narativ.

Jer, glavni narativ ovde se zapravo tiče Natea Greyja, ekstremno moćnog mutanta poznatog po imenu X-Man, nastalog iz pera Jepha Loeba polovinom devedesetih a sa poreklom koje je toliko komplikovano da svaki pokušaj da ga objasnite neiniciranoj osobi deluje kao da povraćate wikipediju. I, dobro, Nate Grey se dugo nije pojavljivao u X-Men stripovima i njegova misija da na planeti Zemlji uvede red, mir i harmoniju korišćenjem skoro božanskih mu moći je zanimljiva, uzimajući u obzir ko je on i odakle dolazi, ali Disassembled ni ovde ne može da se uzdrži od nepotrebnog petljanja pa se tako u zapletu pojavljuje i Legion, sin Charlesa Xaviera i Gabrielle Haller, još jedan supermoćni mutant, koji je zapravo toliko moćan da scenaristi najčešće ne znaju šta da rade sa njim. Poslednji put smo ga pre ovoga videli u Milliganovom miniserijalu Trauma iz prošle godine koji se manje bavio samim Legionom a više nekim drugim likovima pa je po sličnom principu i ovde Legion upotrebljen samo kao neko ko greje sedište dok u njega ne sedne neko važniji. Ovo je supernepotrebna komplikacija i samo zbunjuje čitaoce koji su možda gledali  Legion na televiziji i ništa im nije jasno a možda ni ne znaju ko je Legion i takođe im ništa nije jasno. Legion se prvo prikazuje kao konfliktni antiheroj ali strip brzo uklanja reflektor sa njega i usmerava ga ka Nateu Greyju i njegovom planu za promenu sveta.



I, sad, Nate Grey, ako baš moramo da pojasnimo, je mutant koji dolazi iz alternativnog univerzuma (konkretno iz Age of Apocalypse) gde je rođen kao sin Scotta Summersa i Jean Grey – dakle ono što je u ,,našem" univerzumu, tj. njegovoj budućnosti bio pokojni Cable – ali je sa njegovim genima prčkao i Mr. Sinister tako da je u praksi dobijen mutant koji je kao Cable ali na desetu potenciju* sa telepatskim i telekinetičkim moćima globalnih razmera.
* Htedoh da napišem ,,na steroidima" ali Cable, jelte, već izgleda kao da je 80% njegovog tela napravljeno od steroida

Grey je tokom života gubio i ponovo sticao moći, kako to već zna da bude, ali u ovoj najnovijoj inkarnaciji on je praktično bogolika pojava. Disassembled jako aludira na Age of Apocalypse i Nate sada ima moći koje bukvalno mogu da menjaju realnost, ima svoje konjanike po uzoru na Apocalypsea i, pošto je u pitanju nikada-sazreli-dečak-iz-inkubatora, nije čak ni siguran kako želi da preoblikuje ovaj svet. Ali zna da želi.

Tako da Grey kidnapuje nekoliko osoba, uključujući jednog ljudskog političara, i dvoje mutanata i držeći ih kao zarobljenike, sa njima debatuje kako je najpametnije promeniti svet kada imate neograničenu moć. Ovo je verovatno mnogo bolje delovalo na papiru nego što je izvedeno u samom stripu jer Greyjevi savetnici su Kitty Pryde i, gulp, sam Apocalypse koji, valjda, treba da predstavljaju dva suprotna pola mutantske rase sa sasvim različitim etikama i filozofijama. Apocalypse je, jelte, surovi survivalista i ultimativni Darvinista dok je Prydeove definicija empatije i inkluzivnosti, ali scene ,,debate" su prilično nespretne i strip i ovde propušta da prati konsekvence elemenata zapleta. Na primer, u jednom momentu Grey iznese tezu da je možda religija kriva za podele među ljudima i onda maltene jednim pucnjem prstiju izbriše sve religijske institucije sa lica planete. Koliko se ovo puta pominje u narednim epizodama stripa, pitate. Nula. Nula puta. Koliko mi, čitaoci ovog stripa možemo da vidimo, sve je business as usual.

Dakle, predugačko za priču koju priča, natrpano motivima koji se ne realizuju, ali makar dinamično i puno akcije, ovo bi bila kratka sumacija Disassembled. Na kraju stripa se svi mogući i nemogući X-Men skupe na istom mestu u poslednjem očajničkom jurišu protiv Greyja i tu se dešavaju strašne stvari i odjednom – BUM, X-Men više ne postoje, izbrisani su sa lica planete, zajedno sa Greyjem i većinom svetske mutantske populacije a prava priča konačno može da počne.

Pre nego što vidimo šta je u toj ,,pravoj" priči bilo, da kažemo i da je Disassembled sasvim prihvatljiv za čitanje i da se talenat autora koji su ga radili svakako vidi. Ima ovde dobrih karakternih momenata i puno dinamičnih preokreta, a legija (hehe, legija) crtača koji su ga radili – Pere Perez, Yıldıray Çınar, R.B. Silva – je obezbedila čist, dinamičan crtež primeren za veliki, sudbinski važan krosover. Moje kritike su pre svega na to da autori ubacuju mnogo više motiva nego što ih priča iskoristi i da je zaplet na kraju prekompleksan u odnosu na to šta se zaista dogodi. Ali dobro, idemo dalje.



Sledećih dvanaest brojeva Uncanny X-Men su bili solo-predstava Matta Rosenberga (ako pod ,,solo predstava" podrazumevamo to da je on bio jedini scenarista i zanemarimo esencijalne kontribucije crtača, tušera, leterera, kolorista itd.) i... znam da sam gore pomenuo kako se za SVAKI novi X-Men serijal pojavi lavina komentara kako je to konačno TO i kako su ovo X-Men kakve pamtimo iz zlatnog doba, ali ako mi se dopusti trenutak slabosti, Rosenbergov Uncanny X-Men je ekstremno pogodio neki moj ukus i mada sam svestan svih njegovih objektivnih nedostataka, reći ću da je ovo jedan od retkih serijala u poslednje vreme u kome se zaista oseća uzbuđenje, tenzija, u kome sam, dok sam ga čitao imao utisak da su ulozi stvarni i da stvarno čitam sagu o grčevitoj borbi šačice pravednika da spasu čitavu svoju kulturu i rasu od potpunog uništenja, a na pozadini sveta koji ih mrzi i plaši ih se.



Rosenberg je, naravno, odličan scenarista, njegov 4 Kids Walk Into a Bank je besmrtni klasik (uskoro i u filmskoj formi) a otkad radi za Marvel napisao je više intrigantnih i uglavnom kvalitetnih serijala, uključujući i sasvim različite radove na mutantskim stripovima (New Mutants, Astonishing X-Men, Multiple Man). Njegov Uncanny X-Men je došao u vrlo zgodnom trenutku, baš kad su u Marvelu simultano oživeli Wolverinea i Cyclopsa i ovo što je Rosenberg radio sa Uncanny je neka vrsta ,,getting the band back together" zahvata. Hoću reći, možete voleti ili ne voleti ono što su Brisson, Taylor, Guggenheim ili Bunn radili sa X-Men poslednjih godina, ali fakat je da su morali da obigravaju oko činjenice da su im neki od najvoljenijih likova iz istorije ovog stripa – nedostupni. Naravno, svako se snalazio kako je znao, Brisson pišući ,,drugog" Wolverinea, Bunn, pišući mlade verzije originalnih pet X-Men, Guggenheim koristeći priliku da uradi studije karaktera drugih likova koji nisu toliko često pod reflektorom, Taylor izvlačeći svu moguću kilometražu iz oživljene Jean Grey , ali Rosenberg je sa ovim serijalom dobio zicer i videlo se koliko se potrudio da ga iskoristi.

Cyclops je oživljen u Uncanny X-Men godišnjaku iz pera Eda Brissona, a kroz pregalački rad ,,mladog" Cablea koji nije mogao da podnese ideju da mu je otac 1. umro i 2. umro osramoćen, pa je ovde ne samo upotrebljena prilično jednostavna ,,naukomagija" da se Scott Summers vrati iz mrtvih nego je i iskorišćena prilika da se stvari lagano resetuju na pozicije od pre nego što je X-Men pisao Brian Bendis.

I ovo je, ma koliko možda bilo kukavički, odluka koju je teško ne pozdraviti. Bendisova ideja o Cyclopsu kao mutantskom ustaniku koji sve vreme priča o revoluciji i pali masu nikada nije realizovana do kraja (rekao bih isključivo Bendisovom krivicom jer kao da je za nju izgubio interesovanje daleko pre kraja serijala, ali šta ja pa znam o tome šta se događalo iza kulisa...) a ono što je posle sa njim urađeno kroz Death of X i Inhumans vs. X-Men je bilo prilično sramotno. I okej, imali ste period u kome ste istraživali te neke ekstrapolacije najslabijih elemenata Cyclopsovog karaktera, ali heroji, čak i kada su sa manama (POSEBNO kada su sa manama) treba da budu i nosioci vrline, da posluže kao inspiracija. Bendis ovo nije najsrećnije realizovao tokom svog rada, ali Rosenberg ovo savršeno shvata na svom Uncanny X-Men i ovo je strip koji je mračan, gritty, prljav, pun nasilja i pesimizma, ali strip u kome na kraju dana ljudi čine prave izbore i rade prave stvari, ustajući, prkosno i smelo pred licem sile koja bi da ih izbriše.

Rosenberg uparuje Cyclopsa i takođe sveže oživljenog Wolverinea i ovo je jedan od najlepše odrađenih sudara dve testosteronske filozofije u novijoj istoriji Srbije, sa pažljivo i sa ljubavlju istraživanom tenzijom koja postoji između dva velika mutantska predvodnika (od kojih je jedan uvek bio suviše stidljiv da bi vodio, a drugi suviše nihilistički asocijalan da bi na vođstvo i pomislio). Rosenberg uspeva da nam podari atmosferu ratnih filmova iz Drugog svetskog rata prikazujući malu grupu ilegalaca kako se grčevito ali pravednički suprotstavlja opresivnom režimu, a istovremeno ne upada u crno-bele stereotipove. Kada se Cyclops sukobi sa Kapetanom Amerikom u prvom broju, dobijamo dijalog u kome su nekako obojica u pravu, scenu punu tenzije i negativnih emocija koja je istovremeno katarzična i podseća koliko je bitno da društvena većina i njene institucije ne zaborave da ,,biti jednak" ni slučajno ne znači biti, isti niti da to što svi dobijaju isto znači da su svi suštinski jednaki. Naravno, Rosenberg je u nekim stvarima jako direktan (,,Mislio sam da čovek kao ti razume koliko je važno ustati protiv fašizma" kaže Cyclops Rogersu u jednom trenutku) i ovo nije najsuptilnije napisan strip SVIH vremena ali je dobro pogođen da pričajući fiktivnu priču dokači očigledno važne događaje iz našeg sveta a da to ne ispadne kao puki esejizam ili, još gore, propaganda.



Elem, pored Cyclopsa i Wolverinea, Rosenberg okuplja ekipu koja je interesantna i lepo je videti da X-Men u nekom momentu podrazumevaju Havoka, ali i Strong Guyja, Multiple Mana, Dani Moonstar i zapravo dobar deo New Mutants/ X-Factor ansambla sa kojim se Rosenberg već igrao. Ovo sastavljanje tima od drugopozivaca koji ipak imaju dugačke lične istorije doprinosi toj atmosferi grupe ilegalaca koja vodi tajni rat protiv nesrazmerno jačeg neprijatelja a Rosenbergov zaplet prema finalu postaje sve intenzivniji sa, usudiću se da kažem, briljantnim povratkom Emme Frost u postavu i nadahnutim, praktično filipdikovskim momentom vezanim za njenu recentnu prošlost i ulogu u ratu između Inhumansa i mutanata. Emma Frost je uvek bila kompleksan lik sa brojnim konfliktnim motivacijama i komplikovanim shvatanjem etike pa je dobro da je Rosenberg (uz malu pomoć koju je pružio Sina Grace preko u Icemanu) vraća sa pozicije gotovo čistog superzločinca na kojoj su je ostavili na kraju Inhumans vs. X-Men.

Ono što svakako može da se zameri Rosenbergovom Uncannyju je to da je sama osnova zapleta više nego izlizana. Mutanti-na-ivici istrebljenja je nešto što Marvel još od Morrisona svakih par godina izvadi iz fioke, malo ga tresne o sto da se otprašnjavi pa zaključi da je dovoljno dobro da se ponovo ubaci u cirkulaciju. Ako sam onoliko kmečao što se ova ideja OPET koristi tokom Death of X/ Inhumans vs. X-Men perioda, legitimno je da kažem kako to što je PONOVO imamo ovde zaista deluje kao da Marvel nema mnogo svežih ideja. Ipak, Rosenberg koji je dobio u ruke tu vrstu vrućeg krompira, sa njim radi najbolje što može. Sasvim svestan da uskoro stiže Hickman, serijski mesija koji je učinio čuda na Avengersima i Fantastic Four (a pre toga, ne zaboravimo, na Ultimates nakon što su Millar i Loeb maltene uništili vrednost tog brenda), Rosenberg može sebi da dopusti da igra oštro i njegov Uncanny često zaseca duboko u meso sa nekim zbilja mračnim, okrutnim idejama koje pokazuju do koje mere rasizam kao ideologija ali i institucionalna praksa može da se razulari kada se javnost hrani proverbijalnim senzacionalizmom i lažnim vestima a umiveni fašistički koncepti ne bivaju izneseni na stub srama uz pogrešno objašnjenje da ih sloboda govora legitimiše. Utoliko, ovde do finala imamo nešto što bi se moglo nazvati pokoljem ali bez obzira na svo mračnjaštvo i prolivenu krvcu, ovaj Uncanny X-Men nije ciničan strip (onako kako bi bio da ga je pisao, recimo, Millar) i mada mu je programski zadatak da mutante ponovo prikaže kao progonjenu manjinu pred licem društva koje ih, ponavljamo, mrzi i plaši ih se, uspeva i da bez ostatka pokaže šta je vrlina koju treba negovati čak i na pozadini groznih događaja i mučnih kompromisa koji se moraju napraviti. Meni je to vrlo prijalo i kao kratka epizoda u životima X-Men koja će verovatno biti prilično zaboravljena na ime svoje down and dirty estetike, verujem da je vredi slaviti.

Glavni crtač na ovom serijalu je bio Salvador Larroca i mada on sa jedne strane jeste eksponent svega što mi matori mrzimo u savremenom stripu (nezgrapna anatomija, grubo senčenje, statičnost + mnogo korišćenja kompjutera kad vas mrzi da crtate pozadine), ne mogu da kažem da nije obavio odličan posao. Guru-eFX su radili kolore pa je makar strip vibrantniji nego što bi svo to mračnjaštvo u crtežu samo od sebe dopustilo.



Dobro, hajde sad da vidimo kakav je bio Age of X-Man.

Bio je... dobar, zapravo. Marvel je za ovaj događaj odabrao format koji poslednjih godina najviše voli, dva samostalna broja (Age of X-Man Alpha i Omega) koji služe kao uvod i finale, a između njih čak šest prepletenih miniserijala koji svi prikazuju neki od aspekata sveta u kome se priča događa i pričaju delić priče. Ovo sa jedne strane znači da ,,ceo" Age of X-Man ne možete pročitati ako ne pročitate čak 32 epizode stripa što je nemala vremenska ali i monetarna investicija, ali s druge strane znači da ste tokom perioda u kome je ovo izlazilo imali praktično svake nedelje da čitate po nešto novo i budete stalno pozitivno uzbuđeni da vidite šta će biti dalje.

Da bude jasno, ovo se tehnički može čitati ,,na parče";  priča jeste pričana kroz distinktne miniserijale koje su radili različiti kreativni timovi, i u teoriji možete odabrati samo one koji vas tematski zanimaju ili koje su radili ljudi čije crtanje ili pisanje istorijski volite, ali istovremeno je ovo jedna priča, malčice meandrirajuća i podugačka, ali jedna priča ispričana kroz šest miniserijala i njenu ćete ukupnu poentu (ili makar zbir svih komplementarnih poenti koje pravi) apsorbovati samo ako je pročitate u celosti. Postoji i redosled kojim je ovo najbolje čitati tako da se događaji iz jednog miniserijala logično nastavljaju na ono što se desilo u drugom i ovo je sa moje strane preporučen majndset koji valja usvojiti kada odlučite da uđete u Age of X-Man.



Jer, Age of X-Man nije toliko PRIČA koja pokazuje kako je (anti)utopija sagrađena i razorena, koliko kompendijum pojedinačnih priča što oslikavaju svet (anti)utopije i dopunjujući jedna drugu tvore jednu globalnu poentu. Ta globalna poenta je iznenađujuće jednostavna, skoro pa banalna, ali upravo zato je važan put kojim se do nje dolazi.

Hoću reći, Age of X-Man je svet, odvojena realnost u kojoj je Nate Grey, titularni X-Man ne diktator već bog. Štaviše Bog. Tvorac, otac svega što postoji, demijurg čijom voljom je svet stvaran i uređen onako kako je uređen. Ali ne i diktator. Age of X-Man je svet uređen po volji Natea Greyja ali po njegovoj dobroj, najboljoj volji, svet u kome je osoba sa tragičnom prošlošću, nikada zaista socijalizovana, nikada zaista deo ni jedne ljudske rase kojoj je mogla da pripada, na sebe uzela da uredi svet u kome će svi biti srećni, zadovoljni i ravnopravni bez obzira na rasu kojoj pripadaju.

Put do pakla, podsetismo se juče, popločan je dobrim namerama, ali interesantan tvist u ovoj priči je što Age of X-Man nije predstavljeno kao pakao. Age of X-Man je zapravo neobično nijansirana, nekonzistentna utopija u kojoj se različitost podrazumeva, a individualnost slavi kao najveća vrednost. Naravno, veliki deo podloge Age of X-Man otpada na to da je ovo otvoren dijalog sa Age of Apocalypse i antiutopijom u kojoj je Apocalypse vladao svetom u kome su mutanti bili ugnjetavači i sprovoditelji genocida nad (običnim) ljudima, ali ovo nije samo izvrnuta verzija AoA. Age of X-Man ima u sebi i dosta odjeka House of M sa idejom da mutantska utopija u kojoj se različitost poštuje i slavi ne mora nužno da bude ekstremno represivna.



Opet, represije ima u svakom društvu pa i u Age of X-Man i neki od serijala se upravo bave time kako sistem koji ima nominalno benevolentnog tvorca i vođu na kraju mora da porodi i neke nepravične, represivne strukture. Ovde je upravo zanimljiv taj početni motiv koga Nate Grey ima, stavljanje individualnosti na pijedestal do mere da se u društvu koje je on stvorio otvoreno obeshrabruje stvaranje romantičnih veza među pojedincima i kreiranje porodica (deca sva dolaze iz epruveta) a za račun realizacije neke idealne individualnosti. Ironično je, naravno, što je za potrebe upravljanja ovakvim društvom neophodno kreirati institucije koje na kraju završavaju kao kolektivistička oruđa sa poništavanjem individualizma u ime istog tog individualizma i represijom koja iako dosledna ne deluje kao i da je pravična.

Različiti aspekti ovog sveta su zato prilično fascinantni, recimo miniserijal Prisoner X prati Bishopov odlazak u zatvor gde je dospeo zbog prestupa protiv ,,autonomije" i mada je ovo nominalno standardna zatvorska priča, Vita Ayala koja ga je pisala pazi da ne pretera sa stereotipima i ne ode u iskarikiranu sliku represije koja bi nam prikazala sve u crno-belim tonovima. X-Tremists koga je pisala Leah Williams, pak, prikazuje drugu stranu medalje tako što pratimo tim specijalne policije koja pronalazi osobe što krše pravilo da ne treba stupati u romantične ili seksualne veze, hapsi ih i, posle ponovljenih prestupa, vodi na brisanje sećanja. Ne samo da je ovaj tim sastavljen od skoro nespojivih likova (Northstar, Blob – BLOB? – da, Blob, Psylocke, Iceman, Jubilee...) nego je i cela ta tenzija oko toga šta kaže zakon, šta ljudi instinktivno žele da rade, šta ljudi zaduženi za sprovođenje zakona zaista osećaju, prilično dobro ispitana. Da ne pominjem da dobijamo superiorno bizarne hoće-li-neće-li scene romanse između Psylocke i Bloba. Da, Psylocke u njenom novom-starom telu i Bloba sa stomačinom i parom fantastičnih šoferskih brkova.



Naravno, u većini miniserijala imamo ponovljen isti motiv, a to je da su likovi na početku sasvim kompatibilni sa svetom koga je Nate napravio ali sa vremenom počinju da osećaju da nešto nije kako treba, imaju flešbekove na svet koji ne bi trebalo da je postojao itd. pa to do kraja dovede do kolapsa realnosti i velike bitke u Age of X-Man Omega da se vrati nesavršeni ali ,,stvarni" svet, no, ono što čini čitanje svakog od ovih serijala zanimljivim je kako oni istražuju ovaj motiv iz različitih uglova. Na primer, Marvelous X-Men (pisali Zac Thompson i Lonnie Nadler) prati aktuelni X-Men tim u kome su Storm, Colossus, X-23, Nightcrawler, ali i Magneto pa i sam X-Man i ovo je interesantna priča o tome da u svetu koji je praktično utopija, ispunjena društvenom harmonijom, njegov tvorac misli kako građani treba da imaju uzor u praktično mitskim, nadljudskim herojima koji nad njima bdiju, staraju se o svačijoj dobrobiti i demonstriraju vrlinu na skoro komično prenaglašen način. Sa druge strane, The Amazing Nightcrawler je solo-priča o Nightcrawleru koji, kada nije negde na dužnosti sa X-Men ima plodnu i uspešnu karijeru filmskog glumca. Ovo je veoma simpatično urađeno jer scenarista Seanan McGuire uzima za osnovu tu klasičnu swashbuckling erolflinovštinu koja je od sedamdesetih godina u osnovi Nightcrawlerovog lika a što je osvežavajuća promena  u odnosu na prenaglašavanje njegovog katolicizma koje je postalo pravilo u poslednjoj deceniji, i piše priču koja nije toliko odjek Age of Apocalypse koliko varijacija na Spajdermenov miniserijal iz korpusa House of M. Naravno, motivi su različiti ali osećaj je isti: Nightcrawler je u ovom svetu ZVEZDA, univerzalno voljena javna faca koja posle toliko decenija nerazumevanja i predrasuda konačno ima validaciju kakvu je zaslužila svojom toplom, empatičnom prirodom i veselim, optimističnim karakterom. I onda, Nightcrawler najviše ima da izgubi borbom da se pokaže da ova utopija nije stvarna i da nije pravična, a baš se u takvom kontekstu i prepoznaje čije je srce zbilja herojsko.



Nate Grey je u svemu ovome, kako rekoh, benevolentni demijurg, barem kako on sebe vidi i osvežavajuće je čitati antiutopijski narativ u kome se taj neki glavni negativac ne razotkriva kao potajni psihopata i sadist. Da bude jasno – Nate Grey nije mentalno zdrava osoba ali nije ni zla i zapravo je simpatično do koje mere on nastoji da sebe, tvorca čitave realnosti u kojoj se narativ odvija, ukloni iz oka javnosti, da bude just one of the guys. Naravno, i to je neki greh oholosti, i mi vidimo da Grey bez obzira na svu tu svoju dobru nameru, mora da manipuliše ovim svetom do mere kada se shvata da ta njegova autonomistička, individualistička utopija nije neki ,,prirodan" ljudski habitat niti ,,logičan" produkt ljudske evolucije već produkt moćnog uma koji, nažalost nikada nije spoznao toplinu ljudske emocije i osećaj pripadanja porodici. I u takvom svetu imamo Apocalypsea koji je neka vrsta omiljenog disidenta –predvodnik kulta koji propoveda ljubav i bliskost a koga režim toleriše da bi pokazao da se ne plaši tih nekih ,,pogrešnih" ideja jer je jasno da je uređenje koje vidimo samo po sebi jedino ispravno. Ovo je, naravno, represivno (jer s druge strane gledamo kako se hapse ljudi koji imaju tajne ljubavne veze) čak i pre nego što shvatimo da je Apocalypse zapravo postavljen da radi za Greyja i da je sve deo predstave koja treba da socijalnim inženjeringom obezbedi da se građani osećaju kao da žive u društvu koje je zaista tolerantno i razumno slobodno.



Naravno, Apocalypse je nedavno pretrpeo neke neobične promene karakterizacije (videti X-Man Black o kome nisam stigao da pišem) koje ne moraju svakom da se dopadnu (ali onda ćete tek da stenjete kad krenete da čitate Hickmana) ali u ovom serijalu je zanimljivo videti kako je njegov lik produbljen, kako su na površinu isplivali neki novi aspekti njegove ličnosti, kako, na kraju krajeva, sam Apocalypse – osoba opsednuta genetskim nasleđem – doživljava svog ,,sina", Genesisa i ovo, čini se, postavlja neke važne temelje za dolazeći serijal Excalibur.

Age of X-Man je na kraju veoma interesantan pretumbani komentar na Age of Apocalypse i strip u kome se pitanja slobodne volje, kolektivizma, individualizma, empatije u zajednici itd. istražuju jednim simpatično ležernim tempom. Negativac u ovom događaju nije zao i, uprkos svojoj božanskoj moći, nije nepogrešiv. Zapravo sve moguće nekonzistentnosti koje nalazimo u ovom svetu (i zapletu, jelte), mogu se legitimno otpisati na ime Greyjevog pomanjkanja socijalne inteligencije i ekstremnoj izolaciji u kojoj je proveo najveći deo svog života. A što je interesantan ugao iz koga se posmatraju utopija, ali i ti neki briljantni umovi u našem svetu koji iz svojih skupih kuća u Palo Altou mudruju o tome kako intelekt, racionalnost i tehnologija mogu da spasu svet i unaprede društvo. Hickmanov X-Men – ovo što je do sada izašlo – je mnogo očiglednije blizak klasičnoj naučnoj fantastici ali Age of X-Man legitimno rabi sociološku naučnu fantastiku i ima šta da kaže na mnoge teme. I, to je baš lepo.



Hajde da na brzinu smandrljamo još dva kratka stripa o Wolverineu pa da za danas zatvaramo butigu.

Mislim, Wolverine je, kako smo već pisali, posle nekoliko godina oživljen uz mnogo pompe i, naravno, Marvel mu je sada dao premijum tretman, tekući serijal u kome omiljeni mutant igra glavnu ulogu i koji je značajan za status kvo celog univerzuma, jel' tako, braćala?

Zapravo nije. Marvel je Wolverinea oživeo i sada kao da nije siguran šta bi s njim radio. Ovaj mutant jeste dobio važno mesto u Rosenbergovom Uncannyju, ali jedino što je od solo-naslova uradio su dva praktično fakultativna miniserijala koje ćemo ovde predstaviti.

Wolverine: Infinity Watch je petodelni mini koji se nastavlja na Marvelov Infinity Wars iz 2018. godine i služi kao neka vrsta postskriptuma za isti. Ne pričamo o nečem PRETERANO epskom niti o esencijalnom ur-poslednjem poglavlju ogromne priče koje MORATE pročitati da biste shvatili kako se sve stvarno završilo, ali ovo jeste pisao Gerry Duggan, koji je bio glavni arhitekta Infinity Wars pa ima određenu vrstu pedigrea. U suštini, ovo je verovatno nastalo kroz skoro ciničan proces razmišljanja kako da se oživljeni Wolverine donese pred čitaoce ali tako da se izbegnu kolizije sa Hickmanovim radom koji samo što nije počeo, pa je solomonsko rešenje nađeno u tome da se dopiše poglavlje za krosover završen prethodne godine.



Deluje šašavo i nepotrebno i složiću se da ovo nije najesencijalnija priča o Wolverineu ikada napisana, ali Duggan je čovek koga uvek mogu da čitam, vrstan zanatlija koji ume da barata ritmom pripovedanja i da menja ton priče u sekundi tako da se u jednom trenutku smejete na komediju a sledećeg vam je knedla u grlu. Prvi broj ovog serijala i počinje prilično dirljivom scenom u kojoj oživljeni Wolverine dolazi u X-masnion a vrata mu otvara oživljena Jean Grey i sve one emocije prećutkivane tolike godine ostaju i dalje prećutane ali kuljaju iz očiju, ali onda Duggan pravi zaokret pod 90 stepeni i zapravo smo u priči koja je team-up Wolverina sa Lokijem u naporu da se pomete nered koji je ostao posle kraja Infinity Wars. U praksi ovo je žovijalna i prilično farsična kosmička avantura tokom koje se sam Wolverine više puta žali da ovo nije njegova priča jer su zapleti i likovi mnogo bliži Guardians of the Galaxy i Thor okruženju, ali nastavlja da radi svoj posao a znamo da je on najbolji u onome što radi iako to što radi nije baš mnogo lepo.

Naravno, Duggan ne propušta da iscedi svaki mogući geg iz uparivanja Lokija sa Wolverinom i mada ovo nije mnogo ozbiljan strip, ne pričamo ni o parodiji. Wolverine: Infinity Watch je pre svega vesela, veoma zabavna kosmička avantura u kojoj Wolverine igra straight mana naspram Lokijevog spadala, ali i sam dobija priliku da namesti igru Bogu prevare, sve to dok skoro uzgredno spasavaju realnost od negativnih posledica kosmičkih sila. Andy MacDonald koji je ovo nacrtao je očigledno imao više vremena nego poslednji put, kada je radio Rosenbergov Multiple Man, pa je Wolverine: Infinity Watch vizuelno prijemčiv strip sa dovoljno prizemljujućih elemenata da se sav taj svemir i magija dobro uklope sa Loganom koji nosi farmerke, jaknu od janjeće kože, džemper na V-izrez i kaubojski šešir. Ne esencijalno, ali zabavno i dovoljno lako za čitanje čak iako niste pročitali Infinity Wars.



Wolverine: The Long Night je, pak, interesantan proizvod. Inicijalno, ovo je nastalo kao  podkast ili, kako bismo mi stariji rekli, radio-drama, koju je Benjamin Percy napisao a Marvel producirao sa pravim glumcima i puštao u deset epizoda tokom jeseni prošle godine. Ispostavilo se da ovaj format prija publici i da je priča bila toliko popularna da je sve zatim transformisano u petodelni strip-serijal.

Percy je vrlo dobar spisatelj koji se do sada odlično pokazao preko u DC-ju (Teen Titans, Green Arrow, Nightwing) a sada ga je i Marvel stavio na neke odgovorne zadatke (recimo X-Force koji uskoro kreće), a The Long Night je uprkos veoma stereotipnoj postavci, napisan kvalitetno, sa odličnom atmosferom i besprekorno upletenim ,,mutantskim" motivom u klasični provincijski policijski triler.



Zapravo, The Long Night je posebna podvrsta provincijskog policijskog trilera jer se događa na Aljasci i, da bude jasno, Percy varira sve motive i tipske zaplete koje smo već toliko puta videli na filmu, televiziji, u stripovima i knjigama, ali to radi zanatski veoma korektno. Ovo je jedan od onih stripova u kojima je na samom početku Wolverine misterija, mistična sila prirode, neko (ili NEŠTO) o čemu se samo sujeverno šuška ispod glasa, a par federalnih pandura pozvan u zajebanu provinciju (gde ljudi gledaju svoja posla i ne vole da im se neko od spolja meša u život) mora da raščivija mit od istine, pronađe krivca za grozna ubistva počinjena u zajednici i podseti na postojanje zakona i društva izvan izolovane zajednice.

I sve to vrlo lepo funkcioniše. Likovi su oslikani odlično, a pošto je strip nastao od skripta za radio dramu, Percy je mogao da pokaže kako vešto i prirodno ekspoziciju provlači kroz dijaloge bez posezanja za sveznajućim pripovedačem ili infodampovima. Zaplet je, kako rekoh, prilično tipski i oslanja se na klasne tenzije što je čest motiv u ovakvim pričama, ali su mutanti u njega udenuti elegantno a Wolverine ima onaj dah divljaštva i opasnosti kakav mu često nedostaje kada je deo širih narativa i upravo na fonu tog divljaštva i opasnosti ima priliku da demonstrira kakva je on to heroj i zašto je različit od drugih heroja. Ovaj strip nacrtao je odlični i potcenjeni Marcio Takara sa kolorom koji je dao Matt Milla i dobili smo sjajan prikaz Aljaske i izvrsno pripovedanje koje je atraktivno do te mere da zaboravimo da je ova priča započeta u ekskluzivno zvučnom medijumu. Kako je Marvel nedavno završio emitovanje druge sezone ovog podkasta, Wolverine: The Lost Trail, očekujem da iduće godine pišem nešto lepo i o toj strip adaptaciji.



OK, slagao sam malo, nije kraj, MORAM da nešto napišem i o miniserijalu Major X koji se nedavno završio a koji predstavlja na baš trijumfalni, ali eksplozivni i, hm, koju ono reč tražim, a, da POTPUNO ZBUNJUJUĆI povratak Roba Liefelda u Marvel.

Liefeld je nekada bio najveći strip crtač u superherojskom biznisu, rok zvezda koja je birala šta će da radi u Marvelu, čiji su se stripovi prodavali u milionskim tiražima a drugi crtači su menjali svoj stil da više liče na Roba Liefelda. To je bilo pre trideset godina i ma koliko ja imao u svom srcu mesta za njega, uvek se iznova iznenadim kad shvatim koliko su njegovi stripovi često bili naprosto LOŠI sa svakog aspekta – od slabog vođenja zapleta i bolno neprirodnih dijaloga, preko bizarnih anatomija do nejasnog vizuelnog pripovedanja. Ali opet, Liefeld je čovek sa autentičnom ljubavlju za superheroje a aktuelna popularnost Deadpoola na filmu je poslužila i da se podseti da je on jedan od tvoraca ovog lika. Sve ovo je verovatno donekle uticalo na to da dobijemo Major X, šestodelni miniserijal zasnovan na trideset godina staroj priči iz Wolverinea (brojevi 154 i 155 originalnog Wolverine serijala) a koji je Liefeld napisao i delimično nacrtao.



Da će se Liefeld rado vratiti nekoj svojoj staroj pričici i ekstrapolirati je u novu, ignorišući praktično sve što se trenutno događa u X-Men stripovima nije neko veliko iznenađenje – na kraju krajeva čovek je dovoljno mator i dovoljno poznat da se ovako nešto podrazumeva. Da će u 2019. godini Major X biti ovakav krš i lom od priče je skoro neverovatno. Da li Marvel stvarno misli da je Liefeldova reputacija danas tako jaka da vredi objaviti strip pored kog urednik kao da nikada nije prošao? Ko, zaboga ovo kupuje? Ne, kome je ovo namenjeno?

Hoću da kažem, kliše je da superherojske stripove danas čitaju oni koji su ih čitali i pre tri decenije, ali mislim da se opako precenjuje potencijal lika i zapleta iz 1988. godine koji sa razlogom kasnije nisu otišli nikuda. Liefeld je u svojim drugim stripovima poslednjih godina, sporadično rađenim za DC i Image demonstrirao da nije preterano unapredio svoje pripovedačke veštine, ali sa Major X kao da imamo perfektnu oluju bizarnog komplikovanog zapleta i nekonzistentnog, pijanog pripovedanja.

Mislim, ja ovo ne umem ni da prepričam – Major X je maskirani – gotovo potpuno isprazni – lik koji dolazi iz još jedne buduće mutantske utopije i putuje kroz vreme ne bi li pištoljem i motociklom zaštitio rodnu grudu. Na čelu ove utopije (koja se zove X-Istence) je moćni mutant (X-Ential, što... nikom nije jasno šta treba da znači) koji je održava na okupu samo snagom volje. Ovo je, čini se, neka vrsta starozavetne alegorije u kojoj je mesijanska figura odvela mutante iz sveta u kome su ih mrzeli u utopiju gde mogu da žive slobodno, ali opet, nisu tu samo mutanti nego i Atlantiđani koji su nezadovoljni svojim položajem u novom svetu. Okej, ali Liefeld na ovo dodaje još jedan nivo zapleta jer je X-Ential nestao – u pitanju je naravno zavera istih onih koji su mutantma konce pokušavali da smrse in d frst plejs – a Major X i njegov kolega koji je zapravo Beast u svojoj formi iz osamdesetih (ali se pravi blesav) se vraćaju kroz vreme u period negde kada je Liefeld počeo da radi New Mutants i, naravno, odmah se potuku sa ljudima od kojih su došli da traže pomoć. Takođe, Major X je Cableov sin. Ovo je sve samo prva epizoda.

Reći da je Liefeldov scenario za ovaj strip nekoherentan je najmanje što možemo da učinimo na ovom mestu, Liefeld ovde piše kao da se trideset godina X-Men stripova nikada nije dogodilo, slobodno kreira nove budućnosti i realnosti, dodaje ,,X" ispred svake reči koja mu padne na pamet i iz nekog razloga pored Deadpoola – a koji, složimo se, nije mogao da izostane iz ovog stripa – u radnju dodaje još jednog Deadpoola. Koji se zove Dreadpool (ali da budemo fer, motocikl koga Major X vozi zove se Motherbike) i ima malo drugačiji kostim te nešto mračniju karakterizaciju od danas prilično žovijalne Wadeove prirode.

Sve je ovo možda i neki Liefeldov pokušaj metakomentarisanja stripova o mutantima, kontrast Dreadpool-Deadpool je možda pokušaj da se demonstrira kako je jedan namršteni i mračni, jednodimenzionalni lik nastao kao imitacija DC-jevog Deathstrokea prevazišao svoju prirodu omaža i postao lik i fenomen za sebe, ali Liefeld kao scenarista nema veštine potrebne da ovo pretoči u nešto koherentno. Major X je strip u kome se stvari dešavaju bez previše uzročno-posledičnih veza i onim redosledom kojim su padale na pamet autoru, reklo bi se. Da li mi je bio užasan za čitanje? Pa, ne, zapravo, jer Liefeld ako ništa drugo, uvek u svojim stripovima ima energiju i ona se i ovde lepo oseća i pored svog bizarnog dijaloga i neobjašnjivog scenosleda.

Liefeld crtač je ovde zaposlen samo na prvom i poslednjem broju dok je ostalo uradio uglavnom Brent Peeples (a jednu epizodu stari Liefeldov sledbenik, Whilce Portacio) i Major X je ipak disciplinovaniji i lepši strip od Liefeldovog opšteg proseka. Sa godinama je Rob ipak pročistio izraz pa i doterao anatomiju i Major X na momente vizuelno podseća zašto je ova momčina nekada bila tako velik i popularan crtač. No, da ne bude zabune, Major X nije strip koji preporučujem ikome sem Liefeldovim obožavateljima i X-Men forenzičarima koji treba da ga pročitaju čisto da vide koliko je Liefeld u stanju da i dalje bude bizaran, nekoherentan a opet detinje nevin i zaljubljen u začudnost sveta u kome stvara. Mislim, ima i tu neke lepote.

[ridiculus]

Pazi, gotovo da nemam strpljenja da čitam ovoliko o Liefeldu, al, ajde, nešto sam slušao skoro što ima veze s tim, pa hoću nešto da dodam. Osim ideje mog unutrašnjeg Lokija: ako "internet kolektivno gubi kontrolu nad svojim telesnim funkcijama sa svakim novim brojem Hickmanova dva aktuelna X-Men serijala", ajde da omogućimo Hickman-u da piše serijal koji nema kraj u vidnom polju! Ho. ho!  Mada, ne mali broj ljudi koje slušam ne voli Hickman-ovo pisanje ili ne mari za njega, iako ga većinom poštuju. Hickman je čovek velikih ideja, ali mu likovi nikad nisu bili jaka strana, da tako kažem, pa, ako je nekom to primarno, verovatno neće uzivati u njegovim radovima.

No, Graeme McMillan je pri kraju epizode br. 278 emisije Wait, What? prijavio nešto o Todd-u McFarlane-u, proširujući priču o jubilarnom 300. broju Spawn-a, što je rekord za rad čija prava ostaju kod kreatora. Uz Cerebus, ali sada je Spawn i to prešao. Elem, McMillan, koji piše za Heat Vision (što je stripovski sektor sajta Hollywood Reporter), je održao intervju sa McFarlane-om relativno skoro i kaže da je ovaj:
1. totalno zakucan u prošlost, i to ne u 90-e nego je njegov referentni okvir iz još ranijih godina;
2. radi stvari zato što želi a ne zato što imaju poslovnog smisla ili ne
Ovo drugo može da se prevede kao "totalno ga zabole za kompaniju", i da je bilo samo do njega, ta kompanija bi verovatno više puta propala do sada. McMillan nikad nije objavio taj intervju, zato što misli da ne bi bio od interesa tradicionalnim čitaocima tog sajta, ali kaže - i ja se slažem - da je takvo pravolinijsko ganjanje sopstvenih želja i snova ipak dostojno poštovanja. Spawn je ostao praktično isti strip koji je bio i pre 300 brojeva. A onda je tu napravljena veza s Liefeldom, koji je po McMillanu - koji je imao prilike da razgovara sa njim - isti takav... i zakucan u 80-e. I radi šta hoće, zato što hoće. Nije li to ono što bi većina učinila?

[Meho Krljic]

Pa, jeste, svakako i zato ja i imam simpatije za ovaj Liefeldov, er, eksces. Ali Major X je haos i bezumlje od stripa 


Što se dijagnoze za Hikmana tiče, saglasan sam: ideje iznad likova su njegov zaštitni znak. HoX/PoX je apsolutno pre svega strip ideja pa mi je malko bilo i smešno kad je Cebulski pre neku nedelu pitao koliko smo puta zaplakali čitajući aktuelnu epizodu jer se u njoj gine. For d rekord: nisam zaplakao ni jednom.

[milan]

Mene Hikmanovi XMeni nekako najvise podsecaju na ono sto su 90ih radili sa njima, u onoj sumanutoj expanziji XMen naslova kada su bili najpopularniji na svetu, a i sire. I to najvise na Generation X, Lobdela i Bachala. Nemam nikakvo racionalno objasnjenje za to sto osecam slicnost upravo sa tim serijalom iz 90ih... Ali, jednostavno je tako.

Ali, da, za sada je ovo najvise nekako odgovor na Morisonov ran... s tim sto je Morisonu uvek bilo bitnije da bude kul, a Hikmanu da nas natera da ponovo procitamo neku stranicu i da se pitamo sta se dodjavola upravo desilo i kakav je ovo sumanuti SF koncept. 

I ja jesam pustio suzu, ali na drugom mestu... kada sam u epizodi od prosle srede, u onoj gomili negativaca koja se pojavi na kraju, video Marrow i Randoma.

Inace sam proteklih nedelja procitao sve od Emejzing Spajdermena sto mi se nakupilo... A to je bilo sve od ovog novog pocetka, koji pise Nik Spenser, a crta nekoliko njih, izmedju ostalih i meni jedan od omiljenih svih vremena, Humberto Ramos. Malo je reci da mi se dopalo, Spenser je posle Slotovog rada na Spajdermenu/Piteru Parkeru (koji mi je i dalje jedan od najboljih scenaristickih ranova ikada) povukao rucnu i vratio stvari na neke bejzik stvari.... zbog cega sam strepeo, ali se ispostavilo da gresim, i da Spajdermenu, u ovom trenutku, bas ovo treba i odgovara.

Citao sam i Friendly Neighborhood Spajdija, koji pise Tom Tejlor (procitao sam prvi trejd), i ovo mi se bas mnogo dopalo. Dok Spenser u svom ranu vraca stare negativce, i cini ih opet veoma zanimljivim (posebno, recimo, Krejvena), Tejlor je, barem u prvih nekoliko brojeva, prosirio Spajdijev svet (i Marvelov) uvodeci Under York, skriveni, podzemni svet ispod naseg.

Od Marvela svakako preporucujem Immortal Hulka, izaslo je, recimo, 20ak brojeva, i ovo je Hulk kakvog ja ranije stvarno nikada nisam citao.     

[Meho Krljic]

Immortal Hulk je događaj za sebe i ja samo vrebam neki pogodan trenutak gde bi bilo prirodno da podvučem crtu i napišem nešto o ovom serijalu ali Ewing ne pušta i samo ide naviše sve vreme.

Spencer je mene oduševio na Amazingu mada priznajem da me je malo ohladilo kada je uleteo u Hunted jer mi je ovo bila jedna predugačka reminiscencija na Kraven's Last Hunt. Ali kad je to prošlo, vratio se na radnu temperaturu i naravno, Ottley i Ramos su kraljevski crtači.

Taylorov Friendly Neighborhood Spider-man je meni, naravno sjajan iako mi je izmišljanje još jednog skrivenog društva pod zemljom bilo malo mnogo. Ali Taylor je rođen da piše Spajdermena, taj neki strip o lokalnoj zajednici i simpatičnom heroju, o ljudima oko njega i odnosima među njima. Nadam se da najava da uskoro počinje da radi relansirani Suicide Squad ne znači da će da okonča Spajdermena.

[Meho Krljic]

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara! Ni ja, ali šta da radimo, danas je ovaj vredni Škotlanđanin na programu pa ćemo nekako uz stisnute zube i to izdržati. 


Ali Millaru svaka čast, reći ću ipak i to bez (mnogo) sarkazma. Čovek je mašina za samopromociju i neka vrsta low-level Steva Jobsa utoliko što operiše pomoću štapa i kanapa, radi na najnižem zamislivom nivou troškova i uspeva da ubedi druge ljude ne samo u svoju veličinu već i da je za njih dobro da ga promovišu besplatno. Vi se sad smejete, ali Millar je batalio ideju da bude taj neki prvi među jednakima ili makar jedan od 5-6 najpopularnijih scenarista u superherojskoj igri (i to samo radeći u Marvelu jer su mu u DC-ju vrata odavno zatvorena), računajući da ako radite sa tuđim likovima, koliko god da ste uspešni, na kraju je neko drugi zaradio mnogo više od vas. I onda odlučio da radi svoje likove i iskoristi sve što zna da ih učini popularnim i uspelim. Isto kao što su uradili Ed Brubaker ili Rick Remender, jelte, osim što je Millar BEZOBRAZNO mnogo uspešniji od njih. Mislim, on ne samo da je uspeo sa relativno slabim (a svakako slabijim od njihovih) nezavisnim stripovima da upadne u Holivud i napravi ršum o kakvom kolege samo sanjaju nego je onda pišući sve gore i gore stripove uspeo da proda celu svoju kompaniju Netfliksu pa još i da ga Netfliks postavi na posebnu poziciju u kompaniji gde ima dužnost kreiranja novih originalnih tvorevina za njihovu produkciju.

Mislim, za to ipak treba imati talenta. Ili kvalitetan, stevejobsovski reality distortion field. Pokušavajući, već godinama da shvatim kako Millar sa objektivno sve manje kreativnog napora uloženog u stripove postaje objektivno sve uspešniji u svom poslu zaključio sam da se sve delimično može objasniti time da a) čovek ima dobre profesionalne veze i poznanstva a što je ključno kad, kao on b) nemate nimalo stida u domenu samohvalisanja i promovisanja svog rada a koji je, taj rad c) uvek u tehničkom smislu minimalno korektan i može se d) svesti na elevator pitch koji se lako objasni za pet sekundi i zvuči primamljivo.

U praksi, dakle, Millar dođe na dobru ideju (,,Hari Poter ali svi su odrasli, iz čarobnih štapića izbacuju bizarne magije koje ubijaju druge čarobnjake, a sve to u ratu klanova, plus – PSOVKE!"), nađe nekog mnogo jakog crtača, sklopi scenario koji je površan ali tehnički sasvim dobar i strip je za par meseci završen a on već radi na nečem novom dok mediji bruje o njegovoj poslednjoj kreaciji.

Hoću reći, ima ovde dosta rada, da ne bude zabune, ali ,,kreativnog" rada zapravo najmanje. Millarovi stripovi su danas svi miniserijali od po 5-6 epizoda, koje crtaju izvrsni crtači, svi se svode na jednu jaku centralnu ideju i potpuno su ravni u domenu karakterizacije, razvoja likova, atmosfere. Millar je solidan zanatlija i svaki od ovih stripova ima glavu i rep, ali, uz rizik da zazvučim skoro drevno, ti stripovi imaju priličan deficit duše. Što zvuči kao nekakav nedodirljiv kvalitet oko koga može da se debatuje ali današnja dva primera bi trebalo da pokažu šta hoću da kažem.

Prvi je The Magic Order, pominjan već od strane druga Ridiculusa, šestodelna priča što je izlazila potkraj prošle godine a gde je Millar spravio urbani fentezi sa modernim čarobnjacima koji, tako je, međusobno ratuju i solidno mnogo psuju.



The Magic Order je priča o sukobu unutar jedne malo veće porodice. Naime, tokom stotina godina magovi i čarobnjaci na zemlji održavaju određenu ravnotežu i trude se da ne mešaju običan svet u svoje poslove. Magijski posao se prenosi sa roditelja na decu pa tako sve ostaje u proširenoj familiji, ali u ovim našim vremenima imamo i porodicu u kojoj je jedan od sinova, inače najtalentovaniji čarobnjak svoje generacije, rešio da izađe iz priče i živi običnim, civilnim životom. Na ovo ga je, avaj, potakla tragedija u porodici koji je sam zasnovao i ostatak čarobnjačke familije poštuje ovu njegovu odluku iako tužno vrti glavom i govori kako mu je žao što takav talenat propada.

No, sve se menja kada krenu asasinacije čarobnjaka koje očigledno izvodi neko ko se takođe bavi magijom. Ne prođe previše vremena pre nego što postane jasno da je u pitanju odcijepljena rodbina a koju predvodi osoba sa sopstvenim idejama kako treba raspoređivati moć i rat onda doseže svoju zrelu fazu a otuđeni sin se vraća u okrilje porodice jer shvata da su i njegovi sada ugroženi iako se on zvanično više ne bavi magijom...

Što se elevator pitcha tiče, ovaj nije uopšte rđav i ovde zaista imamo na programu Millara koji demonstrira zašto je jedno vreme bio najveće ime u severnoameričkim mejnstrim stripovima. Dobro, zapravo je to bio jer su mu stripovi bili kontroverzni, ali on je uvek imao minimum zanatskih kvaliteta i The Magic Order je strip u kome je trilerska komponenta sasvim pristojno odrađena sa zapletom koji je jasan i primamljiv i preokretima koje ne očekujete BAŠ od samog početka, te primereno uzbudljivom završnicom gde se sve okreće naglavačke. Bonus je svakako trud uložen u to da se prikaže kako magija funkcioniše i mada se Millar, tipično, ovde mnogo više bavi time da li nešto deluje kul a mnogo manje time da li je sve konzistentno i gradi jedan uverljiv univerzum, set-pisovi u kojima vidimo različite bizarne asasinacije i borbe su fino odrađeni i interesantni.

Ono gde strip pati od Millarovštine je na planu likova koji su izrazito plošni i zaboravljivi, bez snage da nas zaintrigiraju čak i kada demonstriraju dramatične promene u motivaciji i ponašanju. Millarovi stripovi su odavno postali vežba iz raspoređivanja vektora radnje i u njima te neke ljudske komponente ima tek za naprstak. Ovde se to oseti utoliko što The Magic Order priziva viktorijanski palp svojim tonom (iako se događa u moderno doba) ali likovi nemaju šarma koji bi morao da dođe uz ovakvu postavku.

No, kako već rekosmo, Millar uzima samo najbolje crtače za svoje Millarworld eskapade pa ovde na crtačkim dužnostima imamo Oliviera Coipela koji UŽASNO izvlači strip. Atmosfera mistike i magije koje se provlače kroz ,,normalno", svakodnevno okruženje su Coipelova specijalnost (ipak se čovek tesao na Thoru, jelte) a i njegovo prikazivanje toga kako magijske asasinacije i borbe funkcionišu je zaslužno za dobar osećaj koji mi je ovaj strip dao. Pogotovo, naravno, što je kolor radio serijski osvajač Ajznerove nagrade, Dave Stewart. Mislim, Stewart je toliko dobar da često stripove koje je on kolorisao uzimam na čitanje bez obzira na to ko ih je crtao ili pisao jer znam da će tu imati šta da se vidi. The Magic Order spaja teatralnu, nameštenu mistiku mađioničarskih predstava sa ,,stvarnom" magijom koja menja realnost i zbunjuje ne samo čula već i duh a Coipel i Stewart su tu da nam pokažu koliko je to zavodljivo. Strip koji se da pročitati bez hroptanja.



Drugi Millar za danas je ovogodišnji Prodigy, rađen sa Rafaelom Albuquerqueom na crtačkim dužnostima i ovo je još jedna šestodelna priča sa jasnim korenima u stripovima koje je Millar čitao kad je bio klinac. Hoću reći, Millar je to i sam pričao, britanski strip-autori njegove generacije (pominjao je Warrena Ellisa u tom intervjuu) nisu zapravo rasli uz superheroje već mahom uz britanski strip pa je tako Prodigy priča o čoveku koji je baš to – prodigy, čudo, jelte, od deteta ali i u odraslim godinama. Edison Crane je klinac koji toliko briljira u školi da ga zavidni – a stariji od njega – učenici izlažu ozbiljnom, fizičkom šikaniranju a on provede jednu noć gledajući kung fu filmove, dođe sutra i sve ih polomi.

O takvom stripu, dakle, pričamo. Edison Crane je, kad poraste, naučni genije, filantrop, avanturista i osoba kojoj mozak radi sa TOLIKIM kapacitetom da bukvalno mora da izmišlja probleme kada ih nema kako bi ga nekako držao pod kontrolom. Edison Crane, naravno, onda biva upleten u globalnu pustolovinu koja počinje pokušajem da se reši misterija automobila sa mrtvim životinjama koji se iznenada, ni iz čega, pojavljuju na ulicama gradova širom sveta...

Millar ovde ide putanjom staromodne avanturističke misterije ali Millar je Millar i sve je toliko preterano i prenaglašeno da smo često na granici čiste farse. Crane je toliko intelektualno superioran da i pored svih ozbiljnih pretnji koje mu scenario baca na put, ni u jednom trenutku nemate utisak da je moguće da naš junak istinski bude nadigran. Naravno, pošto strip prema kraju igra upravo na ovu kartu, držeći nas u tenziji hoće li se ili neće Crane ipak suočiti sa svojim granicama i prinzati da postoje izazovi kojima nije dorastao, uverljivost drame koju Millar pokušava da udene u tu maltene-farsu je svakako pod znakom pitanja.



Kao i u The Magic Order i Prodigy pati od likova koji nemaju neku specijalnu dubinu i ne sećate ih se par minuta nakon što ste zaklopili strip, ali makar ima tu prednost da je u centru narativa lik ipak većeg formata. Crane nije sad nešto superiorno nijansiran i humanizovan ali Millar ga po definiciji piše zanimljivije od bilo kog drugog lika u ovom stripu pa i, ako ćemo pošteno, od većine likova u njegovim stripovima u poslednjih nekoliko godina. Crane je građen na stereotipu ,,naučnog heroja" kakvi su u britanskom stripu bili popularni šezdesetih godina prošlog veka ali uz debeo sloj millarovštine namazan odozgo pa taj neki spoj šarmantnog cinizma i apsurdno velikih intelektualnih kapaciteta ipak funkcioniše.

Naravno, ovde Rafael Albuquerque odrađuje veliki posao kreirajući prijatan filmski ugođaj za serijal, sa dinamičnim, upadljivo ikoničnim kadrovima i mnogo jake akcije. Prodigy je pustolovan strip u kome se ide po egzotičnim lokacijama, puca, pesniči, roni, trči po vozovima i iskače iz aviona u pokretu (da bi se uhvatila bomba bačena iz DRUGOG aviona) pa Brazilac ima mogućnost da demonstrira svoj raskošni talenat za akciju. Albuquerque ume da radi i atmosferu, naravno, ali se oseća kao kod kuće kada se u stripu dešava nešto energično i u Prodigyju briljira uz kolor zemljaka Marcela Maioloa. Čitljiv, mada ne esencijalan strip.



Za dezinfekciju od Millara neka danas posluži jedna manga. Gokushufudou ili The Way of the Househusband je prošle nedelje izašao u svojoj prvoj kolekciji na zapadu, u izdanju Viz Media. Naravno, kul klinci ovaj strip čitaju još od prošle godine kada je počeo da izlazi u svojoj serijalizovanoj verziji na stranicama magazina Kurage Bunch koga izdaje nama relativno nepoznati izdavač Shinchosha. Gokushufudou je svakako najpoznatiji strip koga ovaj izdavač ima, makar na zapadu, gde je postao prilično popularan na ime, eh, nezvaničnog prevoda od strane ekipe Sexy Akiba Detectives.

Ukupno do sada izašle su 34 epizode stripa koji je neka vrsta slice of life komedije namenjene mladima (dakle, seinen strip) a čija je premisa da prati život muškarca koji je svoju karijeru prekinuo kako bi njegova supruga koja radi u reklamnoj agenciji mogla da razvija svoju, a on se zauzvrat trudi da bude što je moguće bolja ,,domaćica". ,,House husband" je, dakle, muž koji preko dana ne ide na posao, ostaje kod kuće, ide u nabavku, sprema hranu, čisti kuću i radi sitne opravke i svoju bračnu partnerku posle iznurujućeg posla dočekuje sa ukusno spremljenim obrokom i sređenim domaćinstvom.



Ako ne vidite u čemu je ovde komedija, niste dobro pogledali kako se strip zove na japanskom. ,,Gokudo" (ili Gokudou, u zavisnosti od transkripcije) je reč koja označava ,,ekstremni put" i zapravo termin kojim jakuze zovu same sebe* tako da je ovde ona u igri reči iskombinovana sa izrazima koji označavaju muža što ostaje kod kuće.
* Dok sama reč ,,jakuza" ima zapravo negativnu konotaciju jer označava brojeve 8, 9 i 3 vezane za kockarsku igru oićo kabu i u prenesenom smislu označava likove sa bolesnom kockarskom adikcijom koji gube pare igrajući karte

Naime, glavni junak ovog stripa, Tatsu – za gangstere poznat i kao ,,Besmrtni Tatsu" – je bivši legendarni jakuza koji je napustio svoj klan kada je rešio da se oženi i potpuno promenio svetonazor. Od nekadašnjeg siledžije i fajtera na pominjanje čijeg imena su se drugim gangsterima tresla kolena, Tatsu se transformisao u supruga koji se sa ogromnom strašću bacio ka ambiciji da svojoj ženi omogući nesmetano napredovanje u karijeri time što će se na savršen način baviti kuvanjem, kućnim opravkama i brigom za zajedničkog ljubimca – mačku. Komedijaški sadržaj se delom nalazi u tome sa kakvim fanatizmom ali i fatalističkom mirnoćom Tatsu savladava ,,probleme" i ,,izazove" sa kojima se suočava svaka prosečna domaćica, delom u efektu koji ovo ima na normalne ljude iz njegove okoline koji naprosto nisu navikli da se neko, pogotovo ne opasnoizgledajući muškarac sa takvim intenzitetom bavi banalnim svakodnevnim dužnostima, a delom i u susretima sa ljudima iz njegovog prethodnog života u grotlu organizovanog kriminala.



Glavna zamerka na Gokushufudou, barem za sada mora da ide na to da ovaj strip, ponavljam, barem za sada, nema zaplet. Umesto toga ima tu simpatičnu početnu premisu i svaka epizoda je po jedan kratki, samostalni skeč iz života Tatsua i njegove žene Miku. I mada je ovo svakako komedija, nije svaki od ovih skečeva namenjen za glasno smejanje i držanje za stomak. Mnogi momenti u Gokushufudou su zapravo praktično meditativni i pokazuju čisto uživanje koje se može naći u spremanju obroka i serviranju istog, u nabavci ili uzgajanju pravog začinskog bilja ili u organizovanju potrebnih uslova za relaksaciju voljene žene nakon napornog radnog dana. Na ovo onda dolaze povremeni slepstik elementi (jurnjava sa mačkom po stanu tokom čišćenja, susreti na ulici sa jakuzama koji su sigurni da će ih Tatsu fizički napasti i najbrutalnije kazniti ako kažu ijednu pogrešnu reč dok njega zanimaju samo kuhinjska pomagala koja je upravo kupio u supermarketu) ali i simpatično kontrastiranje klasičnih jakuza situacija i gestova sa jednim potpuno nevinim, vrlinom ispunjenim životnim stilom koga Tatsu vodi (mada povremeno ima flešbekove na užasne scene iz doba kad je bio kriminalac.



Naravno, vaše uživanje u ovom stripu dosta će zavisiti od toga koliko ste familijarni sa kinematografijom i stripovima koji se bave jakuzama jer Gokushufudou često svoj humor vezuje za kreativno korišćenje klišea iz ovog ogranka popularne kulture, ali čak i ako niste naročito naklonjeni temi, ovo je i dalje strip koji izaziva pravu poplavu dobrog raspoloženja jer je tako dobro nacrtan. Kousuke Oono je mladi mangaka koji pored ovog stripa, koliko sam u stanju da vidim, ima još samo rad na mangi Yome wa BL mangakka, ali u pitanju je crtač ozbiljnog talenta koji savršeno razume šta su vizuelni gegovi i kako da ozbiljne situacije učini smešnim uvođenjem minimuma potrebnih detalja. Njegov Tatsu je, recimo, čovek koji se praktično svuda šeta noseći kecelju i mada to deluje kao humor vrlo niskog nivoa zapravo je kontrast između njegove građe i telesnog stava sa jedne strane i kecelje navučene preko crnog odela sa druge veoma smešan. Da ne pominjem fantastične epizode u kojima Tatsu igra odbojku.

Pretpostavljam da će Gokushufudou u nekom budućem momentu razviti kompleksniji zaplet i možda zaoštriti taj kontrast između kriminalne prošlosti glavnog junaka i prijatne porodične sadašnjosti, ali za sada ovo je strip koji pronalazi avanturu u sasvim trivijalnoj svakodnevnici i slavi strast uloženu u proste, banalne ali na kraju dana važne gestove koji porodični život čine lepšim. Vrlo simpatično.

[ridiculus]

Sigurno ste se jako uželeli Marka Millara!

Tu sam stao sa čitanjem!     Za sada, možda se vratim u boljem trenutku. Bolje sprečiti nego lečiti.

Milar tvrdi da je The Magic Order inspirisan Kraljem Lirom. Pretpostavljam da niko ovde nije čitao Zločin i kaznu od Tolstoja? Milar jeste.    Verovatno je i to jedan od uticaja.

[Meho Krljic]

Хахах, очекивао сам овакву реакцију.     А не знате, друже Ридикулусе, да је на крају додат и приказ једне актуелне манге САМО ЗА ВАС!!!

[ridiculus]

Dobro, vidim sasvim jasno slike koje si postavio, pa znam o čemu si pisao. A ako je zbog mene, to je čast. 

The Magic Order je meni odličan za analizu da se pokaže šta sve može da ne valja u jednom stripu vrhunske produkcije, i koliko sve to može da ide dublje nego što bi čovek mogao da pomisli, ali stvarno nemam volje za to. Pretpostavljam da nisi spomenuo potpuno pogubljen moralni kompas? Malo sentimentalnosti, malo nevinih dečjih očiju i oh-tako-nežnih-osećaja prema mrtvom sadističkom bratu, a onda se majka tog istog deteta kazni brutalno za to što se držala po strani, praktično, da bi ponovo videla kćerku. Čak i sa Koapelom imam problem, ali i to bi moglo biti do Milara, u zavisnosti od prirode scenarija. Ne pričam o onome što vidimo (uglavnom) - ono što crta, Koapel crta dobro (ono vremensko čudovište je odlično, recimo) - već o "nevidljivoj" strani crtačkog procesa. Zašto je ovaj kadar tu a ne tamo? Zašto je prikazano ovo, a ne ono? Zašto je scena započeta kao horor, a onda završena poziranjem negativaca u kadru preko čitave strane?


Dok je Bendisov rad u lošim (standardnim?) trenucima samo prazan, Milarov je glup, i to uvredljivo glup. Šteta, jer on povremeno ume da demonstrira smisao za humor, ali nikad mu nije uspelo da to iskoristi da obrne očiglednu glupavost svojih priča u njihovu korist.

[ridiculus]

Nije album, nije ni strip, ali ima neke veze. Čitam delove (odlične) knjige koju je izdao TwoMorrows, The American Comic Book Chronicles: The 1980s. Iz poglavlja o 1986, dela o The Shadow:

Perhaps DC's most controversial book of 1986* was Howard Chaykin's violent, sexy, and satirical take on the classic pulp hero, The Shadow. Subtitled Blood and Judgment and premiering in February, Chaykin's Shadow was much more in the tradition of his American Flagg! than the slightly less wild take that was published in Walter Gibson's famous pulp stories of the character and his agents.

I, kasnije:

The comic was attacked by critics for its hyper-violence and its perceived lack of respect for the Shadow and its supporting characters. For instance, writer Harlan Ellison referred to the series as "vile and detestable...", adding that Chaykin has turned the Shadow into a "sexist pig who uses people, sacrifices people, hasn't one grain of decency in him. He's a psychopathic killer"

Uvek me zabavlja kada vidim da neko poput Ellisona reaguje ovako!       Kao kada je Alan Moore napljuvao Franka Millera za desničarsko skretanje, a onda otišao i napravio omaž Lovecraftu.



*a, setimo se, to je bila godina kada su izdali (ili započeli) The Man of Steel, The Dark Knight Returns i Watchmen

[Meho Krljic]

Sa priličnim zakašnjenjem konačno sam dočitao (tačnije, pročitao ponovo od početka, pa sada do kraja) serijal Nous, les morts Igora Kordeja i Darka Macana, u našem narodu poznat i po balkanskom – a sasvim tačnom – prevodu: Mi, mrtvi.   

Originalno, ovaj je serijal izlazio za francuski Delcourt (otud i francuski naslov originala) u četiri albuma, a na ovom našem regionalnom tržištu je u formi integrala sve još 2016. godine objavila Fibra. Meni je, eto, trebalo nekoliko godina da čitanje serijala privolim kraju i to je, apsolutno me možete citirati, i neka vrsta indikacije mog odnosa prema ovom stripu. Što je svinjski, jer njegovi autori spadaju u meni omiljene kad pričamo o eksjugoslovenskoj strip-sceni, sa respektabilnim radovima u biografijama, a Mi, mrtvi je pritom svakako profitirao od Delcourtove kvalitetne produkcije, dopuštajući dvojici Hrvata (i njihovoj ekipi odličnih kolorista na čelu sa Kordejevom životnom kopilotkinjom Janom Adamović ali tu je bio i u ovim krajevima dragi Nikola Vitković) da naprave tipično francuski bogat i raskošan strip za odrasle.



Mi, mrtvi je neka vrsta alternativne istorije koja za tačku grananja u odnosu na ,,našu" istoriju uzima epidemiju kuge što je zahvatila Evropu u 14. veku ali odmah ide i u drugom smeru žanrovske fantastike pokazujući kako se mrtvi umrli od kuge ,,bude" i nastavljaju da funkcionišu intelektualnih kapaciteta donekle ograničenih na ime gladi za ljudskim mesom koju osećaju, ali zato fizičkih kapaciteta apgrejdovanih do mere da ih povrede (pa ni glad) više ne mogu zaustaviti, sem ako im smrskate glavu i time uništite mozak.

Kao premisa, ovo je zapravo interesantan mešap motiva, pokazujući kako se Evropa, zatečena na rubu renesanse, nikada nije zaista razvila u poznatom smeru, kako je ostala u nekoj vrsti stalnog srednjeg veka u kome razne vojske i vojskice večito ratuju oko na kraju i ne sasvim jasnih resursa, a kako ostatak sveta pokušava da izađe na kraj sa čitavim kontinentom nastanjenim zombijima. Problem ovog stripa je, pomalo iznenađujuće, što ovu premisu nikada nije zaista efikasno iskoristio.

Zapravo, Mi, mrtvi je strip kome vidno nedostaje zaplet, a što je svakako neobično kada su mu autori dvojica prekaljenih veterana industrije koji su na kraju krajeva odradili dosta smena u rudnicima najljućih industrijskih proizvođača (poslednja saradnja Kordeja i Macana pre ovoga bila je na Marvelovom Cable serijalu Soldier X završena još 2003. godine) gde je zaplet najčešće najvažniji element konačnog proizvoda kome se sve drugo (likovi, pripovedanje, refleksija) podređuje. Mi, mrtvi je, uprkos svojoj vrlo žanrovskoj premisi, mnogo više okrenut refleksiji, čak i otvorenom ,,filozofiranju" (navodnici su da bih istakao da ovo ne mislim u negativnoj konotaciji) i radnja koju u njemu posmatramo je zapravo više niz scena postavljenih u zajednički mizanscen nego nekakav skup uzročno-posledično povezanih događaja koji će nam ispričati zaokružen narativ.



Ovo, naravno, ne treba shvatiti kao da je naracija loša ili da nekakav narativ nije uopšte zaokružen. Oba autora su suviše dobri u svom poslu da bi Mi, mrtvi ikada pao ispod ikakve zamislive granice minimuma kvaliteta naracije i ovo je pripovest koja se priča veličanstvenim slikama, pametnim malim gestovima i izrazima lica, ali i ekonomičnim tekstom. Likovi se vidno menjaju tokom protoka vremena, a ima tu momenata lepe samospoznaje i dramatičnih promena u odnosima. Ono čega nema je, opet, te uzročno-posledične veze sa zapletom i dešavanjima i Mi, mrtvi je road-movie strip u kome se mesto radnje stalno menja ali je nekakva struktura ,,činova" ili makar zapleta-eskalacije-preokreta-raspleta vidno odsutna.

Ono što dobijamo su ti neki uvidi u maštovit (tehnički gledano postapokaliptični) svet u kome će i likovi morati da se suoče sa tim da njihovi svetonazori i filozofije nisu u skladu sa realnošću koju susreću. Ovo je pogotovo zanimljivo jer autori kontrastiraju evropsku (sada trajno) srednjevekovnu kulturu sa drugim civilizacijama – otomanskom, kineskom pa i južnoameričkom. Zapravo glavni zamajac stripa je upravo ekspedicija koju Inke, čija kultura trenutno dominira južnoameričkim kontinentom, šalju u Evropu, na komandu svog vladara (koji uživa poziciju boga na zemlji), jednog ostarelog tiranina koji videvši zombije što su nekako preko Atlantika dobacili do Amerike, u ovome pronalazi potvrdu o postojanju izvora večne mladosti negde na istoku i odlučuje se da ga pronađe.

Istorijski gledano, ovde se svašta baca u lonac i meša. Kinom i dalje vlada dinastija Han, recimo, u Evropi razne osobe za sebe tvrde da su pravi Papa (i da se zovu Benedikt), a Inke istrebljuju Lakote, tako da je ovo alternativna istorija u više smislova. Ono što je prilično vidno je da Macana i Kordeja fascinira da se dotaknu ovih različitih kultura i toga kako one interaguju sa kulturom, jelte, zombija, ali da na kraju nemaju mnogo toga o svemu tome da kažu. Turci i Rusi, recimo, imaju određene uloge u stripu ali ne vidimo kako u odsustvu snažnih kolonijalnih sila koje bi poticale iz centralne i zapadne Evrope, njihova pozicija na planeti biva značajno promenjena u odnosu na ono što znamo.

S druge strane, južnoamerički starosedeoci imaju leteće brodove (iako nikada nisu izumeli točak), Kinezi barut, pištolje i, praktično lovačke avione, a ove su kulture i dalje prikazane kao verne svojim stereotipnim predstavama – Inke kao incestuozni panseksualci koji genocid smatraju dobro obavljenim poslom i vade ljudska srca na oltarima, Kinezi kao prevrtljivi, dekadentni azijski tirani bez mnogo nijansiranja. Sve je to u skladu sa žanrovskim postavkama stripa, ne branimo, ali opet sve ostavlja utisak kao da su Macan i Kordej potrošili mnogo energije da kreiraju raskošnu pozornicu za svoju priču ali da samoj priči nisu posvetili previše pažnje.



A, da je raskošno – jeste. Kordej ovde blista usvajajući disciplinovan, tako ,,evropski" stil pripovedanja sa urednom organizacijom table i dovoljno čistim linijama da ovo bude francusko izdanje. Naravno, Kordej ne može da stvari ne zaprlja, on je na kraju krajeva crtač koga privlači groteskno bez obzira koliko strip koji radio bio realističan pa su njegova karakterizacija i akcija u ovom stripu impresivne i Mi, mrtvi isporučuje neke od njegovih najboljih tabli ikada (pogotovo masovke koje crta u Južnoj Americi). Da ne pominjem sa koliko očiglednog uživanja je crtač radio dizajn kostima/ nošnji/ nakita likova poreklom sa amerikog kontinenta. A, pošto je ovo definitvno strip za odrasle sa brojnim instancama teških telesnih povreda i eksplicitnog seksa (u kome je, osvežavajuće, veoma čest kunilingus), Kordej ima priliku da se baš razmahne i na momente me podsetio na energiju Corbenovih radova iz klasičnog perioda Heavy Metala, osim što je kolor Adamovićeve (i drugih saradnika na kolorisanju) toliko živ i bogat da ovo odiše sasvim posebnim vibracijama.

No, ovaj serijal je na kraju relativno loše prošao u prodaji (izdavač je najavio prekid već posle drugog albuma) i mada je delom za to verovatno kriv taj Delcourtov marketing gde je strip prevashodno nuđen kao zombi-horor, delom je verujem i stvar u tome da nikada nije pronašao sopstveni glas. Velike drame kroz koje protagonisti prolaze, njihovi lomovi, gubici, ali i pronalaženja novog smisla, sve to je raspeto između političkih intriga i visceralnog, pa, zombi-horora, i uprkos desetinama filozofskih bisera koje Macan stavlja u usta svojim junacima sa lakoćom kakvu samo on ima, na kraju dana niste sigurni šta je tačno ovaj strip hteo da kaže niti šta je zapravo rekao.

Dakle, nesavršeno, ali impresivno, za gledanje ali i za promišljanje. Apsolutno vredno truda, da ne bude zabune, ali i svedočanstvo o donekle propuštenoj prilici da se jače poentira.


                                                                                                                                                                                               
Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson's Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse  a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.



Enivej, verovatno nikoga neće preterano iznenaditi da je priča o nastanku i nestanku ovog scenarija malčice zanimljivija od samog scenarija i da je Gibson u uvodu za kolekciju razjasnio otkud to da su producenti baš njega zvali da napiše nešto što je trebalo da bude direktan nastavak blokbastera u liku Cameronovog Aliens, ali i otkud to da su ga na kraju platili, zahvalili mu se, a onda scenario bacili u fioku i na kraju stvarni Alien 3 napravili po scenariju koji sa Gibsonovim ima maltene samo jednu tačku dodira.

Razume se, tamo negde, polovinom osamdesetih, kada sam u Siriusu pročitao da je Walter Hill uhvatio Gibsona da napiše scenario za novog Aliena, to je delovalo kao naprosto neverovatna kombinacija reči u rečenici koja je imala previše dobrog da bi se sve završilo kako treba. Ispostavilo se da su producenti želeli Gibsona, tada usijanu zvezdu još uvek vrelog cyberpunka, da u Alien franšizu ubrizga malo te sajber-noar-futurističke gudre kojom su njegovi prozni radovi obilovali, a da je sam Gibson bio preveliki fan Scottovog Aliena da bi menjao etabliranu formulu tako da je konačni scenario bio prilično konzervativan derivat Aliena, veran originalu po tonu i uz oprezno rukovanje eskalirajućim nivoima drame i akcije koje je uveo Aliens. Na kraju je Fincherov Alien 3, uz sve porođajne muke koje je Taurus Jor onako lepo inventarisao u svojoj knjizi pre, gulp, JEDANAEST godina, bio smelija varijacija na originalni predložak nego što je Gibson, po sopstvenim rečima, grdan fanboj Aliena, uopšte mogao da napravi.

Enivej, već sam povodom Archangela primetio kako je neobično da je Gibsonov rad inspirisao tolike  stripove a da je sam Gibson maltene devica kada pričamo o radu u ovom medijumu, a William Gibson's Alien 3 ne menja preterano stanje na TOM frontu jer Gibson ovde, sem tog predgovora, nije imao nikakvu ulogu. Uostalom, i sam naglašava da je scenario bio tipičan najamni rad, da je on za njega dobio pare i da nema nikakvu dalju kreativnu kontrolu nad njim, pa mu je i samom bilo interesantno da vidi kako će se sa skriptom snaći Johnnie Christmas, momak koji je ime za sebe izgradio radeći Imageov Sheltered sa Edom Brissonom ali i Angel Catbird sa Margaret Atwood. Ovaj potonji strip, koji je izlazio za Dark Horse ga je verovatno preporučio izdavaču za adaptaciju Gibsonovog scenarija i Christmas je odradio pristojan mada, usudiću se da kažem, ne posve spektakularan posao.



Što se pripovedanja tiče, Christmas je uredan crtač koji razume Gibsonovu naklonost ka pružanju minimuma potrebnih informacija i namernom izbegavanju infodampova i prepričavanja radnje konzumentu, pa je dobar deo ove priče pripovedan kroz situacije i akcije, bez zastajanja da se čitaocu objasni šta se dešava. To je klasična Gibsonovština i način na koji ovaj SF veteran već decenijama gradi svoje svetove, spuštajući čitaoca in medias res zajedno sa protagonistima i puštajući da se svet gradi kroz radnju. Naravno, svet Alien franšize je nešto što je nama danas već poznato – čak i da nismo pročitali hiljade i hiljade strana Dark Horseovih (i drugih) stripova u ovom univerzumu, broj ,,glavnih" filmova u serijalu tokom poslednje četiri decenije se popeo na impresivnih šest, a tu su i AvP spinofovi, pa video igre itd. i sasvim je razumno argumentovati da ovde nema potrebe za nekakvim dodatnim ,,world buildingom".

No, naravno, ovaj je scenario nastao osamdesetih godina prošlog veka, kada se serijal sastojao od svega dva filma pa tako i postoji jasan napor da Gibson malo proširi univerzum, da korporacijama koje istražuju svemir stavi kontrapunkt u vidu društva kosmičkih socijalista koje sa njima ima nategnut sporazum o primirju. Ovo je standardno za Gibsona osamdesetih godina u čijoj je prozi tog vremena čest motiv uspostavljanja novih uređenja u izmeštenim zajednicama, ali je u ovom stripu to čist višak. Ono što čitalac kao rezultat dobija je da postoje dve odvojene grupe ljudi od kojih svaka pokušava da Tuđine iskoristi na svoj način a stvari se, kako je to već pravilo u franšizi, brzo potpuno otmu kontroli i šačica moralnih mora da spase ostatak svemira (poznatog Zemljanima) od infestacije najopasnijim višim organizmom koga su ikad susreli.

Hoću reći, tenzija između korporativnog kapitalizma i nekakvog drugog uređenja koju je Gibson imao na umu ovde je nebitna za radnju i ne daje priči neku supstancijalnu dimenziju jer je ovo, po uzoru na ono što smo videli u Alienu i Aliensima priča o običnim ljudima koji odjednom shvataju da su najveća čudovišta ipak oni koji bi čudovišta da kontrolišu zarad ostvarivanja moći i da je rat protiv Tuđina zapravo rat protiv zla u nama samima, bla bla bla. Mislim, to je dobra premisa, inače ovaj serijal ne bi trajao ovolike godine ponavljajući je dosledno iz filma u film, ali ona ostavlja prostor i za ozbiljnije sociopolitičke opservacije u podtekstu. Utisak je da je Gibson imao ambiciju da njegovo kontrastiranje dve ideološki suprotne frakcije dobije upravo ovakvu dimenziju ali sa ovim nije otišao nikuda.

Druga stvar je da je ovo priča sa previše likova koje Christmas ne čini dovoljno upečatljivim ili čak, različitim. Naravno, pravila franšize podrazumevaju veliki body count među ,,našima" pa je jasno da se jedan broj likova uvodi samo da bi, kad krene da se kolje, Alieni imali koga da ubijaju a da priča može da se kotrlja dalje, no, imajući u vidu rasplet, moj utisak je da je sam zaplet nepotrebno prekomplikovan, sa previše likova koji na kraju završavaju kao topovsko meso, a pre nego što su dobili mogućnost da na neki drugi način opravdaju svoje prisustvo u narativu.



Ono što Christmas radi korektno je da strip ipak ima potrebnu horor-tenziju prema kraju sa jasnim ulozima i cenom koja se mora platiti. Za razliku od filmovanog Aliena 3, ovde Tuđina ima više i Christmas neke od njih ih crta kao hibridnog Tuđina iz Aliena 4 – pošto se i u stripu pokazuje određeno kombinovanje gena – pa je i finale spektakularnije sa nekolikim scenama krvoprolića i visceralne akcije. Ponoviću – Fincherov Alien 3 ima bolji scenario sa interesantnijim postavkama i finije izvedenom dramom. Ono što Gibsonu takođe ide na dušu je da je ovo pisano kao direktan nastavak Aliens pa imamo Newt i Hicksa u sporednim – mada važnim – ulogama ali se sama Ripley jedva pojavljuje u radnji što je, pa, svakako oslabilo čitav narativ.

Ono što, pak, Christmasu ide na dušu je da strip ima previše ,,običnu" atmosferu. Naravno, u prvom filmu je ideja bila manifestno bila da se u kontrast stave jedan naturalistički mizanscen i taj neki visceralni horor i imali smo ekipu praktično svemirskih kamiondžija (ili makar mornara na teretnom brodu) sa svim njihovim ,,normalnim" brigama i problemima, kako se suočavaju sa nečim došlim maltene pravo iz pakla, ali je Scott bio majstor atmosfere i kreirao neke od najjezivijih ambijenata u istoriji kinematografije. Fincher, pa čak i Cameron su sledili ovu estetiku, ali je Christmasov crtež naprosto suviše svetao, suviše običan, obojen možda ne veselo, ali dovoljno živo da se izgubi veliki deo primordijalne pretnje koja ide uz Aliena. Tuđin je uvek bio u velikoj meri metafora za seksualnu agresiju i nasilnu reprodukciju i mada ne tvrdim da se ta metafora ne može plasirati i u lepo osvetljenim, svakodnevnim ambijentima, meni je Christmasov strip prilično neupečatljiv na ime atmosfere i nije mi prodao strepnju kakvu očekujem od ovakvih priča. Ipak, čovek je dobar crtač i scene krvoprolića su mu dostatno impresivne a opet disciplinovane tako da ne želim da se pomisli da je ovo ikako ,,loše" nacrtan strip.



No, ne pričamo, dakle ni o esencijalnom stripu u bilo kom smislu. Pored ogromnog opusa derivativnih Alien radova u medijumu filma, proze i stripova, William Gibson's Alien 3 je, u ovoj formi u kojoj je ugledao svetlo dana, jedna korektna stilska vežba na poznatu temu koja ništa kritično ne greši ali koja na četrdesetogodišnjicu rođenja franšize najviše ima vrednost kao jedan ,,what if" kurio nego što išta presudno dodaje kanonu. No, drago mi je da smo barem videli šta je Gibson imao na umu i zašto su Hill, Giler i ostali na kraju odustali od filmovanja tog skripta. Mašta još jednom potvrđuje da je malo bolja od realnosti i mada je to je lekcija koju smo ionako znali, lepo je da smo na dostojanstven način popunili jednu prazninu u gikovskoj istoriji planete.

[Meho Krljic]

Odavno nisam pisao o Spajdermenu, zar ne? 


A, ponoviću za svakog ko hoće da sluša, Spajdermen trenutno proživljava jedan od najboljih perioda u svojoj poluvekovnoj (and then some) istoriji. A ovde čak i ne pričam o uspešnim igranim i animiranim filmovima ili prošlogodišnjoj igri koja je konačno dovela Spajdija u AAA ligu, mada, da, svakako, to je deo kompletne slike. Za mene, starca od sto ljeta, najvažniji deo ostaju stripovi, medijum iz koga je lik potekao i u okviru kojeg Spajdermen trenutno ima toliko robusnu ponudu da je to skoro bezobrazno. Danas ćemo pričati o čak četiri različita serijala a nećemo se dotaći svega što je trenutno na tržištu dostupno u okviru Spajdermen ponude.

Amazing Spider-man, glavni tekući serijal o Spajdermenu je ponovo renumerisan u zamornoj Marvelovoj praksi da sa svakom promenom scenariste kreće od broja jedan (jer se oni bolje prodaju) a onda renumeriše serijal kad se približi nekoj okrugloj cifri u ,,aspolutnom" redosledu. Već sam se mnogo puta žalio na istu stvar pa ovom prilikom ne bih preterano smarao. Dakle, aktuelni Amazing Spider-man, pokrenut ponovo od broja jedan nakon odlaska Dana Slotta sa pozicije scenariste posle praktično decenije rada je svojim forsiranim dvonedeljnim tempom izlaženja uspeo da dobaci već do tridesetog broja, što, kad se uzme u obzir da su tokom događaja Hunted neki brojevi imali i dopunske, pune epizode numerisane isto, ali uz dodatak sufiksa ,,HU", zapravo u sumi daje skoro četrdeset brojeva. Znam, zašto bi numeracija, sistem uveden da nam jednostavno saopšti šta je bilo pre a šta posle, imala ikakvu svrhu sem da nas zbunjuje?

Elem, ovaj magazin piše Nick Spencer koji je pre ovoga imao prilično kontroverzan rad na Kapetanu Americi krunisan Secret Empire krosoverom što je izazvao izazove gnev javnosti i izvan srazmerno uskog kruga čitalaca superherojskih stripova svojim ,,A šta ako je Kapetan Amerika tajno bio naci sve ovo vreme?" zapletom. O ovome smo pisali kad je bilo na redu i kritikovali ga ne na ime premise koliko na ime relativno pešadijske izvedbe u kojoj su mnoga ozbiljna pitanja dobila relativno nikakve odgovore. No, Spencer je, videlo se to i u njegovom radu za Marvel ali i u stvarima koje je pisao za DC i Image, čovek koji blista kada radi sa likovima i oni mu daju utemeljenje da se dotakne i kompleksnijih koncepata. Spajdermen je strip u velikoj meri definisan likovima.



I Spencer je na ovaj serijal došao vidno inspirisan. Dan Slott je tokom svog rada veoma proširio kanon o Spajdermenu, ali je na kraju sve uredno pospremio i u amanet svom nasledniku ostavio prilično tradicionalan status kvo u kome je Peter Parker ponovo mladi, briljantni ali pomalo baksuzni momak što živi sa cimerima i već u prvoj epizodi gubi svoju poziciju urednika naučne rubrike u Daily Bugleu, kada u javnost izađu podaci o tome da su veliki delovi njegovog recentnog doktorata prepisani iz radova izvesnog doktora Otta Octaviusa. Spencer se ovde, ko zna, možda inspirisao Sinišom Malim ili Nešom Stefanovićem, ali je u pogledu tona ovo jedan primereno dobar način da se Parkeru ,,organski" oduzme to malo uspeha i slave što je stekao i da ga se opet stavi u defanzivu. Spajdermen je, tradicionalno, strip o glavnom junaku kome u životu retko kada šta ide na ruku – velikim delom jer je glavni junak skoro pa običan čovek sa nesrazmerno visokim osećajem odgovornosti da pomaže drugima do mere nanošenja sebi ozbiljne štete – pa je dobar deo Spencerovog dosadašnjeg rada bio posvećen upravo uspostavljanju balansa između superherojskih pustolovina i Parkerovih pokušaja da se snađe u lavirintima socijalnog života.

Naglasak na ,,balansu" ovde jer, pored svih nedaća koje redovno pogađaju našeg junaka, Spencer je konačno uradio nešto što smo svi želeli duže od deset godina i ponovo spojio Petera i Mary Jane Watson, na najjednostavniji, ponovo vrlo organski način, pokazujući svoje likove kao dostatno zrele i svesne svojih interpersonalnih istorija. Ovo je jedan od ranih trijumfa ovog serijala i zapravo i jedan od hajlajta jer je odnos MJ i Petera konzistentno prikazivan kao nešto odraslo, ubedljivo i životno a što predstavlja prepkopotreban kontrast gomili operetskih negativaca i vodviljske drame koji čine veliki deo ovog stripa.

Tu hoću da kažem da Spencer, iako je prvu priču naslovio sa ,,Back to Basics" i potrudio se da joj podari primereno silver age energiju, zapravo kao da najviše inklinira jednom kasnijem periodu u  Spajdermenovoj istoriji. Nije to ništa čudno, scenaristi superherojskih stripova danas neretko pišu varijante priča uz koje su odrastali, raspamećeni što mogu da se igraju sa nečim čega su nekada bili samo konzumenti. Spencer je očigledno odrastao krajem osamdesetih i početkom devedesetih pa i priče u ovom serijalu posle uvodne počinju da vrlo vidno naginju periodu kada je ukrštanje Spajdermena sa horor-motivima bilo na meniju. Hoću reći, moglo se pogoditi da je J.M. DeMateis najomiljeniji Spencerov scenarista Spajdermena i pre nego što je lansiran događaj Hunted a koji je jedna veoma raspričana varijacija na DeMateisov i Zeckov Kraven's Last Hunt.

Naravno, ovo je možda i rezultat insistiranja samog Marvela da se Amazign Spider-man posle godina eksperimentisanja sa novim likovima i konceptima, valja vratiti nečem prepoznatljivom pa tako Spajdermen ovde ponovo sparinguje sa Lizardom i Spencer nalazi interesantne načine da odnos između Petera Parkera i Curta Connorsa (aliteracija je bila jedna od velikih slabosti Stana Leeja i  Spencer čak ima pristojnu šalu na ovu temu u jednom od poznijih brojeva) odnosno Spajdermena i Lizarda protrese i produbi. Tu je i Crna mačka, spasena iz neugodne karakterizacije koju joj je nametnuo Dan Slott, neizbežni Kingpin – koji je trenutno gradonačelnik Njujorka i ozbiljno figuriše u metazapletu – J. Jonah Jameson koji sada zna Spajdermenov identitet i Spencer ga piše kao problematičnog saveznika ovog superheroja, izvlačeći dosta kilometraže iz njihovog napetog ali i energičnog odnosa, tu je Mysterio (pošto, naravno da jeste, ipak smo ga gledali u ovogodišnjem Spajdermen filmu), a jedan od dvojice Parkerovih cimera je Randy Robertson i što se tiče ansambla, dobrim delom je osećaj kao da smo ponovo u sedamdesetima.



Otud i blagi nesklad između tog ansambla i horor-elemenata koji su veoma naglašeni u pojedinim trenucima sa tekućim zapletom koji se tiče novog negativca što kao da je ispao iz najcrnjeg DeMateisovog košmara i visi kao zajebana pretnja nad glavnim likovima sve vreme. I, uh, nisam presrećan zbog toga jer je Spencerov Spajdermen zapravo najbolji kad radi na toj relaciji klasični ansambl – energične superherojske priče. Hunted je, recimo, bio korektan ali predugačak, prenapumpan i naglašeno operetski intoniran sa ceđenjem suve drenovine iz zapleta koji je DeMateis svojevremeno već pošteno obradio a u međuvremenu smo ga još par puta posećivali, obično u događajima eskalirajuće kompleksnosti. Hunted je, iako vrlo korektno napisan i vođen, ipak priča koja mora da uvede gomilu novih ideja vezanih za lovca Kravena od kojih su neke toliko ekstravagantne i ,,naučnofantastične" (da ne kažem neodgovorno spekulativne) da naprosto ispadaju iz tona stripa i čine lik neuverljivim a sa njim i svu tu vagnerijansku dramu koju Spencer traži.

Zato mi se više dopada kada Spencer radi sa likovima koji su zaokruženiji i ubedljiviji pa je i jedna od najboljih kreativnih odluka bila da se kao drugi cimer Peteru Parkeru uvali Fred Myers, poznat i kao (bivši) (or is he?) superkriminalac Boomerang. Myers je klasičan trećeligaš što se tiče njegove lične istorije sa Spajdermenom i podsećanje da su nekada ,,tematski" superkriminalci mogli da budu prilično kičasti jer su nastajali u manje cinično vreme, no Spencer je njega već pisao u izvrsnom Superior Foes of Spider-man pa u Amazingu on i Peter imaju odličnu hemiju. I akcioni i komedijaški hajlajti ovog serijala do sada skoro su po pravilu vezani za odnos ova dva lika.

Spencer je, ponoviću, veoma dobar scenarista (ako niste čitali Morning Glories, The Fix ili Superior Foes of Spider-man – trebalo bi) pa je i jezik kojim piše vrlo dobar, sa lepo pogođenom psihologijom glavnog lika i pametnim tempom radnje u pričama koje nisu razvučeni događaji poput Hunted. Činjenica je da ima tendenciju da veliki deo prostora u stripu posvećuje drugim likovima pa često prođe dosta strana pre nego što vidimo Spajdermena ili Petera, ali to je uglavnom sve vrlo dobro napisano. Naravno, Spencer ovde mnogo profitira i od toga što saradđuje sa nekim od najboljih crtača u poslu.

Ryan Ottley je posle tolikih godina rada na Invincible konačno dobio da crta Spajdermena – za koga smo svi na osnovu Invincible govorili da je rođen – i nije razočarao na mestu glavnog crtača ovog serijala unoseći u njega mnogo energije i instant-razumljive karakterizacije. Pored njega je ovde glavni Humberto Ramos koga sam već toliko puta hvalio da mi ponestaje komplimenata da ih uputim sjajnom Meksikancu, no i Kev Walker, Britanac najpoznatiji po radu za 2000AD ali i Magic the Gathering, a koji je radio neke od poslednjih brojeva se ovde pokazao kao izvanredan izbor i mada sva trojica crtača imaju različite stilove, svi uspevaju da se uklope u ton stripa koji je visokoenergetski, pa i ubedljivo komedijaški na momente, a da sa druge strane mora da ima i najcrnje ponore horora. Trenutno smo usred Absolute Carnage krosovera i on obećava nove, dramatične promene u status kvou za Spajdermena, a ja sam za sada Spencerovim radom prilično zadovoljan.



Drugi tekući serijal koga imamo u ovom trenutku piše meni omiljeni Australijanac Tom Taylor i Friendly Neighborhood Spider-man je u teoriji neka vrsta ,,manjeg" stripa u smislu da se bavi prizemljenijim, urbanijim možda, temama, da ne unosi velike promene u status kvo i da je zasnovan pre svega na studiji karaktera. No, ako znate Taylora, znate i da on ne jebe takve teorije pa je ovo strip u kome već u prvoj priči Spajdermen dolazi u kontakt sa potpuno novom, u stripovima nikada do sada viđenom civilizacijom koja živi pod zemljom ispod Njujorka, a strina May otkriva da ima kancer.

Hoću reći, FNSM bi sasvim komotno mogao da bude i glavni strip o Spajdermenu jer Taylor ovo piše veoma glavnotokovski baveći se izraženo zeitgeistom i bez neke naglašene osobene ,,teme" koja bi pokazala da je ovo spinof serijal.

Naravno, tema postoji ali ona nije osobena, naprotiv, veoma je tesno uvezana sa generalnom istorijom Spajdermena. Ovo je serijal pre svega o Spajdermenu u njegovoj zajednici, ne toliko superherojskoj koliko geografskoj i socijalnoj zajednici u kojoj Peter Parker živi i kojoj Spajdermen, sa svojim moćima i osećajem odgovornosti, pruža zaštitu i podršku. Ovo je lepa tema i ona uspelo humanizuje glavni lik koji, uz sve te planetarne i interdimenzione avanture u koje je upadao poslednjih godina, dolazi u opasnost da bude pomalo iščupan iz tih svojih humanističkih korena.



Taylor je tu da podseti da je Peter Parker, iako se njegov osećaj odgovornosti temelji na krivici i ima patološke obrise, pre svega visokomoralna osoba sa jakim utemeljenjem u empatiji kojoj je podučen unutar usvojene porodice sa kojom je odrastao i priče u FNSM su formirane upravo oko ove srži. Utoliko su i odnosi koje Spajdermen ima sa (ponovo) Boomerangom ili Prowlerom (koji mu je, ne zaboravimo, relativno nedavno bio, er, telohranitelj) definisani iskušenjima na koja se moral stavlja ali i oblikovana empatijom. Taylor ume da bude malo artificijelan u iznošenju sociopolitičkih poenti (setimo se X-Men Red) pa i ovde imamo jednu pomalo bukvalističku priču o kraudfanding prevarantima, ali strip se uspešno spasava od klizanja u jednostrano svađanje sa internetom tim dobro postavljenim likovima i njihovim odnosima. A ovde ubrajam i Rumor, novi ženski lik sa interesantnom istorijom koja seže sve do Drugog svetskog rata i koju Taylor koristi i da kritikuje neke dobro znane istorijske grehe američkog društva.

Friendly Neighborhood Spider-man je, dakle, vrlo strejt serijal o Spajdermenu, koji zaranja duboko u srž likova i trudi se da ono dobro izvuče na površinu apdejtujući njihove stare vrline (eh, i mane) za novi sociopolitički ambijent u kome živimo. Veoma je važno da Taylor sve ovo radi elegantno, ne upadajući u prenaglašeno operetske drame koje su, naravno, deo Spajdermen estetike ali kojih u izobilju imamo u drugim aktuelnim ili nedavnim serijalima, i priča priču pažljivo odmerenim, toplim tonom.

U svemu tome pomaže mu nekoliko izvrsnih crtača. Juann Cabal je nominalno glavni crtač na serijalu i njegov čisti, pomalo klinički pristup je svakako dobro ugođen uz ton scenarija, ali je nekoliko epizoda koje je crtao Ken Lashley mene podsetilo koliko ovaj veteran dobro razume Spajdermena i njegov svet. Friendly Neighborhood Spider-man ide dalje vrlo sigurnim korakom i lepo je da postoji.



Nažalost, Superior Spider-man se, po svemu sudeći, za par tjedana završava dvanaestom epizodom, a što je šteta jer je ovaj serijal Christosa Gagea i Mikea Hawtornea ove godine meni bio najomiljeniji tekući serijal o Spajdermenu. Osim što sada vidimo da nije STVARNO bio tekući. A i, tehnički, nije bio o Spajdermenu.

Komplikovano je.

Superior Spider-man je bio serijal koga je Dan Slott pisao pre nekoliko godina, nakon što je Doctor Octopus ubio Petera Parkera i uselio svoju svest u njegovo telo. Isprva je to bio samo plan da se izbegne terminalna faza oboljenja koje ga je ubijalo u njegovom originalnom telu, ali Octopus je uselivši se u život svog najvećeg protivnika pretrpeo i dramatičnu promenu perspektive. Ulazak u tuđ život, definisan poštovanjem zakona ali i poštovanjem svojih bližnjih je i kod Octopusa proizveo inspiraciju da pokuša sa superherojskom praksom. Motivisan pre svega narcisoidnim impulsom da i mrtvom Parkeru dokaže da je bolji Spajdermen nego što je on ikada umeo da bude, Octopus je imao interesantnu karijeru borbe na strani dobra uz metode pomalo neprimerene superherojima.

Sve je to posle, naravno, pospremljeno i Dr Octopus je, nakon što mu je svest jedno vreme prebivala u robotskom telu Living Braina (a što je bio izvor zabavne drame tokom poznijeg Slottovog perioda) sada dobio novo ,,ljudsko" telo, klonirano sa korišćenjem Petra Parkera kao jednog od uzora. Za potrebe ovog serijala Superior Spider-man, Octavius se preselio u San Francisko gde, uz znanje i blagoslov Petera Parkera predaje na Horizon Institutu pod alijasom Elliot Tolliver, ali onda noću navlači kostim (superiornog) Spajdermena i bori se protiv pretnji mirnom snu svih građana ove metropole.



Iako sve ovo zvuči kao UŽASNO nategnuta postavka, Superior Spider-man je zapravo ispao jako zabavan strip najverniji klasičnom Spajdermen tonu i estetici. Christos Gage, razume se, ima ogromno iskustvo u pisanju Spajdermena, sarađivao je sa Slottom u gomili projekata (uključujući prošlogodišnju Insomniacovu igru) a nedavni multidimenzionalni spajder-krosover Spider-Geddon je bio u potpunosti delo njegovih ruku (ne računajući Slottov blagoslov da koristi njegovu postavku i doprinose drugih scenarista u spinofovima), pa je on u ovaj serijal uleteo bez ikakve frikcije, hvatajući karakter novorođenog Otta Octaviusa u letu i praveći sa njim sjajne stvari.

Spajdermen-koji-nije-baš-Spajdermen-u gradu-koji-nije-baš-Njujork-koga-poznajemo je zapravo čitav podžanr stripova sa notabilnim recentnim serijalima poput Spider-Gwen ili Davidovog Scarlet Spider, ali Gage ovde zbilja majstorski prepoznaje načine da iskoristi klasične ur-zaplete iz srebrnog doba i, bez mnogo komplikovanja proizvede priče sa briljantnom akcijom i odličnim karakternim momentima. Superior Spider-man se ovde tako bori protiv bizarnih neprijatelja kao što su Terrax (nekada Galaktusov glasnik) ili Pandemonium (čovek čije telo sadrži portal za pakao) i udružuje sa Dr Strangeom, a sve to dok Ostavius/ Tolliver pokušava da izgladi svoj odnos sa bivšom ljubavlju, Annom Mariom Marconi i, možda, ostvari romansu sa Emmom Hernandez, starijom naučnicom na institutu koja pada na Tolliverovu pomalo uštogljenu inteligenciju ali strahuje od toga da ne ispadne da je cougar koji juri piletinu po kampusu.



Ovo sve funkcioniše veoma dobro jer je Octavius u svojoj post-mortem-post-rezurekcija verziji zapravo veoma interesantan lik. Gage majstorski izvlači solidnu kilometražu humora iz postavljanja superiorno narcisoidnog, socijalno veoma neuklopljenog bivšeg genija zločina na stranu, jelte, anđela i u akademski ambijent, kao i u ulogu superheroja koji se posvećuje zaštiti svog novog grada sa veoma melodramatičnom strašću, ali ovaj strip nije puka komedija i tu postoji čitava autentična drama u kojoj se priroda narcisoidnosti inteligentnih osoba i njihove borbe da se socijalno uklope zbilja prefinjeno analizira. Gage uspeva da Octaviusu podari nekoliko autentično herojskih momenata a da ga odmah zatim optereti užasnom sumnjom, sindromom, jelte, impostera i osećajem krivice. Što je, primećujete, veoma u skladu sa Spajdermen karakterizacijom. I sve to deluje veoma organski, veoma zarađeno jer sa jedne strane imamo superheroja koji je uobičajen arsenal Spajdermen gedžeta obogatio gomilom novih kibernetskih dodataka, koji probleme rešava agresivnim naučnim metodama, koji tokom krosovera sa War of the Realms spasava čitav grad od ledenih džinova, ali koji mora da bude podučen vrednosti ljudskog života kao da je dete – pa se Gage za ovo i koristi dobro pozicioniranim likom deteta.



Izvrsno to funkcioniše, čak i u tom pomenutom krosoveru gde ponovo dobijamo odličnu komediju na relaciji Octavius-Gwenpool, ali i elegantno plasirane poduke o moći i odgovornosti. Strip je sada jednu epizodu udaljen od kraja i ako kažem da Gage uspeva da čak i koncept pakta sa Đavolom – nečeg što smo MRZELI u mejnstrim Spajdermenu pre više od jedne decenije – iskoristi da kreira autentičnu ljudsku dramu, to bi trebalo da sugeriše koliko je ovo uspeo strip o Spajdermenu-koji-to-nije.

A tu je i Mike Hawtorne koji ga izvrsno crta, sa perfektnim radom na kostimu i akciji ali  odličnim razumevanjem tenzije između komedije i drame na kojoj ovo sve počiva. Hawtorne bi profitirao od lepšeg kolora jer ovde Jordie Bellaire radi svoje kompjuterske gradijente i sve to meni deluje malo hladno i mehanički, ali njegovo pripovedanje je besprekorno, a energija – sa dinamičnim uglovima ,,kamere" i krivljenjem kadrova – sjajna, a da ne utiče na jasnoću tog pripovedanja. Kao bonus, epizode koje su se bavile krosoverom sa War of the Realms nacrtao je Lan Medina i RAZBIO.



Za kraj, moram da kažem da mi je Spider-man – Life Story kog je pisao Chip Zdarsky a crtao Mark Bagley izmamio pravu suzu iz oka. Ovaj šestodelni miniserijal se završio pre par nedelja i, mislim, veoma opravdao svoj eksperimentalni pristup prebacivši, zapravo, moja očekivanja.

Zdarsky je, naravno, neko ko trenutno radi vrlo dobrog Daredevila i Invaderse ali i neko ko se već dokazao pišući par godina mestimično izvrsni Peter Parker: Spectacular Spider-man. No, ako je sa ovim serijalom imao da piše drugi paralelni tekući strip pored Slottovog Amazinga i zablista u aktuelnom kontinuitetu, sa Spider-man – Life Story je dobio priliku da revidira celu istoriju ovog popularnog lika.

No, ja sam isprva mislio da će ovo biti praktični prepričavanje stripova o Spajdermenu počev od 1962. godine sa naporom da se sve uveže u jedan uverljiv moderni kontinuitet, ali se pokazalo da je Zdarsky imao veće ambicije. Ovaj šestodelni serijal prati život Spajdermena od šezdesetih godina prošlog veka do danas, uzimajući za premisu da protagonisti stare u ,,stvarnom" vremenu i da je srednjoškolac u šezdesetim godinama sredovečna osoba u devedesetim kada, recimo, na scenu stupi ceo pičvajz oko kloniranja. Naravno, sa godinama su stripovi o Spajdermenu i sami sazrevali, dok je lik od srednjoškolca postajao mlada odrasla osoba pa onda i oženjen muškarac sa odgovornošću za svoju novu porodicu, ali su ovde stvari agresivno retkonovane više no jednom kako bi se glavni junak zadržao u perpetualnim dvadesetim godinama i bio relatabilniji za željenu čitalačku publiku. Zdarsky ovog ne mora da se drži i njegov Spajdermen tokom ovih šest decenija predstavljenih kroz šest epizoda stari, njegovi prijatelji i neprijatelji i sami stare a događaji koji pogađaju njegov univerzum ostavljaju trajne posledice.



Pošto je ovo samo proširena ,,what if" priča, Zdarsky ima slobodu (i veštinu) da se igra sa političkim podtekstom i tekstom klasičnog Spajdermna, pa se, na primer, cela priča o odlasku Flasha Thompsona u vijetnamski rat zanimljivo kontekstualizuje sa jedne strane Peterovim unutarnjim lomljenjem da li je njegova obaveza da i sam ode u rat, s obzirom na moć koju ima, a sa druge vestima iz rata gde vidimo da Iron Man predvodi veoma imperijalistički kodiran američki ratni napor dok Kapetan Amerika pokušava da se razabere i shvati je li ovo pravedna borba i koje je njegovo mesto u njoj (i na kraju – dezertira!) To proizvodi prijatne watchmenovske vibracije, ali, naravno, ovo je pre svega strip o Spajdermenu i Zdarsky secira lik glavnog junaka na neke izrazito bolne načine.

A opet, ovo nije melodramatična priča kakve su česte u Spajdermenu jer Zdarsky dopušta svom liku da prepozna svoje nedostatke ali ne i da ih ignoriše na ime herojskog poslanstva. Ovo je priča u kojoj Spajdermen i Peter Parker gube dramatično više nego u standardnom kontinuitetu jer ne uspevaju da sazru zajedno sa svetom koji se menja, ali i dobijaju dramatično više jer su i drugi likovi nesavršeni i svesni svog ograničenog vremena na ovoj planeti i potrebe da se prašta čak i kada ne može da se zaboravi. Hoću da kažem: Spajdermen je hronično opterećen osećajem krivice ali u ovom stripu Zdarsky legitimno pokazuje za šta on zaista jeste kriv i kako je priča o moći i odgovornosti neretko samo izgovor da se navuče maska i udara po džeparošima kako se ne bi rešavali mnogo ozbiljniji problemi u porodici i društvu.

A u tom društvu, kako rekosmo, posledice ostaju i Zdarsky se hrabro hvata u koštac sa Secret Wars – prvim velikim Marvelovim krosoverom koji je osamdesetih praktično definisao koncept ,,događaja" i koji, u ovoj priči dramatično menja globalnu političku ravnotežu – a onda i sa Civil War pokazujući sukob između Iron Mana i Kapetana Amerike kao definitivni kraj ,,klasične" superherojštine i ulazak u moralno i političko rasulo. Finale stripa koje se događa ,,danas" je praktično smešteno u antiutopijski mizanscen ali Zdarsky majstorski ostavlja prostora za prikaz autentičnog heroizma na strani svog apsolutno nesavršenog, polomljenog protagoniste, ali i za prikazivanje sreće koju je ova namučena verzija Petera Parkera ipak, uz visoku cenu, uspela da iskusi.

Spider-man – Life Story je zreliji Spajdermen strip kakav ne može da postoji u glavnom kontinuitetu zbog svih tih posledica ali i zbog svog vrlo ubedljivog insistiranja na nesavršenosti glavnog lika koja se ovde manifestuje ponašanjem kakvo naprosto nije primereno ,,stripovskom" heroju. Zbog toga je i to herojsko finale emotivno veoma snažno i deluje teško, krvavo izboreno. Zbog toga i ta suza, jelte.



Drugi razlog za suze? Mark Bagley ponovo na Spajdermenu a, čini se, nikada ovako dobar. Da li je to samo zbog fantastičnog tuša Johna Della ili je stari majstor samo bio i sam posebno inspirisan ali Bagley je Spider-man – Life Story nacrtao fantastično, nalazeći pravu ravnotežu između glamurozne akcione superherojštine i potrebe da se pokažu likovi koji stare u svetu što postaje sve mračniji. Ako sebe smatrate ljubiteljem klasičnog Spajdermena i niste sigurni da li bi vam se nešto od gore nabrojanih serijala dopalo, Spider-man – Life Story je izvrstan dijalog sa istorijom Spajdermena, njena alternativna verzija u kojoj se mnogi ključni događaji odvijaju na drugačiji način i time nam otkrivaju dublje istine o likovima i daju bolnije uvide u jednu, ispostavlja se, duboko tragičnu ali na kraju bez ostataka herojsku životnu priču. Dakle, obavezno.

[ridiculus]

Mi, mrtvi bih mogao da pogledam. Volim Kordejev rad (iako nisam duže vremena čitao ništa), a volim i alternativnu istoriju kao podžanr.

Drugo što sam pročitao je kolekcija William Gibson's Alien 3, koja sakuplja petodelni miniserijal što je proletos i letos izlazio za Dark Horse  a napravljen na osnovu prilično legendarnog, nikada realizovanog Gibsonovog scenarija za film Alien 3. Naravno, neko je već pre par meseci, lamentirajući nad stanjem u kome se ovaj forum nalazi, primetio da ovaj strip izlazi a da niko na njega ne reaguje, pa da samo ukažem da je u mom slučaju stvar u praksi: ako znam da je u pitanju kratak serijal, ja obično čekam da izađe sve pre nego što se prihvatim čitanja. Ako sam Gibsona mogao da čekam tri i po decenije za ovo, sačekao sam i par meseci da Dark Horse odradi kolekciju, jelte.

Taj "neko" sam ja!  (Jedno vreme sam imao ambiciju da promenim nadimak u "neko", pa, kada neko (?  ) kaže "neko je rekao", uvek mogu da upadnem u konverzaciju  i počnem da objašnjavam da nisam.) Naravno, William Gibson u bilo kom (klasičnom) obliku je sama srž interesovanja ovog foruma... ili bi tako trebalo da bude. Pročitao prvu svesku i onda su me druge stvari odvukle, dok sam čekao da serijal bude sakupljen. Eto, sakupili su ga a ja još čekam!  Doduše, naslutio sam (a i čuo, bogami) da tu ima problematičnih tendencija, za fanove franšize, pa mi nije prioritet. A i ti to potvrđuješ.

A Spajdermen... Spajdermen je najbolji superheroj, kada se uradi kako treba. Ali ni on mi nije prioritet - ni blizu toga! - jer mi ne čini radost da čitam beskrajne varijacije na već poznate teme i priče. Sad će neko pomisliti "ali svaka priča je varijacija na već poznato", ali nemojmo se praviti da ne znamo šta sam hteo da kažem! Ovde je i taj okvir mogućnosti maksimalno sužen. No, ako to zanemarimo, ne čudi me da je današnja ponuda dobra. A Zdarskog mnogo cene... mnogi misle da je najveći Marvelov scenarista, uz ili posle Ewinga.

[milan]

...Samo da javim da Hikman i ekipa i dalje prave cudo sa novim Xmenima... Dakle, bukvalno sam zaplakao na kraju House of X poslednjeg broja....

I dopao mi se novi Kapetan Amerika, koji pise Tanahasi Kouts. Procitao sam prvih deset brojeva, i iako smo imali vec slican storilajn u istoriji ovog lika, ovo je napisano ekonomicno, pametno i cita se brzo.

[neomedjeni]

Nisam želeo da ružim temu o lepim kadrovima/tablama, pa sam ovde odlučio da podelim jedan crtež Romite Juniora uočen zaslugom forumaša Darkwooda.

http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=40315.msg636735#new

[milan]

Meni je, a vec sam negde napisao, Romita JR jedan od omiljenih. Svih vremena. Of all times. Zauvek.

[ridiculus]

Ima Romita Mlađi svojih mana, ali ima i jakih strana. Kao što smo već rekli, on je pre svega pripovedač, a ne ilustrator. To je, nažalost, zanemarena odlika stripa u zemlji Srbiji (a i šire, bogme), iako je jedina prava odlika stripa (za razliku od pristupa "crtež" + "priča", po kojoj je "pripovedač" zapravo scenarista).

Kako god... napadati ga danas, kada ima 60 i kusur godina, nema neku težinu. Nisam pratio njegov rad kao onaj njegovih vršnjaka, Sinkeviča, Milera, i Minjole - a možda bi i Perez mogao u tu grupu? - pa nemam mnogo šta da kažem. Ali, kada pričamo o estetici krajnjeg proizvoda (crteža), sviđa mi se njegov rad sa Alkalom na tušu (Dazzler), Mooney-jem (Amazing Spider-Man), i Williamson-om (Daredevil). Ne i Thor koga je radio sa Klausom Jansonom na prelazu vekova. Eternals tu i tamo. Kick Ass... 

[milan]

Ja njega vezujem za Uncanny Xmen i Punisher War Zone - iz 90ih - verovatno zato sto sam tada, u svom onom ludilu od raspada zemlje, bio pretplacen na te stripove koji su mi uredno, uprkos sankcijama, stizali postom. Tada mi je, a bio sam mlad, jelte, njegov rad mnogo znacio. Mozda zato i dan danas volim kada prepoznam njegov stil, mozda sve to ima veze sa nostalgijom, odnosno, stvarima koje su me spasavale nekada davno.

[milan]

I da, Den Grin mi je omiljeni tuser koji radi sa njim.

[Meho Krljic]

 Hajde danas da, razbibrige radi pogledamo dva vrlo sveža  DC-jeva miniserijala (oba završena prošle nedelje) koji, svaki na svoj način, stoje izvan ,,glavnog toka" priča u DC-jevom univerzumu koga danas uglavnom usmeravaju Brian Bendis, Scott Snyder i Geoff Johns. Dva miniserijala koja nas danas zanimaju su, zapravo, i jedan i drugi manifestno izvan glavnog toka, to jest izvan kanonskog kontinuiteta i predstavljaju alternativne poglede na dobro poznate i voljene likove. Davanje premijum tretmana alternativnim kontinuitetima je, naravno, DC-jeva specijalnost već dugo vremena, svi znamo za Elseworlds, ali i Dark Knight kontinuitet, Earth One inicijativu pa i kratkovečni ali dalekosežni All-Star projekat, a dva stripa koja danas obrađujemo su dobar primer kako se ove stvari – alternativni kontinuiteti – mogu raditi sa dve radikalno drugačije premise. Jedna uzima likove sa dobro poznatim karakterizacijama i ličnim istorijama i onda ih postavlja u agresivno novu situaciju, kakva naprosto ne bi mogla da postoji u kanonskom kontinuitetu. Druga pokušava da likove ponovo izgradi od nule i pokaže kako se njihove karakterizacije mogu apdejtovati sa osamdeset godina starih predložaka na nešto savremenije. Nemam običaj da spojlujem, ali ovde prosto ne mogu da izdržim: nisu oba ova pristupa dala podjednako dobre rezultate...


Prvi strip o kome pričamo je DCEASED, koji nas u startu dočekuje užasnom igrom reči, istina je, ali ima i iskupljujuće kvalitete u vidu zbilja jakog kreativnog tima. Trevor Hairsine je britanski crtač koji se tesao na 2000AD klasicima kao što su Sudija Dredd i Strontium Dog pre nego što je preleteo Atlantik i dobio blagoslov Joea Quesade kao jedan od najvrelijih mladih Marvelovih crtača u vreme kada su Marvelovi Ultimate i MAX imprinti bili još uvek dosta uzbudljive i prevratničke ponude. Hairsine je sarađivao sa teškašima poput Briana Bendisa (Ultimate Six), Warrena Ellisa (Ultimate Nightmare), Eda Brubakera (Deadly Genesis), Paula Cornella (Wisdom) i Reginalda Hudlina (Black Panther) i teško je zamisliti boljeg crtača za priču koja treba da bude izrazito mračna i pesimistična a opet stručno nadevena (crnim) humorom i prvorazrednom superherojskom nadomtm.

S druge strane, Tom Taylor je ovde često spominjani australijski scenarista koji nas je vječno zadužio Marvelovim All-New Wolverine i Friendly Neighbourhood Spider-man serijalima a u DC-ju je zablistao radeći neoprostivo fenomenalni Injustice. I upravo je sa Injustice Taylor pokazao kako ume da piše alternativne kontinuitete koji zadržavaju svu nakupljenu istoriju i ubedljivost ,,glavnog" kontinuiteta tako da ih čitamo kao njegov prirodan produžetak, pa je i DCEASED, a koji je u osnovi još-jedna-zombi-apokalipsa vrhunski profitirao od njegovog oprobanog pristupa. Taylor je naprosto scenarista velike ekonomičnosti, koji drži oči na lopti sve vreme i ne dopušta da mu pripovedanje odluta u rukavce i stramputice a što je uvek opasnost kod stripova sa velikim ansamblom. Kako je DCEASED, kao i Injustice pre njega, praktično ekstremno prošireni Justice League strip u kome svi superheroji na svetu učestvuju u rešavanju globalne krize, tako je i dobro videti da Taylor demonstrira kako grom zapravo HOĆE dudari u isto mesto dvaput, ako se dobro potrudite.

Ili, da se manem nezgrapnih metafora, DCEASED je priča o zombi apokalipsi koja guta planetu Zemlju, u kojoj superheroji očajnički, i mahom bezuspešno pokušavaju da preokrenu smer te, jelte, apokaliptične klime, a vrednost ove priče nije toliko u onome ŠTA se dešava koliko u onome što vidimo da likovi rade dok i kad se to dešava. Drugim rečima, Taylor umešno koristi jednu razgaženu, čak i pomalo izlizanu narativnu postavku da nacedi mnogo svežeg soka karakterizacije, patosa ali i humora iz svima dobro poznatih heroja.



Ovo je, uostalom, veoma razložan pristup superherojskom stripu. Dok su planetarno-ugrožavajuće (a u poslednje vreme i multiverzalno-ugrožavajuće) krize prilično redovan program u glavnom kontinuitetu, čista ekonomska računica diktira da se u njima status kvo ne može promeniti tako drastično da sledećeg meseca na kiosku nema nove sveske stripa o Betmenu ili Supermenu (ili Flešu, jelte, da ne zaboravimo Fleša) (Akvamena ste, naravno već zaboravili, jer ste životinje, ali tu sam ja da podsetim). DCEASED, kao miniserijal nevezan za glavni kontinuitet zato sebi može da dozvoli da igra mnogo hazarderskije jer se radi o šestodelnoj priči bez ambicije da iz nje izađe išta drugo, pa su ovde, što se kaže, sve prognoze nezahvalne.

Hoću reći, ovde se GINE, zaozbiljno.

Naravno, skoro da je kliše reći da je The Walking Dead pokazao kako zombi-strip može da se radi a da to bude ozbiljno i da je u njemu spremnost da se sa pozornice permanentno uklone značajni likovi kako bi se pojačao taj osećaj nebezbednosti i rizičnosti bila jedan od glavnih faktora što su ljudi o ovom stripu počeli da pričaju, ali, DCEASED zaista ima sličnu filozofiju, samo komprimovanu u šest svesaka i sa otežavajućom okolnošću što se barata sa likovima koji su utkani u američku popularnu kulturu već mnogo decenija.

No, kako The Walking Dead ne može da se svede samo na ideju da se u njemu gine, tako ni DCEASED ne treba posmatrati samo kao ,,Tom Taylor kills DC Universe" ekstravagancu jer ovo naprosto nije tačno. DCEASED je priča o planetarnoj krizi u kojoj je čovečanstvo ugroženo do mere istrebljenja, ali ona je i superherojska priča i kriza u njoj služi da se vrline superheroja vide u svojim najizraženijim formama. Utoliko, iako DCEASED nema nužno hepi end u smislu da naši na kraju pobede i ispostavi se da niko važan nije stvarno poginuo (naprotiv), ovo je strip koji značajno bolje nego veliki broj drugih stripova o krizama radi sa svojim likovima i pothranjuje veru u ljudsku, jelte, prirodu i junaštvo kao svojstvo stvarnih ljudi a ne samo mitoloških heroja. Uostalom, DCEASED ima simpatičnu šalu o tome da Green Arrow, superheroj čije su supermoći, po redosledu korisnosti, da 1. ima mnogo para, 2. ima životnu saputnicu čija je supermoć da jako vrišti i 3. dobro gađa lukom i strelom, da dakle, Green Arrow nije specijalno važan lik u nekom globalnom sukobu do te mere da Betmen, čovek koji planira za svaku situaciju, nema plan kako da njega zaustavi ako poludi i okrene se zlu, a taj isti Green Arrow, kad dođe devedeseti minut i sudija samo što nije zasvirao kraj pri nepovoljnom rezultatu za naše pulene, ispali jednu jako preciznu strelu i reši stvar. Kod Marvela je pre neku godinu sličan motiv korišćen na prilično ciničan način – onomad kad je Hawkeye – superheroj bez supermoći – strelom ubio ni manje ni više nego Hulka i od toga je krenuo građanski rat br. 2 – a u DCEASED je ovo izuzetno humanizujuć momenat, krešendo vrtoglavo neravnopravne i krvave borbe u kojoj se do samog kraja pitamo da li će iko uopšte preživeti. Da ne pominjem da u toj sceni vidimo Akvamena na Krakenu, braćo i sestre i, da, mnogo je to Hairsine moćno nacrtao.

Jer, DCEASED nema mnogo milosti prema svojim likovima. Rekoh već, ovde se gine i Taylor je vrlo promišljen i metodičan u tome kako sa table jednog po jednog sklanja sve najveće igrače ovog univerzuma.



Hoću reći, zombi-apokalipse su nešto drugačija kada se dešavaju u svetovima gde ima superheroja. Blackest Night iz prošle decenije se poigravao sa idejom iz-groba-vraćenih supermoćnih osoba koje se bore na strani, jelte, same smrti i bio suštinski košmarna ideja u svojoj srži iako je egzekucija bila prilično rasuta kroz milion satelitskih priča i pričica. DCEASED ima taj luksuz da je jedna jedina, zaokružena priča i ovde su iskušenja, porazi i pobede vođeni sigurnom rukom pripovedača i kao takvi imaju veoma jak impakt. Betmen, recimo, kao čovek koji planira za bukvalno svaku eventualnost, je u ovoj priči neko ko planira i šta da se radi posle njegove smrti i kad vidite još uvek adolescentskog Damiana Waynea kako nosi kostim Betmena koji mu je, ipak, još uvek prevelik, malo vam se stegne grlo, drugovi i drugarice. Flash, Cyborg i Wonder Woman svi imaju svoje momente herojstva pd kojih nam se nadimaju grudi i poraza od kojih nam se plače, Harley i Ivy momente ludila i lucidnosti, a Dinah Lance momente praktično prirodnog preuzimanja vođstva. Naravno, Hal Jordan, kao jedan od najmoćnijih igrača na svakom zamislivom terenu, ima scenu od koje se čoveku malo slomi srce i koja savršeno komunicira zastrašujuće uloge sa kojima se ovde igra.

Ipak, centralno mesto na pozornici je rezervisano za, jelte, ,,velikog plavog" i Taylor tako savršeno hvata nesebičnu, požrtvovanu, uverljivo herojsku prirodu Supermena da čak ni oni među nama koji Supermena gledaju kao puki simbol američkog imperijalizma neće moći da se malo ne zagrcnu i pomisle kako je ovo ipak dobra priča. Pre malo više od godinu dana, na tribini u organizaciji društva Lazar Komarčić smo pričali o besmislenosti teze da su priče o Supermenu dosadne jer je Supermena praktično nemoguće ozbiljno ugroziti, ukazujući da su drame o Supermenu stvarne i ubedljive jer u njima mogu biti povređeni svi drugi a on će za to biti odgovoran. Taylor u ovoj priči pokazuje Supermena u apeksu njegove nesebičnosti, na vrhuncu požrtvovanosti koja je toliko prirodna da inspiriše i najveće cinike.

Ona je utoliko bolja što su ,,tehničke" osnove na kojima je postavljena nesrazmerno nezgrapne – Taylor izmišlja čitavu superkomplikovanu priču o Apokolipsu, Darkseidu i protivživotnoj jednačini kako bi imao ,,svoju" zombi apokalipsu koja se prenosi i krvlju ali i putem digitalnih ekrana i ovo je podsećanje da su njemu internet i društvene mreže svojevrsna opsesija i da se trudi da nešto o njima kaže u skoro svakom novijem stripu kog se poduhvati (a da je retko to što ima da kaže posebno inovativno). DCEASED funkcioniše uprkos ovoj prekomplikovanoj i neelegantnoj postavci i uspeva da se sasvim opravda svojim odličnim tretmanom likova i razumnim vođenjem narativa. U poređenju sa, recimo, nedavnim Marvelovim događajem War of the Realms u kome  je sve pucalo od spektakla i masovnosti a na priličan uštrb fokusa i središnje priče, DCEASED je laserski fokusiran i priča jednu globalnu priču ekonomično, usredsređen na središnju grupu likova koje dobro poznajemo. Ova familijarnost je od presudnog značaja jer likovi, opet za razliku od onog što se inače da videti u sličnim krosoverima i događajima, zajedno sa planetom prolaze kroz neke ireverzibilne promene, neki postaju zombiji a neki umiru na grozne načine. Taylor veoma dobro postavlja situacije tako da svaki gubitak osetimo zajedno sa svešću da nade ima sve manje i manje i da se, iz ovoga, očigledno, neće svi izvući.

DCEASED je, dakle, velika, bolna horor-melodrama, sa scenama u kojima sinovi gube očeve a nemoćni heroji posmatraju kako sve ono za šta su se borili postaje beznačajno i finale je jedna očajnička, a opet ništa manje herojska borba da se makar zametak čovečanstva (i čovečnosti) očuva i spase ako je već planeta izgubljena. Ovo je jedno veliko platno na kome se autori smelo igraju ali Taylor uspeva da između svih tih grandioznih scena drame, akcije i horora udene karakterističan humor koji podseća da ni u najcrnjoj noći nije sve baš tako crno. I da je ovo veliki univerzum, jelte.

Hairsine je idealan crtač za ovaj strip jer za razliku od uobičajenih prvopozivaca za velike DC-jeve krosovere poput Reisa ili Jonesa ili već, Hitcha, njegovi superheroji nisu glamurozni. Ovo je strip o junacima većim od života, da, ali Hairsine uspeva da nas ubedi da oni zaista krvare. Uopšte, mizanscen je prigušen, sumoran, a opet bez prenaglašene ,,crnine", ovo je svakako strip u kome dobijamo masovne scene pokolja i destrukcije (uključujući u Atlantidi, a što čoveku može da malko pokvari dan) ali Hairsine je zapravo najupečatljiviji u scenama gde vidimo pojedinačne sudbine i emotivni gravitas koji nastupa kada se moraju doneti teške odluke ili naprosto prihvatiti teške istine.

DCEASED je prosto rečeno, odlično pozicioniran u današnjem DC univerzumu, prikazujući sve prepoznatljive elemente trenutnog status kvoa – od porodica koje sada Supermen i Betmen imaju do lezbijske veze između Poison Ivy i Harley Quinn – i time nas smeštajući u ,,ovde" i ,,danas" a onda dopuštajući užasnoj igri sudbine da ovaj univerzum i status kvo razdere. U ovoj destrukciji i očaju dobijamo jako podsećanje zašto su heroji – heroji i zašto čovečanstvo mora da živi i kada heroji umiru. Preporuke.

(Završne napomene: pored šest regularnih epizoda, tu je i sedma, nazvana ,,A Good Day to Die" koja nije deo glavne priče i time nije obavezna za njeno razumevanje, ali se toplo preporučuje da se vidi kako Taylor piše Nove Bogove i Hellblazera, a tu je i Darick Robertson koga je uvek lepo videti. Takođe, od narednog meseca kreće Taylorov tekući Suicide Squad serijal a Australijanac počinje i sa pisanjem Betmena u Detective Comocs. Budućnost je, dakle, svetla.)



Drugi i poslednji strip za danas je Superman: Year One, trodelni miniserijal i jedan od prvih radova na novom DC-jevom ,,Black Label" imprintu gde se ide na ,,prestiž format" i kreaciju superherojskih stripova za zreliju, eh, možda i zahtevniju publiku. Naravno, videćemo koliko sve ovo deluje smešno za koji čas.

Superman: Year One pisao je isti čovek koji nam je pre tri decenije dao Batman: Year One – Frank Miller lično i to da ovaj čovek ponovo radi za DC samo je svedočanstvo koliko njegovo ime i dalje ima težine u industriji. Jer, kako da vam kažem, ne bih rekao da se radi o tome da Frenka angažuju zbog kvaliteta. Poslednja dva njegova rada za DC, Dark Knight III i All-Star Batman and Robin su bili, redom, slab i abismalan pogled na Betmena a sad kada se Miller konačno dočepao Supermena možemo da budemo prilično srećni da su u DC-ju ovako dugo odolevali pre nego što su mu ga predali.

Superman: Year One ima tri broja koja po dužini trostruko prevazilaze normalnu strip-svesku što znači da ovde pričamo o količini materijala za regularnih devet brojeva, sve napisano Millerovom rukom a nacrtano od strane Romite mlađeg (u tušu Dannyja Mikija). I, naravno, da mi je neko 1989. Godine rekao da ću čitati 180 strana Supermena koga je pisao Miller a crtao Romita Junior (Miki u to vreme još nije bio profesionalac) verovatno bih spontano ovulirao od sreće, no, stvari se menjaju. Superman: Year One, na moje, a verujem i vaše potpuno neiznenađenje, nije baš dobar strip. Još gore, Superman: Year One je sve gori strip što dalje ide, strip koji se iz nekog razloga izgleda ni ne seća šta se u njemu događalo u prošloj epizodi i koji prema kraju gubi konce i postaje gotovo agresivno nekoherentan. Negde u mojim silnim pisanjima o Milleru izneo sam tezu da kada je Miller postao toliko veliki da urednici više nisu mogli da mu govore šta da radi, pokazalo se koliko je on scenarista koji očajnički zavisi od dobrog urednika. Na ovom stripu kao urednik je potpisan Mark Doyle, čovek koji je proizveo mnogo toga solidnog u DC-ju, ali utisak je da je njegov kakav-takav uticaj na Millera kako je vreme prolazilo sve više slabio.

Elem, Superman: Year One je, da odmah bude jasno, prilično prevaran naslov za miniserijal jer ovde pratimo prvih dvadesetak godina života Kal-Ela odnosno Klarka Kenta, a čak i ako uzmemo da je Supermen postao tek kad je obukao kostim i stavio amblem na prsa, opet govorimo o najmanje 4-5 godina koje strip pokriva. No, TO  je najmanji problem ovog stripa.



Miller je ovde dobio odrešene ruke da prepriča mladost i odrastanje najvažnijeg superheroja ikad onako kako on želi i, hajde da ne uvijamo mnogo, Superman: Year One je naglašeno retrogradna, prilično otužna maštarija o ,,pravim vrednostima" koju kao da je pisao AI treniran isključivo na kuhinji naše bake i predratnim radio-dramama. Miller je već godinama konzervativac i priličan nacionalista, nije to neko iznenađenje, jelte, ali njegov Supermen je zbog toga do karikature ,,poseljačeni" provincijalac iz Kanzasa koji do kraja ovog stripa, dakle, duboko u svojoj karijeri novinara u Metropolisu govori kao da je upravo sišao sa kombajna i traži travku koju će da zatakne među zube. Naravno, Kentovo skromno provincijsko poreklo i moral koji je pokupio na farmi jesu važan deo njegove karakterizacije već decenijama, ali Miller izrazito propušta da uvidi da su oni samo tle iz kojeg raste Supermenov kosmopolitizam (i univerzalizam) – moralno središte iz kojeg nastaje Supermenova pravdoljubivost i skromnost a ne restriktivni oklop provincijalizma u koga će se ovaj zatvarati kada ne razume svet. Supermen kao borac za socijalnu pravdu je tema koja u serijalu postoji od nastanka a u poslednjih desetak godina su je smisleno pisali Gene Yang i sam Grant Morrison, dok Miller uspeva da je spektakularno promaši pišući ,,zrelog" Supermena kao da je Betmen – čovek koji želi da ga se plaše, plus, jelte, čovek koji će napraviti bizarno visoku materijalnu štetu da bi uhapsio pljačkaše banke koji nikoga nisu ugrozili.

Ali, da se razumemo, dok  mi stignemo do zrelog Supermena u ovom stripu oči su nam već solidno razrađene od prevrtanja. Miller pokazuje u kakvog čoveka je Klark Kent izrastao tako što nas sporim korakom vodi od dečaštva provedenog na farmi preko toga kako se ovaj zamomčio, krenuo u srednju školu, otkrio društvene protivrečnosti... Izrastanje ,,običnog" farmerskog dečaka u superheroja ovde treba da bude prikaz oblikovanja duše kroz godine siromaštva i teškog, poštenog rada koji lomi grbaču ali jača duh no Miller istovremeno sve vreme insistira da je Kal El MNOGO jači od običnog čoveka, da mu ništa nije napor, da ga ništa ne može ozlediti, kamoli zamoriti, pa je tako ishod jedna kognitivna disonanca koju strip na kraju ne razreši. Insistiranje na izvornom moralu neiskvarenom gradskim marifetlucima i ,,seljačkoj" pameti je svakako deo Supermenovog kompleksnog svetonazora ali i SAMO deo. Miller ne uspeva da pronađe nešto izvan te nostalgije za prostim vremenima kad se znalo da pošten rad u polju donosi miran san i kada pokuša da svog protagonistu dovede u situacije koje zahtevaju socijalizaciju, on ispada priličan sociopata. Ima u tom prvom delu podzaplet sa gikovima u srednjoj školi – koji su, naravno Klarkova ekipa jer se on stavlja na stranu slabijih – a koje maltretiraju proverbijalni džokovi i na stranu što Miller prepisuje klišeizirane postavke iz decenija prošlih, indikativno je da je jedino što Klark vidi u ovom socijalnom kontekstu odnos predator-žrtva. Klark se na stranu slabijih ne stavlja jer su oni duhoviti, kreativni, ili makar raznoliki naspram grubih, unificirano mačoidnih džokova, nego samo zato što su slabiji. Miller, u skladu sa američkim desničarskim paranojama naprosto ne može da zamisli socijalnu situaciju u kojoj dominantan odnos nije represija i smatra da je najbolje što može da se uradi da represiju vrše ,,dobri momci".

Naravno, onda je prirodno da Klarka pošalje u vojsku.

I, sad, ovo je jedan od nekoliko ekstrema bizarne karakterizacije Klarka Kenta, Kal Ela, mladog čoveka koji je kao beba doputovao SVEMIRSKIM BRODOM iz drugog zvezdanog sistema na Zemlju i koji bukvalno može da LETI a koji se intenzivno loži na vojne avione. Čitava epizoda sa Klarkovom vojnom obukom i službom je neugodno nastrana jer Miller upada u ful oficir-i-džentlmen mod sa sve time kako, eto, oficiri Klarka maltretiraju da radi sklekove jer je, eto, malo suviše ponosan, što valjda ne moramo da objašnjavamo koliko je besmisleno za čoveka koji može da digne celu kasarnu iz benča. Naravno, Miller onda od Klarka pravi i debila kome je potrebno izrazito mnogo vremena da shvati da se u vojsci vojnici obučavaju za ubijanje pa tako i učestvuje u jednoj akciji gde njegovi klasići ubiju grupu terorista i tu, kao, progleda i nije čak ni da shvati da ovo možda baš nije za njega nego je jednostavno zbunjen i sav u sukobu sa samim sobom.

Podsećam, naravo, da se sve ovo dešava u NAŠEM svetu, dakle, ne u predratnoj Americi, već u svetu gde na nebu bruje F-35ice, a vojnici nose smartfounove u džepovima. Klark bi morao da je odrastao u pećini a ne na farmi da bude ovoliko naivan.

No, nakon ovoga strip tek počinje da ozbiljno tone. Miller iz nekog razloga ima čitavu jednu epizodu pod morem gde se Klark upoznaje sa sirenama i mora da dokaže Posejdonu da je vredan ruke njegove kćeri. Ozbiljno. I ovo je samo deo neugodno nezrelog erotskog segmenta ovog stripa. Jer, ako smo sumnjali da je Klark sociopata gledajući šta radi sa ljudima, kad vidimo kako su u stripu prikazane žene, posumnjamo da je MILLER sociopata, nažalost.

U prvoj epizodi, tako, Lana Lang je školski reporter koji dolazi u posed snimaka što pokazuju da su lokalni džokovi zapravo i kriminalna banda. Džokovi joj prete i napadnu je fizički da bi joj oduzeli snimke, a onda, nagađate, požele da sve zaokruže grupnim silovanjem. Pošto je, jelte, ovo strip za odrasle a Frank Miller je već decenijama nesposoban da napiše odnos između žene i muškarca ako toj ženi neko ne preti seksualnim nasiljem. Nagađate, dalje, da Klark Lanu uspešno odbrani od silovanja jer ajde kad mu ženu tuku, ali muškarac skače u akciju kada se pojavi rizik da tuđinski DNK završi u NJEGOVOJ materici a Lana, do tog momenta preduzimljiva mlada žena sa tim nekim svojim ja, transformiše se u gnjecavu ,,Klark, samo me odvedi kući, treba mi da me odvedeš kući" damu u nevolji.

I svakako, ona potvrđuje da materica od tog trenutka pripada njemu i Lana i Klark postaju mladić i devojka. I tu je dirljiv rastanak kad on krene u vojsku a ona ostaje u Smolvilu da ga čeka.

Sve do druge epizode gde se Lana i ne pominje a Klark rešava da se smuva sa sirenom iz Atlantika koju je sreo mešajući se nezvan u borbu u kojoj je ona bila pod rizikom da zagine. Pošto blizina smrti u Millerovim stripovima na žene deluje kao najjači moguć afrodizijak  jer, ćerka Posejdonova šalje intenzivne vibracije da želi Klarkov vanzemaljski reproduktivni aparat u sebi i sve vreme naglašava da mu ona pripada. Ako primećujete temu, u kojoj žene same sebe opisuju kao vlasništvo koje se stavlja na raspolaganje muškarcima, budite sigurni da to nije slučajnost. Miller u ovoj epizodi ispisuje crnju fetišističku fantaziju od bilo čega što smo videlii u najgorim Sin City momentima, sa Posejdonom koji vrlo brzo prelazi granicu čak i patološkog očinskog protekcionizma nad ćerkom i otvoreno nam saopštava da neće tamo neki Klark-sa-površine da mu bambusa dete, kad već to on sam može (i treba) da uradi. Klarkov sukob sa Posejdonom je, reći ćete vi čitajući ovaj strip, potpuno isforsiran jer ko pobogu priziva Krakena da ubije potencijalnog mladoženju prvi put kad ga je ćerka dovela da se upozna sa tatkom, ali to je zato što ne razmišljate kao Frank Miller. U njegovom večno predpubertetskom svetonazoru sasvim je prirodno da naš virilni, lepi, nesebični i vrlinama generalno bogati protagonista za suparnika ima oca koji mu ćerku (koja i sama 'oće) ne da, jer sam želi da je oženi i nudi nam stranice neprijatnih monologa u kojima Posejdon balavi nad svojim detetom.



Osećaj nelagode je tim veći ako ste upravo pročitali DCEASED koji ima ne jednu već dve scene u kojima sinovi štite majke od ubilačkih očeva i, sasvim svestan edipovskih tonova koje ovo zaziva, vrlo spretno izbegava erotizaciju odnosa. Miller, koji je još sa 300, pak, pokazao da grčke mitove poznaje samo na najpovršnijoj razini, ovde uleće glavačke u prikaz oca koga seksualno uzbuđuje sopstvena ćerka a koji je tretira kao svojinu istovremeno dok je i prosac tretira kao svojinu a i sama ćerka sebe tretira kao svojinu i samo je pitanje kome ta svojina na kraju sme da pripadne, kad pokaže da mu je veći.

Nepotrebno reći, ali evo da kažemo: Klark uspe da iz ovog sukoba izađe kao pobednik i ostvari pravo na podvodnu matericu lepe sirene što ju je upoznao dok je bila u smrtnoj opasnosti, da bi već u sledećoj epizodi potpuno zaboravio na nju (ona se u njoj više bukvalno ne spominje) jer je naleteo na Lois Lane koja se davi. Ako neko vodi evidenciju, ovo je treća žena sa kojom će se Klark muvati nakon što se kao nekakav vitez iz bajke u njenom životu pojavi da je spase neposrednog rizika.

No, kao što istraga kojuje Lana Lang vodila u prvoj epizodi nikada više ne bude pomenuta nakon što Klark prebije izgrednike i istakne kandidaturu za njenog seksualnog partnera, tako i  ovde Lois Lane, koju je izvadio iz vode i oživeo KPR-tehnikama naučenim u mladim izviđačima (ozbiljno) mora da čeka, mokra i promrzla, da ne pominjem, iščupana iz kliničke smrti, dok se Supermen potuče sa grupom mornaričkih specijalaca koji se kriju na obližnjoj plaži. Ovo je momenat u kome postaje jasno da Miller više nema nikakvu kontrolu nad narativom i da se on sastoji isključivo od njegovih dečačkih fantazija. Supermen Lois Lane BUKVALNO ostavlja da se suši na vrhu palme, vraća se na plažu na koju ju je izvukao a na kojoj nema nikoga i čeka da se iz žbunja pojave specijalci i poziva ih da ga napadnu samo da bi mogao da ih sve pretuče. Zašto? Evo, ne znam. Ženi je potrebna lekarska pomoć i imala je sreću da ju je našao čovek koji može da leti, ali on prvo mora da izdandara dva odeljenja mornaričkih foka jer kakav je to muškarac koji samo ljubi i masira srčani mišić preko sisa, a koji ne dokazuje svoju muškost u borbi? Poslednja misao koju Klark izgovara u svojoj glavi kada promrzlu i do tog momenta od šoka već onesvešćenu Lois Lane nosi ka bolnici je ,,Sa mnom ćeš biti bezbedna, Lois Lane". Eh, ne, ne bi se reklo.



Elem, ostatak stripa je jednako loš i gori – Supermen u Metropolisu pravi haos boreći se protiv pljačkaša banaka, Lois Lane je umesto mudre, preduzimljive reporterke neodgovorna paljevina koja će sebe izložiti opasnosti jer valjda voli adrenalin, Betmen je grubijan koji unaokolo ide sa pištoljem i koji ulazi u sukob sa Supermenom iz čiste testosteronske potrebe. Miller kao da je bio toliko oduševljen Snyderovim filmom Dawn of Justice – odnosno citatima Dark Knighta što smo ih u njemu videli – da je rešio da napiše svoju verziju sukoba Supermena i Betmena koji režira Leks Lutor. I nekako, njegova verzija je osetno gluplja od one u kojoj Betmen i Supermen prestaju sa neprijateljstvima jer shvate da im se majke isto zovu.

Šta još imamo? Lois Lane, naravno, za sebe govori da je Supermenova svojina, ali ne lezi vraže, on se u međuvremenu prešaltuje na Wonder Woman koja, kako ste pogodili, i sama za sebe počinje da smatra da je njegova svojina. Betmen i Supermen razmenjuju detinjaste prozivke kao da su đilkoši u kafani posle dve ture vinjaka koji mere čiji je veći. Betmen premlaćuje Džokera koji mu odmah kaže da će sve da ispriča i bez batina, ali Betmen kaže da zna da hoće, pa nastavlja da ga premlaćuje. Teroristi koji pričaju Farsi se pojavljuju usred Metropolisa da bi Supermen pokazao da razume i geopolitiku. Ah, da, pominje se i da mejnstrim mediji nepravedno napadaju Trampa da je kriv što je čovek ujeo psa. Ozbiljno.

Superman: Year One je, dakle, kompozicija haosa koja do kraja potpuno izleće sa šina. Postoji u određenom delu gik zajednice hipoteza da Miller već duže od deceniju i po zapravo piše mudru satiru na superherojštinu jer je, valjda, nemoguće da neko ovakve stvari piše ozbiljno. Nažalost, ta teza mi deluje uverljivo koliko i QAnon teorija, pa ću reći da je Miller ovde u potpunom rasulu na konceptualnom planu, ali i na tehničkom. Strip je pripovedan gomilama titlova koji o Supermenu malo pričaju u trećem, malo u prvom licu, prepričavajući nam radnju koju gledamo kao da je 1973. godina, uz napadno ponavljanje rečenica (samo sa eventualno boldovanim nekim rečima) da bi im se dalo više dramske težine. Tipičan kadar u ovom stripu pokazuje Supermena kako sleće na tlo a titlovi su nešto u stilu. ,,Sleteo je na tlo. Sleteo je na TLO. Tlo pod njegovim nogama. Pod njegovim nogama. Tlo. On sleće na njega. On sleće na tlo."

Uprkos blagom komičnom preterivanju, ovo je zaista tako zamorno kao što deluje. Kada se pređe na dijaloge stvari nisu nimalo bolje jer, kako rekoh već, Klark tokom čitavog stripa priča kao da je i dalje na farmi a ostali likovi su uvredljivo stereotipni. Miller je u vreme rada na Daredevilu bio majstor vizuelnog pripovedanja, umešno smanujući ton na svom noar-ofarbanom tekstu onda kada su slike bile dovoljne same sebi. U Superman: Year One on je iritirajuće logorejičan, zasipajući stranice desetinama titlova koji nam govore ono što treba da vidimo i slikaju unutarnje živote koje bi bolje bilo da nismo ni videli ako će da svi odreda budu kao da ih proživljavaju napaljeni trinaestogodišnjaci sa slabo posećenim tumblr nalozima.

Naravno, jedan od grehova ovde je zaklanjanje prevelikog dela crteža Johna Romite Juniora ali ovde treba biti pravedan, ama strog: Romita mlađi, jedan od meni omiljenih crtača superherojskog stripa ikad (mada mu je ćale, naravno, za prsa ispred u mom panteonu) je možda najgori moguć izbor za OVAJ superherojski strip. Sa jedne strane, svakako, ovo je bolje nego da ga je crtao sam Miller koji se u poslednje vreme izrazito ne trudi i u Dark Knight III ga je Adam Kubert praktično postideo svojim tablama. Sa druge, Romita ovde do paroksizma dovodi svoju kurobolju ka ljudskoj anatomiji. Već smo to rekli mnogo puta – Romita je pre svega pripovedač, mnogo manje portretista, ali u stripu koji treba da bude neka vrsta praktično erotizovanog obožavanja kvazibožanske figure on naprosto nije neko ko može da odigra svoju najjaču kartu. Na svaku uspelu sliku Supermena koji dominira kadrom i odaje utisak plemenitosti i snage, nažalost dolaze gomile slika anatomski besmislenih figura, pogotovo u domenu proporcija. U ovm stripu svi, a naročito deca imaju tako nesrazmerno velike glave da sve deluje kao da je Romita mislio da crta nekakvu chibi varijaciju na klasičnog Supermena. Opet, naravno, Romita je Romita i čak i kad nije najbolji on je i dalje veoma dobar pa je ovo strip prijatan za oko, pogotovo uz Mikijeve precizne tuš-linije koje odrađuju lavovski deo posla. Romita, kada u poslednje vreme tušira sam, ima tendenciju da stvari odrađuje prilično grubo i jednostavno, svodeći sve skoro samo na puku geometriju – Miki ovde crtežima daje mnogo više dubine i slojevitosti i kada na to dođe kolor Alexa Sinclaira, ovo je za oko vrlo solidno sočinjenije.



No, to nije dovoljno da spase Superman: Year One sasvim negativnog utiska koji na kraju ostavlja. S obzirom da je DC Black Label imprint koji treba da objavljuje nove radove ali i da doštampava starije radove koji se uklapaju u koncept ozbiljnog i zrelog pristupa superherojskoj materiji, mislim da bi daleko bolje bilo da je ovde reprintovan Superman: American Alien Maxa Landisa i gomile dobrih crtača koji je celo prepričavanje Supermenove mladosti izveo pre neku godinu sa mnogo više elegancije i, uostalom, pažnje. Miller ovim stripom, avaj, demonstrira da ne razume kompleksnost Supermenovog lika, ne shvata odakle dolazi njegova plemenitost, požrtvovanost i smelost i ni u svojoj glavi ne ume da pomiri ideje da je on istovremeno seljače iz duboke američke provincije – simbola nevinosti i izvorne čistote – ali i tuđinski polubog sa drugog kraja kosmosa koji je usvojio planetu nakon što je ona usvojila njega. Najgore od svega – Millera kao da nije posebno ni briga za sve to i Superman: Year One je samo vozilo za njegove seksualne opsesije i fantazije o muškosti bez obraćanja pažnje na strukturu priče, konzistentnost pripovedanja, motivacije likova. Nadajmo se da će naredna Black Label izdanja popraviti utisak jer je Superman: Year One vrlo loša ponuda za ovu jesen.

[milan]

Meni je DCeased toliko bio dobar i upecatljiv da sam bukvalno tu noc posto sam procitao sve brojeve u jednom dahu, imao kosmar o zombi apokalipsi. Ne pamtim kada sam imao takav kosmar, stvarno, sigurno ima jedno 15ak godina.