Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Meni su ti košmari znatno češći, nažalost, ali, da DCEASED je baš dobar. Taylor se već pokazao i na Betmenu tako da sam duplo napaljen na Suicide Squad i Detective Comics iz njegovog pera.

[neomedjeni]

Avaj, previše sam lenj da se bavim detaljnijim analizama stripova ovih dana, ali da bacim par utisaka o sajamskom lotu, pošto je to sve sad uglavnom iščitano.

Skalpirani knjiga 4. Počinje "filer" epizodom na kojoj je gostovao Žeželj koji je po Aronovom predlošku nacrtao priču nakon čijeg čitanja bi i kamen zasuzio. I ono što sledi posle toga je odlično do briljantno, ali ta uvodna priča...

Elrik album 3. Francuzi su ovde hrabro uzeli samo osnovnu ideju iz središnjeg dela Mornara na moru sudbine, odnosno Plovidbe kroz sadašnjost, napisali totalno drugačiju priču od Murkokove i - uspeli. Neverovatno ali istinito, zaista odlična obrada Sage o crnim mačevima za sada.

Pogrebnik 5. Ovde će mnogo zavisiti od nastavka priče o Belom indijancu i njegovoj porodici. Obećava, poprilično, ali od rasplet koji dolazi u sledećem albumu zavisi hoćemo li sve što je ovde zamršeno smatrati trijumfom ili onim drugim.

Konan knjiga 1: Kći ledenog diva i druge priče. Bjusik je briljantno oko najkraće Hauardove priče o Konanu ispleo sagu o zarobljeništvu mladog Simerijanca u Hiperborejskim kazamatima. Nord je okej, a biće i bolji od ovoga što je pokazao u prvoj knjizi. Kasnije. Mnogo kasnije.

Monstrumesa knjiga 3. I dalje ne mogu da se otmem utisku da je prevod naziva stripa totalno bezveze, ali bar je strip i dalje izvrsan.

Ninđa Dečje Novine (Mikicine epizode). Okej, ovo je stvar nostalgije, to se ne leči, a bogami ni ne pobeđuje.

Panišer Max knjiga 3. Ne radi me. Znam da je ovo vrlo hvaljen Enisov run, na momente mi se učini da nazirem zašto, ali onda okrenem sledeću stranu. Ne, ovaj strip me jednostavno ne radi.

[milan]

Monstrumesa je kod nas izdata vec treca knjiga??? Au, al ja kasnim......
Meni inace Gart Enis nikako ne odgovara, a ne mogu da shvatim zasto... Ni njegov Paniser, ni Pricer, ni Bojsi (dok mi je TV serija Boys genijalna).

[neomedjeni]

Meni su i Pričer i Bojsi veoma prijali (dobro, Pričer pre svega u prvoj polovini serijala), ali u Enisovom Panišeru mi je samo Born bio nešto posebno. Sve druge priče su ostavile mlak utisak.

[ridiculus]

Multiversity: Ultra Comics. Krenuo da čitam, a, kada je Ultra rekao da NE OKREĆEM STRANICU, poslušao sam ga! (A zamislite zbunjenog (i slučajnog) čitaoca na Marsu u 2245, koji skroluje stranice stripa na svojoj mentalnoj infinitabli i pita se šta se tu okreće?)

Ok, samo na određeno vreme, priznajem.  Ali, već sam jednom pročitao ovaj strip, i samo sam hteo da utvrdim gde se nalazim po pitanju Morrisona. A možda je jedan razlog da sam uzeo baš taj strip i Doug Mahnke, koji mi je jedan od najboljih Morrisonovih saradnika/interpretatora. Koji bi bio najbolji? Quitely je verovatno lak odgovor, pa zato se nisam ni latio Pax Americane. Kad smo već kod toga, rečeno je da je scenario za taj strip bio vrlo detaljan, za razliku od All Star Supermana, gde se od Quitely-ja očekivalo mnogo.


Dobio sam drugi, završni trejd Oriona, koji je objavljen pre nekoliko meseci, tako da ću se sada latiti onog što sam planirao mesecima - ma, vekovima, bre! - i napisati prikaz. Mogao sam to da učinim i ranije, ali želja mi je bila da prethodno imam sve to na papiru. A tu negde (na prikaz) čekaju i Transformers vs G.I. Joe, ali tu je problem moje nepoznavanje Transformers-a - uz izuzetak filmova, što nikako nije dovoljno - pa bi prikaz nužno bio iz te, sveže perspektive "nevinog" duha. Nasuprot tome, Orion se bazira uglavnom na Kirbijevom radu poznatom pod zajedničkim imenom Četvrti svet, koji poznajem prilično dobro.

[Meho Krljic]

Hajde pa u zdravlje da to ispišeš.

A Multiversity je dosta dobar 

[džin tonik]

procitao se jedan mister no iz tvornice bonellija, kasteli/marafa, izgubljena utvrda.
kasteli i mno, sto reci. kad citas mm jasno je da je to enciklopedijska prica bez mnogo iskakanja, ne znam jesam li i zasto ocekivao nesto drugo.

elem, solidna idejica u varijanti 800, otkriva se machu picchu, gdje nesto porijeklom iz atlantide cuci i vreba (pod zemljom, sto je bitno za rasplet, kakav, znate). pa nakon sto se izgradi taj nagovjestaj, kao neka napetost, 200 stranica se prica, prica i prica, o inkama ili odlazi u sitne digresije, da bi se uvodna radnja rasplela na kraju, zbrzano na tri stranice i po standardnoj shemi: nesto sto vreba konacno se pojavljuje i - raspada. pri tome se na zle rushi podzemna galerija (ha!), dobri se izvlace (jedva, ali opet).
solidan strip, nedostaje mi kastelijev humor koji povremeno zna ispoljiti u mm-specijalcima.

[klem]

pročitao sam nekoliko dobrih stripova ove godine

žak tardi-na nišanu snajpera
žak tardi-mali blues sa zapadne obale
vitorio giardino -sam pezzo

vrlo dobri krimi stripovi umetnički obrađeni sa više stila i elegancije nego što je to slučaj sa vrlo često vulgarnim američkim parnjacima

[ridiculus]

"Šta je Doomsday Clock uspeo da postigne?"

"Završio se!"
"... ... ...                     ... "



Dakle, nismo čitali stripove, ali smo slušali šale o njima. Valjda se i to računa!

U redu, jesmo čitali, ali od toga je samo Zlatno dete novo. Bolje nego što sam se nadao, to Zlatno dete.

[neomedjeni]

Moram da prijavim da sam konačno, nakon što je drug Ridiculus napisao tonu tekstova o Simonsonu, uzeo da pročitam neki strip na kome je radio. Preciznije, pročitao sam friški Ragnarok. I uopšte nisam nezadovoljan.


A čitam i East of West. U ovom momentu sam negde na pola sage.

[Meho Krljic]

East of West se završava početkom naredne godine a imajući u vidu Hickmanovu zauzetost u Marvelu, možda to malo i potraje pa nemojte PRETERANO da žurite, druže Neomeđeni.

Doomsday Clock ja tek sad uzimam da čitam. Nadajmo se da neću MNOGO zažaliti. A Zlatno dete, evo, ne očekujemd a išta valja, odmah da kažem.

[neomedjeni]

East of West se završava početkom naredne godine a imajući u vidu Hickmanovu zauzetost u Marvelu, možda to malo i potraje pa nemojte PRETERANO da žurite, druže Neomeđeni.

Fala na upozorenju. Srećom, imam tonu nepročitanih stripova u kolekciji, pa neće biti problem ni usporiti ni čekati.

Doomsday Clock ja tek sad uzimam da čitam. Nadajmo se da neću MNOGO zažaliti. A Zlatno dete, evo, ne očekujemd a išta valja, odmah da kažem.

Nije to čak ni toliko loše, samo što čovek tokom čitanja ni na sekund ne može da se otrese pitanja: "Dobro, ali zbilja - čemu sve ovo?"

[ridiculus]

Ako pričaš o Doomsday Clock-u, Johnsov cilj je verovatno bio da pokaže koliko je istorija raznih likova, opskurnih ili ne, bila zanimljiva i duboka dok on nije uzeo da ih piše.  Ubedljivo, nema šta!      Bio bih više zainteresovan da je napisao Doomsday's Clock, o tome kako je Doomsday upotrebio svoju sposobnost genetske prilagodljivosti da zasnuje revoluciju u merenju vremena in-fiction, jer to je resurs koji najviše nedostaje DC-jevim scenaristima (ili urednicima, ili da odemo više na lestvici?), taj osećaj za protok vremena.

[neomedjeni]

Ako pričaš o Doomsday Clock-u, Johnsov cilj je verovatno bio da pokaže koliko je istorija raznih likova, opskurnih ili ne, bila zanimljiva i duboka dok on nije uzeo da ih piše. 

[ridiculus]

Mm, da, zaboravih da pomenem, druže neomedjeni, da mi je drago za Ragnarok. Simonson ima kvalitete koji ga povezuju sa evropskom školom više nego američkom (osim kolora, koji nije do njega), čudi me da nema više fanova ovde.

[neomedjeni]

I meni je definitivno drago. Sigurn ću pročitati još neki njegov rad. Možda taj run na Toru.

[ridiculus]

Kada ne umem da pričam o nečemu svežem, hajde da izvadimo nešto iz figurativne vreće ranije pročitanih stvari.

Pre par meseci sam se malo bavio propuštenim stvarima iz New 52, barem onim što bi me zanimalo na prvi pogled ili po imenima zaduženim za projekat. Zapravo, propustio sam čitav Nu52 u realnom vremenu. I nikad se nisam pokajao zbog toga, i nikad ni neću. U suštini, kada razmišljam o čitavom tom talasu, uvek mi na pamet dolaze mudre reči Johna Kane-a, napisane u sred kratkog opisa Supreme-a kojeg je radio Erik Larsen (odmah posle Moore-ovog perioda):

At least he didn't steal DC's signature move which is now apparently making comics nobody likes but lots of them.

Genijalna upotreba "but"! Ali (!), to ne znači da nije bilo bar nekoliko naslova koji su mi se dopali. Jedan od tih naslova je bio Demon Knights. (Drugi bi bio Wonder Woman, ali to je za drugu priliku.)

Demon Knights je bio serijal koji kao da je pravljen za mene. Da li mislim da je to dobar strip? Ne, nije dobar. Suviše je konfuzan i razvučen i scene su podeljene na sitne fragmente - jedna od generalnih odlika japanskog stripa - ali bez ikakvog osećaja za prostor koji bi spojio te fragmente. (Sad se vi sigurno pitate kakve veze mange imaju sa ovim, ali ovo je vizualno skoro potpuno u tom estetskom domenu. ) Nasilan je (strip), ali nasilje nikad nije stvarno. Neozbiljan je, ali ni humor nikada nije stvaran. Pretpostavljam da je to ono što ljudi vole da čitaju bez naprezanja moždanih funkcija. Ja sam ga čitao zato što mi se dopada seting, tako neuobičajan za glavnotokovsku produkciju DC-ja, kao i likovi. Zaplet je prost i početna priča je preuzeta iz Sedam samuraja, ali, kada ti "samuraji" u svojim redovima imaju jednog Etrigana (Jason Blood, the Demon) i jednu Madam Ksanadu, slušam, gledam, čitam. Blistavi vitez mi je inače bolji/bolja ovde nego u Seven Soldiers: Shining Knight. Što ne čudi jer je Morison uvek bio čovek (špijun amazonskih ekto-pečuraka?) koji se bavio trejdmarkovima i konceptima, a ne dušama i psihama i likovima. Hoću da kažem, sama interakcija između ovih likova mi je dovoljno zanimljiva, pod uslovom da je ne piše Bendis.  A ne piše - ovo je od Paula Cornella.

Crtež je vrlo dinamičan, sa figurama koje se kreću od nerealno masivnih do dečije krhkih, ali ove prve imaju potrebno prisustvo i momentum. Za to je bio odgovoran Diogenes Neves, uz pomoć tušera, Oclaira Alberta. Kasnije njihovo mesto preuzima Bernard Chang, ali taj deo nisam čitao. Čitav serijal ima 23 standardne sveske, plus nultu. Sve u svemu, bolje mi izgleda od Konana kojeg crta Asrar, i bolje se kreće od njega. Naravno, sa obzirom na temu i ton, Neves ima veću slobodu da se razmahne, pa treba i to uzeti u obzir.

[Meho Krljic]

Dobro, red je svakako i da ispunim ono što sam obećao pre neki mesec, a to je da napšem kratak osvrt i analizu na plotun kojim je Jonathan Hickman najavio novi period svoje dominacije u 1) Marvelovim stripovima, 2) ono malo medija koji se zapravo bave stripovima pored svih tih filmova koji su danas primarni vektor inficiranja masa superherojštinom i, možda donekle iznenađujuće 3) X-Men istoriji.

Govorim, naravno, o House of X/ Powers of X diptihu, o dva-miniserijala-što-su-zapravo-jedan a koji su sa svojih dva puta po šest (uglavnom) naizmeničnih brojeva poslužili kao uvod u period koji će se, bez ikakve sumnje – po dobru ili po zlu – u budućnosti voditi kao Hickmanova era. Naravno, nije to sad ne znam kako revolucionarno dostignuće, imamo i Gillenovu eru, i Bendisovu eru, pa onda imamo i Lobdellovu eru, a bogami imamo i Rosenbergovu eru a nije da će ova potonja, bez obzira koliko se meni zapravo bila dopala biti isticana kao nešto uticajno i važno u decenijama koje dolaze, no, Hickman je, barem za sada i barem ovim uvodnim radom već ostavio tako dubok trag u X-Men kontinuitetu da čak i donekle neujednačen ton i kvalitet X-Men stripova koji izlaze sada i uklapaju se u njegovu arhitekturu ,,nove istorije", da je tako nazovem, a gde on piše dva naslova, nimalo ne umanjuje činjenicu da je Hickman priželjkivan a zatim i (sve manje stidljivo) najavljivan kao Mesija koji će spasti X-Men i da je, po jačini uzbuđenja, ali i reakcija – i to mahom pozitivnih – koje je HoX/PoX izazvao tokom i nakon završetka izlaženja, ova mesijanska misija dobrim delom već izvršena.

Da ne bude zabune, niko ne očekuje da se X-Men, ili superherojski strip u globalu, vrate na nivo sa početka devedesetih kada je prvi broj novog X-Men serijala sa Chrisom Claremontom i Jimom Leejem u vozačkom sedištu postavio rekord koji do danas nije oboren, ali kao nekome ko ipak taj X-Men čita solidan broj godina, prijalo mi je da budem svedok jednoj mini-renesansi u kojoj je X-Men nakon skoro pune decenije u kojoj je Marvel sistematski zatomljivao ovaj strip, i u godini u kojoj je aktuelni X-Men film prošao u najboljem slučaju nezapaženo, dakle, u momentu kada se X-Men kao, jelte, brend, nalaze na nesumnjivo niskim granama, u kojoj je, toj mini-renesansi, ne samo pokazano da u ovom stripu itekako ima materijala da se i dalje ćeramo i to jače nego ranije, već i da za to ima interesovanja prilične širine. Milina je, neću slagati, gledati kako ljudi koji petnaest godina nisu čitali X-Men hvataju HoX/PoX i javljaju se ustreptali i puni utisaka. Da li ovaj strip sebi može da privuče i tu neku novu, mladu publiku koja već dobrih dvadeset godina postojano apstinira od superherojskog mejnstrim-stripa? Pa, ne, iskreno ne. Ali Marvel je to već mnogo puta pokušao i utisak je da je sa Hickmanovim ulaskom u X-Men arenu ova ambicija potisnuta u treći plan a da je u prvom planu bila ideja da se X-Men naprosto učine relevantnim time što će biti shvaćeni ozbiljno, u okvirima svoje istorije i bizarno rastegljive nauke koja je uz nju išla poslednjih pet decenija, te da će time ovaj strip biti podignut na jedan viši kulturološki nivo i nešto, jelte, ZNAČITI.

Ako neko može ovako nešto da postigne, to je svakako Jonathan  Hickman, scenarista za koga sada možemo da kažemo da bez sumnje zaslužuje da ga se, u Marvelovim letopisima, pominje u istom dahu sa Stanom Leejem, Royjem Thomasom, Tomom DeFalcom, Marvom Wolfmanom, Brianom Bendisom i, reći ću i to, bez stida: Chrisom Claremontom.



Hickman je autor koji se potvrdio, već više puta, kao neko kadar da iz superherojske konfekcije kreira intrigantnu literaturu visokog koncepta, a da pritom demonstrira i poštovanje i razumevanje za pa i naklonost ka klasičnoj superherojskoj estetici. Njegovi radovi na Fantastic Four, Ultimates ili Avengersima nisu bili dekonstrukcije niti žanrovski eksperimenti već naprotiv, produbljivanje žanrovskih premisa, OZBILJNO korišćenje žanrovskih alata koji su mu dati na raspolaganje – Hickman se, pogotovo radeći Avengers pokazao kao neko ko razume šta Bendis pokušava ali i razume gde Bendis greši pa je njegov rad na Avengers serijalima i na njega nastavljeni Secret Wars DOGAĐAJ bio demonstracija vrhunske kontrole komplikovanog narativa bez stvarnog glavnog junaka ili jednostavnog centralnog konflikta, ispričanog kroz desetine pojedinačnih istorija, ali sa snažnom finalnom poentom i, možda najviše iznenađujuće, i osetnim emotivnim bojevim punjenjem na kraju. Hickman je, tri godine pišući praktično jednu jedinu priču u Avengersima i zatim rebutujući čitav Marvelov multiverzum u Secret War postigao sveti gral kreiranja visoko intelektualne (bar za superherojske standarde) proze koja je uspela da proizvede i neintelektualnu, emotivnu reakciju kod čitalaca.

Nije, dakle, neko čudo da 1) je sam Hickman nakon ovog brže-bolje zapalio iz Marvela da radi autorske stvari jer mu je sigurno bilo malo muka od superheroja jedno vreme i 2) da su ga Cebulski, White i ostali iz Marvela ko zna kojom sumom novca i drugim perkovima privoleli da se vrati i zatim mu dali praktično odrešene ruke da radi sa X-Men šta poželi.

Hickman je, ne zaboravimo, u svojim Marvel počecima bio i neka vrsta Bendisovog protežea, njegov prvi ozbiljniji mejnstrim rad, Secret Warriors, je započeo kao kolaboracija između dvojice scenarista, pa je tako i zanimljivo gledati kako Hickman, nakon što je – složićemo se – praktično ponovo rodio Avengerse koje je Bendis pisao (pre)dugo vremena i doveo ih do otužne bljutavosti, sada preuzeo X-Men na kojima je Bendis takođe ostavio određenog traga. Zanimljivo u smislu da Hickman gotovo potpuno ignoriše Bendisov rad na ovom serijalu, ali i veliku većinu svega drugog što se u X-Men dešavalo u ovom veku. House of X i Powers of X  je strip(ovi) koji, očigledno vrlo namerno, želi da se poredi samo sa najvažnijima: pre svega Morrisonom a zatim i samim Leejem i Claremontom. Hickmanu svakako ne nedostaje ambicije.

Ali ova ambicioznost i jeste nešto što je, reklo bi se, veoma nedostajalo X-Men. Ako ste pratili moja pisanja o mutantskim Marvelovim stripovima poslednjih par sezona, verovatno se sećate da sam ukazao kako Marvel, posebno nakon što je postalo jasno da Inhumans NIKADA neće moći da zamene X-Men, nastoji da pridobije makar staru publiku koja je razočarano prešla u apstinenciju, nudeći joj prepoznatljive formule i nove varijacije na stare narative. Bunnov X-Men Blue je makar donekle bio polemika sa nekim starim konceptima, dok je Guggenheimov X-Men Gold bio nimalo prikriven ,,feelgood" X-Men strip sa simpatičnim karakterizacijama i reciklažom poznatih zapleta. Ključno, ovde se insistiralo da su X-Men pre svega superheroji a tek negde u pozadini metafora za te neke ugrožene manjine.

Ispostavlja se, međutim, da publika ZAPRAVO X-Men voli ne zato što umeju da naprave reprize priča koje je čitala kad je bila mlađa već zato što X-Men može da bude DIVLJAČKI imaginativan, do mere kada osećate da su sva pravila poništena, kočnice su isključene i sada se svi zajedno sa stripom vozimo sve većom brzinom u nepoznatom, možda i pretećem smeru, ali od te vožnje skače pritisak, adrenalin prži i osećamo se kao da BILO ŠTA može da se desi.

Hoću reći, počev od Days of Future Past – prve velike priče u kojoj su se X-Men uhvatili u koštac sa vremenskim paradoksima i idejom menjanja status-kvoa na praktično metafizičkom  planu (a koja je došla svega par meseci nakon The Dark Phoenix Sage gde su se stvari menjale na kosmičkom planu) – imali smo relativno redovan program velikih potresa u X-Men kutku Marvelovog univerzuma sa povremeno suludo ambicioznim promenama status kvoa: Age of Apocalypse (sa kojim je nedavno polemisano u Age of X-Man), Onslaught, Decimation, pa u nešto manjoj meri i Second Coming. Ovo je, voleli mi to ili ne, hleb nasušni ovog stripa, ideja da povremeno dobijamo zaplet i priču toliko agresivno VELIKE da posle njih ništa ne može da bude isto.

Jedan od ovih momenata je svakako bio dolazak Granta Morrisona u scenarističku stolicu početkom ovog veka i mada se na Morrisonov rad nastavio veoma visokoprofilni (i meni dragi) serijal Jossa Whedona, Astonishing X-Men, Hickmanov HoX/PoX je pre svega ,,nastavak" onoga što je radio Morrison.



Ispisah hiljadutrista reči a nisam još ni počeo da pišem o stripu. House of X/ Power of X, izdat prošle nedelje u formi vrlo lepe kolekcije, je, rekoh, diptih dva paralelna miniserijala od po šest brojeva koji čine jednu ,,priču" a koja opet:
1.       Nije toliko priča sama za sebe koliko prolog, maltene samo pospremanje kuće i uspostavljanje novog status kvoa za naredne godine X-Men
2.       Zapravo u sebi sadrži nekoliko paralelno pričanih priča koje se dešavaju u sasvim različitim vremenskim periodima, ali, uh, i nekoj vrsti paralelnih univerzuma (ali ne po za Marvel uobičajenoj formuli alternativnih univerzuma – Hickman je ovde smislio nešto novo što ne bih da spojlujem)

Tipično, rekao bih, za Hickmana, HoX/PoX je strip sumanuto visokih koncepata u kome nema stvarnog glavnog junaka i zapravo je, u pogledu karakterizacije ovo gotovo agresivno plitka ponuda. Atipično za Hickmana, utisak je, zapravo, da je ovog puta to možda sve deo plana.

Već sam pominjao da mi je Rosenbergov Uncanny X-men, koji direktno prethodi ovom serijalu, bio veoma po meri. Rosenberg je uspeo da X-Men spusti na zemlju, da uhvati onaj autentični dah očajničke borbe progonjene manjine i napuni strip efektnim, lepo sažetim karakterizacijama i jasnim konfliktima sa jasnim ulozima i bombastičnim raspletima. Hickmanov HoX/PoX je dijametralno suprotna ponuda.

Hickman ne ide u rekonstrukciju ,,mutanti koji moraju da prežive u svetu koji ih mrzi i plaši ih se" socijalne paranoje što je dobrim delom vezujemo za klasični Leejev i Claremontov rad već, naprotiv, ide u sasvim suprotnom smeru: šta ako je SVE što pedeset godina mislimo da znamo o X-Men zapravo netačno?

Ovo je, dakako, zastrašujuća ponuda i mislim da je jedini razlog što poslednjih pola godine nismo slušali masivnu količinu negodovanja po internetu kako ,,MARVEL opet retkonuje X-Men" to da je HoX/PoX zapravo neočekivano uspešan, neodoljivo zavodljiv u svom ,,a možda su se stvari zapravo dešavale OVAKO" predlogu koji, a ovo je sigurno zahtevalo ošamućujuću količinu istraživanja i uredničkog rada, uspeva da sačuva skoro sve što smo ,,znali" da je istina a onda oko toga isplete DODATNI sloj priče koji sve stavlja u novi, impresivni kontekst. 

Neću lagati, nije ni lako sve to obuhvatiti mislima, posebno na prvo čitanje. Na prvo čitanje, HoX/PoX je neka vrsta baražne vatre ideja, koncepata i smelih ekstra(i inter-)polacija poznatih ,,činjenica", divlja jurnjava kroz istoriju ali i budućnost X-Men u kojoj posle svake epizode morate malo da prilegnete jer niste sigurni šta je sad ,,stvarno" a šta ste upravo zamoljeni da posmatrate kao apokrifno predanje. Na naredna čitanja, pogotovo na ovo najsvežije, u kolekciji, HoX/PoX demonstrira eleganciju kakvu nas je Hickman svakako i navikao da očekujemo, jedno majstorsko igranje između vremenskih linija, i misteriju koja ne postaje manje impresivna time što smo jednom već videli njena nekolika razrešenja.

U nekom najsažetijem obliku, HoX/PoX prikazuje oštar rez koji mutanti čine nakon godina u kojima su bili progonjeni i diskriminisani i njihovu proaktivnu, snažnu inicijativu da budu prepoznati kao posebna nacija. I, naravno, ovo smo već imali – nisu li i u Schism i skorije, u X-Men Red, mutanti sedeli u Ujedinjenim nacijama i pričali o suverenosti i nezavisnosti? Štaviše, nisu li mutanti već pokušali da žive na omeđenoj, prirodno odvojenoj teritoriji, kao što je, eh, recimo, ostrvo – što je upravo ono kako HoX/PoX počinje?

Jesu, naravno, ali ako MI to znamo, Hickman to zna još bolje i kada on svoje mutante stavlja na ostrvo Krakoa (da, TO ostrvo Krakoa) u južnom Pacifiku i pušta Charlesa Xaviera da celoj planeti obznani kako se ,,svet promenio dok ste vi spavali" ovo nije reciklaža starih ideja. Ovo je, rekoh već, ,,nastavak" priče koju je pričao Grant Morrison – priče u kojoj su mutanti živeli na ostrvu, samostalno i suvereno do momenta kada je nad njima izvršen genocid.

Reč ,,genocid" se, naravno, dosta izlizala otkada je koriste kojekakvi političarčići za lokalnu upotrebu i raznorazni neofašistički blogeri, no, Morrison nije čovek koji stvari radi ofrlje niti koji ide na jeftin vatromet, pa je dobar deo njegovog rada na New X-Men bio utemeljen upravo na biološkim, čak ekološkim implikacijama mutantskog identiteta a genocid izvršen na ostrvu Genoša, u kome je ubijeno više od šesnaest miliona mutanata ostaje kao jedna od najjasnije kolektivnih trauma čitavog mutantskog, jelte, roda, ali i događaj koji u ostalim Marvelovim stripovima nije nužno imao dostojnog odjeka (pogotovo u poređenju sa stvarima vezanim za Onslaught ili House of M/ Decimation, jelte).



Utoliko, Hickmanovo preuzimanje ovog motiva i pružanje istom neke vrste istorijskog razrešenja deluje ne samo pravično, već i logično. House of X/ Powers of X je podsećanje da superherojski stripovi generalno a Marvelovi partiuklarno imaju tu ,,inerciju nesreće" u kojoj se traumatični događaji (po pojedinca, zajednicu ili čitavo društvo) često gomilaju jedni za drugima bez nekakvog ,,prirodnog" perioda zalečenja a što likovima onda često uskraćuje mogućnost da se razvijaju, da rastu i sazrevaju se.

U HoX/PoX, likovi, kao i u većini Hickmanovih stripova, sede na zadnjem sedištu i moraju da naprave mesta velikim konceptima i utoliko, ovo je strip sa određenom dozom artificijelnosti u svom izrazu, možda više pažljivo organizovana teatarska predstava nego surovo realna, naturalistička "kriška života" kakvu bi strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle možda prirodno zazivao.

Recimo, C.B. Cebulski je na dan izlaska jedne partikularne epizode u ovom serijalu tvitovao pitanje o tome na kojoj smo stranici zaplakali, sugerišući da je u pitanju veoma emotivan momenat u priči. Naravno, smrt nekih ikoničnih likova bi možda zaista trebalo da bude emotivan momenat, ali u HoX/ PoX utisak da čitamo ako ne stilsku vežbu na zadatu temu, a ono makar veoma razrađeni What if... koji se događa u ,,drugom" univerzumu, do ovog momenta nije počeo da značajno slabi ne najmanje zato što svi likovi govore u teatralnim, istorijskim izjavama i Hickman nije učinio vidan napor da ih humanizuje kroz nekakvo ćaskanje ili makar iole prirodne dijaloge koje bi trebalo da imaju članovi tima koji se znaju tako dugo...

Ali HoX/ PoX nije SAMO strip o genocidu-i-šta-je-bilo-posle već izvlačenje kamere sa scene užasa unazad i uvis sve dok genocid ne postane samo tačkica na vremenskoj liniji, užasan ali statistički predvidiv momenat u istoriji rase koja je praktično biološki osuđena na progon i istrebljenje.

Magneto u jednom momentu ovog stripa priča o tome kako je ljudska kultura nastala onda kada su ljudi prestali da sve vreme budu u pokretu – bežeći od predatora i goneći sopstveni plen – i kada su ostali na jednom mestu gde su mogli da rade i grade (kulturu, društvo itd.). U House of X/ Powers of X, mutanti i njihove vođe odlučuju da izađu iz paradigme bekstva, lova, ili nomadstva. Mutanti u ovom stripu, predvođeni sveže uskrslim Charlseom Xavierom i Magnetom na ostrvu Krakoa (koje je i samo, jelte, mutant) prave svoj dom a, svesni kako su prethodni pokušaji sličnog uspostavljanja suverene mutantske teritorije prošli*, svetu ispostavljaju nekoliko uslova i nula mogućnosti da ovi uslovi budu odbijeni. Posebne medikamente koje ostrvo Krakoa proizvodi – a koji leče ogromnu većinu ljudskih bolesti i produžuju životni vek – mutanti će rado podeliti sa onim državama koje priznaju Krakoa kao suverenu mutantsku teritoriju, te prihvate da je svaki mutant pravom rođenja takođe građanin Krakoe – bez obzira gde se rodio – za koje važi amnestija za sve prestupe počinjene do tog momenta.
*Beastov protektorat tokom neonacističke vladavine Kapetana Amerike u Secret Empire je, ironično, jedini put kada se to nije završilo genocidom ili etnički čišćenjem

Hickman ovde, za početak, pravi interesantan i potentan odmak od uobčajene X-Men dihotomije u kojoj je Magneto separatista a Xavier integracionista i gradi zaplet u kome mutantni nisu iznad toga da svojevrsnim ucenama i zakulisnim potezima poguraju stvari u stranu koja im – na geopolitičkom planu – odgovara. Ovo je osvežavajuće zreo pogled na stvaranje nacije i Hickman pažljivo oslikava njene faze, prikazujući nacionalizam kao nužni, nezaobilazni sastojak ovog procesa, ali i religiju – u ovom slučaju sa jakim kultističkim dimenzijama – kao kohezivni element koji je skoro nemoguće zaobići na ime njene zavodljivosti kako na metafizičkom tako i socijalnom planu.

Naravno, ne smeta što je ovo naučnofantastični strip pa tako i neki uobičajeni elementi religijskih sistema, kao što su zagrobni život i spasenje, svetačko čudotvorstvo i martirsko žrtvovanje odabranih u HoX/ PoX imaju sasvim konkretne, svakodnevne manifestacije u priči. Ali opet, HoX/ PoX nije strip samo o građenju nacije. Štaviše, gađenje nacije je, čini se, samo neka vrsta dimne zavese za PRAVU priču koja se ovde odvija.

E, sad, ovde ulazimo u problem što je o HoX/ PoX teško pričati konkretno a da se nekome ko nije pročitao ovaj strip ne pokvari užitak u budućem čitanju. Hickman je, treba reći, ovde opojno nadahnut, sa pričom koja iako srazmerno skromnija po opsegu ima verovatno i veći zahvat nego ono što je scenarista radio sa Avengersima. Zapravo, prvo poređenje koje mi pada na pamet je ništa manje nego Hiperion Dana Simmonsa jer, slično Simmonsu (iz vremena dok je još bio manje lud a više normalan), Hickman ima smelosti da ode u definisanje poretka na kosmičkom nivou, na mesto gde se fizika i metafizika spajaju i teško ih je dalje razlikovati.

Naravno, Marvelovi stripovi već imaju svoju metafiziku i kosmologiju i Hickman je utoliko smeliji što u svemiru u kome već postoje Galactus, Celestialsi ili Living Tribunal – te mnoge druge meta/ fizičke kreacije Jacka Kirbyja i njegovih sledbenika poput Jima Starlina, Walta Simonsona ili Stevea Engleharta – uspeva da napravi prostor za impresivnu sopstvenu viziju hijerarhije civilizacija i intelekta sa neprebrojnim implikacijama po buduću (ali i prošlu) istoriju ljudske i drugih srodnih rasa.

Hoću reći, Hickman kreće od Kardaševljeve skale (https://en.wikipedia.org/wiki/Kardashev_scale) kojom se meri nivo tehnološkog razvoja civilizacija (ilustracije radi – zemaljska civilizacija nije još dostigla ni nivo 1 koji podrazumeva sposobnost da se koristi sva energija dostupna na planeti) a zatim zamišlja civilizacije koje su dostigle takav nivo da koriste energiju čitavih galaksija i galaktičkih jata i evoluciju intelekta koja dolazi uz ovakav nivo razvoja. U Hickmanovoj viziji univerzum je mesto na kome intelekti veličine čitavih zvezdanih sistema, funkcionalno nerazaznatljivi od božanstava (i to ne kempi ,,Marvel" božanstava kakva su Tor ili Herkul) imaju svoje planove i politike prema kojima su ljudi i mutanti nevažniji – i neprimetniji – od mikroorganizama.

HoX/ PoX nam dopušta da vidimo samo delić ove zastrašujuće – ali zamamne – vizije, najviše u Power of X stripovima koji se prevode kao ,,stepeni od deset" i zapravo prikazuju mutantsku istoriju u godinama 1, 10, 100 i 1000. Ovo su delimično simbolična stepenovanja, pa godina 1 obuhvata praktično sve od mladosti Charlesa Xaviera do osnivanja X-Men*, godina 10 je sve u ,,savremenom" X-Men, dok su godina 100 i godina 1000 koliko-toliko ,,tačni" datumi stotinak i hiljadu godina u budućnost.

*A što, iskreno, u kontekstu svega drugog što nam Hickman ovde pokazuje u vezi sa istorijom mutanata zapravo ispada minoran događaj



Hickman ovde istražuje moguće ishode stalnog sukoba između biološki različitih rasa na skali mnogo većoj nego što je uobičajena za ove stripove i vrlo uspešno spaja meditaciju o evoluciji intelekta u univerzumu tokom milijardi godina sa za X-Men stripove fundamentalnim motivom o usponu veštačke inteligencije i posledicama evolucije mašinske civilizacije po populaciju Zemlje. Ono što su Claremont i Byrne sa Days of Future Past smestili u svega dve epizode Uncanny X-Men 1981. godine zapravo je bilo seme iz kog će kasnije nići čitava mitologija o svetu ljudi kome prete mašine, a što Hickman majstorski ekstrapolira u svoju viziju hladnog kosmosa.

Da bi se sve ovo smestilo u ono što ,,znamo" da je istina o X-Men, Hickman je, svakako, morao da igra igru ozbiljnog retkonovanja i, nagađate, negde je ona problematičnija nego drugde. U globalu, ja sam, ako to već nije bilo jasno, impresioniran načinom na koji je Hickman uspeo da nam rekontekstualizuje odnos Charlesa Xaviera i Magnetoa, da nam pozicionira Moiru MacTaggert kao ključnog igrača – iz pozadine – u istoriji koju smo misili da poznajemo, da nam ideju o ostrvu Krakoa kao intelektu starijem i od ljudske rase elegantno plasira u okviru nove kosmologije u kojoj je Apocalypse nešto mnogo više od pomalo kempi negativca iz X-Factora iz osamdesetih a zatim protagonista megakrosovera sa polovine devedesetih.

Neke su stvari ovde, dakako, morale biti malo savijene, pa i stručno polomljene, ne bi li se sve uklopilo u novi kontinuitet. Tako, recimo, reference na Shi'ar tehnolgoiju koje ovde vidimo ne mogu da se uklope ni u jednu hronologiju za koju bismo smatrali da je ,,zvanična", Mister Sinister je veoma različit od njegove klasične, claremontovske persone i bliži je viziji koju je sa njim imao Kieron Gillen (pa i Tom Taylor), a Apocalypse je, nakon onog što mu se dešavalo u X-Men Black i Age of X-Man, sasvim druga ličnost, ali ovo su, držim, prihvatljive žrtve u zamenu za ono što Hickman uspeva da nam podari: gambit na kosmičkoj skali, rizična partija pokera igrana tokom nekoliko celokupnih ljudskih životnih ciklusa i verzija univerzuma da bi se dočekalo da protivnik, u trenutku nesigurnosti, trepne i dopusti radikalnu izmenu istorije... Ovim, verujem, čak i najveći skeptici iznervirani Hickmanovim visokoparnim stilom moraju da na kraju budu impresionirani.

Naravno, ,,impresioniranost" ne mora da podrazumeva i uživanje i neću kriviti nikoga kome HoX/ PoX ostavi utisak pretenciozne, neprozirne postmoderne igrarije. Ne bi bilo prvi put, naravno, da visokoprofilni Marvelovi stripovi budu baš to – Kirby, Starlin, Claremont, Gruenwald, mislim, čak i Bendis – su svi umeli da igraju na tom visokom simboličkom nivou, mešajući kempi kostime i pesničenja u svemiru sa raspričanim metafizičkim raspravama. Ono gde Hickman svakako osvaja poene za stil je kako uspeva da čitavu atmosferu vezanu za novo mutantsko društvo učini superiorno napetom, čak pretećom, pripovedajući sve vreme o nečemu što je neka vrsta (jednonacionalnog) raja na Zemlji. Prikaz društva na ostrvu Krakoa nabijen je jakim kultističkim tonovima, sa profesorom Xavierom koji ima izrazito paternalistički pristup i neskriveno demijurške ambicije – nešto što je u ovakvim stripovima tradicionalno odlika negativaca. Ali Hickmanu jedan od glavnih motiva i jeste kršenje svih pravila. Novo mutantsko društvo nema podelu na negativce i heroje – otud i ultimatum o amnestiji ispostavljen ostatku sveta – u velikoj meri zasnovano je na kolektivističkom identitetu, a kada dobijemo scenu kreiranja zakonodavstva i promptnog sprovođenja istog u delo, ovo je jedan od najjezovitijih momenata u stripu inače obeleženom veoma glamuroznim crtežom i jarkim bojama. Hickman i njegovi crtači (izvanredni Pepe Larraz i  R.B. Silva) uspevaju u možda najtežem zadatku: da nam prikažu društvo za koje nam je od prve strane jasno da sa njim nešto fundamentalno nije kako treba (mnogo pre nego što Emma Frost napravi poređenje između svoje firme i kompanije East India a Xavier i Magneto potvrde da nemaju problem da se radi ispod žita i da mutantski lekovi treba da budu dostupni i na, khm, tržištima zemalja koje ih ne žele), da nam i negativce, posebno ljudske, prikažu kao osobe sa čijim postupcima možemo da se saživimo i da ih razumemo, a da do samog kraja ne budemo na čisto sa tim ko je ,,u pravu". Naravno, po inerciji ćemo uvek navijati za mutante, čak i kada vidimo da ono što rade nije sasvim u skladu sa vrlinama heroja – niti superheroja – kakve smo navikli da u njima vidimo, ali House of X/ Powers of X je, da bude sasvim jasno i da još jednom ponovim: manje priča, više postavljanje figura na šahovsku tablu za partiju koja će trajati godinama.



Hickman je, bez ikakve sumnje, ponovo uspeo da nametne viziju koja preti da nepovratno izmeni, možda i polomi čitav univerzum i House of X/ Powers of X, kao samo prvi hitac u dugačkom ratu, pogađa pravo u sridu i ište da se pročita. Naravno, možda vam se neće dopasti visokoparni ton i zaleđene karakterizacije, možda će vam smetati savijanja kontinuiteta ili humor-kad-mu-se-najmanje-nadate (na primer u epizodi na Sinisterovom ostrvu), možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima – u tom slučaju, HoX/ PoX će za vas biti neprozirna gomila referenci na događaje i kameo pojavljivanja likova iz stripova izašlih u rasponu od pet decenija. Ali ako ste priželjkivali X-Men strip koji čitav kosmos okreće naglavačke i treska ga sve dok iz džepova ne poispada sva sitnina a ostanu samo zastrašujući koncepti o tome šta je bilo, šta je moglo biti, šta MOŽE da bude i šta će na kraju biti, sve na platnu ledene beskonačnosti svemira u kome crne rupe razmišljaju i komuniciraju jedne s drugima, u kome se ono što smo znali pretapa sa onim što nikako nije moglo biti i sada tvori novu-staru istoriju koja ima bezbroj mogućih zaključaka iako svi kao da se kreću u istom smeru, e pa onda, House of X/ Powers of X kao da je pravljen za vas.

Ne znam sme li se ovo tretirati kao poklon Sagiti za Novu godinu, ali ja drugo u ovom trenutku nemam da dam. O Dead Man Logan prvom sledećom prilikom. Pa neka je srećno.

[ridiculus]

Opa! Inspirativno, kolega Krljiću! Ali, ali... ni reč o vizuelnom!?    Vodio si se logikom da slike govore više od reči?

Samo me ovaj deo malčice zabrinjava:

možda, na kraju krajeva niste onaj morisonovski čitalac koji stripove čita uz Wikipediju i juri anotacije po blogovima

Ja nisam, jok. Ne gledam na tradicionalne pripovedačke umetnosti kao na nešto u čijoj srži treba da bude rešavanje problema i izazova - to čuvam za video-igre (koje ionako ne igram često ovih meseci  ). I, da, Morison uglavnom ne piše ofrlje, ali rekao bih da često piše samo po osećaju, improvižući, bez ikakve zacrtane strukture - osim možda one najelementarnije, tipa kako će se sve završiti. Mislim, nisam baš proučavao njegovu karijeru, ali u Sedam vojnika sam (čitajući u sveskama, jel'te) više puta naletao na opise budućih epizoda koje nemaju mnogo veze sa onim što smo zaista dobili u tim epizodama. Što me dovodi do zaključka da on izmeni mnogo toga u poslednji čas. Ponavljam, nisam baš proučavao njegovu karijeru - to su drugi već detaljno obavili, hvala lepo - pa se ne usuđujem da uopštavam, ali imam takav utisak. U svakom slučaju, u dilemi on ili Moore - pošto je to neka gruba i javna predstava glavnih scenarističkih uticaja ili škola (verovatno pogrešna, ali svejedno) - 10 na beskonačno % sam na strani Moorea.

Što se tiče Hickmana, skoro sam slušao argumentaciju za i protiv njegove eventualne sposobnosti da rehabilituje Četvrti svet za DC. Lično mislim da to nije njegov domen, ali zato mislim da bi bio dobar za jednu drugu franšizu koju ja volim (a ovde u zemlji retko ko drugi, naravno), franšizu koju trenutno vodi jedno drugo ime, pomenuto u tvom tekstu, i bilo bi gušt videti šta bi Hickman uradio posle njega, kao što se desilo u primeru koji si pomenuo. Naravno, pričam o Legiji superheroja.

Inače, srećna Nova godina svima!

[ridiculus]

A, da, moj propust, izvinjavam se. Pomenuo si crtače, ali je to bilo toliko kratko da sam na kraju zaboravio.

[Meho Krljic]

Bukvalno me je žena jurila da krenemo na, jelte, žurku, pa nisam stigao da pišem o crtačima. Ali, takođe, ovo je u VELIKOJ meri scenaristički strip, to treba imati na umu. Ja Larraza inače jako hvalim u prikazima drugih stripova pa sam se ponadao da se podrazumeva da je ovde crtež sjajan.


A Hickman je toliko studiozan da bih svakako najpre njemu poverio rad na Četvrtom svetu radije nego maltene bilo kome drugom.

Naravno, uskoro ću napisati i nešto o Morrisonovom i Sharpovom The Green Lantern jer je i ovo fascinantan serijal koji zahteva ali i nagrađuje vrednog čitaoca. I, ne smem da kažrm koji je omjer planiranja i improvizacije kod Morrisona jer se u The Green Lantern vide odjeci detalja koji su delovali kao maltene slučajno zasejani još u njegovom JLA...

[ridiculus]

improvižući

Edit... funkcija...dugoročna... HITNO, molim! Da se neko ne bi roknuo...

Što se tiče Četvrtog sveta, njegov "problem", kao što sam već rekao kada sam pričao o Orionu, je što funkcioniše na dva nivoa, ili dve skale, da tako kažem. Božanskoj (ili je možda "mitološka" bolja reč ovde) i ljudskoj. Drugim rečima, pun je i velikih ideja/koncepata i patosa koji "će vam slomiti srce". Sem Oriona (koji je praktično nastavak u istom/sličnom duhu) ne postoji američki strip koji mi je više puta doneo suze u oči, uprkos prividno arhaičnom Kirbijevom stilu pisanja. (Japanci su druga priča, tu se tako nešto češće dešavalo.) A Hickman, kao i što ti sam priznaješ, oskudeva upravo u tome. Morisonu svakako to nije pošlo za rukom, uprkos uspehu kod fanova, ali vratiću se na njega. S druge strane, da si me pitao pre nekoliko godina šta mislim, ko bi to mogao dostojno da "modernizuje", rekao bih, od živih autora, Neil Gaiman (osim Simonsona, ali taj voz je prošao). Ali onda sam pročitao The Eternals na kojima je on radio... i to je bilo jedno od najvećih stripovskih razočarenja mog života. Da li se nije trudio i samo je šmekerski pokupio pare i slavu ili on i Kirbi jednostavno nisu kompatibilni - iako je meni najsličnije Četvrtom svetu što postoji u stripu upravo Sandman (da ne potežem American Gods, koji su nastali kao roman) - o tome se može raspravljati. Ali više uopšte nisam siguran u tu pretpostavku oko Gaimana.

A Morison...eh. Da budemo pošteni, on nikad tome nije ni prišao fokusirano, već samo u sklopu šire celine, što jeste nemoguć posao, a kao što neko reče, mi volimo da vidimo ambiciju na delu  , čak i kad znamo da rezultati neće biti impresivni. Meni je Morison generalno "ni tamo ni ovde", ili, da kažem preciznije, i tamo i ovde. S jedne strane, fasciniran sam njegovim delom, a sa druge, potpuno hladan na njega. Ume da bude izuzetno zabavan, ali to je ona vrsta stripovke zabavnosti koja u suštini nikad nije smešna. Kada mi nešto postane smešno u njegovim radovima, ispostavi se da je uvek u blizini bio Mark Millar. Čak i najveći šok koji sam doživeo čitajući stripove koje je pisao, doživeo sam u Azteku, gde je opet bio Mark Millar, kome je napad čitaoca šokovima zaštitni znak. (Kao da su na tom, nažalost nezavršenom delu, dopunjavali jedan drugog na najbolji način.) WE3 je dirljiv, istina, ali to nije strip koji barata visokim konceptima. Mnoga dela nisam ni čitao (Animal Man, Seaguy, Batman Inc, itd) pa nemam kompletnu sliku, ali mislim da imam dovoljno širok uzorak za ovakvu argumentaciju. Mislim, za mene je Seven Soldiers najambiciozniji rad inače hiper-ambicioznog Morisona, i najsličniji Četvrtom svetu... ali samo u smislu strukture. Čak ima jedna dupla tabla na kraju gde J.H.Williams otvoreno imitira Kirbijev stil reprezentacije. I to je najbliže što je Morison ikada prišao tome. Meni je bio gušt da sve to pročitam, ali ukupni senzibilitet je potpuno drugačiji od Kirbijevog.

Ali, evo, juče sam opet čuo dvojicu u raspravi (novinar i scenarista), i obojica spominju Morisona među prvim imenima kada pričaju o uticajima, ili čak kao prvo ime. Čovek čak kaže nešto u smislu "najviše ga volim zato što piše stripove kao stripove". Ne filmove, ne televizijski scenario, ne (video-)igračku kampanju (poput likova kao što su Straczynski ili Johns i brdo drugih) nego nešto što funkcioniše samo u stripu. I to je neporecivo, i jedan od razloga što ga (ipak) cenim, ali to, brate i prijatelju neimenovani voditelju, važi za praktično svakog većeg scenaristu ili autora pre 2000. Pa i za Alana Moore-a. Na kraju krajeva, Morison jeste oblikovao današnju scenu, to se ne može poreći. Da li je to na dobro ili zlo, moći će da vide tek kasnije generacije.

Elem, jedva čekam taj prikaz Zelene svetiljke, pošto sam nešto od toga čitao! 

[ridiculus]

Kao dodatak ovome, i uz prateće prazničko raspoloženje, dajem svoju listu 5 najdražih serijala (u ovom trenutku) koje je DC ikada objavio, izuzimajući Vertigo (jer bih u tom slučaju morao dobrano da razmislim). Samo periodi konkretnih kreativnih timova na dužim serijalima, ništa mini-, OGN, one-shots i slično (zato što ti uvek imaju prednost u smislu strukture, iako po cenu skale), bez vrednosnog rangiranja - raspored je čisto tematske prirode, sa Spectre-om kao naslednikom Swamp Thing, na primer.

The Fourth World Saga by Jack Kirby (iako ovo jeste zamišljeno kao "roman" sa krajem, u praksi je ispalo drugačije)
Orion by Walter Simonson (i ovo je zamišljeno kao serijal sa krajem... ah, dođavola i pravila!    Znate na šta sam mislio, i to je najbitnije!)
Saga of the Swamp Thing by Moore, Bissette, Totleben (i Veitch)
Spectre by Ostrander/Mandrake
Legion of Super-Heroes (5 Years Later) by Giffen/Bierbaums

Nigde Morisona na vidiku. Doduše, ostaje mu šansa sa All-Star Superman u kategoriji zaokruženih serijala i grafičkih romana.


No, vreme da se malo podsetim Giffena (i Bierbaumovih)... 10 godina kasnije. Mislim, od prethodnog čitanja. A na ova dva Hickmanova (& co.) mini-serijala ću svakako baciti pogled.

[milan]

Samo da se kratko vratim na Hikmana i HoX/Pox - uz napomenu da se potpuno slazem sa svime sto si napisao o tome, Meho - jedan detalj koji mi se mnogo dopao, a to je da profesoru Iksu ne vidimo celo lice ni jednog trenutka u scenama koje se desavaju u "sadasnjosti". Taj mali, bizaran detalj mi je toliko genijalan, da nemam reci. I da, to sto je font kojim je strip ispisan (kao i svi Xmen serijali koji su iz njega proizasli) razlicit od ostalih Marvel izdanja.

[Meho Krljic]

Da, imaju sad tu razne diskusije o tome zašto mu se ne vidi lice i kakve to implikacije ima na celokupan zaplet. Pogotovo ako znamo kako se u Astonishing X-Men vratio iz mrtvih i sa kakvim, jelte, mentalnim bagažom. No, Hickman je svakako neko ko igra dugačku igru, na to nas je već navikao pa treba sad pratiti i čitati sve u okviru X-Men programa, a posebno same X-Men i New Mutants jer ih piše baš Hickman.

Inače, kako rekoh, nisam ni stigao da pišem o crtežu - a Milan me sad podsetio pominjući font - ali HoX/ PoX je, kako sam rekao, pre svega scenaristički strip, no, kao i većina novijih Hickmanovih radova on ima jedan izuzetno temeljito razrađen dizajn. Što se samih kostima tiče, tu je on sam rekao u intervjuima da je crtačima pustio da rade šta im se dopada, ali oni tekstualni umeci, grafikoni i mape između tabli, to je veličanstveno dizajnirano a i u samom stripu, recimo, ampule sa malim Sinisterovim simbolom, pa Mother Mold, pa tarot karte i mutanti iz godine 100. Jako je mnogo tu uliveno crtačkog talenta, nego nisam stigao da o tome pišem...


Samo kratko o Morrisonu: on je svakako prilično opsednut Kirbijem (Final Crisis je, kako smo to već pominjali, bilo praktično njegovo zazivanje dobrog duha Kirbija da bi se ubio zloduh Alana Moorea) ali i četvrtim svetom - ponovo, Final Crisis je bio njegov pokušaj da se aktuelizuje ovaj koncept i, da budemo fer, ma koliko to bio samo deo veće celine u tom slučaju -a jeste - činjenica je da je uspeo da oživi interesovanje i poštovanje za Kirbijeve kreacije do mere da smo imali nedavni prestižni serijal Toma Kinga o Mr. Miracleu a da Warner sprema i New Gods film. Ne želim da od Morrisona pravim (polu)boga ili štogod ali verujem da je najvećim delom ovo njegova zasluga.

A da li bi on umeo - ili želeo - da napravi New Gods serijal koji bi bio "nastavak" Kirbija u istom tonu koji je Kirbi baštinio jeste pitanje na koje nemam odgovor. Morrison je fasciniran klasičnim konceptima i njegov rad i na Betmenu i na Supermenu (i na Wonder Woman, koliko ju je malo radio) je bio prepun referenci i rekontekstualizacije golden age ideja i motiva, ali nikada po tonu nije bio sličan originalnim predlošcima i mislim da je fer reći da se on nikada nije bavio pastišom pa ne bih očekivao da od njega dobijemo recimo nešto slično onome što su Casey i Scioli za mene iznenađujuće ali na kraju impresivno uradili sa Godland.

I jedna mala, malecna fusnota, kad već pominjemo Morrisona: Wayjev Doom Patrol se meni veoma dopada i najavljujem da ću uskoro napisati prikaz i ovog stripa. Naravno, Way je praktično mini-Morrison, videlo se to još sa Umbrella Academy i on i ne krije koliko je fasciniran Morrisonom i koliko su se dobro skapirali kada su se upoznali, tako da sam još u ono vreme priželjkivao da ga puste na to Morrisonovo igralište. Ja sam jedan od onih perverznjaka kojima se Doom Patrol dopadao u praktično svim inkarnacijama (uključujući Byrneov kontroverzni kratkovečni serijal sa polovine prve decenije ovog veka) i malo sam i strepeo da li će Wayjev strip, koji je po definiciji morao da bude nastavak Morrisonovog rada, biti samo sikofantski omaž idolu ili će imati svoj duh i energiju. I srećan sam da kažem da je ovo strip sa svojim duhom i energijom (naravno, crtač Nick Derington je OGROMAN deo tog duha i energije) a koji je, eto, toliko dobro pogođen da je porodio i uspešnu TV seriju.

I kad smo već kod toga, pročitaj Morrisonov Animal Man - izuzetno je lak za čitanje a opet daje MNOGO materijala za promišljanje. Morrison je tu još bio svež u Americi i superherojštini pa je strip zapravo humaniji i "strejterskiji" od njegovog proseka, mada,doduše, na kraju negovog rana ima taj moćni metatekstualni momenat.

[ridiculus]

Samo kratko o Morrisonu: on je svakako prilično opsednut Kirbijem (Final Crisis je, kako smo to već pominjali, bilo praktično njegovo zazivanje dobrog duha Kirbija da bi se ubio zloduh Alana Moorea) ali i četvrtim svetom - ponovo, Final Crisis je bio njegov pokušaj da se aktuelizuje ovaj koncept i, da budemo fer, ma koliko to bio samo deo veće celine u tom slučaju -a jeste - činjenica je da je uspeo da oživi interesovanje i poštovanje za Kirbijeve kreacije do mere da smo imali nedavni prestižni serijal Toma Kinga o Mr. Miracleu a da Warner sprema i New Gods film. Ne želim da od Morrisona pravim (polu)boga ili štogod ali verujem da je najvećim delom ovo njegova zasluga.

A da li bi on umeo - ili želeo - da napravi New Gods serijal koji bi bio "nastavak" Kirbija u istom tonu koji je Kirbi baštinio jeste pitanje na koje nemam odgovor. Morrison je fasciniran klasičnim konceptima i njegov rad i na Betmenu i na Supermenu (i na Wonder Woman, koliko ju je malo radio) je bio prepun referenci i rekontekstualizacije golden age ideja i motiva, ali nikada po tonu nije bio sličan originalnim predlošcima i mislim da je fer reći da se on nikada nije bavio pastišom pa ne bih očekivao da od njega dobijemo recimo nešto slično onome što su Casey i Scioli za mene iznenađujuće ali na kraju impresivno uradili sa Godland.

Ah, odlično, odlično, vreme za diskusiju! Ali nemam ga mnogo, jer moram da pogledam nešto, a ne želim da ostanem budan do 5, pa ću biti relativno(?) kratak, a onda sutra nastavim, ako ostanem nedorečen. (Imam utisak da uvek ostanem nedorečen... ) Unapred se izvinjavam Milanu što prelazimo sa Hickmana i zaista lepog prikaza njegovih stripova na nešto drugo, ali na kraju imam jednu stavku koja povezuje ovo i njega.

Pazi, ja pratim Četvrti svet i tu Kirbijevu DC fazu otprilike od '87-88, kada je ortak iz srednje škole pokazao stripove koje je doneo iz Amerike, između ostalog Crisis on Infinite Earths, gde se na kraju pojavljuje Darkseid. Pa sam onda naleteo na Encyclopedia of Super-Villains, gde se detaljnije opisuje on (Darkseid, ne moj ortak!) i neki drugi likovi iz tog ciklusa priča. Još tad sam pomislio, "pa ovo je kao spoj Dikensa i Biblije", i to mislim i dan danas. A onda sam došao i do originala. Nove "doprinose" do skora nisam čitao, jer sam možda i naslućivao kakvom stranputicom je to otišlo. Mogao sam da napišem 10 puta više o tim stvarima kada sam pisao o Orionu, ali tamo sam hteo samo da potencijalno zainteresujem ljude za ove priče, a ne da analiziram, jer bih u tom slučaju morao da otkrijem mnogo toga, što nije baš... preporučljivo, jer i Kirbi i Sajmonson skrivaju stvari ispod površine, ali te stvari su prisutne u samom tekstu, i nije potrebno čitati neki strip tamo iz 1954. da bi se išta shvatilo. Neke stvari se i ne mogu shvatiti ako se ne izvrši obimno istraživanje, istina, ali te stvari su samo bonus, nagrada za gladne znanja, a nikad ključne za razumevanje priče u globalu. Dakle, čitavu priču čuvam za neku podesniju priliku, tipa časopisa ili tribine. začče, ako čitaš ovo, organizuj nešto, pa ćemo da se ubeđujemo!

Što se Morisonove uloge u približavanju tih pojmova modernoj publici tiče, ona je velika - verovatno, ne, sigurno, najveća - ali to ima i svoju negativnu stranu. Mislim, meni lično ta "popularizacija" ne znači baš ništa, pošto sam čitao Kirbija (daleko) pre Morisona, i ne nalazim ih sličnim. Pre svega, Kirbi je bio religiozan, i to hrani svaki aspekt njegovih dela. To ga čini pesimistom nasuprot Morisonovom optimizmu, tj. evolucionizmu. Drugo, Četvrti svet nije xy epizoda Supermena ili Betmena, Četvrti svet jeste kontekst. Rekontekstualizacija konteksta je uzaludan poduhvat od starta, a čak nisam ni siguran šta bi to trebalo da znači. Bolje je rekontekstualizovati sve ostalo. Ali ono što se radilo je da se uzimaju najmanje bitni elementi Kirbijevog Četvrtog sveta - imena, pojave, sposobnosti, trejdmarkovi - i drvi se sa njima do iznemoglosti, a odnosi, metafore, simboli, čitava poetika - to se zanemaruje. Naravno, to je posledica pravnih ograničenja i prirode intelektualne svojine, ali danas i ovde pričam samo sa filozofsko-estetske tačke gledišta, a pravnici neka pričaju svoje tamo gde im je mesto (a ne u estetskoj kritici; osim druga neomeđenog, čije mišljenje volimo da čujemo  ). Pada mi na pamet par ideja šta bi se sve moglo uraditi sa ovom franšizom, ali o tome bih drugi put.

Dakle, Morison jeste uticao, ali to ima za posledicu da 99% ljudi ne može da shvati išta od originalnog Četvrtog sveta bez onog što Morison kaže ili je rekao. Znam to jer sam slušao, čitao, i čak učestvovao u brojnim raspravama. Veći pomak ka razumevanju originala viđam sad posle uspeha Mister Miracle-a, ali verovatno ima veze i sa pristupačnošću dela. (A mislim da najava filma nema nikakve veze sa Morisonom, i to je do uspeha MM, i još više do zahteva tržišta, tj. konkurentnosti, tj. Marvelovih filmova.) Ja u Final Crisis-u vidim vrlo malo od originalnih Novih bogova, ako išta. Oh, da, Morison radi neke fine stvari sa metafizikom - što je retkost u stripu, pa nije ni čudo da su mnogi čitaoci pomislili da prisustvuju otkrivanju točka sa "Darkseid IS" - ali to bi mogli biti bilo koji bogovi, samo im zamenimo imena i lica/kostime. Mogao je da uzme i one već postojeće, grčke. Na karakternom nivou ne postoji nikakva sličnost. A Darkseid je originalno bio jedan od najkompleksijih likova u stripovima uošte, isto kao Orion. Da, tmina - to je izraz koji se često pominje, a to je radio i Kirbi u intervjuima, ali vrlo specifična vrsta tmine. To je tmina naše ignorancije. To je ono kad "spavamo" i probudimo se a ono Hitler postao Fuhrer. Ili Tramp predsednik. Ili Vučić. Ili ubacite koje god ime koje vas nervira a na visokom položaju je - nije to najbitnije. U ovo vreme uspona desnice gotovo svuda na svetu, to je vrlo aktuelno, rekao bih. I mnogo bitnije od muško-ženskih i feminističko-antifeminističkih odnosa danas (teme sasvim modernog stripa Female Furies, na primer), koji bi se svi izgladili (iako sigurno ne i zaboravili) u trenutku kada bi izbio rat i haos. Fokus! Fokus!! Ne može biti bilo koja tama - recimo želja za samoubistvom, jer se onda stvari rasplinjavaju, i gubi se kompleksnost originalne ideje. Kod Morisona imamo samo jednodimenzionalnu silu, koja se može naći u mnogim mistično-filozofskim učenjima i skoro svakom delu epske fantastike od Tolkina naovamo. Dakle, tu nema ni "n" od napretka u smislu koncepata ili ideja. Samo približavanje nekih drevnih pojmova i ideja publici koja je... pa, pomalo neiskusna, da se ne lažemo, ali kulturno. Zato ni Četvrti svet nije mogao originalno da uspe, a ni Orion. Zato što su se nalazili na nesrećnom razmeđu: suviše duboko i poetično (i tragično!) za prosečnu publiku, suviše slično superherojskom stripu po svom izrazu da bi bilo prihvaćeno od neke sofisticiranije publike.

Likovi su bili kompleksni, a istovremeno su bili i simboli - bogovi. Kada su "stari bogovi" umrli, došle su nove vrednosti. Nema više prirodnih sila - ovo su društveno-ekonomske i tehnologija. To su naši bogovi, i svako ko tvrdi da ne veruje u njih laže samog sebe. Ta tehnologija može da nas dovede do raja ili do pakla: priroda netaknuta (Nova geneza) ili priroda upropaštena (Apokolips). I šta je ostalo od Nove geneze u novim "interpretacijama"? Tuga i žalost... i stomačna mučnina. Današnjim čitaocima je zlo zanimljivije - ok, i jeste generalno zanimljivije  - ali mogli su da ove jednostavno ne koriste (mnogo), a ne da pokušaju da ih "rehabilituju" do pseudo-zanimljivosti. I po toj logici je trebalo da poguraju Oriona, a ne Scotta Free-ja. Samo kažem. Ovde pričam o post-morisonovskom periodu, naravno. Ne ide njemu na dušu. 

Dakle, kada pričam o nastavku ili modernizaciji, pastiši mi ne padaju na pamet. To su radili Evanier (solidno do manje solidno, u zavisnosti od rada), i Birn (nesolidno), a o ovom drugom sam već dosta pisao u tom smislu. Kod njega se ili ništa novo ne dešava ili se svašta desi, ali nema nikakvu - ali baš nikakvu - težinu* (recimo, dve planete su se spojile u jednu, ali su polovine i dalje bile karakteristične, i kasnije se sve vratilo na svoje. Rekao sam da se Sajmonson "nastavio" na Birna, ali to je možda preteška reč; mislite li da je ikada pomenuo ovaj događaj? Ili bilo koji drugi kod Birna, osim nekoliko koji su mu odgovarali u kontekstu onog što je hteo da ispriča?)

Elem, čak ni ton nije ključan; prošli put sam pričao o Kirbijevom emotivnom intenzitetu, koji Morison nikad nigde nije pokazao da može da postigne (od onog što sam čitao, naravno), jer kod njega su likovi samo simboli ili stereotipovi. (We3 se ne računa; životinje i deca su laki za manipulisanje emocijama, a i značaj Quitely-ja je bio kolosalan.) Mislim, ne poboljšava se Kralj Lir time što ga neko pretvori u esej o porodičnim odnosima, bez obzira u kojoj godini to uradi. Ono što Morison može da postigne - i to je samo on postigao, ili je jedan od retkih, jer niko drugi mi trenutno ne pada na pamet (osim Šiolija i posebno njegovih Transformers vs G.I.Joe, ali to je priča za drugi put) - to je intenzitet ideja i njihova gustina po kvadratnom centimetru table stripa. Ali Kirbi ima svoje teme, koje su večnije od večnosti, bar na ovom stupnju naše evolucije; prezentacija može da se izmeni, ali ljudi kao da hoće baš nju da sačuvaju, a istovremeno pričaju o napretku i rekontekstualizaciji... I pod "prezentacijom" ne mislim na crtež, koji je takav kakav je - sjajan za mene, ali hoću da kažem da umetnost ne nezaduje i ne napreduje, samo postaje drugačija - već na način pripovedanja.

A htedoh da kažem - na osnovu onog što sam video od HoX/PoX i što je Meho napisao ovde (a neko drugi negde tamo) - da mi čitava koncepcija više liči na Kirbijevu Secret City Sagu (slabije poznato delo za Topps Comics sa početka 90-ih) nego na bilo šta drugo što sam ikada video u stripu. Samo modernije, doteranije, blještavije. Možda su The Eternals kao koncept blizu tome... E, da je Hickman njih pisao/obrađivao, čitao bih koliko sada. To mi deluje kao njegova komforna zona. Teme su rasa i evolucija. New Gods su nešto drugo, uprkos sličnoj ikonografiji i nekim prenešenim idejama. New Gods su poezija, a za pravilno kapiranje je potreban romantik.

Uhh...Dosta za danas...



*zvuči li poznato? (Poznato i kao DC IS!!! or ISN'T, u zavisnosti sa koje strane marketinške palice ste!)

[ridiculus]

(A mislim da najava filma nema nikakve veze sa Morisonom, i to je do uspeha MM, i još više do zahteva tržišta, tj. konkurentnosti, tj. Marvelovih filmova.)

...i nisam siguran da je pozitivna stvar...

A Animal Man, pa, čuj, da, to planiram odavno, al' kad stići sve...evo, obećao sam sam sebi (ali javno) 5 Years Later. U vezi toga, nemojte da je neko slučajno to čitao samo na moju preporuku, pa mi posle zamerao. Pominjao sam omiljena dela, ne nužno najbolja (mada, prva tri spadaju i tu; Spectre i Legiju moram da obnovim). A ova Legija je totalno, potpuno, apsolutno, ultimativno nerazumljiva svakom ko ne poznaje prethodnu istoriju iste. Plus, Gifen (i Birbaumovi) koriste Čejkinov pristup bacanja u sred scene bez ikakvog objašnjenja ičega i očekivanja od publike da strpljivo poveže kockice... s tim što ovde dobijete i bonus: "scena" je čitav jedan nepoznati univerzum.

[milan]

Da, imaju sad tu razne diskusije o tome zašto mu se ne vidi lice i kakve to implikacije ima na celokupan zaplet.

I evo, koliko juce, prvi put je pokazao lice u XMen #4 u jednoj, blago receno, veoma bitnoj sceni. I to je gledao ravno u nas, kameru, citaoca.

[Meho Krljic]

Nije trebalo da počinjemo priču uveče jer sam ja ionako morao da idem da spavam. 

A i, da se ne lažemo, ja sam apsolutni amater za Četvrti svet tako da i nemam bogznašta da dodam na ovo sve o čemu Ridiculus ima vrlo izgrađen i čvrst stav. Osim da podržim to što priča.

Naravno, biće interesantno videti kako Marvel ekranizuje Eternalse, pogotovo u svetlu ovoga da Gaiman zapravo nije umeo da pogodi ton i nameru stripa.

[ridiculus]

Da, biće interesantno. Ali nekako imam više poverenja u Fajgija i ekipu da će od toga da naprave barem pristojan i gledljiv blokbaster nego Warner sa Novim bogovima. Videćemo.

Nego, kakvi su Doom patrol posle Morisona? Oni na kojima je radila Pollack? Sećam se da sam negde pročitao da je nepravedno potcenjen period, imajući nesreću da sledi onaj najcenjiji.

[Meho Krljic]

Pa, nije bilo rđavo. Prvo, imala je uglavnom dobre crtače, a drugo, trudila se da zadrži Morrisonov "anything goes" senzibilitet alii da obrađuje teme koje su njoj bile važne i zanimljive. Trebalo bi to sve ponovo pročitati u cugu, naravno, što nje loš predlog za ove praznične predahe 

[džin tonik]

uskoro izlazi treci broj korta prattovih nasljednika, te se procitala dva prethodnika

corto maltese - pod ponocnim suncem / ekvatorija

sazeto: odusevljen sam.
sa umjetnicke strane perfektno preuzet koncept do u najsitnije detalje. da ne znam bolje, rekao bih ovo je uradio pratt.
sa sadrzajne: za koplje JACE od pratta!

kako su postavljeni protagonisti, isprepleteni stvarnost i masta, docarana trenja razna kojima se danas bave mnogi suplji i glasni, koje ideje kako razradjene - vrh.
plus, kronoloski albumi ulaze u doba balade slanog mora, najjaci period, manje je metafizike. mnoge scene za pamcenje, ne bih stao nabrajati ni poslije stotinjak redova. civilizirani indijanski poglavica, apsolutni tiranin, cita robespjera i u tundri odrzava giljotinu uz citate poput: "revolucionarna vlada despotizam je slobode pri borbi protiv tiranije."
a koji zapleti... prejako.

ne vjerujem da postoji rad koji je vjernije i bolje nastavio kakav nasljednik, perfekcija.

[Meho Krljic]

 E, pa, da odužim i poslednji dug koga sam svestan i osvrnem se na Dead Man Logan, poslednji (značajniji) strip vezan za X-Men franšizu iz pre-Hickman perioda o kome nisam ništa napisao.

Naravno, kako što smo već relativno ekstenzivno pisali, Dead Man Logan je samo završnica, eksplozivno finale serijala Old Man Logan, a koji smo opisivali u dva navrata i koji je bio Marvelov način da i posle Wolverinea ima Wolverinea. Dakle, posle smrti ,,pravog" Wolverinea, te prekomponovanja čitavog Marvelovog multiverzuma (od strane – opet – Jonathana Hickmana, a kroz Secret Wars), Marvel je odmah prekršio pravila koja samo što je uspostavio, a vezana za novi raspored multiverzalnih realnosti i doveo ,,staračku" verziju Wolverinea iz paralelne realnosti kreirane od strane Marka Millara još 2008. godine u ,,glavni" Marvelov univerzum. Zašto? Pa, Wolverine je još od osamdesetih godina jedan od najpopularnijih Marvelovih likova sa velikim brojem istovremenih solo i timskih serijala u poslednjoj deceniji i mada je njegova smrt u Death of Wolverine, 2014. godine svakako bila dobar PR momenat za Marvel, nije bilo preterano realno misliti da će se firma odreći tako jakog brenda na duže vreme. Marvelu je trebalo pola decenije da Wolverinea odistinski oživi, a taj su luksuz sebi mogli da priušte zahvaljujući između ostalog Old Man Logan serijalu započetom od strane Jeffa Lemirea a preuzetom i završenom od strane Eda Brissona.



Brisson je, naravno, pisao i dvanaestodelni Dead Man Logan i mada je ovo, tehnički gledano, bespotrebno predugačka koda za lika koji je tokom nekoliko godina bio samo zamena za mlađu verziju samog sebe i besramno reciklirao motive iz njegove/ svoje mladosti, takođe je i fer reći da je Brisson sa Dead Man Logan obavio sasvim pristojan posao dostojanstvenog prizemljenja ove kosmate letelice i njenog parkiranja u Marvelovu istoriju (do momenta kada nam ponovo zatreba, naravno).

Uopšte, Brisson se poslednjih godina dokazao kao vrlo pouzdan scenarista koji možda ne obara sa nogu nekakvim revolucionarnim idejama i nikad-viđenim pripovedačkim tehnikama, ali je u pitanju ekonomičan, dinamičan pripovedač koji je u stanju da priča različitim tonom i glasovima u zavisnosti od situacije. Ovo je zapravo veoma obogatilo Old Man Logan/ Dead Man Logan kombo uzevši u obzir da je lik utemeljen od strane Marka Millara čiji svi likovi u svim stripovima već petnaest godina unazad pričaju isto* a nastavljen od strane Jeffa Lemirea koji je insistirao na tragediji i očaju kao osnovnim definišućim karakteristikama Logana starijeg. Brissonov Old Man Logan jeste bio postomoderna reciklaža klasičnog antagonizma između Wolverinea i Hulka ali Brisson je serijal izvukao iz te neke spirale očaja, spasao ga od pretvaranja u još jedan Wolverine Origins i dao mu malo duha i vazduha.
*Blago komično jedva-preterivanje

Dead Man Logan, uprkos tome što već i naslovom sugeriše da će ovo biti priča o umiranju glavnog lika, zapravo vrlo sigurno nastavlja istom putanjom i štaviše dalje razvija Logana starijeg, dopuštajući mu da još više sazri pod stare dane. Ovo je, zapravo, jedan vrlo lep dodatak Marvelovom kanonu od strane Brissona, prepoznavanje da je Millar sa Old Man Logan cementirao kliše ostarelog antiheroja čiji je umor od života praktično destilovani nihilizam (a koji uprkos tome kreće u jednu poslednju akciju) i otrzanje tom '80s stereotipu ne bi li se dosegao naredni nivo razvoja lika.

Logan u Dead Man Logan zna da umire, ovo je, uostalom bilo sasvim jasno već u završnici Old Man Logan gde je časna starina morala da posegne za biohemijskim stimulansima kako bi bila dorasla iskušenjima borbe sa najgorim Hulkom u multiverzumu, ali Dead Man Logan zbog toga ne postaje otužna meditacija o ništavilu niti nihilistička orgija nasilja, već iznenađujuće dostojanstvena i zabavna hronika poslednjeg putovanja čoveka koji reflektuje na svoj životni put i pronalazi duhovni mir prihvatajući sve svoje greške i zablude zajedno sa svojim uspesima i bljescima plemenitosti.

Dead Man Logan svoj dvanaestomesečni ciklus izlaženja uspeva da opravda time da su ovo zapravo dve priče. U prvih šest brojeva, naime, Logan, kako rekosmo, sasvim svestan da su mu dani odbrojani, dostiže čistotu vizije koju ta vrsta determinisanosti čoveku može da podari i odlučuje da završi taj neki posao koji je sebi i stavio u zadatak kada je preseljen u ovaj univerzum. Kao što pamtimo, definišući momenat u životu ovog Wolverinea je bio kada je, zaveden Mysteriovom iluzijama, pobio praktično kompletan X-Men i zatim, slomljen saznanjem šta je učinio, nakon neuspelog samoubistva odrekao se identiteta Wolverinea i otišao da živi u provinciji dok je Amerika padala pred superzločincima osokoljenim brisanjem X-Men sa spiska superheroja. Zato je prva priča u Dead Man Logan ona u kojoj će Logan pokušati da pronađe Mysterija i možda završi ono što je započeo pre neku godinu, uklanjajući Mysterija iz istorije i time sprečavajući da se ona ikada desi.

Ovaj zaplet zapravo nastavlja ono što je Jeff Lemire započeo ali ga nikada nije završio i deluje zadovoljavajuće blisko karakteru Logana starijeg. Brisson vešto vodi priču dajući nam Mysterija koji, nagađate, nema ideju o tome da neka njegova budućnost vodi tako radikalnom istorijskom prevratu, ali i ekipu superzločinaca sa B-liste koja je, pročitavši misli iz Loganove glave, rešava da sama pokuša da Mysterija regrutuje (na prilično nasilan način, kad smo već kod toga) i sprovede u delo ideju o korišćenju iluzija kako bi se heroji okrenuli jedni protiv drugih, američko društvo na taj način razorilo, a čime bi savez kriminalaca i nacista isplivao na vrh.



Brisson ovde spretno razvija Millarove tipično prostačke premise i pokazuje na jedan blago satiričan način kako ekipa kriminalnih drugo- i trećepozivaca počinje da sanja o osvajanju sveta oslanjajući se na kempi Spajdermenovog negativca iz srebrnog doba. Mysterio je i u poslednjem Spajdermen filmu imao tu postmodernu kempi komponentu ali Brisson ide dublje u jukstapozicioniranju senzibiliteta šezdesetih (iz kojih dolazi Mysterio) i osamdesetih (kada je Wolverine prvi put dobio sopstveni serijal) i sa velikim uživanjem prikazuje i šaroliku grupu negativaca kao ultimativno nesposobnu da vizualizuje i sprovede grandiozni plan. Osveženje je videti da se scenarista trudi da pokaže kako likovi sa one strane etičke ograde nisu nužno svi isti, identično motivisani ili identično sposobni i ovde dobijamo jednu prijatnu studiju o narcisoidnosti, kontroli impulsa i disciplini na strani negativaca.

S druge strane, Logan u ovu avanturu uleće družeći se sa Hawkeyejem i Globom Hermanom i ovo je takođe osvežavajuć team-up koji elegantno povezuje Millarov originalni Old Man Logan serijal sa recentnijim Brissonovim (pa i Aaronovim) radom u kome je Logan u mlađim mutantima prepoznao neku vrstu sopstvenog legata.

Čitaoci sa stažom će možda biti malo iznenađeni (pa i iritirani?) što se kao glavni negativci ovde pojavljuju Miss Sinister i Sin – dva ženska lika definisana starijim muškim likovima čije su refleksije i mada ni jedna od njih ne ostavlja istorijski snažan utisak, opet je dobro videti ih u priči gde se ne oslanjaju na svoje muške zaštitnike niti stvari rade isključivo da bi ih impresionirale. Takođe, gledati Mysterija koji ima određenu vrstu iskupljujućeg karakternog luka, ali i Wolverinea koji jebe kevu nacistima – neću lagati, ove stvari su prijatne.

Drugih šest epizoda je za nijansu manje zadovoljavajući narativ za mene, prevashodno jer se nikada nisam zagrejao za Millarovu Old Man Logan medmaksovštinu. Brisson vraća Logana u njegovu originalnu vremensku liniju i šalje ga na težak, iskušenjima ispunjen put preko razorene Amerike da, pre nego što poslednji put sklopi oči, još jednom vidi svoju (pokojnu) porodicu i, prezjumabli, i njoj pokaže da je u vremenu koje je proteklo, sazreo i postao je više vredan.



Ponovo, scenarista pažljivo operiše sa motivima iz Wolverineove prošlosti i Millarovog utemeljujućeg OML serijala pa ovde imamo ponovni susret sa Hulkom koga je Logan spasao kao bebu, tu je ekstremno zla verzija Sabretootha, ali i preduzimljiva ćerka Lukea Cagea i Jessice Jones, Dani Cage. No, preovlađujući narativ je onaj o zaokruživanju životne priče, prihvatanju sopstvene starosti i prepoznavanja da je dostojanstveno umiranje bez odricanja od svojih najvrednijih uverenja ono što čoveka na kraju čini čovekom i tako, bez obzira na kanibale, džinovske robote, Daninu transformaciju u Tora (DA!!!) i sav taj spektakl, Dead Man Logan uspeva da kreira jedno dirljivo finale sa muškarcem koji postiže simboličku pobedu i umire na, za superherojske stripove, neuobičajeno dostojanstven način.

Iako su Brissonovo ekonomično vođenje radnje i  britki dijalozi u velikoj meri zaslužni za kvalitet Dead Man Logan, moram da priznam da je izbor crtača Mikea Hendersona za ovaj serijal (i činjenica da je, hvala svemu svetom, Henderson, zajedno sa koloristom Nolanom Woodardom uradio svih dvanaest epizoda) bio pun pogodak. Henderson, koga pamtimo po izvrsnom horor serijalu Nailbiter je pre par godina blistao sa Deadpool vs. Old Man Logan, te je ovde vrlo prirodno ušao u likove i radnju i demonstrirao da je majstor. Dead Man Logan je zato besprekorno vizuelno pripovedan strip sa dinamičnom ali čistom akcijom. Hendersonova tela i geometrije prosto ispadaju sa stranice kada čitate, ali on nikada ne upada u vizuelno neprozirne kompozicije kakve neretko dobijamo od crtača kojima je energija glavno oružje (Ramos ili Bachalo, na primer). Verovatno je to i posledica mojih godina, ali strahovito cenim crtače koji se drže pripovedački disciplinovanog pristupa korišćenja pravougaonih, horizontalnih kadrova a da istovremeno u njima umeju da zapale jaku vatru dinamike. Hendersona teško da će iko nazvati eksperimentatorom ili nekakvom avangardom, ali on je fantastično dobar u pozicioniranju kamere, radu ,,po dubini", u akciji... Woodardova živa ali ne agresivna paleta takođe ovom stripu udahnjuje energiju koja je lako mogla da mu nedostaje uzevši u obzir da se nastavlja na radove koji su forsirali mračne tonove i opresivnu atmosferu.

Dead Man Logan nije remek-delo ali jeste u pitanju iznenađujuće dostojanstveno i zabavno finale stripa koji je u početku delovao kao samo cinični projekat nastao na nekom od sastanaka između scenarista i marketara. Brisson je njime sasvim potvrdio svoju vrednost za Marvelov X-Office i kvalifikovanost da radi aktuelni New Mutants a Henderson se efektno preporučio za prvu ligu. Mogli smo, rekao bih, i mnogo lošije da prođemo.



A kao bonus, hajde da, kad već toliko pominjem Marka Millara da čovek verovatno svaki čas štuca, kratko predstavimo i jedan od njegovih recentnih miniserijala u toj novoj, Netflix fazi njegovog stvaralaštva. Pričam o šestodelnoj naučnofantastičnoj akciji Sharkey the Bounty Hunter koja je tokom prošle godine izlazila za Image i završila se negde u Novembru.

S obzirom da su Millarworld naslovi, otkada je štedljivi Škotlanđanin rešio da ne radi više za druge firme i pravi im pare sa likovima i pričama koje je sam smislio, uglavnom bili relativno plitkasti radovi, utemeljeni na zanimljivim idejama, ali uz srazmerno malo razrade, moglo bi se očekivati da će nakon dobijanja radnog mesta u Netflixu, Millar još manje energije i kreativnosti ulagati u svoje stripove. No, Sharkey the Bounty Hunter svakako nije lošiji strip od Magic Order ili Prodigy koje smo nedavno ovde predstavljali, a notabilno je bolji od Hucka ili Chrononauts, pa i od Kingsmana.



Razume se, Millar ovde nastavlja sa istim pristupom kreativnom radu, prisećajući se stripova (filmova, TV serija...) koje je volio kao dete i pravljenjem svojih varijacija na njihove motive. Sharkey the Bounty Hunter je tako priča o međuzvezdanom lovcu na ucene koji ima priliku da odradi one last job i, ako sve ispadne kako je planirano, penzioniše se na nekoj prijatnoj planeti na kojoj ga neće progoniti bivše žene i poverioci. Naravno, taj one last job donosi toliko novca da se bilo kakva profesionalna etika što teorijski postoji među lovcima na ucene promptno urušava pa potraga za najopasnijom teroristkinjom u galaksiji postaje košmarna partija šaha između nekoliko konkurentskih ,,pozitivaca" koji za život zarađuju hvatajući odmetnike, kriminalce, teroriste i bizarne likove što predstavljaju pretnju za, vidimo, inače prilično haotični i korumpirani galaktički poredak.

Millar je ovde bio svestan da se vozi udobno razgaženim vozilom palp klišea pa je zato uduplao napore da svoju izmaštanu galaksiju predstavi kao dinamično, psihodelično mesto sulude nauke i kreativno ekscentričnih koncepata. I, barem što se mene tiče, ovo mu je išlo od ruke. Sharkey the Bounty Hunter je toboganska vožnja kosmičkim zabavnim parkom u kome se na svakih nekoliko strana naleće na nešto novo, bizarno i zanimljivo. Ako je kolega Remender sa Black Science utemeljio svoju kreativnu salatu na omažiranju ranog Fantastic Four, Millar ide u stranu i unapred, oslanjajući se na svemirske priče iz antologijskih strip-magazina iz šezdesetih godina i ukrštajući ih sa estetikom Heavy Metal stripova iz sedamdesetih.

I ovo dobro funkcioniše, prevashodno zato jer Millar sada već ima osećaj kako se pravi zabava za celu porodicu i ne oseća potrebu da išta konceptualno ili ideološki dokazuje. Škotski bad boy koji je početkom veka šokirao nasiljem u Authorityju ili Ultimatesima sa Sharkey the Bounty Hunter nema nameru da šokira već da blago intrigira a onda i zabavi i ovaj strip, evo, ja sam iznenađeniji od svih vas, ima u sebi ljudske topline koja je jako dugo nedostajala Millarovim strip-radovima. Tako je Sharkey the Bounty Hunter jedna old school pustolovina sa puno šmekerske akcije i humora a Millar u toj tipskoj priči interveniše tek toliko da se malčice odmakne od puke regurgitacije stereotipa. Tako je, recimo, sam titularni Sharkey jedan simpatičan antiheroj sa lošim navikama i ozbiljnim problemom ćelavosti, a seksualna komponenta stripa (koja mora dolaziti uz nešto delimično inspirisano Heavy Metalom) zapravo se koristi na dovitljive načine da pogura zaplet napred i prikaže likove kao simpatične i relatabilne.

Opet, naravno, nije ovaj strip sad neka potpuna reinvencija Marka Millara kao scenariste i naravno da ovde imamo puno generičke akcije i dijaloga. Ipak, ovo je bolje od dobrog dela Millarovog recentnijeg autputa.



Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shning Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja. Sharkey the Bounty Hunter je strip koji ne beži od baroka i ukrašavanja, igranja sa perspektivom, svetlom i geometrijom ali je u pitanju akciona priča brzog tempa i Bianchi dobro razume kako da je pripoveda a da čitaoca ne uspori preterano nacifranim tablama ili kadrovima koji bi bili primereniji posteru nego stripu. Njegova je kolorna paleta i dalje malo pretamna za moj ukus (setimo se kako je originalni Chrononauts bio živo ofarban od strane Seana Murphyja) ali Bianchi je u dobroj meri zaslužan za prijatnu začudnost svemira koji su on i Millar spravili za ovaj strip, ali i za tu komponentu ljudske topline koja mi je u njemu tako fino legla.



Ne znam da li će se Millar i Bianchi ikada vraćati Sharkeyju – ne deluje da je ovo Millaru jedan od važnijih radova, kao što su Kick-Ass, Jupiter ili Kingsman – ali ovo je jedna srazmerno zabavna i u osnovi vrlo zdrava svemirska palp-akcija kakvu ne bih imao problem da čitam u još po kojem miniserijalu. Pa, eto, videćemo.

[ridiculus]

Da se razumemo, pisanje o ostarelim (anti)herojima koji se vraćaju u akciju je zaštitni znak Warrena Ellisa. Millar tu ništa novo nije smislio, osim što je imao dobar njuh da pogodi da je Logan zanimljiv kao starac (za razliku od, na primer, Kiklopa, koji ima odlike starosti i u svojoj mladosti  ).

Crtač na Sharkey the Bounty Hunter je italijanski ilustrator Simone Bianchi i mislim da je on bio dobar izbor za nešto što ima jaki Metal Hurlant/ Heavy Metal prizvuk a opet je u pitanju jedna brza akciona priča bez mnogo filozofiranja. Bianchi već ima solidnu kilometražu u američkom stripu, radio je na nekim visokoprofilnim serijalima (uključujući saradnju sa Warrenom Ellisom na Astonishing X-Men koji su nasledili od Whedona i Cassadayja), a ako ga znate pre svega po radu na Morrisonovom Seven Soldiers: Shining Knight, koji mu je bio prvi strip u Americi, bićete prijatno iznenađeni da je Bianchi u međuvremenu postigao fin balans između slikarske raskoši i efektnog pripovedanja.

Da, u odgovoru na deo koji sam sam boldovao, to je bio moj prvi susret sa njegovim radom. Seven Soldiers su meni najdraži Morrisonov rad (iako ne i najbolji, naravno - da uvedemo u praksu tu distinkciju o kojoj često pričam u teoriji) i Bianchi je imao neke od najimpresivnijih delova, poput portreta i pejzaža, ali samo ako ih izolujemo od konteksta. U celini sam bio daleko manje impresioniran njegovom pričom nego većinom drugih. (Čak i Ryan Sook, koji je suviše "čist" stilista za moj ukus - idealan za proizvode Hanna-Barbere, rekao bih, a, evo, sada crta Legiju superheroja - ima scene koje se čitaju mnogo tečnije i kao takve duže ostaju u sećanju.) Ali, kao što i sam kažeš, i meni se čini iz ponuđenih primera da je ovde Bianchi napravio korak u pravom smeru.

Što se tiče spejs opere u američkom stripu, ili bar samo SF akcije, toga ima koliko hoćete, iako nikad nije bilo popularno poput superheroja. Iz nekog čudnog razloga se ignoriše kada se priča o tom žanru danas. Nexus, Star Slammers, Dreadstar, Alien Legion, Starstruck, Twilight - Grimjack nije baš to, ali je blizu. Ovo su samo neki naslovi koji su mi odmah pali na pamet, ali ko bi baš tražio, našao bi besramno bogatstvo ponude iz 70-ih, 80-ih, i 90-ih, čak i bez Heavy Metala, ili posezanja za evropskim stripom. Siguran sam da se 90% ideja o tehnologiji ili vanzemaljskim oblicima života koje se mogu naći u modernijoj produkciji mogu naći i tamo. (Većina ideja jeste iz prozne fikcije, doduše, ali pod ovim mislim na njihovu vizuelnu implementaciju.)

[Meho Krljic]

Da, Bianchi je u to neko prvo vreme imao mnogo izraženije ilustratorski stil nego danas. Posle Cassadayja koji je čovek ipak pripovedač, njegov Astonishing X-Men je bio umiranje u lepoti ali statično, bez energije. Ali lepo, da. No, sada se vidi da se malko istesao.

I, svakako, to što si nabrojao je definitivno značajan deo istorije američkog stripa (mada skrajnut). Hevi Metal je meni bio na pameti prevashodno jer imam utisak da se Bianchi tu dosta napajao inspiracijom za ovo što je radio sa Millarom.

[Meho Krljic]

 Dužnost nalaže da danas pogledamo na šta je ličio taj Doomsday Clock, miniserijal najavljivan – ne bez razloga – kao jedna od najznačajnijih stvari koju će DC objaviti u svojoj deceniji. Započet još krajem 2017. godine, Doomsday Clock je izlazio u iznurujuće sporom ritmu, sve dok se potkraj Decembra upravo završene 2019. godine nije završio koincidirajući sa krajem HBO-ove televizijske serije Watchmen. Jedan od komadića teksta u samom stripu Doomsday Clock kaže da koincidencije ne postoje kada je Dr. Manhattan u blizini.


Naravno, treba natočiti jednu čašicu žestine za Alana Moorea. Karijerni mag i nepokolebljivi anarhista je prošlog Novembra u sasvim nekarakterističnom apelu javnosti potvrdio da je, zaista, i dalje anarhista ali da je situacija u ovom trenutku, zaista, toliko loša, da je neophodno da SVI, uključujući njega izađu na parlamentarne izbore u Ujedinjenom kraljevstvu i, ako ikako mogu, snagom narodnog glasa skrenu Ostrvo sa klizanja u praktičnu aplikaciju suverenističke mitologije obilato nadjevenu – mislili smo prevaziđenim – rasizmom i populističkim implementacijama neoliberalizma.

Ne samo da je Decembar doneo grko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu. Ili, da li je?



Da pružim par koordinata u okviru kojih je potrebno čitati ovaj moj osvrt:

-          Originalni Watchmen je meni jedan od najdražih stripova ikada a Alan Moore jedan od najdražih strip-autora u mom panteonu. Pročitao sam ga krajem osamdesetih u DC-jevoj meko koričenoj kolekciji kupljenoj u sada već odavno počivšoj knjižari u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i bio ispunjen svom mogućim osećanjima egzaltiranosti na ime toga koliko je daleko superherojski strip uspeo da stigne. Mlado, ludo!

-          HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.

-          Ipak, ja nisam apriori protiv ideje da se sa Watchmenom može dalje nešto uraditi. Da, Moore i Gibbons su napravili zaokruženu, perfektnu priču sa jasnom centralnom idejom i milion slojeva poruke i simbolike i, da, treba biti ili ludak ili genije pa misliti da se tu može nešto dodati. Ali ovom svetu ne manjka ni ludaka ni genija. Da, Snyderov film je bio slab i igra napravljena u to vreme je bila očajna, ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Straczynskog, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa. Before Watchmen nije bio dostojna ekspanzija Watchmena, nikako, ali jeste bio pošten napor. Ili to ili sam se ja pošteno razmekšao s godinama.

-          Prema Doomsday Clock sam imao priličnu predrasudu uglavnom na ime toga da Geoff Johns nije scenarista koga nužno doživljavam kao nekog makar izdaleka uporedivog sa Mooreom*. Johnsu ne manjka vizije, ali on nema Mooreovu tehničku eleganciju niti suptilnu višeslojnost koju je Englez demonstrirao u svojim najboljim radovima.
*Ali, da budemo fer, praktično ni jednog scenaristu igde i ikada ja ne doživljavam tako.

Sve ovo, nadam se, obezbeđuje potreban kontekst u kome mogu da kažem da je Doomsday Clock iznenađujuće pristojan napor koji čak ne bih nazvao ni ambicioznim neuspehom. Ovo je, za mene, sasvim solidan strip koji, tako je, ima suludu ambiciju da uzme Watchmen i ispriča ,,šta je bilo posle", ali koji zapravo ima šta da kaže o tome posle i koji originalni predložak poštuje do te mere da se ovaploćuje kao neka vrsta njegovog prilično ubedljivog pastiša. Nota bene: ne pokušavam ovim da kažem da je Doomsday Clock jednako dobar kao Watchmen, čak ni da je u istoj kategoriji, jer nije, ali u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti, na kraju decenije u kojoj je DC ne jednom već dvaput ributovao svoj multiverzum, Doomsday Clock je dobrodošlo i, važno, dobronamerno povezivanje multiverzalnih niti tako da se dobije koherentna celina koja integriše i Watchmen i Crisis on Infinite Earths i Infinite Crisis i Flashpoint i Rebirth, te stavlja nekakvu tačku na ovaj deo istorije DC stripova. Naravno, sem ako ne prezirete samu ideju da Watchmen može (ili treba) da bude deo istog kontinuuma sa tamo nekim superherojskim operetama.

E, sad, razume se, ,,(stripovski) univerzum kao narativ" je praktično antiteza originalnog Watchmena koji je bio ,,narativ koji menja (stripovski) univerzum". Mooreov etos je podrazumevao ,,stvarne" uloge, ,,stvarne" vrednosti, ,,stvarne" posledice:  univerzum u kome ljudi stare a superheroji ginu, u kome je smrt ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu.



Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.

Takođe sam, još kada sam pisao o Final Crisis za UPPS pre, oh, nekih 11 godina or sou, imao da dodam i ovo:

,,Moore je sa Watchmenom u superherojski strip uveo  Nixona, pištolje i permanentno umiranje i veliki deo superherojskih stripova je nekritički  sledio ove smernice, tvrdi ova teorija (mada prenebregava da je Moore poslednje dve  decenije proveo nastojeći da piše baš stripove koji će u prvom redu biti obdareni  lepršavošću i maštom). U tom smislu, Final Crisis je anti-Watchmen, strip koji vraća u  superherojštinu osećaj kosmičke širine, snagu imaginacije koja nadilazi trivijalne ljudske  koncepte, strip gde simbolika, a ne politika treba da bude u prvom redu. No, kada se izvrši direktno poređenje ova dva stripa neke stvari su očigledne: Watchmen  je u poslednje dve decenije postao kulturni artefakt prvog reda, strip koji je nadišao  granice superherojskog žanra, pa i medijuma u kome se pojavio, priča koja je zauvek  promenila lice popularne kulture. Uprkos tome što je u centar priče stavio superheroje,  Alan Moore je stvorio relevantan umetnički rad prihvatljiv i za neiniciranu publiku, dakle, ne 'mejnstrim' artefakt u onom pežorativnom smislu nego autentični kulturni  kamen-međaš. Ovo je učinio koristeći izvanredno spisateljsko umeće koje je strip  natrpalo idejama, ali i likovima, slikama, simbolima i referencama na druge umetničke radove raspoređenim tako da teku kao jedna izvanredno oblikovana simfonija. Štaviše,  Moore je ovo učinio izmislivši sopstveni univerzum (jer mu DC nije dao da koristi Charlton Comics likove) i postavivši unutar njega igrače i pravila.



Kao kontrast, Final Crisis je strip čiji je značaj jasan samo relativno uskom krugu hardcore publike koja se dobro razume i interesuje za ponekad i najsitnije detalje iz istorijata stripa jednog od američkih izdavača. Potencijal za krosover u mejnstrim za Final Crisis je gotovo nepostojeći jer bi 'neupućen' čitalac, koji bi u Watchmen lako ušao i spoznao njegovu vrednost, za Final Crisis mogao samo da nasluti o čemu se radi. Štaviše, dok bi ga Watchmen estetski zadovoljio svojim elegantnim rasporedom simbola, slika, asocijacija itd., Final Crisis bi ga dodatno odbio svojim prostačkim bacanjem ovih stvari na tanjir. Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs..."

Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je ,,(stripovski) univerzum kao narativ" ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).

Drugim rečima, ako je Mooreova poetika bila ,,ljudi stare a superheroji ginu, smrt je ireverzibilna a odluke imaju permanentnu težinu", superherojski strip je na ovo reagovao prvo sa oduševljenjem, instinktivno osećajući da će ga ovo približiti literaturi glavnog toka (i generalnom zeitgeistu, time ga izmeštajući iz domena pop- i potkulture u domen, prosto, kulture) a zatim jednom gotovo imunološkom reakcijom, stvarajući neku vrstu zaštitne barijere oko Watchmena i nastavljajući da mimo njega raste i razvija se držeći se izvornih (?) ideja o tome da je u beskrajnim univerzumima sve moguće – da smrt nije konačna, da odluke mogu biti promenjene, da direktno suprotstavljeni koncepti mogu zajednički opstajati u okviru istog univerzuma jer ovo je univerzum mnogo bogova ali bez jednog Boga.

Utoliko, Watchmen je bio ,,naturalistička fantazija" baveći se pitanjem ,,Šta bi bilo da su superheroji stvarni?". Doomsday Clock je intertekstualna diskusija o istoriji DC stripova i bavi se pitanjem ,,Šta ako su sve verzije Supermena – uključujući one za koje je logički nemoguće da postoje jedna uz drugu – stvarne? Ali u stripovima."



Drugim rečima, Doomsday Clock, sasvim na tragu Final Crisis, recimo, nije strip koji je namenjen ,,običnoj" publici pa čak ni zainteresovanom laiku. Watchmen ste mogli čitati bez ikakvih predznanja o bilo kakvim prethodno postojećim univerzumima i sa samo najblažom svešću o tome da superherojski strip postoji. Doomsday Clock ne vredi čitati ako niste čitali Watchmen, to se podrazumeva, ali ni slučajno ne zamišljajte da ga možete ,,razumeti" bez makar fakultativnog upoznavanja sa istorijom DC stripova u poslednjih 35 godina, počev od Crisis on Infinite Earths koji je godinu dana stariji od samog Watchmen. Naravno, Johns nije Morrison pa ni Doomsday Clock nije zamumuljena metatekstualna seminarska teza u kojoj su simbolike daleko ispred likova po kompleksnosti* ali ovo je, da bude jasno, strip o stripu, i stavljanje mašnice na paket koji je Johns krenuo da pakuje tehnički još sa Rebirth iz 2016. godine a suštinski i pre toga, najmanje još  u vreme pre skoro jedne decenije kada je pisao Flashpoint i ributovao čitav DC multiverzum.
*Ovo, naravno, pišem kao sertifikovani Morrisonov ljubitelj

Izbor Garyja Franka za crtača je u mnogome doprineo tome da Doomsday Clock ne ostavi utisak tek još jednog DC krosovera i umesto toga dobije auru legitimno istorijskog događaja-koji-podvlači-crtu. Frank – koji je, podsetićemo, sa Mooreom imao minijaturnu saradnju u jednoj od priča serijala Tom Strong – jeste Britanac, ali to je zaista manje važno, uostalom najveći deo njegovog profesionalnog rada vezan je za američki strip. Važnije je da je Frank neko ko je po rečima samog Johnsa ,,najbolji crtač Supermena u svojoj generaciji" i, ne manje važno, neko ko je sa Johnsom radio na priči u kojoj Supermenov zemaljski otac, Jonathan Kent – gine.

Najvažnije je, pak, da je Frank crtač koji se savršeno uklapa u ideju da će Doomsday Clock pratiti pripovednu strukturu Watchmena, sa dvanaest epizoda pričanih tablama podeljenih u mrežu od po devet jednakih kadrova. Ovakav pripovedni postupak u originalnom Watchmenu bio je praktično revolucionaran i u toj meri uticajan da se i dan-danas, više od trideset godina kasnije, on vezuje za ,,intelektualni" pristup stripu – videti uostalom radove Toma Kinga, uključujući slabiji Heroes in Crisis, pa i recentnu epizodu Spider-man – Deadpool serijala u kojoj Robbie Thompson parodira ovaj postupak. No, u Doomsday Clock, ovo ne samo da daje formalnu sponu sa Watchmen već i efikasno zauzdava ,,widescreen" impulse koji su dugo vremena bili Johnsov zaštitni znak. Ivan Reis ili Dan Jurgens ili Phil Jimenez ili Ethan Van Sciver (koga danas, jelte, ne volimo zbog comicsgatea) ili Jim Lee ili J.G. Jones su sve crtači koje jako volim i koji su sa Johnsom kreirali neke od najupečatljivijih tabli superherojske akcije u poslednjih petnaest godina, ali bi svi bili pogrešan izbor za priču koja treba da nosi pre svega napetost, do neizdrživosti opresivnu atmosferu što će se samo na trenutke oslobađati u katarzičnim momentima akcije. Frank je crtač koji na malom prostoru može da napravi čudo, krećući se besprekorno između naturalističke karakterizacije za koju je Dave Gibbons učinio da tako lako izgleda u Watchmenu i geometrijskih simbolika originalnog stripa, a da istovremeno ponudi i ,,pravi" superherojski senzibilitet sa ljudima koji lete, dižu tenkove na pleća junačka i izbacuju lasere iz prstiju.



Ova spona prizemljene estetike Watchmena i uzvitlane estetike klasične superherojštine je, svakako, nešto najteže da se napravi i nešto gde ovakav strip najpre može da pukne. Da je Frank uspeo da ispriča vizuelno i simbolički koherentnu priču koja neće obrukati original ali ni delovati kao da ga (suviše) infantilizuje kad krene da se leti i bije, to je već veliki plus za Doomsday Clock.

No, naravno, nije sve to savršeno i bezgrešno, ali niko nije ni očekivao da bude. Johns je Doomsday Clock zamislio kao ne samo puki krosover između Watchmen i mejnstrim DC univerzuma (dakle onog što smo po konvenciji zvali Earth 1 ali danas je to ,,New Earth") već i pomirenje između koncepata naturalističkih, (kruto i) tvrdo naučnofantastičnih likova iz Watchmen i idealističkih, fantastičnih, većih od života likova iz klasične superherojštine. A to ne ide lako.

Doomsday Clock pokazuje ,,šta je bilo dalje" u Watchmenu i kako je plan Adriana Veidta da okonča hladni rat osamdesetih (koji samo što nije prerastao u topli nuklearni rat) na kraju samo proizveo još haosa. Danas, nakon što smo više puta bili svedoci da masivni teroristički i genocidni aktovi ne ujedinjuju razdeljene svetske sile i, naprotiv, vode daljoj nestabilnosti, lako nam je da prihvatimo ovakav nastavak Watchmena. Moore ionako nije Veidta prikazivao kao ,,heroja" i Johns uspelo ekstrapolira ideju o narcisoidnosti (praktično) ničeovskog višeg čoveka koji u svom hubrisu svet vodi zajedno sa sobom u pravcu žrtve i katarze ne bi li ga ,,spasao".

Veidt će u Doomsday Clock pokušati da ispravi stvari kroz potragu za Jonom Ostermanom, alias Dr. Manhattanom, odnosno jedinom osobom sa supermoćima u Watchmen univerzumu a koja je, radikalno distancirana od ljudske rase i života kao takvog prepustila Veidtu da spasava svet kako ume i nezainteresovana nestala negde u dubinama univerzuma.

Watchmen je pravljen na temelju likova iz Charlton Comics, firme koju je DC kupio a zatim njene likove apsorbovao u svoj multiverzum (Captain Atom, Blue Beetle, Question itd.). Moore je želeo da radi direktno sa ovim likovima, ali je DC strahovao od posledica po status kvo pa su likovi u Watchmen originalni ali bazirani na Charlton likovima (Nite Owl je Blue Beetle, Rorschach je Question itd.). No, likovi Adriana Veidta i Dr. Manhattana su zapravo refleksije – i ekstrapolacije – dva sržna DC lika: Lexa Luthora i Supermena. Čoveka koji sebe vidi kao višeg, možda i dostojnog obogotvorenja i natčoveka koji je, u svakom praktičnom smislu – bog.

U refleksiji na ovu podelu Doomsday Clock pokazuje Veidta koji Dr. Manhattana prati do Zemlje Jedan, kroz multiverzum, i tamo traži pomoć od Lexa Luthora dok (novi) Rorschach pokušava da regrutuje Betmena za njihov plemeniti cilj. Rezon je da su ovo dva najpametnija čoveka na planeti i da će njima biti najlakše objasniti da je paralelna Zemlja u opasnosti te dobiti njihovu pomoć. Naravno, stvari se uopšte ne razvijaju na taj način jer je DC-jev multiverzum zaražen mooreovskim pesimističnim cinizmom. Doomsday Clock tako postaje ne priča o pokušaju da se spase planeta već o pokušaju da se spase multiverzum sanjarskog optimizma od pretnje naturalističkog cinizma, da se Supermen, kao simbol nikada umiruće nade, upotrebi kao lek koji će svoj mooreovski alter ego,* Dr. Mahnattana vratiti humanosti koji je napustio.
*Ne zaboravimo da u Watchmenu jedan naučnik poriče da je izjavio ,,Supermen postoji i on je Amerikanac" i insistira da je zapravo rekao ,,Bog postoji i on je Amerikanac."



U tom smislu, ako je Morrisonov Final Crisis bio obračun sa Mooreom i okončan simboličkim (i sasvim konkretnim) zabadanjem koca u srce nemani koja drži multiverzum u svojoj tmurnoj, neveseloj šaci. Johnsov Doomsday Clock je pokušaj pomirenja.

Radna teza je svakako simpatična (ustežem se da kažem ,,zdrava" jer ni ne znam jesam li ja dovoljno zdrav da to ocenjujem): već su Moore i Gibbons Dr. Manhattana pokazali kao čoveka odvojenog od sopstvene humanosti i kreirali jedan kompleksan portret osobe koja je prešla u gotovo čist intelekt iako, zapravo nikada nije prevazišla neke svoje emotivne traume. Ovo je Adrian Veidt, na kraju krajeva i iskoristio da Dr. Manhattana, jedinog ko mu je mogao pokvariti plan o spasavanju sveta kroz gotovo-kataklizmu, ukloni sa igračke table. To što se Manhattan na kraju simbolički (i praktično) stavio na njegovu stranu kroz anihilaciju Rorschacha i odlazak sa Zemlje, pak, nije ni tada bila potvrda da je Veidt u pravu i Moore je sasvim svesno strip završio ciničnom zapitanošću da li smo tragediju izbegli ili smo joj upravo svedočili kroz predstavu u kojoj se čovek igra Boga a osoba sa božanskim moćima uzmiče od čoveka. Zato Doomsday Clock nastavlja da kopa: Veidt je u njemu još vidnije opterećen kompleksom Mesije, ali Mesije koji radi iz prikrajka i svoj ego hrani na intelektualnom planu izbegavajući javna priznanja na velikim žrtvama i teškom radu koje je položio i uložio za čovečanstvo, zadovoljavajući se samo sam sa samim sobom – praktično se samozadovoljavajući – refleksijom na to šta je sve učinio za planetu. Utoliko, Doomsday Clock produbljuje motiv koji je Moore, naravno, držao u podtekstu, i stavlja ga pravo u tekst: Veidt je TAKOĐE taj koji je razdvojen od svoje humanosti, samopercipirani filantrop koji će pobiti milione da bi milijarde živele, čovek koji sebe prećutno smatra višim od ostalih ljudi i koji se ne usuđuje da sebe javno nazove bogom pa umesto toga bira ime Ozymandias koje ukazuje da je on od boga odabran.

Sa druge strane, Dr. Mahnattan je, kako je i Watchmen pokazao, emotivno ipak nesazreo i Moore je još u ono vreme ukazivao na zamku u koju upadaju intelektualci kada misle da racionalna analiza emocija znači da se njima može i upravljati i da se one mogu kontrolisati. Doomsday Clock je, ponovo, korak dalje i pokazuje Dr. Mahattana kao neku vrstu amoralnog, bez-emotivnog božanstva koje vreme, materiju i ljude tretira kao puki materijal za oglede. U ovom stripu Dr. Manhattan ispoljava naučničku radoznalost i igra se sudbinama, životima, univerzumima pokušavajući da dokuči zašto ga njihova nepredvidivost fascinira.



I na nekom konceptualnom planu, Geoff Johns ovde prilično uspelo poentira skladno povezujući brojne ere DC stripova i pokazujući kako smo došli na mesto na kome se sada nalazimo. A to mesto je, zapravo, gore od onog gde su DC stripovi ,,zaista" u našem svetu. Univerzum u kome Veidt traži Dr. Manhattana a novi Rorschach i Betmenov Alfred postaju nekakvi neočekivani saradnici je pesimističniji i mračniji od univerzuma u kome se događaju današnji DC stripovi. Superheroji u njemu psuju, javnost  je besna na vlast i superheroje zbog teorije zavere – koja, pokazuje se, nije samo teorija – što sugeriše da superheroji nisu ishod neobičnih akcidenata i srećnih okolnosti u nesrećama, već da nastaju u vladinim laboratorijama, te da je podela na superheroje i superzločince samo predstava za puk, dok vlasti grade armiju superbića u najnovijoj trci u naoružanju. Naravno, Putin ima svoje supervojnike, a Black Adam u svojoj bliskoistočnoj državi Kahndaq nudi azil svakoj osobi sa metaljudskim sposobnostima i vreba priliku da udari na dve nacionalne supersile i predupredi rat za koji je siguran da sledi.

Sve je, dakle, pomalo kao da smo slučajno ušetali na set na kome strip piše Mark Millar a ne Geoff Johns.

Ali to je plan. Johns solidno uspeva u posredovanju te atmosfere represivnog naturalizma, koristeći neke poznate i drage DC likove, poput, recimo Firestorma da oslika svu mučnost situacije u kojoj Tramp i dalje tvituje provokacije i presne laži, dok američka strana pravi metaljude u laboratorijama a Rusi spretno koriste svaki trenutak u kome je rival trepnuo da osvoje novi komadić geostrateške prednosti. U sasvim namernoj refleksiji na ono što se dešava u Watchmen univerzumu, i na ovoj Zemlji se momenat u kome će doći do sukoba dve supersile, uz korišćenje oružja masovnog uništenja, neumitno bliži. Osim što su na OVOJ Zemlji to oružje – superheroji.

Johns uvodi tu neku ljudsku komponentu u priču koja se događa na planetarnom nivou time što pokazuje nekoliko street-level likova kako bauljaju kroz svet koji nisu sami napravili a pokušavaju da ga spasu – od pomenutog novog Rorschacha, preko ne-mrtvog Comediana, pa do dvoje novih likova. U ponovo sasvim namernom imitiranju Mooreovog i Gibbonsovog rada, Marionette i Mime su dvoje likova zasnovanih na Charlton Comics originalima (Punch i Jewelee) i oni su neka vrsta ekstremne ekstrapolacije ,,mooreovoskog" pristupa superherojskom stripu utoliko što imaju vrlo detaljne i kompleksne prošlosti i istorije, ali su u krajnjoj karakterizaciji praktično – karikature. Ovaj strip ima i Jokera koji je solidno urađen ali on služi samo da u kontrastu sa njim Marionette i Mime ostave utisak sociopatske plitkosti. Sva dubina njihove priče, sva misterioznost njihove veze (i Mimeovih moći, kad smo već kod toga), sve to se svodi na prenaglašenu socipatsku karakternu crtu oba lika i ovom prilikom to nije nešto za šta treba da kritikujem Johnsa. Ovom prilikom to Johns radi sa verovatno potpuno svesnom namerom, da ukaže šta se dobija kada se Mooreov Watchmen tretira ne kao samosvojno umetničko delo već kao uputstvo kako da sami kreirate likove i atmosfere koji će hipotetičkog mejnstrim čitaoca impresionirati svojom ,,realističnošću". Utoliko, Marionette i Mime su sasvim nerealistični, zapravo tipično DC-jevski groteskni likovi sa nesrazmerno kompleksnim i dubokim pozadinskim pričama, simbolišući readymade tretman Watchmena od strane što kreatora što publike tokom tri i kusur decenije.

Što je pošteno.



Naravno, ne uspevaju Johns i Frank sve da poslože onako uredno kako su to znali Moore i Gibbons, ali, opet da budemo fer, ko je ikada TO mogao? Moore je u svemu razmišljao na nekoliko nivoa, videlo se to, uostalom još sa V for Vendetta, pa je i Watchmen strip fraktalne složenosti ali i fraktalne unutarnje logike gde sitan detalj i visokokonceptualna celina reflektuju jedno drugo. Na primer, činjenica da je strip nazvan WATCHmen a da je simbolika sata – Ostermanov otac je bio časovničar – veoma bitna za razumevanje lika Jona Ostermana/ Dr. Manhattana. Johns ovo ne može da postigne i najdalje što ide je da omažira Moorea, kako kroz naziv stripa (Doomsday Clock – DC, jasno?), tako kroz ponavljanje Mooreovih elegantnih poenti i njihovo pojašnjavanje za slučaj da ih pre trideset godina niste shvatili.

I to je svakako nešto što će smetati čistuncima (u koje ja, na sopstveno veliko iznenađenje, izgleda ne spadam), to pojašnjavanje Mooreovih poenti i prilično napadno naglašavanje sopstvenih do mere da je poslednja epizoda maltene bukvalno predavanje legata novoj generaciji u prepoznavanju Mooreovog značaja ali i podsećanju da je njegov nepraštajući cinizam neophodno temperirati humanošću kako bi superherojski strip uopšte mogao da nastavi da postoji.

Naravno, vredi ponoviti da je posle Watchmena Moore radio MNOGO superherojskih stripova i da je dobar deo njih bio upravo njegov napor da se spoje zreliji, ne nužno ciničniji, pogled na superherojštinu koga je on praktično kanoniozovao, i taj neku humaniji, fantastičniji element superherojštine. Svakako, mislim na Toma Stronga i Top 10, ali ne treba zaboraviti, Alan Moore je radio čak i Youngblood, za ime sveta!!!

A opet, svakako ima lepote u tome kako Doomsday Clock prikazuje Dr. Manhattana koji je kriv za smrt Supermenovih zemaljskih roditelja, koji je kriv za to što su Justice Society of America i cela prva generacija superheroja, što je avanture imala u DC-jevim stripovima zlatnog doba, izbrisani iz istorije – Johns je još, dakle, jedan, u svojoj generaciji scenarista koji se kritički postavlja prema ributovanju DC-jeve istorije, počev od Crisis on Infinite Earths, ali uključujući i Flashpoint/ New 52 za koji je sam lično bio u velikoj meri odgovoran. Neću reći da se Johns ovim definitivno otrže Mooreovom uticaju i pretvara u erzac Granta Morrisona, to na kraju krajeva nije tačno (Johns je još odavno bio jedan od scenarista Justice Society of America i jasno je da prema ovom timu i herojima Zlatnog doba ima velike simpatije), ali jeste tačno da je ovim stripom uspeo da na nekakvom umetničkom planu, uz srazmerno elegantne slike i reči, prikaže kako i zašto je Supermen zaista srce DC univerzuma, ne zbog svoje moći da leti ili podiže težak teret nego zbog svoje moći da inspiriše. Što je veoma morrisonovski koncept. Ako je čak i Dr. Manhattan, Supermenova racionalna, ,,naturalistička" ekstrapolacija, u Doomsday Clock uspela da u velikom plavom pronađe inspiraciju i onda svoje božanske moći upotrebila da ,,vrati" multiverzum na mesto gde ne postoje samo racionalne ekstrapolacije već na kome uzbudljive, uzajamno isključujuće verzije jedne iste istine mogu da istovremeno budu ,,istinite" zato što emocija može i ono što razum ne može, pa to je ipak na neki način prilično dobar strip.



Utoliko, pitanje sa početka teksta, da li je Watchmen promenio skoro sve u američkom superherojskom stripu dobija zamršen odgovor i, rekao bih, u svojoj paradoksalnosti, svojoj kontradiktornosti, onaj ispravan:

Ne, Watchmen je bio anomalija, eksces koji je superherojskom stripu doneo istovremeno i novu zrelost ali i svest da se sazrevanjem može izgubiti nešto od esencijalne vrednosti za medijum. Više od trideset godina kasnije Doomsday Clock podseća da Watchmen, ponovićemo, svojom vrhunskom umetničkom zaokruženošću valja videti kao inspiraciju a ne kao model koji se imitira. Doomsday Clock ima svoje nedostatke i ideološke prestupe, ako želite da ih tražite, ali je on i jedna iskrena i duboko proživljena tačka na ovaj deo karijere Geoffa Johnsa, uz opomenu da sazrevanje ne sme biti sinonim za ubijanje deteta u sebi. Pa, mislim, za mene sasvim okej.

[ridiculus]

Uh, kolega Krljiću, uzvratiću ovde pohvale na račun inspirisanosti! Ima ovde dosta materijala za raspravu (u kojoj učestvuje bar dvoje ljudi!), ali nisam čitao Doomsday Clock u celini, i, kao što i sam kažeš, to verovatno nije strip upućen meni. Ali, primetio sam nekoliko izjava vrednih komentara.

Ne samo da je Decembar doneo gorko razočaranje na ovom planu već bi istog meseca Moore, kada bi ga to zanimalo, prisustvovao dvostrukom finalu dveju priča izvedenih iz njegovog Magnum Opusa, stripa Watchmen koji je pre nešto više od tri decenije promenio (skoro) sve u američkom superherojskom stripu.

Prošle godine je objavljen i Peter Cannon: Thunderbolt, za izdavača Dynamite, i to je na neki metaforički način nastavak Nadzirača. Kieron Gillen je svakako bolji scenarista od Johnsa, iako Wijngaard verovatno nije pandan Franku (ali nikako nije loš).

-          HBO-ovu seriju nisam gledao uprkos tome, i uprkos mojoj ženi koja je bukvalno pre svake epizode pitala zar neću ovo da gledam, a onda mi prepričavala zaplet sve dok ne bih vrišteći pobegao iz sobe. Razlog je MANJE moja sikofantska ljubav prema Alanu Mooreu i Watchmenima (mada ima i toga) a više moja ekstremna predrasuda prema Damonu Lindelofu. The Leftovers mi je svojevremeno ubio svaku želju da nastavim sa praćenjem karijere ovog bez sumnje talentovanog kreatora, a Lindelofljeve izjave za medije u periodu pred emitovanje Watchmen kojima je sugerisao solidnu promašenost teme – ne samo spram Watchmena već spram života, jelte – su me dodatno destimulisale.

Ček, ček... nisam siguran da li si ti ovo napisao ili ja?!    (To jest, ako zanemarimo situaciju sa ženom...  )

...ali DC-jev Before Watchmen iz 2012. godine, ma koliko svetogrdan bio (a ne zaboravimo da je i sam Moore još osamdesetih imao ideju o prikvelu koji bi se događao u Minutemen eri), pokazao je da DC ceni originalni materijal makar do mere da na prikvelu uposli neke od najcenjenijih autora iz poslednjih desetak (i jače) godina: Cookea, Hughesa, Azzarella, pa i samog Weina koji je Mooreu bio urednik na Watchmenu, Bermeja, Leeja (doduše, Jaea Leeja, ali on je fenomenalan), Connerovu, Kuberte, pa i Jonesa.

Ovo sam morao da ispravim!     Stvarno ne znam kako se Straczynski našao tu, a Hughes ne. 

Ali Mooreovi revizionari već izvestan broj godina rade sa hipotezom da je ovo ćorsokak i da je uterivanje superherojskog stripa u pravila mejnstrim pripovedanja i poetike glavnog toka način da mu se oduzme njegova differentia specifica a njegov poseban simbolički jezik i semiotički potencijal skrajnu za račun neke vrste fetišizovanog naturalizma. Najpoznatiji iz ove populacije je svakako Grant Morrison i ja sam već mnogo puta pominjao njegov Final Crisis kao jedan praktično esejistički obračun sa Mooreom i oživljavanje kirbijevske fantazijske poetike kao legitimnu alternativu mooreovskom (mračnom) naturalizmu.

"Watchmen je strip koji se dotiče fundamentalnih ljudskih vrednosti i pitanja, a Final Crisis je intertekstualni rad koji komentariše evoluciju superherojske ideje u američkom stripu na relaciji Jack Kirby-Alan Moore. Koje vam od ta dva više zvuči kao umetničko delo a koje kao seminarski rad? Aj rest maj kejs..."

Da, to mi je palo na pamet kada smo diskutovali o odnosu Kirby-Morrison, i, dok sam ja pričao o kirbijevskom humanizmu i njegovom pokušaju da opiše stanje čoveka i civilizacije u njegovo  vreme - koje nije mnogo različito od našeg vremena (po mnogim bitnim pitanjima) - i tami koja vreba u (društvenoj) pozadini i čeka da preuzme kontrolu, ti si pričao o morisonovskoj opsesiji kontinuitetom i imaginacijom i i Alanom Murom koji vreba u (psihološkoj) pozadini i čeka da preuzme kontrolu. WTF, Mehmete? Odnosno, Morrisone! Ali, da, to je razlog zašto ne mogu da gledam na Morrisona kao na Kirbijevog "naslednika" ili prenosioca štafetnog kreativnog plamena. (Iako i ja sebe smatram ljubiteljem Morisonovog opusa. Kritičkim, doduše.)

Gornji navod iz pera jednog mlađeg i nesumnjivo luđeg – ako ne već i glupljeg – Mehmeta je važan ne kao krunski dokaz da je Moore isuviše veliki za svoje kritičare već kao dodatno podsećanje da je superherojski strip, for better or for worse definisan svojom intertekstualnošću i da je ,,(stripovski) univerzum kao narativ" ono što ga izdvaja od drugih žanrova. Ovo uostalom važi i za superheroje u drugim medijima, što vidimo ne samo po međupovezanosti Marvelovih filmova već i u tome kako su televizijske serije rađene po DC-jevim stripovima nedavno ušle u svoj prvi veliki krosover (Crisis on Infinite Earths).

E, ovde dolazi do neslaganja. Ili bar do moje nemogućnosti da se složim. Intertekstualnost svakako definiše narative i svetove Velike dvojke, ali ne i "superherojski" strip u celini. Mislim, meni bi Spider-Man bio idealan primer takvog stripa čak i da ne postoji ostatak Marvelovog sveta, i da potpuno operiše samo sa sebi svojstvenim likovima i dešavanjima. Imaju i u Japanu taj žanr (često izmešan sa drugim žanrovima, ali koji takav strip nije?) poput Ultramana, i ne bih se baš usudio da tvrdim da je tu intertekstualnost bitna. Ne bih se usudio da tvrdim ni suprotno, pošto nisam čitao mnogo iz bogate baštine tog naslova, a ni skoro, ali poenta stoji. Ne, intertekstualnost neminovno dolazi od višedecenijske tradicije takvog pripovedanja, i kada naslov glasi Batman, 100 ljudi koji ga uzmu u ruke će imati potpuno različite asocijacije i očekivanja, u zavisnosti sa kojim Batmanom su upoznati. Ali, ako ga nazovemo Doctor Midnight ili Nighthawk i napravimo potpuno isti zaplet? Potpuno druga pesma. Naravno, kompanije su motivisane novcem, a novac kaže da je lakše prodati ono što se i ranije godinama i decenijama prodavalo, nego da se bakću sa nečim novim i troše resurse na nešto što možda ne uspe, i u svakom slučaju ne može preko noći da napravi isti uspeh. Čak ni Watchmen nisu postali najpoznatiji superherojski strip preko noći. (Kao što kaže Tegan O'Neil, a ja preneo na temi o Byrne-u, nije Moore bio najuticajniji krajem 80-ih, već Byrne - jednako na fanove i na kolege, mada ne i na kritiku, ali ko je ikad nju pitao?).

Ako budem imao išta da dodam na drugi deo poruke, učiniću to naknadno. Mogu samo da kažem da, uprkos svemu, a posebno moje odbojnosti prema radu Geoffa Johnsa*, ovo jeste njegov najambiciozniji rad i najviše se potrudio, u smislu vladanja jezikom i poetike. A Frank je fenomenalno odradio posao.


*na primer, čitao sam Green Lantern, koji je jedan zabavan, ali pravolinijski, nesupstancijalan rad, kakvih u drugim medijima ima za bacanje, posebno na televiziji, čiji model donekle pokušava da prati. Johnsovi vrhunci su samo prosečni, a u idealnom slučaju da ima vrhunske (i inspirisane - o, Bože, NE Jim Lee!)) saradnike možda i solidni radovi, a napisao je on mnogo stvari koje su daleko ispod toga.

[milan]

Ja Dzonsa bas volim. Na kraju krajeva, upravo me je njegov Green Lantern vratio redovnom pracenju DC stripova, pre sad vise od... 12, 13 godina?
A volim i Lindelofa (i negde sam vec davio sa tim da mi je Watchmen serija godine).

Cekam ovo u domacem izdanju, da Carobna knjiga izbaci do kraja, pa cu natenane da procitam.

[Meho Krljic]

Moja teza o intertekstualnosti kao definišućoj dimenziji superherojskog žanra je građena godinama i ne mogu da je se tek tako odreknem. Naravno da postoje neprebrojni kontraprimeri pojedinačnih dela u superherojskom žanru koji su zaokružena priča koja priča prema spolja (dakle, ka svetu) umesto prema unutra (ka fandomu) - Watchmen je na kraju krajeva najbolji prmer za to - i neki od mojih najomiljenijih stripova u bilo kojoj deceniji su često oni koji su srazmerno samostalni, u ovom trenutku je to recimo aktuelni Runaways.

Ali, oni svakako, želeli to ili ne, postoje u kontekstu multiverzuma izdavača (a, s obzirom na krosovere između izdavača, i u širem multiverzumu, pa onda i u krosoveru sa televizijom, filmom, igrama itd. ako postoji, a često postoji, napor da se sve uveže u jedan, elastičan naravno, kanon). Leejev Spider-man je bio razumno samostalan u prvih desetak godina (mada je i tada imao sasvim česte krosovere sa Fantastičnom četvorkom, X-Men itd. itd.), ali Spajdermen je danas bez ikakve sumnje deo šireg teksta, od učestvovanja u svim važnijim krosoverima u Marvelu (setimo se da je Secret Wars uvođenjem simbiotskog kostima definisao čitavu narednu deceniju Spajdermen stripova) preko izgrađivanja svoje sopstvene intertekstualnosti kroz radove Dana Slotta i Christosa Gagea (a za šta je temelje udario, heh, Straczynski) gde imamo čitav "paučiji" multiverzum, pa do onog kako su Sony i Disney sklopili pakt o nenapadanju zarad spajanja dva veoma skupa filmska univerzuma u jedan, a preko upravo Spajdermena. Ako pogledamo šta sam pisao o Dead man Logan pre neki dan, podsetićemo se da je u temelju čitavog Old Man Logan koncepta - Mysterio, dakle nekada ekskluzivno Spajdermenov neprijatelj koji "kanonski" nema nikakve veze sa Wolverineom ili X-Men.

Mnogi superherojski stripovi su nastali bez plana ili ambicije da se uklope u nekakav univerzalni narativ ali je taj narativ narastao oko njih i zatim ih apsorbovao. Ne tako što smo dobili uredne, hronološki logične istorije  likova koje se međusobno skladno dopunjuju, nego što smo dobili mnogo aspekata tih likova u mnoštvu situacija koje sve postoje u jednom deljenom prostoru imaginacije. Nešto slično tome kako u starim religijskim mitovima nemamo nužno korektnu hronologiju događaja niti konzistentnu psihologiju božanstava ili heroja, ali njihovi aspekti, njihova arhetipska težina, drži ceo imaginarijum na okupu.

U Marvelu je ova intertekstualnost vidna najmanje od osamdesetih (ne samo Secret Wars, već i recimo Sternov The Kid Who Collects Spider-Man koji za osnovu zapleta ima odnos fandoma prema superherojima) a u DC-ju od mnogo ranije, najmanje od Flash of Two Worlds iz 1961. godine kada je udaren temelj za kanonizovanje multiverzuma i mada nikako neću tvrditi da su superheroji kao žanr nastali na osnovu intertekstualnosti, verujem da je danas legitimno reći da je to ono što ih izdvaja i definiše.

Naravno, i ja sebe ubrajam u Morrisonove kritički nastrojene ljubitelje - setimo se da ja Final Crisis i dalje smatram prilično nepodnošljivim - ali njegove teze o mitološkoj težini superherojskih kanona su mi bliske.

Nevezano za to, da, i meni je Doomsday Clock strip u kome se Johns vidno najviše potrudio i zapravo i najviše pružio na baš tom planu poetike. Alan Moore je opasna inspiracija.


Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.

[ridiculus]

Kao i obično, nemam sada vremena za duži odgovor, ali treba reći da kada pričamo o "likovima" u takvim korporativnim koncepcijama, ne mislimo baš na likove u psihološkom ili dramskom smislu. Jedan karakter, tj. trejdmark, može biti bilo ko, i bio je do sada verovatno već svako, u proporcionalnom skladu sa dužinom njegove/njene istorije. Kada bi se sličan koncept ubacio u dramu ili, ne daj bože, pravni sistem, ovi bi eksplodirali uništavajući svaki tračak potvrđivanja sve do sledećeg jata galaksija. Mislim, kreni od toga kako Starlin piše Thanosa, a kako Bendis, a to je navodno "isti lik". Unesi hiljade takvih permutacija i kombinacija, i od Thanosa ne ostaje više ništa sem imena i nekih elemenata izgleda, što bi trebalo da je od manjeg značaja u "pravom" životu. Može Morrison da priča koliko hoće da je sve to jedno te isto - to ne da nije novo, već takva spiritualna univerzalistička tumačenja religija i pojava čitam od detinjstva - i baš ništa ne objašnjava, jer onda je Thanos Darkseid, ali je i Metron, a i Joker ponekad, a bogami i onaj jezivi i perverzni makro sa ćoška. Time sve postaje nebitno, zapravo.

I, da se nadovežem na priču oko Straczynskog i njegove nepopularnosti u mnogim značajnim krugovima, Colin Smith je bio napisao jedan članak o Thoru na kojem je ovaj radio, koji se zove The Gods Must Be Stupid, gde analizira zašto se Balder ponaša čas ovako, čas onako, čak i u okvirima iste priče, čak i ne uzimajući u obzir šta je rađeno sa tim "likom" pre Straczynskog.

Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše. Ostaje mi da naknadno objasnim malo bolje taj pojam, kada stignem.

[milan]

Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.

Koliko sam razumeo, za jedno mesec dana, mozda i manje.

[milan]

Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše.

Da, mi zapravo nemamo pravi naziv za ovo, jer... da li je ikada u istoriji civilizacije postojala prica koja se razvija, traje, nadogradjuje ovoliko godina koliko traju Supermen, Betmen, Kep, Spajdi...? Da kazemo da je Biblija (ili bilo koji stari text koji u sebi ima nesto sto stvara price i mitove) pisana i napisana, bez izmena, jako davno, i od tada se ne menja. Mi ovde imamo likove koji postoje 80ak godina, koji su dostupni velikom broju ljudi, koje gotovo svi (u modernoj civilizaciji) prepoznaju na neki nacin, i njihove price koje se pricaju neprestano, bez prekida, koje nisu zavrsene, nemaju kraj. Da li su bajke, u doba pre nego sto je vecina ljudi znala da cita, bile to isto, tako sto su se menjale u prici, dopunjavale, nastavljale?

Ovo me stvarno zanima, pa ako neko ima misljenje, ili link, bio bih zahvalan. 

[Meho Krljic]

Slažem se sa onim iz prvog pasusa i to je upravo argument u prilog intertekstualnosti - ne treba likovima nužno pripisivati na primer određene psihološke karakteristike jer će oni kroz pedeset ili sedamdeset godina mutiranja neminovno neke da izgube a neke da steknu, ali takođe, kako si i sam rekao, "brend" je lik. Spajdermen je danas identitet dispergovan kroz mnogo različitih likova, počev od različitih multiverzalnih verzije Petera Parkera, preko Milesa Moralesa, Hobarta Browna (Spider-punk), Williama Braddocka(Spider-man UK), Spider-Piga, Spider Gwen itd. itd. itd. Čak je i Thor, kako smo već argumentovali, danas shvaćen kao titula radije nego kao jedinstveni identifikator: pored "pravog" Thota Odinsona (koji, pak, ima i sam više verzija unutar jednog istog univerzuma, razdvojene vremenom ali kadre da stupe u interakciju magijom, pa, magije), poslednjih par godina smo videli da ime Thor - i ono što uz njega ide - nose Jane Foster, Danielle Cage pa i Volstagg.

I, tako je, to nije ništa novo, "korporativni folklor" ima elemente "pravog" folklora. A folklor se od mitologije razlikuje, čini mi se, najpre jer u njemu ne postoji autoritet koji propisuje kanon, već se verovanja, običaji i arhetipi spontano usvajaju i prenose. Utoliko, mislim da je intuicija da se ovo što korporacije rade zove mitologijom jer, nominalno, tu se zna koji je kanon i ko je za njega odgovoran, ali, razume se, to je u velikoj meri razvodnjeno poslednjih decenija - čak i da ignorišemo fan fiction/ shipping itd., imamo čitav ekosistem licenciranih proizvoda koji proizvode novi kanon i mada je tu nominalno "čuvar kanona" uvek onaj koji odobrava promene i odstupanja, jasno je da animirane serije o superherojima (koje su za ogroman broj zapadne publike istorijski primarni način upoznavanja sa superherojima) najćešće stoje u intenzivnoj kontradikciji sa "sržnim" kanonom i da ne mogu da budu pomirene sa stripovima bilo kakvim konvencionalnim racionalnim objašnjenjem (onim što je Stan Lee za njih delio "nenagrade", tj. no prize priznanja na stranicama za pisma čitalaca). A onda da se pomerimo korak dalje, u video igre, gde je, opet istorijski, interesovanje vlasnika licence da se mnogo mlati oko kanona bilo prilično nisko - jer su igre bile percipirane kao namenjene deci koja ionako ništa ne znaju - pa tako imamo poznate primere poput Betmena koji u svojoj igri za NES pištoljem odrađuje neprijatelje. Ali i Batman Arkham Asylum igre iako su vrlo verne mnogim aspektima "betmenstva" u mnogim važnim elementima drastično odstupaju od "poznatog" kanona itd. itd. itd.

Mislim, čak i novinski Spajdermen strip, dakle, nešto što je nominalno isti medijum kao i "glavni" Spajdermen, ima svoj sasvim odvojeni kontinuitet i deli sa "pravim" kanonom samo motive i elemente istorije, ali ne može se ni na koji način pomiriti sa njim.
Dakle, sve tu postoji u jednom, ponoviću, deljenom prostoru imaginacije gde je sve "moguće" odnosno gde se kontradiktorne ideje, koncepcije, istorije itd. sve smatraju legitimnim. Naravno, možda ih to čini "nebitnim", kako kažeš, ali u folkloru i mitologiji "bitnost" nekog elementa je proporcionalna volji konzumenta da je prihvati. Te stvari su bliske religiji, "verovanje" je aktivan a ne pasivan koncept u njima. 

[Meho Krljic]

Edit: I koji je zapravo ETA za drugu knjigu Doomsday Clock u izdanju Čarobne knjige? Veliki respekt što su tako brzi.

Koliko sam razumeo, za jedno mesec dana, mozda i manje.

Purr-fect! Valja to kupiti.

[ridiculus]

Ali zar nije odavno postalo očigledno da ne postoji pravi "kanon" ni u Marvelu ni u DC-ju? U smislu da ne postoji "skup normativnih smernica" za priče, već da sve što se objavi, jeste? Na scenaristima je samo da smisle najbezbolniji i najuverljiviji način da se to opravda, a i to je samo mali deo njihovih zaduženja. Prošlo je vreme Jima Shootera i Marka Gruenwalda, a i kod njih su mogle da se provuku stvari za koje bismo čvrsto verovali da ih neće dozvoliti. Novi urednici su ne-entiteti, a glavni urednici i ostale glaveštine lutaju nasumice, od danas do sutra, od uverenja do inata i nazad u spiralnom trouglu - ili bar tako nama izgleda.

Mislim, neke radove će u DC-ju svakako smestiti pod nalepnicu Elseworld-a, ali ne pričam o tim slučajevima. Evo primera iz davnih dana koji pokazuje na šta mislim: Džim Starlin je u Kosmičkoj odiseji ustanovio da je Džon Stjuart kriv za uništenje čitave planete, zbog svoje oholosti, ali pre svega zato što je Starlin posegnuo u priču i tako namestio. Tako je brale, JA sam tata-mata! - takav odnos je ovaj imao sa likovima koji su mu bili dati na korišćenje. Manje poznata činjenica je da je ta uloga trebalo da bude data Gaju Gardneru. Iz nekog razloga - kojeg se trenutno ne sećam - završili su sa Stjuartom u Odiseji. Tu su urednici verovatno imali bitnu reč: Gaj Gardner je bio "negde drugde". To je bila najčešća vrsta intervencije, zapravo. I ne bi bilo problema da taj događaj nije okarakterisao Stjuartov lik za vjeki vjekov. Ukratko, Gardnerov (imaginarni) postupak je definisao Džona Stjuarta za mnoge buduće generacije.

Što se tiče evolucije svetova i priča, ona ne postoji. Evolucija podrazumeva napredovanje uz određene modifikacije - nepotrebne stvari ili organi se odbacuju. U korporativnim superherojskim svetovima, ništa se ne odbacuje. Zamislite ekvivalent proždrljivog frankenštajnovskog čudovišta koje guta i guta i guta, i dobija nove delove tela, postajući veće i glomaznije nego ikad ranije. "Proždiranje koncepata i priča, ali bez odbacivanja" je bolji opis događaja. Da, ovi mogu da budu nominalno resetovani, ali ne sećam se da je Nu52 išta dobro uradio po tom pitanju. I kad-tad se sve što je ikada bilo ponovo uzima u obzir. Ali ja volim osnovne ideje koje su jednostavne, i Okamova oštrica je moje omiljeno oružje - John Kane je jednom rekao da je hiborijski ekvivalent iste bio "Konanov kamen", ali to ne diram iz poštovanja    - pa kad vidim da je narativ počeo da se uvrće u Gordijev čvor, jednostavno ga ignorišem.

Warren Ellis, koji je za mnoge svoje ideje inspiraciju nalazio u naučnim časopisima (a posebno u New Scientist-u), ponudio nam je model beskonačnih svetova u stripu Planetary. Ali tu je ta ideja bila korišćena kao tema, ne kao opravdanje da se uradi sa pričom ili likovima šta god da je želeo da uradi sa njima. Inače bi tačno uskočio u usta sam sebi.

Rečeno je još mnogo stvari kojih bismo se mogli ponovo dotaći, recimo o religiji, o veri, o folkloru, o nepostojanju stvarnih posledica u modernim superherojskim svetovima (iz Mehmetovog originalnog teksta)... Ovo poslednje možda ima veze sa tim da su igre - posebno elektronske, iliti video- - omiljen način prekrajanja vremena novih generacija ( i starih čudaka  ). Taj jezik one najbolje razumeju. Ali problem nastaje kada neko sve slabije počne da razume sve druge jezike...

[ridiculus]

Naravno, ništa od toga nije novo. Folklor i Biblija se zasnivaju na takvim kontradikcijama, ali autorskim delima to može biti problem. Ja bih superherojski strip iz radionica Velike dvojke pre zvao korporativnim folklorom nego mitologijom, doduše.

Da, mi zapravo nemamo pravi naziv za ovo, jer... da li je ikada u istoriji civilizacije postojala prica koja se razvija, traje, nadogradjuje ovoliko godina koliko traju Supermen, Betmen, Kep, Spajdi...? Da kazemo da je Biblija (ili bilo koji stari text koji u sebi ima nesto sto stvara price i mitove) pisana i napisana, bez izmena, jako davno, i od tada se ne menja. Mi ovde imamo likove koji postoje 80ak godina, koji su dostupni velikom broju ljudi, koje gotovo svi (u modernoj civilizaciji) prepoznaju na neki nacin, i njihove price koje se pricaju neprestano, bez prekida, koje nisu zavrsene, nemaju kraj. Da li su bajke, u doba pre nego sto je vecina ljudi znala da cita, bile to isto, tako sto su se menjale u prici, dopunjavale, nastavljale?

Ovo me stvarno zanima, pa ako neko ima misljenje, ili link, bio bih zahvalan. 

Trenutno mi ne pada na pamet šta bi bio neki izdašan izvor informacija po tom pitanju, ali razmisliću do vikenda, pa javljam ako se setim nečeg.

[Meho Krljic]

Ja nisam siguran šta sad da odgovorim jer mi se iz svega što si napisao čini da se zapravo slažeš da je intertekstualnost (postala) definišuća karakteristika superherojstva, ali da ti to nije pravo. Što uvažavam, ni ja ne mislim da je to nužno nešto što treba da slavimo ili da mu se teži, ali mislim da je to zatečeno stanje koje treba prepoznati.

[ridiculus]

Pa da, može se reći tako, ali, s druge strane, uzmi u obzir da govorim specifično o radovima DC-ja i Marvela, ne o superherojskom žanru generalno. Što jeste ogroman deo tog kolača, ali meni ne i najvredniji. Drugo, većina likova u tim svetovima - i to likova u smislu brendova, kako smo već rekli - je izraz naših fantazija o moći. I tu je glavna razlika u odnosu na mitologiju (i Kirbijeve Nove bogove, da se nadovežemo na raniju priču), koja to nikad nije*. Takođe, superherojski svet je opsednut etikom, za razliku od mitologije. Herakle je pobio svoju decu u nastupu gneva, i to se ne može zaobići. Čak i kad se ide u drugu krajnjost - kao u Elisovim radovima, na primer - to je u dijalogu sa tom istom etikom. I zato je sve to bliže hrišćanskim ili budističkim pričama o svecima, zapravo. Koji su često bili bivši grešnici.

Jim Shooter je 80-ih imao ideju, ali i volju, da uvede Novi univerzum - niz povezanih (superherojskih) naslova koji se menjaju u "realnom vremenu" (tj. kako teče vreme za čitaoce) - i kada je taj projekat skandaloznuo flopnuo, neke slične ideje je postavio 90-ih u temelje Valianta, i, kasnije, Defiant-a, od kojih je ovaj prvi i dan-danas živ i zdrav (u smislu intelektualne svojine), i to je model "kontinuiteta" na koji bih se ja rađe ugledao. Danas se ta informacija slabo poteže, ali neki Valiantovi naslovi iz ranih 90-ih su imali milionske tiraže. Milionske!


*mislim, ne možemo ni pričati iz današnje perspektive o tome da li su pripadnici neke kulture žarko želeli da budu neko iz tih priča ili ne, jer ne znamo dovoljno o tome

[Meho Krljic]

Da, Valiant je imao milionske tiraže i bio zapravo ozbiljan igrač u prvoj polovini devedesetij a onda ih je kupio... Acclaim Entertainment. Užasan pad u blato 


Elem, nemam primedbi na ovo što kažeš da je superherojski svet opsednut etikom, ali mitologija, barem ona u okviru "zvaničnih" religija svakako i sama ima taj element naglašen. Folklorne verzije mitova verovatno to imaju u dokazivo manjoj meri ali sad već prelazimo na teren antropologije gde bih ja verovatno na svaku pametnu koju bih imao da kažem, izbacio tri gluposti, pa bolje da šutim.

[Meho Krljic]

Kada je Grant Morrison negde 2018. godine najavio svoj novi angažman u DC-ju, serijal The Green Lantern, jedna od pomenutih ključnih ideja bila je da će ovo biti više ,,policijski procedural", dakle, kako sam ja to protumačio, strip fokusiran na ideju da su Zelene svetiljke kosmički policajci koji se bave istragom, radom sa osumnjičenima i prikupljanjem dokaza, a zapravo ne vojska koja leti unaokolo i bije se s planetama, skače između paralelnih univerzuma i ima posla sa intergalaktičkim monstrumima koji jedu zvezde. Pošto je ovo, podsećamo, Grant Morrison, već prva epizoda novog serijala prikazuje pripadnika jedinica Zelenih svetiljki koji je inteligentni virus, u sedmoj epizodi Hal Jordan provodi popriličan vremenski period u sopstvenom prstenu koji pluta izgubljen u vakuumu dubokog kosmosa susrećući se (Jordan, ne prsten) sa psihodeličnim čarobnjacima i hodajućim ajkulama, u osmoj će iz sumnjivog lučkog stovarišta na američkoj Zapadnoj obali ispaliti strelu od čvrste svetlosti na atentatora parkiranog na svetloj strani Meseca, a u devetoj će upoznati hipi-verziju Green Lanterna iz univerzuma broj 47 u DC-jevom ,,glavnom" multiverzumu.




The Green Lantern je, sudeći po raspoloživom dokaznom materijalu, Grant Morrison koji se veoma zabavlja dok ga piše dok se crtač, takođe iskusni Britanac Liam Sharp, veoma zabavlja dok ga crta. Štaviše, manična energija ovog serijala i gustina ideja po kvadratnom milimetru papira su toliki da ovo deluje kao strip u kome su se scenarista i crtač takmičili ko će onog drugog više da iznenadi dovitljivijim korišćenjem istorijske građe, smelijim preokretom, energičnijom promenom perspektive. Rezultat je svakako jedan od semantički najgušćih stripova koje DC u ovom trenutku izdaje i jedan od najboljih primera ,,čistog" superherojskog stripa onako kako ga shvata jedan nezanemarljiv deo klasične čitalačke publike. Kako već deceniju papagajski ponavljam, Grant Morrison je postao neka vrsta Raše Popova superherojskog stripa a naročito njegove DC verzije, enciklopedista koji umesto da piše eseje kreira scenarije u kojima su svaka scena, svaka referenca, svaki preokret u nekakvom dijalogu sa istorijom i mitologijom dotičnog lika, univerzuma u kome on postoji, superherojskog žanra uopšte, i anglofonog stripa u globalu. The Green Lantern je dakle, nimalo ne sumnjajte, još jedan od onih stripova od kojih se vrednim, požrtvovanim nerdovima što pišu anotacije po internetu malo ukrute bradavice dok žmureći jecaju od zadovoljstva, kaleidoskop istorijske građe i polemika sa istorijatom Green Lantern mitosa koja je istovremeno i pametan, dinamičan superherojski strip sa povremeno simpatično staromodnim ekscesima.

Jasnoće radi, neka ovde stoji zabeleženo da je The Green Lantern zamišljen kao strip koji ide u sezonama. Ovo je nešto što nezavisni stripovi već izvesno vreme primenjuju, praveći pauze između svojih priča kako bi kreativni tim imao prilike da sve odradi u željenom kvalitetu a marketari se u dovoljnoj meri posvetili reklamiranju kolekcije, pa je tako i u DC-ju Morrison sada, koristeći svoj nemali uticaj, progurao ideju o tome da prvih 12 epizoda The Green Lantern čine prvu sezonu, nakon koje sledi pauza iza koje će nastupiti druga sezona. Tako je prva sezona završena negde u Oktobru, a druga kreće u Februaru i sve bi to delovalo razumno, logično i uredno, da se prva sezona završila na iole smislenom mestu i da zapravo između nismo imali trodelni miniserijal Green Lantern Blackstars koji je apsolutno integralni deo iste priče i neka vrsta stvarnog zaključka prve sezone.



Hoću da kažem, za mene su The Green Lantern i Green Lantern Blackstars sasvim očigledno deo istog narativnog kontinuuma – Blackstars na kraju krajeva nastavlja priču skoro odmah po okončanju dvanaeste epizode The Green Lantern, sa istim likovima, produžujući zaplet i dovodeći priču do logičnog raspleta – i razdela na sezone i usputni miniserijal je isključivo marketinška te je normalna publika valja ignorisati. Ovo je jedna, kontinuirana priča i videćemo tek kako i koliko će druga sezona zapravo ići sa nekim nezavisnim zapletom.

U ovom, pak, trenutku, ne mogu da se otmem jednoj kratkoj digresiji i prokomentarišem kako Morrison, koji naravno u DC-ju može da bira šta mu se radi, bira da ostavi svoj pečat prevashodno na najvažnijim DC likovima, pa smo tako posle rada na tekućim serijalima o Betmenu i Supermenu (gde je ,,ubio" Betmena i Supermenu dao prepričavanje rane mladosti) videli i ribut Wonder Woman kroz dva Earth One grafička romana, a sada je svoju pažnju okrenuo ka Green Lantern. Hoću da kažem, kako je sve to bilo uglavnom impresivno i komercijalno sasvim uspelo, počinjem da se pitam ne da li će nego kada će Morrison da se dohvati Martian Manhuntera ili Aquamana i kakvim ćemo tek tu potresima svedočiti...



Elem, ono što je možda za mene bilo najveće iznenađenje kod The Green Lantern je da se Morrison zapravo smisleno nastavlja na serijal Hal Jordan and the Green Lantern Corps, završen ranije u 2018. godini (i prikazan na ovom istom topiku, doduše, pre završetka) i ne samo da preuzima Hala Jordana sa mesta na kome ga je Robert Venditti ostavio, nego i osnovu glavnog zapleta čini sukob sa neprijateljima koji dolaze iz istog šinjela kao oni u poslednjoj Vendittijevoj priči o Halu Jordanu. Doduše, Morrisonova vizija je toliko široka i divljački nesputana da je u The Green Lantern teško, pogotovo na prvo čitanje, držati se centralne niti radnje i bilo bi vam sasvim oprošteno ako biste na pola serijala zaboravili o čemu se ovde ,,u stvari" radi, zavedeni neprebrojnim digresijama i preokretima koji, istina je, svi na kraju vode do finalne konfrontacije između Jordana i njegovih neprijatelja, ali, očekivano, vode sasvim zaobilaznim putanjama, pa se i ta finalna konfrontacija razrešava na sasvim neočekivane načine.

Ono što je neophodno imati na umu je svakako da Morrison već odavno ne piše puke superherojske akcione stripove – ako ih je ikada i pisao – i da su njegovi scenariji pažljivo konstruisane rasprave između različitih skupova simbola i istorijskih artefakta koji su stekli auru mita. Kada Liam Sharp u desetoj epizodi robotsku Zelenu svetiljku po imenu Stel (lik nastao još 1962. godine a poslednji put viđen u Ratu zelenih svetiljki 2011.) crta sa očiglednom aluzijom na Robocopa, ovo nije slučajno, pogotovo u sklopu gotovo uzgredno bačenih komentara stranu ranije o tome da Guardians of the Universe, ,,šefovi" Zelenih svetiljki, namerno biraju Svetiljke bez emocija (dakle, pripadnike onih rasa koje nemaju endokrini sistem sličan onom kakav našoj, jelte, rasi, obezbeđuje osećanja) za misije koje mogu biti traumatične, kako bi uštedeli na eventualnoj terapiji. Ovo je skoro usputan geg i dalja grafička aluzija na kultni filmski serijal osamdesetih godina osim što u priči koja eksplicitno pokazuje kako Guardiansi navode jednu od Svetiljki na ubistvo jer to služi višem cilju (znate već, spasavanju kosmosa kakav poznajemo) ovo služi kao mesto na kome čitalac gotovo neočekivano biva ubačen u fliper refleksija i razmišljanja o tome da su Svetiljke na kraju dana zaista samo policija koja izvršava naređenja administracije koju, ako ćemo pošteno, niko nikada nije izabrao a koja sebi daje ogromna ovlašćenja, te da ,,neprijatelj" u ovoj priči, koji nesumnjivo i sam radi neke ružne stvari, na kraju (istog tog) dana obećava ubedljiv univerzalni mir uz žrtve koje počinju da deluju sve prihvatljivije. The Green Lantern jeste priča o tome kako Hal Jordan spasava svemir, naravno, Morrison je suviše zaljubljen u klasičnu superherojštinu da bi u sebi pronašao anarhistički cinizam Alana Moora (koga je, uostalom, kako smo već pominjali, kocem držanim upravo od strane desetina Zelenih svetiljki, egzorcirao iz srca u Final Crisis), ali Škotlanđanin ovaj serijal bez ikakve sumnje postavlja kao pitanje o tome koja je zapravo funkcija sistema ako se na kraju dana ovaj oslanja na tvrdoglavu, ćudljivu i u toj ćudljivosti pouzdanu prirodu jednog jedinog, pa makar i tako ikoničkog individualca kakav je Hal Jordan.



Sharp Jordana, razume se, crta sa svim alfa-mužjačkim karakteristikama koje se danas vezuju uz ovaj lik, svog u širokim ramenima, izraženim abdominalnim mišićima, moćnim linijama vilice, sa jakom, valovitom smeđom kosom. Jordan je, ne zaboravimo to, pogotovo među starijom publikom, neka vrsta parije, najdosadnija Zelena svetiljka u istoriji stripova, varikinom izbeljeni četvrtasti kontejner testosterona čiji je civilni posao – test pilot za američke vazdušne snage – takoreći sažetak svih falusoidnih nesigurnosti dečaka-što-bi-da-budu-muškarci, i tokom osamdesetih i devedesetih godina uloženo je dosta rada da se u Jordanu nađe neka dodatna dubina a drugi likovi promovišu kao alternativa, poput pitoresknog Guyja Gardnera (nastalog još šezdesetih ali procvetalog osamdesetih pod Steveom Englehartom),  ili senzitivnog umetnika, Kylea Raynera. U vreme kada je Grant Morrison pisao Justice League of America u devedesetima, Rayner je bio taj koji će biti član JLA a Jordan je prolazio kroz svoju mračnu fazu (tehnički, jelte, bio je mrtav), odrađujući posao duha osvete pa će Geoff Johns (koji ga je u tu ulogu i postavio) tek svojim radom u dvehiljaditima rehabilitovati Jordana i vratiti ga u centar Green Lantern mitosa.

Jedna od velikih tema u Johnsovom Green Lantern radu su bile emocije i to kako se njihovo korišćenje ili njihova kontrola odražavaju na moći koje Svetiljke različitih boja imaju, a Vendittijev rad koji je došao nakon Johnsa je postavio temelje za Morrisonovu reimaginaciju u kojoj se u prvi plan ponovo stavlja volja a ne emocije. Prsten Zelenih svetiljki, alatka kojom pripadnici ovih jedinica kreiraju najrazličitije ,,predmete" od čvrste (zelene) svetlosti, na kraju nije oružje emocija već oružje volje, emanacija suštastvene (makar po ničeovskim shvatanjima suštine) ,,ličnosti" nosioca prstena i Hal Jordan je odabran za gotovo nemoguć zadatak pronalaženja krtice u sopstvenim redovima i spasavanja univerzuma od strašne zavere ne zato što je kreativan kao Kyle Rayner ili emotivno eksplozivan kao Guy Gardner (ili, jelte, dobar taktičar kao John Stewart) već, nagađate, zato što je tvrdoglav i narcisoidan do mere kada ovi nominalno negativni karakterni atributi postaju njegove najveće vrline. Jordan je, kraće rečeno, jedini koji ne može biti zaustavljen u svojoj misiji, ne može biti zaveden intelektualnim argumentima niti emotivnim ucenama jer ništa od svega toga njemu nije dovoljno značajno kao potvrda njegove sopstvene ličnosti. Hal Jordan je u ovom stripu ličnost koju negativci biraju da, koristeći ,,čudotvornu mašinu", što je se sećamo iz Final Crisis, kreira univerzum u kome Green Lantern jedinice nikada nisu postojale, da rebutuje čitav svemir kako bi ga doveo u poziciju da bude pokoren od strane jedne moćne armije koja obećava mir svima koji joj izraze lojalnost – Jordan je ovde opet u centru zapleta jer samo on ima tu vrstu volje koja može da ovako nešto ovaploti i učini stvarnim.



Ali naravno Jordan je i suviše svojeglav i narcisoidan da bi bio ičija kučka, pa makar ,,kučka" u ovom slučaju značilo ,,bračni drug vekovima stare vampirske grofice koja će se u nekom trenutku svog dugog života transformisati u kosmički entitet što se hrani zvezdama". Jordan je u ovom stripu u toliko dubokom ,,cold"-u da je finalno razrešenje u Blackstars, u kome i sam priznaje da je imao dilemu da li da na kraju sledi filozofiju svojih neprijatelja a zatim objasni šta je U STVARI uradio kada su od njega tražili da rebutuje univerzum, ne samo šokantno nego i duhovito na onaj hladni, intelektualni način kakav očekujemo od Morrisona.

Utoliko, iako je ovo strip o Halu Jordanu – Zelenoj svetiljki koja to ostaje i nakon što je koncept Zelenih svetiljki sam Jordan svojeručno izbrisao iz postojanja i istorije – i drugim likovima u kome su likovi uglavnom skupovi istorijskih i metafikcionalnih fragmenata naracije i esejistike. Što svakako, ne mogu ovo da dovoljno naglasim,  može da bude pomalo odbojno za čitaoca koji priželjkuje ,,stvarne" karakterizacije. Morrison, svakako, ume da se poigra sa karakterizacijama na sasvim zabavne pa i nestašne načine, recimo čitava jedna epizoda bavi se klasičnim o'neilovskim Green Lantern/ Green Arrow partnerstvom i deluje, ako ne čitate dovoljno pažljivo, kao tonalno i pripovedno sasvim odvojena od ostatka serijala, s obzirom da se dešava na staroj, dosadnoj Zemlji i bavi rešavanjem standardnog krimi-slučaja, ali ovde, kao i uvek, treba pretpostavljati da scenarista ispod teksta igra neku svoju dublju igru. Okupljanje Svetiljki iz nekoliko paralelnih univerzuma pred kraj prve sezone The Green Lantern i potraga za ,,Kosmičkim Gralom" je prilika za još gegova (na primer zabavni odnos između Hala i Betmen-Svetiljke iz univerzuma broj 32), svakako, ali i vrlo komplikovana eksploracija različitih faceta Green Lantern karakterizacije, pogotovo one koja se vezuje za Hala Jordana. Košmarni neprijatelj Qwa-Man je, na kraju krajeva, samo verzija Hala Jordana iz najgoreg univerzuma – univerzuma antimaterije, ali Johnsov omiljeni negativac, Sinestro je u svojoj antimaterijskoj verziji erolflinovski šmeker koji, ako ne nosi baš sasvim beli šešir, ipak igra za pozitivce u ovoj svojoj inkarnaciji.



Morrison ovde pravi neke duboke zarone u sopstvene radove, čak i dok dobronamerno ali bez milosti komentariše i preoblikuje Johnsove koncepte, pa su tako ,,oružari", kojima Qwa-Man pripada, nastali kao zametak ideje još u Justice League of America za vreme Morrisonovog rada, tamo bili tek puka skica a sada će, po svemu sudeći, igrati ogromnu ulogu u drugoj sezoni The Green Lantern.

No, Morrison, pored igranja sa mitosom Zelenih svetiljki i polemisanja sa njihovom sedamdesetogodišnjom istorijom kroz paralelne univerzume i vivisekciju karaktera Hala Jordana, igra, naravno, i JOŠ dublju igru. Uostalom, um koji je stajao iza Final Crisis, Multiverisity, Seven Soldiers ili Flex Mentallo nikada ne može biti zadovoljen samo jednim slojem apstrakcije, ma koliko on bio gust i kompleksan. Pažljivo čitanje The Green Lantern otkriva čitav dodatni, er, multiverzum* referenci i aluzija koje postavljaju ovaj serijal u tačku preseka nebrojenih aspekata DC-jeve istorije i šire popularne kulture. Morrison je opsednut pravilnostima, simetrijama, refleksijama – uostalom, Qwa-Man, koji je antimaterijalna verzija Hala Jordana čak i priča u obrnutim glasovima a leterer Tom Orzechowski se užasno zabavlja obrćući njegove proklamacije mržnje i agresivnosti (koje su, dakako, suprotnost pomalo nameštenoj, policijskoj službenosti Zelenih svetiljki) i puštajući obrnuta slova da ispadaju iz oblačića – i pored pričanja ,,glavne" priče koja je i sama fragmentarni Frankenštajn pogleda na Green Lantern istorijat, on priča i dodatnu priču o poziciji superherojskog stripa u širem kontekstu i istoriji anglofone popularne kulture.
*Izvinjavam se



Tonalni tobogan na koji nas Morrison i Sharp vode nije lak za izdržati jer pogotovo nedovoljno pripremljen čitalac u prvom prolasku kroz strip neće umeti da se razabere među zaokretima između drame i komedije, parodije i aluzije. No, pažnja i istrajnost donose, kako to kod Morrisona zna da bude, velike prinose, pa je i potraga za detaljima koje Morrison i Sharp seju jakim zahvatima na skoro svakoj tabli nešto što stalno dovodi do novih otkrića. Tako, recimo, Sharp i Morrison, obojica potekli iz 2000AD kuhinje, nimalo prikriveno omažiraju specifični britanski i konkretno 2000AD pogled na satirični SF u ranim epizodama serijala, samo da bi finale sezone imalo jasnu aluziju na Dr Who-a i njegove Daleke. The Green Lantern prolazi kroz omaže Weird Western Tales, ima horor fazu sa jasnim gotskim obrisima (uostalom, Jordanova ,,mlada", grofica Belzebeth je očigledno bazirana na Grofici Eržebet Batori, ali uz usputnu stanicu u Warrenovim horor stripovima, poglavito Vampirelli – koju je Morrison i pisao zajedno sa Markom Millarom, kasnije, u Dynamiteu), sedma epizoda je očigledan naklon Gaimanovoj verziji Sandmana i osobenim literarnim tehnikama koje je ovaj koristio, osma je već pomenuti team-up sa Green Arrowom koji reflektuje na političku osvešćenost superherojskog stripa iz ranih osamdesetih (poglavito, naravno, O'Neillov i Adamsov ikonički serijal Green Lantern/ Green Arrow) dok se deveta epizoda vraća unazad u sedamdesete i omažira divlju mačevalačku fantaziju Warlorda Mikea Grella.

Morrison i Sharp na ovaj način pripremaju građu koja će pokazati kako je ,,njihov" Green Lantern izrastao iz svega što stoji u njihovim ličnim istorijama kao kreatora ali i konzumenata popularne kulture, te svega što je prethodilo modernom DC stripu i finale prve sezone je zaslepljujuća bujica likova, ideja, koncepata i preokreta koji obezbeđuju potrebne simetrije i refleksije.



Ali nije to lako isprocesovati i ponovo, naglašavam da je ovo strip pre svega za nekog već ozbiljno investiranog ne samo u Green Lantern mitos i likove – uostalom The Green Lantern koristi vrlo malo zajedničkih likova sa Vendittijevim serijalom koji mu je prethodio iako od njega uzima neke koncepte koje je, da bude jasno, Venditti već uzeo iz DC istorije – već i u tu intelektualnu razbibrigu seciranja DC istorije i traženja u njoj novih slojeva značenja i kulturnih relevantnosti.

Jedna od glavnih karakteristika ovog stripa je upravo koliko on odbija filmski ili literarni pripovedački postupak i tvrdo, bekompromisno se drži stripovske logike sa kompresijama vremena kakve ne funkcionišu u ,,pokretnim" medijima i čestim degradiranjem teksta na proste emotivne i nedorečene reakcije likova dok se stvarna značenja scena vide iz slika. Konsekventno, ovo je ekstremno gust, komprimovan narativ koji svoje retke momente dekompresije koristi upravo kao punktuaciju i promenu brzine, signaliziranje da dolazimo do krešenda scena i narativnih niti – od toga kako u prvoj epizodi piratska pauk-devojka u svom bekstvu biva zaustavljena ogromnom količinom mukusa (koji nastupa kao posledica infekcije što ju je izazvao pomenuti virus-Zelena svetiljka), pa do scene sa prstenom što pluta u kosmosu u finalu sedme.

No, ovo su izrazito retka, vrlo oprezna koriščenja ovakvih tehnika, dok je ostatak narativa namerno lišen te vrste poentiranja i Sharp zapravo pravi vrlo manifestan napor da vreme komprimuje na način kako to mogu samo stripovi. I, dakle, stripovi, a ne slikarstvo, jer je korišćenje rasporeda kadrova po tabli povremeno naprosto genijalno u tome kako kontroliše protok vremena da se događaji koji se dešavaju simultano baš tako i iskuse – na primer kako na početku dvanaeste epizode Jordan doleće da spase Trilu Tru iz ruku svog antimaterijalnog dvojnika.



Drugde, simetrije koje sam pomenuo bivaju zazvane kroz fantastične prizore Oa, matične planete Guardiansa u prvoj epizodi, ali i simboliku svetiljke u sedmoj. Sharp je crtač koji nema ni najmanji problem da potpuno menja stilove od epizode do epizode, koristeći, recimo, uredni, ,,starinski" pristup od osam kadrova po tabli za prvi deo priče šeste ešizode a zatim ga subvertirajući kada priča promeni ton. Naredna epizoda je sva u kadrovima koje uokviruje simbol svetiljke (i tamnim, snolikim tonovima kolora Stevea Oliffa koji i sam radi posao karijere u ovom serijalu), da bi ova posle nje mešala naturalistički adamsovski ključ sa psihodeličnim iskrivljenjima koja svoju apoteozu dobijaju u desetoj epizodu sa uvođenjem multiverzalnih Svetiljki i hvatanjem zaleta za pakleno finale. Sharp je briljantan u tome kako svakoj promeni smera i raspoloženja, svakom preokretu u kome se trijumf odjednom izmeće u poraz i obrnuto uspeva da odabere adekvatan ne samo stil već i pristup u kadriranju, nivou detalja, pre svega tom komprimovanju vremena da se efekat hladne, intelektualne rasprave koja se događa paralelno sa halucinogenim tripom u stripu čiji glavni junak ima moć da mislima promeni kompletnu istoriju univerzuma dovede do svog logičnog vrhunca. Xermanico (tj. Alejandro Germanico) koji je crtao Green Lantern Blackstars takođe odrađuje vrlo dobar posao ali Sharpov univerzalni stil je ono čime ovaj serijal osvaja svoj identitet.



Kad smo već kod Blackstars – ovi kosmički, hm, ratnici i osvajači su očigledna i svesna ekstrapolacija Darkstars, koncepta koji je originalno, u izvođenju njujorškog pisca naučne fantastike Michaela Jana Friedmana, tamo negde početkom devedesetih, i bio zamišljen kao direktna dekonstrukcija i namerna subverzija koncepta Zelenih svetiljki. Kontroleri, od kojih je jedan u samom centru The Green Lantern, su u Darkstars bili neka vrsta, tamnije, moralno mnogo sivlje verzije Guardiansa a sami Darkstars tvrđi, mračniji odgovor na Zelene svetiljke kao odabrane policijske snage za čitav univerzum.



Drugim rečima, od Morrisona se samo i može očekivati da uzme već postojeću dekonstrukciju a onda je dalje dekonstruiše dovodeći je u kontrast sa konceptom koga originalna dekonstrukcija dekonstruiše. The Green Lantern/ Blackstars kombo je utoliko razrešenje intelektualne rasprave stare skoro trideset godina, presecanje voljom Hala Jordana, čoveka koji je bio sa obe strane, uradio stvari koje drugi ne bi smeli čak i kada bi hteli i izašao sa kristalno jasnom vizijom zašto je manje zlo ponekada jedino dobro kome se možete nadati.



Napisao sam više od tri hiljade reči ali nisam siguran da sam uopšte rekao šta je zaista The Green Lantern. Sada već tipično za Morrisona, ovo je gust, toliko višeslojan tekst (u koji ovom prilikom ubrajam i crtež, da ne bude zabune) sa tolikim refleksijama, aluzijama, referencama, citatima, jukstapozicijama i ekstrapolacijama, da ga je nemoguće obuhvatiti jednim čitanjem ili, barem u okviru jednog običnog forumskog posta ,,potpuno" opisati. Morrisona sam i sam često optuživao za pisanje eseja u strip-formi i The Green Lantern nije ni slučajno sasvim oslobođen ovog poroka. No, Sharpov urnebesno energični crtež ali i taj osećaj kreativne razobručenosti svih učesnika ovog kreativnog procesa ipak izdiže The Green Lantern iznad razine pukog intelektualnog rada. Morrisonov humor je često suv, vrlo cerebralan ali mu autor ovde na momente uspelo daje životnost (kao u pomenutoj sceni pauka u bekstvu koji se ruši zapušenog nosa) pa je tako i kompletan strip oživljen očiglednom Morrisonovom strašću prema materiji kojom se bavi. Epizoda sa Adamom Strangeom, recimo, je odličan primer spajanja Morrisonove opsesije klasičnim DC-jevim nasleđem sa glavnom pričom koju priča u ovom serijalu i ona ima i cerebralnu ali i vodviljsku komponentu koja joj dobro leži. Morrison je vrlo retko pisac emocija pa je sa The Green Lantern našao perfektan medijum da emocije stavi u okove i službu šire priče i kontrastira ih sa voljom kao ključnom komponentom ličnosti. Hal Jordan na kraju Blackstars drži jedan važan govor o volji kao o definišućoj karakteristici svega što živi i misli i to je, iako strastvena priča, sve vrlo intelektualno i konceptualno, ali nekoliko strana kasnije mu se na licu pojavi šeretski osmeh kada direktno drugom liku kaže koju emociju treba da oseća: ,,I'm Hal Jordan. Green Lantern Corps. Officer 2814.1. You should be scared." Morrison (možda) (još) ne ume ili ne želi da piše stripove o emocijama, ali mu igranje sa likom koji najjaču emociju oseća kada kanališe svoju volju uprkos tome što je sve u univerzumu protiv njega – odlično ide. Dajte sad tu drugu sezonu, što pre.