Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[crippled_avenger]

 Od svih Skydanceovih pokušaja da nešto napravi od prava za Terminatora, jedina stvar oja ne samo da je imala smisla, nego je zapravo odlična jeste TERMINATOR ZERO po scenariju Mattsona Tomlina i u režiji Masashija Kudoa.

Mattson Tomlin je bio najavljen već kao scenarista ove seije kada je tri godine ranije napisao i režirao potcenjeni postapokaliptični SF akcijaš MOTHER/ANDROID i u njemu je bio snažan eho TERMINATORa između ostalog, u odnosu na koji je pokazao izuzetno razumevanje i uspeo da izgradi čitav "svet" iz ugla jedne kamerne priče sa dva i po osnovna lika.

TERIMATOR ZERO naizgled ima veći prostor, ali u suštini i u ovoj anime seriji, Mattson Tomlin shvata da je suština ovog serijala bila u porodičnoj drami manjeg broja likova koja se nalazi u centru i da je svako omasovljenje pogrešno.

Sa glavninom dešavanja u Tokiju 1997. godine koji se pomalo razlikuje od sveta koji je zaista postojao te godine jer čip iz kog će nastati Skynet nije uništen, imamo jednu potvrdu da je tragedija iz te godine bila globalna.

Naime, mašine iz budućnosti pojavljuju se da ubiju problematične japanske ličnosti za opstanak Skyneta u tom Tokiju, i ovde imamo decu jednog naučnika koji pravi ezoterični odgovor na Skynet u protagonizmu, dve robotkinje zaštitnice i jednog ubicu poslatog iz budućnosti.

Ono što usledi su manje-više klasične situacije iz ovog serijala, sa jasnim citatima, ali osvežene prvo japanskim miljeom i to para-istorijom koja fetišizuje svojevrsnu alternativnu epohu, a onda i nekom naknadnom pameću, i u dizajnu i u priči koja evocira kasnije iteracije, pre svih THE MATRIX.

Ipak, ono što je ključno jeste da Mattson Tomlin ne radi suštinski "redpilling" Terminatora, već zadržava njegov metal i koroziju, samo pokazujući da zna i da je svestan zajedno sa delom da se u odnosu na Terminatore desilo još nešto tog tipa.

Kada je serija izašla, oko mog rođendana prošle godine, pogledao sam je odmah, ali evo tek sad je ovde stigla na istinu. Gledao sam je tada sa japanskim nahom koji mi je delovao prigodno, da ne kažem prirodno. Tek sam malo podsećajući se na ovu seriju preko IMDB shvatio da je serija imala i prilično All-Star američki dubbing.

Ne znam kakav je rezultat gledanja na engleskom ali ga ne mogu odbaciti kao grešku, pošto je engleski dub jedna bitna anime tradicija.

Od svega što je snimljeno posle TERMINATOR SALVATION, zapravo je jedino TERMINATOR ZERO nešto što ljubitelji i poznavaoci treba da pogledaju.

[crippled_avenger]

Pete Berg i Damon Lindelof su radili mnogo pre ulaska Betty Gilpin u projekte ovog pisca. Pa ipak, ne može se osporiti da je ona donela posebnu dozu ikoničnosti novoj Bergovoj seriji, u kojoj zajedno sa njegovom ikonom Taylorom Kitschem ispisuje veoma bitnu stranicu televizijske vestern istorije.

Preko serije YELLOWSTONE i Sheridan-versea, vestern je ponovo u modi na televiziji, a serija 1883 potekla iz njega, bila je možda i ponajbolji produkt cele te priče. AMERICAN PRIMEVAL odlazi u period dugo pre toga, pre Građanskog rata i abolicije, i bavi se problematikom iz vremena kada je Divlji Zapad zaista bio prostor bezakonja, haosa, nasilja i potpune otimačine. To su oni traperski miljei koji su najbliže mejnstrimu stigli preko naslova kao što su JEREMIAH JOHNSON Sydneya Pollacka i Inarrituov THE REVENANT.

Mark L. Smith koji je pisao REVENANT je i ovde scenarista, međutim primarni pakao dešavanja su ipak ljudi a priroda tu donosi svoj doprinos koliko može.

U saradnji sa direktorom fotografije Jacques Jouffretom s kojim je snimio fenomenalni i izvrsno slikani MILE 22, Berg stvara jedan svet izuzetne tenzičnosti, napetih kompozicija, sa dosta pokrete kamere i hiperkinetičnosti. Ne bi bilo sasvim fer reći da nikada nismo videli ovakav vestern jer su se razni reditelji iskazali u ovom žanru na razne načine, a kao reference padaju naročito na pamet dva naslova sa DiCapriom, međutim, nema sumnje da je Berg ovde ponudio jednu novu kombinaciju svih tih elemenata, i spojio je sa priličnom beskompromisnošću scenarija koji odstupa od navike da je vestern žanr hepienda, ili podele pravde svakom prema zaslugama.

Berg priča svoju priču sa integritetom ali ne izbegava da povremeno izmakne tlo pod nogama gledaocu i iznenadi ponekim rešenjem koje udara u temelje žanra. Ne možemo reći da bitan zahvat te vrste nije uradio i Sheridan u 1883, učinivši je "neobnovljivom" za novu sezonu, ali Berg to čini još češće.

Serija nosi prepoznatljiv postupak i uprkos tome što je reč o vesternu i jednoj eksterijernoj priči, reč je o celini koju odlikuje "zatvorena situacija" Imajući u vidu istovremenu raskoš dešavanja i svedenost sila koje su u igra, Berg uspeva da ne uđe u repeticiju već da neprestano podiže uloge.

Serija podrazumeva određeno uživanje u onome što se dešava. Ko pogleda prve dve epizode ima jasnu sliku kuda se to kreće i do kraja se neće tu sad uvesti neki bitno novi elementi, ali svakako da prve dve epizode nisu dovoljne da se doživi celina, samo da se upozna njena priroda.

AMERICAN PRIMEVAL je ozbiljan trijumf. Vidim je kao limited series. Teško je kod čoveka koji je vodio FRIDAY NIGHT LIGHTS i postavio LEFTOVERSe izjaviti da mu je ovo najbolja serija koju je snimio, ali svakako jeste na njegovom nivou, urađena je pošteno, režirao je svaku epizodu i pratio ju  je na svakom koraku.

[tomat]

Šolak tradicionalno otvorio sve kanale oko nove godine, pa se ukazala prilika da pogledam Dune: Prophecy, koju ja nisam iskoristio, već sam ko pravi domaćin pogledo na piratu.

Moram da kažem da je meni Linčova dina skroz simpatičan film, i da ga uvek rado pogledam kad se ukaže prilika. Vilnevljevljev ribut mi se zato učinio nepotrebnim, a izgleda da će posledica opšteg oduševljenja biti bezbroj Dina derivata, nešto slično ovome što Dizni radi sa Star wars-om.

D: P prati uspon Bene Džezerit sestrinstva i njihovog programa uzgoja budućih vladara univerzuma. Pošto se oslanja na pisanje Brajana Herberta, može se reći da je u pitanju fenfikšn pre nego autentično delo iz Dina univerzuma. Rezultat je dosta gejmotronast, ali valjda to narod ište, i osim što je lepo uslikan  ne mogu reći da ima nekih drugih istaknutih kvaliteta. Ono što mi posebno smeta je wordlbuilding, ili nedostatak istog. Radnja se dešava 10000 godina pre događaja u Dini, a neposredno posle Batlerijanskog džihada, a u suštini imamo društvo koje je jako slično onome u Dini, pa ispada kao da se svet slabo razvijao svo to silno vreme.

Biće ovoga još, al ne mogu reći da se radujem.

[Petronije]

Otprilike sam imao isti utisak, čak sam negde i pisao. I to ne gejmotron, već kuća zmaja, koja je sirotinjska varijanta gejmotrona, a dp je kuća zmaja sa drugim skinom, jer se 70% dešava u zatvorenom prostoru i svodi na dijaloge. Posebno su me nervirali oni cgi splešskrinovi u sw stilu kada se radnja seli sa jedne lokacije na drugu, koji bi trebali da zavaraju gledaoca da se sve dešava na nekoj ogromnoj pa čak i epskoj lokaciji, da bi se ubrzo preselili u mračan hodnik ili pećinu, ili u dvoranu u najboljem slučaju. Klasična prevara što se mene tiče, i nikome je ne bih preporučio.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

CLASS OF '09 je serija koju je Tom Rob Smith napisao za Hulu i od nje sam mnogo očekivao u vreme premijere. Međutim, iako sam tada počeo da gledam, ubrzo sam zastao i sad sam joj se vratio da je dovršim. I moram reći da je me je Smith razočarao, ne samo zbog njegovih bestselera o Lavu Demidovu već i zbog serije LONDON SPY koja je bila izvanredna.

Nažalost, CLASS OF '09 uprkos tome što donosi poneko zanimljivo rešenje, i ima izvanrednu glumačku podelu koju predvode Kate Mara i Brian Tyree Henry, u suštini jako naivna i praktično trećerazredna.

Raspoređena u tri vremenska toka - prošlost kada pitomci upisuju FBI akademiju, sadašnjost kad su već zreli agenti i budućnost 2034. kad su tamo rukovodioci, ona pokušava da ispriča MINORITY REPORT sa tom razlikom što posao precoga radi AI i on se naravno otme kontroli i postane sam sebi svrha umesto da služi pravdi.

Serija MINORITY REPORT je meni bila veoma simpatična, iako nije bila cenjena i ukinuta je posle jedne sezone. Meni je međutim baš dobro funkcionisala kao jedan simpatičan network procedural sa odličnim glumačkom podelom.

Nažalost, CLASS OF '09 ne dobacuje do toga, iako bi na FXu morao imati zadatak da se uklopi i Peak TV domet. Međutim, osim toga što imamo neke sporedne elemente kod likova kojis u malo produbljeniji, ova serija nažalost u svim ključnim elementima deluje kao neki smandrljani network rad, i to ne samo scenaristički već nažalost i vizuelno.

Za svaku uspelu scenu ima nekoliko koje bi imale mesto u nekoj najmanje ambicioznoj network seriji.

Premisa je slaba u pogledu maštovitosti, prevaziđena u svojoj idejnosti, a moram priznati i dosta oskudno realizovana.

Otud Kate Mara i Brian Tyree Henry u svemu ovome deluju baš zalutalo, a čini se da je on svesniji koliko je sve ovo slabo, i da se za razliku od nje bitno manje trudi.

Tom Rob Smith se sada prevashodno bavi televizijom i ovo je njegov prvi istinski promašaj.

[crippled_avenger]

Jens Lapidus, nekadašnji advokat koji je postao pisac kriminalističkih romana, posle velikog uspeha bioskopske ekranizacije SNABBA CASHa, i izgradnje čitave bioskopske franšize oko nje, uradio je još par serija, da bi se ovom naslovu iznova vratio u seriji.

Serija SNABBA CASH nije ekranizacija romana, ona je inspirisana njime, pre svega tako što razrađuje istu premisu a to je kako bi se poslovni čovek snašao u svetu kriminala ako bi ga gledao kao biznis. Na seriji su kao kreatori pored Lapidusa potpisani scenarista Oskar Soederlund i reditelj Jesper Ganslandt.

Prva sezona od šest epizoda je zaista remek-delo, vrhunski estetizovan povišeni realizam u kom se ubedljivo prepliće ta osnovna ideja koja karakteriše ovaj brend - ta paralela i preplitanje biznisa sa kriminala kao srodnih formi kapitalizma.

Ovog puta žena je u centru priče. Joel Kinnaman je u filmu igrao momka iz srednje klase koji poželi da se družeći se sa kriminalcima oproba kao mozak njihovih operacija i na kraju postaje relativno klasičan gangster kadar stići i uteći. Takvu rolu ovde igra mlada Libanka koja je udovica veoma čuvenog uličnog dilera čiji je brat i dalje veoma bitan u tom poslu. Ona želi da napravi start up, u trenucima krize pozajmljuje novac od devera kog je inače dotle uspešno izbegavala, i vrlo brzo on pokazuje aspiracije prema njenom biznisu, a ona s druge strane upliće prste u njegov.

Serija je propulzivno izvedena u vizuelnom pogledu bukvalno da poludiš. Dizajn je životan ali suptilno glamurozan. Ništa nije urađeno slučajno, i kako padne, a opet sve deluje veoma uverljivo. Glumačka podela je izvanredna i na duže staze održiva.

Ovo je skandinavska televizija najvišeg ranga. Podsetila me je na ono ushićenje kada sam pogledao Espinosinu epizodu SEBASTIAN BERGMANa onomad.

Prvu sezonu serije SNABBA CASH nipošto ne treba propustiti.

[crippled_avenger]

O drugoj sezoni serije SNABBA CASH nema šta mnogo da se kaže osim da uspeva da održi izuzetno visok nivo prve sezone i da ubedljivo podigne uloge, zadržavajući se u propozicijama svog povišenog realizma. Dizajn, inscenacija, sve je i dalje besprekorno, sa glumcima koji su samo još komotniji u svojim ulogama i spremni da dodaju još jedan sloj na ono što su već postavili.

[crippled_avenger]

Kada se pojavila prva sezona serije THE RECRUIT Alexija Hawleya, imao sam utisak da ona neće zanimati širu publiku kod nas, jer su ljudi bili već duboko uronjeni u Peak TV i slične stvari.

Međutim, onda mi se javilo par ljudi kojima je nikada ne bih preporučio sa vrlo lepim utiscima. Tada sam shvatio da Netflixov algoritam za preporuke misli ipak mnogo bolje nego ja.

Konačno, kada nisam usamljen u simpatijama za seriju THE RECRUIT mogu da konstatujem kako je druga sezona pružila isto ono što je pružila i prva, dakle zanimljiv spoj parodije i povišenog realizma, slacker komedije i komentara špijunskog žanra, ponovo sa jako dobrom akcijom.

Možda me je akcija u prvoj sezoni prijatno iznenadila. Možda je bila za jednu blagu nijansu bolja, to na kraju nije ni bitno jer druga sezona ima tu korist što se dešava velikim delom u Južnoj Koreji, a finale u Rusiji, i iz egzotičnosti korejskih lokacija izvlači dodatu vrednost.

Centineo i ekipa su ponovo na nivou. Nema dileme, ovo je serija koja je održiva i koja će se snimati sve dok bude volje u Netflixu, a sa nivoom koji je očuvan u drugoj sezoni, ne vidim zašto bi se ta volja izgubila u dogledno vreme.

[crippled_avenger]

WHITE HOUSE PLUMBERS je bila jedna od najpotcenjenijih serija na HBO.

Prikazivala je na komičan način događaje koji su proizveli Watergate, kombinujući koloritne likove sa neverovatnim istorijskim događajima, od kojih su oni najistinitiji bili i najsmešniji. Meni je ta serija legla, i bilo je tu itekako materijala da se sedne i razmisli kako je složeno postići takvu stilizaciju.

WHISKEY ON THE ROCKS je švedska serija o zgodi iz Hladnog rata kada se početkom osamdesetih sovjetska podmornica nasukala u Švedskoj. Nažalost, deluje mi da su autori iz Švedske želeli da naprave nešto slično WHITE HOUSE PLUMBERSu ali ono što smo dobili je samo karikatura, bez ozbiljne refleksije o događajima koji su zaista zbili, bez ikakve ubitačne dekonstrukcije događaja, bez ikakve uverljivosti koja bi napravila kopču između istinititog događaja i ove komične adaptacije.

U seriju su uložena velika sredstva i svetska ambicija je evidentna. Plašim se da je rezultat sasvim izostao.

[crippled_avenger]

Ardalan Esmaili, zvezda novog talasa švedskih serija, uz pomoć nekih potvrđenih kadrova kao što je Ane Dahl Torp u sporednoj ulozi, predvodi podelu petodelne Netflixove serije I DINA HANDER, realističke melodrame o maloletnim delinkventima iz uličnih bandi i jednom unutarklanovskim sukobima koji rezultira ubistvom među najboljim prijateljima.

Po romanu Malin Persson Giolito, ekipa je napravila visokoestetizovanu i formalnu zanimljivu petodelnu istragu jednog malog slučaja među tinejdžerima čiji smrtni ishod naravno izaziva široke posledice.

U svemu tome, nema puno toga novog, ali ima jako puno dobrog i kroz rigoroznu estetizaciju, autori uspevaju da naprave jedan uspeo sken stanja na švedskim ulicama, naročito među doseljeničkom omladinom koja se nije adekvatno uklopila.

Ovo jeste priča smeštena u milje policije i bandi ali je veći akcenat na tragediji i njenim posledicama nego na kriminalističkom elementu, ali ima i njega. Zato se I DINA HANDER može posmatrati kao obodno ostvarenje Nordic Noira.

[crippled_avenger]

Paramount i CBS su u trenutku kada su krenuli sa strimingom napravili nekoliko serija koje su pokušale da u stilu BLACK MIRROR epizode BENDERSNATCH radikalizuju formu striminga tako što će content biti nekonvencionalniji u odnosu na tipične tradicionalno emitovane serije.

ONE DOLLAR je bio pokušaj da Mosberg i Zobel naprave zanimljivu formalnu razradu slučaja zločina u jednom malom mestu, i serija je imala zanimljivu cikličnu strukturu koja je bila dopunjena uspelom estetikom indie filma.

INTERROGATION je serija koja takođe ozbiljan film look i po tome kako ima jaku podelu, harizmatične filmske glumce i realizaciju koja ima izvesni gravitas podsetila me je na TRUE DETECTIVE. Međutim, imala je i jedan narativni gimmick. Bila je to desetodelna serija o istinitom slučaju iz dosjea losanđeleskog čuvenog Robbery Homicide Divisiona u kojoj su autori nudili publici da gledaju epizode po redu koji sami izaberu, izuzev prve i poslednje epizode.

Dakle, serija nije morala da se gleda po redu kako su epizode numerisane, i to je takođe jedna ciklična struktura gde praktično svaka epizoda ima fokus na jednog učesnika ili jednog protagonistu ili jedan aspekt istrage, i na kraju to sve proizvodi kumulativni efekat.

Za razliku od ONE DOLLAR gde se ipak linearnost metanarativa nije dovodila u pitanje i gde je ova vrsta cikličnosti na nivou epizoda ipak iziskivala da se epizode isprate po redu, ovde su mreža i autori namerno pozivali publiku da to prekrši.

No, ja sam je ipak pogledao po onom redu kako su epizode numerisane jer mi je serija bila izvanredna i nije me pozivala na eksperiment. Naprotiv, bila mi je veoma zanimljiva, glumački i stilski jako uspela, u izvesnom smislu veoma old school impresivna, što ne znam da li stoji kao pohvala ili mana.

Naime, možda je problem baš to što je izvedba serije old school u najboljem mogućem smislu i što tera gledaoca da je gleda i da u njoj uživa bez potencijala da ga izrazitije aktivira. Možda je bilo bolje da je manje uspela na tom fundamentalnom nivou ali da se onda gledalac upušta u nekakav narativni oportunizam.

Elem, kakva je takva je, donosi prvo jednu fenomenalnu podelu, policajca sumnjivo lenjog da dublje ispita slučaj igra Peter Sarsgaard, sumnjive dugare glavnog junaka Kodi Smit-McPhee i Ebon Moss-Bachrach, njegovog oca David Straithairn, inspektora unutrašnje kontrole koji juri detektiva Vincent D'Onofrio, i sa njima Kyleu Gallneru nije bilo teško da bude u centru kao možda nevino optuženi čovek koji svakako nije baš cvećka.

Zatim, Ernest R. Dickerson i Patrick Cady donose i dobar ritam i filmsku estetizaciju u ovu priču koja se proteže kroz epohe, koja je bazirana na ispitivanjima ali i na masi pouzdanih i nepouzdanih flešbekova. Teško je održati pažnju gledalaca u istraživanju slučaja gde se stvari toliko često vraćaju na istu situaciju i istu problematiku, ali oni uspevaju da izvuku maksimum iz skripta čijim su nastankom rukovodili John Mankiewicz - old school figura i redovni saradnik legendarnog Daniela Pynea - i nordic master Anders Weidemann.

Serija je naišla na mlak prijerm koji ne bi bio toliko problematičan da estetski nije donela baš toliko "teške artiljerije" i sjajno je upotrebila.

ONE DOLLAR i INTERROGATION su danas nažalost zaboravljene serije i to je šteta, one možda jesu relikt jednog pristupa koji nije zaživeo, ali su zapravo nezavisno od njega toliko fundamentalno jake da su zanimljive u svako doba.

[crippled_avenger]

GRAZON je panskandinavski triler koji kao kreatori potpisuju Oskar Soederlund, Morten Dragsted, Mikkel Bak Soerensen i Rasmus Thorsen.

Oskar Soederlund je poznat organima gonjenja po izuzetnom poslu koji je uradio na seriji SNABBA CASH koju doduše takođe nije radio sam.

U slučaju GRAZON imamo posla sa konvencionalnijim trilerom o infiltraciji islamističkih terorista koji se ubacuju sa planom da izvrše bombardovanje kopenhaške bolnice iz drona ali ih u tome ometa tajna služba Švedske i Danske koja je provalila da je mlada inženjerka specijalizovana za upravljanje ovim letelicama oteta.

Brigitte Hjoert Soerensen koju pamtim iz briljantnog VINYLa igra inženjerku, a teroristu koji je otima i u kome ona probudi dozu humanosti igra Ardalan Esmaili. Njih dvoje imaju izvanredan star wattage a okruženi su iskusnim skandinavskim TV kukama.

U izvesnom smislu, GRAZON možda malo pati od nedostatka potpune žanrovske rutiniranosti u smislu da ni autori ni junaci nisu našpanovani na svakodnevno bavljenje konceptom terorističke pretnje i ucene, i prosto postoji jedna nijansa relaksiranosti u odnosima junaka, u smislu da ima situacija gde bi u američkoj seriji lik pobegao otmičaru.

Dakle, nije to naivnost, to je više samo kilometraža koja se oseti kad se gleda delo iskusnih eksperata poput CARRY ON i prilično solidnih profesionalaca kojima to nije prvi stilski izbor kao što su ovi autori.

Ipak, koncept da se priča izlaže kroz odnos otete inženjerke i teroriste je zanimljiv, i uprkos tome što serija nije sveža (a istini za volju nije ni nova baš) ona je vrlo solidno izvedena, i može biti solidna dopuna za ljubitelje i poznavaoce žanra.

[crippled_avenger]

U vreme izlaska sam gledao seriju WATCHMEN i posle tri epizode halalio.

Sada sam odlučio da je reda radi završim.

I, u principu, utisak mi se nije promenio osim što sam sada gledao devet epizoda nečega što mi je već posle tri epizode besmisleno pa sam se onda malo privikao na konvenciju, no opet nisam uživao.

Kada bi moralo da se sumira to što sam gledao u nekom principijelnom pogledu, onda bih mogao reći da je ova serija po duhu bliža Mooreu u odnosu na Snyderov film koji rekontruiše njegovu knjigu.

Naprosto, Lindelof je negde dokučio šta je smisao Mooreovog postupka, a to nije pokušaj rekonstrukcije stripa kao nekog koherentnog estetskog sistema, što je pokušao Snyder, i pravio jednu straightforward ekranizaciju previše složenog materijala.

Lindelof odustaje od praćenja priče stripa i pokušava da je otprilike obuhvati u jednoj kolažnoj formi koja je mooreovska, kombinujući različite ravni realnosti kako u dijegezi tako i u samom postupku. Rezultat je vrlo arty, vrlo atipičan u odnosu na estetiku strip-ekranizacija.

I u tom pogledu i HBO i Lindelof zaslužuju pohvale. Snimili su nešto što nipošto nije mejnstrim. Međutim, inferiorniji strip BOYS Gartha Ennisa dobio je superiornu ekranizaciju u seriji, i u njoj se ispostavio kao bolji filmsko/televizijski WATCHMEN od samo Mooreovog stripa. Ako imamo u vidu koliko BOYSi duguju Snyderu i njegovim boljim strip-ekranizacijama, može se na čudan reći da je Snyder zapravo na kraju priče ipak proizveo bolju adaptaciju WATCHMENa, ali indirektno, iako se opekao kad ju je radio sam.

Ne mogu osporiti da u ovom Lindelofovom WATCHMENu ima šta da se vidi ali celina mi je bila potpuno neprihvatljiva, no poštovaoci Moorea u njoj ne mogu da ne prepoznaju njegov postupak.

Možda sam ja previše konvencionalan u ukusu pa Moorea radije prepoznajem kao superiorno izvedenog u BOYSima ili u PENNYWORTHu čak, no WATCHMEN serija kakva je da je, jeste artefakt koja mu iskazuje poštovanje.

[Meho Krljic]

Ne mogu osporiti da u ovom Lindelofovom WATCHMENu ima šta da se vidi ali celina mi je bila potpuno neprihvatljiva

Recenzija bilo koje serije Damona Lindeloffa u jednoj rečenici Šalim se, ali ja zbog anticipacije ovoga nisam ni pokušao da gledam ovaj Watchmen.

[crippled_avenger]

Meni je LEFTOVERS bila briljantna serija, a MRS DAVIS zaista jako zabavna nebuloza.

A ovo je onako, sa srcem i mozgom na pravom mestu ali otprilike tu se i završava.

No, redak slučaj da je neko zaista našao ključ da Moore bude Moore. Međutim, meni je ipak recimo FROM HELL superioran jer je uspeo da knjigu sa svim njenim idiosinkrazijama formuliše u jedan odličan, održiv film. No, puristički gledano, recimo možda je Lindelofova serija najdalje otišlja u spoznaji šta je Moore stilski i intelektualno.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Telekom Srbija je ove godine odlučio da se oproba u dve forme koje su veoma popularne u svetu i da ostavi svoj trag na tržištu španske kriminalističke serije odnosno Nordic Noira.

Dok je CICATRIZ zaista i urađen kao inicijalno španski projekat koji je dugo tražio finansijera po Istočnoj Evropi, pa su našli Telekom da se u to umeša, i bez sumnje jeste reč o španskom proizvodu sa našim doprinosom ispred kamere, pre svega u pogledu glumaca i lokacija, OTMICA je u kreativnom segmentu proizvod naše pameti.

CICATRIZ u tom smislu jeste bez ikakve sumnje kreativno delo španskih autora, ljudi koji su prekaljeni veterani ove forme i jedini problem. sa njim je što rezultat nije bio dovoljno dobar da postigne nešto u Španiji, potom ni na Amazonu, a sama serija je takva da u Srbiji ne bi bila nikada ni emitovana da nema naših glumaca. Međutim, njen jedini greh je u tome što je bezveze i ni u čemu drugom. A to je ipak mali greh u odnosu na one koji se dešavaju kod nas.

OTMICA je s druge strane plod naše pameti, jedna od brojnih opskurnih režimskih produkcija, ova konkretno od ljudi koji su zadužili našu kulturu aferom oko filma Balše Đoga o Košarama, i umesto da zbog nje žive u sramoti, zaslužili su da dobiju potom neke druge projekte, kao što je film OLUJA zbog čijih edwoodovskih dometa nam se Hrvati smeju, ali moramo priznati i velikog bioskopskog uspeha filma NEDELJA o Džeju, čiji put do srca publike nije omeo čak ni pad na testu inteligencije oličen u tome da se ne bavi onim što je autentično u vezi sa tim čovekom, a to je uspeh, već sa onim što je opšte mesto a to je zlopaćenje mladog Roma na mean streetsima Dorćola.

Dok Telekom verovatno još uvek mozga gde da pusti CICATRIZ kod nas, nisu imali mnogo dilema oko OTMICE i krenula je vikendima na kanalu Superstar, a od početka do prve do kraja osme epizode izdržali su samo montažer, dizajner zvuka i autor ovih redova, jer teško da je iko drugi ovo zaista mogao da pogleda.

Još jedna loša Telekomova serija koja je snimljena da bi ljudi bliski režimu imali šta da rade a ne da bi narod imao šta da gleda, sama po sebi nije problem. To je ionako okosnica našeg programa. Mislim, MOČVARA je doživela treću sezonu, dakle nema ovde mnogo prostora za iznenađenje. Pa ipak, ima ovde jedna doza stida koja mora da se oseti jer je za OTMICU doveden Mikael Persbrandt, jedna od ikona švedske televizijske produkcije, ali i glumišta uopšte.

Koliko je Persbrandt bitna faca dovoljno govori činjenica da je imao priliku da igra Hamiltona, švedskog Jamesa Bonda u ekranizacijama romana Jana Guilloua, i nije jedini švedski glumac koji je to radio, ali i dalje je to veliko priznanje jer je ta čast obično davana najvećim zvezdama. O njegovoj popularnosti svedoči činjenica da u novoj seriji Daniela Espinose HELIKOPTERRANET, junaci kupuju opremu za bebu i prodavačica im preporučuje model koji je on reklamirao.

Dakle, bilo je dosta razloga da se malo povede računa šta će se snimati, kad već postoji prilika da se u seriji pojavi jedno tako veliko ime uz Dejana Čukića, našeg takođe slavnog glumca u Skandinaviji i Amande Radeljak koja tamo dosta radi. No, nije se povelo računa, pa nasuprot zvezdama imamo jednu podelu sa dosta skromnim star wattageom.

Nije neka preterana tajna da mi se povraća od činjenica da je glumac Srđan Grahovac igrao Krsta Popovića u crnogorskom istorijskom falsifikatu BOŽIĆNI USTANAK, kao i da mi smeta što je Tamara Krcunović povraćala po srpskoj trobojci, te možda imam određenu predrasudu i pomeren prag gađenja. No, čak i kada popijem Antimetil protiv povraćanja i eliminišem simptome gađenja, ne bih rekao da su oni podela kojom bih okružio Mikaela Persbrandta, naročito ako bih imao za cilj da ovu seriju javno prikazujem nekome ko nije politički primoran da je emituje.

Grahovac u ulozi "zlog poručnika" zlatnog srca, možda i može da funkcioniše u nekom filmu koji bi bio studija karaktera, ali za televiziju je prespor, nedovoljno sugestivan, i idealan jedino za ovakav koncept "kupovine minutaže" gde se manjak ideja nadoknađuje mlaćenjem prazne slame i glumcima koji se prisećaju teksta u realnom vremenu.

Ni ostatak podele nije mnogo bolji, u stvari mahom su još i gori. Svi su zarobljeni u scenariju baziranom na poluideji, koji nema osnovni zaplet, pa onda pokušava da popuni vreme digresijama koje su potpuno stupidne, iscrpljuje se u bavljenju nevažnim likovima i situacijama, i dodavanjem tih sporednih elemenata ne čini seriju višeslojnom već sam podvlači njenu brutalnu neosmišljenost.

Otud ne bi bilo ni fer bilo koga izdvajati jer je materijal toliko ispodprosečan da bi i bitno veštiji glumci s njim imali problema. Međutim, ako su autori serije želeli da se nekima iz podele gledaoci smeju, u tome su uspeli, tako da je igranje u ovoj seriji generalno medveđa usluga, iako je možda delovalo kao proširenje područja borbe na strana tržišta.

Sam rasplet baziran na tehničkom pronalasku glavnog negativca je posebna poslastica, ali niti želim da kvarim preokret niti mislim da će iko sem mene uopšte gledati dotle da to vidi, pa je najbolje da to ostane naša mala tajna.

U svemu tome, Persbrandt ne može da pruži mnogo, ali barem deluje kao čovek koji se profesionalno bavi glumom i može bez tegoba da se isprati njegov pokušaj da od poslovičnih ekskremenata napravi pitu.

Ovo je još jedna propuštena prilika da se ljudima prikaže nešto smisleno, no nije prva i nije ni poslednja. Međutim, ovo je retka prilika kada su bili obezbeđeni neki kadrovi koji su mogli našu seriju dovesti na neki internacionalni nivo distribucije.

Srpski kriminal je integralni deo narativa o skandinavskom krimiću kao žanru. Nema istorije švedskog kriminala bez Joksine jugomafije. Nema priče o atentatu na Palmea bez "jugoslovenske veze". Nema SNABBA CASHa i PUSHERa bez naših glumaca. Dakle, ta konekcija je bila skroz prirodna i odavno je prepoznata.

Ipak, Nordic Noir je postigao toliko jer je vodio računa da srpski kriminal ostane ispred kamere. OTMICA otud nije Scandi Noir, ona je Jugoskandik Noir, jedna propast i prevara koja je naivnima delovala perspektivno.

[Meho Krljic]

Ako je Otmica actually gora od Močvare, ja to moram da pogledam bar malo. Močvara je doslovno negledljiva, kao da te iz televizora neko šrafcigerom ubada u lice pa ti na kraju svrši po njemu jer si toliki kreten da i dalje sediš ispred televizotra. A to kažem ja koji sam pogledao agregatno verovatno kraće od jedne i po epizode.

[crippled_avenger]

Nije gora od MOČVARE. Jebiga, klasik je ipak klasik.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Dobro, da eskiviram onda ipak.    Močvara je stvarno da bude u muzeju i da se izučava na školama.

[crippled_avenger]

Tragom rada Drewa Hancocka čiji COMPANION mi je privukao pažnju, pogledao sam njegov strimerski sitkom MY DEAD EX koji je kreirao i pisao sve epizode, a rediteljske zadatke su preuzeli sporadično eminentni reditelji poput Joe Lyncha ili Zoe Cassavetes.

Ipak, ovaj sitkom u produkcionom smislu spada u nešto što nije prva liga televizije, i davne 2018. godine osećalo se da neće biti namenjen širokoj konzumaciji na televizijskim kanalima.

No, sve to što je grungy u tehnici, iako nimalo nije dramatično, i sve izgleda zapravo vrlo korektno tehnički, nadoknađeno je izuzetnim scenarijem, izvanrednom glumačkom podelom u čijem je centru nova scream queen Katherine Hughes, i inscenacijom koja je vrlo energična i duhovita uprkos ograničenjima.

U tom smislu, Hancock s jedne strane formalno zbilja pravi sitkom ali s druge strane ovo je zapravo humoristička serija koja ima story arc u osam epizoda svog toka i u suštini vrlo inteligentno, u nekim trenucima čak impozantno uspeva da istretira neke tropey situacije. Junaci su svesni ironije svoje situacije, o autorima da ne govorimo, pa ipak neka rešenja koja imamo prilike da vidimo prevazilaze tipično TV trope nadmudrivanje i parodiju žanra.

Istovremeno, na sve to postoji i solidan toddphillipsovski stoner comedy vajb sa off the wall prijavama koje sjajno uleću u pojedinim momentima.

Otud MY DEAD EX nije senzacija u ravni SPACEDa jer malo šta jeste i ta serija je i scenaristički, i glumački i naročito rediteljski showcase, ali jeste nešto SPACEDasto u američkim uslovima što svoj puni značaj zapravo dobija posle gledanja COMPANIONa.

[crippled_avenger]

Možemo da polemišemo da li je THE RIGHT STUFF Philipa Kaufmana najbolji film u istoriji na temu astronauta, ali teško da možemo voditi bilo kakav dijalog na tu temu bez pominjanja tog naslova.

Ako imamo to u vidu, odluka da se ekranizuje knjiga Toma Wolfea po kojoj je Kaufman snimio svoje remek-delo, i najbolji film o astronautima ikada, deluje potpuno suludo i suvišno.

Ako tome dodamo da je ta ekranizacija u formi serije, u redu, možemo reći da je reč o transformaciji forme, o drugom prilazu problemu. Ali, u istoriji televizije pak imamo FROM THE EARTH TO THE MOON, to toliko kapitalno televizijsko ostvarenje, oko kog biće i da nema dileme da je reč o najvećoj seriji o astronautima ikada, ako je oko Kaufmana još i bilo.

Dakle, THE RIGHT STUFF izlazi u trenutku kada je FOR ALL MANKIND još pržila s punim pogonom, i uprkos tome što ovo nije istinita priča, jeste zapravo hronika puta u svemir samo u alternativnoj istoriji.

THE RIGHT STUFF kao serija s toga nema šta da traži na gridu bilo koga sem hardkor kompletiste poput mene, ali isto tako, na kraju dana ispostavlja se kao jedan korov sa kojim se teško izlazi na kraj, i kao jedna old school network serija koja zna šta da radi i pritom ne pokušava da evocira uspomenu na svoje moćne konkurente.

THE RIGHT STUFF nema problem s tim da je ovi navedeni teškaši išutiraju u čošak, ali i dalje nekako nalazi svoje mesto nudeći baš one vrednosti network televizije - tempo, sažetost, sugestivnost, utisak da nešto jeste spektakularnije nego što zaista jeste, sve u svemu one old school kvalitete.

To je i dalje ne čini materijalom koji zanima ikoga sem navedene hardkor kompletiste, ali to na kraju krajeva nije ni važno. Nije loše da svaki strimer ima svoju verziju ove antologijske priče o putu u kosmos.

[crippled_avenger]

Jim Bergerac je bio jedan od najdugovečnijih BBCjevih televizijskih detektiva osamdesetih. Gledao sam samo par epizoda ove serije kao kompletista Martina Campbella, ali ne mogu reći da sam je ispratio u celosti ili pak uzeo referentan uzorak.

Po onome što sam video, reč je o dosta konvencionalnoj britanskoj 80s postavci gde je inovacija to što Bergerac operiše na Jersey Islandu, dakle milje je specifičan i reč je o relativno izolovanoj zajednici.

Posle emitovanja BERGERACa, opstao je izvesni kult te serije u Britaniji pa je pre nekoliko godina snimljen film MINDHORN koji je parodija na BERGERAC, ko ume da prepozna, i zapravo celovečernja verzija skeča u kom se on ismeva. E sad, ako vam bilo šta od ovoga nešto znači onda imate neki ulog u rimejku koji je sada izašao, ako vam ne znači ništa, onda će vam rimejk biti praktično skroz nova stvar.

U tom smislu, rimejk je nastao van BBC za jednog od manjih strimera Brit-drame ali sa jednom vrlo ozbiljnom ekipom. Epizode su režirali Colm McCarthy i Sean Spencer, prvoklasni reditelji, a kreator je Toby Whithouse, scenarista koji drži neki nivo uvek, iako možda ne spada u sam vrh vrhova britanske scene.

Damien Moloney u glavnoj ulozi je takođe vrlo zanimljiva faca i deluje potentno da uvede rimejk BERGERACa u održiv višesezonski ciklus.

Otud je šteta što serija, uprkos uglednim scenarističkim i rediteljskim imenima deluje trećerazredno u tim najvažnijim aspektima. Činjenica da je recimo Colm McCarthy reditelj pred kojim stojim mirno posle GIRL WITH ALL THE GIFTS nije mnogo pomogla da sve deluje prazno u svakom aspektu izvedbe, i da se zaista oseća odsustvo one "dorađenosti" koje nose BBC ili C4 produkcije. Ako kome nije jasan uticaj produkcije na završni ishod, može pogledati ovu seriju i shvatiće na koji način ona doprinosi, i kako ipak kreativci nisu dovoljni, koliko god da su velika imena.

Serija u prvoj sezoni ima šest epizoda i bavi se jednim slučajem koji je mlak, nezanimljiv i iskreno u svakoj epizodi sam morao malo da se podsetim šta se zapravo istražuje. Tome doprinosi i iscrpljivanje u objašnjavanju Bergeracovog origina. U originalu on je bio razveden, ovde je udovac, a ulogu žene koja mu zvoca preuzima tašta koju igra Zoe Wanamaker.

Ukupno uzev, BERGERAC ima dobrog glavnog glumca oko kog se može graditi serija i to je presudno. Međutim, ova prva sezona sama po sebi nije na nivou i ne može da konkuriše mejnstrim britanskim produkcijama.

Isto tako, nova serija se odmakla od case of the week duha origonala i sad ima season long case što je verovatno ustupak binge eri, no ovog puta nema slučaj koji zavređuje toliku minutažu.

Videćemo šta će se dalje dešavati sa ovom serijom.

[crippled_avenger]

PUBLIC MORALS je serija iz 2015. koju je kreirao i režirao Edward Burns kog smo kao autora zavoleli u njegovim indie melodramama iz irskog miljea. Otud, u formatu krimića smeštenog u epohu snašao se iznenađujuće dobro, donoseći iz svog kanonskog rada solidan rad s glumcima i zanimljive porodične dinamike među junacima.

PUBLIC MORALS je priča o odeljenju za poroke u Njujorku 1967. godine. Kako šef odeljenja kaže, "porocima ne može da se bavi policija već sveštenstvo", pa je samim tim ova jedinica sačinjena od detektiva koji pre svega kanališu ilegalnu kocku, prostituciju, pionirske pokušaje gej klubova i sl.

Međutim, kada sin eminentnog irskog patrijarha podzemlja krene da ubija konkurenciju da i u ovu industriju grešnih zadovoljstva unosi suvišno nasilje, detektivi stupaju u ozbiljnu akciju, zajedno sa drugim činiocima podzemlja ne bili li ponovo uspostavili ravnotežu.

Burns uspeva da izgradi jednu propulzivnu celinu, dijalozi se plasiraju brzo u skladu sa epohom, pa možda čak i koju deceniju ranije, nasilje je iznenađujuće i efektno, žene su fatalne, muškarci su naivni, i fino se prožimaju tropey žanrovska rešenja sa revizionizmom, odnosno prilagođavanjem žanrovskih konvencija savremenom dobu.

PUBLIC MORALS nije CRIME STORY jer ipak nema tu širinu zahvata svojstvenu romanu, međutim, kao jedna fokusirana, nepretenciozna a zapravo dosta uspela serija uspeva da postigne sličan efekat.

U suštini PUBLIC MORALS izašao je u isto vreme kad je na istom kanalu išao i MOB CITY Franka Darabonta, u kom je Burns igrao Bugsy Siegela. Za razliku od MOB CITYja koji je ostao muzejska ukrućena serija sa sjajnom podelom, PUBLIC MORALS je pokazao snažne znake života. Ipak, nije dobio drugu sezonu ali njegov DNK se danas i dalje javlja, recimo u MGMovoj GODFATHER OF HARLEM.

Otud, ni sa samo jednom sezonom, PUBLIC MORALS nije slepo crevo američkog televizijskog krimića.

[crippled_avenger]

Steven Moffat je velikan televizijske scenaristike koji je proteklih godina, kako se bliži uzrastu za starosnu penziju počeo poprilično da posustaje.

U najboljim godinama, on je bio majstor svih televizijskih formata, od sitkoma do ambiciozne SF reinterpretacije, iako je naravno i u tome bilo nekih nijansi.

Recimo, koliko god da je COUPLING bio zaista jedan effortless sitcom, i zaista moćan britanski odgovor na FRIENDSe i slične stvari, u njegovim komedijama se osećala doza "ispisanosti", odnosno pisac je bio veoma prisutan u samom izrazu, likovi naprosto nisu stopostotno delovali samostalno.

Ali, on je vrhunski pisac i ko u to želi da se uveri neka pogleda njegovu rani seriju CHALK, sjajan crnohumorni sitcom smešten u školu gde ne smeta taj jaki piščev pečat.

Što se mene tiče, Moffat dostiže vrhunac u serijama JEKYLL i SHERLOCK, naročito u prvoj sezoni SHERLOCKa koja je bila nesvakidašnja, a njegov run u seriji DOCTOR WHO je zaista uspeo da tu arhaičnu koncepciju približi savremenoj publici.

Poslednjih godina, ipak Moffat deluje malo senilno. Prvu epizode serija DRACULA sam fiziološki jedva izdržao a njegov TIME TRAVELER'S WIFE je bio okay-ish, ali u suštini mlak.

Zapravo, THE TIME TRAVELER'S WIFE je imao iza sebe izuzetan film, i naravno veoma potentan roman kao osnov, ali ne bih rekao da je Moffat uspeo da išta od toga nadogradi, naročito ne recimo u odnosu na film, i da se približi onome što je SHERLOCK uradio za Holmesa.

Dakle, Moffat pruža manje od onoga što se očekuje od njega čak i tamo gde je pružio dosta.

DOUGLAS IS CANCELLED je televizijska komedija sa problemskim osnovom. Preterano je reći da je reč o dramediji ali u suštini možda bi se moglo tako reći i reč je o dramskom sadržaju sa fokusom na ljude, dakle o nečemu gde je Moffat sklon da se "oseti pisac".

I ovde se dešava upravo to. Moffat i dalje uspeva da unese u seriju dve ili tri briljantne ideje, da napravi jedan izuzetan cliffhanger, i dalje tu ima šta da se vidi od zanata i veštine, ali nažalost, danas baš ima dosta autora koji to rade bolje, čak i kada nisu do te mere vešti kao on.

Moffat ovde kroji stvari maltene kao Dan Fogelman na pazarni dan na ABCu, formalna rigoroznost teksta, pa i izvedbe Bena Palmera je sporadično impresivna, ali između bitnih zamisli i izvrsno osmišljenih plot pointa, Moffatu nedostaje "mesa" i povremeno se čini kao da se on kreće od velike ideje de velike ideje.

Na kraju, sama velika ideja biva ukucana za kraj ne ostavljajući prostor za veliki preokret, već samo za jedan manji, jedno sitno nadmudrivanje.

Tako, DOUGLAS IS CANCELLED je serija koja nažalost više deluje kao blueprint za neku bolju seriju od sebe, a opet ne uspeva da probudi ni punu nostalgiju te vrste jer ostavlja utisak kako ni ta bolja serija ne bi sad bila ne znam ni ja šta. Sem što bi bila bolja.

DOUGLAS IS CANCELLED je serija u kojoj i dalje neko ko se bavi pisanjem ima šta da vidi. To je i dalje televizija koji bih radije preporučio od mnoge bolje od nje jer ovde ima zanimljivih stvari više nego inače. Ali, da, ovo je slabo za Moffatove standarde a nije baš impresivno ni inače.

[Petronije]

Pogledao sam najzad The Leftovers, sa gospođom. Polovično sam zadovoljan, Lindelof je stari prevarant i ne može da napravi nešto bez muljanja, zavlačenja i ćorsokaka. Ovde je napravio genijalnu stvar, okosnica priče je natprirodni događaj i šta god da je smuljao može se na neki način opravdati time što svet u kome se dešava ima konstantan otklon od realnosti, iako se bavi potpuno realnim stvarima u suštini. Ali i pored gomile brljotina i filler deonica, ima tu genijalnih momenata. Gluma je vrhunska, likovi su sjajno napisani i razvijeni i to je najjači adut serije. Ima dosta crnog humora protkanog cinizmom, a i dopada mi se kako je završio. Gospođa je zadovoljnija od mene, ali ogrešio bih se kada bih rekao da nije za preporuku. E da, muzika je sjajna, i tema i izbor pesama.

[crippled_avenger]

LEG WORK je neprežaljena detektivska serija iz 1987. godine u kojoj je Frank Abatemarco dobro postavio privatnu detektivku koju obično neki naizgled jednostavni zadaci i sitne provere uvlače u mnogo veće slučajeve, a Margaret Colin joj je dala dodatni šarm kroz način na koji je ponela taj lik.

Margaret Colin igra glavnu junakinju kao ipak veoma običnu Njujorčanku sa svakodnevnim problemima i tipičnim anksioznostima žene koja bi već polako trebalo da zasniva porodicu a neudata je, što njenom suočavanju sa zločinima daje posebnu dimenziju. Njenu najbolju drugaricu koja radi u Tužilaštvu igra Frances McDormand a u gostujućim ulogama se pojavljuju u vrlo ranim angažmanima Marisa Tomei, Angela Bassett i Martin Donovan, recimo.

U pogledu tona, serija dotiče ozbiljne pa čak i provokativne teme kao što je dečja pornografija ili AIDS epidemija, i vrlo zanimljivo meša tradicionalne forme kriminaliteta sa sposobnošću naizgled "običnih" ljudi da čine zločine. Balans humora i suspensea, relaksiranosti i ozbiljnosti je vešto postignut, i LEG WORK je bio serija koja je održiva, no izašla je kao dopuna već formiranoj sezoni i nije imala dovoljnu gledanost.

Otud je na kraju ostala više na nivou kultnog statusa pre nego objektivnog značaja u katalogu detektivskih programa. Ovo je umnogome serija svog vremena ali je sveža da se pogleda i danas. No, svakako ne izlazi izvan okvira interesovanja onih koji se smatraju ljubiteljima i poznavaocima.

[crippled_avenger]

THE CHANGELING je serija koju sam krenuo da gledam kada je počela sa emitovanjem ali sam je završio tek sada, dakle posle duže pauze.

Kada bih rekao da je ovo vredna serija jer nudi jednu stilski sveobuhvatnu literarnu ekranizaciju koja je značenjski i estetski bogata iako nije u svemu do kraja uspela, ne bi bio sasvim precizan. Naime, Alma Har'el je u međuvremenu za isti taj Apple snimila seriju LADY IN THE LAKE koja je uspela sve to da ponudi u jednoj savršenoj formi.

Otud THE CHANGELING je u međuvremenu demantovan da možemo samo dobaciti do pokušaja. Ne, možemo dobaciti i da punog pogotka, ali to ne znači da ova serija uprkos tome što nije zaokružena, i što dramaturški više deluje kao snimanje knjige nego kao njena adaptacija i ekranizacija, nema suštinski veliku vrednost, barem kao nešto što ne srećemo svaki dan.

Izvanredni Lakeith Stanfield je u centru ove priče bazirane na romanu Victora LaVallea koji spaja horor, fantasy i priče o tradiciji, rasi, književnosti i magiji. Dakle, ovde ima svega i svačega i veoma je uzbudljivo u glumi i realizaciji, umnogome nošeno na Lakeithovim plećima.

Rezultat nije ni približno u skladu sa ambicijom, ovde su autori mnogo hteli i mnogo započeli a vrlo malo isterali do kraja, ali prolaze u mom sagledavanju bolje od drugih sa istim problemom pre svega zato je sve što su snimili vrlo uzbudljivo i intrigantno za gledanje.

[crippled_avenger]

Olga Chajdas i ćerka Angnieszke Holland, Kasia Adamik, kreirale su i režirale seriju KRAKOWSKIE POTWORY za Netflix, osmodelnu horor seriju o grupi studenata obdarenih za komunikaciju sa natprirodnim koji stupaju u borbu sa krakovskim demonima.

U principu najveća vrednost ove serije su krakovske lokacije, izvesna horor nesputanost dešavanja i holivudsko odrastanje koje je Kasia Adamik imala i zanat koji je tamo ispekla. Sama priča je meni vrlo često gubila nit a na mnogim mestima nisam ni imao strpljenja da je ispratim, međutim vizuelna rešenja i atmosfera su bili dovoljno interesantni da do kraja u svemu ovome ostanem i zapravo dosta dobro se provedem.

Ovu seriju svakako možete meriti pre svega po tome kolika vam je potreba da ispratite priču u hororu koji gledate.

[Lendlord]

Slučajno sam pogledao, natrčavajući na youtubu, film "Grizli Adams" koji nisam gledao od osnovne škole. Nakon prepozitivnih vajbova koje dobih od filma, svesno sam reprizirao i istoimenu seriju. Evo je i video impresija, uz osvrt na još neke stvarčice iz osamdesetih:

https://youtu.be/Du2nch23Y3s?feature=shared

[Krsta Klatić Klaja]

ADOLESCENCE

Interesantna serija, moram da priznam da sam sljuštio sve 4 epizode za jedno veče, iako ne bih baš rekao da je savršena. Ali tema je aktuelna i potrebno je više se posvetiti ovakvim stvarima.

Njen problem može biti nekima i snaga ove serije. Svaka epizoda se fokusira na jedan aspekat teme, odnosno problema. I kada serija završi sve zavisi šta ćete da mislite.

Da li se tema može osvijetliti samo u ova 4 aspekta ili je potrebno još epizoda i još aspekata?
Da li se nekoj temi trebalo više posvetiti i drugačije sagledati?

Jer ako to gledate na balkanskim prostorima pravićete paralele sa Ribnikarom, i mislim da onda nešto seriji nedostaje, nešto o čemu ne želi da razgovara.

U seriji su npr Endrju Tejt i ćale maltene sufficient conditions za zlodjelo. Tejt možda jeste debil, a ćale možda jeste uticao na sina na neki način, ali da li je to dovoljno?

U zavisnosti od vašeg stava tako ćete procijeniti i seriju. Svakako vrijedi pogledati.

[crippled_avenger]

Carl Hamilton, "švedski James Bond" kog je kreirao Jan Guillou u seriji romana, relativno brzo je iskoračio na bioskopski i televizijski ekran, i ekipa glumaca koja ga je igrala ali i reditelja koji su režirali adaptaicije postala je svojevrsno who's who skandinavske produkcije ali i tamošnjeg holivudskog kadra.

Posle Skarsgaarda, Stormarea, Sauka i Persbrandta, u novoj seriji Hamiltona igra harizmatični norveški glumac Jakob Oftebro. U deset epizoda (ili devet, jer prva je u nekim izdanjima "dupla"), Hamilton se ponaša kao dvostruki agent a pokušava da reši palestinski teroristički napad u Stokholmu za koji se postepeno ispostavlja da je ruski false flag.

Posle obećavajuće prve epizode, seriju počinju pomalo da opterećuju neki neproduktivni melodramski rukavci ali ukupno uzev, i dalje je Hamilton jedna pouzdana mašina. Guillou nije nikada uspeo da napravi baš Volvo a nekmoli Saab špijunske književne, ili televizijsko filmske produkcije, ali ovo jeste mašina koja odoleva vremenu i funkcioniše kao solidan izdanak kontinentalnog špijunca, od kog su fundamentalno bolje samo zaista prvoklasne serije kao što je bila BUREAU.

U izvesnom identitetskom smislu, Hamiltonu ide u korist zapravo ta "običnost" i u izvesnom pogledu old school arhaiziranost, da ne kažem nemaštovitost jer pokazuje određenu samouverenost jake industrije koja ne pokazuje neku grčevitu potrebu da se nametne, a toga kod Šveđana ima.

Otud, ovo nije esencijalna nordijska televizija ali je prilično dobra za spyheadove u potrazi za dozom pustolovine.

[raindelay]

Kriple, gledaj The Eastern Gate (Przesmyk).

[crippled_avenger]

Kriple, gledaj The Eastern Gate (Przesmyk).

Krenuo sam da gledam kad je izašlo odmah, ali nisam odmakao dalje od prve epizode. Sad ću probati opet da prionem...

[crippled_avenger]

Godinu dana pre antologijske serije EDGE OF DARKNESS, Martin Campbell snimio je četvorodelnu misteriju CHARLIE u kojoj istoimenog privatnog detektiva igra David Warner.

Scenario Nigela Williamsa je angažovan, slično kao i EDGE OF DARKNESS, s tim što se ovog puta radi o misterioznom ubistvu među britanskim sindikalcima i eventualnoj zaveri koja seže u njihovu poveanost sa velikim korporacijama.

Davida Warnera mahom znamo kao uvrnutog negativca ali se ovde vrlo lepo snašao kao cinični privatni detektiv koji vrlo često ima dobru volju izraženiju od veštine.

Scenario Nigela Williamsa donosi i dozu crnog humora, međutim odnosi među likovima su uglavnom surovi, i u osnovi mračni.

Ipak, glavna zvezda ove serije je Martin Cambell koji pakuje sve ovo u jednu stilski doteranu celinu. Način na koji vodi priču, stvara atmosferu, propulzivnost njegovog vizuelnog koncepta, zapravo prenose ovu seriju do cilja i statusa vrhunske televizije.

EDGE OF DARNESS stoga može da stoji u odnosu na CHARLIE kao puno ostvarenje nečega što je ovom prilikom prošlo uspelu generalnu probu.

Uprkos tome što je CHARLIE takođe bavi hladnoratovskim anksioznostima, uvodeći i potencijalni motiv inostrane umešanosti u sindikalne sporove, EDGE OF DARKNESS ipak ima jaču simboliku sa svojom nuklearnom temom, iako pretnja koja je ovde tretirana nije manje realna, a u pogledu paranoje, ni manje potentna.

CHARLIE stoga tek treba da bude iznova otkriven od strane savremene publike krimića.

[crippled_avenger]

THE DARKNESS Ragnara Jonassona dobija ekranizaciju u izvedbi drevnog veterana Lassa Hallstroma, kao islandska tema, sa islandskim likovima, snimljena na engleskom i spremna za izvoz. Glavnu ulogu igra Lena Olin, kao ostarela detektivka koja je pred penzijom ali je i dalje mentalno najživlja u svom odeljenju a partner joj je Jack Bannon u ulozi mladog gej početnika koji veruje da ona ima dobar instinkt, za razliku od šefova.

Lasse Hallstrom sa njih dvoje, solidnim produkcionim dizajnom koji nudi Island gde kuda god se uperi kamera ima nešto da se snimi, pokazuje kako je moguće neprimetno izdići jedan inače sasvim rutinski materijal i od priče o misterioznim nestancima i ubistvima žena iz svratišta za migrantkinje napraviti solidnu televiziju koja nikada ne bi proizvela interesovanje za Scandi Noir, nikada ne bi bila vodeća kriminalistička serija, ali je sasvim pristojna za one koji su inicirani boljim izdanjima.

Otud, THE DARKNESS igrajući na kartu sada već malo ofucane Scandi autentičnosti, u stvari uspeva da se nametne kao primer televizije u funkciji robe široke potrošnje.

Ovo je jedna od onih serija zbog koje se niko neće pretplatiti na novog strimera ili kanal, ali nijedan od njih neće pogrešiti ako je ima u svom asortimanu.

Jack Bannon sada ima priliku da se posle PENNYWORTHa koji kao da je bio skrojen za njega, iznova dokaže na tržištu. Ovo je ipak šou Lene Olin, i on je samo tu da mu doda klasu, ali nema nikakve sumnje da je dorastao zadatku. Voleo bih da mu ova serija ubuduće posluži kao neki showcase za ambiciozniji solo projekat.