Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Pa, dobro, priznajem da sistem nije savršen, al sad... Moja žena rutinski naručuje obuću preko Interneta i stiže joj... Moj brat naručuje stripove i stižu mu...

[Cornelius]

La Fille du Yukon
Tête Cassée
Philippe Tirault
Siniša Radović

Pobegavši iz Sijetla, Kristina i Džastin došli su na sever Kanade i krenuli u potragu za zlatom. Medjutim, sustižu ih kriminalci, bivši Džastinovi prijatelji i uvode ih u neprilike. Uz pomoć Frejna i indijanskog vodiča Hakine, oni se upućuju ka jezeru Benet. Izlazeći iz radnje sa namirnicama, Kristina i Džastin bivaju napadnuti, a spasava ih detektiv koga je Kristinin otac angažovao da mu pronadje kći. Drugi nastavak serijala nastavlja avanture tragača za zlatom u ledenim bespućima Kanade. Tiroov romantični vestern ostaje zarobljeni u nizu stereotipa. U glavnu dogadjajnu liniju punu lako predvidljivih preokreta, scenarista uvodi mnoštvo marginalnih likova. Njihovi karakteri nisu razradjeni, a prisustvo nije uvek opravdano, medjutim, oni doprinose da pripovest bude šarolikija.

Kvalitet grafizma Siniše Radovića opao je u drugom nastavku. Čuvajući realistički pristup, on se opredelio za manje razradjen crtež. Dekori i pejzaži su uradjeni solidno, medjutim, likovi nemaju izražajnosti u mimikama i u pokretima. Stilizovanje crteža nalik izrazu pedesetih godina prošlog veka, imalo je smisla u prvom, grafički razradjenijem, albumu. U pojednostavljenom crtežu "Razbijene glave", ovakav pristup gubi značaj i scenama daje nepotrebnu i neprirodnu statičnost.

Inače, strip "Devojka iz Jukona" bio je predvidjen u pet nastavaka, ali je naglo skraćen na tri albuma.

[Bilja]

A zar nije skupa postarina za slanje i tako to... Mislim, sa kog Amazona narucujete stripove? Ranije sam gledala americki i UK ali postarine su bile poprilicne a cene stripova tako-tako i dosta su se cak razlikovale na oba sajta.
Pokusala sam jednom cak i da narucim jedan album (sa Amazona), ali nakon 2-3 meseca cekanja i njihovih poruka da sacekam jos koju nedelju, na kraju sam dobila obavestenje da ipak nemaju taj album.  
Konkretno, odakle je najbolje i najpovoljnije narucivati?

Evo jednog odlomka iz Magician's wife (pod uslovom da je ovakvo share-ovanje slicica sa tog sajta dozvoljeno)

[Meho Krljic]

Bogami, erotika...

Moj brat naručuje sa amazon.com i poštarina je bila prilično podnošljiva.

Moja žena naručuje obuću sa nekih manjih, opskurnijih sajtova. Poštarina nije mala, ali pak, tri para obuće za 120 evra, UKLJUČUJUĆI poštarinu je sasvim dobar deal.

[Bilja]

Da ne zaboravim da pomenem i Grunge genetiku (Bayeto & Zalozabal):

[Bilja]

Bogami, erotika...

Moj brat naručuje sa amazon.com i poštarina je bila prilično podnošljiva.

Moja žena naručuje obuću sa nekih manjih, opskurnijih sajtova. Poštarina nije mala, ali pak, tri para obuće za 120 evra, UKLJUČUJUĆI poštarinu je sasvim dobar deal.

I meni se ucinilo da moze da se povoljno narucuje cak i relativno firmirana odeca sa interneta (doduse, ne znam kako bih je probala???), a i pretpostavljam da mozda i nije tako skupo narucivati sa amazon.com, jedino sto me zeza metod placanja. Koji je najbolji, prema iskustvu vas iskusnih u tome?

[Meho Krljic]

Lepe slike...

Pa, ja nemam kreditnu karticu jer sam hobo, tako da ja lično ne naručujem ništa, ali moja žena i brat imaju neke Visa kartice, jebemliga koje, s kojima to ide prilično lagodno koliko vidim.

Da, relativno firmirane stvari mogu da se pazare relativno jeftino (moja žena je naručivala Demonia obuću). Ali, da, to za probanje jeste malo problematičn. Prošli put kad su joj stigla tri para cipela, sva tri od Demonije, sva tri isti broj, ispostavilo se da joj je jedan par za broj manji iako bi trebalo da su kalupi za sve iste veličine...

[Bilja]

Upravo sam proverila cene na amazon.com. Za samo slanje je oko 4$ plus jos po 4$ za svaku knjigu koja je u posiljci. Nije bas jeftino...
Uz to, nismo na listi "eligible" zemalja iako mislim da bi nam bez problema poslali ako bismo nesto narucili.

[Kastor]

Da li je neko probao preko knjizare?

http://www.knjizara.co.yu/amazon/

Preko knjizara.com možete naručiti knjige iz celog sveta! Pronađite knjigu na Internetu, nama pošaljite osnovne podatke (naslov i ISBN) i mi ćemo vam poslati predračun.

Ukoliko želite knjige sa engleskog govornog područja posetite www.amazon.co.uk, izdanja na francuskom ili nemačkom jeziku pronađite ih na sajtovima www.amazon.fr, odnosno www.amazon.de.

Knjige bosanskih i hrvatskih izdavača takođe možete poručiti preko našeg sajta. U tom slučaju posetite sajtove www.interliber.com, odnosno www.sveznadar.com

[Bab Jaga]

A zar nije skupa postarina za slanje i tako to... Mislim, sa kog Amazona narucujete stripove? Ranije sam gledala americki i UK ali postarine su bile poprilicne a cene stripova tako-tako i dosta su se cak razlikovale na oba sajta.
Pokusala sam jednom cak i da narucim jedan album (sa Amazona), ali nakon 2-3 meseca cekanja i njihovih poruka da sacekam jos koju nedelju, na kraju sam dobila obavestenje da ipak nemaju taj album.  
Konkretno, odakle je najbolje i najpovoljnije narucivati?

Ja naručujem sa UK amazona, ali imam isto iskustvo kao i ti: više od 8 mjeseci čekam album Yuggoth Cultures i još ga nisam dočekala. Doduše, poštarinu ne plaćam, jer imam kod njih neki specijalni account, slučajno sam uletila u neku posebnu ponudu.

[Cornelius]

Bahamas
Denis Lapière
Jean-Philippe Stassen
1987

Pet kratih priča belgijskih autora, objavljenih u francuskom magazinu Echo des savanes, a potom ujedinjeni u album. Priče su prilično surove, povremeno i bezrazložno krvave. Za pozadinu je izabrana bogata i moćna Amerika pedesetih godina, ali sa društvenim problemima i psihološkim poremećajima (Lapiere je sociolog po struci). Stassenov crtež je tipična belgijska "čista linija", odnosno kopija stila Teda Benoita, bez veće originalnosti. Medjutim, pri pažljivom čitanju, iz ovih priča proviruje senzibilitet dvojice majstora koji će se razviti godinama kasnije, i dati njihov odličan strip Le bar de vieux Français. Inače, Stassen je kasnije kao kompletan autor, napisao i nacrtao Deogratias, izvanredan strip o ratnom ludilu u Ruandi. Oba albuma su nagradjivana na brojnim medjunarodnim festivalima stripa.

[Meho Krljic]

Evo da doprinesem...

Na blogu ima i više slika

http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=84489

Sam Noir – Samurai Detective



Svoj vrhunac, noir estetika (ako već ne žanr) doživela je oko polovine prošlog veka, sa literarnim delima koja su se otrgla prostom pulp tipiziranju i izdigla do nivoa, khm, književnosti, kao i sa filmovima koji su pravljeni od strane ozbiljnih režisera i tipično žanrovske motive unapređivali u večna pitanja mitološke težine. Danas, u prvoj deceniji dvadesetprvog veka noir, izgleda, svoje pribežište nalazi u (ne samo američkom) stripu. Neki ga shvataju veoma ozbiljno i proizvode ambiciozne pripovesti (Ed Brubaker, recimo), neki ga parodiraju (Matt Fraction, recimo), a neki mu prave omaže pune ljubavi i dobroćudnog zadirkivanja. Kao recimo, Manny Trembley i Eric A. Anderson, autori miniserijala (tri nastavka) Sam Noir – Samurai Detective u izdanju Image Comics.

Sam Noir se može posmatrati i kao parodija (uostalom, pogledajte naslov), ali parodija koja svoju temu shvata veoma ozbiljno i iskazuje joj dužno poštovanje. Ovaj strip prepun je sočnog monologa u prvom licu. Glavni junak, privatni detektiv Sam Noir neumorno nam na uvid stavlja ekspoziciju radnje, svoje komentare na život, univerzum i sve ostalo, svoje opservacije na račun kvaliteta armija mafijaških siledžija koje će trenutak kasnije poslati Alahu na polaganje računa. Istovremeno, grafički, ovaj crno-beli strip nema ambiciju ni da ispriča priču ni da prikaže akciju. Jedina svrha snažnih kontrasta i intimističkih close-upova u ovom stripu je pravljenje atmosfere. Kao i u slučaju naracije, i atmosfera koju crtež stvara je hipertrofirana, preterana, verovatno par koraka iza granice parodije. Međutim, i ovde se može videti apsolutno poštovanje za osnove ove estetike. Kao i svaki dobar noir, Sam Noir je priča o ljudima većim od života, stavljenim u situacije u kojima se uobičajene ideje etičkog, emotivnog ili uopšte logičkog ustrojstva sveta razgrađuju i na scenu stupaju primalne strasti i moralni kodovi samosvesnih zveri.

Injekcija svežine koju Trembeley i Anderson dodaju generičkoj formuli sastoji se u nadrealističkoj fuziji klasičnog detektivskog noir pulpa sa estetikom samurajskih filmova. Ova kombinacija, na prvi pogled samo pojačava parodični ton stripa, međutim posle nekoliko strana postaje jasno da je u pitanju maltene genijalna ideja. Na kraju krajeva, mnogo filmova o samurajima i roninima snimljenih u Japanu šezdesetih godina prošlog veka bilo je direktno inspirisano američkom pulp estetikom (i samom prelomljenom kroz kinematografiju, pre svega žanr vesterna). Zbog toga, kada Sam, izgubljen u svom monologu o ženi koju je bio plaćen da prati a zatim se u nju zaljubio ode veoma daleko u građenju metafora i kula u vazduhu, prizori drvenih nanula, damskih suncobrana, svilenih kimona i britkih katana mačeva su tu da nas vrate u uzbudljivi svet začudnog.

Sama priča je veoma jednostavna i predvidiva – uobičajeni trougao žudnje, gubitka i osvete nema nikakvu ambiciju da subvertira ustaljene stereotipe. Nema ni potrebe, za to se brine okruženje u koje je radnja smeštena, veličanstvene slike snežnih vrtova, jakuza u elegantnim crnim odelima, štapića koji podižu suši, senki koje iza papirnih zidova ispijaju čaj, tela probodenih blistavim sečivima. U svemu tome Sam je namrgođena, odlučna sila prirode koja proseca svoj put kroz laži i ljudsko meso naoružan željom za osvetom, mačevima i povremeno vrlo inspirisanim one-linerima. Nasilje i mačizam se do kraja stripa izdižu do impresivnih nivoa i završnica poslednje epizode nosi sa sobom težinu veličanstvene, bogougodne, amoralne tragičnosti oplemenjene naglašeno frivolnim pristupom priči koja od čitaoca ipak očekuje da se i nasmeje.

Image je i ovim serijalom pokazao da je izdavač vredan pažnje i svake podrške, raspoložen za originalne ideje i sveže pristupe. Sam Noir je dobar koncept, lepo realizovan i srce mi radošću ispunjava što vidim da se njegove avanture nastavljaju u novom serijalu, Ronin Holiday, čiji je prvi broj jednako dobar ako ne i bolji od bilo čega iz prve serije. Overiti.

The Boys



Ovde je ponovo trenutak da se čovek zapita kako to da Wildstorm istovremeno izdaje i smeće poput Wetworks i hrabre, originalne, interesantne stripove poput, recimo American Way. The Boys je, sa svojom kombinacijom oštre, politizovane superhero satire i eksploatatorskog seks & nasilje pristupa, negde na sredini. Garth Ennis nikad nije bio poznat po tome što svoje priče piše sa svilenim rukavicama i The Boys su isto onoliko uvredljivi i provokativni koliko je to bio njegov Preacher devedesetih godina. Jedino što će ovde pored branitelja građanskog morala i religioznih vrednosti uvređene strane biti i ljubitelji superheroja, Amerikanci generalno i osobe koje su u međuvremenu postale roditelji i odjednom shvatile da ne žele da im stripovi isporučuju gadosti i cinizam već radosti i eskapizam.

The Boys spada u revizionističke superherojske stripove kakvi Wildtormu nisu strani. Spisak može da počne od Authority i WildCATS, da se nastavi preko Sleeper i American Way i da se završi sa Tranquility i Red Menace. Garth Ennis je i sam imao prste u nekima od ovih pita i kao jedan od britanskih autora koji su preoblikovali američki strip u poslednjih deset i kusur godinica, njegov odnos prema superherojima nije odnos bezuslovne ljubavi.

Zapravo, The Boys je zasnovan na ideji da su superheroji (svež univerzum, ovo nije mainstream Wildstorm okruženje) generalno emotivno nestabilna i neodgovorna stvorenja koja su željna slave i korporacijskog sponzorstva i čiji je altruizam u nestabilnoj ravnoteži sa frivolnom, ponekad patološkom samoživošću. Glavni junaci The Boys su, zato članovi istoimene grupe koju finansira CIA i čiji je glavni zadatak uhođenje superherojskih timova i korišćenje prikupljenog materijala da ih se, putem pritisaka, ucena i ostalih zakulisnih radnji, drže pod nekakvom kontrolom. Iako ovo zvuči kao vrlo ozbiljan strip, Ennis mu pristupa na svež način. Protagonisti su, najblaže rečeno pitoreskni, od vođe grupe, britanskog siledžije po imenu Butcher koji ide unaokolo sa svojim teškim naglaskom (i debelim buldogom) i, kad se zatekne u blizini guzi jednu od šefica CIA, preko psihotične, ubilački nastrojene devojčice, grdosije od crnca koji koristi ime Majčino Mleko, pa do Wee Hughiea, koji je samo običan, zbunjeni škot zaljubljen u teorije zavere, čija je devojka poginula u superherojskom incidentu.

Na neki način, The Boys tretira slične teme kao Millarov/ Marvelov Civil War crossover. Pitanja odgovornosti, psihologije i društvenog uticaja superheroja se postavljaju u oba stripa, samo što Ennis odlazi mnogo dalje u satiri. Komšija Millar je svoj Civil War ipak morao da piše u mejnstrim univerzumu čija se istorija unazad proteže praktično do drugog svetskog rata. Ennis svoj univerzum stvara dok piše i njegovi superheroji nisu zaštićeni decenijskim fanovskim obožavanjem. Oni su sebični, opijeni od ogromne moći, oni siluju i podstiču druge na upotrebu droge, oni mnogo vremena troše na svađu oko toga ko i zbog čega dobija veći procenat od sponzora, oni drže pres konferencije na kojima nameštaju svečana, skrušena, ozbiljna lica, a posle iza scene novajlije u timu testiraju na kvalitet felacija.

S jedne strane, ovo je hrabro i, uostalom potrebno istraživanje jednog naličja akcionog i superherojskog stripa kojeg se istorija tu i tamo doticala (Watchmen, Authority, recimo), ali nikada ovako odlučno. S druge strane, Garth Ennis odlazi malo predaleko u eksploataciji motiva seksa (hetero i homo) i nasilja, prikazujući skoro celokupnu superherojsku populaciju ovog univerzuma kao neviđen šljam koji misli samo na orgijanje, keš i to kako im frizura izgleda pred kamerama. Paralele sa pop-ikonama (sportistima, muzičarima...) stvarnog sveta su jasne ali ovakva redukcija karakterizacije je štetna ako je namera da iko ovaj strip posmatra kao ozbiljniju političku satiru. Ennis svoje stripove često (ne uvek) boji dosta crno-belim političkim i moralnim stavovima i The Boys nije izuzetak. Tako da za svaki uspeli satirični potez, kao što je recimo superherojska grupa The Seven (jedva prikriveni Justice League of America), ogrezla u dekadenciji i samoobožavanju, dolazi po neka naprosto neumerena slika (obično u vezi sa nekakvom seksualnom perverzijom)  koja narativu oduzima na uverljivosti. Nije da ovde osoba od integriteta nema, ali za sada su samo imale priliku da budu šokirane nemoralnošću sveta u kome žive.

Dodajte na to i obilje komentara na račun Amerike koji se kreću u rasponu od 'Amerikanci su pičke' do dubljih, interesantnijih, ali ne manje prezrivih analiza američkog mentaliteta i politike. Ovo može da zasmeta, pogotovo jer je to motiv stalno prisutan u Ennisovim stripovima. S druge strane treba se setiti da je Ennis istovremeno potpuno fasciniran Amerikom (Preacher je, na kraju krajeva ljubavno pismo američkoj pop kulturi), kao i da stripove uglavnom objavljuje u Americi.

Ako sve ovo čovek preturi preko glave, Ennis će ga dočekati ekstremnim nasiljem koje je i inače sastavni deo njegovih stripova, a koje ovde ponovo ima za svrhu satirizovanje čistih, urednih superherojskih stripova u kojima pesnice unaokolo lete, ali najgore što se čoveku desi bude po koja modrica, uglavnom u predelu ega. Nasilje u The Boys je veoma grafičko i veoma prenaglašeno, sa prizorima koji bi bili sasvim kod kuće u nekom horor stripu. Generalno frivolni ton kojim su ti prizori okruženi se uklapa u krupniju sliku satire pop kulture generalno i supeherojskog stripa partikularno, ali osobama sa slabijim stomakom neće biti lako. S druge strane, Ennis apsolutno odbija da akciju u strip uvodi samo akcije radi i koliko god da u ovom stripu nasilja ima, ono je sastavni deo priče i korišćeno je svrhovito. Uz to, veliki deo naracije odvija se kroz izuzetno spretno napisane dijaloge, pa sve ovo autora spasava od optužbi za čistu eksploataciju i daje stripu identitet, pa čak i dignitet.

Crtač Darick Robertson najpoznatiji je po radu na Ellisovom Transmetropolitanu. Još tamo se moglo videti da akcioni strip nije njegova jača strana. Ovde, opterećen teškim kolorom i generalno tamnijim tonom, njegov crtež nema ikoničku eleganciju koju je imao u Transmetu. Robertson ume da napravi odlične kontraste između nadrealno čistih prostorija glavnog štaba The Seven, prljavog okruženja Južnog Bronksa i urednih kućica Glazgova i njegovi likovi odišu nekakvim, mada pomalo svedenim karakterom, ali akcione scene su prilično šantave, nekako opterećene masivnošću likova. No, za mene ovo nije problem jer, kako već rekoh,  The Boys nije akcioni strip, već neka vrsta vuka u jagnjećoj koži.

Ne treba čoveka da čudi što je nakon šest brojeva Wildstorm prestao da objavljuje ovaj strip. Moguće je da je i za njih sve ovo bilo malo previše, mada je zvanični razlog opterećenost oba autora. Dobra vest je da su Robertson i Ennis vlasnici autorskih prava na The Boys pa to znači da ćemo nastavak priče koja je postala veoma zanimljiva verovatno za par godina videti u izdanju nekog manjeg, šokiranjima sklonijeg izdavača. Kladim se na Avatar.

Pieces for Mom



I da završimo današnji osvrt na stripove prikazom nečega što je danas u američkom mejnstrimu, veoma retko: stripom koji se sastoji od priče ispričane u jednoj jedinoj epizodi bez ambicije da se nastavlja, serijalizuje ili povezuje sa drugim pričama. Ponovo pozitivni poeni za Image comics. U pitanju je zombi-strip Pieces of Mom iz pera Stevea Nilesa, nacrtan od strane sjajnog Andrewa Ritchiea kome je ovo bila neka vrsta tezge i diverzije u odnosu na karijeru ilustratora (između ostalog za stone RPG igre).

Ovih dana se davim u zombijima. Plodove tog davljenja ćete, ako sve bude okej čitati u narednom broju Strip Pressinga, a u okviru mog osvrta na Kirkmanov The Walking Dead. Pieces for Mom je, za razliku od Kirkmanove zabavne sapunske opere sa pucanjem i zombijima, jedna svedena, prosta, čak pomalo dirljiva priča o svetu prekrivenom hodajućim leševima. Steve Niles, uspešni autor cenjenih savremenih  horor stripova 30 Days of Night i Criminal Macabre je sa Pieces for Mom napravio blagi omaž revivalu zombie kulture koga se sećamo sa sredine devedesetih i priča priču o dva dečaka koji nakon smrti oba roditelja pokušavaju da opstanu u svetu gde su zombiji samo polovina opasnosti. Drugu polovinu, naravno, čine ostali preživeli, naoružani puškama i očajanjem, koji će u borbi za opstanak rado pregaziti bližnjeg svog.

Smrt u ovakvom svetu, međutim, nije nužno permanentno stanje. Roditelji dvojice dečaka poginuli su u bezuspešnoj potrazi za hranom. Otac od metka, majka od ujeda zombija. Poluluda od bola i straha ona stiže do utvrđenog porodičnog stana a sinovi... sinovi nemaju srca da ubiju majku. Ljubav je, to je poznato, iracionalna a ljubav sinova prema požrtvovanoj majci je posebna vrsta ljubavi. Čak i kad se sinovi međusobno baš mnogo i ne vole. Sada pored konzervirane hrane za sopstveno preživljavanje valja nalaziti i, ah, posebnu hranu za majku koja dane provodi mumlajući vezana za stolicu u odvojenoj prostoriji.

Niles priču priča gotovo vedrim tonovima. Kontrast apokaliptičnom okruženju nalazi se u karakteru glavnog junaka, mlađeg od dvojice braće koji uprkos raspadanju apsolutno svega što je u spoljnjem i njegovom ličnom svetu ikada moglo biti vredno nije sveden na hrpu ciničnog očaja. Život ipak ume da bude čudo i dečak na pragu puberteta se sa užasom ponekad nosi lakše nego odrasla osoba čija zrelost najčešće znači i odsustvo nadanja. Ovakav pristup priči je praktično neophodan jer čini da se mnogo lakše progutaju košmarne scene komšija pretvorenih u bezumne zombije, raspadnutih tela, glava razmazanih po zidovima hicima iz sačmare. Nema tu greške, Pieces for Mom je apsolutno veran zombie estetici i svaki ljubitelj splatter horrora će ovde doći na svoje.

Ritchie se ovde dokazuje, prvo odličnim crtežom koji osciluje između bolesno detaljnog (zombiji) i majstorski redukovanog (dečija lica), realističnog (arhitektura, automobili, oružje) i grotesknog (um, opet zombiji), a zatim dobro urađenim kolorom koji svetlim bojama i dobrom upotrebom kontrasta postiže da strip bude istovremeno i dečački vedar i eksploatativno bolestan.

U preokretu na kraju priče se vidi da ni druge vrste smrti nisu tako permanentne kao što se misli. Ovo zatim dovodi do raspleta koji bi kod čitaoca mogao da proizvede samo gađenje, da nije podcrtan tonovima detinjeg razočarenja i ljubavi. Scene u kojima shvatamo da dečija ljubav može istovremeno biti nevina i bezuslovna, ali i osuđujuća, neopraštajuća, su zastrašujuće i katarzične u isto vreme. Nije loše za jedan maleni strip urađen na brzinu, između velikih projekata.

[zakk]

e vidiš, wetwroks
majka kerija inače volem, al ovo je tužno. jako sam se razočarao.

e, da, da si ovim tonom i stilom pisao na popboksu bilo bi puno bolje. tamo ti je rečnik napuhan i krut, ne znam što ti to treba :-/ valjda je ovde opuštencija...

btw, jel mogu da naručim prikaz? (recimo za Emitor)
robert venditti, the Surrogates?

[Meho Krljic]

Da, pa šta ja znam, ja nekako zamišljam da za Popboks treba da ostavim utisak učenosti i akademizma. Jer je to tekst koji se manje više obraća potpunim laicima na tu temu. Ali, iskreno, najveće ograničenje mi je prostor. Rekoh već pedeset puta, ali ponoviću, ja naprosto ne umem da se izrazim na malom prostoru. Pogotovo kad se radi o velikim delima koja zaslužuju podužu analizu. Drugi ljudi umeju, ja ne...

Um, za Emitor? Ja sam pre mesec-dva već napisao Šninkela za Emitor i čekam da mi se naručioci jave sa reakcijom (Dušman, Miloš, anyone), pa ne znam šta sad da ti odgovorim... Otherwise može, sad si mi dao šlagvort da ga pročitam, stoji mi ovde već poduže

[zakk]

Da, pa šta ja znam, ja nekako zamišljam da za Popboks treba da ostavim utisak učenosti i akademizma. Jer je to tekst koji se manje više obraća potpunim laicima na tu temu.

aj pročitaj ovo opet
baš zato što ciljaš laike, treba umereno koristiti stručne & akademske termine.

Um, za Emitor? Ja sam pre mesec-dva već napisao Šninkela za Emitor i čekam da mi se naručioci jave sa reakcijom (Dušman, Miloš, anyone), pa ne znam šta sad da ti odgovorim... Otherwise može, sad si mi dao šlagvort da ga pročitam, stoji mi ovde već poduže

ha, nisam znao

[Meho Krljic]

baš zato što ciljaš laike, treba umereno koristiti stručne & akademske termine

Nikako!!! Treba zaseniti prostotu i ostaviti utisak misterije, postojanja ezoteričnog znanja koje će ih naterati da se znoje i zamišljaju da treba da ulažu ogromne napore u apsorpciju srži ove umetničke grane. Videćeš ako mi Popboks objavi tekst o Sambrovima, tu se pominje i alhemija i svašta...

[zakk]

lol, tek da si pisao o Murovoj Prometeji

[Meho Krljic]

Paaa, pisaću o V for Vendetta i Watchmen, biće tu dovoljno mesta za tešku filosofiju... Zapravo, mislio sam da sledeće napišem Elazar... Auh, šta će tek tu da sve bude...

[Boban]

meho, odaješ utisak čoveka koji piše prikaze kako mu se digne, a onda biraš naslove na koje se odnose.

[Meho Krljic]

 Moja tajna!!!! Raspičena pred svima da je vide i upiru prstom u nju, vrteći glavom!!!!! Zašto, Bobane, ZAŠTO?!?!!!!

[Mica Milovanovic]

Bobane, pusti čoveka kad je u formi...

[Cornelius]

Pročitah integral Jaguar (Beli put). U pitanju je spejs opera u kojoj je malo preterano sa miksovima: amazonke, Maje, bogovi, konvikstadori, svemirski brodovi, rokeri... Difoovom scenariju nedostaje neophodna jasnoća da bi se uspešno pratila neprekidna kretanja izmedju prošlosti i budućnosti, istorije i naučne fantastike, konvikstadora i kriminalaca... Inače, Difoovi scenariji su obično vrlo jasni, ali ovoga puta, on je iz neznanih razloga sve zakomplikovao. Medjutim, dobro je što priča nije ušla u mistične vode (u modi već više godina), nego je ostala na političkom nivou. Bosschaert je odličan crtač i ilustrator, mad su mu kompozicije malo statične. Ipak, on je ostavio snažan vizuelni pečat i verovatno učinio da se album bolje proda. Jaguar nije serijal koji može da promeni pravac strip stvaralaštva, medjutim, zahvalajujući solidnom scenariju i dobrom grafizmu, on poseduje veliki kvalitet dobro isprične avanture.

Srpski prevod Jagura uradjen je prilično rogobatno, što umanjuje fluidnost prilikom čitanja.

PS Svidja mi se ona mašina koja kao da je izašla iz starih Pahekovih stripova.

[zakk]

PS Svidja mi se ona mašina koja kao da je izašla iz starih Pahekovih stripova.

ha    imao sam isti utisak dok sam čitao. i pušta super zvuke

[Alex]

U vreme  Pony Expressa - Ken Parker
Specijal 2 - System

Prvi specijalac - Osuđenici - bio je odličan. Ovaj takođe.

Iako potpuno različita od sjajne prethodne epizode - albuma, ne zaostaje za njom. Dok su Osuđenici bili mračna zatvorska drama, crtački blago milacovski stilizovana, ali foto realistično (crtao Frisenda), Pony Express je vedra, laka i duhovita priča iz Kenove mladosti koju je Milaco "isskicirao" apsolutno briljantno i još jednom dokazao da je jedinstven. Ovaj strip izazvaće samo uživanje u svakom ko zna da ceni dobar vestern strip i vredi ga nabaviti.

[Meho Krljic]

Meni je Jaguar potpuno posrnuće BP. Mislim, scenario je, da kažemo preambiciozan, malo Matriks, malo, recimo Rodžer Zelazni, al sa likovima koji su, ah, neuverljivi i naracijom koja je ultimativno konfuzna... A crtež mi je katastrofa. Mašina i još po koji detalj na stranu, anatomija je skandalozna, lica su užasna.... Baš sam se iznenadio videvši da je Bosschaert pokupio i neki nagradu za crtež...

[angel011]

Fell, Wormwood... Kastor je kriv, zarazio me postujući one naslovnice (da, znam da nije za te Templsmitove postovao naslovnice).

Elem, hvala Kastoru na zarazi, i Fell i Wormwood su predivno mračni, Fell je uz to i teško bedačenje. Pravo štivo za ove kišno/sivo/blatnjave/danikudneizađeš dane.

[Kastor]

Fell je odličan.
Trenutno gubim vreme sa onom Rambo-Dinastijom u stripu called Global Frequency. Bolje da sam uvijao sarme.

Doduše, dobre naslovnice.

[Meho Krljic]

Rambo-Dinastijom???? Kam egen??? Global Frequency je bio zamišljen tako da nema stalne glavne junake (osim dispečera i šefice) pa ne vidim baš vezu sa Dinastijom..

A Fell JESTE sjajan strip. Kao i Desolation Jones koga, doduše ne crta BT, ali ga isto piše Warren Ellis i sada ga (sjajno) crta Žeželj.

[Kastor]

Rambo-Dinastijom???? Kam egen??? Global Frequency je bio zamišljen tako da nema stalne glavne junake (osim dispečera i šefice) pa ne vidim baš vezu sa Dinastijom..

Nisam mislio na koncept, već na dijaloge iz sapunskih opera, a Dinastija mi prva pade napamet.
Npr: 03 Invasive

I added what was missing - human relationnship
...
Did you save the world?
No, you did.  

[Cornelius]

A crtež mi je katastrofa. Mašina i još po koji detalj na stranu, anatomija je skandalozna, lica su užasna....

Bosschaert je prevashodno ilustrator. Crtao je i stripove, ali vise u komicnom belgiskom stilu "ciste linije". U Jaguaru je pokusao da spoji ilustratorski i striperski zanat. Mislim da je uspesan koloristicki, ali da je sve preterano staticno. Lica nisu uzasna, nego su stilizovana, sto on cesto radi. Anatomija nije najbolja, a generalno gledajuci, bolji je kad crta nezive predmete i zivotinje, nego ljude. Cuj, to je boljka mnogih crtaca - imati tacnu anatomiju i imati fluidnost u kompoziciji.

[Meho Krljic]

Da, predmeti i životinje su mu definitivno bolji nego ljudi. Nemam problem sa stilizacijom koliko sa slabom ekspresivnošću lica, koja, u sadejstvu sa ne naročito dobro odrađenom anatomijom, ljude čini prilično nezanimljivim delom ovog stripa.

[Alex]

Da, predmeti i životinje su mu definitivno bolji nego ljudi. Nemam problem sa stilizacijom koliko sa slabom ekspresivnošću lica, koja, u sadejstvu sa ne naročito dobro odrađenom anatomijom, ljude čini prilično nezanimljivim delom ovog stripa.

Da bar nisi rekao da  da je Segreljesov crtež užasan i nezanimljiv, a hvalio američke mediokritete, pa da te čovek ozbiljno shvati.

[Meho Krljic]

Jebote, pa ti se pališ na Aleksa Rosa, kako TEBE ozbiljno shvatiti?    

Šalim se, ja, ali bez zezanja, Segreljesov crtež (slikanje) je užasan i nezanimljiv u kontekstu radnje koju treba da ispriča. Znači, u pitanju je pustolovni strip sa obiljem akcije u kome su crteži akcije nedinamični i tromi. Za postere super, za strip nikako.

[Alex]

Baš je dobro da ovde imamo stavove iz različitih uglova - moj uvek "isprazno akademski" i "otužno mejnstrim" pristup i tvoj "progresivno - alternativno - dopiši sam". Pošto smo (hvala Alahu) zreli ljudi obojica (bez smejanja, molim) - uvek mogu da te "potkačim" znajući da se ne ljutiš i vice versa.

Ali, pošto ovo čitaju i deca i pošto je topik pre svega obrazovnog karaktera, evo jednog ulomka sa slovnim greškama:

Autor »Najamnika«, Visente Segreljez San-
kristan svoja iskustva u radu na ilustradii po-
kusao )e da prenese na strip serijal, da iezik
ilustracile prevede u mnogo manje statiCan


)ezik stripa. Naravno, ovakav pokusa) se sus-
re6e sa mnogim tesko6ama, ati je, s obzirom
na ulozeni trud, vredan paznje. Kod obrade
krupnijih kadrova delova ligura i lica Segre-
ljez se koleba izmedu slobodnije interpreta-
cije i sklonosti ka lotorealizmu. Tamo gde
preovladava xfotorealistiftki* pristup »Na-
|amnik« se priblizava lotoromanu u boil. Na-
ravno, Segreljezova masta ie najmanie spu-
tana kada se udaljava od xfotorealistickogo
postupka. To mu viSe polazi za rukom kod
obrade peisaza i totala uopSte. Tu se Segre-
))ez ose6a na svom terenu i obilato koristi is-
kustva stefcena u radu na ilustracijama. Pej-
sazi su dovoljno zivopisni da u 6'itaocu pobu-
de ose6aj egzoti6nosti sveta kroz koji se
kre6e najamnik. DoduSe, ovo niie egzotika
nekog toplijeg sveta. Najamnik zivi u ambi-
|entu planina i visina.
U ovoj vrsti potpuno bojenog stripa Segre-
l)ez ima za prethodnika Dona Lorensa (Don
Lawrence) sa serijalom rDaleka planeta«
(The Trigan Empire) i potonjim seri)alom
•Storm*. Medutim, postoji primetna razlika
izmedu Segreljezovog i Lorensovog pristu-
pa. Dok je u Lorensovim stripovima prisutno
usmerenje na naraciju u smislu prevage bro-
ja dogadaja, Segreljez se duze zadrzava u
okvirima pojedine avanture, sklon je fokusi-
ranju detalja, prikazivanju laza pokreta i vi-
zuelnoj gradaciji uopSte. Ipak, potrebno je
re6i da »Najamniku« nedostaje dalja razrada
likova i situacija za konkretizovanje »prosto-
ra« u okviru pojedina&ne avanture koji je na-
stao oslobadanjem price od nagomilanosti
dogadaja.
Zoran Dukanovi6
09

[Meho Krljic]

Eto, mislim da je ZĐ rekao sve to pametnije od mene. Ali OCR je mnogo zeznuta stvar, jedva sam ovo pročitao, hehehe.

[Tex Murphy]

Šta je OCR?

[Meho Krljic]

Optical Character Recognition. Skeniraš tekst, propustiš ga kroz OCR program i umesto slike dobiješ opet tekst. Kao što vidiš, nije baš 100% precizan. Doduše, dosta zavisi od kvaliteta skenera, veličine slova originalnog teksta itd...

[Cornelius]

Scenario stripa "Žar ptica" nadahnut je ruskim bajkama, ali to nije bitno. Važan je crtež Andreja Arinuškina, Bjelorusa - izuzetne lepote, elegancije i finoće. U sebi nosi trag majstorstva velikih ruskih ilustratora sa početka 20. veka. Medjutim, on nije zaboravio da strip poseduje specifičnu figurativnu naraciju, te se potrudio da svom crtežu dâ neophodnu dinamiku. Inače, Arinuškin je ilustrovao i jednu knjigu bajki "Njegovo visočanstvo niotkuda". Njegovi originali su malog formata i uradjeni su neverovatno pažljivo (i neverovatno sporo). Trenutno crta (slika) jedan istorijski strip za francuskog izdavača.

[marlowe]

WOWWOWOWOWOWOWOWOWOWOW!!!!
KAKO OVO DOBRO IZGLEDA!!!!!!
Cornie, moze li se ovo nabaviti?

[džin tonik]

Scenario stripa "Žar ptica" nadahnut je ruskim bajkama, ali to nije bitno. Važan je crtež Andreja Arinuškina, Bjelorusa - izuzetne lepote, elegancije i finoće...

znas li postoji li kakvo izdanje ovoga na njemackom ili engleskom?

[Cornelius]

Ne znam da li je Arinuškin bio objavljivan u drugim zemljama. Album potražite pod sledećim imenom:

L'oiseau de feu
Scenario : Eric Corbeyran  
Crtež :  Andreï Arinouchkine,
Casterman
1999

Evo i table iz knjige bajki:

[džin tonik]

http://www.amazon.de/Nine-Lives-Cat-Gerard-Moncomble/dp/159687189X
nasao ovo. je li ova prva tabla sto si stavio iz "vatrene ptice" ili "catsa" (ili je to isto izdanje) plz? thnx.

[Cornelius]

Prva tabla je iz Žar ptice, a druga je iz knjige bajki "Njegovo visočanstvo niotkuda" (prevedeno kao The Nine Lives of the Cat).

[džin tonik]

hvala, to se zove boja, ne ono kolorisanje u 98% slucajeva strip-produkcije.

[Alex]

Svaka mu čast. Još malo pa k'o Segreljes.

Ili Alex Ross.

[marlowe]

Mene malo podseca na Getoa. Poslednja dva kadra prve table.
Geto je strava, inace.

[Boban]

Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.

Mislim da je ovde primenjen obrnut postupak kolorisanja, naime, nacrtano je, onda na foliji kolorisano, a zatim crtež sklonjen i ostao samo kolor. Radili su već ljudi tako, ali ovo deluje baš izuzetno.
osim ako C. nije odabrao najbolju tablu.

[Alex]

Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.

Bernard Panasonic u akciji!

[Cornelius]

Ovaj Belorus baš zanimljiv. Moram da vidim ceo album, ali gotovo da sam siguran da će BP pokušati da se domogne ovog dela.

Mislim da je ovde primenjen obrnut postupak kolorisanja, naime, nacrtano je, onda na foliji kolorisano, a zatim crtež sklonjen i ostao samo kolor. Radili su već ljudi tako, ali ovo deluje baš izuzetno.
osim ako C. nije odabrao najbolju tablu.

Arinuskin radi direktnim kolorisanjem. Na hameru malog formata, malo veceg od standardnog albuma, on crta (slika) mesovitim tehnikama (akvarel, gvas, tus...). Imao sam njegove originale u rukama (Zar pticu i novi projekat). Inace, za sve koji prate ilustraciju i karikaturu, Arinuskin se jednom davno pojavio sa jednim radom na jednom od beogradskih konkursa (mislim da je Pjer).

[Cornelius]

Jos malo Arinuskinove Zar ptice;