Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Die je naziv prvog velikog strip-projekta u koji je Kieron Gillen uleteo nakon završetka The Wicked + The Divine (aka WicDiv) pre nešto više od dve godine. U odnosu na WicDiv koji je trajao pola decenije i imao ogroman ansambl likova, Die je srazmerno skromnije preduzeće – do sada je izašlo petnaest brojeva i plan je da se serijal okonča, privođenjem svoje, takođe srazmerno jednostavnije priče, kraju, sa dvadesetim brojem kasnije ove godine. Ali Die je i demonstracija evolucije Kierona Gillena kao konceptualiste, mislioca i pripovedača, toliko nabijena slojevima, referencama i dijalogom sa kulturom i pop-kulturom da je u pitanju jedan jednako impresivan a dodao bih i naporniji i svakako za raspakivanje teži paket, bez obzira na manji broj likova i manje kompleksno pripovedanje.



Crtačica na Die je Stephanie Hans, sjajna ilustratorka koju je Kieron upoznao dok je radio za Marvel. Hansova je uradila nekoliko naslovnih strana za Jorney into Mystery dok ga je on pisao, a zatim i bila crtač na poslednjoj epizodi ovog serijala, i, impresioniran njenim raskošnim ilustratorskim stilom, čovek je uspeo da je nagovori da sa Die uleti u svoju prvu avanturu crtanja tekućeg serijala. Die je Imageov strip pa ima nešto relaksiraniji tempo izlaženja od grajnda koji vas čeka kada radite tekuće serijale za Marvel, no Hansova je svakako sa dosadašnjih petnaest brojeva opravdala poverenje i kreirala vrlo distinktan vizuelni kartakter serijala, pružila osobenu atmosferu i pripovedački pristup koji se vrlo dobro uklapa uz Kieronov tradicionalno raspisani, intelektualizovani rukopis.

Gillen je poslednjih godina osetno smanjio svoj rad za Marvel i trenutno tamo radi samo miniserijal Eternals sa Esadom Ribićem, što je, pretpostavljam, indikator njegovog uspeha sa creator owned stripovima poput WicDiv ili Uber, a sada i Die (kao i Once and Future na BOOM!-u) – ali i indikator njegovog ugleda u američkoj strip-industriji gde mu se poverava nastavljanje opusa koji je kreirao sam Jack Kirby u svojoj najuzvišenijoj fazi, a gde se i rad Neila Gaimana na nastavljanju Kirbyja uglavnom smatra nedovoljno dobrim. Kieron je čovek koji je fasciniran mitologijama, ,,zvaničnim" ali i spontano nastalim, pop-mitologijama, nije li, uostalom i sam Uber na kraju imao vrlo mitološku, vrlo klasičnu postavku o ratovima koje ljudi na zemlji vode uz pomoć praktično mitoloških bića kojima su podarili nezamislivu moć? Ali Kieron je i gejmer, neko ko je, pre nego što je napravio karijeru od overthinkovanja superheroja i drugih strip-koncepata, imao karijeru overthinkovanja igara. U tom smislu, Die je strip koji bi napisao AI hranjen Kieronovim stripovima iz poslednjih deset godina, ali i koji je emanacija decenijskih Gillenovih interesovanja i pronalaženja moderne mitologije u oblastima koje ne bismo smatrali ,,religijom" a neki čak ni ,,kulturom".

Kieronova poluironična brza deskripcija za Die je ,,gotski Jumanji" i mada to deluje kao uparivanje reči koje nikada nije smelo da se desi, zapravo je u pitanju i prilično dobro sažimanje onoga što Die nudi: ideju da igre na tabli nekako mogu da postanu ,,stvarne", a onda ispitivanje postupaka likova koji su se zatekli u toj ,,starvnoj" igri sa svim sumornim aspektima krize srednjih godina i ispromašivanih životnih karijera – i života uopšte – kakve bi Joy Division danas snimali da se Ian Curtis nije na vreme spasao ove proklete zemaljske bede.

Nazvati Die ,,postmodernim" stripom je svakako preskromno jer ovde broj nivoa referenci koje se istražuju, nadgrađuju jedna na drugu i tvore sasvim individualne slojeve narativa daleko prevazilazi prosto citiranje uz prenaglašeno namigivanje i gurkanje u rebra, kako je postmoderna ponekad shvatana u popularnoj kulturi. Die je rad koji pokušava – i u priličnoj meri uspeva – da bude i dekonstruktivistička analiza nekih značajnih elemenata moderne popularne kulture (ili naprosto – kulture) ali i da sasvim zaljubljeno protrči počasni krug kroz te značajne elemente i opšta mesta, pružajući manje dekonstruktuivno nastrojenom čitaocu jednu punokrvnu pustolovinu istovremeno dok se sam koncept te pustolovine sagledava sa raznih strana – istorijske, mehaničke, simboličke.



U Kieronovim creator-owned radovima, pogotovou onim najboljim, se jako primećuju refleksije na njegov sopstveni život, pseudoautobiografske crtice koje te stripove čine ubedljivijim i stvarnijim iako se zapravo bave veoma čudnovatim, fantazijskim narativima. U Phonogramu i WicDiv ovo je prevashodno bila pop-muzika, a sa Die je, kako i naslov sugeriše, u pitanju mladalačka istorija igranja fantazijskih igara na tabli. Roleplaying kao hobi, ali i socijalni medijum, pa onda i osobena kultura unutar šireg konteksta popularne kulture je od sedamdesetih godina prošlog veka na zdravim i jakim nogama, a može se argumentovati da je svoje vrhunce doživeo osamdesetih i ranih devedesetih. Kasnije su video-igre preuzele jedan deo ove populacije, prevashodno na ime toga da je tehnologija uznapredovala u dovoljnoj meri da se socijalna komponenta igranja može dispergovati na površinu čitave planete kada je to potrebno, ali stoni RPG-ovi su i danas u solidnoj formi o čemu na kraju krajeva svedoči i to da je jedna od najvećih video-igara u ovoj polusezoni adaptacija izdržljive i popularne stone igre Cyberpunk nastale krajem osamdesetih godina prošlog veka.

U skladu sa tim, Die i kreće sa flešbekom na događaje iz 1991. godine u prvoj epizodi, pokazujući grupu mladih Britanaca koja se okuplja na šesnaesti rođendan jednog od njih i, umesto da se leše od alkohola ili igraju masne fote, tinejdžeri igraju posebnu RPG kampanju koju je od temelja do krova – uključujući sisteme, pravila, klase, svet, pa čak i same kockice – dizajnirao slavljenik. Ovo je uokvirujući kontekst za čitav strip, pokazujući igre na tabli kao ne puku ,,pasivnu" zabavu u kojoj konzument troši nešto što je spravio neko talentovaniji i kreativniji od njega, već kao medijum mašte i kreativnosti, ali i sasvim primenjenih veština koje podrazumevaju poznavanje sistema i razumevanje međuzavisnosti njihovih delova.

Tridesetak godina kasnije, petoro od ovo šestoro klinaca više nisu klinci već odrasli, sredovečni ljudi sa porodicama i karijerama. Da to uglavnom nisu srećne porodice i uspešne karijere – iako je jedan od njih popularni pisac fantazijskih romana, jedan profesor na univerzitetu, a jedna od dve žene, bogami, radi kao programer video-igara – diktira već i činjenica da su ova deca odrasla deleći strašnu tajnu.

Sve to zvuči vrlo stivenkingovski – šestoro tinejdžera nestaje na dve godine i onda se petoro ponovo pojavljuje, bez dobrog objašnjenja gde su bili i zašto jednoj od njih fali ruka, ali decenije koje slede prekrivaju pokrovom običnosti taj jedan fantastični i traumatični događaj iz mladosti – ali Die zapravo samo koristi ovaj zgodni literarni predložak da uđe u narativ koji je istovremeno i intelektualniji (da ne kažem esejističkiji) od bilo čega što je King napisao, ali i više nerdovski. Posle trideset godina, petoro povratnika u stvarni svet, ponovo moraju da napuste svoje (disfunkcionalne) porodice i (polupane) karijere jer su ponovo, protiv svoje volje, uvučeni u IGRU.

Mislim, bukvalno, petoro sada odraslih ljudi pojavljuju se u svetu igre koju je pre tri decenije dizajnirao njihov šesti prijatelj, ponovo ulazeći u tela i ličnosti likova koje su tada igrali. Šesti prijatelj, koji je i tada bio Dungeon Master, dakle, koordinator igranja, ali i autor pravila, a koji nije napustio igru onda kada je ostalih petoro uspelo da se vrati u stvarni svet, sada je neka vrsta poluboga, tiranskog gospodara sveta koji se zapravo i sam zove Die, i ako žele da se ponovo vrate kući, naši junaci moraće da smisle kako da izađu na kraj sa njim.



Da je Die ,,normalan" fentezi strip, ovo bi bio jedan sasvim klišeiziran mada primamljiv zaplet. Ali Die je dekonstrukcija klišea i tropa – već sam naslov se, očigledno, odnosi na ,,kockicu", dakle reč kojom se u Engleskom jeziku obeležava jedna od kockica koje se koriste za igranje igara na tabli, ali istovremeno predstavlja jasnu referencu na pretnju koja postoji u fantazijskom svetu.

Svet Die-a je, kako i očekujete, splet neprebrojnih gejming i fentezi motiva i klišea, fantastična domaja u kojoj imate i elfe i patuljke, ali i ,,tehnološkije" sile kao što su ,,Večna Prusija" i ,,Mala Engleska" uhvaćene u decenijskom konfliktu u kome se ne nazire pobednik. ,,Naši" likovi su jedini ,,pravi" ljudi u multinacionalnoj, multikulturalnoj sredini gde su svi ostali, praktično, konstrukti nastali obrađivanjem arhetipova fantazijske literature i gejmerske tradicije i Die je, treba to naglasiti, manje Jumanji, a zapravo više Zelaznijev ,,Gospodar svetlosti", sa protagonistima koji, zahvaljujući karakteristikama svojih likova imaju praktično natprirodne sposobnosti čak i u ovako fantastičnom kontekstu.

No, odlika igara je da – iako neke od njih imaju narative – sve imaju sisteme i ti sistemi važe za sve igrače, pa Kieron ovde pravi jasnu razdelnicu između ,,običnog" fentezija i gejming fantastike. Činjenica da su likovi koje igrači ,,igraju" kreirani u zaista egzotičnim klasama što su impresivno dovitljive varijacije na D'n'D standarde pomaže da Die dobije jedan zanimljiv, dovoljno kompleksan narativ što umešno spaja fantastičku epiku i jednu zreliju ,,realopolitku" mesta koje može da postoji samo u mašti, sa isprepletanim interesima bogova, različitih rasa i nacija koje naseljavaju Die, ali, a što je problematičnije, sa, pokazuje se, i suprotstavljenim, ili makar nekompatibilnim prioritetima svakog od ,,ljudskih" likova. Tako priča o tome da petoro prijatelja moraju da poraze šestog, bivšeg prjatelja, da bi se vratili u svoj svet, vrlo brzo postaje nešto drugo, sa likovima koji vuku u svoje strane, imaju svoje agende i svetom koji se, bez obzira što se očigledno radi o kolekciji tropa, pokazuje kao politički složeniji nego što bismo se nadali.

Ovde Kieron radi neke vrlo zanimljive stvari – ako je ekonomija skup pravila po kojima igra ,,stvarni svet", dakle, neka vrsta mehanike ,,naše Zemlje", onda je skup pravila koje je izmaštao šesti ortak ove ekipe, mehanika po kojoj funkcioniše Die. Pričamo o ekonomiji duha i emocija, naravno, emanacijama ne samo duha i emocija samog kreatora pravila već i igrača koji su sa njim igrali originalnu kampanju i povratak u Die tridesetak godina nakon odlaska između ostalog suočava protagoniste sa posledicama ne samo njihovih postupaka već samih svetonazora koje su imali kao tinejdžeri a koji su sada svi deo istorije, mitologije i realnosti ovog sveta.

No, Gillen svoju igru igra na nekoliko ravni i mada je gejming ravan veoma bitna, ona nije i jedino bitna. Die se posle nekoliko epizoda otkriva i kao analiza i diskusija utemeljujućih dela popularne kulture – od fantazije i poezije sestara Bronte, preko tolkinovskog mitotvorstva pa do naučnije (i tehnološkije) ukorenjene fantastike H. Dž. Velsa ali i njegovog interesovanja za igre na tabli, pa strip smelo ulazi u višeslojnu eksploraciju svojih tema. Kieron je pomenuo strip-serijal Planetary Warrena Ellisa i Johna Cassadayja kao jednu od, da kažemo, ,,tehnoloških" inspiracija za Die, ukazujući kako je Ellisov koncept arheologa pop-kulture bio dobar uokvirujući koncept za strip koji je zatim istraživao korene, položaj i vrednost superherojskog stripa u širem kontekstu moderne popularne kulture, ali rekao bih da ovde ima i odjeka takođe Ellisovog Frankenstein's Womb sa jednim odlaskom izvan strogih granica fantazije i kombinovanjem ličnosti iz stvarnog sveta sa fikcijom na uverljiv način tako da nam postane jasno zašto su neki izmaštani svetovi postali tako ,,stvarni" da su oblikovali današnju kulturu i svetonazor do mere koja ih čini ,,stvarnijim" od stvarnog.

A što je čista postmoderna i način da se pričajući o fragmentima opiše i celina.



Naravno, Gillen jeste neko ko u mnogo smislova nastavlja Ellisov rad, ali je i autor koga sada već sa dosta sigurnosti mogu nazvati i mini-me verzijom Granta Morrisona. Ćelavost na stranu, ne govorim ovde samo o radu koji je itenzivno referencijalan i simbolički nastrojen, već i o vrlo posvećenoj eksploraciji medijuma koji, ako sledimo Mekluanovu krilaticu, sam po sebi jeste poruka. Kada je pre par godina Gillen uradio miniserijal o Peteru Cannonu za Dynamite, morrisonovština je prosto emanirala iz ovog stripa, sa vrlo formalnom analizom mnogih elemenata samog medijuma i njegovih pojavnih oblika kroz vreme. Die je u dobroj meri isto to, ali kroz eksploraciju formata i mehanika igara i, kao i dobar deo Morrisonovih radova, ima izraženu esejističku crtu. Gillen je svakao i sam svestan toga da su mu stripovi, čak ne ni samo oni koje radi u creator owned kontekstu, u velikoj meri postali disertacije, postavljanje teza i njihova diskusija i u njima određena ,,suvoća" radnje i likova ume da pomalo zabode oko čitaoca. Ovo je svakako, i Morrisonova boljka i u recentnom The Green Lantern Season 2 on se protiv ovoga borio izrazito komprimovanim pripovedanjem i davanjem likovima energičnih, refleksnih, skoro somatskih reakcija na ono što ih okružuje.

Kod Gillena, u Die, stvari ipak stoje nešto drugačije, sa pripovedanjem koje je u mnogo većoj meri posvećeno worldbuildingu (iako sam scenarista naglašava da je napravio značajne napore da se strip ne svede na njega) ali i likovima koji su, pored sve svoje investiranosti u priču, na nekom nivou i dalje svesni da su u ,,igri" i da drugi likovi oko njih (igračkim rečnikom rečeno NPC-jevi, non playing characters) nisu ,,stvarno" stvarni. Tu dolazi do jedne interesantne filipdikovske tenzije između toga šta jeste a šta nije stvarno, toga da li je život suma iskustava individue ili suma odnosa koje individua ima sa drugim, istim takvim individuama i Die se na jednom nivou trudi da ne zapostavi psihologiju svojih likova iako su oni u ovoj naraciji mnogo više od običnih sredovečnih Britanaca – zaista neka vrsta avatara i polubožanstava čije su motivacije i moći dobrim delom s one strane moći poimanja običnog sveta koji naseljava Die.

S druge strane, naravno, svi oni imaju svoje ,,glasove" i sve su to glasovi Kierona Gillena – za njega tipično prekomerno analiziranje svakog motiva i situacije, suvi, ironični humor (,,zašto biste uzimali metadon ako vam se nudi heroin?") i opsesivna samorefleksija su deo karakterizacije svakog od likova. Srećom, autor je ovoga svestan pa likovi imaju distinktne ličnosti i istorije ali fakat je da, pogotovo posle WicDiv koji je u velikoj meri počivao na ogromnim razlikama između svojih likova, Die radi u jednom tonalno svedenijem opsegu. No, ima ovde sasvim dovoljno konvencionalno zabavnih dijaloških razmena i replika da se čovek zadovolji na jednom zdravo prizemljenom nivou. 



Takođe, uz sve prethodno navedene istine o tome da je ovo priča koja dekonstruiše mehaniku eskapističke pustolovine dok nam istovremeno daje i samu eskapističku pustolovinu, svakako valja reći da Die nije puka herojska potraga, već mnogo više Amber-olika, da ne kažem igraprestolika sapunska opera u kojoj su odnosi između likova kompleksniji od samog zapleta i smene u lojalnostima i afilijacijama su češće od borbi sa zmajevima.

Kad smo već kod borbi sa zmajevima – Stephanie Hans je urnebesan ilustrator. Doduše, u pogledu tehnike i estetike zaista više ilustrator, čak i slikar nego ,,običan" strip-autor. Ovo, svakako, može da ima i svoju negativnu stranu. Već smo mnogo puta rekli da su pripovedanje i karakterizacija za strip-crtača višestruko važniji od ,,klasične" ilustratorske/ slikarske tehnike a Hansova, kad pogledate njene crteže, ima ponešto od te slikarske statičnosti u svom stilu. Srećom, ovo nije strašno, čime hoću da kažem da je pripovedanje Hasnove prevashodno solidno. Stilizacije koje su prisutne u samom lejautu jesu povremeno vrlo agresivne sa kadrovima koji beže simetrijama ali uvek je organizacija table na nekom nivou logična i harmonična i Hansova uspeva da istovremeno bude vrlo disciplinovana u naraciji a da ima i taj artistički, razbarušeni energetski naboj.

Naravno, u samom crtežu je ovo potonje veoma naglašeno i ono gde strip ne pruža mnogo na polju karakterizacije sa likovima koji imaju pomalo ,,lutkast" izgled, kompenzuje se vrhunskim dizajnom odeće, opreme, enterijera itd. jednom ,,avatarizacijom" likova, ali i vrlo ekspresivnim kolornim radom koji često preuzima primat nad crtežom.Hansova sama koloriše svoje radove i ne znam koliko tačno je potrebno da se uradi jedna tabla njenog stripa, ali Die je strip koji se mnogo više ovaploćuje u svetlu, senkama i obrisima, uzvitlanim bojama i blještavim eksplozijama nego u striktnom radu sa linijama i konturama.



Da Gillen danas vrlo ozbiljno razmišlja o stripu kao distinktnom mediju svedoči to da Die ima ne samo urednika (a što nije norma u Imageu) u liku Chrissy Williams, već i Riana Hughesa zaduženog za dizajn. Weć je WicDiv bio strip sa naglašeno dizajniranim vizuelnim identitetom a Die je prosto prirodan medijum za ovako nešto. Konačno letering je ovde ponovo radio Clayton Cowles i njegovi dizajnerski podvizi na kakve nas je navikao sa WicDiv su sada prosto neodvojiv deo Gillenovih gustih, komplikovanih narativa.

Sa Die Kieron Gillen potvrđuje ne samo da je u kreativnom apeksu već i da nastavlja da evoluira kao autor ali i mislilac. Ovo jeste dosta esejistički rad, od toga se ne može pobeći, i sa svojim pomalo turobnim tonom, ne nosi istu vrstu mladalačke energije koju ste voleli u WicDiv (i Phonogram, na kraju krajeva). Ali Die jeste impresivan i intrigantan splet ideja i diskusija, teza i dokaznih postupaka koji se bave našim recentnim i nezvaničnim istorijama kao društva (gikova, ali i društva generalno) sa fascinantnom vizuelnom komponentom. Gillen je sebe uložio za sve pare u ovaj projekat, pročitavši tovar knjiga i usput dizajnirajući i čitavu stonu RPG kampanju, sa sve pravilima i likovima, koja se tokom ovih par godina dalje razvijala i trenutno je u verziji 1.3 (a pristupite joj slobodno ovde), dalje tanjeći granicu između ,,fikcije" i ,,realnosti", medijuma i poruke, igre i, jelte, života. Die je strip koji, ako ste na bilo koji način deo fantastičarske ili, uopšte, gik kulture, svakako dugujete sebi da pročitate. Prva tri dela su gotova i mogu se nabaviti papirno ili digitalno (izvolite), a finalni počinje sa izlaženjem u Maju. Pa, eto, pripremite se da... umrete? Bacite kockice? Možda je to sve na kraju jedno isto.

[ridiculus]

Ja ću samo da zagolicam Vašu maštu - dragi i jedini čitaoče ove teme! - sa naslovnim stranama onoga što čitam, ili ću tek da čitam, ovaj mesec.





Nenadjebivo, zar ne? Možda ću nešto o tome i napisati, uz malo vremena i inspiracije.

Sve ovo su zbirke, a od pojedinačnih svezaka imamo ovo:

[Meho Krljic]

Uh 


A ja jedva čekam da izađe malo više Beta Rej Bila, pa da mu se podam.

[Meho Krljic]

Kada je pre oko godinu dana Marvel pokrenuo novi Spider-Woman serijal, glasno sam ovo pozdravio, iz više razloga. Prvi je svakako jer je Spider-Woman kao lik poslednjih godina konačno umanevrisala u dobru poziciju. Poslednji put kada je imala solo-serijal, meni se to veoma svidelo, sa Denisom Hopelessom koji je ne samo uspeo da originalni melanholični ton stripa iz vremena kada ga je pisao veliki Marv Wolfman ublaži i osavremeni, ignorišući veliki deo zastarelih motiva i naplavina kontinuiteta koje su se pojavile u međuvremenu, već i da zaobiđe većinu Bendisovih nepočinstava iz Spider-Woman: Origin i, u dobroj meri ne baveći se komplikovanom pričom o poreklu, pruži nam jedan zabavan, osnažujući strip o nesavršenom liku koji se trudi da bude vredan svojih prijatelja ali i raste i razvija se kao ličnost. Hopeless posle ovoga zapravo nije napisao bolji strip u Marvelu.



Drugi razlog je što je kao kreativni tim za novi Spider-Woman postavljen tandem Karla Pacheco i Pere Pérez. Videti ženu na mestu scenaristkinje nije značajno zato što žene nužno umeju da pišu ženske likove bolje nego muškarci (ako bismo verovali da je ovo pravilo, uskoro bi veliki deo nas zahtevao da o muškarcima pišu samo muškarci i onda nikada više ne bismo imali Gail Simone na Deadpoolu a ko želi da živi u takvom svetu?), već zato što je žena koje pišu superherojske stripove i dalje veoma malo, a to nije zdrava koncepcija za svet koji superheroje danas prihvata na mnogo širem planu nego pre svega deset a pogotovo dvadeset i više godina. Naravno, poslednjih dana sam pisao o Runaways koje piše žena i Deadpoolu koga piše žena i imam utisak da se Marvelu ne daje dovoljno kontinuiranog kredita što neke vrlo bitne serijale (uključujući i Excalibur) rade kontinuirano baš žene. No, u ovom partikularnom slučaju ne samo da je kombinacija jednog vrlo ,,ženskog" lika i žene na scenarističkim dužnostima srećno pogođena već je ovo i prvi tekući serijal koga piše Karla Pacheco.

Ljudi sa dužim pamćenjem sećaju se da je Karla godinama bila deo proširene PWOT ekipe, odnosno da je, kao životna saputnica Jayja Pinkertona – čoveka koga većina ljudi pamti kao scenaristu igre Portal 2 – pokazala da je jednako duhovita i kreativna kao i njena (samo nominalno) jača polovina. Njen kasniji rad za Cracked u njegovo zlatno doba uspostavio joj je reputaciju vrsne komičarke i osobe spretne sa rečima tako da sam sa mnogo interesovanja čekao njen propisni strip-debi. Karla jeste pre ovog serijala imala različite stripove za Marvel, ali to su uglavnom bili one-shotovi, godišnjaci i drugi trening-program. Spider-Woman je njeno stvarno vatreno krštenje i strip u kome se jasno vidi sa koliko je strasti scenaristkinja pristupila poslu. Sa druge strane, Pere Pérez je jedan od onih crtača koji su se, sigurno, samo greškom rodili u Evropi jer su očigledno predodređeni da crtaju bučan, akcijom nabijeni superherojski strip.

Imao sam zaista visoka očekivanja od ovog serijala a i nisam bio jedini: prvi broj, kada je izašao prošle godine u Martu, tik pred ozbiljnu ofanzivu aktuelne pandemije, razvalio je u maloprodaji, potukavši i Betmena u borbi za najprodavaniji strip meseca. Iskreno, ni sam nisam bio svestan da toliko ljudi žudi za novim Spider-Woman, ali pretpostavljam da je Hopelessov serijal od pre neku godinu zaista izgradio dobru reputaciju. Ispostavlja se da, kada liku pristupite ozbiljno, date mu i humanost i dubinu i duh i sjajne superherojske moći, pa i novi, kul kostim, publika to prepoznaje.

No, Hopelessov Spider-Woman imao je i dodatne značajne detalje, notabilno dobar ansambl sporednih likova i jednu vrlo feminističku (a opet tako prirodnu i zapravo nimalo ,,politički" nametljivu) postavku u kojoj glavna junakinja, Jessica Drew ostaje u drugom stanju – a do danas ne znamo sa kim – nastavlja sa superherojskim i detektivskim poslom do duboko u trudnoći, rađa sina i prolazi kroz sva iskušenja mlade samohrane majke a da to ne umanjuje njenu superherojsku reputaciju.



E, sad, jedna od stvari koje se primete kada uzmete da čitate aktuelni Spider-Woman je da se ova dimenzija stripa ne baš sasvim briše ali potiskuje dosta duboko u pozadinu. Jessica Drew je i dalje majka, svakako, i dalje ima mladog sina koji je još uvek puzava beba (mada pošto mu je majka genetski dobrim delom pauk, njegovo puženje nije ograničeno samo na patos već se odvija i po zidovima i plafonu) o kome se stara Roger Gocking aka Porcupine, Džesikin, pa, recimo, hm partner – ali ne u romantičnom smislu – cimer, ali i neka vrsta muške guvernante koja živi sa njom i zapravo se mnogo više brine o malom Geraldu dok je mama ,,na terenu", ali Gerry i Roger se u stripu pojavljuju maltene samo simbolično dok sama Jessica prolazi kroz avanturu što će je prošetati diljem naše planete a onda i odvesti u svemir...

Da budem brutalno iskren: Spider-Woman posle ovih deset brojeva koji zaokružuju prvu priču ne mogu da nazovem zaista dobrim stripom, mada mi je konzistentno zabavan i radujem se svakoj sledećoj epizodi. Ima više razloga za to, a prvi je svakako taj da uspostavljeni odnosi sa likovima koje smo zavoleli ovde bivaju uglavnom ignorisani za račun novih odnosa sa novim likovima koje ne da ne znamo od ranije nego i sada, kada ih upoznamo, nisu baš preterano simpatični. No čak i ako nemate prethodnu investiciju u likove, verujem da ćete već pri kraju prve epizode, najdalje na polovini druge početi da zagledate strip malo pažljivije, podizati obrvu pa se onda vratiti na neku od prvih strana da proverite datum kako biste bili sigurni da niste, greškom, nikako svesnom namerom, uzeli da čitate nešto iz devedesetih godina.

Spider-Woman i jeste, da se mi razumemo, lik u čijoj kreaciji nije bilo nekakvog ozbiljnog planiranja. Za razliku od na primer samo tri godine mlađe Dazzler koja je ipak nastala kako bi se Marvel nakačio na disko-groznicu koja je tresla Ameriku u ono vreme, Spider-Woman je prevashodno kreirana kako bi se sprečilo da neko drugi, dovitljiv i ne mnogo sputan etikom, registruje trejdmark za nešto što bi se zvalo Spider-Woman. Popularnost lika je uhvatila Marvel nespreman pa kad je postalo jasno da bi tekući serijal o ovom liku imao komercijalni potencijal, Marv Wolfman, u to vreme glavni i odgovorni urednik firme, je sam uskočio da ga piše. No, iako je Wolfmanov strip zapravo bio prilično zanimljiv, prevashodno na ime interesantnog glavnog lika i ubitačne trojke na crtežu (Carmine Infantino na olovkama, Tony DeZuniga na tušu i Glyins Wein na koloru), fakat je da se sam lik tokom decenija koje su sledile potucao od nemila do nedraga, bio zamenjen drugom ženom, dobio novo poreklo koje je bilo skoro jednako odvratno kao ono koje mu je namenio tvorac, Archie Goodwin (a mnogo komplikovanije od njega) i da je, čak i posle Hopelessove reastauracije, Jessica uglavnom bila korišćena da popunjava prostor u raznim timovima, sa malo ideja kako napraviti stabilan tekući serijal gde će ona biti u centru.

Pachecova za sada ima ideje ali, kako rekoh, ove ideje su mahom nalik na eXtreme period devedesetih godina. Naravno, nije to sad toliko čudno – novi scenaristi obično pišu superheroje onako kakvi su oni bili kada su oni počeli da ih čitaju a Pachecova je tačno tih godina i njen Spider-Woman je po mnogo karakteristika veoma nalik na nešto što biste zamislili da se događa na obodima Spajdermenove priče iz vremena kataklizmičnog lančanog sudara u slow motionu koji se devedesetih zvao Clone Saga.



Zaista, kada se jednom bude uspostavila istinska demokratija bilo gde na planeti i budemo imali slobodno i ničim manipulisano glasanje, verujem da će kao najgora ideja koju je Marvel ikada imao gotovo plebiscitarno biti identifikovana ideja kloniranja i klonova. Spajdermenu je ovo donelo malo interesantnih momenata i nanelo MNOGO štete a kad se Bendis onomad dočepao Spider-Woman, valjda je pomislio da nije fer da samo Spajdermen pati od viška klonova.

Pachecova se vrlo direktno nastavlja na Bendisovu priču iz Spider-Woman: Origin i umesto jedne simpatično humanizovane i relatabilno dramatične pripovesti kakva smo se nadali da će doći kao nastavak Hopelessovog rada, dobijamo urnebesnu '90s priču o klonovima, porodici za koju nismo ni znali da postoji, daljim klonovima, retkim paucima, kloniranim dinosaurusima, robotskim HYDRA agentima koji bivaju pregaženi (kloniranim) dinosaurusima i pravim HYDRA agentima koji bivaju izujedani (nekloniranim) retkim paukovima, te o Jessici Drew čiji čitav svet biva okrenut naglavačke a onda i u dobroj meri iscepan na komade dok – sve se udarajući nogama u dupe da izda prijatelje i udruži se sa neprijateljima – protagonistkinja grčevito radi na tome da pobedi štopericu koja otkucava i nekako se dokopa tekućeg mekgafina pre nego što joj naučnomagična hemikalija koja joj daje nikad do tada okušenu snagu, oduzme život.

Aktuelni Spider-Woman je, dakle, ne samo gritty varijacija na neke prilično izlizane a i, zašto ne reći, zastarele motive* sa sve negativcima koji su deca starih negativaca, već su i sam ton stripa, pripovedni postupak i tempo, u velikoj meri nalik na devedesete.

*Mada se zna da se u Marvelu ništa ne baca i da i ideje koje su bile smatrane najgorim u vreme kada su bile originalne, godinama i decenijama kasnije ponovo bivaju ubačene u rotaciju kao da su sa vremenom postale pametnije. Pomenuo sam Clone Sagu koja je bila potpuni karambol kakav se dešava kada marketinško odeljenje ima veći uticaj na izdavača nego uredništvo, i koja je u nezanemarljivoj meri doprinela Marvelovom bankrotu u devedesetima, ali taj isti zaplet je pre desetak godina izvađen iz naftalina, malko olupan o zid da se otpraši pa su Howard Mackie i Tom DeFalco napisali ,,The Real Clone Saga" koji je i pored solidnog crteža Todda Naucka samo potvrdio koliko je sve to trebalo ostaviti da počiva u miru...


Hoću reći, Jessica Drew je ovde BESNA i to sve vreme. Ima, naravno, opravdanje za to, ali strip o liku koji bukvalno sva vrata na koja naiđe otvara nogom,* u svim razgovorima koje vodi URLA a u jedno 80% i drži sagovornika za okovratnik i preteći mu diše u lice, o liku koji se tuče sa skoro doslovno svime što se pojavi u kadru, uključujući svoju majku, dvanaestogodišnjeg dečaka, dinosauruse, poslodavca, takav strip hteo-ne hteo deluje kao parodija.

*a kad nema vrata, razbije prozor – već u drugoj epizodi imamo scenu u kojoj ona razvali stakleni spoljni zid kancelarije jednog od likova jer je suviše besna da ide liftom i polomi vrata ko normalna žena, a on posle samo ostavi tu rupetinu na prozoru da stoji jer je i sam svestan da ako dođu stakloresci i naprave malo reda, to samo znači da će Jessica sutra opet da mu polomi staklo...



A baš takav strip imamo. Jessica je ovde non-stop u akciji i imamo gotovo nula procenata njenog ,,civilnog" života (a ovde uključujem  i retke scene gde ona i Captain Marvel sede u kafeu), sa radnjom koja ne popušta tempo i ako nismo usred ogromne akcione scene to je zato što se vodi kratak, pretnjama ispunjen razgovor koji će nas uvesti u akcionu scenu ili zato što Jessica spava i ima košmar koji je i sam akciona scena ali sa nadrealističkim prelivom. Ovo je, naravno, prilično riskantno – superherojski čitaoci možda nekim delom MISLE da od stripova žele ,,sva akcija sve vreme" pristup ali ovo je ne samo ekspresna karta za monotoniju nego i najčešće dolazi u paru sa vrlo rudimentarnim karakterizacijama, isforsiranim dijalozima i nekvalitetnim zapletom.

Sad, to da ovaj strip ipak nije odron epohalnih dimenzija imamo da zahvalimo u velikoj meri Pérezvom majstorstvu ali i Pachecovu ovde treba pohvaliti za stvari koje očigledno funkcionišu. Konkretno: zaplet je, pa, bezvezan i nakon što se nagomilaju svi mogući klonovi, serumi od kojih ljudi budu jači ali i postanu agresivci što ne znaju da prepoznaju prijatelje, ćerke i sinovi, majke i klonovi koji se pojavljuju čim malo duže trepnete, čoveku bude teško da oseti ozbiljniju emotivnu investiciju u ovu priču. Jessica je svedena na jednodimenzionalan lik pokretan samo očajem a koji se izražava samo agresijom i priča o njoj ni sama nije niti suptilna niti, uopšte, zaista zanimljiva nakon što po peti put vidite šta se sve klonira, ko se sve klonira, sa kakvom se lakoćom svi kloniraju a, eto sad kurca, niko se ne seti da klonira te retke paukove koji su u centru zapleta i oko čije se genetike vrti veliki deo konflikta.

Ali Pachecova uspeva da uprkos svemu tome lik Jessice Drew, tako sveden na bes i očajanje bude, pa, simpatičan. Delimično jer su dijalozi pisani lako, lepršavo, duhovito, bez previše melodramskih uzleta i sa (možda tipičnim) elementima nerdovskog humora po kome je autorka uostalom poznata, delom jer je tempo stripa vrlo dobar sa veoma malo praznog hoda i momentima refleksije koji su kratki i ne opterećuju radnju a da ipak liku daju dragocenu dodatnu dimenziju koja ga malčice produbljuje.

No, Pérez je ovde svakako vrlo važan za to da je su ton i energija Spider-Woman dovoljni da me pridobiju čak i kada zaplet kao da čini sve da me odbije. Ovo je ,,najprljaviji" njegov strip koji sam do sada čitao sa lejautom koji prosto eksplodira po tablama i non-stop tučama u kojima se baš ne pazi strogo na anatomsku pravilnost ali Pérez uspeva da ovaj '90s senzibilitet dopuni savršenim pripovedanjem i dinamičnošću kakve ipak ne nalazimo u radovima proto-Image škole iz te decenije. Pérez sa očiglednim uživanjem postavlja kadrove u komplikovane rasporede po tabli, često varirajući arahnidsku simboliku i uspevajući da oko čitaoca vodi bez greške pravilnim redosledom, potpuno poništavajući potencijalnu konfuziju koji njegove užurbane kompozicije nagoveštavaju. Čak su i jednostavne table, sa, recimo samo dva ili tri kadra, po pravilu uobličene tako da imaju određenu geometrijsku tenziju i Spider-Woman je vizuelno izuzetno dinamičan strip a da jasnoća izlaganja priče ili, već, akcije u akcionim scenama nije žrtvovana.



Na nivou samih kadrova, a rekosmo već da je akcija ovde prisutna jedno 80% vremena, Španac samo na momente prikazuje svoje čiste, lepe konture i kompozicije na kakve nas je navikao u X-Men i uglavnom nam pruža gritty '90s akciju sa puno otvorenih usta, grimasa, iskrivljenih anatomija. No, opet, ovo nije na uštrb jasnoće, a kada dođe baš do tuča, Pérez nam pruža jedan od najboljih programa u savremenoj superherojštini. Već sam se ovde vajkao kako neki od modernih superherojskih stripova uključuju akcione scene jer to tako mora u ovom žanru ali da se one svode na seriju postera koji su lepi svaki za sebe ali ne tvore stvarni sekvencijalni narativ. Ništa od toga nećete naći ovde, Pérezov Spider-Woman je kao da čitate adaptaciju nekakvog pedigriranog tajlandskog akcionog filma, sa kadrovima u kojima likovi nešto RADE a ne samo poziraju i scenama koje teku kako se akcija preliva izjednog u drugi kadar. Pérez ovde radi sa jednim od najmanje maštovitih kostima Spider-Woman ali ovo ga spasava od fokusiranja na detaljčiće – da ne pominjem na Džesikine obline koje su harale tablama kada je ovaj strip crtao, recimo, Greg Land – i oslobađa da nam nudi akrobatsku akciju i urnebesno razmazane prikaze suludo jakih udaraca. Frank D'Armata na koloru i leterer Travis Lanham ga prate u korak i mada Spider-Woman nikada ne postaje ,,lep" strip, njegova ružnoća ima jedan pankerski šarm i nepobitnu energiju.

Nakon deset brojeva i obaveznog učešća u King in Black krosoveru – gde je Pachecova spretno izbegla da strip bude kidnapovan i iskoristila prostor da svoj zaplet pogura dalje – prva priča je završena i lik protagonistkinje – ali i njen privatni život – resetovani su na neke ,,normalnije" pozicije i nadam se da je scenaristkinja iz sebe izbacila taj obavezni program emuliranja devedesetih te da će priče koje slede biti zanimljivije na polju zapleta i karakterizacije. Ako Spider-Woman zadrži energiju i tempo koje ima a popravi ova dva elementa, biće to vrlo dobro.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvu epizodu novopokrenutog serijala Michel Vaillant koja je u Francuskoj izašla još 2012. godine, a Europe Comics ju je publikovao na Engleskom pre pet, no Comixology je ovo novo izadnje učinio digitalno dostupnm tek pre neke dve nedelje i evo nas sada. Michel Vaillant – In the Name of the Son se, tako, pojavio na engleskom jeziku i u digitalnoj verziji skoro u dan dva meseca nakon što je originalni autor serijala, Jean Graton, preminuo u svojoj devedesetosmoj godini, nadam se srećan i zadovoljan znajući da njegov sin, Phillipe Graton nastavlja njegovo životno delo, radeći i dalje u okviru Studija Graton i izbacujući nove albume o Michelu Vaillantu u dosta pravilnim razmacima. Ova nova verzija serijala, začeta 2012. godine do sada je dobacila do sedmog albuma, izašlog 2018. godine a nadam se da ćemo i njih videti na Engleskom jer se In the Name of the Son završava na emotivno zadovoljavajućem mestu ali i jednim umešno spravljenim klifhengerom koji mi je razgoreo radoznalost...



Michel Vaillant je institucija evropskog i francuskog stripa i odličan primer kako jedan projekat, rađen sa opsesivnom posvećenošću, može ne samo da vam obeleži život već i da bude zaslužan za najveći deo vaših prihoda tokom narednih decenija, pa i preraste u porodični biznis. Strip o automobilskim trkama ne deluje na prvi pogled kao nekakav brutalan moneymaker ali Graton je sa njim izgradio mini-porodičnu imperiju koja ga je nadživela i predstavlja u dobroj meri i glavni posao njegovog sina.

Graton je bio tek jedan od crtača koji su radili u franko-belgijskom stripu krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, radeći prvo za Spirou a onda i za Tintin magazine. U ovom prvom je radio po tuđim scenarijima a za Tintin je smišljao svoje priče i likove. Fokusirajući se pre svega na sport i automobilizam*, Graton je nekoliko godina tesao svoje veštine i pristup, da bi 1957. godine debitovao njegov serijal Michel Vaillant i prvo osvojio veliku naklonost čitalaca Tintina a već dve godine kasnije je Le Lombardi objavio prvi Michel Vaillant album. Graton je kreirao i mnogo drugih likova i stripova tokom narednih decenija ali Michel Vaillant će ostati njegov najuspešniji rad sa sedamdeset albuma publikovanih do 2007. godine. Sam Jean Graton se povukao iz posla 2004. godine (tada je već imao osamdeset) ali su studio i izdavačka kuća Graton Editeur koje je osnovao sa sinom početkom osamdesetih nastavili da rade. Novi Michel Vaillant serijal je, kako rekosmo, započet 2012. i izašlo je sedam albuma do sada...

*njegov otac bio je sekretar Moto-kluba u Nantu i Jean je od mladosti bio okružen trkačima, odlazio na 24 časa Le Mana svake godina otkad je napunio 12, i sam vozio motor čim je stasao za to


Popularnost Michela Vaillanta je rezultat ne samo srećnog izbora tematike već i ekstremne pažnje koji je Graton posvetio mnogim detaljima ovog opusa. U vreme kada je serijal začet, automobilske trke su postajale značajan deo sporta i popularne kulture ali i veliki biznis. Formula jedan je postojala manje od decenije kada je prvi album Michela Vaillanta stigao u prodaju a u to vreme je ona bila prevashodno evropsko takmičenje, nastavljajući se na tradiciju Evropskog vozačkog šampionata iz tridesetih koje je organizovalo Međunaordno udruženje autoklubova AIACR – preteča današnjeg FIA. Michel Vaillant je svojim uspehom legitimisao ovu vrstu tematike u evropskom stripu pa se u narednim decenijama pojavilo dosta serijala koji su se bavili vozačima, šampionatima i zapletima oko njih. No, da bi se shvatilo koliko je Michel Vaillant zapravo uticajan strip čovek se mora odmaći nekoliko koraka nazad da bi obuhvatio pogledom čitavu sliku. Ne pričamo samo o veoma uspešnoj seriji albuma koja izlazi u kontinuitetu, evo, već šezdeset i kusur godina*, već o pop kulturnom pa i mas-kulturnom fenomenu. Već 1967. godine, dakle, svega deceniju nakon nastanka, Michel Vaillant dobio je televizijsku adaptaciju od trinaest epizoda u Francuskoj a onda 1990. godine i animiranu seriju koja je emitovana i u SAD, da bi 2003. bio realizovan i igrani film (koga je, naravno, producirao Luc Besson). Dalje, solidan broj šampiona Formule jedan je izjavio kako su ovom sportu bili privučeni nakon čitanja stripa, uključujući jednog, jelte, Alana Prosta i Enca Ferarija, a automobili u stvarnom svetu su dizajnirani da podsećaju na vozila iz serijala, sa, recimo, vozilima na trci u Le Manu koja su između 1997. i 2003. godine nosila logo fiktivne kompanije Valliante iz stripa, ali i dizajnerom Lucom Donckerwolkeom koji je otvoreno govorio da su rešenja iz stripa inspirisala njegov dizajn (a čovek danas radi za Lamborgini...).

*A koju su publikovali jaki izdavači: Dargaud, Fleurus, Novedi, sve dok sam Graton nije počeo da se bavi i izdavaštvom



Michel Vaillant je, naravno, postao popularan jer se autor veoma ozbiljno posvetio svojoj tematici. Pokazalo se da ima mnogo ljubitelja automobilizma i trka koji vole da kupuju stripove kada ti stripovi imaju opsesivan pristup dizajnu vozila, ali i jedan sasvim uverljiv prikaz života u i oko trkačkog biznisa. Ne samo da su trke i šampionati na kojima je protagonist tokom decenija učestvovao sve preuzete iz stvarnog sveta, već su i mnogi stvarni vozači ,,učestvovali" u različitim epizodama, sa izuzetno realističkim tonom i trudom da se drame u zapletima drže na nivou plauzibilnog. Ovaj naučni rad, koji analizira prvih šesnaest albuma Michela Vaillanta ukazuje da je strip i u velikoj meri išao ,,niz dlaku" tadašnjim društvenim vrednostima i normama, prikazujući jednu idealizovanu sliku evropskog (prevashodno francuskog) društva, pogotovo sa tim prepoznatljivim fetišizovanjem automobila kao simbola progresa i jednom didaktičkom, edukativnom crtom koja se tada smatrala maltene obaveznom u francuskom stripu.

Elem, ,,novi" Michel Vaillant, odnosno njegov prvi album, In the Name of the Son (na Francuskom Au nom du fils) vrlo verno nastavlja u stilu i sa tonom originalnog sedamdesetodelnog prvog toma. Philippe Graton je ovo pisao u tandemu sa scenaristom po imenu Denis Lapière, koji je jedan iskusan strip-pregalac što je svoju karijeru započeo još osamdesetih pišući za Spirou, a dvojica crtača, Benjamin Benéteau i Marc Bourgne su ulila sve što znaju u kreiranje stripa koji treba da izgleda realistično i ozbiljno u meri u kojoj se to od ovako pedigriranog serijala očekuje.

Mislim da se rezultati vide uz, svakako, napomenu da In the Name of the Son podseća i na to da Michel Vaillant po svojoj osnovnoj postavci ne može da bude preterano uzbudljivo štivo. Ovo treba da bude praktično naturalistički prikaz stvarnog života porodice koja ima kompaniju što se bavi dizajnom i proizvodnjom automobila pa kao takvo izbegava veliki broj žanrovskih stilizacija koje bi na neki način oživele ovu suvu osnovu. Ovde nema ,,slice of life" drame koja se pronalazi u emocijama i karakterizacijama, niti napetih trilerskih zapleta koje bi kulisama dale mitološku dimenziju. Ovo je naprosto strip o sredovečnim i starim evropskim muškarcima (i ženama) koji rade na tome da prodaju mnogo automobila, smanje troškove proizvodnje, ostvare neke dobre marketinške sinergije i ako vam to deluje zanimljivo koliko i sedenje na tri konsekutivna Zoom sastanka, koliko sam ih ja danas imao, pa, niste u krivu. In the Name of the Son je jedan vrlo izbeljen, vrlo kapitalistički, vrlo buržoaski strip u kome je većina oštrih ivica isturpijana do nežne zaobljenosti i mada se likovima dopuštaju određene ekscentričnosti, ovde nećete naći ,,stripovsku" dramu i dinamiku.

Da ne budem nefer, naravno, ovo je pre svega izuzetno nacrtan rad. Borgne i Benéteau uspevaju da nam podare ansambl maltene identičnih kavkazoidnih muškaraca – jer pričamo na kraju krajeva o porodici – koji se razlikuju najviše po tome ko ima više sedih u kosi, te žena koje se oblače i imaju frizure kakve su Francuskinje nosile početkom prošle decenije a da strip ne izgleda vizuelno monotono. Neuzbudljivo, možda, ali ne monotono, ovo je prikaz ,,stvarnog" života na mestima gde se okreće dosta para i crtači hvataju tu udobnost i nenametljivu raskoš ovakvog življenja. Naravno, obavezne scene trka su urađene vrlo lepo, sa fetišističkim usredsređivanjem na same mašine i njihove školjke, te visokim nivoom detalja (gledajte sve te reklame i logotipe), a da se ne može govoriti o slikarskoj krutosti. Ovo je vrlo lep strip.



S druge strane, nije da i sam scenario ne nudi makar naznake da će ovde biti više stvarne drame u nastavcima. Osnov zapleta ovde je pre svega napor da se porodična kompanija Valliante oporavi od smanjenog opsega proizvodnje i redukovanih budžeta što su pratili veliku krizu sa kraja prve decenije ovog stoleća i scenario se lepo bavi aktivnostima vezanim za ponovno aktiviranje trkačke karijere samog Michela, ali i tenzijom između sinova i oca na ime ideje da se valja razmišljati o razvoju električnih vozila. Otac, koji i dalje formalno predvodi kompaniju je strastveno suprotstavljen bilo kakvoj primisli o tome da Valliante uđe u R&D vezan za električna vozila, držeći se ideje da ova kompanija slavi tradiciju. S druge strane, partneri, ali i novinari stalno zapitkuju o tome priprema li se nešto na tom planu i sinovi im daju ohrabrujuće ali neodređene odgovore. Ovo će verovatno imati odjeka u narednim albumima, kao što će i, bez sumnje, blaga naznaka potencijala za preljubništvo koji se pomalja u odnosu između Michela i novinarke što s njim provodi nekoliko nedelja u pripremi TV specijala koji treba da prikaže kakav je život vozača što se nadmeću u WTCR šampionatu, gde Michel trenutno vozi.

No, ,,glavni" element zapleta zapravo izranja tek u drugoj polovini priče, sa brigom oko Michelovog sina Patricka koji pohađa skupi koledž u Švajcarskoj a koji, pa, naizgled prolazi kroz za mlade tipični period buntovništva i džilitanja. Raspet između obaveza prema trkačkom timu i kompaniji ali i brige za sina, Michel povlači poteze koji su u najmanju ruku nestandardni i strip u svoje finale ulazi sa nekoliko preokreta koji sugerišu potencijalni kriminalistički podzaplet, ali i jednim naturalističkim razrešenjem gde se odnos oca koji je selebriti i sina koji se oseća kao da ga jedva poznaje analizira na dosta interesantan način.

Ipak, nekakav ozbiljniji sud moram da rezervišem za kasniji datum kada ću, nadam se, imati prilike da pročitam i naredne albume. Za sada je Michel Vaillant najbliži nekakvom senzibilitetu Halmark produkcije, sa vrlo ublaženim dramskim elementima ali sa druge strane i likovima koji su prirodni i uverljivi. Interesuje me šta će biti dalje, a mislim da su Graton mlađi i njegovi saradnici dobro pogodili ton originalnog serijala i da bi makar uobičajena publika ovim prvim albumom morala biti zadovoljna.

[Meho Krljic]

Vreme je, da sa velikim zakašnjenjem kažem nešto i o Marvelovom krosoveru Empyre, a koji je prošlog leta žario i palio američkom scenom ali koji se zaista može sagledati samo ako u analizu uključimo i uvodni deo, naslovljen Incoming! a koji je sa izlaženjem krenuo još krajem 2019. godine. Koliki je moj entuzijazam spram Marvelovih krosovera valjda svedoči i to da su kolekcije za Empyre izašle još u jesen prošle godine, da smo skoro pred krajem SLEDEĆEG Marvelovog krosovera, King in Black, a da sam se ja jedva privoleo da sednem i pišem o ovome, više iz osećaja dužnosti nego, jelte, zato što sam raspamećen onim što sam pročitao.

No, stvari treba gledati u kontekstu, pa tako odmah hoću i da podvučem da je Empyre za mene zapravo bio sasvim prijatan čitalački zadatak i DOGAĐAJ koji je imao više i supstance i istorijske težine pa i karakterizacije od svog prethodnika, a to je bio War of the Realms, jedan školski primer stripovskog Mc-obroka, komisijski sastavljenog narativa koji je zatim podeljen na obradu talentovanim scenaristima i crtačima što su od svega spravili probavljivu, čak na momente i sasvim zabavnu ali u nekom smislu hranljivosti (duha) sasvim praznu kašu.



War of the Realms je bio veoma jasno, i nimalo prikriveno, formatiran kao Marvelova ambicija da ,,namerno" kreira materijal za neki svoj budući filmski uradak. Scenarista Jason Aaron koji je na sebe preuzeo ulogu glavnog arhitekte je i sam pojasnio kako je ideja da se kreira epski narativ uporediv sa Gospodarom prstenova, samo centriran na Tora i njegovu galeriju saradnika i neprijatelja. Meni je Aaronov Tor u globalu bio vrlo dobar, ali War of the Realms je bio vrlo mehanički sklopljen narativ sa tankim slojem političke motivacije (unutar samog Marvelovog multiverzuma, da se razumemo) koji je vrlo malo na kraju iskorišćen u cunamiju epske akcije od kog se ovaj događaj zapravo sastojao. War of the Realms mi, da ga i korektno gradiramo, nije bio uvredljivo glup kao Fear Itself ili Age of Ultron, a kako je ovaj drugi makar dao ime uspešnom filmu o Avengersima, sasvim vidim da će i War of the Realms za koju godinu u ovoj ili onoj formi biti iskorišćen kao predložak za nešto slično. Na kraju krajeva, od filmova iz Marvelove prve faze praktično samo Tor i danas ima bioskopsku budućnost.

Ne bi, međutim, bilo toliko neverovatno da Empyre dobije svoju filmsku inačicu i pre War of the Realms jer je ovaj krosover ne samo bolje ispisan, zanimljivije uvezan u Marvelovu istoriju i više se bavi likovima i karakterima, nego i jer se čini da su odabrani baš oni likovi i koncepti čija se eksploatacija tek nazire u Marvel Cinematic Universe kontekstu. Hoću reći, iako ovde Tony Stark, T'Challa i Steve Rogers po definiciji zauzimaju značajne pozicije u narativu i Avengersi su bitan deo ratnog napora u Empyre, priča je zapravo mnogo više fokusirana na Kapetana Marvela i Fantastičnu Četvorku, sa zapletom koji se oslanja na milenijumsko neprijateljstvo kosmičkih rasa Kreeja i Skrulla. Kako je Captain Marvel ,,svež" MCU film i u njemu je ne samo uveden nepotrošen – i uspeo – lik Carol Danvers, već smo imali i postavljanje Kree-Skrull dualiteta kao okvira za neke buduće MCU priče, i kako su se Fantastic Four akvizicijom Foxa konačno vratili svome jatu a od prošlog (dosta slabog) filma je prošlo već puno vremena, možda nije puka slučajnost to da Empyre forsira porodicu Richards i njihove satelite, Kapetanu Marvelu daje značajnu ulogu, a zaplet i rasplet se u velikoj meri bave promenom kosmičkog status kvoa koji je trajao bezmalo pola veka.

Konkretno, Kree-Skrull War je jedan od vrlo ranih Marvelovih ,,događaja", posebno sa mestom radnje u kosmosu, objavljivan u Avengersima od leta 1971. godine pa sve to proleća 1972. Radi se o priči koja prethodi kosmičkim sagama Marka Gruenwalda, Jima Starlina i Billa Mantloa i čini mi se da se Royju Thomasu nedovoljno priznaje koliko je stvari u Marvelu on postavio na pozicije koje su kasnije decenijama smatrane za podrazumevane. Svakako, u ono vreme Kree-Skrull War je bio uspešan i notabilan narativ – posebno uz AAA crtačku reprezentaciju u sastavu John i Sal Buscema plus veliki Neal Adams – i tu i tamo je proglašavan vrhuncem te neke prve faze Avengersa.

Dakle, trebalo je da prođe skoro tačno pola veka da se ideja o dva enormno velika i dugovečna kosmička carstva što su u milenijumskom sukobu zaista načne. Naravno, kosmos je u Marvelovom univerzumu (multiverzum sad možemo i da ignorišemo) veliko mesto i svako sa tog enormnog Švedskog stola uzima šta mu treba – Guardians of the Galaxy imaju svoje priče, Tor svoje, X-Men imaju Brood i Shi'ar (te Breakworld, a odnedavno, u Hickmanovoj eri i još čitavu mapu budućnosti kosmosa sa inteligencijama koje nadilaze kapacitet ljudskog poimanja) i u njima rase Kreeja i Skrulla uopšte ne moraju da figurišu. Istorijski, Skrulli su vezani prevashodno za stripove o Fantastičnoj četvorci, Kreeji za Kapetana Marvela pa je otud i Kree-Skrull War bio originalna i donekle smela ideja o spajanju motiva i likova iz dva različita magazina u trećem magazinu kog je Marvel tada izdavao.



Ovo, naravno, objašnjava i što su Fantastična četvorka i aktuelna Kapetanica Marvel tako bitni za Empyre, naravno, ali Empyre ne samo da se može opisati (vrlo bombastično) kao ,,događaj pripreman skoro pedeset godina", već u njemu Marvelovi urednici i scenaristi dosta ambiciozno nastoje da povežu klasično i moderno, staro i novo, stavljajući neke nove i možda ne ni dovoljno popularne likove uz stožerne karaktere Marvelovog univerzuma i čineći napor da se izuvrši i svojevrsno ,,predavanje štafete" u ne samo nepovratno promenjenom kosmičkom status kvou već i u stavljanju likova nastalih u ovom stoleću na istu ravan sa Kapetanom Amerikom ili Mr. Fantasticom, a zatim i guranjem svega korak dalje, do mere kada ,,novi" likovi postaju u neku ruku i bitniji.

Naravno da se ovo može tumačiti i kao još jedan (ciničan) pokušaj da Marvel podmladi čitaoce i umesto podgrevanih likova starih po šezdeset i osamdeset godina u prvi plan izbaci mlađe, modernim senzibilitetima bliže karaktere, ali cinizam ne bi trebalo da nam bude prva ili nedobog jedina pozicija: inoviranje i eksperimentisanje jeste ono što stripovi mogu da rade mnogo lakše nego film ne samo u tehnološkom već i u ekonomskom smislu pa i pomisao da za imperatora čitave galaksije postavite osobu iz LGBT zajednice stoji u istoj ravni zamislivosti sa radikalnim potezom pomirivanja dve ratničke civilizacije što su jedna drugu satirale hiljadama godina i kreiranjem jednog unificiranog carstva posle pedeset godina u kojima vas je njihov sukob dobro poslužio na planu kreiranja novih stripova.

A baš se to, jelte, događa u Empyre, sa postavljanjem ,,mladog Avengera", Hulklinga, aka Teddyja Altmana na čelo novostvorene pangalaktičke države. Empyre iz naslova je carstvo nastalo ujedinjenjem Kreeja i Skrulla u činu shvatanja da višemilenijumski rat obe rase zapravo koči u dosezanju svojih potencijala i da se, u ovom trenutku, ratuje više jer je u pitanju tradicija nego što postoji ekonomski ili ideološki razlog za to. Hulkling, kao proizvod nezamislivog ali dokumentovanog seksualnog, jelte, odnosa između princeze Skrulla Anelle i uglednog Kreeja (u liku originalnog Kapetana Marvela) je i simbolički idealna osoba da sedi na tronu novostvorene Alijanse. S obzirom da je u pitanju srčani ali emotivni gej-momak iz Njujorka koga je podigla samohrana majka da bude dobar Jevrejin i dobra osoba – dobijanje ovakvog radnog mesta je priličan potres za njega i njegov privatni život.

Nedavno sam, pišući o Runaways, više puta pomenuo kako su Young Avengers – kreirani približno u isto vreme sa namerom da budu podmlađena varijanta Avengersa, bliža mlađim čitaocima – bili neuspešan koncept. Sopstvene serijale su dobili u dva pokušaja i oba puta je to trajalo kratko*, pa su tokom petnaestak godina postojanja uglavnom izguravani na pozornicu tokom company crossovera, da se ne zaboravi da postoje. Realno, ja sam, evo, i zaboravio da Iron Lad postoji – da nisam malopre osvežio sjećanja na Wikipediji, možda bih i umro ne sećajući se ovog lika.

*drugi put, kada su ih radili Kieron Gillen i Jamie McKelvie, dakle superstar tim, magazin je dobacio do petnaestog broja, dva više od originalnog serijala, ali ovo je, očigledno ni blizu uspeha Runaways, Ms. Marvel ili Milesa Moralesa...



Opet, nisu svi likovi u Young Avengers bili jednako nememorabilni – Iron Lad, Marvel Boy ili mučeni Patriot su dosta zasluženo potpuno zaboravljeni, ali Hulkling i njegov momak Wiccan su imali sasvim okej narative učestvujući u nekim spinof-serijalima Avengersa. I ovo nije samo posledica njihovog ,,woke" potencijala. Drugi likovi kreirani sa jasnim ,,woke" agendama, poput Patriota (crni tinejdžer kao pandan Kapetanu Americi) ili Ironheart (crna tinejdžerka kao pandan Iron Manu) nisu imali uspešne ili zanimljive živote. Hulking i Wiccan su, na nekoj skali ,,reprezentacije" možda zanimljivi jer su muški gej par, ali meni je uvek kod njih bilo zabavnije prvo to što su Jevreji iz srednjeklasnih porodica, a onda i to da je Hulkling isprva bio aluzija na Hulka, a onda vrlo brzo izgubio veze s njim a da je Wiccan jedan od likova sa možda najneuspešnijim kačenjem na trend u istoriji Marvela. Da, tačno je, vikanska ,,religija" i (pop)kultura jesu dotakli neku vrstu mejnstrim prepoznatljivosti krajem prošlog i početkom ovog veka ali ne samo da je Wiccan kao lik došao prekasno da bi to iskoristio već je i način na koji njegova magija funkcioniše – Wiccan u suštini izvodi ,,magiju" tako što u panici ponavlja rečenicu za koju se nada da će dati željeni magijski rezultat, tipa ,,Želimdanestanemodavde!!!" – praktično parodija sama po sebi.

No, da se vratimo Empyreu, odnosno Incomingu. Incoming! je bio za mene dosta zanimljiv potez jer je Marvel ovde praktično napravio nešto karakterističnije za DC, regrutujući gomilu scenarista i crtača da kreiraju po jedan komadić, stripa, spajajući sve to u detektivsku istragu o misterioznim ubistvu u zaključanom stanu. Nisam mogao da ne pomislim da je komitet ovde na umu imao način na koji su Geoff Johns i Grant Morrison ranije u ovom veku sklapali uvode za Final i Infinite Crisis, krećući od lokalizovanih misterija ka kosmičkim posledicama. Incoming! ne daje previše esencijalnih informacija da bi bez njega sam Empyre bio nerazumljiv nekome ko generalno ima sliku o stanju stvari u Marvelovom glavnom univerzumu, ali je meni bio iznenađujuće intrigantan i spretno izveden uvod koji, naravno, postavlja osnove i za druge priče u Marvelovom univerzumu (uključujući malim delom i aktuelni King in Black).

Sam Empyre uokviren je po jednom uvodnom i epiloškom epizodom Fantastic Four i Avengers a ,,meso" događaja čini šest epizoda miniserijala Empyre. Glavni scenaristi su ovde bili Dan Slott i Al Ewing a sa Ewingom koji je u samom sržnom narativu uradio više ,,pravog" posla (dakle dijaloga) što mi se čini kao srećna okolnost jer je Britanac imao priliku da jedan ipak standardni ,,svemirski" krosover prilagodi svom zanimljivom stilu i provede priču kroz masu epizoda koje, iako očigledno i dalje ,,komisijski" osmišljene, nisu narativ previše opteretile podzapletima, trivijom i fakultativnim sadržajima. Empyre nije nikakva revolucija u krosover-biznisu ali je narativ koji vrlo lepo curi kroz tih svojih deset ,,zvaničnih" brojeva i ima se utisak da je bilo tačno toliko materijala da se napravi ovoliko stripa od njega. Ovde nema veštačkih preokreta u minut do dvanaest da se izguraju još jedna ili dve epizode – zapravo zaplet se i bazira na jednom ,,neočekivanom" preokretu koji se doađa vrlo rano i kasnije se sve iz njega konzistentno raspliće – nema besmislenih masovki i scena akcije razvučenih preko nekoliko spleš-strana, Empyre je naprosto primetno smislenije vođen i prilagođen svojoj formi od War of the Realms, Fear Itself ili nedavno živitopisanog X of Swords.



Ovo, naravno, ne znači da on ima predubok filozofski zaplet ili da je njegova tehnologija pripovedanja sad nešto vrhunski suptilna. Ewing je sa Immortal Hulkom prilično pomerio granice i što se tiče forme i što se tiče sadržaja, ali sa Empyre se prilagodio radu na ,,velikoj pozornici" pa je i pored kvalitetnog skripta – i veoma, veoma dobrog crteža koga u samom Emypre serijalu daje Valerio Schiti, Italijan već vrlo izverziran za Marvelove svemirske narative – ovde sasvim lako videti koji su elementi nametnuti ,,odozgo". Primer je Torovo upadljivo odsustvo iz glavnog narativa – on čak nije imao ni spinof miniserijal iako su Empyre miniserijale imali i Avengersi i X-Men, i Captain America pa su čak i mučeni Savage Avengersi imali jedan one-shot – ali i pozicioniranje ,,glavne" borbe za budućnost galaksije na isto poljanče u Wakandi gde smo na filmu gledali kako se naši bore protiv Thanosa.

No, sve je to spakovano vrlo udobno – objašnjenje zašto je baš Wakanda strateški bitna za međuzvezdanu armiju koja planira da pokori doslovno celu galaksiju a čiji lider sebe smatra nečim višim od boga je sasvim prihvatljivo u okviru Marvelove istorije i nekakvog konsenzualnog ,,realizma" u tom univerzumu, a prominentna uloga za Fantastic Four i njihov napor rame uz rame sa Avengersima mi je bila iznenađujuće lepo osveženje. Shvatio sam da, nakon gomile krosovera u kojima smo gledali kako udara brat na brata i junak na junaka i gde je Marvel neprestano istraživao tenzije unutar same superherojske zajednice,* izuzetno prijatno čitati strip u kome se superheroji udružuju, sarađuju ulažući sve napore da jedni druge podupru, pomognu, sa zajedničkim ciljem da odbrane Zemlju i ostatak galaksije, sa prirodnim poštovanjem između, recimo, Tonyja Starka i Reeda Richardsa, sa jakim ženskim likovima u vidu Carol Danvers, Sue Richards ili Jen Walters koji su svi na istoj strani, sa Benjaminom Grimmom i Johnnyjem Stormom koji su ono što treba da budu – heroji koji čak i dok spasavaju planetu pa i čitav Sunčev sistem, pre svega u mislima imaju porodicu i ljude iz svog kraja.

*samo u prošlih desetak godina smo imali Civil War II, Secret Empire, Original Sin, Inhumans vs. X-Men pa i Avengers vs. X-Men, misllim, rodbino, što je mnogo – mnogo je

S obzirom da se uvod za Empyre poklopio i sa krajem Slottovog rada na Iron Man, prijalo mi je i kako je Slott odmerio ton za delove Empyre koji su se ticali Fantastične četvorke* – nostalgično, optimistično, porodično, vrlo herojski – i ton za Iron Mana koji je ovde dobio ulogu više inženjera i mislioca nego ratnika ili stratega. Ovo je strana Tonyja Starka koju scenaristi ne forsiraju dovoljno često – superherojski stripovi ipak zahtevaju obaveznu meru letenja i tuče, jelte – pa je narativ u kome Tony ima i sumnje u sebe i dileme, ali nikada ne odustaje i na kraju ubedljivim (pseudo)naučnim radom spasava stvar u minut do dvanaest u sklopu cele ove priče ispao zreo i prijatan.

*koju i dalje piše



Naravno, to da su se Hulkling i Wiccan ovde uzeli i da je Hulkling po okončanju rata u kome je bilo i izdaja, prevara i metaforičkih noževa u leđa (kako već i mora kad imate posla sa rasom što može da menja oblik i izgleda kako želi, te drugom rasom koja je rat stavila u centar svoje kulture) ostao imperator galaktičkog carstva ali nije izgubio ništa od skromnosti i požrtvovanosti momka sa njujorškog pločnika je vrlo lep element. Ewing je ovde na svom terenu i pitanja o tome šta znači ZAISTA biti kralj i u kojoj meri moć obavezuje a u kojoj čoveka izmešta iz zajednice na poziciju sa koje se promatranje ljudskih života ponekad svodi samo na matematiku su istražena efikasno, sa jasnim didaktičkim poukama ali bez opterećivanja preteranim količinama teksta ili veštački kreiranim dramama. Naprotiv, superheroji su ovde pokazani onako kako na kraju krajeva oni sebe i žele da vide: puni vrline, požrtvovani, sa poštovanjem jednih za druge, zreli ali ne ogorčeni. Ovo Empyre ne čini nekakvim kamenom-međašem u modernom superherojskom stripu u smislu pretresanja gradivnih elemenata samog žanra i nekakve metaanalize teksta (kakav je  bio DC-jev recentni Dark Nights: Death Metal) ali ga čini udobnim, blago staromodnim pa pomalo i nostalgičarskim štivom koje uzima neke poznate motive iz Marvelove istorije, a zatim ih pomera na nove pozicije, puštajući heroje da budu heroji i po cenu povremene naivnosti.

Ovo je, otud, u neku ruku i konzervativan narativ – na stranu sve te delatne žene i prominentni gejevi što se ljube u usta pred svima – ali ovo ne mislim u lošem smislu. Superherojski strip svakako ima dovoljno dekonstruktivnih i prevratničkih narativa da mu povremeno resetovanje na fabrička podešavanja i kreiranje korektnog mada ne revolucionarnog narativa o velikoj pretnji koja je zadesila Zemlju a herorji je požrtvovano odbranili neće naškoditi, naprotiv. Pa prijatno, vidimo se u King in Black.

[Meho Krljic]

To da je jedna srpska kablovska televizija nedavno emitovala (i još uvek emituje) meni inače dragu Netfliksovu seriju Jessica Jones možda je bio blagi podsticaj da se vratim i pročitam dva miniserijala o namrgođenoj Marvelovoj privatnoj detektivki a koja sam, iz ne sasvim objašnjivih razloga preskakao poslednje tri godine. Jessica Jones: Blind Spot i Jessica Jones: Purple Daughter su stripovi koje je napisala Kelly Thompson u 2018. i 2019. godini, a nije da sam ja poslednjih nekoliko meseci kao nešto krio svoju ljubav prema ovoj scenaristkinji. Dodatno, glavni crtač na oba serijala bio je odlični Mattia De Iulis (Italijan koji je napravio uspešan transatlantski krosover sa Bonellija do Marvela, i bio jedan od crtača i na nedavno pominjanom Incoming!) pa je ovo bio domaći zadatak koji se više nije smeo odlagati. Da bude jasno, doduše, odlagani užitak ume da bude najbolji užitak a kako sam užitak ovde očekivao, užitak sam i dobio.



Jessica Jones je zanimljiv i važan dodatak Marvelovoj uvek rastućoj ergeli likova a na tome se imamo zahvaliti činjenici da je kreirana dosta rano unutar karijere Briana Bendisa kao Marvelovog superstar scenariste. Ja sam dosta kritikvoao Bendisov kasniji rad u Marvelu, prigovarajući mu odustvo zanimljivih ideja i manirističko pisanje scena, dijaloga, teksta generalno, no njegove prve godine su umele da budu veličanstvene. Pored toga što je Daredevila i (Ultimate) Spider-mana ovenčao jednim vrlo svežim, revitalizujućim pristupom, veliki scenarista je zajedno sa crtačem Michaelom Gaydosom 2001. pokrenuo serijal Alias u kome su njegov novostečeni status belo usijanog superherojskog scenariste i stara karijera autora gritty kriminalističkih stripova mogli da se prirodno i slobodno ukrste. Jessica Jones, protagonistkinja Aliasa je postavljena kao antiheroj na interesantnom secištu supermoći, asocijalnog karaktera i zle sudbine, ali i secištu superherojskog senzibiliteta i detektivskog noira. Alias je izlazio za Marvelov MAX imprint što je u startu garantovalo zreliji, odrasliji i mračniji ton priča o privatnoj detektivki sa supermoćima koje ne voli i retko ih koristi, a za čiji je uglavnom nekvalitetan socijalni život i profesionalne neuspehe isto onoliko odgovoran njen nezgodni karakter koliko i objektivne okolnosti.

Bendis je u tim prvim godinama rada za Marvel bio izvrstan u kreiranju intenzivnih ,,malih" drama fokusiranih na likove i utemeljenih u njihovim odnosima pa su i Daredevil i Spider-man i Alias bili stripovi intenzivnije, intimnije pa i ,,stvarnije" energije nego što je u to vreme bio standard za Marvel. Kasnije se transformisao u arhitektu univerzuma,  pišući Avengerse i gradeći brojne krosovere i ove suptilnosti i fokusa je nestalo iz njegovog rada, mada im se povremeno vraćao (npr. u Moon Knightu i kasnijim pričama o Ultimate Spider-man likovima). Utoliko je i Jessica Jones iz MAX verzije Marvelovog univerzuma preseljena u regularni Marvelov univerzum, postala životna saputnica Lukea Cagea, rodila mu dete, učestvovala u masi krosovera, čak se i par puta vraćajući svom odbačenom, kostimiranom superherojskom identitetu pod imenom Jewel.

Iako je Jessica Jones na ovaj način u izvesnom smislu ,,pripitomljena" i njen depresivni pogled na svet i agresivan karakter su pozicionirani više kao simpatične ekscentričnosti, Bendis i Gaydos su se svojoj protagonistkinji vratili još jednom u serijalu ovog puta nazvanom prosto Jessica Jones, iz 2016. godine koji je izgurao osamnaest brojeva, a urađenom da koincidira sa serijom. Bendis je po okončanju serijala već pripremao svoj odlazak iz Marvela, ali je i kontaktirao Kelly Thompson (pa još na tviteru) i pitao je da li bi ona bila zainteresovana da piše naredne Jessicine priče. Dodat je i Mattia De Iulis kao crtač i sama Thompsonova kaže da je ovo bila ponuda koja se ne odbija, iako je bila sasvim svesna da naslediti Bendisa na nečemu što je bio vrhunac njegovog rada u Marvelu neće biti lak zadatak. Opet, kako je poslednji Bendisov i Gaydosov serijal dobio i kritike da neki momenti predstavljaju upadanje u kliše, pogotovo kada se radi o ženskoj psihologiji, jasno je da je bilo pravo vreme za smenu.



Jessica Jones: Blind Spot je prvi od dva miniserijala koje će Thompsonova i De Iulis uraditi i on već na prvih par strana vrlo uspešno uspostavlja svoj identitet. Thompsonova je odličan superherojski scenarista koji uspeva da brz tempo i vrcav dijalog upari sa uglavnom odličnom karakterizacijom, spajajući komediju i akciju na idealne načine (videti, između ostalog, šta sam pisao o njenom Deadpoolu pre neki dan), ali se bez ikakve frikcije prilagodila protagonistkinji i u centar stavila depresivni detektivski noir koji, opet, nije izgubio ni duh ni vrcave dijaloge i monologe, naprotiv. Rekao bih da je Thompsonova ovde zapravo uspelo osvežila lik, smeštajući ga negde na idealnu sredinu između originalnog gritty noir senzibiliteta i kasnijeg razvoja lika u smeru porodične žene i lakšeg tona, sa za nju karakterističnom suvom, efikasnom komedijom ubačenom tako da ne naruši osnovni ton.

Blind Spot, uprkos imenu nema nikakve veze sa Daredevilovim sajdkikom po imenu Blindspot i u pitanju je detektivska priča u kojoj Jessica Jones biva ubijena već na kraju prve epizode. Thompsonova odlično rukuje ovim izlizanim superherojskim tropom i uspeva da njenu smrt-i-voskresenije ne samo odradi uz idealnu kombinaciju noir drame i frivolnog humora, već i da ovaj klasični klifhenger pretvori u jedan od osnovnih motiva zapleta koji deluje istovremeno i natprirodno ali i prizemljeno, pogodan za obradu kroz detektivski rad, ali uz uloge koji, kako priča ide dalje, postaju sve viši do mere kada se može legitimno reći da Jessica do kraja spasava svet u određenom smislu. Ova priča postavljena je u Marvelov ,,mejnstrim" univerzum pa tako i Luke Cage i ćerka Dani imaju nezanemarljive uloge u njoj, a da sa druge strane dobijamo i necenzurisano psovanje na nekim mestima (pored dosta cenzurisanog psovanja, takođe), ne bsimo li se podsetili Jessicinih MAX početaka. No, najbolji element ove postavke da Thompsonova ima pristup ,,normalnim" superherojima koji ovde dobijaju priliku da se ponašaju za mrvu ,,ekstremnije" nego u svojim stripovima. Ovo nam daje uglavnom prijatan komični sadržaj u kameo-pojavljivanjima Matta Murdocka (u svojoj advokatskoj ulozi), smorenog Dr. Strangea čije dve zmije uspevaju da ukradu šou svaki put kad se pojave, ali i Else Bloodstone za koju Thompsonova očigledno ima posebno mesto u srcu i umeće je u svaki strip gde joj to nije eksplicitno zabranjeno.



Sam lik Jessice Jones je ispisan tačno kako treba, uzimajući za nju karakterističan bes i (auto)destruktivnu energiju, ali ih temperirajući humorom za jednu zdravu kombinaciju u kojoj Jessica, iako sebe i dalje vidi kao depresivnog luzera, ima ne samo jednu časnu posvećenost poslu i porodici već i nepobitne detektivske veštine koje je i pored krivice koju oseća, čine produktivnim i korisnim delom zajednice.

Blind Spot je priča-metafora u kojoj Thompsonova kroz superherojski/ detektivski narativ obrađuje neke savremene, jelte, društvene teme, pokazujući da eskapističke fantazije legitimno mogu da posluže kao sasvim korektan medijum za ozbiljnu analizu. Konkretnije, kako su superherojski stirpovi istorijski u dobroj meri fetišizovali/ seksualizovali žene – čak i kada su ih prikazivali kao nominalno snažne – tako je i Blind Spot priča o savremenim strahovima kod određenih grupa muškaraca, a prema ženama koje su percipirane kao snažne ili moćne, a koji mogu da mutiraju u nasilnost. Blind Spot nije nekakva ,,direktna" naracija o alt rajtu, MRA i drugim formama manje ili više organizovane mizoginije, ali se dobro uklapa u savremene diskusije o tome šta zapravo neke muškarce plaši kod samovlasnih žena i kako ,,toksična muškost"  može od apstraktnog filozofskog fenomena za koji mnogi ne veruju da uopšte postoji, da se transformiše u akciju. Thompsonova ovde kombinuje alegoriju i strejt-superherojski fantastiku da priča o različitim aspektima ljudske i muške ličnosti i spreman sam da oprostim čak i prilično didaktički ispisanu i time, u odnosu na prethodne, dosta neprirodniju petu epizodu, na ime toga da je sama poruka, sama ,,metafora" zapravo nijansirana i ubedljivo ukazuje da magična rešenja (ili, svejedno, ,,magična" rešenja) nisu ono što zapravo kreira stvarnu ličnu ili društvenu promenu.

Iz nekog nejasnog razloga, šesta epizoda Blind Spot dolazi nakon što je priča već zaokružena u prvih pet, kao da se radi o tekućem serijalu, a ovde je crtač (takođe odlični) Marcio Takara i njegov crtež signalizira i potpunu promenu tona u scenariju. Ova epizoda je, naime one-shot mnogo okrenutiji komediji, sa zapletom koji se vrti oko drugog rođendana Dani Cage, Jessicine i Lukeove ćerke i služi i kao komični predah za nastavak priče.



Ali taj nastavak priče stiže u formi narednog, takođe digitalnog serijala, Jessica Jones: Purple Daughter i ovo je sa jedne strane još spretnija, impresivnije sklopljena noir priča ali i daleko mučniji narativ koji seče do koske i vraća se originalnim motivima stripa, istraživanim kroz Alias. Sa jedne strane, naravno da je bilo za očekivati da će se strip jednom ponovo vratiti Jessicinom arhineprijatelju, Purple Manu – pogotovo što mu je David Tennant dao memorabilnu televizijsku personu – a sa druge, ovo je priča od koje se čovek posle čitanja oseća prljavo i iznureno.

Čitava ideja sa Purple Manom je da je njegova supermoć da kontroliše umom druge osobe i pošto je u pitanju narcisoidni psihopat velikog kalibra, ovo podrazumeva potpuno antisocijalnu dispoziciju, eksploataciju ljudi na najperverznije načine i ponižavanja koja njegove žrtve potpuno dehumanizuju. Originalno Daredevilov negativac, Zebediah Killgrave je u Alias dobio ekstra dimenziju psihopatskog sadizma i transformisao se u jednu od najviše zastrašujućih persona u čitavom Marvelovom univerzumu na ime te duboke traume koju ostavlja čak i na osobama koje prežive njegovu manipulaciju.

Iako je Killgrave umro (sopstvenom voljom) a zatim je njegov leš, za svaki slučaj, Captain Marvel bacila u Sunce, Purple Daughter je ponovni susret sa njegovim legatom i užasnim moćima. Thompsonova ovde vrlo ubedljivo pokazuje taj osećaj dubokog nasilja koje ova vrsta kontrole čini nad ljudskim bićem i fer je reći da ovde još od Alias postoji i jedna naglašena rodna komponenta sa Killgraveom koji će ubijati i žene i muškarce ali koji žene generalno a Jessicu partikularno eksploatiše na posebno odvratne načine. Sve je to, dakle, i dalje na terenu metafore koja ovde nije delo same Thompsonove već sada kanonizovan deo Killgraveovog karaktera, a Purple Daughter je i pored izuzetno mračne, mučne priče, zapravo strip koji i dalje čuva lepršavost dijaloga pa i humor koji očekujemo od autorke.

Štaviše, mislim da su sa Purple Daughter Thompsonova i De Iulis dosegli viši nivo saradnje i ovo je još efikasnije pripovedana i realizovana priča sa tempom koji uspeva da čitaoca podiže i spušta, ne dozvoljavajući mu da potone zajedno sa protagonistkinjom u ambis depresije što se ispod nje otvara. Thompsonova ovde postiže vrlo težak balans između toga da na čitaoca zaista prenese osećaj beznađa, poraženost, praktično viktimizovanosti koji obuzima Jessicu, a da sačuva njen delatni suverenitet, integritet ličnosti, dostojanstvo. Takođe, gostovanja drugih likova su ovde još bolje urađena sa izuzetnim kameom Emme Frost iz X-Men, a osećaj ženske solidarnosti koji se ovde provlači nimalo ne narušava noir ambijent niti atmosferu strave koju strip umešno kreira.



Ovde je mesto da kažem kako sam se zapanjio koliko mi Mattia De Iulis prija kao crtač. U ova dva stripa pogotovo, Italijan svoj inače pomalo statični, čisti crtež dodatno uoštrava kompjuterskim kolorom i retuširanjem i mada ovde ima mnogo tehnika koje ja načelno ne volim, moram priznati da ih De Iulis primenjuje na iznenađujuće efektne načine. Jessica Jones time dobija jedan ,,ozbiljniji", kinematičniji izgled i senzibilitet, sa, recimo, kompjuterski zamućenim pozadinama koje služe da se fokusira portret u prvom planu ili sa efektima refleksija ili preosvetljenosti koje sugerišu ,,filmsko" osvetljenje. No, važno je da je De Iulis pre svega dobar u kadriranju, pripovedanju, ali i karakterizaciji i mada povremeno vrlo klinička čistota njegovih crteža zna da bude za mrvicu previše ,,slikarska", on je ipak sa prave strane granice koju sam ja povukao u svojoj glavi. On ovde prevashodno odlično funkcioniše sa Thompsonovom pogađajući bez greške akcente, dramske i komičke, što ih diktira njen narativ, ali i dinamizujući lejaut na dovitljive načine, bez da se naruši ta skoro svečana čistota koja mu je prirođena. Sama Jessica je ovde urađena izuzetno dobro sa fizionomijom koja ima onaj pomalo izmučeni manekenski šmek Krysten Ritter ali i črvstinu i snagu što ne moraju da se pokazuju prenaglašenim pozama i grimasama. Kolorni rad je ovde veoma dobar sa Jessicinom kombinacijom kožne jakne i pantalona sa običnim majicama koja naprosto blista na stranici i zaista joj daje jedan upečatljiv izgled koji nikakav superherojski kostim ne može da ,,popravi".

Jessica Jones koju su radili Kelly Thompson i Mattia De Iulis (Cory Petit je radio letering za oba serijala i bio sjajan kao i obično) mi se, dakle, veoma dopala. Ovo je skoro pa idealan kombo odličnih autora, familijarne ali neizlizane protagonistkinje, noir krimića, psihološkog horora, superherojštine i kul, šmekerske akcione komedije, zrelijeg tona ali i duhovitih gostovanja superherojskih zvezda – zašto Marvel ovo nije objavio na papiru (barem drugi serijal, prvi je dobio print verziju dve godine kasnije) mi nije baš najjasnije, ali srećom, makar ih možemo čitati u digitalnojformi. Ne propustiti.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje. Mange iz šezdesetih godina su na zapadu ipak objavljivane vrlo retko (Astro Boy je, recimo, zvanično publikovan od strane Dark Horsea tek počev od 2002. godine, Golgo 13 je izlazio osamdesetih u SAD, Lone Wolf & Cub isto krajem osamdesetih...), a Kitaro je imao i dodatno otežavajuću okolnost što se bazirao na japanskim folklornim predanjima, narodnim pričama i bićima iz nacionalne i lokalne mitologije, pa je time i verovatno bio manje interesantan izdavačima koji su dugo vremena bili mnenja da zapadna publika želi da čita japanski materijal koji je bliskiji ,,našem" senzibilitetu.

*o čijoj ću recentnoj knjizi Pure Invention pisati čim uhvatim malo vremena...



No, Kitaro je u Japanu bio zaista svojevrsni game changer i ostaje centralni deo opusa njegovog autora, mangake iz Osake po imenu Shigeru Mizuki. Mizuki je rođen 1922 godine, a umro 2015., time u toku jednog životnog veka ne samo svedočeći neverovatnim promenama u ljudskom društvu već i u dobroj meri utičući na ove promene, makar u domenu kulture. Za Mizukija kažu da je bio nezgodne naravi kao klinac, da je tražio kavgu i voleo da se tuče, ali mu je već u osnovnoj školi identifikovan veliki talenat za crtanje. Mladi Mizuki je tako na kratko bio i lokalni selebriti sa organizovanjem izložbe njegovih crteža od strane škole, a izašao je, što se kaže i u novinama. Druga važna karakteristika njegovog detinjstva bilo je izraženo interesovanje za narodne priče, bajke, lokalne legende o duhovima itd. koje je slušao prevashodno od starije žene po imenu Fusa Kageyama*. Ova Mizukijeva pasija će biti presudna za njegovu kasniju slavu isto koliko i njegov crtački talenat, a sakupljanje folklornih predanja pretvorilo se u praktično celoživotnu aktivnost.

*kasnije će joj posvetiti jedan strip

Mizuki je, nažalost, 1942. godine bio mobilisan u Imperijalnu armiju pa se brzo obreo i na ratištu, konkretno na Papui Novoj Gvineji gde je ne samo iz prve ruke iskusio strahote rata – kasnije je tvrdio da je jedini preživeli iz svoje jedinice – već i preležao malariju a zatim i izguvio levu ruku u jednom bombardovanju. Kako je leva ruka bila ona kojom je crtao, ovo je mogao da bude i kraj njegovog bavljenja finim umetničkim radom, pa je svoje dvadesete godine Mizuki proveo ne samo lutajući od posla do posla – uključujući prodaju ribe – već i gradeći jedan pacifistički svetonazor, pod dubokim uticajem strahota koje je iskusio tokom rata, ali i aktuelne američke opkupacije Japana, kao i činjenice da mu je stariji brat, oficir Imperijalne armije bio osuđen za ubijanje ratnih zarobljenika.



No, umetnički instinkt i potreba za stvaranjem su bili jaki i Mizuki se jednim delom izdržavao radeći kao ilustrator za tadašnje ,,crtane medije", a koji su prethodili mangama kako ih danas razumemo. Kashi-hon je bio biznis zasnovan na iznajmljivanju stripova, magazina i knjiga pa je Mizuiki prvo radio za izdavače u ovom poslu, da bi onda dobio i posao kao ilustrator kartica za japanski ,,ulični teatar" kamishibai. Kamishibai je na neki način bio preteča televizije (u smislu pop-kulture) jer su putujući umetnici svoje predstave izvodili prevashodno za decu, kreirajući minijaturne narative na drvenim i kartonskim pozornicama čije su ilustracije služile za promenu scena i okruženja. Posleratno okruženje u Japanu, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom pogodovalo je procvatu ove ,,industrije" pa postoje procene da je u urbanim okruženjima i do milion dece dnevno posmatralo kamishibai predstave. Uprkos tome, ne pričamo o biznisu koji je zarađivao mnogo novca, pa je Mizuki jedva sastavljao kraj sa krajem. No, jedna važna dimenzija kamishibaija je bila i ta da su priče u ovim komadima bile bazirane i na narodnim skaskama i legendama, pa se Mizukijevo interesovanje za folklor pokazalo kao veoma korisno kada ga je 1954. godine tadašnji poslodavac instruirao da kreira nove priče u nekada popularnom kamishibai serijalu Hakaba No Kitaro (odnosno Kitaro s groblja).  Hakaba No Kitaro je bio baziran na narodnim verovanjima i sujeverjima i bio primer folklornog horora, u prepakivanju starih priča o duhovima i yokai-stvorenjima, nastavljajući se na postojeću tradiciju yokai-fikcije koja nije imala samo ,,čisto" folklornu već i pop-kulturnu dimenziju iznenađujuće veliki broj godina unatrag.



Štaviše, uvodnik za ovu kolekciju navodi da je ilustrator Sekien Toriyama još krajem osamnaestog stoleća kreirao prvi ilustrovani vodič za yokaije sa profilima pedeset ovih đavolčića. Ovo ne samo da je prvi zabeležen slučaj da je neko seo, nacrtao i objavio grafičke prikaze mitskih stvorenja, već je i Toriyama pored nekih tradicionalnih yokaija dodao i neke koje je sam izmaštao sa satiričnim namerama. Njegov vodič je bio toliko popularan da je Seiken napravio još tri nastavka. Početkom dvadesetog veka je američki novinar Lafcadio Hearn bio autor serije knjiga sačinjenih nakon ekstenzivnog putovanja po japanskoj provinciji i prikupljanja narodnih umotvornina, a koje su, nakon prevoda na japanski proizvele interesovanje za foklor i ovu dimenziju tradicije i među urbanijom, obrazovanijom populacijom. Na ovo se nastavila knjiga Kunia Yanagite iz 1910. godine, Tōno Monogatari koja je bila uticajna u rastu akademskog interesovanja za folklor i proučavanje, između ostalog yokaija.

Yokai je termin koji se ne može baš 100% tačno prevesti na naš ili, uopšte, zapadne jezike. Politeistička japanska kultura podrazumeva prisustvo božanstava, duhova i natprirodnih bića (koja se poimence broje u milionima) u gotovo svemu što nas okružuje, u predmetima, zgradama, pojavama, elementima, konceptima... Yokai su jedan deo ovog ekosistema, možda u nekoj meri analogni našim, slovenskim, ,,vilama" i vilinskim bićima, koja nisu nužno dobroćudna niti nužno zloćudna već često pre svega svojeglava, prevrtljiva i sa sopstvenim agendama, sklona da se u kontaktima sa ljudima ponašaju kao da se igraju, nanoseći nam štetu već time da ih mi ne razumemo i nismo obavezno svesni kakve posledice ta igra može imati.



Mizuki se, dakle, nastavio na jednu postojeću folklornu tradiciju ali je onda putem Kitara uspostavio dominaciju koja je praktično trajala pola veka sa ogromnim uticajem na japansku pop-kulturu, do mere da se danas i neki od tradicionalnih yokai likova smatraju njegovim kreacijama, već utoliko što su njihov grafički prikaz i prisustvo u kulturi zasnovani na Mizukijevim predlošcima. No, uspeh nije došao preko noći. Iako su prvi radovi na Kitaru pokazali kako je Mizuki u stanju da rafinira folklorne priče i osavremeni ih u jednoj meri, kashi-hon i kamishibai su bile industrije na zalasku. Tek kada je krajem pedesetih manga kao medijum postala defakto mejnstrim, sa etabliranim izdavačima, tržištem i populacijom čitalaca koji su mogli da priušte kupovinu nedeljnih magazina, i Mizuku je video svoju šansu. U stanju da drži korak sa brutalnim tempom proizvođenja nedeljnog stripa, Mizuki je tek ovde mogao da računa na redovnije prihode. No, čak i tako, Hakaba No Kitaro je jedno vreme tavorio u poluanonimnosti – iako objavljivan u nedeljnom tempu (u magazinu Weekly Shonen Sunday) ovaj strip je bio uglavnom zaobilažen od strane producenata animiranih serija koje su donosile, jelte, prave pare i slavu, a Mizukiju je sugerisano da je problem u naslovu koji je, eskplicitno pominjući groblje bio malo previše heavy za mlade čitaoce – glavnu ciljnu grupu – ali i sponzore. Mizuki će naziv mange na kraju promeniti u Ge Ge Ge No Kitaro, aludirajući na svoj nadimak iz detinjstva (kao dete je svoje ime Shigeru izgovarao kao Gegeru) ali i na onomatopeju žabljeg glasanja, tradicionano vezanog za yokaije, ali možda ključni korak ka osvajanju nacionalnog tržišta i ulazak u samo srce kulture glavnog toka je bila pažljiva promena duha samog stripa.



Naime, priče u kolekciji Kitaro su zasnovane na folklornim predanjima, ali ih sve povezuje upravo lik samog Kitara, dečaka sa natprirodnim moćima i dobrim poznavanjem populacije yokaija. Priče o Yokaijima koje je do tada Mizuki radio imale su jasno izraženu folk-horor komponentu, u skladu sa narodnim pripovedanjima pa je njegov ključni doprinos sa Ge Ge ge No Kitaro bio upravo da je uvedena naizgled mala ali presudna žanrovska izmena. Matt Alt u svom uvodniku povlači paralelu sa superherojskim stripom, ali ovo treba tumačiti više u ključu japanske strip-tradicije (od Astro Boy do, recimo, One Punch Mana) nego čitati kao kopiranje američkih predložaka. ,,Klasične" horor priče ovde su adaptirane uvođenjem Kitara kao neke vrste modernog katalizatora koji je ne samo omogućio Mizukiju da poveže narative iz sasvim različitih delova Japana i lokalnih kultura u jednu tonalno konzistentnu celinu već i da ima priče u kojima se tradicionalni zapleti o yokaijima koji ljudima donose strah ili gubitke prepakuju u herojske narative gde požrtvovani momak u japankama i prugastom prsluku štiti te ljude kombinacijom dovitljivosti, znanja, natprirodnih moći ali pre svega srčanosti i požrtvovanosti koje skriva iza jedne indiferentne persone što luta Japanom bez cilja i praktično slučajno nailazi na nove slučajeve kojima će se baviti, spasavajući decu i poražavajući često zastrašujuće demone.



Mizukijev rad je proizveo pravu mali pop-kulturnu revoluciju pa je pored brojnih enciklopedija Yokaija koje će Shigero uraditi u narednim decenijama, Kitaro poroditi i gomilu televizijskih serija i igranih filmova a čak se i recentni Yo-kai Watch fenomen (video igre, filmovi...) u dobroj meri bazira na njegovim predlošcima.

Stripovi u ovoj kolekciji su namenjeni deci, pa je Mizukijev crtež jednostavan i efikasan sa likovima koji su urađeni kao jasne, brze karikature, tako da budu izražajni i prilagođeni tonu koji treba da nosi i dramu i horor ali i herojski narativ. Sam Kitaro je posebno upečatljiv na ime toga kako u sebi spaja ,,svakodnevnost" i onostranost, na prvi pogled delujući kao običan provincijski klinac sa neurednom frizurom, a na drugi pokazujući da nije sasvim od ovoga svijeta, sa sopstvenim ocem – natprirodnim bićem po imenu Medama-oyaji koje je posle smrti vaskrslo u formi sopstvene očne jabučice – koji mu živi u levoj očnoj duplji. Sam ton stripa je bio pogođen na idealan način, kreirajući suptilne komične scene paralelno sa folklornim hororom koji nikada nije prelazio granice što bi ga učinile nepristupačnim ili odbojnim za decu. Utoliko, priče u ovoj kolekciji su ,,strašne" i bave se duhovima koji posedaju decu, kidnapuju devojčice, isteruju ljude iz zgrada itd., ali su i energične i duhovite, sa Kitarom koji prolazi kroz herojske akcione scene gde će se i fizički boriti sa yokaijima, ali i demonstrirati neke svoje natprirodne sposobnosti – nevidljivost, mimikriju, kontrolu nad odvojenim delovima tela (tj. delovima tela odvojenim OD tela...), ekstremnu izdržljivost, korišćenje vlasi kose kao oružje itd.



Drugi ključan element uspešnosti ovog stripa bila je modernizacija koju je Mizuki sproveo, postižući srećan spoj između tradicionalnih motiva i zapleta sa jedne i savremenog okruženja sa druge. Ovo se prevashodno videlo u dizajnu samih yokaija i njihovom korišćenju nekih savremenih tehnoloških i socijalnih izuma (bejzbol utakmica sa yokaijima, voz za pakao u jednoj od ranih epizoda, ali i demonska agencija u jednoj od kasnijih, iz koje Kitaro isteruje yokaije paleći opuške od cigareta prikupljene u dve metalne kofe), ali i u jukstapozicioniranju japanskih natrpriodnih bića sa onima iz zapadnjačke tradicije te savremen(ij)e popularne kulture.

Danas su takvi krosoveri i mešapovi uobičajena stvar ali danas znamo da živimo u, kako reče Liotar, postmodernom stanju – šezdeseth godina prošlog veka je spajanje zapadnjačkih vampira sa japanskim yokaijima bilo originalno, pa malo i transgresivno i predstavljalo i neku vrstu pobune Japana protiv dominacije (kulturne i druge) zapada. Jedna rana epizoda sa vampirom je tek topla proba za kasniju, mnogo dužu i kompleksniju u kojoj Kitaro okuplja (preko oglasa u novinama, jasno) reprezentaciju japanskih yokaija što će se suprotstaviti invaziji zapadnjačkih čudovišta koja kreće sa jednog udaljenog japanskog ostrva. Vukodlaci, vampiri, veštice i Frankenštajnovo čudovište su, naravno, spoj tradicionalnog i pop-kulturnog u duhu ovog stripa, ali i ne preterano prikrivena alegorija za zapadnjački (kulturni, militaristički i ekonomski) imperijalizam koji je u Japanu i od pre Drugog svetskog rata percipiran kao jedna od velikih pretnji za Carstvo izlazećeg sunca.



No, možda najinteresantnija a svakako najduža priča u ovoj kolekciji ne samo da ima dugačak uvodni deo koji formatira Kitarov narativ kao herojsku potragu ekspedicije što se uputila na daleku, egzotičnu lokaciju – u odjeku avanturističke literature, filmova itd. iz poslednjih 60-70 godina – već ima i dublji socijalni komentar o sukobu modernizma i tradicije (ovde provueno kroz opoziciju nauke i ,,magije"), ali onda i urnebesnu, spektakularnu drugu polovinu koja je možda najbolje sažela Mizukijev melanž tradicionalnog i savremenog, dajući mladim čitaocima kinematsku kaiđu-akciju dok se džinovsko čudovište prekriveno kosom i ogromni robot koga vozi ,,naučnik" sukobljavaju u urbanom centru Tokija.

Kitaro je, dakle, vrlo značajna kolekcija za svakog koga interesuje ,,klasična" manga iz šezdesetih ali i jedan prevratnički rad koji je u velikoj meri preokrenuo tok razvoja savremene popularne kulture u Japanu. Vredi još dodati da je prevod u ovom izdanju izuzetan. Jocelyne Allen je ekstremno iskusna kanadska prevoditeljka sa dubokim poznavanjem japanske kulture i savremenog jezika i mada joj je Kitaro jedan od ranijih prevodilačkih radova, način na koji su jezik i ton prilagođeni engleskom duhu a da nije izgubljena osobenost japanskog izraza je ovde veoma uočljiv. Latinični letering koji je ovde zamenio japanski izvornik u domenu zvučnih efekata je takođe vrlo solidno prilagođen crtežu pa pričamo o izdanju koje, uz opširne fusnote i katalog yokaija na kraju  ima moje tople preporuke. Digitalna kopija nabavljiva je ovde.

[ridiculus]

Pročitao sam kolekciju Kitaro koju je 2013. godine izbacio kanadski izdavač Drawn & Quarterly. U odličnom uvodu za ovu zbirku klasičnih manga radova iz šezdesetih godina, Matt Alt* ističe da je u pitanju verovatno najpoznatiji japanski strip serijal za koga zapadna publika nije čula, a što, da budemo fer, i nije neko preterano iznenađenje.

Ja sam uvek imao utisak da su najpoznatiji japanski stripovi za koje zapadna publika nije čula radovi Fujika Fujia. Ako je neko bio blizu Tezuki po čuvenju, to je bio on, to jest oni. E sad, posle njega/njih idu Mizuki, Ishinomori, Yokoyama, pa drugi.

Što se tiče Mizukija, neki njegovi radovi imaju specijalno mesto u mojoj kolekciji, zato što su retki ili neuobičajeni. Imam neke zbirke stripova iz 50-ih, gde je adaptirao Lovecrafta. To čak nisu bile ni mange u tradicionalnom smislu, već stripovi za iznajmljivanje (kashi-hon), pravljeni za specifično tržište, koje se ugasilo pojavom klasičnih časopisa. Moje je novo izdanje, naravno. Ali vrhunac kolekcije je ovo:



Veliki priručnik jokaja, pun ilustracija, opisa anatomije, karakteristika i prebivališta za otprilike stotinu tih stvorenja mašte.

Dvousta žena!


Nupperabo!


Pisano lakim jezikom, jer je verovatno namenjeno deci. Što me raduje, jer mogu većinu da razumem.

Meni lično jedan od najdražih likova iz japanske kulture. Čak i kada odemo dalje od njegovog sopstvenog rada, dolazimo do učenika i sledbenika poput Hiroshija Aramate i Natsuhika Kyogokua, a gde ćete intelektualniji misticizam od toga? Bilo gde na svetu? Kakav bre Grant, sin Morijev...

[Meho Krljic]

Dobro, Matt Alt je malo tu morao da doda gas, ali fakat je i da je Doraemon značajno poznatiji na zapadu od Kitara. Mislim, za njega su čuli i ljudi koji nikad nisu držali mangu u rukama, moja žena ima navlaku za kofer sa njegovim likom.

[ridiculus]

Lik/logo/slika je jedno, stripovi su drugo. Ne mora da znači da je tvoja žena svesna da ovi uopšte postoje. Hello Kitty nema osnovu za svoje postojanje u nekom mediju (osim ako tu ne računaš reklame), a Doraemon je prikazivan na televiziji godinama - mnogi ga van Japana znaju samo po tome. A i Fujiko Fujio imaju još mnogo toga drugog.

Ali, dobro, nisam ni ja tu neko merilo zato što sam čuo za Mizukija i Kitara još 90-ih. Meni je to jako poznat strip, lik, skup priča, šta god. Misliš li da mi nije odmah zaokupilo maštu? A vrlo brzo i novčanik? 

[Meho Krljic]

Pa svakako ti nisi merilo, naprotiv, ti si prosvećeni zapadnjak.    Normalan svet se ovde sa japanskom pop-kulturom upoznavao preko Tritona, Gospodara Mora a ne preko Kitara.

[ridiculus]

Schodt je pisao o Mizukiju u svojoj knjizi Dreamland Japan, a moguće čak i u Manga! Manga! (ne mogu da se setim, mada mogu da proverim). Odatle i znam za njega. Postoji gomila poznatih crtača tamo o kojima nije bilo pomena na Zapadu, i maltene još nema. Ja sam zato batalio pisanje o tome, jer mi je bio potreban ogroman trud, vreme, pa i novac da dođem do informacija ili stripova, a ovde sve to izgleda nestvarno, jer niko bez znanja japanskog ne može da čita.

Šta imam u svojoj kolekciji od toga? Nekoliko desetina tankobona ili možda luksuznijih izdanja. Naravno, što se više ide u prošlost, značaj postaje sve veći, pa tako ne mogu da poredim nekog ko je radio uglavnom tokom 80-ih sa nečim iz 60-ih.

Ali rekao bih da je najnepoznatiji mangaka na Zapadu u odnosu na svoj značaj u Japanu Daijiro Morohoshi. Tu jednostavno nema konkurencije. Čak i Kyoko Okazaki je postala poznata kroz skanlaciju (i Michel Fiffe je pominjao negde), o Ryoko Yamagishi je Schodt takođe pisao, Yuu Koyama je (donekle) poznat van Japana po filmu Azumi (koji je ipak ništica u odnosu na strip), itd, itd.

Ishinomori je takođe bio jedan od bogova stripa. Ono što se generalno zna na Zapadu nije ni 10% stvarnog značaja ili talenta. Njegov kasniji rad ima opako dobre momente. Ali svako ko je gledao Kamen Rider verovatno barem zna za njega. (A tu je i onaj prelepi strip o Zeldi.)

Dakle, Morohoshi. Jedan od najspecifičnijih mangaki ikada, koga je Tezuka cenio kao retko kog. S druge strane, njegov rad bi bio nemoguć bez Mizukijevog, na koji se nadovezuje.

I, koliko se sećam, Mizuki jeste poznat u Francuskoj. Koja je još uvek bila deo Zapada kada sam poslednji put proveravao.

[Meho Krljic]

Fer, naravno, Alt je svakako prevashodno mislio na Severnoamerikance, a i ja o njima pišem u nastavku teksta.

[Meho Krljic]

Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma, pola decenije starom ,,čitanju" Taličnog Toma u stilu ,,novijih" vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, ,,univerzumu", svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.



Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao ,,zrelijeg" i ,,odraslijeg" stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija ,,tamnijeg" tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta ,,realističnost" i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.

Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem ,,kinematskih" tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.

Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu ,,zreliji" ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.



Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu ,,prirodne" boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.

Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.

I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike ,,grada duhova" sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale... Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa ,,poznim" vesternom, u kome ,,granica" nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na ,,kotrljajući korov" tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše ,,pravog" Taličnog Toma.

I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.

Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno ,,zlim" ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su ,,Indijanci" uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.

Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu ,,proda" ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju ,,tehnička razlika" – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.



Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt ,,damsel in distress" klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.

Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.



Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.

Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.

[Meho Krljic]

Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani ,,zlatnog doba" Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019. i 2020. godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj ,,fabrici snova" već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.



No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.

Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.

Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.

Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.



No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.

Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.

Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.



Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je ,,napredovanje" u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni ,,woke" narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je ,,tradicionalnije" feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) ,,moćne" iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.

Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i ,,prirodnoj" zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih ,,bioloških" ili ,,psiholoških" karakteristika.



Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna ,,spoljna" kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju ,,filmske karakterizacije" ili da insistra na ,,montaži" kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.

Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala ,,filmskije", naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma ,,slikarska", sa korišćenjem hartije koja ima ,,krupniju" teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.

Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.

[Meho Krljic]

Pitanje ,,volite li seks" deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.

*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je ,,ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne"



Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.

Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže ,,čistom" mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.

Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je ,,prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel" i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.

Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu  zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju ,,prestižni" šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju ,,ozbiljne" serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno ,,za odrasle" sa mnogo, well, seksa, nasilja i ,,odraslih" tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.

Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni 'n' neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.



Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli ,,klasične" stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog ,,esejiste" ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.

Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.

Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš ,,Sex", kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta ,,trika" kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.

Sex je, dakle, ,,velika priča", a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.

Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u ,,buntovnoj fazi", osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne ,,Betmen" Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u ,,kontroli leta" koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra's al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.

*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala



Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.

Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom ,,bivšeg" superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.

Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.

Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je... pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.

Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj ,,odrasta", odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.

Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.



Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.

Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj ,,prestiža" koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju ,,osnovnu" tezu, ima je – 'šta ako Betmen, ali ,,realan"' – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?

A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim ,,Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!"

I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o ,,Robinu" u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom ,,coveru" da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.

Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, ,,seksa", njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.



Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o ,,svetskoj vladi" i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.

I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete ,,Sex" kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on ,,neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve", ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi ,,plemeniti cilj". Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.

No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske ,,realističnosti" zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete ,,odglumiti". Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.

Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde.

[Meho Krljic]

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez ,,brenda" Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine



Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je ,,creator owned" status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah ,,stvarnog", proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao ,,Criminal", poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.



Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka ,,gotovim" kolekcijama odnosno ,,pravim" grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji ,,mlađi" čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima... Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.



Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.



Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između ,,prošlosti" i ,,sadašnjosti" da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, ,,devojke", ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i ,,normalne" prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.



Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom ,,poslednjem velikom poslu", o smeni generacija, dakle jedan ,,veliki" noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija ,,deljenog univerzuma" sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac ,,prirodno" vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.



Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun ,,iskaz" kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste ,,tamo" – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom ,,poslu" kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje ,,old school" kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram ,,pravog" kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta ,,druženja" sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

[Meho Krljic]

Imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh...

Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na ,,akciju" kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 ,,regularnih" brojeva, te jedan specijal (,,Sexual Gary") koji je izašao ,,posle kraja" i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.

Šta?

ŠTA?



Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.

*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma ,,bela", urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji

I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.

*filmovi, romani, televizijske serije...

U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate. Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad, ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.

*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen...



Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku  gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.

Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West, Paper Girls, Saga ili The Wicked + The Divine.

Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u ,,support group" patetiku.

*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser

**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike...



Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati ,,pravog" Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.

*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja

O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.

Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu ,,rata" što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o ,,spravama zapleta" kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.

Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije ,,fantastička", ,,trilerska" i naglašenije ,,raspliće" priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.



Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao ,,osnovna" supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.

Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.

To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima...

*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: ,,Pa... nisi studirala medicinu." Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života

Oseća se, naravno da ovde ima mnogo ,,žive" materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog ,,objašnjavanja".

Fraction i Zdarsky su, dakle, ,,u" ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo ,,meta", sa čestim obraćanjem Suzie direktno ,,u kameru" i naratorom koji nije nekakav apstraktni ,,sveznajući pripovedač" već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.



Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da ,,pare za kokain" stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.

Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao ,,stvarne" osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između ,,običnog", naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.

Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove ,,dick joke" gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite.

[Meho Krljic]

Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.

Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o ,,zlatnom osvetniku" pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.

*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista...



Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o ,,žutoj pretnji". Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.

Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži ,,pravim" superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.

Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije ,,old money" i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija ,,pravog" Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.

*heh, Iron-ično



Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.

Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta ,,reality check" ogledala za Starka. Ona mu nije ,,prirodan" ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.

Sam Stark ovde definitivno oseća posledice ,,dekonstrukcije" koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro ,,eliti". U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.



Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.

Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.



No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme,  epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.

CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D'Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.

Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao ,,odrasliji" strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.

[Meho Krljic]

Otkada je Tom Peyer pokrenuo Ahoy Comics, njegova ekspertiza kao autora klasičnih superherojskih stripova korišćena je za radove koji su demonstrirali određeni, čak i parodični, odmak od klasike. Peyer je iskusan scenarista – i urednik – i Ahoy Comics je firma sa visokim nivoom produkcionih kvaliteta, pa je, tim pre, uparivanje njegovog ekonomičnog scenarističkog rada sa crtačima koji rade u okviru stila odgovarajućeg za mejnstrim superherojske stripove pomoglo da se poput trojanskog konja provuku i publici serviraju ove njegove blago dekonstrukcijske namere.


Ili čak ne ni tako blago. The Wrong Earth o kome sam pisao onomad je bio duhovita, komična ali i prilično detaljna analiza fenomena ,,sazrevanja" klasičnih superheroja kroz jukstapozicioniranje – i zamenu mesta – Dragonflyja i Dragonflymana, dvojice superheroja koji su verzije jedne iste osobe iz paralelnih univertuma gde je jedan očigledno bio napravljen da emulira ,,šašavog" Betmena iz Srebrnog doba, a drugi njegovu ,,gritty" verziju nastalu u epohi Franka Millera. Ovaj je strip porodio i uspešan nastavak (Dragonfly & Dragonflyman) o kome ću pisati čim postignem, ali danas pričamo o drugom Peyerovom dekonstruktivnom projektu po imenu Penultiman.







Penultiman je debitovao u Ahoyjevoj antologiji Steel Cage 2019. godine kratkom pričom koja je postavila njegov osnovni koncept i poreklo, da bi ova priča prošlog proleća bila reprintovana kao samostalni Penultiman broj 0 u uvodu za miniserijal od (još) pet brojeva što je usledio na jesen prošle i završio se Februara ove godine. U okviru ovog miniserijala Peyer svog heroja vodi kroz teška iskušenja – najpre psihološke vrste – i na njegovom kraju ga ostavlja u primetno drugačijoj poziciji nego što je bio na početku. Do te mere da se Penultiman za sada može percipirati kao dekonstruktivna parabola koja uzima neke klasične superherojske motive srebrnog doba i onda ih stavlja u oštar kontrapunkt sa našim današnjim vrednostima, i koja je kao iskaz završena, bez mogućnosti da Penultiman dobije neki budući serijal. Ovo je možda i malo razočaravajuće jer je priča o njemu ultimativno tužna, pomalo depresivna i publici navikloj na ipak ,,herojske" narative u superherojskim stripovima je gotovo zagarantovano da se na kraju oseća pomalo konfliktno, iako je junak zapravo tokom ovog serijala na neki način razrešio svoje unutarnje proitivrečnosti i dosegao ,,sreću".

Peyerov crtač na ovom miniserijalu je Alan Robinson, vrlo iskusni profesionalac koji do sada mahom nije radio superherojski mejnstrim ali jeste crtao i Star Wars i Kiss i Back to the Future i Terminator stripove, i masu drugih ne-licencnih radova koji spadaju u industriju glavnog toka (V-Wars, Phoenix Without Ashes, Planet of the Nerds...), tako da je bilo interesantno videti njegov blago karikirani i komediji naklonjeni stil u jednom stripu koji se oslanja na trope Srebrnog doba.

Štaviše, Penultiman je pre svega diskusija sa nekim motivima Supermen stripova iz Srebrnog doba, ali je glavni junak vizuelno bliži originalnom Kapetanu Marvelu, odnosno superheroju koga danas zovemo Shazam! – Robinson ga crta kao krupnog, glavatog muškarca sa blago dečijom fizionomijom u jarko crvenom kostimu, sa metalnim narukvicama, pojasom i čizmama, pa bi dodatak plašta i munje na prsima bio dovoljan da se ustvrdi kako ovo JESTE Shazam! Penultiman ima i supermoći slične Shazamu/ Supermenu, uključujući let, veliku snagu, putovanje kroz vreme itd. ali i moć da ,,transmutira" materijale, pretvarajući na molekularnom nivou jednu supstancu u drugu. Svet u kome živi je ,,naš" svet, odnosno univerzum u kome, koliko može da se vidi, nema drugih superheroja i njegove aktivnosti su usmerene mahom na borbu protiv ekscentričnih, ,,tematskih" superzločinaca koji nedela čine ne samo iz želje za bogaćenjem već i iz narcisoidne ambicije da ostave nekakvog traga u istoriji ljudske rase.

Penultiman je, dakle, smešten u okruženje koje donekle podseća na rani superherojski senzibilitet ali neki od presudnih elemenata koji ga vezuju za Srebrno doba su njegova tajna baza ,,Predoubt", ali i robot, Antepenultiman, a koga on zove samo ,,mašina", i koji, praktično nerazaznatljiv od samog heroja, uskače u momentima kada je ovaj drugde zauzet i neke od super-podviga izvodi sam, kako bi civili uvek bili zaštićeni a društveni poredak odbranjen.







Ovo je očigledna referenca na robotske Supermene koje je Supermen obilato koristio u Srebrnom dobu, da zaštiti svoj tajni identitet, ali i da izvodi razne bizarne zamisli koje bi zahtevale njegovo prisustvo na različitim mestima u isto vreme. Korišćen često kao deus ex machina alatka kojom bi scenaristi sebi olakšavali posao, robot-Supermen je danas praktično mem koji se pominje kada se ukazuje da je Supermen iz Srebrnog doba u svojoj zaštiti tajnog identiteta ponekada išao daleko preko granice onog što bi bilo smatrano herojskim ponašanjem, geslajtujući sebi bliske osobe poput Lois Lane ili Jimmyja Olsena, i praveći od njih, decenijama, budale. Ovo je značajno imati na umu jer Antepenultiman od neke vrste komičnog predaha na početku miniserijala Penultiman postaje njegov centralni element i merilo herojstva samog Penultimana.

U korenu Penultimanovih protivrečnosti leži – kako je to često sa superherojima slučaj – poreklo. Kako mu i ime govori, ovo nije ,,ultimativni" čovek, već onaj koji mu prethodi, dakle, ne poslednji stepenik ljudske evolucije već njegov pretposlednji, skoro ali ne sasvim savršeni izdanak ljudskog roda. Penultiman je, naime, dete rođeno u društvu daleke budućnosti u kome se njegova – nama gotovo savršena – fizička forma i zapanjujuće moći smatraju sramotnim atavizmima što ga čine praktično neprihvatljivim za učešće u ljudskom društvu. Njegovi roditelji – za naše oči neobično deformisane kreature – i pored ljubavi za svoje dete imaju izrazito somatske reakcije već na njegov izgled – Robinson više puta crta scene u kojima neko naglo povraća jer ne može da izdrži gađenje nad Penultimanom – pa je ,,rešenje" to da se momak pošalje nazad kroz vreme u eru u kojoj neće biti doživljavan kao inferioran i evolutivno ,,nedovršen". No, mladi izgnanik, umesto da se samo prilagodi ,,nevidljivom" životu u društvu kome je bliži – makar po spoljnim karakteristikama – razvija čitavu kompleksnu superherojsku personu u kojoj dela kao zaštitnik i branitelj društva njemu inferiornih jediniki, a uz nju onda ,,prirodno" ide i tajni identitet dosadnog i asocijalnog kancelarijskog truta u FBI, ali i pravljenje robota koji praktično ima sve moći kao i sam Penultiman, ali mu je, po definiciji inferioran već na ime toga da ga je ovaj napravio svojim rukama.

Ovo je komplikovana satira na klasične superherojske motive, ali Peyer i Robinson njome rukuju lako, pružajući jednostavan, odmereno komičan narativ u kome tragična komponenta ličnosti glavnog junaka postepeno biva sve izraženija.

Ključna pitanja koja ovaj strip postavlja nisu zaista nova, ali jesu važna u superherojskom diskursu: zašto heroj radi to što radi? Da li očekuje ikakvu kompenzaciju? Materijalnu? Socijalnu? Psihološku? Da li ponekada oseća frustriranost ili gnev što ,,obični" ljudi ne prepoznaju njegovu nesebičnost i odricanja i poželi da jače i asertivnije podvuče koliko je u odnosu na njih superioran i da bi ravnoteža moći i, jelte, pravde, koja se održava samo zahvaljujući njegovoj volji, mogla da izgleda i drugačije. Mark Waid je sa Irredeemable imao vrlo opsežnu disertaciju na ovu temu, ali Penultiman je svedenija, manja priča, prevashodno fokusirana na psihologiju glavnog junaka. Takođe, nastajući desetak godina kasnije, ona ima i tu distinkciju da su autori svesni aktuelnog istorijskog trenutka u kome pogotovo pripadnici mlađih generacija rastu i formiraju se u atmosferi neprestanog ocenjivanja i validiranja svojih postupaka, izgleda, pa i samog postojanja.







Penultiman, da bude jasno, nije strip koji direktno priča o Fejsbucima i Instagramima, o lajkovima i socijalnom skoru, ali u njegovom centru je svakako karakter sa adolescentskim karakteristikama koji nikada nije preboleo osećaj inferiornosti u odnosu na svoje roditelje i čije je mentalno zdravlje pod velikim uticajem toga kako ga vide drugi ljudi – a koje on prvo implicitno a onda sve eksplicitnije dožovljava kao sebi inferiorne. Potraga za tehnikama koje će ga učiniti mentalno zdravijim i otpornijim je lutanje stranputicama pop-psihologije i self-help priručnika (ne zaboravimo da je Džordan Piterson neka vrsta obogotvorenja ovih koncepata)*, ali ključna tenzija i razrešenje nastaju u odnosom sa Antepenultimanom, robotom koji nije čak ni ,,prava" osoba ali koji kroz puku opservaciju – i bez opterećenja emocijama, sumnjama u sebe itd. – razvija set socijalnih veština koje Penultimanovu civilnu personu čine omiljenom, a superherojsku uspešnom u onome što radi, sa superzločincima što napuštaju svoje kriminalne ambicije posle kontakta sa herojem koji ih menja na fundamentlanom nivou.
*Mada Robinson jednog pop-psihologa koga u ovom stripu vidimo crta, malo neobjašnjivo, kao Daniela ,,Deeja" Snydera, pevača Twisted Sister


Finale Penultimana je, kako rekosmo, emotivno prilično uzburkano jer Peyerova i Robinsonova satira odlazi u jednu mračniju stranu, sa herojem koji na kraju nikada zaista ne sazreva i svoju funkcionalnost pronalazi u novom psihološkom konstruktu i u neku ruku se nadam da Peyer ima planove za nekakvu ,,drugu sezonu" Penultimana jer se čini da ovaj protagonist nije dobio priliku da zaista raste i sazri kao ličnost – a to je ona retka pa samim tim dragocena pojava u superherojskom stripu, a koju Penultiman kao da je prirodno najavljivao.

Robinsonov crtež je, kako rekosmo, vrlo lep i lak za oko. Ovaj crtač voli dinamične ali jasne kompozicije sa ekonomičnošću u detaljima i pozadinama koja obezbeđuje fokusiranje oka čitaoca na glavne stvari u kadru. Njegova karakterizacija je ovde svakako prenaglašena – ali to jeste u skladu sa komičnim/ parodičnim tonom priče pa scene u kojima Penultiman pravi detinje grimase i ima suze u očima imaju svoje mesto u priči. Iskusni kolorist Lee Loughridge je ovde vrlo važan za finalni izgled stripa sa jasnim podvajanjem između pozadine i prvog plana gde gradske panorame imaju mirne, malo i mrtvačke tonove sive boje tako da blještava superherojska akcija i kostimi dođu do jakog izražaja u kontrastu. Rob Steen na leteringu, još jedan veteran, daje stripu klasičan, vrlo mejnstrim izgled i dizajn, maskirajući Penultimana dodatno u ,,običan" superherojski strip iako njegovo finale šalje drugačiju poruku.


Sve u svemu, iako ne pričamo o ,,velikom" stripu niti nekakvom kamenu-međašu žanra, Penultiman je interesantna stilska vežba, odrađena na visokom tehničkom nivou i uz zanimljiv, pa i blago radikalan zaključak u svom finalu. Nadam se, zaista, da ovo nije poslednji put da smo čuli za Penultimana jer bi se reklo da, bez obzira na jednoznačan centralni motiv ovog narativa, u njemu ima potencijala za više priča. Kolekcija još nije izašla, ali sve izašle brojeve možete pojedinačno kupiti, u digitalnoj formi, ovde, sa nultom epizodom koja je besplatna. Pa vidite.

[Meho Krljic]

Kao da ovih dana nisam dovoljno pisao o Edu Brubakeru, rešio sam da se vratim nekim od njegovih najranije publikovanih stripova i ovde bacim reč-dve o kolekciji A Complete Lowlife koja ne samo da je legitimisala mladog autora kao silu u američkom nezavisnom stripu sa kojom treba računati već i predstavlja iznenađujuće (?) sirovu pa i nemilosrdnu disekciju Brubakerovih tinejdžerskih i dvadesetih godina koja je danas možda još fascinantnija nego u vreme kada su ovi stripovi originalno izlazili.







Ko Eda Brubakera zna samo kao scenaristu što je krajem prošlog i početkom ovog veka ostavio ozbiljan trag u superherojskom stripu radeći danas klasične priče u serijalima kao što su bili Catwoman, Sleeper, Batman, Gotham Central, Daredevil i Captain America, a zatim prebegao u creator owned vode (i rad za televiziju i internet) i tu se uspostavio kao praktično kralj novog talasa kriminalističkih stripova, možda će biti i iznenađen kada čitajući Lowlife stripove shvati da je vrlo lako moglo da se desi da Brubakerov život krene sasvim drugim tokom. Umesto cenjenog scenariste koji je popularnoj kulturi podario koncept Winter Soldiera i, uopšte, formatirao Kapetana Ameriku za veliko platno, a koji poslednjih godina mahom kreira neo-noir krimiće, revitalizujući stare motive i senzibilitete za novi vek, mogli smo, da su se kockice malo drugačije složile, da završimo sa dugogodišnjim robijašem i ogorčenim asocijalnim otpadnikom koji bi u najboljem slučaju posle zatvora nastavio svoju nisku dead-end poslova a u najgorem nabavio prangiju i sa njom se ponovo zaleteo u šoping a što bi ga odvelo ili na robiju ili na, jelte, groblje. Brubakerovi stripovi nisu nužno vesele i optimistične skaske što ih kreira duša nikada upoznata sa konceptom bola i gubitka, ali jesu vitalni popkulturni artefakti, sa jasnim referencijalnim dimenzijama u kojima se sa puno ljubavi rekonstruišu elementi starih stripova, noir filmova, palp romana. No, Lowlife je podsećanje da je ovaj element Brubakerovog života bio od gotovo marginalne važnosti u odnosu na stvarne prioritete koje je imao u tinejdž uzrastu i svojim dvadesetim godinama – narkotike, potisnutu seksualnu žudnju i njoj odgovarajuću frustraciju, bunt protiv autoriteta i društva bez ikakvog stvarnog usmerenja, ovaploćen u pukoj autodestruktivnosti.


Činjenica da je Ed Brubaker imao i sasvim formalno kriminalnu prošlost ne čini njegove strip-krimiće automatski autentičnijim, ali se u njima na osnovu ovog znanja svakako mogu prepoznati elementi iskustva, doživljenog i preživljenog, pre svega preživljenog iako niste, možda, imali dovoljno pameti da to preživljavanje zaslužite. A Complete Lowlife je hronika koja ne samo da na vrlo ogoljen, sirov način predstavlja formativne godine ovog autora već i, interesantno, pokazuje kako su njegovi rani autorski radovi bili pod očigledno drugačijim uticajima od onog sa čime ga danas identifikujemo. Kraće rečeno, ovo je više Jack Kerouac ili Charles Bukowski a manje Dashiel Hammett ili James Ellroy i sam Brubakerov predgovor za kolekciju ukazuje da su Lowlife stripovi nastajali u vreme kada je Kerouaca i Bukowskog smatrao najvećim piscima na svetu a da ih – iako ih i dalje voli – u vreme njenog izlaska više ne drži na tako visokoj poziciji.

Sama kolekcija A Complete Lowlife je izašla prvo 1997. godine za Black Eye Books, ali je ona koju ćete danas naći u prodaju na internetu (digitalnog izdanja, nažalost nema, pa evo Amazon linka) reizdata od strane Top Shelfa 2001. godine, u vreme kada je Ed već bio ime. I jedna i druga su proširene verzije kolekcije iz 1995. godine koja se zvala Portable Lowlife (izdavač je bio Aeon Press), a sakupljaju stripove koje je Brubaker pisao i crtao prvo za Caliber Comics a kasnije za Aeon.

Lowlife predstavlja prvi Brubakerov profesionalni, plaćeni strip-rad i kako je sa izlaženjem ovo počelo 1992. godine, imamo posla sa dvadesetšestogodišnjakom koji priča o svojim ranim dvadesetim i kasnim tinejdž godinama sa oporošću koju bismo očekivali od mnogo starijeg čoveka. Brubaker je posle događaja koji su opisani u ovim stripovima napravio zaokret u svom životu i ima drugačiju perspektivu na ono što je bio i što je radio. U uvodu navodi da je, iako je ovo uglavnom autobiografski strip (sa izmenjenim imenima i blagim ,,doterivanjem" nekih događaja), neke ljude povredio njegovim objavljivanjem, no nije preterano reći da je u njemu Brubaker najnemilosrdniji baš prema samom sebi, odnosno Tommyju, svom alter egu čije dogodovštine pratimo kroz nekoliko epizoda ovde sakupljenih.







Lowlife ima vrlo ,,indie", možda čak i ,,comix" estetiku – Brubaker nije neki veliki crtač ali je bio vrlo sposoban da kreira uverljiv crno-beli svet sa likovima koji su blago karikirani ali ekspresivni i sa prikazom urbanih lokaliteta na kojima se priče odvijaju koji jasno reflektuje njegova iskustva i stanja svesti. Ovo je, jasno, i refleksivan strip, sa velikim komadima teksta u titlovima što imaju ispovednu formu i predstavljaju prepričavanje stvarnih događaja iz perspektive nešto starijeg i malo zrelijeg Eda Brubakera.

Dobra stvar kod Lowlifea je svakako to da i pored te ispovedne forme i samoanalize koja je prisutna u tekstu, ovo nije strip koji bi se izgubio u samosažaljenju ili samooptuživanju. ,,Stariji" Brubaker komentariše i sebe i svoje poznanike iz perspektive autora, ali ne pokušava da bude ultimativni autoritet koji će čitaocu nametnuti lekcije što se moraju naučiti od Tommyja i gluposti koje je pravio. Utisak da nije ponosan na sebe svakako je tu, čak i solidna količina samoprezira, ali ni ovo nije u toliko jakom fokusu da bi se strip pretvorio u nekakav vapaj za oprostom od strane čitaoca. Brubaker ove naprosto prepričava svoje mlađe godine, fokusirajući se na stvari koje ga i danas* žuljaju i pokazuje kako mu je jasno da je bio budala, ali ako išta treba da naučimo iz Lowlifea to je da je biti budala više ,,spektar" a manje diskretna vrednost, odnosno da i velike budale imaju trenutke lucidnosti a da su i ljudi koji odaju auru mudrosti i razuma sasvim moguće samo gest ili dva od toga da ispadnu grdne budale.

* ,,danas" u ovom kontekstu znači negde u srednjim dvadesetim godinama

S obzirom da Ed Brubaker potiče iz sasvim pristojne srednjeklasne porodice, njegovi tinejdžerski prestupi se ne daju ,,pravdati" teškim detinjstvom i nemaštinom i prva priča, Life of Crime zapravo trasira put Tommyja i njegovih ortaka od klinaca koji kradu stripove i čokolade po samoposlugama, do likova koji prodaju kokain po srednjoj školi. Kako se radi o kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, te o urednim belim predgrađima, žestina slika na kojim lenji beli tinejdžeri kradu, prodaju metamfetamine i planiraju pljačku prodavnice kompjutera je time izraženija. Brubaker pokazuje Tommyja kao žestoko navučenog na spid u srednjoj školi a oružana pljačka prodavnice koju na kraju on i prijatelj izvode je ona glupost kakvu klinci ponekad učine koja bi u ,,žanrovskom" stripu delovala neuverljivo na ime toga koliko je u vezi sa njom sve glupo. Brubaker u predgovoru, naravno, pominje braću Hernandez (i zahvaljuje im se) i sasvim je očogledno koliko su Love & Rockets stripovi na njega uticali, ali ovo je oporija, pa i značajno mračnija priča od ranih L&R radova.


Dalji stripovi su u velikoj meri bazirani na nisci slabo plaćenih poslova koje Tommy ionako vrlo neozbiljno shvata – čime se Lowlife svrstava u ,,slacker" podžanr – seksualnoj frustraciji i socijalnoj neuklopljenosti. Tommy je lik kome je teško da se ponaša prirodno, ima užasnu seksualnu (i romantičnu) žudnju ali ne i smelost/ sposobnost da joj izađe u susret, a što dovodi do zavisti prema socijalno bolje uklopljenim ortacima, ali i do neugodnih scena sa ženama. U jednoj od epizoda imamo zbilja frustrirajući prikaz toksične veze u kojoj su preljuba, pa i nasilje normalizovani, ali i srazmerno ,,normalnije" epizode sa ženama, pogotovo Tommyjevom opsesijom Sunny, imaju izrazito neprijatne dimenzije – sve do momenta kada Tommy zaključuje da je seksualna privlačnost generalno pogrešan kriterijum da se na osnovu njega donose odluke i pokušava da ljude – uključujući žene – tretira samo kao ljude.







Drugde, imamo epizode pijanog ekscesa i mladalačkog snobizma u odnosu na pop kulturu u kojoj drugi uživaju, ali i dužu epizodu koja pokazuje Tommyjev rad u prodavnici knjiga i stripova a koja je, verovatno, bila od značajnog uticaja po karijeru Eda Brubakera. Naravno, Tommy ovde krade pare iz pazara i ponaša se dosta svinjski prema vlasniku koji ga, uprkos svesnosti šta ovaj radi, nikada ne prijavljuje policiji. Lekcija koja stiže na kraju te epizode je očigledno izvučena direktno iz života jer ima neuredne, ali zanimljive poente.

Uopšte, Brubaker ovde nastoji da prati Kerouac/ Bukowski školu, prikazujući nam likove koji su kompleksni i životni i koji često govore pametne stvari a onda rade velike gluposti ili obrnuto, izbegavajući uredne narative sa jasnim pančlajnovima. Završne priče u kojoj Tommyjev odnos sa Sunny – posle uvida da ne može zaista biti spašen – doseže novu zrelost, i gde Tommy posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog dugova ponovo dolazi u rodni grad i ponaša se zrelije ali ni malo srećnije, čine, mislim, prikladan zaključak za ovaj narativ. Brubaker u ovo vreme, skoro sigurno, nije sebe video kao buduću strip-zvezdu i čoveka koji će u ruke dobiti neke od najvećih ikona američke pop-kulture da sa njima radi kako misli da treba, još manje kao revitalizatora kriminalističkog stripa, ali poslednji kadrovi Lowlifea pokazuju ga kako čita stripove i nalazi u njima nostalgičnu utehu i neku vrstu sreće. Znajući da je njegova priča imala ipak nekakav happy end, čitaocu će skoro sigurno završnica Lowlife izmamiti i mali osmeh na lice.

[Meho Krljic]

Pošto ove nedelje izlazi poslednja epizoda DC-jevog maksi-serijala Far Sector, pomislio sam da je pravi trenutak da ozbiljno, odgovorno, i državnički porazgovaramo o ovom interesantnom projektu. Lansiran u okviru DC-jevog Young Animal imprinta, ovo je policijski procedural centriran na lik nove Zelene Svetiljke u DC-jevom mejnstrim univerzumu, mlade crne žene sa Zemlje po imenu Sojourner "Jo" Mullein a koja u najdaljem sektoru u poznatom kosmosu do kog se proteže jurisdikcija Zaštitnika univerzuma i Zelenih svetiljki treba da reši gotovo nezamisliv slučaj ubistva na svetu na kome se nešto slično, vele, nije dogodilo pet stotina godina.

Imprint Young Animal stavljen je na led negde 2018. godine sa sudbinom Doom Patrol Gerarda Wayja ostavljenom da visi u vazduhu – verovatno dok se vidi kako će TV serija proći. Serija je prošla solidno pa je i Doom Patrol nastavljen miniserijalom Weight of the Worlds koji je počeo u leto 2019. a završio se u leto 2020. godine, najavjujući i nove naslove na Young Animal, poput Collapser i, tako je, Far Sector, što će prvi od svojih dvanaest predviđenih brojeva videti Novembra 2011. godine. Činjenica da tek sada stižemo do kraja posledica je koliko pandemijske frikcije, toliko i, slutim, činjenice da je autor scenarija na ovom serijalu osoba izvan tipično stripovske sfere – ovo joj je, uostalom, prvi strip-rad – i neko ko se ne da požurivati.



Young Animal je kao impint bio zamišljen tako da se Gerardu Wayju da sloboda da nalazi nestandardne autore kojima će biti podarena mogućnost da stare, često i zaboravljene DC likove i koncepte ožive u novom, zrelijem obliku, nudeći nove, različite poglede na klasičnu superherojsku estetiku, ali i zreliji ton i jezik. Da se razumemo, ovakvi koncepti su istorijski bili dosta uspešni, kako u DC-ju  sa Vertigom, tako i kod Marvela sa Ultimate/ MAX stripovima, ali Young Animal kao da je bio u izvesnom smislu i žrtva prekomponovanja uredničke i izdavačke vizije u DC-ju pa je kreiranje DC Black Label linije reklo bi se pomalo oduzelo vetra iz jedara Wayjeve inicijative.

No, sa Collapserom i Far Sectorom, Young Animal je nazad u sedlu a za Far Sector se firma može pohvaliti da je na mesto scenariste dovela jednu od najvrelijih zvezda žanrovske literature poslednjih nekoliko godina. N. K. Jemisin je američka spisateljica naučne fantastike koja je ne samo ,,uspešna" u nekakvoj apstraktnoj formi već je i prva afroamerička spisateljica koja je dobila nagradu Hugo za najbolji roman a onda su i nastavci tog romana u trilogiji Broken Earth u naredne dve godine dobili Huga u istoj kategoriji, čineći Jemisinovu prvi piscem koji je ikada dobio ovu nagradu u ovoj kategoriji tri godine za redom (i, uzgred, prvi put da su tri knjige iz jedne trilogije dobile Huga za najbolji roman). Zlobnici i budale su sigurno gunđali o tome da je žiri preterao sa kompenzacijom Afroamerikanaca – srećom odavno ne pratim diskurs oko Huga – ali Jemisinova generalno dobija sjajne kritike gde god da pogledate, sa komparacijama sa samom Ursulom LeGuin koje se bacaju unaokolo.

A koje nisu neutemeljene. Broken Earth je – a pričam na osnovu prve knjige, Peto godišnje doba, sa kojom jedino imam neposrednog iskustva i koja je jedina izašla kod nas*– rad izuzetno ambicioznog world buildinga a koji je opet u skladu sa sociopolitičkim metaforama i kritičkim narativom u srži autorkinog pisanja. Naravno, činjenica da je Jemisinova crna intelektualka – po vokaciji psiholog – koja piše žanrovsku literaturu sa izraženom socijalnom i političkom linijom je važna dimenzija njenog autorskog identiteta i, ne sumnjam, tačka oko koje se vode beskrajni i beskrajno dosadni ,,kulturni ratovi" na internetu, ali ona ne bi smela da zakloni fakat da pričamo o spisateljici sa izuzetno izraženim karakterom i sočnim, dinamičnim stilom.

*i koja na našem tržištu mora da deli ime sa ljubavnim romanom što ga je za Lagunu napisao Džoni Racković!!

Elem, za Far Sector Jemisinin ko-autor je kanadski ilustrator Jamal Campbell, crtač koji se u mejnstrim DC univerzumu već dokazao radom na serijalu Naomi Briana Bendisa i Davida Walkera. Campbellovi jako isprocesovani kolori mi nisu najomiljenija stvar na svetu ali ako vam treba crtač da prikaže začudnost jednog tuđinskog, gotovo neverovatnog mesta a koje, opet, sa našim društvom ima dodirnih tačaka više nego što biste očekivali, on je svakako odličan izbor.



Far Sector je, dakle, strip koji spada u Green Lantern kategoriju, osim što to, što bi rekao pokojni Mića Orlović, nema veze. Jo Mullein je pripadnica Zelenih svetiljki, nosi prsten i poslata je na svet po imenu City Enduring po službenoj dužnosti uz blagoslov Guardiansa, ali ovo je samo minimalna postavka za policijski procedural na tuđinskoj lokaciji. Drugačije rečeno, osim prihvatanja da postoji ,,svemirska policija" čiji pripadnici po nekom komplikovanom međuzvezdanom ugovoru imaju jurisdikciju da deluju na svetovima za koje praktično niko nije čuo, za praćenje ovog narativa nije vam potrebno gotovo nikakvo poznavanje koncepta ili istorije Zelenih svetiljki,  još manje ikakvog DC-jevog zvaničnog kontinuiteta.

Što je i prednost i, ako ga gledate iz drugog ugla, mana Far Sectora. Prednost jer Jemisinova ovde ima sasvim odrešene ruke da se bavi svojom pričom, bez potrebe da izvodi akrobacije ne bi li se uklopila u poznati kontinuitet i pravila kameo-pojavljivanja likova omiljenih međ čitateljstvom DC-jevih stripova. ,,Mana" jer ovo sa druge strane ni na koji način ne profitira od činjenice da je smešteno u DC-jev strip-univerzum. Ovo je sasvim odvojena kriminalistička priča sa sociopolitičkom pozadinom za koju ne samo da nije bitno da znate išta o Alanu Scottu ili Halu Jordanu već i koja ne bi bila ikako supstancijalno unapređena kada bi na bilo kojoj tabli u dosadašnjih 11 brojeva protagonistkinja uzviknula ,,In brightest day, in blackest night..." i ostatak poznate zakletve.

Naravno, kažete vi, koga briga? Ovo je očigledno stvar pre svega marketinga – DC dobija strip koji je napisala jedna od najvažnijih SF autorki našeg doba a Jemisinova dobija lep honorar bez potrebe da prevrće enciklopedije i lupa glavu kako da se Tomar Ru, Kilowog i Mogo, Živa planeta uklope u njenu viziju. Kao bonus, ,,normalna" publika, koja ga ne šilji na poznavanje opskurnih detaljčića iz istorije jednog kutka superherojskog univerzuma starog osam decenija može da priču isprati od početka do kraja bez odlazaka na raznorazne wikije i osećaja da gleda u ambis koji je toliko veliki da ga zabole da pogleda natrag.

No, opet je teško ne pomisliti da je marketing SVE o čemu se ovde radi – ponoviću da je Far Sector strip koji je mogao da se događa bilo gde drugde, bez ikakvih veza sa Zelenim svetiljkama i DC univerzumom i da postoji i određeni cinizam u ovoj simbiozi.

Dobro, ako smo besmislene i nevažne detalje stavili ad akta, da pogledamo kakav je sam strip.

Far Sector počinje izuzetno upečatljivo, ne samo zbog Campbellovog pažljivog kadriranja koje će nas neosetno odvesti od krvave ruke što leži na kišom okupanom pločniku sve do orbite jednog skoro nemogućeg sveta, već i zbog toga što Jemisinova podseća zašto je ona neko o kome svi pričaju već izvesno vreme. Njena verzije pandurskog noira je zdrava i dinamična a worldbuilding koji se dešava u monolozima protagonistkinje je zanimljiv i uspeva da bez previše opterećujućih infodampova, i dobro odmerenim tempom, čitaocu predstavi jedan komplikovan naučnofantastični svet ali i za njega neraskidivo vezano naučnofantastično društvo.

Pomenuti svet, City Enduring je uprvo to što mislite – grad-svet, ali sagrađen ne na planeti već od delova kosmičkih plovila i druge tehnologije, nakon kataklizme koja je zahvatila stari sistem u kom su dve planete kružile oko jednog Sunca. Napravljen kao serija Dysonovih sfera, City Enduring ima ovo ime jer je on ne samo habitat za tri vrlo različite rase već i spomenik prevazilaženju ogromnih iskušenja iz jnjihove deljene istorije. U prošlosti ove tri rase je veliki rat – koji je i doveo do ogromne devastacije – ali i robovanje kosmičkim kolonizatorima pa je tehnološko i socijalno dostignuće koje je City Enduring, gde tri potpuno različite forme inteligentnog života – od kojih jedna čak i nije biološka – žive u miru i harmoniji već hiljadu godina, zbilja na neki način prototip svemirske utopije.



Namerno nisam napisao ,,raja" jer Jemisinova ne bazira svoje matafore na religijskoj simbolici i mnogo joj je važnija socijalna komponenta. Utoliko, kada se desi ubistvo u City Enduringu, zločin koji doslovno nije zabeležen poslednjih pet stotina godina, ovo nije puka simbolika ,,zmije u raju", odnosno uvođenja dijalektičkog elementa u jedan aistorijski, nepromenljiv i savršen habitat, već, naprotiv, mnogo ,,prizemljeniji" literarni motiv koji će policijsku istragu koristiti kao vozilo da nam se pokaže kako dijalektike u ovom društvu itekako ima, iako se političari koji su Zelenu svetiljku i pozvali da im pomogne u istrazi, iz sve snage upinju da pokažu da je ova zajednica stabilna i da se društvene protivrečnosti, ako ih ima, rešavaju u okvirima institucija sistema.

Zapravo, početni uokvirujući narativ za prisustvo Jo Mullein u ovom svetu je da City Enduring i njegova policija naprosto nemaju procedure za isleđivanje ubistva – jer se ovakvi zločini tako dugo nisu dešavali – pa je Zelena svetiljka pozvana kao, praktično, forenzički konsultant koji će pomoći sistemu naviklom da rešava samo finansijske prevare i eventualno kršenja autorskih prava, da izađe na kraj sa nečim tako radikalnim kao što je ubistvo.

E, sad, kao i u svakom poštenom noir narativu – a protagonistkinja i sama prepoznaje da se mnogo toga što se dešava uklapa u noir trope i mora da načini svestan napor da razmišlja kao pravi islednik a ne samo žanrovski lik – brzo se ispostavlja da su stvari mnogo komplikovanije nego prosti ,,whodunit". U prvom redu, ovde i nema whodunita – od početka se zna ko je počinilac ubistva, a isti je brzo priveden i pritvoren, sa solidnim delom tela žrtve u sopstvenom digestivnom traktu. Nije čak ni potrebno tražiti motiv jer, kako dalje učimo o biologiji i kulturi rasa koje čine društvo što sebe naziva Trilogy, tako nam postaje jasno da je počinilac samo delao u skladu sa urođenim biološkim nagonom koji bi trebalo da je uspešno suzbijen stolećima socijalizacije i suživota između tri rase.

Priča ovde, dakle, ne zavisi od toga ,,ko" niti ,,zašto" je počinio ovaj zločin već najpre od toga ,,ko" od toga ima korist i ,,zašto" su Mulleinovu uopšte zvali da pomaže u istrazi kada joj, čini se, na svakom koraku vezuju ruke. Naša Zelena svetiljka ovde za svoje atkivnosti odgovara prevashodno Savetu, tročlanoj izvršnoj vlasti ovog grada-sveta u kome se po jedan predstavnik svake od rasa bira na doživotni mandat. Socijalna struktura Trilogyja je time donekle pojednostavljena do nivoa karikature ali ovo pomaže autorki da lakše rukuje političkom zaverom i socijalnim protivrečnostima, štedeći nas, čitaoce, opterećujućih scena sa raznoraznim političarima koji bi sedeli i većali. Far Sector i ovako ima prilično visok broj likova koji imaju imena, agende i delatni su u narativu pa se ova vrsta simplifikacije može zdušno pozdraviti, bez obzira što možda deluje naivno da takvo društvo ima komplikovanu administraciju, složen sistem upravljana privatnom svojinom i distribucije dobara, referendume, građanske proteste, medijski ekosistem...

Glavni element ,,drugosti" u ovom društvu je pak, ,,Emotion Exploit", neka vrsta bezbednosnog osigurača unesenog u genetiku sve tri rase a koji treba da predupredi emocije. Teorija je da su međuzvezdani zavojevači koji su pre toliko stoleća tri rase okrenuli jednu protiv druge to postigli manipulišući njihovim emocijama, pa je ,,lek" pronađen u eliminisanju emocija na genetskom nivou i građenju društva koje je, posledično, zasnovano na čistoj racionalnosti.



Ideja o društvu koje ne poznaje emocije nije nova u naučnoj fantastici ali jeste potentna – no literarni eksperimenti koji se bave istraživanjem hipotetičkih društava ,,čistog razuma" obično idu samo do određene granice kada ili sve redukuju na puku antiutopiju ili pokazuju da je ovako nešto nemoguće i da odsustvo emocija najčešće podrazumeva tek to da se one kriju. Far Sector je bliži ovom drugom, pokazujući nam likove koji imaju sasvim emotivne reakcije iako su, navodno, genetski sprečeni u tome, a što u startu dosta minira ovu premisu. Protagonistkinja i sama primećuje da su likovi sa kojima ima posla prilično strastveni i glasni i sve to ,,zvanično" bez emocija, a brzo saznajemo da je jedna od glavnih roba na crnoj berzi takozvani switchoff, droga koja na nekoliko sati isključuje Emotion Exploit i dopušta građanima da jedno vreme imaju emocije. Kako se može zamisliti, ovo je neverovatno adiktivno iskustvo i brzo postaje jasno da je switchoff jedan od najunosnijih biznisa na ovom svetu, sa, jelte, tragovima koji vode do samog vrha vlasti...

Jemisinova je eksplicitno rekla da je kreiranje ovakvog sveta, sličnog našem ali pomerenog u nekim bitnim tačkama, idealno mesto da se na njemu istražuje proverbijalno ,,ljudsko stanje" i Far Sector svakako ima odlične teze čija eksploracija vodi čitaoca kroz zanimljive filozofske koncepcije. No, Far Sector je, sa druge strane, što se dalje u njemu ide, u svojim metaforama sve izrazitije bukvalan.

Ne da Jemisinova krije svoje agende – već od ranih epizoda vidimo flešbekove na raniji život Mulleinove na Zemlji, rasne nepravde koje je iskusila kao dete ali i kasnije razočaranje u rad u policiji koja, jelte, nije jednako tu da štiti crne i bele Amerikance – i Far Sector je u mnogo elemenata vrlo blisko preslikana ,,naša" Zemlja. Nacisti se pominju već u prvoj epizodi u jednom od monologa autorke, ali će kasnije i jedan od likova iz samog City Enduringa pomenuti fašizam kao nepoželjnu tehnologiju vladanja. Tu su i sweatshopovi, policija koja puca na nenaoružane demonstrante jer ovi odbijaju da se povuku, sasvim neuvijene aluzije na američki izborni sistem i ,,voter supression" taktike kojima se obezbeđuje da pripadnici nižih društvenih slojeva – statistički mnogo češće poreklom iz manjinskih rasnih zajednica – imaju manju mogućnost da utiču na ishod izbora.

Ove teme su sve legitimne i legitimno je Zemljanku koja dolazi iz manjinske populacije i ima iskustvo rada u korumpiranoj policiji pokazati kao nekoga ko očajnički pokušava da takve stvari razreši na ovom, drugom mestu, gde ima više moći i autoriteta, ali Far Sector prema svom kraju kao da napušta ideju o nijansiranoj razlici između društva City Enduringa i našeg društva i doslovno prepisuje iz ,,naše" realnosti.



Hoću da kažem, ovde imam zamerke ne na ideje ili koncepte, već na egzekuciju, pre svega na estetsku dimenziju ovog rada koji kako ide prema finalu sve više gubi suptilnost i slojevitost za potrebe isporuke jasnih političkih iskaza. Iskaza sa kojima se, da ne bude zabune, uglavnom slažem, samo me žulja to primetno pojednostavljivanje pripovedanja i karakterizacije na ime kritike koja kao da kidnapuje narativ.

Ovo se u jednoj meri vidi i kod same protagonistkinje koja je na početku veoma zanimljiva i sa snažnim unutrašnjim životom i višeslojnim karakterom samo da bi prema kraju i sama postala ravnija, bliža ,,stripovskom" klišeu akcione heroine sa političkom agendom.

No, možda stvar i jeste u tome da je autorki ovo pravi rad u stripovskom mediju i da je, imajući na raspolaganju značajno manje teksta nego u svojim romanima, neke stvari naprosto umela jedino ovako da prikaže, krešući broj reči sve dok ne ostanu ogoljene poruke.

S druge strane, Jemisinova je ipak neko ko jako dobro ume sa rečima i makar je tokom velikog dela ovog stripa kombinacija Campbelovih slika, monologa u titlovima i dijaloga dobro pogođena, dajući nam i potrebnu dozu karaktera, i drame, i humora, ali i dobar tempo.

Campbell ovde, naravno, odrađuje veliki deo posla sa svojim konstantno uzbudljivim prikazom tuđinskog sveta (koji je sve manje tuđinski, sve više familijaran kako epizode odmiču), čineći arhitekturu, tehnologiju, ali i kostime i frizure koje gledamo pričom za sebe, ili makar svetom za sebe. Jemisinova se ubraja u autore koji baštine tradiciju afro-futurizma i Campbell ovde drži jednu autoritativnu lekciju vezanu za  vizuelnu dimenziju ovog koncepta, dajući nam ,,žanrovski" ali ozbiljan svet koji je uvek vizuelno upečatljiv, vibrantan, bogat detaljima. Capmbellovo naglašeno korišćenje kompjuterskog retuširanja i kolora je, naravno, za moje stare oči pomalo i napadno sa crtežom koji često ima za moj ukus ,,neprirodne" svetlosne dinamike i kolorne gradijente, ali svakako pričamo o crtaču koji ima visoko estetizovan stil i čije su scene akcije, kada ih ima, veoma energične, mada povremeno nauštrb jasnoće. No, verujem da će mlađoj publici, čiji je vizuelni ukus u dobroj meri oblikovan igranjem Overwatcha ili, eh, Mass Effecta, Campbellov stil biti znatno bliži, a da se svi možemo složiti oko toga da on ima dobre karakterizacije i konstantno efektna dizajn-rešenja kako u samom svetu, tako i za lejaut table.

Far Sector je, ako tako mogu da kažem, polovično uspešan projekat, priča koja ima vrlo snažan početak i worldbuilding – bez obzira na svoj fakultativni odnos sa DC-univerzumom, ovo je dobra naučna fantastika – ali koja do kraja pomalo gubi na uverljivosti uspostavljanjem predirektnih, prebukvalnih paralela sa zemaljskim, ili, da budemo precizniji, američkim sociopolitičkim temama. Naravno, možda je ovo ,,namerno", možda su i autori i DC osećali da je važno dati otvoren, direktan, malo i prostački sociopolitički iskaz a koji uključuje sve od toga da je protagonistkinja afroamerička bivša pripadnica vojske i policije, asertivna ali ne jednodimenzionalna biseksualka itd. itd. itd. koja nepravdu ne trpi bez obzira u kom se sektoru zatekne, ali je moj utisak da je ovo sve došlo na uštrb literarnosti i time oslabilo samu priču. No, ovo je svakako strip vredan pažnje i čitanja a kako se ove nedelje može ročitati i poslednja epizoda, možete se i sami sa njim upoznati, sada u celosti, odlaskom do ovog linka.

[Meho Krljic]

Pročitao sam grafički roman A Radical Shift of Gravity koji je pre oko godinu dana izdao američki Top Shelf. Ne samo da je u pitanju naučnofantastična tematika koja je meni uvek bila neizmerno zanimljiva i bliska već je i ovaj roman stigao uz blurb Jeffa Lemirea, samog kralja melanholije, jelte, koji je ustvrdio da je strip ,,vrlo pametan kad priča o globalnim katastrofama i vrlo pošten kad priča o ličnim". To je bilo dovoljno da se upustim u čitanje svih 220 strana iako, da budem iskren, crtež Njujorčanke Kate Glasheen nije baš na prvi pogled delovao kao nešto prilagođeno mom ukusu. No, A Radical Shift of Gravity je ne samo razoružavajuće emotivna, već i zaista prilično mudro postavljena naučnofantastična priča o jednoj ,,nemogućoj" kataklizmi i njenom uticaju na civilizaciju, ljudsko društvo ali i njegove osnovne ćelije – porodice, pa sam se do kraja prilično zagrejao i za crtež.

Scenarista ovog stripa je takođe Njujorčanin,  Nick Tapalansky, koga do sada nisam čitao a, da budemo fer, on i nije izbacio mnogo stripova. Top Shelf mu je u prošloj deceniji izdavao Awakening, triler o misterioznim ubistvima koji se do kraja odmotao u globalnu zombi-katatsrofu, a A Radical Shift of Gravity je, čini se potvrda da su kraj civilizacije i postojanja ljudske rase na planeti Zemlji neka vrsta opsesije za ovog autora. A deluje kao fin čovek na slikama...



Jedna od za mene najuzbudljivijih koncepcija u naučnoj fantastici uopšte je ona u kojoj se pokazuje da ono što smatramo zakonima fizike – dakle, nečim što je do kraja shvaćeno, matematički opisano i načelno nepromenljivo – nije baš tako jednoznačno i da zapravo kosmos ne funkcioniše onako kako smo mislili. Naravno, ogroman deo žanrovske literature, televizije, filma itd. bazira se na ideji da se nekakve danas utvrđene fizičke zakonitosti mogu na neki način zaobići – od brodova koji putuju nadvetlosnom brzinom, pa do superheroja koji lete, teleportuju se ili imaju neprirodno snažan kapacitet za obnavljanje tkiva – ali onaj ,,pravi" ili makar meni najdraži literarni postupak je kada uzmete jednu takvu ,,promenu" a onda ispitujete kakve bi ona posledice ostavila na ljudsko društvo i, ako ste baš dobri, na ljudskost samu. Sirius je svojevremeno objavljivao mnogo ovakvih priča, recimo ,,A Bucket of Air" Fritza Leibera, ,,Jer sutra više ne postoji" Gradimira Moskovljevića, te pogotovo ,,The Return of the Ocean Stream" Jima Johnstona.* Ova poslednja, objavljena u broju 85, 1983. godine je na mene ostavila posebno jak utisak zbog svoje jednostavne premise i sjajne, vrlo fokusirane obrade: čovek se budi iz nesvesti i shvata da nije bio u saobraćajnoj nesreći – kako je isprva mislio – već da je, da tako kažemo, čitav svet nesreća: gravitacija na planeti Zemlji okrenula se za devedeset stepeni.

*za koga slutim da je bio pseudonim nekog domaćeg pisca budući da ni o njemu ni o priči nema ničeg na internetu izvan ex-YU sfere

Ovo je toliko jednostavna postavka – naučno sasvim nezamisliva, naravno, i time još upečatljivija – da joj ostatak priče gotovo i ne može parirati, no autor fantastično rukuje ovim konceptom i pokazuje borbu protagoniste ne da shvati zašto se ovo desilo (do kraja priče se to neće ni desiti), čak ne ni da pronađe nekakav rezon u odjednom novonastalom svetu, već samo da smisli koji je minimum kriterijuma da bi se preživelo u svetu koji se čitav pretvorio u liticu. Kratka, ekonomično napisana, ova priča meni ostaje neka vrsta oglednog primera za to kako se piše o ,,nemogućem".

E, sad, A Radical Shift of Gravity mi se dopao jer se zasniva na sličnoj permisi, ali i baštini sličan pristup u obradi. Ovo je još jedna priča o ,,nemogućem" ali njen osnovni narativ se bavi pre svega ljudskom psihologijom. No, Tapalansky je svakako ambiciozniji od fantomskog Johnstona, pa je njegov narativ jedna metodična i dobro vođena eksploracija evolucije – ili makar mutacija – ljudskog društva u svetu gde jedna od fundamentalnih sila više ne funkcioniše onako kako smo navikli, prelomljena kroz porodicu novinara Noaha Halla koji je neka vrsta (ne)zvaničnog hroničara promene što je zadesila svet.

U svetu Noaha Halla, gravitacija na planeti Zemlji se jednog dana radikalno, kako i naslov kaže, promenila, bez najave ili ikakvog objašnjenja, tako da je sila kojom se tela međusobno privlače opala na jednu šestinu ,,normalnog" intenziteta. Jednostavnije rečeno, na ljude gravitacija na Zemlji posle radikalne promene deluje slabije i oni su laki kao da su na Mesecu.



Problem sa pisanjem iole dužeg literarnog dela koje se bavi ovako neverovatnom premisom je da hteli-ne hteli morate da uđete u nekakvu (pseudo)nauku i pokušate ako ne da objasnite neverovatni fenomen, onda bar da ga pobliže opišete za potrebe funkcionisanja vašeg literarnog sveta na nešto duže staze. Utoliko, Tapalansky ima eksplikacije koje donekle opisuju da je promena privlačne sile praktično ograničena na same ljude – što je fizički, u okvirima našeg današnjeg znanja, doslovno nezamislivo – ali ovo je potreban uslov da bi priče uopšte bilo. Tapalanskog, na kraju krajeva, mnogo više zanima analiza ljudskog društva i ljudske psihologije u radikalno izmenjenim fizičkim uslovima, pa je sebi postavke podesio tako da se dobije jedan plauzibilan kontekst.

U velikoj meri ovo je zahvaljujući samom protagonisti, Hallu, koji zaista vodi hroniku događaja, a u formi kolumni pisanih za lokalni dnevni list i njegovi kontemplativni, često i poetični napisi su zaista bolji način da se opipa puls ljudskog društva u kontekstu velike promene nego da smo se zakopali ispod naslaga pseudonauke.

A Radical Shift of Gravity pripovedan je na nekoliko vremenskih planova, prikazujući nam Halla i njegovu porodicu u raznim stadijumima ove priče: pre nego što se gravitacija promenila, dok je Hal još bio ubogi frilenser i upoznao svoju ženu pokušavajući da se zaposli u lokalnim novinama, neposredno posle promene gravitacije, dok mlada porodica sa malom ćerkom pokušava, kao i ostatak sveta da shvati šta se desilo i kako će ovo uticati na njih, njihove bližnje i čitav svet, ali i u nekoliko kasnijih stadijuma gde vidimo Halla kako sa vremenom postaje oporiji, ciničniji karakter a njegova ćerka izrasta u nezavisnu, ambicioznu mladu ženu.

Tenzije u A Radical Shift of Gravity tiču se fizike i astrofizike u jednoj meri ali one su pre svega socijalne i sociološke. Hall je ,,zvanično" unapređen u nekoga ko piše o novom fenomenu jer je imao, praktično slučajnu, priliku da intervjuiše ženu koja vodi veliku kompaniju i tvrdi da je ova promena znak kako je ljudskoj rasi konačno vreme da se nastani u svemiru. Isolde Spedmore je, intuitivno, negativac u ovom stripu, neko ko ima novac, moć i znanje i ko koristi fenomen o kome niko ništa zaista ne zna, da progura svoju agendu. Njena je ideja da je izgradnja kosmičkih stanica i plovila jedini način da se zaista očuva ljudsko društvo jer je promena u gravitacij i na planeti – i potonji drhtaji što su joj usledili – zapravo signal, možda i poruka ljudima da ovaj svet više nije za njih.

Ovo je filozofski, jelte, mambo-džambo, ali Tapalansky je pažljiv u tome kako prikazuje čije stavove i teze, bežeći od tog ,,intuitivnog" postavljanja pozitivaca i negativaca, onih koji su u pravu i onih koji su zaslepljeni – ili naprosto imaju mračnu agendu – i zapravo nam prikazujući samog protagonistu kao nekoga ko tokom godina nekoliko puta menja mišljenje o tome šta ljudska rasa treba da uradi u ovoj situaciji.

Jasno je da do kraja stripa nećemo dobiti definitivan odgovor ko je u pravu ali A Radical Shift of Gravity je zapravo način da se postavi pitanje. Ideja o istraživanju svemira i produženju života ljudske rase među zvezdama nije nova, ali iako smo pre šezdeset godina poslali čoveka u orbitu a na Mesec se spustili pre više od pedeset, iako na Marsu u ovom trenutku imamo vozila i letelice, ovaj san kao da je danas dalji nego što je bio pre pola veka. A Radical Shift of Gravity je meditacija o tome da li ovaj san znači napuštanje Zemlje, možda i u doslovnom smislu, odnosno da li to znači da bismo napustili svoje korene*i prestali da budemo, jelte, ,,ljudi".

*skoro i bukvalno jer je veliko drvo u parku simbol koji se na više mesta koristi kao uokvirujuća metafora



Utoliko, A Radical Shift of Gravity je i analiza radikalne promene ljudskog razmišljanja, prikazujući nam nekoliko konkurentskih ideja, inicijativa, pa i kultura koje su se rodile na Zemlji posle promene gravitacije. Noah Hall je jedno vreme blizak naučnom projektu koji ukazuje da su ljudska istraživanja unutrašnjosti planete zapravo do sada bila vrlo skromna, da imamo samo hipoteze o tome šta je u centru, i koji ,,spas" i vraćanje na staro zasniva na pretpostavci da je u centru Zemlje zapravo stara, umiruća zvezda koja je istrošila najveći deo svog vodonika te da će se stvari vratiti u nekakav balans ako se korišćenjem inovativnih sondi ovoj zvezdi ,,doturi" svež vodonik.

Čujem vas kako se lupate po čelu, pa nisam gluv, ali dajte i meni i Tapalanskom malo kredita. On naučnike prikazuje kao sasvim ozbiljne ali njihov projekat je, sasvim očigledno zasnovan na očajničkoj, preslobodnoj interpretaciji teza koje su došle od osobe koja je možda i mentalno neuravnotežena ali ima harizmu. Naravno da do kraja stripa svet ne bude spašen bušenjem Zemljine kore i upumpavanjem vodonika.

Ali ono što se do kraja stripa dogodi je povlačenje jedne lepe, melanholične ali i optimistične paralele između sazrevanja pojedinaca i promena u porodici, sa sazrevanjem cele ljudske rase i promenama u civilizaciji. Niko, do kraja stripa, ne tvrdi da će evoluiranjem u smeru zvezda ljudska rasa biti ,,bolja" nego što je bila, ali je metafora o napuštanju starog onda kada staro više ne može da podrži život, a kamoli ljudsko društvo, i građenju novog, kao refleksa i mehanizma preživljavanja čitave rase, uspešna i plasirana uz mnogo meditacija, mnogo emocija, ali sasvim elegantno na kraju.

No, crtež Kate Glasheen ćete kao elegantan prepoznati tek uz malo udubljivanja. Ova umetnica je diplomirala na Institutu Pratt u Bruklinu, u oblasti lepih umetnosti, i njeni galerijski radovi su vrlo lepi, sa mračnom ali fascinantnom temom, dobrim dizajnom i minimalističkim ali minucioznim crtežom. No, njen rad u ovom stripu partikularno (imala je pre ovoga i druge strip-izlete, ali A Radical Shift of Gravity joj je, koliko mogu da kažem, prvi duži rad) je mnogo slobodniji po formi, uhvaćen negde između skice i impresionističkog nemira. Naravno, ovakav stil je dosta primeren ,,umetničkom", nezavisnom stripu, ali A Radical Shift of Gravity je pre svega čvrsto vođena naučnofantastična priča. No, ono gde nema sumnje da je Glasheenova uspešna je u pogađanju atmosfere koju ovaj roman treba da prenese, a, mada joj je crtež često na granici apstrakcije, treba ukazati da nikada nije nejasan i da pored sveg bežanja od čvrstih formi, naracija ovde ne trpi i zapravo skakanje između vremenskih planova koje nije sugerisano ičim sem drugačijim izgledom protagonista i delova sveta izvedeno je vrlo efektno, skrećući pažnju na to koliko Glasheenova vlada kadriranjem i dinamikom.

A Radical Shift of Gravity je, dakle, prilično dobar projekat, narativ koji, kako rekosmo, ne daje mnogo odgovora ali se pažljivo bavi postavljanjem pitanja, vraćajući se u korene onog što nas čini ljudima, preispitujući ulogu i dinamiku porodice i na kraju pokazujući ljudsko društvo kao ranjiv, fražilan istorijski konstrukt, ali završavajući u optimističnom, gorkoslatkom, ali u budućnost zagledanom tonu. Sasvim korektno, pa ako sam vas zainteresovao, digitalnu kopiju sebi možete kupiti ovde.

[mac]

Sa toliko smanjenom gravitacijom možemo da pravimo još veće građevine, i da se još više prenatrpavamo. Rakete bi poslužile za dopremanje metalnih asteroida i pretvaranje Zemlje u nekakav Koruskant.

[Meho Krljic]

Vreme je da kažemo koju reč i o DC-jevom serijalu Justice League Dark koji je izlazio od leta 2018. godine pa sve do kraja prošle kada je magazin praktično okončan utapanjem u krosover Endless Winter, ali je tim ,,spasen" i sada je Justice League Dark dodatni, ,,bonus" strip na zadnjih nekoliko stranica Justice League magazina od prošlog broja, odnosno od kada je Justice League počeo da piše Brian Bendis. Ram V, čovek koji je magazin Justice League Dark uspešno priveo kraju, prizemljujući metaforičku letelicu koju su drugi ambiciozno podigli u vazduh 2018. godine* je i dalje na scenarističkim dužnostima  a kako isti scenarista piše i novi Swamp Thing, može se slobodno reći da je okultno-mađijsko-jungiansko-simbolički kutak DC-jevog strip univerzuma u dobrim rukama.

*i koga smo ovde hvalili za mnogo stripova izvan superherojske sfere: These Savage Shores, Grafity's Wall, Blue in Green

No, kako rekoh, drugi su ovaj serijal započeli. Originalni Justice League Dark je, dakle nekakav prvi tom ovog stripa, izlazio je kao deo prvog talasa New 52 stripova sa početka prošle decenije. Arhitekta ovog serijala bio je Britanac Peter Milligan i moram da priznam da sam relativno brzo izgubio interesovanje za njega. Milligan naprosto nije bio u formi u to vreme – uključujući druge njegove radove za DC i Vertigo – ali je strip našao svoju publiku, pokazujući da itekako ima interesovanja za ezoteričnije likove i koncepte koji su se u to vreme provlačili uglavnom po obodima glavnih priča u DC-u. Smeštajući se negde između Vertiga i ,,klasične" superherojštine, uključujući likove vrlo različitog porekla i estetike (Madame Xanadu, John Constantine preseljen iz Vertiga, Weinov Swamp Thing, Ditkov Shade the Changing Man, Frankenstein, Kirbyjev rimujući demon Etrigan...) ovaj se serijal pokazao kao primeren i toj nekoj ,,novijoj" publici koja nema striktnu lojalnost prema ,,čistoj" superherojštini i u svojoj dijeti voli da vidi fantastiku i horor nešto šireg spektra.*

*Na kraju krajeva, posle Milligana serijal je pisao Jeff Lemire a onda za njim J.M. DeMatteis



Zapravo, Justice League Dark je u toj svojoj prvoj inkarnaciji bio uspešan do mere da je Warner ozbiljno planirao da uradi igrani film po motivima ovog serijala – sa sve Guillermom Del Torom na kormilu. Posle milion prerada scenarija i kombinovanja raznih kreativaca u timu koji je trebalo ovo da realizuje, na kraju od filma, barem u nekoj Del Torovoj viziji, neće po svemu sudeći biti ništa, ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije – i, ponovo, možda i igranog filma – koju za HBO priprema JJ Abrams.

Verovatno je ovaj potencijal franšiziranja i proizvodnje kudikamo lukrativnijih platformi nego što su puki stripovi i zaslužan što smo u okviru DC-jevog Rebirtha dobili i taj drugi tom Justice League Dark o kome danas pričamo. Ovog puta serijal je pisao James Tynion IV, današnji scenarista Betmena i već godinama DC-jev pouzdani drugopozivac koji uskače kad god treba odraditi posao koji nije glamurozan ali je neophodan. To mu je, slutim, i na kraju zaradilo taj toliko željeni gig na ,,glavnom" Betmen magazinu, uostalom, Tynion IV je na Detective Comics već pokazao da mu lepo ide pisanje Betmena, no, sa Justice League Dark je pokazao i drugi, nimalo nebitan kvalitet kada operišete u ,,centralnim" oblastima superherojskih univerzuma, a to je sposobnost da planirate na duge staze i priču prirodno delite na celine, ne gubeći nikada iz fokusa centralne motive i zaplet. Otud je Justice League Dark, radeći paralelno sa Justice Leagueom koji je pisao Scott Snyder, kroz 28 brojeva dao hroniku jedne veoma uzbudljive borbe-za-odbranu-svega-što-postoji koja je delovala sasvim ubedljivo, ne samo jer je bila utemeljena u likovima sa jakom motivacijom i dosta karaktera, već i jer je Tynion IV pronašao način da pored Snyderovog iskreno sumanuto ambicioznog i komplikovanog narativa o multiverzalnoj krizi bez presedana smesti jednako dramatičnu priču i proda nam je kao nešto u šta legitimno možemo da verujemo. ,,Inflacija događaja" je, naravno, problem sa kojim se i DC-jeva i Marvelova publika nosi kako zna i ume, ali Justice League Dark je makar ostao čvrsto na svojoj zacrtanoj putanji i izgurao do kraja borbu mađioničarke Zatanne i njene ekipe protiv ,,Naopakog čoveka", dajući nam simbolički potentno i emotivno zanimljivo finale koje je zaokružilo narativ započet 2018. godine. S obirom da pričamo o stripu koji su radila dvojica scenarista – Tynionu je Betmen-angažman onemogućio da JLD dogura do kraja, ali Ram V je finale priče ispričao u konsultacijama sa njim – ali i koji je bio pod konstantnom hipotekom krosovera i događaja izvan njegove neposredne sfere uticaja, ovo je solidan uspeh.

Nije da ne bih voleo da je Justice League Dark imao mirnije vode da njima plovi. Glavni razlog što sam ovaj serijal čitao bio je jer su neki od likova iz nikada prežaljenog Shadowpacta ovde imali prominentne uloge – prevashodno Detektiv-Šimpanza, Bobo ali i Blue Devil – a Willinghamov Shadowpact je za mene i dalje etalon kako može – i treba – da se radi ,,magijski" strip u superherojskom univerzumu.



No, onako kako je Shadowpact nastao iz krosovera – konkretno iz Day of Vengeance miniserijala koji je predstavljao jedan od uvoda za Infinite Crisis – tako je i novi Justice League Dark praktično spinofovan iz Metal/ No Justice krosovera od pre neku godinu i praktično je morao da se, kako kažu na anglosaksonskom, dočeka na noge trčeći. Ovde nije bilo mnogo prostora za upoznavanje sa protagonistima i postavkom  i već od prvog broja članovi tima koji još nije ni ,,zvanično" uspostavljen bačeni su glavačke u borbu za očuvanje magije. Same magije! DC-jevi stripovi, istorijski imaju dosta uspeha u diskutovanju koncepta magije i kako je on povezan sa funkcionisanjem sveta pa i ovde Zatanna na kraju prve epizode doslovno kaže ,,Ovo je mnogo gore nego što je iko zamišljao, Čudesna ženo. Magija će umreti a čovečanstvo će umreti zajedno sa njom." i ovaj pančlajn na poslednjoj strani uokvirivaće dobar deo narativa u naredne dve i po godine, počev od toga da je Wonder Woman, jedan od oficijelnog ,,trojstva" DC-univerzuma i prominenta član Lige Pravde spletom okolnosti na čelu tima koji se bavi magijom, demonima, božanstvima itd. pa do toga da je sudbina čovečanstva kredibilno vezana za opstanak magije u ,,našem" univerzumu.

Serijal je bio, za razliku od Shadowpacta, pomalo opterećen daljim krosoverima, koji mu jesu bili tematski adekvatni ali je ovo u nekoj meri razvodnjilo pripovedanje i donelo malo šuma i meandriranja, no, Tynionu IV treba skinuti kapu na promišljenom tretmanu svoje centralne teme. Magija je generalno nestabilna tema kada pišete žanrovsku fantastiku jer joj se, jelte, ne znaju pravila, i scenaristi često podležu sasvim prirodnim iskušenjima da je koriste i kao narativnu prečicu, a što im priče čini nekonzistentnim, te za čitaoca pomalo frustrirajućim jer nikada ne zna šta sledeće može da očekuje i koliko može da se investira u priču.

Kod Tyniona, naravno, ima elemenata tog svaštarenja, pogotovo u jednom vrlo slobodnom spajanju raznih magijskih škola, simbolika i filozofija, ali je Njujorčanin vrlo pažljivo sve uvezao u uokvirujući koncept koji je baziran na nekoliko sasvim promišljenih motiva. U tom smislu, priče tokom ovog serijala bave se nekolicinom filozofskih pogleda na magiju, od toga da je magija stvar verovanja, preko uverljivog prikazivanja šta znači kada se kaže da svaki magijski gest ima svoju cenu – a što u jednom finom metatekstualnom naklonu znači da se ne može koristiti ni kao univerzalna literarna prečica – pa do ustrojavanja nekoliko različitih nivoa realnosti baziranih na različitim magijskim i mitološkim simbolikama, a koji su opet uverljivo prikazani kao ,,prava" mesta koja nisu tek paralelni univerzumi iz ,,običnog" DC multiverzuma.

Ovo je kompleksna tapiserija motiva i ideja i Tynion umešno vozi slalom među njima provodeći tim uglavnom vrlo simpatičnih i relatabilnih likova kroz razna iskušenja. Justice League Dark je ovde snažno utemeljen u dva asertivna ženska lika: Wonder Woman, koja, iako ne ,,stvarno" boginja, nosi sa sobom sve atribute božanske magije – utemeljenje u veri, pravednosti, istini, na kraju dana u zajednici – i Zatanna koja predstavlja onaj drugi pol, magiju kao trik, opsenu, način ne samo da izmenite stvarnost pred nečijim očima već i da ga ubedite da je ono nemoguće što je video i u šta ne može da poveruje – moguće i stvarno.



Pored njih tu je i masa muškaraca koji su uglavnom luzeri različitog kalibra: John Constantin ovde uspešno igra svoju ulogu antiheroja što kad se i nađe na pravoj strani ume da bude agent haosa i bezumlja, Detective Chimp je elegični atavizam ranog srebrnog doba koji je izgubljen u uspomenama na bolja i jednostavnija vremena, Kirk Langstrom aka Man-Bat je reformirani Betmenov negativac i dežurni skeptik koji pokušava da magiju pojmi i opiše u naučnim terminima, Khalid Nassour je najnoviji Doctor Fate, potpuno prepadnut ovom ulogom i služi kao zanimljiv motiv za diskusiju o tome šta je Doctor Fate zaista – osoba, ideja, moć ili nešto četvrto... Tu je pored svih i Swamp Thing...

Sa ovako šarenim ansamblom nije ni čudo da priče žestoko meandriraju između istorija i estetika, ali, kako rekoh, Tynion IV uspeva da se uglavnom održi u srednjoj traci i da, vodeći nas iz jedne krize u drugu prikaže dramatične magijske ratove koji podrazumevaju nestajanja čitavih realnosti, ali i suptilne diskusije o prirodi simbola u ljudskoj kulturi koji, iako ,,izmišljeni" imaju ogromnu moć nad svima nama. Tako se šetamo od moćnih čarobnica do demona koji samo žele da naude ljudskoj rasi, od pakla do  jungianskog kolektivnog nesvesnog, i, moram da priznam, zapitao sam se više puta tokom čitanja kako bi izgledalo da je ovo pisao scenarista sa izraženijim čulom za simboličko, poput, znate već, Granta Morrisona ili, što da ne, Gerarda Wayja.

Ne zato što je Tynionova priča o magiji i simbolici ovde urađena nespretno – nije, naprotiv – već pre svega jer imam utisak da je scenarista ovde sebe razapeo između previše tačaka, trudeći se da ima i dinamičan superherojski strip, i diskusiju o simbolici, ali i karakterne portrete skoro svakog od protagonista. I, mislim, da je ovaj strip bio ovako solidan svedočanstvo je Tynionovog ipak ozbiljno izbrušenog zanatskog dara, ali se svakako može govoriti o tome da su neki elementi razvijeni manje nego što sam se barem ja nadao.

Možda prevashodno sama poetika – Tynion se trudio da strip bude utemeljen u likovima koliko je to god moguće i njegovo pisanje ovde ima mnogo teksta koji je old school deskriptivan u približavanju unutarnjeg života pojedinačnih protagonista čitaocu. Ovo je za mene osvežavajuće vraćanje na tehnike iz nekog starijeg vremena, ali se i primeti koliko tekst ,,olakša" ali i dobije na efikasnosti kada serijal preuzme Ram V.



No, Tynion svakako ovde uspeva da poentira na više mesta, sa jedne strane vodeći Zatannu kroz emotivan, iznurujući narativni luk kojim se njen odnos sa ocem ali i sa Johnom Constantinom dovodi do nove zrelosti a sa druge, pružajući old school publici interesantnu ,,novu" verziju prvog susreta Swamp Thing i Johna Constantina. Čitavo finale priče oko Swamp Thing je takođe uspelo na emotivnom planu sa dobrom pripremom za realizaciju ideje kako je ,,lik" koga znamo pod ovim imenom mnogo više od prostog ljudskog identiteta skrivenog iza ,,biljnog" izgleda. Utoliko, i Tynionovo uvezivanje više različitih DC koncepata u ovaj narativ je na kraju impresivno dobro izvedeno pa pored ,,klasične" magije dobijamo i vešto pridruženi sloj elementalnih sila (The Green za biljke, The Red za ljude i životinje, The Black ili Rot za mrtve) i njima pripadajućih ,,parlamenata" avatara i elementala, za koktel koji jeste kompleksan i možda i ,,neprirodno" izmućkan – da ne pominjem baziran na konceptima koje su osmislili vrlo različiti scenaristi u vrlo različitim decenijama – ali koji na kraju svega ima smisla.

Tynionu i V-ju su ovde na raspolaganju bili različiti i uglavnom vrlo solidni crtači pa iako strip ne može da se pohvali baš skroz unificiranim vizuelnim delom, njegova energija i generalna estetika jesu bili očuvani. Bizarno multitalentovani Alvaro Martinez Bueno je uradio najveći broj epizoda nudeći vrlo dinamične ali uglavnom ne pretrpane lejaute a Amancay Nahuelpan je preuzeo štafetu bez gubljenja koraka dovezavši serijal do pred sam kraj sa vrlo upečatljivih nekoliko brojeva, potvrđujući talenat koji smo još onda u njemu prepoznali. Posebno bih istakao i letering jer se Rob Leigh ovde naradio za sve pare pružajući komplikovanim lejautima i naraciji mnogo prekopotrebnog vizuelnog usmeravanja.

,,Novi" Justice League Dark, sada kao bonus u magazinu Justice League, je u trenutku dok ovo pišem imao samo jednu epizodu koja deluje kao da će Ram V održati kombinaciju melodramatične, poetske osnove i ,,krizne" nadgradnje mitoloških razmera a kako je crtač pouzdani Španac Xermanico, reklo bi se da će razloga da pratimo JLD makar i u ovoj smanjenoj verziji, i dalje biti.

[milan]

Meni se izuzetno dopao taj JL Dark, posebno od Tajniona (Tiniona?) naovamo.

[Meho Krljic]

Pa, Tajnion je bio arhitekta ove nove verzije JLD - Ram V je uleteo kada se znalo da će ovaj da pređe ful tajm na Betmena, da ga dovrši. A V sada piše Swamp Thing i Cat Woman i sjajan je on, već sam onoliko hvalio njegove nesuperherojske radove i snažno ih preporučujem i ovom prilikom.   

[dark horse]

ali smo dobili animirani celovečernji rad iz 2017. godine, kao i najavu serije

Samo da te dopunim: Dobili smo prošle godine i nastavak animiranog filma, Justice League Dark: Apokolips War.

Nije da sam ja i jedan i drugi stigao da pogledam, ali je na listi čekanja.

[Meho Krljic]

Taj mi je i promakao. Mislim, ja ništa od toga ionako i ne stižem da gledam, pa nije ni čudo. 

[Meho Krljic]

Sa zanimanjem sam pročitao miniserijal Origins koga je BOOM! Studios solidno hajpovao od prošle jeseni i koji je izlazio u redovnom mesečnom tempu od Novembra, da bi se završio šestim brojem pre nekoliko dana. Postapokaliptična naučna fantastika, planeta kojom tumaraju mašine a čovek je samo gotovo zaboravljeni mit, melanholija i nada, gubitak i sazrevanje, sve plasirano kroz vrlo atraktivne ilustracije mladog poljskog umetnika po imenu Jakub Rebelka, mislio sam, pa šta tu može čoveku da se ne svidi?

Well, dosta toga, ispostavlja se, ali Origins nije rđav strip, koliko je u pitanju jedna smeša motiva i ideja koje smo već više puta gledali, čitali, igrali itd. i povremeno malo prenaglašeno melodramatičnih i ,,objašnjavajućih" dijaloga. Utoliko, ovo je svakako serijal kome je srce na pravom mestu ali nije u pitanju ni tako pametna pa, na kraju dana ni tako emotivna posapokaliptična epopeja kakvoj sam se nadao.



No, fokusirajmo se na dobre elemente prvo – Origins je priča koja se događa na planeti Zemlji skoro hiljadu godina nakon što je ljudska rasa istrebljena i ta planeta Zemlja ume da izgleda veoma lepo u Rebelkinoj izvedbi, sa ostacima nekadašnje arhitekture i tehnologije što ih i dalje nalazimo u gustoj vegetaciji koja sada sve prekriva. Početak prve epizode je upečatljiv sa Rebelkinim kontrastiranjem zgrada, mostova, natpisa, vagona, spomenika, čak i muzejskih postavki sa devastacijom koja deluje umirujuće, obavijajući te ostatke ljudskog prisustva u prijatne, prirodne boje zelenog lišća, mahovina, puzavica... Čak ni prizori ljudskih kostiju – koje se nekako i dalje nisu raspale uprkos stajanju na otvorenom – nemaju posebno uznemirujuću dimenziju jer nasuprot njima imamo drveće, ptice, paprat, bobice...

No, nije sve tako pastoralno: u ovoj apokalipsi mašine su se otele kontroli, kako to već one umeju da rade, i istrebile čovečanstvo najpre zahvaljujući nanotehnologiji koja je omogućila praktično nevidljivim mašinama da se infiltriraju ne samo u druge mašine i nad njima zavladaju već i u žive organizme, uspostavjajući diktaturu na ćelijskom nivou. Ovo je svakako jedna aktuelna, savremena vizija mašinske apokalipse, koja kombinuje naše današnje strahove od naprednih veštačkih inteligencija i nano-tehnologije što nećemo moći ni da je registrujemo čulima, kamoli kontrolišemo po želji i, u tom smislu, Origins je priča dobro utemeljena u dnašnjem istorijskom trenutku, sa čovekolikim robotima jednog, recimo, Terminatora, ostavljenim u atavističkim osamdesetima gde i pripadaju.

Osim što, naravno, Origins ima i čovekolike robote. I naoružane dronove. I futuristički internet. I praktično sve što ste videli u bilo kom stripu, filmu, videoigri iz poslednjih deset-petnaest godina a koji su se bavili sličnom tematikom. Osnovna ideja Originsa se, dodatno, zasniva na ispitivanju razlike – ili distance – između ,,stvarnog" života i mašinske egzistencije, i diskutuje o tome šta život čini pravim – da li su to emocije, volja, ili pak smrtnost i ovo su dobra pitanja i dobre diskusije, samo je sama priča zasnovana na gomili generičkih i već viđenih ideja i set pisova.

Na primer, jedna od stvari koje se pominju u objašnjavanju toga kako su mašine istrebile čovečanstvo je ta da su infiltrirane u žive organizme naprosto naterale čitave vrste životinja da voljno izumru time devastirajući ekosisteme i osuđujući čitave generacije ljudi na izgladnjivanje. Ovo je sjajna ideja i strip i kasnije, u nekim svojim akcionim sekvencama, ima scene u kojima životinje, upravljane kolektivnim umom mašina, napadaju naše junake. Ali, naravno, kad imate ovakve motive u stripu, pogotovo kada taj strip nije naglašeno ,,žanrovski" pa da mu se praštaju glupe ideje na ime estetike, nemoguće je ne upitati se zašto naše junake mašine napadaju pokrećući krdo rogate marve a ne, recimo, roj pčela, ili vojsku paukova ili mrava (ili, jelte, virusa). Strip uspostavlja koncept kontrole mašinskog ,,uma" i nad životinjama i nad biljkama i ovo je ideja koja dobro posluži za njegovu uokvirujuću priču ali se onda ignoriše za račun srazmerno nezanimljivih, klišeiziranih akcionih set pisova u kojima mašine na ,,naše" šalju robotsku avijaciju i slično. Utoliko, iako Origins na momente podseća na postavku iz videoigračkog serijala Horizon (čuj, "podseća", gomilu stvari je doslovno prepisao), sa robotskim životinjama, on je nedosledniji u pogledu praćenja sopstvene premise.



Druga videoigračka koncepcija na koju me je Origins podsetio odnosi se na takođe u 2017. godini izašli NieR: Automata, igru uzduž i popreko hvaljenu (i ja sam je nahvalio) na ime svog alegorijskog tretmana koncepta robota i kompleksne simbolike dodeljene civilizaciji koju su oni izgradili na Zemlji nakon što su sa nje proterali Ljude. Origins od ove igre kao da preuzima motive humanoidnih robota, kreiranih da služe ljudima i dizajniranih tako da budu ne samo korisni već i ,,srećni" kada im se nalaze na usluzi i stavlja ove mašine u jukstapoziciju sa jedinim ljudskim bićem koje još uvek/ ponovo postoji na Zemlji.

Izbegao bih dalje spojlovanje jer Origins jedan deo svoje drame bazira upravo na diskusiji o tome da li se ljudski život može restartovati na planeti – iako tehnologija za to postoji – i nalazi jednu sasvim dostojanstvenu poziciju u svom finalu gde prihvata da je evolucija vrednost po sebi i da nije ograničena na organski svet već da, posebno u ,,univerzumu" ovog stripa, legitimno obuhvata i mašine. No, mora se priznati da do ovog svog zaključka Origns stiže kroz sa jedne strane previše stranica stripa, a sa druge strane premalo esencijalnog diskutovanja svojih tema.

Da budem iskren, nisam siguran da ovo nije tipičan primer za izreku ,,mnogo babica, kilavo dete". BOOM! Studios potpisuju čak tri ,,kreatora" na ovom serijalu a da ni jedan od njih nije učestvovao u njegovoj izradi. Arash Amel, Joseph Oxford i Lee Toland Krieger svi iza sebe imaju strip-iskustvo, ali ovde su on neka vrsta trusta mozgova koji je, pretpostaviću, osmislio svet i razne elemente tog nekog, jelte, ,,world buildinga", a onda je fizički rad pisanja scenarija poveren Clayju McLeodu Chapmanu, solidnom profesionalcu koji je, recimo, za Marvel uradio razne stvari poput Scream; Curse of Carnage i gomile kontribucija raznim krosoverima (Venomverse, King in Black...) a za BOOM! je već pisao pandemijski horor strip Lazaretto pre nekoliko godina. Dakle, ovde kumulativno imamo vrlo pristojan talenat na gomili, ali egzekucija je, na kraju, čini se bila uglavnom zanatska, na ,,good enough" nivou ali ne mnogo preko njega. Radnja ovog stripa svakako počiva na ideji da će čitalac biti dirnut razvojem odnosa među protagonistima koji stoje na različitim (ali da li i suprotstavljenim?) stranama evolucije i mnogi od njih preispituju svoje emocije svesni da su one u ogromnoj meri posledica prethodnog programiranja – biološkog ili digitalnog, svejedno – no, nije da nam origins daje likove koji su laki za identifikovanje. I to nije zato što su ,,tuđinski", razdvojeni od nas sa hiljadu godina postapokaliptične istorije, nego uglavnom zato što su obeleženi generičkim tekstom koji treba da pritisne emotivnu dugmad u našoj duši ali je u najboljim momentima tek prihvatljiv a u najgorim deluje kao školski rad talentovanog dvanaestogodišnjaka.

Okrutno! To je taj sažižući plamen kritike zbog koga dolazite ovamo i kupujete kartu svakog dana!



No, ne bih da ispadne da je Origins sav loš. Čitao sam mnogo gorih stripova od ovoga poslednjih meseci i na kraju krajeva, superherojska publika u koju spadam sigurno nije nenavikla na stripove koji baštine generičke postavke u blago variranim novim verzijama. Voleo bih da je Origins elegantniji, ekonomičniji i pametniji, da svoje premise koristi doslednije i, na kraju krajeva smelije, da ima malo viši kvalitet dijaloga, ali nije on rđav.

Toj ne-rđavosti svakako doprinosi već pohvaljeni crtež. Rebelka je dobar ilustrator i uspeva da jednu skoro impresionističku dimenziju crteža pomiri sa ,,akcionim" pripovedanjem, držeći se uglavnom disciplinovanog lejauta i organizacije table. Likovi su mu malo ,,lutkasti" ali to ima svog šarma, a roboti su dizajnirani veoma lepo i zapravo deluju interesantnije pa i ,,životnije" od humanoidnijih likova. Kolor je radio Patricio Delpeche i ovo mu je jedan od najimpresivnijih stripova koje sam do sada video sa jakim, živim bojama i dinamikom koja uveliko oživljava crtež i spasava ga od statičnosti. Letering Jima Campbella je funkcionalan i dobro se dopunjava sa crtežom i kolorom, čineći sa njima atraktivan ali čitak paket.

Origins je originalno trebalo da bude grafički roman urađen iz jednog cuga, ali moram da priznam da je meni ovo najviše delovalo kao pič za televizijsku seriju koji je odbijen pa je na kraju postavka iskorišćena za strip. Utisak je da na posletku niko, sem možda crtača i koloriste nije ovde bio svim srcem, pa otud krajnji produkt ima odlike zanimljivog ali ultimativno ne preterano zavodljivog rada. Ipak, Rebelkin crtež i Delpecheov kolor su svakako dovoljni da ovaj strip zavredi pažnju pa mu možete, digitalno, pristupiti ovde.

[Meho Krljic]

Kako sam nedavno i pominjao, krajem Aprila izašla je druga priča/ knjiga/ tom u nečemu što je, recimo, serijal grafičkih romana pod zajedničkim nazivom Reckless, a koga kreiraju Ed Brubaker i Sean Phillips. Friend of the Devil: A Reckless Book, kako se zove ova druga knjiga, već naslovom sugeriše da Brubaker i Phillips ne forsiraju sam ,,Reckless" kao nekakav brend, već da je ovo platforma koja služi za kreiranje različitih zanimljivih priča što se dešavaju u osamdesetim godinama prošlog veka i seciraju neke od ondašnjih sociopolitičkih fenomena. Naravno, i Criminal – o čijoj smo najnovijoj inkarnaciji nedavno govorili – bi se mogao opisati kao platforma, serijal bez stalnog glavnog junaka i mesta radnje ali sa jasno utemeljenim estetskim međama, no tamo gde je Criminal zapravo slobodniji, sa većim rasponom dekada i protagonista, Reckless kao da se profiliše u nešto sa jasnijim granicama. Već to što je naslov serijala baziran na prezimenu glavnog junaka obavezuje autore da se drže ne samo jednog gledišta u pripovedanju već i da priče smeštaju u kraći vremenski period, uslovljen uzrastom protagoniste, i vezuju ih mahom za Zapadnu obalu. Utoliko, Reckless je strip određen koliko psihologijom svog komplikovanog antiheroja toliko i pozicioniranjem u Kaliforniju osamdesetih i negov osobeni glas izrasta na interakciji posebne životne priče Ethana Recklessa i društvenih okolnosti karakterističnih za vreme i mesto u kojima se narativi događaju.



Kada sam pisao o prvoj priči iz serijala Reckless, primetio sam da je ovo grafički roman u kome se proporcionalno najmanje toga događa u vremenu i mestu radnje, a da je kreiranje celovitog i doslednog narativa pre svega stvar kognitivnog (i emotivnog) rada protagoniste koji jeste delatan u ovom narativu ali taj narativ za nekakvog posmatrača sa strane ne bi zapravo ni postojao jer se ključni njegovi elementi dešavaju u Ethanovoj glavi. Povezivanje lične istorije i događaja razdvojenih godinama i mnogim kilometrima u nešto što će na kraju imati i tragičku dimenziju i zadovoljavajuću akcionu komponentu bazirano je upravo na glavnom junaku postavljenom u vrlo osetljivu poziciju da bude apatičan i iz sveta gotovo potpuno izmešten – kako bi odgovorio na žanrovske zahteve koji idu uz noar i palp – a da istovremeno ima autentičnu investiciju u događaje koje pratimo. Ovo je bio osetljiv čin balansiranja na žici i mada su se Brubaker i drugovi dobro snašli, moja dilema je bila da li će druga knjiga Recklessa moći da ovako nešto ponovi imajući u vidu koliko je prva priča zapravo utemeljena u prošlosti glavnog lika i nekim ključnim događajima u njegovom životu koji su, kako se to kaže, formatirali njegov karakter i ličnost.

Zadovoljstvo mi je da objavim kako je ova dilema razrešena i da je Friend of the Devil zapravo sigurnije vođena, čvršće pričana priča od prvog Recklessa, odnosno da su sa ovim tomom Brubaker i Phillips jasnije isprofilisali Reckless kao poseban serijal, sa osobenostima u odnosu na Criminal, i dobro definisanim tonom koji se želi postići.

Da rekapituliramo, Criminal je kao svoju veliku prednost u startu postavio to da će svaka priča imati drugog glavnog junaka i time sebi osvojio slobodu da se šeta kroz vreme, geografiju, ali i socijalne grupe, slojeve, svetonazore itd. dok je, recimo, Kill or Be Killed bio serijal o jednom glavnom junaku i njegovoj vrlo specifičnoj životnoj priči. Reckless stoji nasuprot i jednog i drugog ovog pristupa, dajući nam nepromenljivog protagonistu koji služi kao stožer oko koga će se okretati različite, jedna od druge sasvim odvojene priče, a koje, opet, izrastaju na kritičkom pogledu na osamdesete godine i Ameriku generalno (Zapadnu obalu partikularno). Utoliko, moglo bi se argumentovati da Brubaker i Phillips u Ethanu Recklessu kreiraju ,,svog" Philipa Marlowea, osobu koja je presek brojnih palp arhetipa i služi kao posmatrač, komentator ali i delatni učesnik za priče koje su u velikoj meri bazirane na sažimanju duha vremena i društvenih nepravdi koje su ga obeležile a koje su, možda u nešto drugačijoj formi, prisutne i danas.



Sam naslov već ukazuje o čemu se ovde radi – ,,satanska panika" je osamdesetih godina bio poseban trend moralne panike sa brojnim kontroverzama, ali i učešćem raznih interesnih grupa – političkih i parapolitičkih – u njihovom razrešenju. Satanizam je još sedamdesetih godina prošlog veka bio dobro utemeljen u popularnoj kulturi – Anton Szandor LaVey je svoju Crkvu Satane osnovao još 1966. godine a do polovine sedamdesetih su psihodelija, droge, seks i satanizam bili već ugodno uvezani u glavama i liberalnije i konzervativnije populacije, sa hipi pokretom koji je u ovoj deceniji već počeo da se okreće od ,,mir i ljubav" minimalizma i poprimio i mračnije tonove u mutacijama što su nastupale kako su originalni hipici starili i odlazili a dolazila nova ekipa, sa novim idejama od kojih su neke bile i manje naivne i dobroćudne...

Naravno, satanska panika je u velikoj meri bila iskonstrukisana kriza, više ofanziva neokonzervativaca i njihovih saveznika, neoliberala, na javni prostor, nego stvaran društveni problem, i poslužiće, između ostalog, kao zgodna matrica za kasnije političke borbe koje su se vodile oko heavy metala i hip-hopa, no, Friend of the Devil je još jedan primer kako Brubaker i Phillips uzimaju veoma žanrovske elemente – temu, karakterizaciju, ton – a onda od njih prave pripovest koja žanr poštuje i ume da u njemu pronađe i društvenu kritiku i finu karakterizaciju dostojnu ,,više" literature.

Ethan Reckless je, da se podsetimo, čovek koji mahom živi izvan sistema, radeći kao nelicencirani, neoficijelni privatni detektiv koji je em jeftiniji od ,,ozvaničenih" kolega, em ne preza od poslova što zahtevaju i da se možda malčice izleti izvan granica striktno propisanih zakonom. Depresivan i apatičan, na ime događaja sa kojima smo se dobro upoznali u prvoj knjizi, Ethan je i prilično asocijalan, provodeći najveći deo vremena kada ne radi u rashodovanom bioskopu koji je jednom kupio za male pare i tamo gledajući stare filmove, ili surfujući na plažama Pacifika. Naravno, u skladu sa žanrom, i ovde će ga na ,,akciju" motivisati pre svega jedna žena, ali u skladu sa dosadašnjim Brubakerovim i Phillipsovim radom u krimićima, ova žena je daleko od fam fatal stereotipa klasične palp proze.

Reckless je, dakle, kao i Criminal uostalom, fina demonstracija kako se može raditi unutar žanra, ostati vrlo lojalan njegovom tonu i tropima, a da se izbegnu upadanja u klišea i reciklažu, te da se revitalizuje njegova psihološka analitika i socipolitičko komentarisanje. Friend of the Devil je time jedna veoma sigurno izvedena, veoma zanimljiva vežba iz ,,osamdesetih", dekade koja je do danas poprimila praktično mitološke razmere na ime mnogih svojih dimenzija, sa kojom se do danas možda mogu porediti samo dvadesete godine prošlog veka.

Osamdesete su bile ne samo poslednja decenija hladnog rata i, jelte, istorije – ako verujete Francisu Fukuyami koji se u međuvremenu i javno pokajao – već i decenija izrazite komodifikacije popularne kulture, decenija u kojoj će kokain stići na ulicu u svojoj ,,krek" formi, izazivajući epidemiju kakvu heroin nikada nije uspeo da proizvede, decenija u kojoj će revolucionarni diskurs i, uopšte, koncept klasne borbe konačno biti potisnuti u javnoj sferi na ime pada komunizma u istočnoj Evropi, ali i uspona novih levičarskih perspektiva sa intersekcijskim pristupom (koje će se onda devedesetih solidifikovati u, recimo, trećem talasu feminizma ali i novim ekološkim i autonomaškim pokretima sa manje izraženom klasnom komoponentom).

Ethan Reckless je osamdesetih bio u svojim tridesetim godinama i njegov stav o ovoj deceniji je više nego jasan već na prvoj strani Friend of the Devil: ,,Kada pomislim na osamdesete, najviše mislim o svim onim lošim drogama. I muzici na koju nisam mislio da ćemo biti osuđeni da je slušamo do kraja svojih života. Bendove sa velikim frizurama i glasnim klavijaturama. Ritam mašinama. Depeche Mode, Duran Duran... muzika kokaina i praznih obećanja."



Već ovaj ekspoze glavnog junaka na prvoj strani stripa, posle koga sam ustao sa stolice i stojeći aplaudirao, je dovoljan da poželim da Brubakera – ako ga ikad sretnem uživo – muževno poljubim u usta, a i nastavak monologa je znakovit: ,,Bilo je to ružno vreme za modu i pop kulturu...Još ružnije za svet koji se oko njih okretao. U mom delu grada ste viđali klince kako propadaju na ulici, prekrivene onim ružnim osipom karakterističnim za spid frikove, kako čupaju svoju kosu. A u južnom LA je krek i dalje pustošio sve pred sobom. U međuvremenu – velika jaja poput filmskih producenata, glumaca i govnara sa Vol strita su se kidala od koke u veceima restorana svuda po Holivudu i Beverli Hilsu, smejući se praznih očiju, okupani blagim sjajem očaja i znoja."

Brubakerov palp kung-fu je, kako se iz priloženog da videti, ovde na nivou, ali Reckless je strip u kome su dvojica autora do perfekcije izbrusili samo pripovedanje. Citirani monolog ide preko scene klasične '80s ,,filmske" akcije, sa sve sudaranjem automobila i naoružanim skinhedima koji kreću u lov, ali ovo je samo flash forward koji treba da nam razjari glad za nešto što ćemo u ovom stripu videti mnogo kasnije. Gro priče se događa pre ove katarzične scene i trasira put Ethana Recklessa od smorenog plavušana koji traži neverne muževe do mračnog tipa što treba da preživi susret sa tri skinheda koji nose sačmare.

Osobenost Recklessa je u tome da je ovo strip-procedural u velikoj meri. Ethan se, rekosmo, u novu avanturu upliće motivisan suretom sa vrlo posebnom ženom i Friend of the Devil, naravno, ima u sebi i element romanse, ali najveći njegov deo otpada na metodičnu i zanimljivu istragu koju glavni junak preduzima u prvom trenutku jer ga privlači pomenuta žena, ali postepeno postaje i lično investiran u slučaj koji isprva deluje kao rutinska priča o holivudskoj starletici što će nakon osvešćenja da od karijere nema ništa, promeniti ime i pobeći na drugi kraj Amerike.

Naravno, priča je kompleksnija od toga i Ethanova istraga razoktriva sve dublje i opasnije slojeve mračne zavere u koju su umešani različiti holivudski biznismeni ali i ljudi iz satelitskih ,,industrija" (konkretno kultova), a narativ se vrlo ugodno odmotava pokazujući nam koliko su autori usavršili svoje pripovedanje. Friend of the Devil pefektno vozi svoj metodični detektivski procedural, istovremeno pažljivo raspakujući i psihologiju svog glavnog junaka, ali i širi sociopolitički kontekst.

Moram da priznam da sam impresioniran time kako ovaj strip uspeva već drugi put za redom da od nemotivisanog i smorenog protagoniste ubedljivo napravi klasičnu '80s osvetničku mašinu, ovoga puta zapravo još ubedljivije, vezujući lični, emotivni angažman i jedan dublji, opštije moralni imperativ da se sa zlom koje zapravo ne mora da nas dotiče ako ga ne tražimo aktivno – moramo obračunati. Friend of the Devil je prelomljen kroz Ethanovu psihologiju i njegova transformacija iz nezainteresovanog, preko blago zainteresovanog, a zatim i na smrt investiranog protagonista je urađena savršeno. Ovde je motivacija-preko-žene, taj palp kliše, iskorišćena ne samo da dobijemo vrlo zreo portret vrlo osobenog ženskog lika, i uverljiv prikaz romanse-koja-nema-šanse, već i kao motiv preko koga će strip analizirati čitav kompleks pitanja vezanih za postvijetnamski period, sa velikim naglaskom na tretmanu izbeglica i imigranata iz Vijetnama u SAD.



Ovo ne samo da je tema koju američka popularna kultura baš i ne voli preterano da tretira, nego je i, veštom obradom, napravljena nenametljiva ali jasna i važna spona sa današnjim migrantskim pitanjima sa kojima se Amerika suočava pa Friend of the Devil ispunjava svoju žanrovsku funkciju da gađa aktuelnost veštom obradom nečeg udaljenog.

Naravno, sama tema satanske panike je razrađena zrelo. Brubaker i Phillips tačno znaju dokle da idu sa stereotipima koji priliče jednoj palp priči, kako da ih iskoriste da proizvedu saspens i emotivni odgovor na strani čitaoca, a kada da priču dovedu u ,,realnost" i pokažu nam šta se tu stvarno dešavalo i zašto su (neki) kultovi zaista bili opasni. Slična tematika je donekle pokrivana u nekim njihovim prethodnim radovima, notabilno u Fatale, ali Friend of the Devil ima jednu izbrušeniju, pročišćeniju poetiku i njegov format zahteva jasne, nedvosmislene poruke u finalu koje, uz odličnu akcionu scenu, i dobijamo.

Reći da su Sean Phillips na crtežu i Jacob Phillips na koloru još jednom pokazali da su među najboljim tandemima u američkom stripu mi se čini kao izlišno. Friend of the Devil ima vrlo provokativnu, vrlo palpičnu naslovnu stranu kao skinutu sa nekog grindhouse postera iz kasnih sedamdesetih, ali crtež u samom stripu je uobičajeno perfektan sa svojom svedenošću forme, mirnim lejautom, ekonomičnošću detalja i energije. Sean Phillips ovde čak još više stilizuje svoj pristup, sa svođenjem nekih scena na maltene skice kada je to opravdano, ali i sa izrazito suptilnim radom na karakterizaciji i ,,glumi" likova kada je TO neophodno. Jacob Phillips sa svoje strane sa kolorm radi još lakše i suptilnije, umirujući ćaletov tuš i pažljivo uklapajući raspoloženje svake scene sa dobom dana, ali i Ethanovim raspoloženjem. Friend of the Devil je, a ovo se izrazito vidi i iz crteža, koliko i iz teksta, pripovest koju uvek posmatramo iz Ethanovog rakursa i kao takva ona nam pruža Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka u ispranim bojama, svedenu na konture i poluupamćene oblike. Ovo je, razume se, tek jedan od načina da pamtite to vreme i mesto, ali u modernom stripu malo je onih koji ovako uspešno, moćno i već godinama kreiraju tako jake iskaze vezane za mesta, vremena i ljude. Friend of the Devil je još jedno remek-delo ovog autorskog tima i bez obzira na jaču cenu, nezaobilazna, obavezna lektira.

[Meho Krljic]

Pre oko mesec dana završio se petodelni Marvelov miniserijal Taskmaster* i moram da kažem da sam razuzdano, možda i malo neodgovorno uživao u novim avanturama Marvelovog nepravedno skrajnutog antiheroja, Tonyja Mastersa.

*Iako bez zvaničnog podnaslova, najava kolekcije nam pokazuje da će se ova priča u budućnosti zvati Taskmaster: The Rubicon Trigger



Taskmaster je produkt nešto ,,novije" Marvelove škole s obzirom da je kreiran 1980. godine kao negativac tog meseca za Avengerse i nikada nije ni trebalo da ima neku preterano zvezdanu karijeru. No, iza njegovog rođenja stoje dva jaka imena, scenarista David Michelinie koji će kasnije ostaviti ozbiljnog traga u Marvelovim stripovima na ime dugačkog perioda pisanja Spajdermena, te crtač George Perez, jedna od najboljih persona perioda kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, čovek koji nam je podario je neke od najikoničkijih slika i dizajn-rešenja crtajući Supermena i Teen Titane. No, Perez je  pre nego što će sa Marvom Wolfmanom kreirati nove Titane, bio Marvelov čovek i Taskmaster je jedna veoma ikonička, skoro do parodije zaoštrena, apoteoza strip-estetike kasnih sedamdesetih, superzločinac koji u sebi sabira nekoliko motiva što su čak i u to vreme morali delovati naglašeno kičasto i retro*. Tony Masters u svom klasičnom kostimu – koji je sa godinama pretrpeo jako malo promena, između ostalog i zahvaljujući činjenici da je Taskmaster imao veoma malo solo-serijala – povezuje gomilu motiva klasičnog avanturističkog filma, noseći kapuljaču, plašt i luk/ strele nalik na Robina Huda, a onda pored njih i bele rukavice i čizme koje kao da je skinuo sa nekog karipskog gusara iz sedamnaestog veka, sve to preko crnog, pripijenog spandeksa i zaokružujući autfit maskom koja imitira lobanju. Ovako nešto ne bi trebalo da može da funkcioniše – u 1980. godini ili danas – ali Taskmaster je ostao gotovo nepromenjen i čak i u ovom najnovijem miniserijalu nosi identičan autfit. Ako to nije potvrda ikoničnosti vizuelnog identiteta, ne znam šta je.

*Pola godine kasnije će Perez u DC-ju kreirati lik Deathstrokea, još jednog opasnog najamnika i ovaj će i pored gizdavih rukavica i čizama kakve je i sam nosio, odavati utisak značajno ozbiljnijeg, primetno manje kičastog negativca

Hoću da kažem, u nedavnoj igri Marvel's Spider-man je kostim Taskmastera pretrpeo jak redizajn, dobijajući savremeniju, više ,,kul" formu ali je rezultat, barem za moje oči, značio i gubitak najvećeg dela harizme koju ovaj lik, vizuelno, ima. Činjenica da ga u Marvel vs. Capcom igrama Capcomovi dizajneri i dalje prikazuju u klasičnom autfitu govori mnogo o bezvremenosti Perezovih rešenja – Taskmaster TREBA da ima taj nespojivi koktel retro-motiva, on TREBA da deluje i kičasto i cheesy, a ne kul i ,,stvarno" preteće jer je u pitanju negativac/ antiheroj sa više od jedne dimenzije karaktera i tokom godina je, na kraju krajeva, imao tu sreću da, kada bi dobijao svoj solo-naslov, scenaristi uglavnom razumeju kako da se igraju sa tih više dimenzija.



Naravno, prokletstvo koje prati Tasmkastera je dvojako – prvo, on se najčešće pojavljuje u tuđim stripovima, kao negativac koji se bori sa Avengersima, Kapetanom Amerikom itd. i tu ima dovoljno prostora samo da se naglasi njegov unikatni set moći, ne i da se ide u dublju analizu karaktera a koji je kudikamo zanimljiviji od tog seta moći. Drugo, iako mlađi jedanaest godina, Deadpool je lik koji je poslednju deceniju i kusur osvojio tu poziciju voljenog/ konfliktnog negativca/ antiheroja što živi na margini društva, samoću leči samouveravanjem da pravi profesionalac u surovom svetu najamnika i ne može da ima normalne socijalne odnose, ali onda povremeno uradi PRAVU STVAR, ne dobije poštovanje od strane zajednice ali publika je svesna da se ispod površine, pa i sledećih nekoliko slojeva njegove problematične ličnosti krije momak na svom mestu koji samo nikada nije dobio pravu šansu.

Naravno, biće ljudi koji će najnovijeg Taskmastera čitati samo kao pokušaj da se ponovi uspeh Deadpoolove kombinacije akcije, humora, samoprezira ali i jedne radikalne autonomije glavnog lika koja će ga sprečiti da ikada ,,zaista" bude deo superherojske zajednice čak i kada radi dobre stvari, ali fakat je da su Taskmasterovi solo-stripovi imali sve ove elemente i pre nego što će Deadpool postati OVAKO popularan kao danas. Njegov prvi miniserijal iz 2002. godine (pisali su ga Ken Siu Chong i Fred Van Lente a crtao kanadski studio Udon) je vrlo dobro pogodio ton i ,,glas" adekvatne za ovog junaka a drugi miniserijal iz 2011. godine koji je po Van Lenteovom scenariju crtao Jefte Palo držao se slične estetike.

Proći će, dakle, skoro deset godina pre nego što smo dobili treći serijal a i to se, slutim, ne bi desilo da Taskmaster nije jedan od likova u ovogodišnjem filmu Black Widow. No, makar smo imali priliku da pročitamo zabavnih pet epizoda odlične akcije i dobrog humora.

Jed Mackay je nastavnik u školi koji u slobodno vreme piše stripove i sa njegovim radom sam se bliže upoznao kada je radio Man Without Fear, tranzicioni miniserijal između dva tekuća Daredevil serijala, i od jedne srazmerno skromne osnove izgurao odličnih pet epizoda stripa. U međuvremenu Mackay će vredno raditi različite tezge za Marvel, doprinoseći pričama u raznim krosoverima i strpljivo čekajući svoju šansu. Ta je šansa došla 2019. godine sa prvim ,,većim" radom u formi solo-stripa o Black Cat koji je, iako otkazan posle dvanaest brojeva, pokazao da je Mackay više nego spreman da radi duže, kompleksnije priče. Mnenja sam da je miniserijal Taskmaster o kome danas pričamo još jedan odličan argument da se ovom čoveku povere ozbiljni spisateljski zadaci. Naravno, nije ni malo škodilo to što je crtač za ovu priliku bio Alessandro Vitti, spektakularni Italijan sa sada već podužim stažom rada u američkom stripu (od Marvelovog Secret Warriors i DC-jevog Red Lanterns sa početka prošle decenije, do Imageovog Hardcore).



Da bude jasno, najnoviji Taskmaster nije nekakav VELIKI rad koji treba da postavi nekakva VELIKA filozofska pitanja i da neke VELIKE odgovore o ljudskom stanju itd. Za TE potrebe imamo pre neki dan životopisani Far Sector. U kontrastu sa DC-jevim prestižnim maksiserijalom, ovo je pre svega brza, zabavna, pa i jeftina superherojska priča koja se fokusira na lik i njegov karakter, ali i – vrlo naglašeno – taj lik i karakter postavlja usred Marvelovog mejnstrim univerzuma i bazira zaplet i događaje na likovima i specifičnim svojstvima tog univerzuma. Otud je, za razliku od Far Sector koji, kako rekosmo, savršeno funkcioniše i ako se izmesti izvan DC-jevog svemira, Taskmaster priča koja je integralan i udobno pozicioniran deo tapiserije Marvelove istorije duge već mnogo decenija. I to ne samo strip-istorije.

Ovo se da videti i na makro i na mikro planu – sam zaplet je, recimo, baziran na jednom jasno postavljenom, i radikalnom, događaju: Maria Hill, bivša šefica danas nepostojećeg S.H.I.E.L.D.-a, dakle vrhunska američka kontra/ obaveštajka zvanično u penziji a nezvanično ko zna šta – je ubijena. I za ovo ubistvo osumnjičen je Taskmaster koji o tome ne zna ništa i na početku prve epizode zatičemo ga kako igra golf – za pare iznajmljujući svoje veštine kriminalnom bosu koji želi da u golf-nadmetanju pobedi rivala. Taj početak je besprekoran koktel humora i akcije, sa humorističkom premisom, ali premisom koja je uverljivo utemeljena u onome po čemu je Taskmaster najpoznatiji: naime, ovaj najamnik ima supermoć perfektne, ,,fotografske" memorije koja mu omogućava da samo gladajući drugu osobu, bude u stanju da savršeno kopira njen set pokreta. Ovim je Taskmaster jedan od najopasnijih boraca na blizinu u Marvelovom univerzumu jer, uprkos tome što nema supersnagu, može da kombinuje stilove svih superheroja koje je ikada video, od Daredevila i Spajdermena, preko Kapetana Amerike i Batroca the Leapera pa do Šang-Čija – ali i čovek koga možete pozvati kada vam treba neko da igra balet ili, u ovom slučaju golf, s obzirom da je samo gledanje Tigera Woodsa dovoljno da Masters razvije isti nivo fizičkih veština.

Scenario ovog stripa, naravno, ne svodi Taskmastera na pukog ,,imitatora" i zapravo se jasno pokazuje da je u pitanju posvećeni strateg i analitičar borbe koji pobeđuje ne samo jer dobro imitira nego i jer se uvek, bez predaha priprema, i njegova opsesivna, pomalo i gikovska priroda je ono što u čitaocu izaziva osećaj bliskosti.

Naravno, kada znamo i da je nevino osumnjičen za smrt Marije Hill, po prirodi stvari navijamo za njega iako mu je za petama sama Black Widow. No, Nick Fury Junior se pojavljuje u minut do dvanaest i nudi posao koji samo osoba sa Taskmasterovim sposobnostima može da obavi a gde će on zauzvrat pomoći da se sa njegovog imena spere ljaga – makar ta vezana za ovo konkretno ubistvo – i, još važnije da mu se Black Widow skine sa slučaja.



Ovo je, dalje, literarni okvir za seriju epizoda u kojima Taskmaster putuje po svetu i sreće neke zanimljive likove iz Marvelovog univerzuma – i uglavnom se sa njima bori. Vidno je prisustvo likova koji ili potiču iz filmskog univerzuma (Phil Coulson) ili su u njemu stekli popularnost (Okoye), ali Jed Mackay ovde ne dobija u ruke ,,prave" teškaše. Jedini lik iz Avengersa koji se pojavljuje je Black Widow i ovde nema Spajdermena, Kapetana Amerike, Iron Mana ili Hawkeyeja, ali Mackay stručno rukuje likovima koje ima, izvlačeći solidnu kilometražu iz, recimo, Hyperiona, Marvelovog pastiša Supermena, ali i koristeći ideju postojanja ,,tehnologije za smanjivanje ljudi" Hanka Pyma bez toga da se ovaj Avenger sam pojavi u stripu.

Upravo ta epizoda sa Pymovom tehnologijom je dobar primer kako Mackay dobro razume Marvelove stripove, kombinujući starinske, po prirodi stvari kičaste premise sa maštovito izvedenim komično-trilerskim podzapletom a koji opet kulminira u odličnoj akciji i radu sakarakterom glavnog junaka. Mackay Taskmastera pažljivo oblikuje kao lika koji nije zaista ,,moralan" – samo finale stripa sadrži izvanredno zarađen, duhovit i zločest preokret – ali koji uprkos istoriji prevrtljivosti i lojalnosti samo onome ko da najviše para*zapravo u sebi ima jednu doslednu ratničku etiku i fokusiranost na život koji uprkos svom ,,superzločinstvu" ima konzistentnu liniju odbrane časti.

*u ovom stripu se više puta pominje njegova saradnja sa nacistima tokom Secret Empire

Naravno, kontrast između onog kako mi vidimo Taskmastera – čujemo njegove misli, učestvujemo u njegovim emocijama koje su sasvim ljudske, vrlo relatabilne – i onoga kako ga tretiraju ostali likovi je onaj esencijalni element ,,Marvel formule" gde su ospoljavanje herojske (u ovom slučaju antiherojske) prirode protagonista i njihovi unutarnji životi ispunjeni sumnjama, strahovima, bolom, žudnjama, onaj fini kontrast zbog koga su mnogi od nas zavoleli superherojski strip. Iako Taskmaster u ovom stripu radi stvari koje bismo mi samo voleli da možemo radimo, boreći se sa nezamislivo moćnijim protivnicima i pobeđujući, on je iznutra skoro isti kao mi, krvareći ne samo od napada sečivima i pesnicama već i od emotivnih rana što ih svi dobro poznajemo.



U čisto tehničkom pogledu Mackay ima za mene značajan kapacitet da akcione scene piše sa jasnom idejom kako treba da teku i zašto jedan panel vodi u drugi. Već sam na više mesta pisao o scenaristima koji  akciju moraju da pišu jer je ona deo superherojskog stripa po, praktično, definiciji, ali ih ona suštinski smara pa su akcione scene često serija postera preko kojih ide unutarnji monolog glavnog junaka koji sa njima nema veze. U ovom stripu to nije tako i Taskmaster se ovde bori sa mnogo zanimljivih protivnika u scenama koje imaju jasne i umešno vođene koreografije – Mackay dobro razume da je akcija integralni i ravnopravni deo ovih stripova i piše ovakve momente sa očiglednim uživanjem.

Naravno, Vitti je odradio šampionski posao. Njegov crtež se tokom miniserijala perfektno prilagođava situacijama i potrebnom tonu i dinamici. Vitti nije razmetljiv u lejautu ali voli da ga dinamizuje taman toliko da dobijemo male skokove u tempu i intenzitetu u akcionim scenama, sve dok se od njega ne zatraži da bude JOŠ intenzivniji, kada će eksplodirati u gomili urednih, pravilnih, ali vrlo dinamičnih malih kadrova. Scene su mu detaljne taman koliko treba tako da lokaliteti imaju svoj karakter, ali kad krene akcija, u fokusu su tela u pokretu, neverovatni akcioni potezi, brzina i masa. Ne manje važno, glavni lik većinu vremena nosi masku koja je imitacija lica bez mesa i kože a Vitti uspeva da joj podari ,,prirodnu" glumu i kombinujući je sa položajima tela i telesnom mimikom da Taskmasteru puno karaktera. Kolor Guru-eFX-a je uobičajeno dinamičan i funkcionalan a isto važi i za letering koji je radio Joe Caramagna.

Da ponovim još jednom da ne budem nerazumen – najnoviji, treći Taskmaster miniserijal je mali strip, u kome se ne događa ništa dramatično važno za ostatak Marvelovog univerzuma, još manje njegove filmske verzije, ali ovo je uspelo zaranjanje u karakter jednog žalosno neiskorišćenog lika, brza i zabavna akciona komedija i, ne najmanje važno, poštovanjem ispunjeno ljubavno pismo Marvelovom univerzumu. Zapamtimo ime Jeda Mackayja, taj će momak napraviti velike stvari.

Serijal možete kupiti u digitalnoj formi ovde, ili se samo malo strpeti za kolekciju koja stiže u Julu.

[Meho Krljic]

Pre par nedelja je, po prvi put na Engleskom jeziku objavljena kolekcija manga radova u okviru franšize SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger, naslova koji, pošto živimo u budućnosti, ni za to američko izdanje nije preveden na Engleski. Prevod, a koji bi približno bio Super Battleteam – Secret Battleteam Five-Ranger možda ne bi zvučao dovoljno ,,japanski" današnjoj publici koja kupuje mange u Americi, a pogotovo čitateljstvu izdavača Seven Seas Entertainment koji je već deceniju i po specijalizovan za mange i light novel prozu iz Japana. A što je pomalo ironično jer su Himitsu Sentai Gorenger, posle zavidnog uspeha koji su postigli na televiziji u Japanu, do Amerike – i nas ostalih – došli, kroz nekoliko posrednika, kao ,,amerikanizovana" verzija televizijskog šoua pod nazivom Mighty Morphin Power Rangers. Popularni tokom devedesetih i kod nas, Moćni rendžeri su za mnoge gaiđine bili prvi, pa makar i pozapadnjeni, okušaj ,,tokutatsu" žanra, odnosno žanra ,,specijalnih efekata" i kao takvi su lansirali ne jedno intersovanje mladih i neformiranih ličnosti za japansku popularnu kulturu, koji će nešto kasnije kulminirati konvencijom/ hepeningom/ festivalom što ga danas znamo kao Japanizam. Mislim, ne tvrdim da se može povući direktna linija od Moćnih rendžera do Japanizma, da me se ne shvati pogrešno, ali da ima veze jedno s drugim, prilično sam siguran da ima.



SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger rad je mangake po imenu Shotaro Ishinomori (odnosno, ako ćemo ,,pravilno", Ishinomori Shōtarō) a koji spada u sam vrh ,,glavnih" manga autora u celokupnoj istoriji žanra. Rođen 1938. godine, kao Onodera Shōtarō, ovaj će talentovani crtač i pripovedač svoje ime prvo promeniti u Ishimori Shōtarō a zatim, 1986. godine, ispravljajući grešku u pisanju koju ga je mrzelo da ispravi tri decenije, dodati katakana simbol za slog ,,no" i konačno poneti ime po kome ga najbolje i znamo.

Ishinomori je bio ekstremno marljiv i prolifičan autor, ostavljajući u dugačkoj karijeri iza sebe više od sedam stotina različitih naslova, i to samo u medijumu stripa, držeći još uvek, više od dvadeset godina posle smrti, Ginisov rekord za ,,najviše stripova koje je objavio jedan autor". No, mnogi od ovih radova su dalje adaptiranu u uspešne Anime serijale, tako da je njegov rad i uticaj u industriji zabave generalno, gotovo nemerljiv. Izuzetno nadaren za crtanje još od rane mladosti, Ishinomori je sa jedva 12 godina poslao svoje radove na konkurs magazina Manga Shōnen, a što je dovelo do toga da je već 1951. godine dobio svoj prvi profesionalni angažman, radeći kao asistent na Astro Boyju, mangi koju je  kreirao najvažniji mangaka u istoriji Japana, Osamu Tezuka. U svom uvodniku za ovu kolekciju, priređivač podseća da su Tezuku u Japanu proglasili ,,Kumom Mange", ali da su za Ishinomorija rezervisali ne manje prestižnu titlulu – Kralja Mange.



Ishinomori je radio u ogromnom broju žanrova, isprva se baveći stripovima za devojčice i varijacijama na radove Artura Konana Dojla i Edgara Alana Poa, ali kasnije radeći i adaptacije Dnevnika Ledi Četerli, pa Orvelove Životinjske farme, te strip-verzije priča prestižnih japanskih autora žanrovske fantastike kao što su bili Shinichi Hochi i Kōbō Abe. No, njegov glavni prodor došao je tokom šezdesetih godina sa ulaskom u modernije žanrovske vode. Uspeh tokutatsu filmova, pogotovo onih sa Godzilom u glavnoj ulozi iz pedesetih i šezdesetih godina razgoreo je interesovanje publike za naučnofantastične, futurističke i superherojske koncepte, dok je sa druge strane podžanr modernog špijunskog akcijaša, koji je u bioskopima epitomizovao James Bond, kreirao potražnju za osobenom kombinacijom intrige, konspiracije i akcije, pa je Ishinomori 1964. godine, par meseci pre nego što će u Americi krenuti Man from U.N.C.L.E. izbaciti na tržište mangu Cyborg 009, rani primer japanskog futurističkog ,,tehnotrilera" sa kiborzima u glavnim ulogama i ostvariti zavidan uspeh sa adaptacijama za bioskop, televiziju i radio.



Jedan od najpoznatijih Ishinomorijevih radova je svakako ,,Maskirani jahač", odnosno Kamen Rider, akciono-špijunski triler o maskiranom šmekeru na motoru, nastao kao razrada motiva koje je Ishinomori postavio u Cyborg 009 i svojoj drugoj uspešnoj mangi, Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man, koju je preuzeo od drugih autora a bila je zasnovana na konceptima japanskog autora misteriozne proze sa najlegendarnijim pseudonimom u istoriji pseudonima – Edogawa Ranpo. Kamen Rider je imao relativno skroman manga-život ali je transformisan u monstr-hit na televiziji sa originalnom serijom koja je krenula 1971. godine – još dok je manga izlazila – a zatim sa nastavcima, spinofovima i ributovima koji su se nastavili tokom cele decenije i do duboko u osamdesetim godinama.

No, Ishinomori je bio praktično radoholičar pa je već polovinom sedamdesetih gledao kako da reciklira ideje kojima se opsedao već godinama na svež i, naravno, nadao se, komercijalan način. Super Sentai - Himitsu Sentai Goranger je nastao kao sažimanje mnogih motiva iz Cyborg 009 i Kamen Ridera, kulminirajući u timu od pet maskiranih, kostimiranih boraca za pravdu što vode rat protiv supertajne organizacije sa agendom svetske dominacije i započeo svoj televizijski život 1975. godine, a Ishinomori je, pošto valjda nije znao šta će sa sobom, pokrenuo paralelno i ne jednu nego dve mange po motivima serije.

Da bude jasno Super Sentai - Himitsu Sentai Goranger je u velikoj meri bio hladno i proračunato komercijalan rad, koliko je bio i kreativan, nadahnut produkt Ishinomorijeve mašte. Umesto kiborga iz Cyborg 009, glavni junaci su ovde bili ,,normalni" mladi ljudi a što je povećalo mogućnost identifikacije kod gledalaca. Umesto jednog maskiranog macana iz Kamen Ridera ovde smo dobili pet maskiranih likova – jedan od njih je bila devojka – svako u posebnom oklopu različitih boja, sa posebno dizajniranim šlemom na glavi. Ako je Kamen Rider prodavao mnogo igračaka i akcionih fogura, sigurno je računao Ishinomori, Gorengeri imaju šanse da prodaju petostruko više.



Naravno, televizijski šou je bio uspešan, izrodio saradnju sa Marvelom u Americi i danas se smatra utemeljujućim radom za ,,super sentai" podvrstu tokutatsu produkcije, a Ishinomori je u kasnijim radovima varirao motive ove serije na različite načine. Kada je Haim Saban ranih devedesetih godina prošlog veka ,,kreirao" Moćne rendžere*, serija je – bukvalno – rađena tako da su mnogi akcioni/ borilački delovi svake epizode uzimani direktno iz japanskog izvornika a onda su oko njih dosnimavane američke verzije zapleta i dijaloga sa američkim glumcima. I tada je to delovalo bizarno i pomalo parodično, ali Moćni rendžeri su izdržljiva franšiza što valjda potvrđuje i BOOM! Studiosov strip-serijal koji se solidno prodaje poslednjih pet godina, uz učešće prestižnih autora kao što su Kyle Higgins ili Dan Mora.

*priča je da je krajem osamdesetih bio u Japanu na službenom putu i da se na hotelskoj kablovskoj televiziji toliko vrtela repriza Super Sentaija da je Saban postao opsednut konceptom, pogotovo raznobojnim kostimima protagonista

Dobro, ali hajde da kažemo sada i reč-dve o manga-kolekciji SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger koja je, posle svega, eto, tek u 2021. godini prvi put donela pred anglofonu publiku Ishinomorijevu manga-adaptaciju televizijske serije od koje je nastala popularna američka televizijska serija...

Kako rekosmo, autor je paralelno radio dva manga serijala sa istim protagonistima – jedan nedeljni, u magazinu Weekly Shonen Sunday i jedan mesečni u magazinu Shogaku Gonensei. Oba se nalaze u ovoj kolekciji i mada je crtački stil praktično identičan – signalizirajući da se radi o materijalu namenjenom manje-više istoj publici – razlike u zapletima su zanimljive.



Nedeljna manga rađena je praktično kao strejt adaptacija telvizijske serije, prateći prvu sezonu prilično verno. U njoj pratimo mladića Cujošija, veštog karatistu koji se veoma iznenadi kada njegov otac, inače učitelj karatea i vlasnik dođoa u kome na početku gledamo kako Cujoši vežba, pokaže da ima veze sa svetom internacionale kontra-špijunaže i anti-terorizma. Pošto je ovo strip za mladu publiku, ovo otkriće dolazi uz bogato aranžiranu, dugačku akcionu scenu gde se testiranje kostima i šlema što ih Cujoši dobija od oca pretvara u esktravagantnu superherojsku akciju koja prevazilazi puke borilačke veštine. Cujoši, iznenađen i malo uvređen što mu otac planira karijeru špijunsko-antiterorističkog superheroja a nije ga ništa pitao, nažalost menja odluku kada je već kasno, a otac pada kao žrtva misterioznog zločinca koji nosi masku nalik na lobanju kako bismo znali da je zao,* i postaje deo – doslovno – šarenog tima koji leti unaokolo u futurističkoj ,,pokretnoj bazi" i bori se protiv ,,Armije crnog krsta" što se zarekla da zavlada svetom po svaku cenu.

*i usput se podsetili da Ishinomori ne voli da se tek tako ratosilja dobrog dizajna, mada je istina i da ovaj ,,skull man" nije identičan kao onaj iz Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man, ali se kasnije u Super Sentai recikliraju neki elementi njegovog zapleta

Nedeljna verzija ove mange je nabijena akcijom i ne polaže previše na zaplet. Ishinomorjeve karakterizacije su brze, grube, ali i ikoničke i sa sastavom tima koji ima zaista upečatljivo različite likove, sasvim drugačijih frizura, fizionomija i građe on je svakako utemeljio način na koji će kasniji slični radovi na televiziji i u stripu graditi svoje identitete. Pravljen kao kombinacija akcije, drame i malo komičnog predaha ovaj strip mlađoj publici daje simpatične koncepte kao što su skrivanje glavnog štaba Gorengera u kari-restoranu, svemogući naučnik kao vođa iz senke, ali joj onda nudi i raskošnu akciju. Ishinomorijevo kadriranje i tempo pripovedanja, korišćenje kontrasta ili vertikalnih kadrova da stilizuje akciju i da joj dodatni energetski naboj su stvar za  akademije. A tu je i baja u samurajskom oklopu koji jaše robotskog konja. I taj konj, u odsudnom trenutku, iz usta izbacuje rakete. Da sam ovo video sa deset godina verovatno bih dan-danas plakao što mi nisu kupili takvog konja.

Ovaj serijal ima i lepo postavljenu dramu u tome da Gorengeri imaju i krticu u sopstvenim redovima, a da se radi, naravno, o vrlo bliskom prijatelju jednog od njih pa su tu i dramatične scene emotivnih dijaloga i ukrštanja svetonazora i životnih filozofija, te strip ima i sasvim lepo odmerenu didaktičku dimenziju. A posle dobije i robotskog dinosaurusa koji izlazi iz okeana i poruši pola grada. Ishinomori je zaista mislio na sve. Kralj.



Mesečni serijal koji je išao u četiri nastavka od Aprila do Jula 1975. godine je zanimljiv jer, iako se u teoriji, uklapa u ,,glavnu" priču i može se zamisliti da su ovo ,,ostale" avanture istog tima, on zapravo ima nešto drugačiji ton i uvod koji uspostavlja sopstveni kontinuitet, dajući nam drugačiji ,,origin story" za Cujošija. Ovaj serijal je, dakle, iako takođe namenjen mladim čitaocima, nešto zreliji, sa srazmerno mračnijim tonom u početku i intrigom koja priziva motive zapleta Kaiki Romanesque Gekiga Skull Man i nešto više akcentuje triler a nešto manje akciju. Akcije, naravno, ima, ali ovaj serijal više polaže na pripremu terena, bondovsku atmosferu misterije i ucene, možda čak i paranormalne dimenzije, i mada se razrešenje prve priče dobija kroz, razume se, atraktivnu akciju i lasere, druga priča, u četvrtoj, poslednjoj epizodi je više detektivska misterija nego superherojski akcijaš.

Srazmerno kratka, ova kolekcija pokazuje da je veliki uspeh Super Sentai serije na televiziji podrazumevao i satelitske produkte koji nisu nužno imali jednako utemeljujuću težinu, ali i demonstrira Ishinomorijev vrhunski talenat za dinamiku, akciju ali i besprekorno efikasno pripovedanje. SUPER SENTAI - Himitsu Sentai Gorenger nije ni slučajno najvažnija ili najdublja manga koji ćete ikada pročitati, ali jeste bitan i interesantan momenat u karijeri jednog od najvažnijih autora u ovom medijumu pa, se, molim, izvolite poslužiti.

[Meho Krljic]

Pročitao sam strip-biografiju (or is it?) slavnog belgijskog slikara Renea Magrita, pod, jelte, odgovarajućim naslovom, Magritte - This is Not a Biography, u izdanju Dargauda (2016. godine) odnosno američkog Self Made Hero (2017. godine, sa digitalnim izdanjem od 2018.). Poznat kao oštro antikonformistički nastrojen, pa čak i na tom najbazičnijem nivou očekivanja da su označitelj i označeno u nekakvoj prirodnoj harmoniji, Magrit će ostati upamćen po praktično agresivnom stavu da njegova platna ništa ne ,,znače", da su ona po definiciji nemoguća za spoznaju jer ,,misterija nema značenje". Sklon provociranju onoga što je od mladosti smatrao kofnromističkim i malograđanskim, slikar će postati poznat – možda pre svega ostalog – po svom nadrealističkom izrazu u kome su svakodnevni objekti postavljani u ,,nemoguće" kontekste, a možda najpoznatije je platno ,,Obmana slika" (La trahison des images) sa slikom lule ispod koje je ispisan tekst ,,Ceci n'est pas une pipe" – odnosno ,,ovo nije lula". Insistirajući da slike ne treba da budu poistovećivane sa predmetima koji su na njima predstavljani, Magrit je svejedno bio značajno bliži ,,reprezentativnom" slikarstvu od nekih svojih nadrealističkih kolega, sa mnogim njegovim slikama koje su zahvaljujući prikazivanju neobičnih kombinacija prepoznatljivih i ,,normalnih" objekata iz stvarnosti uistinu mamile maštu posmatrača i izazivale diskusije o tome šta one zapravo znače. Voz vučen parnom lokomotivom koji izlazi iz kamina na kome stoji sat (,,Zaustavljeno vreme" odnosno ,,La Durée poignardée", ulje na platnu iz 1938. godine) je tipičan primer te Magritove faze u kojoj su izvanredna disciplina, pravilna geometrija, pažljivo osvetljenje i veoma minuciozno urađene teksture sugerisale da se radi o maltene ,,staromodnom" realističkom slikaru dok su sama kompozicija i simbolika (za koji će autor glasno tvrditi da je nema) pokazivale da je u pitanju nadrealist ništa manje radikalan od svojih tehnički razuzdanijih kolega.



Magritovo slikarstvo je u svojoj ranijoj fazi, tokom druge i treće decenije dvadesetog veka bilo prvo impresionistički nastrojeno a zatim otvorenije ,,dekonstruktivno" sa jasnim dugovanjima kubističkim i futurističkim pretečama. Posebno je Jean Metzinger bio snažan uticaj na Magrita, pa je Belgijanac, i pre a i posle odsluženja vojnog roka 1920. i 1921. godine radio brojna platna sa analizom anatomije i geometrije u za to vreme sasvim modernom ključu sa jakim bojama, senkama i oštrim uglovima i ivicama. Iako je upisao Kraljevsku akademiju lepih umetnosti u Briselu i proveo na njoj dve godine tokom Prvog svetskog rata, napustio ju je komentarišući da ga tamo nisu inspirisali. Kako je bio najstariji sin razumno imućne trgovačke porodice, mogao je sebi da priušti relativno relaksiranu mladost i period traženja svog umetničkog Ja, no, određeni događaji iz tih godina, pogotovo samoubistvo majke i prisustvovanje vađenju njenog tela iz reke Sambr obeležiće njegov rad tokom narednih decenija.

Po sopstvenom priznanju, susret sa De Kirikovom slikom Le chant d'amour 1922. godine doveo ga je do suza i spoznaje da je ,,prvi put u životu video misao", pa će De Kirikov uticaj onda postati presudan za najvažniji deo karijere mladog Belgijanca. Naslikana 1914. godine De Kirikova slika je praktično preteča nadrealizma, sa vrlo urednom, disciplinovanom, gotovo realističnom tehnikom ali i kompozicijom ,,običnih" predmeta koji će Apoliner opisati koristeći termin ,,metafizika", deset godina pre nego što će Breton ozvaničiti osnivanje nadrealističkog pokreta.

Sam Magrit je imao izuzetno nemirnu mladost, kažu, na ime stalnog bunta protiv (malo)građanskog društva ali i izraženog libida. Ponovni susret 1920. godine, sa Žoržet Berger – a koju je znao još iz detinjstva – biće presudan za kanalisanje Magritove energije na konstruktivan način. Kako je i sama studirala vizuelne umetnosti, Žoržet je bila ugođena i na Reneovu filozofsku i estetsku frekvenciju, koliko i na erotsku pa se par venčao 1922. godine a ona će u narednim decenijama biti njegova supruga, ali i model i muza.

Naravno, socijalno problematičan kakav je bio, a umetnički agresivan, Magrit nije postigao baš instant-uspeh sa svojim slikarstvom. Njegova prva samostalna izložba u Briselu 1927. godine je urađena kada je slikar već prigrlio nadrealistički izraz (,,zvanično" 1926, dve godine nakon što su Breton i njegovi  u Parizu utemeljili pokret i njegove ideje) ali je prošla loše, sa negativnim kritikama, pa, kažu i uvredama koje je njegovo stvaralaštvo dobilo. Ovaj ga je neuspeh podstakao da se preseli u Pariz gde će biti bliži melting potu najvrelijeg umetničkog pokreta u Evropi tog momenta, ali su on i Žoržet živeli na obodu grada, upravo da bi Rene bio nešto dalje od Bretona i njegove, kako ju je on doživljavao, ,,despotske vlasti".



No, ovo je bio izuzetno plodan period za Magritovo stvaralaštvo. Inspirisan Parizom i svojom ženom, on će tokom tri godine uraditi čak 175 slika, na mnogima dekonstruišući ljudsko telo, korišćenjem Žoržetine anatomije kao predloška. Smatran jednim od vodećih nadrealista u ovom periodu, Magrit je Pariz napustio i vratio se u Belgiju posle tri godine kada je zatvaranje Galerije Le Centaure za njega značilo nestanak redovnih prihoda. Iako je tokom ovog perioda izlagao zajedno sa Dalijem, Arpom, De Kirikom, Ernstom, Miroom, Pikabijom, Pikasom i Tangijem, sam Magrit je, kad se sve sabere i oduzme i na kraju ovog perioda ostao relativno neshvaćen, ne-popularan, a svakako i nekomercijalan slikar.

Po povratku u Belgiju se pridružio bratu u reklamnoj agenciji i radio ilustracije za reklame – a što je i pre preseljenja u Francusku bio glavni izvor prihoda – ušao u komunstičku partiju, a onda, postepeno, počeo da gradi svoju reputaciju uspelim izložbama u Njujorku i Londonu.

Posleratni Magritov rad je naglašeno različit od njegovog ranijeg, konfrontativnog stila, sa manifestom ,,Nadrealizma na sunčevoj svetlosti" čiji je bio jedan od potpisnika i slikao u fovističkom stilu, ali i sa bizarnom epizodom proizvođenja falsifikata drugih, eh, poznatijih slikara poput Pikasa, ili De Kirika – pa kasnije i falsifikovanjem samog novca. No, brzo će se vratiti svom ,,standardnom" stilu i u naredne dve decenije, razvijajući ga kroz dosledne dekonstrukcije i ikoničke kompozicije konačno izgraditi reputaciju jednog od ključnih slikara modernog doba, te uticati na generacije koje će doći, uključujući, naravno, slikare pop-arta, ali i muzičare poput Johna Calea i Paula Simona, ili režisere poput Godara ili Bertoličija. Belgija će ga staviti i na novčanicu od petsto franaka. Tu je negde bio optuživan i za napuštanje svojih radiklanih pozicija, za konformizam i prodaju. Naravno.

Strip, Magritte - This is Not a Biography, već i naslovom sugeriše da će autori pokušati da osobeni nadrealistički i ne-reprezentativni pristup koji je karakterisao Magritov rad ,,verno" prenesu u svoj medijum. Ovo je naravno vrlo nezgodan posao jer biografski radovi po prirodi stvari sede bliže dokumentarističkom nego, jelte, umetničkom delu spektra. Njihova ambicija je najpre da dobro zapakuju i prenesu informaciju, da imaju narativ i, ako hoćete, značenje, dok je Magritu tokom najvećeg dela karijere, ambicija bila na sasvim suprotnoj strani: da značenje sakrije, možda i uništi, da isprovocira posmatrača pružajući mu nešto naoko poznato i razumljivo, ali mu oduzimajući ne samo značenje već i slobodu da u slici to značenje traži.

Utoliko, strip je interesantna kombinacija vrlo slobodnog, ,,nadrealističkog" pripovedanja koje prati čoveka iz našeg doba što je, radostan zbog unapređenja koje ga čeka na poslu, kupio polucilindar nalik onom na čuvenoj Magritovoj slici ,,Sin čovečiji" (,,Le fils de l'homme") i otkrio da više ne može da ga skine sa glave, i dokumentarističkog deklamovanja činjenica o slikarovom životu od strane njegovog biografa koji za sebe eksplicitno kaže da nije ,,živ", odnosno da je u ovom kontekstu više koncept nego osoba.



Sama za sebe, ova priča nije previše duboka – protagonist, Šarl, nije naročito karakteran i njegovo zbunjeno flertovanje sa misterioznom devojkom koja možda jeste a možda nije (ali više jeste nego što nije) nekakav metafizički eho Žoržet Berger je prilično svedeno prikazano, no, autori svakako s pravom sebi uzimaju slobodu da prekrše dobar deo pravila vezanih za klasičnu strip-naraciju pa je Magritte - This is Not a Biography na kraju serija dopadljivih epizoda u kojima se elementi slikarovog života sažimaju na često blago komičan a svakako zabavan način.

Drugim rečima, iako Magritte - This is Not a Biography nesumnjivo ima dokumentarističku dimenziju, njen će učinak u ovom smeru verovatno biti taj da čitaoca pošalje na internet gde će činjenice o Magritu pročitati na nekom sistematičnije uređenom izvoru (na primer ovde), ali je ,,glavna" ambicija priče pre svega da nam prenese makar delić te veličanstvene konfuzije koju će Magritove slike doneti u svet i tog radikalnog prevrednovanja mesta umetnosti u našim životima i simbolike kao jezika koji mislimo da razumemo.

U tom smislu, sam tekst ovog grafičkog romana nije naročito impresivan i, zaplet, toliko koliko ga ima, zajedno sa karakterizacijama likova teško da može da se opiše kao memorabilan. Vincent Zambus koji je ovo pisao je diplomirani filolog, te strip scenarista ali i autor knjiga za decu, najpoznatiji po grafičkom romanu Les Ombres sa crtačem Hippolyteom koji je blago bajkoviti narativ o izbeglicama. Njegov rad sa Magritom kao predmetom scenarija je očigledno pre svega bio orijentisan na epizode i detalje, sažimanje ,,osećaja" i senzibiliteta vezanih za velikog slikara radije nego kreiranje ,,realistične" pripovesti ili držanje dokumentarističke discipline. No, za mene je svakako ,,glavni" deo ovog stripa fascinantan crtež kog je isporučio fantastični Italijan Thomas Campi. Zabus i on imaju i druge zajedničke kolaboracije, ali Magritte - This is Not a Biography je rad kao stvoren za Campija koji slikarske tehnike i stripovsko pripovedanje venčava na praktično idealan način, dajući nam nadrealistički sadržaj Magritovih radova kroz veoma verne, veoma konzistentno usklađene pastiše koji su i informativni i estetski impresivni, ali i povezuju sam narativ i epizode iz slikarevog života sa onim što se na slikama pojavljivalo. Kada imate posla sa slikarom koji će stalno insistirati da njegov rad nije reprezentacija stvarnosti, dovitljivost sa kojom Campi uspeva da reprodukuje Magritove kompozicije a da se izbegne direktno vezivanje za događaje i psihologizacija (koje se Magrit, naravno, gadio) mora da impresionira. Naravno, nadrealistički elementi same radnje daju prostora za poigravanje sa slikama i kompozicijama koje ne bi imale mesta u ,,dokumentarističkijem" narativu, ali su oni manje naglašeni momenti, na primer jedno ,,neosetno" citiranje ,,Carstva svetala" (,,L'Empire des lumières") a koje koristi impresionističku epizodu iz poznijeg slikarevog perioda da se neprimetno umuva u pripovedanje ovog stripa – takvi momenti zlata vrede.

Magritte - This is Not a Biography je, dakle, ,,ne-biogafija" ali bez sumnje jedan šarmantan i brz način da se upoznate ne toliko sa životom samog slikara, koliko sa njegovim karakterom, fascinacijama i slikama predstavljenim kao niz epizoda i pokreta u jednom zanimljivom životu. A to je sasvim u redu.

[Meho Krljic]

Ponekad čovek samo želi da se opusti uz dobar krimić, sa puno psovki, pucnjave i dvocifrenim brojem tela koje priča o surovim muškarcima i ne manje surovim ženama ostavi za sobom. Ovu svoju potrebu, a ne kažem da je zdrava, zadovoljio sam nedavno izašlim grafičkim romanom za Image Comics, pod vrlo sugestivnim naslovom: Write it in Blood.



Noir krimići su, svakako zbog uticaja klasične fimske i literarne produkcije iz četrdesetih i pedesetih godina, često percipirani kao prevashodno urbana rabota, priče u kojima se prelamaju istorijski trenuci, klasne protivrečnosti i smene društvenih paradigmi, a sve to u pozadini, podtekstu, dok u prvom planu imamo ljude sa one strane zakona, veće od života, često i prevelike za OVAJ život, fatalne žene, kriminalne bosove koji u sebi spajaju apsolutističku moć feudalnog sistema i do kastinske razdvojenosti zaoštrenu modernu, kapitalističku klasnu podeljenost. No, noir je, a videli smo to više puta i na filmu i u stripu, žanrovski neretko sličan određenom podskupu vesterna, koristeći slične mitološke alate i pristupe, postavljajući se u određenu eru i okruženje bez prevelikih pretenzija na istoricizam i koristeći ih da pospeši svoj alegorijski izraz. Utoliko, noir krimić smešten u savremeni Teksas, ali gotovo isključivo na njegove drumove, benzinske pumpe i kafee uz auto-stradu, zabačene drvene kuće do kojih jedva i da vodi ikakav asfalt, sa pustinjom koja poput nekakve socijalne metafore izoluje protagoniste i sugeriše odustvo sistema, društva, zakona, bilo čega što bi ograničilo golu, primalnu silu – takav strip spaja motive vesterna i krimića na veoma potentan način i mesto je da se ispriča jedna gruba, surova, ali i neočekivano duhovita, pa i poučna priča.

Write it in Blood su uradila dva britanska autora i kako to često ume da bude, kada se Britanci upuste u pretresanje američke pop-kulturne mitologije, rezultati često zaista imaju mitološki preliv. Ne da je Write it in Blood naglašeno simboličan narativ, nije, ovo je jedna relativno svedena priča o sukobu između teksaških gangova, ali je pristup pripovedanju, taj mizanscen drumova, pumpi i barova, veoma izraženo simboličan. Teksas je, na kraju krajeva, država koja i dan-danas ekstremno naglašava svoju samostalnost – recentne nestašice struje su posledica toga da Teksas za vreme FDR-ove administracije nije pristao da bude uključen u jednu od dve nacionalne elektroenergetske mreže, insistirajući da želi svoj zatvoreni sistem – a koja se onda često percipira i kao igranje po samo svojim pravilima. Otud je ovo i strip u kome pored gomile gangstera koji se međusobno ubijaju praktično ne vidimo ni jednog jedinog policajca u jednoj zaoštrenoj, preteranoj ali simbolički ,,istinitoj" percepciji Teksasa pa i čitavih SAD kao države u kojoj je gola sila i dalje ,,glavni" kvalitet onih koji vladaju.

Ovaj osnovni, ur-motiv Write it in Blood se onda umešno stavlja nasuprot samom semenu zapleta – protagonisti ove priče su dvojica braće, Arthur i Cosmo Pryce, po zanimanju mafijaške ubice po narudžbini ali koji su, kada ih bliže upoznamo, dvojica prilično bizarnih pa i blentavih karaktera koji bi, da su se zvezde drugačije postavile, imali neimpresivne ali stabilne karijere kao putujući trgovci ili možda kakve ćate srednjeg ranga. ,,Banalnost zla" nije koncept izmišljen za potrebe kriminalističke literature ali dobro će poslužiti da nam približi likove poput braće Pryce koje na početku zatičemo kako pakuju onesvešćeno telo pripadnika suparničke bande u gepek automobila, nakon što su pobili sve njegove kolege u sačekuši, diskutujući pritom treba li od svog šefa, koga zovu Baron, da očekuju nekakve poklone s obzirom da im je ovo poslednji posao za njega pred odlazak u penziju.

Autori ovog stripa inače su dosta aktivni u rodnoj Britaniji. Scenarista Rory McConville je, očigledno, Irac, ali živi u Londonu i radi za 2000 AD za koje je napisao brojne Judge Dredd i Future Shock priče. Pretpostavljam da je tamo i upoznao crtača jer je Joe Palmer takođe radio za 2000 AD na istim serijalima. Britance često opisuju kao naciju sklonu sarkazmu pa i cinizmu i Write it in Blood jeste jedna sarkastična, pa i cinična priča o američkim gangsterima koja radi dosta na tome da ih humanizuje ali ne zato da bi u čitaocu izazvala empatiju prema njima. Ovo je više jedan ikonoklastički rad kojim se pokazuje da ti mitski stvorovi – beli pripadnici klasičnog organizovanog kriminala – nisu nekakva natprirodna pa i svemoćna bića već, često, budale koje ne umeju da kontrolišu svoje nagone, ne razmišljaju dovoljno o svojim postupcima, skloni su impulsivnom reagovanju a bez obzira što žive okruženi nasiljem, imaju mnoge elemente svetonazora koje bismo nazvali bliskim kulturi srednjeg toka, pa i konzervativnim načelima.



Naravno, ovo je u dobroj meri formula koju je Quentin Tarantino tako spretno eksploatisao u Reservoir Dogs i Pulp Fiction (te nešto manje u Jacky Brown), prikazujući nam profesionalne kriminalce kao sklone frivolnim interesovanjima, opsesijama besmislenim detaljima, beskrajnom filozofiranju o životnim sitnicama, što sve stoji perpendikularno u odnosu na njihov posao koji podrazumeva ekstremno nasilje i oduzimanje života.

Bez greške, Arthur i Cosmo dolaze iz istog šinjela, a ovde se ti njihovi karakterološki elementi zapravo stavljaju i u samo središte zapleta. Naime, njihov je zadatak, nakon što su pobili ostale prisutne pripadnike suparničke bande, da tog jednog preživelog, kindapovanog i spakovanog u gepek doteraju do svog šega, Barona, koji povlači prvi potez u neobjavljenom ali odlučujućem ratu protiv konkurencije, no, Teksas je velika država, razdaljine su tamo supstancijalne i na putu do mesta na kome valja odraditi isporuku dešavaju se nepredviđene stvari.

No, ove nepredviđene stvari nisu tek hir sudbine, pa čak ni karmička pravda već direktna posledica neodgovornog ponašanja likova koji sebe doživljavaju kao profesionalce. Otkriće da je Arthur, jedan od dvojice braće, imao intimne kontakte sa suprugom šefa bande, Barona, naravno bez njegovog znanja ili odobrenja je tek prvi korak u padanju niz stepenište ovog narativa koji se od rutinske gangsterske misije, ma koliko krvava bila, transformiše u rat do istrebljenja u kome su Cosmo i Arthur odjednom na vetrometini, lovljeni sa svih strana, u bekstvu, nesigurni šta da rade niti kome mogu da veruju.

No, ovo nije ni priča o lojalnosti i požrtvovanju iako ima sve te elemente, pogotovo u krvoločnom finalu koje ima vrlo zadovoljavajući set pis u pustinji sa grčevitom borbom do poslednjeg metka (i dalje), već pre svega jedna zaista solidno odmerena satirična varijacija na ,,klasični" noir. Ovo su likovi koji jedan drugom užasno zameraju i sitne i krupne stvari i njihova saradnja i lojalnost su na kraju stvar vrlo svesnog izbora a ne ,,podrazumevane" bratske ili kolegijalne veze.



McConville ovo otud piše dekomprimovano i sporo. Iako Write it in Blood ima dosta scena vrlo dobre akcije, veliki deo drugih scena je kudikamo duži, sa dijalozima koji se bave trivijalnostima svakodnevnog života. Cosmo, recimo, ne ume da stane sa pričom o tome kakvu će kuću da kupi i koliko dece će da ima – iako nema ni devojku – a njegovi telefonski razgovori sa agentom agencije za nekretnine, koji traju i dok glavni zaplet stripa sleće sa šina i pretvara se u mučni lov na ljude su istovremeno i humanizujući i satirični. Mnoge scene imaju komični ton koji se oslanja na tu ideju da se dvojica mafijaških ubica ponašaju kao dva sredovečna službenika dan pred penziju dok stvari oko njih nastavljaju da odlaze sve dalje u materinu a tenzija između Cosmoa koji je zreliji i makar ima viziju šta bi da radi u penziji i Arthura koji je impulsivna budala čija je, uostalom, ćuna u dobroj meri prouzrokovala sve što im se dešava, je odlično postavljena. U jednoj sceni se Cosmo, legitimno izdere na Arthura, ovaj ga defanzivno pita koliko puta treba da se izvini za to što je uradio, da bi Cosmo primetio da se Arthur nije izvinio ni jednom.

Joe Palmer je taj koji nam ovu kombinaciju akcije, nasilja i suve, dekomprimovane komedije prodaje na najbolji način. Ovaj crtač je, da odmah primetim, ekstremno po mom ukusu već na ime toga da voli čist lejaut, pravilne panele, dinamiku koja se kreira unutar pojedinalčnih kadrova a ne njihovim razbacivanjem po stranici. Naravno, kako McConvilleov scenario za postizanje svojih komičnih efekata zahteva često ponavljanje sličnih kadrova, iste veličine, sa neznatnim promenama u samom crtežu, Palmerov posao je ovde da svakom od maltene identičnih panela da poseban karakter, ali i da kroz njih provuče vizuelni narativ koji će biti komplementaran tekstu, i on je u ovome savršen.

Uopšte, na polju karaktera Palmer suvereno vlada, dajući protagonistima vrlo distinktne ličnosti. U odnosu na njih, pripadnici suparničke bande su svi vizuelno prijemčivi ali zapravo ne naročito duboki kao ličnosti – sa jasnom signalizacijom da njihove ,,priče" u ovom stripu neće biti predugačke i da smo ovde po prirodi stvari vezani za dvojicu likova koji nisu tako idealno lepi ali su životni. Kompozicije su mu, pak, jako dobre, sa savršenom ekonomijom detalja i dinamikom pripovedanja. Palmer izvrsno prensi duh svakog mesta na kome se priča odvija, dajući nam detaljčiće u okruženju kada je to neophodno ali ne opterećujući scene, pogotovo kada je u pitanju akcija, ikakvim suvišnim elementima. Kad se puca ili šaketa, to je, razume se, i krvavo i atraktivno, sa jakom energijom tela u pokretu i metaka koji od tkiva prave velike crvene cvetove. Palmerova ekonomičnost i dinamika me malo podsećaju na Stuarta Immonena i neće me previše čuditi ako uskoro bude kidnapovan od strane nekog superherojskog izdavača.



Ovde imamo i još jednog Irca, Chrisa O'Hallorana, na koloru – nedavno hvaljenog na ime rada u Ice Cream Man – a čije je majstorstvo samo podcrtano time da ima u suštini svedenu paletu sa kojom radi – na kraju krajeva najveći deo stripa se događa u pustinji – a da su crteži vibrantni i živi. Letering je radio Hassan Otsmane-Elhaou koga najviše znamo kao urednika digitalnog magazina PanelXPAnel (fokusiranog na strip kao zanat i dobitnika Eisnera), ali koji je radio letering i za Machine Gun Wizards, a ovde se njegov dizajn vrlo dobro uklapa uz Palmerovu ekonomičnost.

Write it in Blood nije nekakav VELIKI strip niti neki sledeći stepenik u evoluciji noir krimića, ali jeste jedna vrlo sigurno izvedena, vrhunski producirana priča koja uzima noir osnovu a onda je nabija snažnim satiričnim sadržajem tako da se čitalac na kraju zatiče u jednom filozofskom raskoraku, navijajući za ljude koji su, da bude sasvim jasno, izvan ikakve pomisli o iskupljenju – društvenom ili duhovnom – jer je svestan da, na kraju dana, uprkos svojoj profesiji, oni nisu baš toliko različiti od njega. A to je sasvim častan efekat jednog ovakvog dela. Digitalno ga možete kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Posle nešto više od dve godine izlaženja, red je da kažemo koju reč i o aktuelnom Marvelovom strip-serijalu Daredevil, a koga piše Chip Zdarsky, a crtaju ga, na smenu, Marco Checcetto, Jorge Fornés i Lalit Kumar Sharma. Do sada je izašlo trideset brojeva – 29 regularnih i jedan vrlo važan godišnjak – i da je Zdarsky ovako plodan i to u periodu u kome je uradio još sjajnih stripova (o kojima smo onolikopisali) je već za sebe jedno malo čudo, ali to da nam je podario još jedan klasičan period u istoriji Daredevila na koji će istorija gledati sa respektom decenijama od danas, pa to je već blagoslov za koji ni ne znam da li smo ga zaslužili.

Važne istine valja ponavljati pa ću još jednom ovde reći da je Daredevil – ako se gleda prosek – najbolji Marvelov strip ikada. Ovim hoću da kažem da, kad se uzme broj epizoda koje su izašle od 1964. godine do danas, pa to podeli sa brojem autora koji su na stripu radili, sve to pseudonaučnim ali samouverenim pristupom podeli u nekakve poluprirodne celine, ispada da Daredevil ima najveći broj vrhunskih ,,ranova" i proporcionalno tome najmanji broj prosečnih ili slabih perioda u celokupnoj Marvelovoj istoriji. Kako sam već u nekom od tekstova o ovom stripu pominjao, kada pogledam na svoju policu, ispada da Daredevila imam više nego Spider-mana, Batmana, Punishera ili X-Men.



U poslednjih deset godina Daredevil je imao dva velika perioda, onaj u kojem ga je pisao Mark Waid a crtao Chris Samnee i o njemu sam rekao sve najbolje kada se završio, ukazujući kako su ova dva sjajna autora uspela da potpuno izvrnu uobičajeni narativ o ,,đavolu iz kuhinje pakla" naopačke, premeštajući ga na Zapadnu obalu, dopuštajući svetu da zna njegov identitet i to bez nekakvih negativnih posledica, ispunjavajući strip pozitivnom energijom i optimizmom, pa i neskrivenim referencama na ekstravagantne estetike Srebrnog doba a da to nije umanjilo ni kompleksnost glavnog lika niti zrelost narativa.

O periodu koji je usledio i u kome je Charles Soule pisao ovaj strip sam se izrazio sa dosta više kritika, ukazujući da je Soule doneo svoju pravničku ekspertizu u strip i kreirao neke vrlo interesantne političko-pravne zaplete, ali da je sa druge strane ovo kombinovao sa prilično izlizanim orijentalističkim konceptima kojima naprosto nije uspeo da udahne dovoljno originalnosti ili makar srebrnodobnog dobrohotnog kiča da profunkcionišu. Pritom, povratak mračnoj atmosferi nije sa sobom doneo i eleganciju noir pripovedanja kakva je krasila ovaj serijal u vreme kada su ga radili Frank Miller, Brian Bendis i Ed Brubaker.

Utoliko, Chip Zdarsky, svež posle rada na tekućem serijalu o Spider-manu o kome, nažalost nisam stigao da pišem a koji je imao veoma interesantne, pomalo i radikalne ideje, za poslednje je dve godine uspeo da uveliko solidifikuje svoju reputaciju kao scenariste koji, iako možda najpre poznat po ,,šašavijim" radovima kao što je bio Howard the Duck – i onlajn personi hroničnog komedijaša – ima u sebi vrlo izgrađenu noir žicu i prirodan talenat za pisanje ,,zrelijeg", mračnijeg superherojskog stripa koji se bavi nešto odraslijim temama. Da odmah bude jasno, to je bilo očigledno već sa miniserijalom Spider-man: Life Story, ali ovo je bio petodelni mini sa jasnim početkom i krajem – tekući serijal o slepom superheroju koga su pisali toliki velikani do sada je potpuno druga priča, pogotovo u vreme kada Marvel opet forsira krosovere i događaje u kojima se, hteli ne hteli mora učestvovati i koji mogu da žestoko poremete vaš plan za pripovedanje jedne duže i kompleksne priče o čoveku jako složene psihologije, konfliktnih motivacija, problematičnog ljubavnog života...

Zdarsky je ovaj izazov prihvatio oberučke i, blagosloven nekim izuzetnim crtačima koji su mu dodeljeni, kreirao narativ koji ima jasan tok i sve vreme priča jednu kontinuiranu priču a u kome se i glavni junak i oni oko njega zapravo menjaju i prolaze kroz karakterne lukove kakvi nisu baš svakodnevna pojava u superherojskim radovima.



Možda najvažnija dimenzija ovog stripa je ta da Zdarsky ne samo da ne radi konceptualno ništa novo na Daredevilu već i da je dosadašnjih tridesetak brojeva na neki način predstavljalo i tematski ,,best of" modernijih Daredevil koncepata i ideja, uzimajući za polaznu tačku Millerov utemeljujući period i zatim prolazeći kroz Bendisove i Brubakerove radove, uz izbor mnogih motiva po kojima smo ih upamtili.

Zašto ovo naglašavam? Pa, zato što se pokazuje da ne morate imati smele nove ideje i radikalne rezove da biste pisali dobar, štaviše odličan, strip o klasičnom superheroju iz Srebrnog doba – onoliko koliko je Waidov rad profitirao od svežih perspektiva, toliko je Souleov (a pre Waida i Diggleov) pokazao da su one često rizik koji se ne isplati ako egzekucija nije savršena – već da je najvažnije to koliko zaista razumete lik i koliko ste spremni da ga pišete otkidajući komadiće sopstvenog života i ugrađujući ih u narativ.

Da budem iskren, nekoliko sam puta sebe uhvatio čitajući ovaj serijal kako se pitam da li u njemu uživam samo zato što je stvari resetovao na pozicije koje su mi dobro poznate i na njima se istorijski osećam dobro: Millerovo pozicioniranje Kingpina, Elektre, pa i Bullseyeja kao ključnih oslonaca narativa, dobro iskorišćena ličnost Typhoid Mary, Murdockovo rešavanje da ostavi iza sebe identitet Daredevila, pa povratak uz novu asnoću vizije, trening sa srodnom dupom, Bendisov naglasak na unutrašnjem životu koji uključuje strastvene ljubavne epizode ali i naglašen katolicizam što je u ovaj strip ugurao Kevin Smith, Brubakerove elemente socijalne kritike, sa sve ponovnim odlaskom Daredevila u zatvor... I svaki put sam shvatio: ne , u njemu uživam UPRKOS tome što Zdarsky obilazi ova sada opšta mesta Daredevilovog mitosa. Jer Zdarsky kao da koristi ove svima poznate, tradicionalne Daredevil motive da pokaže da autori koji su pre njega radili ovaj strip nisu o njima rekli poslednju reč, štaviše, da o nekima od njih nisu rekli ni izbliza dovoljno. U tom smislu, ovo nije samo neka postmoderna kompilacija bezvremenih daredevilovskih motiva već njihova rekombinacija za potrebe dublje i savremenije diskusije, a koja nije iscrpena, ponegde ni začeta, u prošlim vremenima.

Daredevil, za početak, ostaje praktično jedini strip u kome se činjenica da je Kingpin gradonačelnik Njujorka tretira sa iole težine. Fer je i prepoznati da je Kingpin, iako originalno Spajdermenov negativac, sa Millerovim radom vezan za Daredevila a što će Bendis dalje zacementirati te je i Souleov period bio u velikoj meri bio posvećen šahovskoj partiji između dva velika protivnika koja je imala nekoliko neverovatno napetih momenata. Kod Zdarskog je ova tenzija između ,,bivšeg" kriminalca koji je sada vlast i maskiranog branitelja pravde koji je predstavljen kao mentalno bolesni kriminalac postavljena vrlo solidno, ali Zdarsky zapravo kao da je zainteresovaniji za psihološke analize likova više nego za fetišizovanje njihovih sukoba. Stoga, iako Kingpin i Daredevil ovde jesu postavljeni u jasnu opoziciju i njihov sukob se provlači kroz ceo narativ, veći prostor otpada na njihove pojedinačne priče i ulazak u njihove psihologije nevezano za njihov večni antagonizam.



Ovo strip čini interesantnijim, a same likove dubljim i višedimenzionalnijim – puki Joker-Batman kontrapunkt za kojim scenaristi prečesto posežu ovde je potisnut za račun rada sa likovima koji je mnogo slojevitiji i odnosi se na mnogo širi spektar njihovih želja, ambicija, strahova. Što se Daredevila tiče, ovo je svakako bilo očekivano, ali Zdarsky ovde drži čas iz karakterizacije negativca kakav nam je Marvel bio dužan još od serijala Kingpin – Born Against iz 2017. godine koji je pisao Matthew Rosenberg. Ovaj Kingpin uspeva da istovremeno bude i okoreli, potpuno neiskupljivi kriminalac, ali i ranjivo ljudsko biće, osoba sa strahovima i momentima gubitka vere ali i hladnokrvni manipulator koji odlučuje o sudbinama drugih ljudi kao da je bogomdan, psihopata koji izmišlja istinu onako kako njemu odgovara ali i čovek sa neočekivanom dimenzijom plemenitosti pa i požrtvovanosti koji će u jednom od ikoničkih krešenda ove priče rame uz rame sa Daredevilom stajati na ulici i braniti Paklenu kuhinju – i svoj grad generalno – od napadača. Ovaj momenat, u kome reprezentaciju B-negativaca plaćenih da napravi haos u njujorškoj četvrti što je uništavaju korupcija i interesi nemilosrdnih korporacija, zaustavljaju ne samo Daredevil i Kingpin već i masa običnih ljudi od kojih neki nose u radnji kupljene maske Daredevila da pokažu ko ih je inspirisao je jedan od najuspelijih tretmana ovakvog motiva u novijoj istoriji. Zdarsky ovde skoro da otvoreno pokazuje Souleu kako se to radi, razobličujući slični set pis iz njegovog stripa koji je patio od nespretnih žanrovskih stilizacija i viška motiva i u svom se radu fokusirajući na uverljiv odnos Daredevila sa zajednicom u kojoj je rođen i sa kojom živi najveći deo svog života, ali i uverljiv prikaz ,,običnih" ljudi koji polaze u borbu jer autentično shvataju da su priterani uza zid i da ako ne odbrane svoje domove – sutra možda ni njih više neće imati.

Ova vrsta spajanja ,,stvarnih" motiva sa klasičnom superherojštinom je teža za egzekuciju nego što se čini i na kraju krajeva ovaj momenat u stripu samo podvlači koliko je slična ,,borba za Njujork" nešto kasnije, u okviru par epizoda koje su deo King in Black krosovera klišeizirana i neupečatljiva.

Zdarsky Matthewa Murdocka, Daredevilov civilni alter-ego ovde tretira vrlo analitički, detaljno ulazeći u njegove psihološke, emotivne, spiritualne i socijalne dimenzije i ovo je strip u kome je nesavršenost glavnog junaka ne samo u prvom planu već u velikoj meri i pokretač samih priča. Nedavno sam pisao o aktuelnom Iron Man serijalu u kome Christopher Cantwell Tonyja Starka takođe postavlja kao konfliktnog superheroja koji se pita da li ispunjava svoju funkciju u odnosu na ljudsko društvo i da li je ,,zaista" na strani pravde, ali Zdarsky ovaj posao obavlja kudikamo efektnije, kombinujući autentičnu katoličku kompleksnost krivice, ljubavi i bogobojažljivosti,* neutaženu erotsku žudnju koja je sve vreme pod hipotekom brojnih burnih ljubavi koje je Murdock preživeo,** pa i klasnu tenziju koja ide uz uspešnog njujorškog pravnika koji je bio i branilac, i tužitelj, a sada radi kao ,,parole officer" sa osuđenicima koji pokušavaju da se resocijalizuju.

*sa pravim prezimenom koje glasi Murray, Zdarsky je, verovatno, i sam katolik i utoliko bolje pozicioniran da prikaže nijansiranosti ovog mentaliteta

**iako predmeti tih ljubavi to često nisu... mislim, preživele

Vrlo sam zadovoljan time kako Zdarsky uspeva da ima i žanrovske, noir, elemente krimića i strasti, i superherojsku akciju, i vrlo partikularne ,,Daredevil" elemente koji se tiču njegovih posebnih supermoći vezanih za hipersenzitivna čula, ali da u sve to udene gomilu sociopolitičke kritike koja naprosto prirodno leži stripu u kome kriminalci sa opranim biografijama pregovaraju sa potpuno amoralnim vlasnicima gigantskih korporacija koje su nasledili od roditelja, a imućni pravnik se oblači u crveni kostim sa rogovima i na ulici mlati ljdue koji su za kriminalom posegli najpre jer ništa drugo više nisu imaju na raspolaganju.

Utoliko, ovaj Daredevil nije ophrvan samo apstraktnim krivicama i sumnjama u sebe koje bi se odnosile na stihove iz Svetog pisma i gotovo demonske neprijatelje u kič-kostimima, već strip vrlo prirodno, detaljno ali bez didaktičkih posrnuća obrađuje teme koje se tiču klasne sudbine, tretmana siromašnih građana od strane sistema, smisla i funkcionisanja institucije zatvora, džentrifikacije... Obično se kaže da je potrebno da dođe neko sa strane da domaćima pokaže kako su loše društvo izgradili i Kanađanin u ulozi scenariste ovog stripa kao da potvrđuje to pravilo.



No, možda je najvidljivije koliko Zdarsky sebe uliva u ovaj scenario u delovima stripa koji se tiču Daredelovih i Murdockovih ljubavi. Resetovanje svesti cele planete vezano za tajni identitet Daredevila za vreme Souleovog rada omogućava Zdarskom da radi praktično okrutne stvari sa nekim starim likovima koji su bili u romantičnoj vezi sa Murdockom i Daredevilom u prošlosti – a koji ih sada vide kao dva odvojena muškarca – ali ceo podzaplet sa suprugom visoko rangiranog pripadnika jedne od lolaknih mafijaških porodica je naprosto maestralan. U njemu ima toliko ,,stvarnog" da se čovek malo i preseče kada shvati da Zdarsky ovo ne piše ,,iz glave" nego iz direktnog iskustva (svog ili nekog sebi bliskog, naravno), da je način na koji se veza između Murdocka i Mindy razvija i zatim komplikuje toliko životan da je upravo OVO način na koji se pišu ,,zreli" superherojski stripovi ,,za odrasle": podsećanjem da odrasli, bez obzira na sve, nisu imuni od loših odluka i emotivnih reakcija kakve priliče tinejdžerima i da to važi i za jebene superheroje. Marvelova diferencija specifika od šezdesetih godina na ovamo bila je upravo u lišavanju superheroja božanskih oreola i tovarenju na njihova pleća ,,istinskih", životnih problema a što ih je učinilo mnogo bližim čitateljima. U tom smislu, ovde ne pričamo ni o kakvoj dekonstrukciji već samo u doslednom daljem ulasku u lik i izuzetnom radu sa njegovom karakterizacijom.

Da i ovo bude jasno, Zdarsky strip niti opterećuje sa previše teksta niti sa previše psihologiziranja, analize religioznih osećanja ili socijalne kritike – ovo je veoma dobro vođen narativ sa odličnim tempom u kome je tuči sa Čovekom-štulom (koji na trenutak gubi svoj kempi šarm i formatiran je kao istinska pretnja) posvećena ista pažnja kao i pažljivoj karakterizaciji Elektre Natchios ovde spasene od Souleovog trapavog tretmana ali i od puke badass seksualizacije kakva je neretko sledila posle Millerovog rada sa njom i koja, evo malog spojlera, u poslednjih nekoliko epizoda nosi kostim Daredevila. Ponovo, ovo nije nov motiv, u prvoj deceniji ovog stoleća je kostim jedno vreme nosio Danny Rand – poznatiji kao Iron Fist – ali Zdarsky perfektno barata sa idejom da Elektra, eto, ima više dimenzija karaktera i jednu autentičnu emociju prema Daredevilu i da logično radi stvari koje bi u tuđim rukama bile drastično ,,izvan karaktera".

Zdarsky pokazuje i veliku veštinu rukovanja jednim vrlo komplikovanim konceptom – Mike Murdock je ,,izmišljeni" brat Matthewa Murdocka, uloga koju je Matt igrao u nekim momentima svog života, kao metafora njegove kompulzivne potrebe da sebi bliske osobe laže ,,iz viših ciljeva", a koji je apgrejdovan u ,,pravu" osobu tokom Souleovog perioda. Zdarsky se ne zadovoljava pukim apsurdom postojanja Mikea Murdocka već mu daje i interesantnu ličnu istoriju i vešto ga upliće u aktuelni zaplet tokom kog je Daredevil u zatvoru a svet izvan zatvora nastavlja da ide dalje, ne čekajući.



Do sada je jedino mesto na kome se primećuje blago klecanje u kvalitetu pomenuti krosover sa King in Black gde tokom dve epizode Zdarsky pruža pristojnu ali vidno neinspirisanu priču u kojoj ima više tuče nego bilo čega drugog. Makar je Elektra ,,organski" dobila pomoćnicu tokom ove dve epizode i makar je njih nacrtao sjajni Marco Checcetto. Ovaj Italijan je veliki prodor u Marvelu napravio pre neku godinu sa Old Man Hawkeye a onda nastavio da šampionski napreduje pokazujući se kao idealan autor za strip koji treba da odiše zrelom, urbanom energijom, ali i da kanališe klasičnu superherojsku energiju. Checcetto ovo odrađuje fantastično, pružajući izuzetno uverljiv, realističan prikaz grada i likova, ali bez žrtvovanja dinamike pripovedanja, akcije, karakterizacije. Jorge Fornés je možda u ovom trenutku najpoznatiji po izuzetnom crtežu koji je doneo u Rorschach što ga trenutno radi za DC sa Tomom Kingom ali njegov rad na Daredevilu  je već pre toga pokazao da imamo posla sa vanserijskim crtačem perfektnim za noir radove. Lalit Kumar Sharma je najmanje od svih radio u ovom stripu ali je doneo dah svežine sa svojim srazmerno stilizovanijim, ,,stripovskijim" pristupom – uostalom njegova interpretacija Lelanda "Owl" Owlsleyja je najbliža onome kako je ovaj lik kreirao Joe Orlando za treći broj originalnog Daredevila 1964. godine.



Aktuelni Daredevil, dakle, ima vrlo malo slabih strana i vrlo visoku gustinu kvaliteta: od promišljene glavne priče, preko sjajnih crtača i kolorista (i leterera, naravno) koji ne dopuštaju da kvalitet padne ni za mrvu, pa do rada sa likovima kakav skoro da nema parnjaka u Marvelu u ovom momentu. Stariju publiku će sigurno privući to da je u pitanju već pomenuto kompiliranje klasičnih ideja i motiva, pa i delova zapleta iz Daredevilove istorije, ali Zdarsky ovo radi sa vrlo osobenim pristupom, ugrađujući u strip mnogo ličnog, sa izvrsnim osećajem za tempo i pažljivm rukovanjem sipiritualnim, sociopolitičkim, erotskim i drugim nivoima priče. Nikako ne propustiti.

[milan]

Amin.

[ridiculus]

U priči o Daredevilu nigde se ne pominju Ann Nocenti i Romita Mlađi, kojem je taj rad možda i najveće postignuće u karijeri. Ne pričam o prethodnoj poruci, nego globalno, na ovoj temi.

Total fail.

[Meho Krljic]

To je istina. Ja se već godinama spremam da pišem o klasičnom Daredevilu - dakle, periodu pre Millera, a koji opet može da se razdeli na više perioda - nakupovao sam silne Essential Collection TPBove, pa... kad stigne, biće i to.

[ridiculus]

Ne pričam o pisanju na tu temu, već o vrednovanju.

Većina ovih stvari koje pominješ su kopija kopije, ali, eto - ljudi su odrasli uz Millera, i radije bi čitali isto to u 264 verzije do kraja života i vremena nego nešto novo (barem u okviru naslova).

[Meho Krljic]

Dobro, ali Bendisov rad je direktno naslonjen na Millerov a Zdarski se direktno naslanja na njih, tu ima smisla da se priča na taj način.

[ridiculus]

?

Počeli smo da se razbacujemo očiglednostima?

Naravno da postoji smisao, ali je pitanje bilo da li postoji vrednost. Ili bar veća vrednost nego u nekom drugom slučaju. Takve stvari generalno jesu subjektivne, ali u tvojim tekstovima se suviše očigledno pretenduje na objektivnost, počev od samog tona. Miler(ov Daredevil) je više ili manje zaokružena celina i nema nikakvu potrebu za nadogradnjom - sve preko toga je fan-fiction, makar i korporativno odobren. To što neko ima želju ili potrebu za određenim kontinuitetom ("da se nikad ne završi") ili određenim likovima (ili interpretacijama likova) je nešto što nema veze sa ocenjivanjem narativne strukture, priče, ili estetike.

Možda Ann Nocenti nije scenarista istog ranga kao Bendis - a sigurno nije kao Brubaker - ali u pomenutom slučaju je postignuta sinergija sa crtačem, a to je najbitniji element svakog stripa. Osim toga, Romiti Junioru ovi drugi crtači treba da se pomole svaki dan kad ustanu, što se tiče pripovedačkih sposobnosti, jer bez njega nema ni njih - a ovo je najbolji Romita Junior. A osim i toga, onih nedostataka od kojih on inače boluje ovde uglavnom nema, jer  je njegovu olovku tuširao jedan od najboljih ilustratora u istoriji američkog stripa. Što bi rekao Scott Walker, "best of both worlds".

[Meho Krljic]

Imam utisak da sam te razljutio a to mi nije bila namera, no svejedno se izvinjavam. Naravno da su moji tekstovi naglašeno subjektivni, mislio sam da je to očigledno.

[ridiculus]

Ja svaki put pobesnim kada se priča o Daredevilu, a taj period se ne pomene.    N-e   p-o-m-e-n-e.  Pa onda još kažeš da sam u pravu, eto nek ide tamo sa pre-Milerovskim Daredevilom! Pa to je već objava rata!

[Meho Krljic]

Bogami, moraću dobro da razmislim pre nego što konačno sednem da pišem o Simonsonovom Toru 

[milan]

Meni stigli The hands of Shang Chi, Master of Kung Fu omnibusi, i mojoj sreci nema kraja.
Ja sam prema ovom stripu toliko ostrascen, da ne znam zaista koliko mogu biti objektivan - ali, rekao bih da je ovo verovatno jedan od najpotcenjenijih serijala iz tog doba IKADA. Dag Manc je sa svojim crtacima (pre svega sa Pol Gulasijem i Majk Zekom) prekrsio toliko pravila americkog stripa tog vremena, i to na tako lep i umetnicki nacin, da mi je neverovatno sto nemamo doktorske (ili barem magistarske radove) na tu temu.
E sad, pored toga sto sam ostrascen nisam neki veliki poznavalac stripova tog perioda, tako da mozda preterano serem....
... ali sve u svemu, ovaj strip se i dalje odlicno drzi, a neke epizode su mi i dalje nesto najlepse i najomiljenije sto sam ikada citao.
Sang Ci forever!!!!

[ridiculus]

Ima Master of Kung fu odličnih i inspirativnih momenata, ali nisam čitao dovoljno za neki širi osvrt.

Jedino što se meni grafički najinteresantniji delovi koje su crtali Gulacy i Gene Day. 

Jim Shooter priča u svom gargantuovskom intervjuu o tome zašto je ugasio naslov, kako je Moench ljutito napustio Marvel, i o smrti Gene-a Day-a.

Bogami, moraću dobro da razmislim pre nego što konačno sednem da pišem o Simonsonovom Toru 

Jašta, ali nećemo protekcionizam! Zar to ne bi trebalo da važi za bilo koju temu?

[Meho Krljic]

Diabolical Summer je interesantan francuski grafički roman o kome nisam siguran kako da pišem s obzirom da je njegov glavni ,,trik" u kombinaciji žanrova, koja ovisi o neočekivanom preokretu u zapletu  a što je sve opet povezano sa jednim zanimljivim metatekstualnim trikom koji autori koriste da bi kod čitaoca izazvali određena očekivanja a zatim ih metodično izokrenuli naglavačke. U tom smislu, ovo je strip gde je najbolje ako čitalac dođe na predstavu sasvim nepripremljen te čista srca & otvorena uma pristupi čitanju, ali to pred nekakvog kritičara postavlja nezgodan izazov: da prenese svoje uzbuđenje i užitak a da ne govori (zaista) o centralnim premisama priče.



Američki izdavač stripa, IDW, doduše, malko spojluje stvari najavljujući na zadnjoj korici (i svom sajtu) ovaj rad kao ,,gruvi špijunski triler" pa je sa tom vrstom očekivanja pomalo i neobično čitati nešto što je zapravo najveći deo svog broja strana jedna coming-of-age priča smeštena u ,,leto ljubavi", 1967. godine, u francusku provinciju. Opet, potpuno neupućen čitalac koji bude ovo čitao kao tu coming-of-age priču može da se oseti i malo nelagodno kada u poslednjoj trećini otkrije da su ga autori malčice i lagali. U tom smislu, Diabolical Summer je strip koji misli za sebe da je nešto elegantniji nego što zaista jeste s obzirom da se metatekstualni trik koji izvodi oslanja na direktno laganje čitaoca, no pričamo i dalje o jednoj vrlo lepo nacrtanoj i zanimljivoj priči smeštenoj u period koji je s razlogom mitologizovan i ima posebno mesto u popularnoj kulturi po više osnova.

Belgijanac Thierry Smolderen, scenarista ovog stripa i sam kaže da je Diabolical Summer nastao više kao nekakav spontani, instinktivni rad inspirisan starim palp romanima i stripovima, te crtežom Francuza Alexandrea Clérissea sa kojim je 2013. godine uradio Souvenirs de l'Empire de l'Atome nego jasnom narativnom strukturom. Štaviše, u eseju na kraju romana Smolderen veliki deo teksta posvećuje arhetipu maskiranog, dijaboličnog antiheroja (poludemona?) koji se kroz evropsku (popularnu) kulturu provlači već stolećima da bi u dvadesetom veku dobio svoja ovaploćenja u likovima francuskog Fantômasa, italijanskog Diabolica ili američkog The Phantoma. Smolderen se priseća kako je krajem šezdesetih godina, kao tinejdžer jurio na kioske da kupuje nove brojeve Dijabolika, a što je, takođe, izmešano sa sećanjima na novinske naslove – na istim tim kioscima – putem kojih je postao svestan atentata na Džona Kenedija, događaja koji će u velikoj meri oblikovati život na planeti Zemlji tokom šezdesetih godina i kasnije. Diabolical Summer je, dakle, neka vrsta snolikog mešapa ovih slika i uspomena, provučena kroz vrlo stilizovani, vrlo mondenski pa i vrlo psihodelični – na kraju krajeva govorimo o eri u kojoj je LSD ušao u masovniju upotrebu i bio legalan – kaleidoskop Clérisseovog crteža i prezentirana na kraju kao spoj komplikovane priče o odrastanju i špijunskog trilera ispunjenog pretnjom i napetošću.

Smolderen je neka vrsta intelektualca opšteg usmerenja – i predavač na Školi lepih umetnosti Angoulême, sa iskustvom vezanim za teatar, film i muziku, različitu esejistiku (uključujući o stripu), a koji je polovinom osamdesetih počeo da se bavi i kreiranjem stripova. Sarađivao je sa Colinom Wilsonom na Dans l'ombre du soleil još krajem osamdesetih a njegovi radovi za Glenat su bili tek priprema za veliki hit, Gypsy koji je 1993. godine krenuo da radi za Dargaud. Sa Clérisseom je, rekosmo, već sarađivao na naučnofantastičnom Souvenirs de l'Empire de l'Atome koji je bio smešten u 1953. godinu, osvit atomskog, jelte, doba, na Zemlji. Clérisseov jako stilizovani crtež i ljubav prema snažnom koloru ali i pažnja za detalje koji će duh epohe ekonomično sažeti i prikazati modernom čitaocu učinili su ga idealnim partnerom i za naredni period piece, Diabolical Summer.



Ovaj strip je za Clérissea svakako prilika da ne samo pusti na volju svojoj psihodeličnoj viziji već i da se pošteno izigra sa modom kasnih šezdesetih godina. Smešten u mizanscen jednog nominalno lenjog letnjeg odmora gde očevi  i sinovi imaju priliku da se relaksiraju, Diabolical Summer nam prikazuje teniske mečeve i večernje partije u lepim vilama smeštenim na raskošna imanja, mladiće u šarenim puloverima, devojke sa trakama u kosi i šarenim haljinama, starije muškarce sa besprekornim brkovima i zaobljene linije automobila šezdesetih godina. Clérisse se u dobroj meri inspiriše pop-art estetikom za svoj crtež – i još više kolor – u ovom stripu, nudeći šarenu, vrlo psihodeličnu viziju i pre nego što se LSD uopšte pomene u priči. Džemsbondovske stilizacije koje sugerišu špijunsku komponentu narativa tako stoje u vrlo dobroj ravnoteži sa generalnom ,,chic" psihodelijom i atmosferom koja ide uz glavnog junaka što je srednjoškolac sa (možda) perspektivnom teniskom karijerom, ali i sa malo zategnutim odnosima sa ocem – a sa kojim provodi vreme dok su majka i sestra na letovanju. Glavni junak je ljubitelj stripova o Dijaboliku, ali i – tipično za tinejdžera – neko ko pokušava da pronađe svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije što je proizvode leto, žurke, piće, testosteron, devojke koje mnogo toga obećavaju pogledima, esid, ali i misteriozni incidenti vezani za rad njegovog oca u službi bezbednosti, pa na kraju i neobjašnjiva pojavljivanja maskiranog lika koji kao da je sišao sa nekog filmskog postera ili – tačnije – sa naslovne strane nekog od popularnih strip-magazina.

Diabolical Summer se oslanja na ideju da je glavni junak, Antoine, ne tipičan nepouzdani narator, ali svakako protagonist kome mnogo toga nije jasno. Razapet između uticaja koji na njega ima Erik, vršnjak koga je tog leta upoznao, očeve misterioznosti, neutažene – pa zatim utažene – seksualne želje, prvih eksperimenata sa esidom a onda i neobjašnjivih događaja koji kao da su ispali direktno iz Dijabolika (a koji i sami deluju kao da imaju veze sa tim skidanjem đane vezanim za LSD), Antoine je definisan svojom zbunjenošću, radoznalošću ali i željom da sebe na neki način smisleno upiše u događaje ovog leta. Glavni junak je naivan na jedan vrlo prirodan način i sa druge strane ima agende i prioritete uverljivo formatirane za svoj uzrast kao i epohu u kojoj se priča događa. Smolderen u narativ upliće ne malu dozu autobiografskog i Erikov napor da, posle tipično tinejdžerskih pustolovina, učini  ,,pravu stvar" i pomogne nekome kome je pomoć potrebna, deluje sasvim prirodno. Emotivnost adolescenata suočenih sa percipiranom nepravdom, njihov nagon da reaguju, ispravljaju pogrešno i štite one kojima je zaštita potrebna – ovo su sve stvari koje su u dobroj meri i kodifikovane u šezdesetim godinama prošlog stoleća, sa omladinskom kulturom koja je krajem decenije imala revolucionarni zamah i predstavljala kontrast brutalnoj fazi hladnog rata koje je podrazumevala i vrlo vrelo ratovanje po jugoistočnoj Aziji, ali i vojne intervencije Varšavskog pakta u Evropi. No, Diabolical Summer ima svedeniji fokus i bavi se nečim što u prvom trenutku prepoznajemo kao samo izolovani incident – katarzičan i sa ozbiljnim posledicama, ali zatvoren u krugu nekoliko igrača, na kraju krajeva vrlo ličan.



No, tu upravo dolazimo do drugog dela stripa koji se događa u devedesetim godinama i koji  se oslanja na pomenuto laganje čitaoca. Kada prevaziđete uvređenost zbog svoje naivnosti – što ste verovali autoru i izdavaču na reč – Diabolical Summer pravi veoma zanimljiv zaokret u svojoj poslednjoj trećini, menjajući žanrovsko težište priče ali i dajući uzbudljiv novi kontekst za ono što smo videli u prvom delu stripa. Priča nam već viđene događaje prikazuje sa neviđenim detaljima i pokazuje sasvim neočekivane konsekvence, provodeći glavnog junaka kroz zakasnelu katarzu i dajući mu razrešenje koje je mračnije nego što je očekivao. Antoine – u to vreme već sredovečan muškarac – ovim dobija neku vrstu raspleta za misteriju koja je obeležila najveći deo njegovog života i koja svojom tragičnošću podcrtava snažan kontrast između dve ere – one koja je u sećanju obeležena živim bojama, magičnom seksom, psihodeličnim oslobađanjem i nejasnim granicama između svetova, i one, današnje, koja deluje ispražnjena od uzbuđenja. Naravno, elegantnost ovog raspleta je što uzbuđenje koje stiže u devedesetima sa sobom nosi veliku dozu bola, a na ime demonstriranja da su šezdesete bile mnogo manje magične nego što ih se Antoine seća.



Clérisseov crtež ne postaje manje stilizovan prema kraju stripa, naprotiv, on zadržava psihodelični kvalitet, ali se i kolorno i kompozicijski izdvaja umirenijim ali još artističkijim rešenjima, sugerišući taj kontrast između dve ere. Ovo strip čini konstantno vizuelno uzbudljivim a da se ostvaruje i ta promena u tonu koja nema toliko veze sa sazrevanjem protagoniste koliko sa sirovim protokom vremena i smenjivanjem decenija i za njih vezanih kulturoloških tropa. Upečatljivost Clérisseovog rada u velikoj meri je zaslužna za snažan utisak koji Diabolical Summer ostavlja, pa i da vodi čitaoca preko segmenata koji su isprva nejasni, a pogotovo kroz tu smenu decenija i žanrova. Sigurno eksperimentisanje sa lejautom i snažan kolorni rad čine ovaj strip veoma prijatnim za oko, a smireno, odmereno pripovedanje je tu da obezbedi korektnu ,,sekvencijalnost" ove umetnosti i spasava Diabolical Summer od rizika da bude samo kolekcija lepih slika. Čak je i Engleski letering savršeno čitljiv i zaokružuje distinktni dizajn ovog rada.

Diabolical Summer je, dakle, vizuelno snažan strip koji u svom narativnom sloju ima interesantnu refleksiju na šezdesete, eru psihodelije, hladnog rata, oslobađanja seksa i pretećih italijanskih stripova što su vrebali sa kioska. Ponovićemo – on mora malo da laže čitaoca da bi ga na kraju impresionirao, ali ko od nas to nikada nije uradio neka slobodno baci prvi kamen. Za zainteresovane, strip se u digitalnoj formi može kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Michel Vaillant Vol. 2: Charge, drugu knjigu u drugom ciklusu stripova o Michelu Vaillantu, neustrašivom sportskom vozaču iz familije koja decenijama čini jedan od stubova globalne auto-industrije. Bio sam prilično zadovoljan.

Kada sam pre nešto više od mesec dana pisao o prvom tomu novog Michela Vaillanta, naglasio sam da će mi biti potrebno malo više materijala da donesem određeniji sud o ovom – praktično – rebutu dugovečnog francuskog auto-moto stripa, ali i da se iz prvog albuma nazire jedan duži zaplet oslonjen na nekoliko dimenzija Michelovog života – njegovu sportsku karijeru, mesto u biznis-planovima porodične firme, njegovu ulogu oca, ali i njegov status svojevrsnog seks-simbola, te da sve to iskombinovano predstavlja jaku vučnu silu koja znači da uprkos sporom tempu i ne preterano zanimljivim likovima, jedva čekam naredne tomove. Charge je izašao pred kraj Aprila u toj verziji na Engleskom (naravno, francuski original je iz 2013. godine) i uspešno obnovio moje interesovanje za serijal, nudeći neka zadovoljavajuća razrešenja za elemente zapleta što su visili iz prve knjige, a druge od njih umešno razvijajući i ostavljajući kao mamac za dalje čitanje. Kraj drugog toma donosi nam i nove misterije da oko njih lomimo svoj spekulativni intelekt – ako ga imamo – dok ne izađe treća knjiga, ali i malo klasične trilerske akcije.

Pišući o prvom tomu dao sam i prilično opširan bekgraund serijala koji sada ne treba detaljno ponavljati, ali za čitaoce koji nisu kliknuli na gornji link treba da kažemo da je Michel Vaillant svojevrsni strip-fenomen, serijal kreiran još u kasnim pedesetim godinama prošlog veka i pretvoren u porodični biznis na kome je prvo radio ove godine preminuli Jean Graton (uz nemalu podršku supruge Francine, koja je i sama bila uspešan autor, te kolorist na mnogo albuma Michela Vaillanta), sve do duboko u dvadesetprvom veku, a da je firmu i kreativni deo rada na novim stripovima u međuvremenu preuzeo sin Phillipe Graton koji je danas kapetan tog broda i primarni scenarista novih albuma što od 2012. godine izlaze ponovo, renumerisani od broja jedan i smešteni u moderno doba sa svim onim što modernost – vezano za automobile, auto industriju i autosport – podrazumeva. Sam Michel Vaillant je još šezdesetih godina ostvario veliku popularnost u Francuskoj i Belgiji, sa sedamdeset albuma u prvom ciklusu, brojnim adaptacijama za televiziju (igranim i animiranim), kao i bioskop, a posebno svedočanstvo o kulturnom uticaju ovog serijala predstavljaju priznanja nekih prestižnih trkačkih vozača (poput Alena Prosta) i auto-dizajnera da su se za sve to zainteresovali čitajući kao klinci Vaillantove avanture.

Michel Vaillant je, kako sam i onomad primetio, strip vrlo utemeljen u pozitivnoj vizuri zapadnog društva, kapitalizma, teške industrije i kao takav predstavlja ne sad neki ,,desničarski" rad u negativnoj konotaciji ali svakako proslavu konzervativnijih vrednosti koje desnica – makar ona pristojnija – voli. U centru priče nalazi se izuzetno bela, imućna porodica čija je moć izrasla na jednoj od značajki zapadne industrijske dominacije – auto industriji – i čiji se svakodnevni život vrti oko kompetitivnosti na tržištu što vredi mnogo milijardi bilo koje jače valute koja vam padne na pamet, a učestvovanje u sportskim takmičenjima koje organizuje FIA je u makar istoj meri nadmetanje između inženjera i dizajnera koliko i između odvažnih vozača što navlače kacigu kada ulaze u kabinu i eksplicitno rizikuju živote jureći brzinama od više stotina kilometara na sat po asfaltnim pistama.

Iako je savremeni Michel Vaillant, dakle sasvim jasno utemeljen u ovom svetonazoru i interesovanjima, svestan ko mu je publika i šta ta publika očekuje – trke, fetišističke crteže sportskih automobila, diskusije o aerodinamičnosti karoserije i vataži motora – prvi tom novog ciklusa je učinio i vidan napor da glavnog junaka (pre svega njega, a onda pomalo i druge članove porodice) malo humanizuje, dodajući element ljudske drame u korporativni i trkački zaplet. Štaviše, prvi tom se završava uzbudljivim, i pomalo neočekivanim, finalnim scenama u kojima Vaillant, polumitološki, polusuperherojski sportski vozač, usred trke napušta trkalište i odlazi istim tim kolima na drugi kraj države jer je uplašen za svog otuđenog sina.

Drugi tom se nastavlja praktično tamo gde je prvi album završen i jasno je da je aktuelni ciklus Michela Vaillanta više jedan kontinuirani narativ podeljen na albume iz logističkih razloga, nego klasičan franko-belgijski serijal u kome svaki album predstavlja celovitu i zaokruženu priču. Phillipe Graton i Denis Lapière koji su zajednički napisali i ovaj album sa Charge paze da nam daju dovoljno razrešenja za pitanja koja smo imali na kraju prve knjige, a da nas ostave na udici i za buduće nastavke, spretno kreirajući jednu porodičnu sapunicu ispletenu oko osnovnih tema ovog stripa. U tom smislu, Michel Vaillant me u ovom trenutku podseća ne toliko na američke stripove, koliko na američke televizijske sapunske opere iz osamdesetih godina, sav ispunjen idealizovanim likovima koji ipak krvare, oslanjajući se za veliki deo svoje drame na porodične razmirice, kako bi i ,,mali ljudi" koji nikada nisu sedeli za volanom trkačkog automobila ili u bordu multinacionalne kompanije imali jasne tačke identifikacije sa protagonistima i radnjom stripa.

Ono što se može sa sigurnošću reći posle drugog toma je da karakterizacija likova nije težište ovog rada. Scenaristi, da me se ne shvati pogrešno, daju likovima jasne i distinktne glasove i pojedine scene su pisane i crtane tako da se i položajem tela, pa i ćutanjem, komunicira više nego tekstom, ali likovi su manje-više urezani u svoje arhetipske uloge i koliko god da strip zapravo insistira na realizmu u svom prikazivanju sveta i ljudi u njemu, on istovremeno likovima – za sada – ne dopušta da se menjaju ili da, kako se to kaže, rastu.

Što, da budemo fer, može da bude prihvatljivo s obzirom da se strip događa tokom srazmerno kratkog vremenskog perioda i da njegova radnja treba dramu da izgradi pre svega na situacijama vezanim za porodičnu firmu i trkački sport, a da su ,,human interest" elementi tu ipak po definiciji sekundarni. Ovo istovremeno spasava Michela Vaillanta od upadanja u prenaglašenu sapunsku dramu, a glavnom junaku dodaje i oreol stoicističkog heroizma. Kada pri kraju ove epizode Michel treba da napravi jednu od najriskantnijih vožnji u karijeri i istovremeno pokuša da obori svetski rekord postavljen pre bukvalno sat-dva, a sin mu je na operacionom stolu, zapravo je elegantnije rešenje da se ovo prikazuje sa malo reči i da su emocije glavnog junaka komunicirane čvrstim pogledom i ćutanjem radije nego sa mnogo reči.

Glavna tema ovog ciklusa Michela Vaillanta je – za sada – tenzija između starog i novog, tradicionalnog i inovativnog, između stare garde auto-industrije oličene u multinacionalnim koncernima i masivnim R&D divizijama sa jedne strane i malih, agilnih, garažnih startup firmi sa druge koje love investicioni kapital gde god mogu da ga nađu i sa zvezdama u očima (te na stalnoj dijeti instant nudli, pretpostavljamo) rade na – bukvalno – ponovnom izmišljanju točka koji će, nadaju se oni, revolucionisati auto industriju.

Ako vas ni malo ne zanima tehnologija generalno a automobili partikularno, Charge može da bude i pomalo suv, dosadnjikav strip. No, autori sasvim autoritativno istražuju taj sukob u srži ovog serijala. Kontrapunkt između tradicionalne tehnologije motora sa unutrašnjim sagorevanjem i novih automobila na električni pogon je već bio deo zapleta prvog toma, a u Charge je ovo praktično stavljeno u centar. Porodična firma je ovde i sama u nekoj vrsti konflikta sa ocem koji prezire električne motore i ima vrlo romantičan stav kako su motori sa unutrašnjim sagorevanjem srce i duša automobila, a onda sa ostatkom familije koja smatra da su električna kola – očigledno – budućnost. Strip ne diskutuje eksplicitno ekološke dimenzije ove podele, što jeste u skladu sa njegovom konzervativnom prirodom, ali čitav zaplet sa postepenom tranzicijom ka električnim motorima je zanimljiv, posebno jer se centralni set pis ove epizode odvija na slanom jezeru kraj Solt lejk sitija gde se, tradicionalno, jednom godišnje okupljaju velike firme sa svojim eksperimentalnim vozilima i pokušavaju da obore svetske rekorde u brzini kretanja po tlu. Automobilski fetišizam je ovde u punoj snazi sa izrazito falusnim formama vozila i vrlo taktilnim odnosom osoblja koje se njima bavi prema motorima i ostalim delovima sklopa. Čak je i meni koji nikada nisam ni pomislio da polažem vožnju, bilo nemoguće da ne osetim uzbuđenje u ovoj priči, pogotovo što scenario onda dosta vešto upliće i druge elemente rascepa između tradicionalnog i modernog – prevashodno ulogu digitalne tehnologije i softvera u najsavremenijim vozilima. Veliki deo trilerskog zapleta otpada na činove industrijske špijunaže i sabotaže a koji su vezani upravo za te sasvim moderne digitalne elemente novih automobila i kakvi ne bi mogli da postoje u tradicionalnoj postavci.

Naravno, videćemo u narednim tomovima koliko, zapravo, dugačku igru ovde scenaristi igraju i da li će se doći do neke snažne poente u diskusiji ovog konflikta, ali za sada je to sasvim solidna pozornica da se na njoj odigraju i male ljudske drame koje ovde imaju i nešto jači impakt: Michel Vaillant pronalazi način da se ponovo poveže sa svojim sinom Patrickom iako je ovaj pobegao što se dalje moglo i od familije i od njenog biznisa, samo da bi shvatio da mu je na kraju doveo život u opasnost; Michelova low key, hoće-li-neće-li romansa sa preduzimljivom televizijskom novinarkom što pred nosom njegove žene kao da osvaja pedalj po pedalj emotivne teritorije takođe dobija nekoliko umešno urađenih scena i obećava dalje drame u nastavcima.

Sve u svemu, Charge je jedan vrlo solidan komad sapunske opere koja se vrti oko bogatog sveta što ima brige kakve većina nas neće iskusiti ali ipak i taj potrebni delić opšteljudskog u sebi da se identifikujemo i pronađemo. Crtež, koga su ponovo radili Benjamin Benéteau i Marc Bourgne, iznenađujuće, ili ne toliko iznenađujuće, nije sasvim na visokom nivou koji sam tako pohvalio u prvom tomu. Ovde se ipak vidi da su crtači ubačeni u žrvanj serijskog rada i da se moralo prioritizovati šta će biti nacrtano ZA SVE PARE a šta da drži vodu. Verujem da niko neće biti šokiran ako kažem da su vozila i scene trka ovde bile apsolutni prioritet, sa likovima koji su mahom ražalovani na građane drugog reda. No da bude jasno, pričamo o nijansama i ovo je i dalje veoma dobro nacrtan strip sa likovima koji imaju i identitet i karakter – i vrlo solidnu ,,glumu" kad treba – ali u kome su table gde su vozila u centru pažnje nesumnjivo najimpresivnije urađene. Sve u svemu, ja sam zadovoljan i nastaviću da čitam Michela Vaillanta, a vi sebi drugi tom možete pribaviti, u digitalnom obliku, baš ovde.