Šta igram(o)

[Petronije]

Meni je ostala u secanju kao igra koja u prvoj cetvrtini ispuca sve adute, mislim da je odusevljenje potpuno splasnulo negde na pola a malko kasnije sam i odustao. Svakako je vredna probanja.

[Tex Murphy]

Ова игра би могла врло лако да доста брзо оде у смеће. Управо сам се гадно напатио и средио неке силне главоње (праћене оним иритантним минијатурним скачућим хафлајфовским пауцима) са ЕКСТРЕМНО оскудном количином муниције којом ме је садистичка игра почастила, само да бих се случајно оклизнуо приликом пентрања по некој цјевчузи и завршио мртав на земљи, што у овој игри значи - понављање цијелог нивоа, што даље значи - понављање дуге и напорне борбе са главоњама, која ми се уопште не понавља. Како сам културна особа, нећу сад цитирати тачно у ком контексту сам сочно спомињао чекпоинт систем снимања позиција и женске чланове фамилија дизајнера ове игре, пошто овде ипак залазе и млађи. Укратко - постоји ли некакав чит или нешто слично да се овај ретардирани систем снимања позиције "заобиђе" или да се бацим на неку нормалну игру?

[Meho Krljic]

Evo šta vele na gejmfakzu:

Open Regedit (start menu, click on 'run' and type in 'regedit') go to HKEY_LOCAL_MACHINE/Software/Computer Artworks/The Thing/1.0 (or whatever version you have) then create new string values called:

DoInGameLoadSave (save wherever you want)
DoLevelSelect (obvious!)
FullWeaponEquip (all weapons)
NPCInvulnerable (all your team members invulnerable)
PlayerInvulnerable (invincibility)

After this right click on each value and choose 'modify' and change each values number to '1'.

The in game load option is buggy, so is best not to use that, simply load from the main menu

[Tex Murphy]

Предивно! Хвала!!!!!!!!!!!!!

[Meho Krljic]

Mislim, tebi kao čoveku verziranom za te stvari ne moram da objašnjavam rizike i predostrožnosti u vezi sa editovanjem redžistrija.

[Tex Murphy]

Ерм, можда сам глуп, али кад се све ово подеси како пише, које дугме онда користим за снимање позиције?

[Tex Murphy]

Mislim, tebi kao čoveku verziranom za te stvari ne moram da objašnjavam rizike i predostrožnosti u vezi sa editovanjem redžistrija.

Наравно, као свјетски човјек, увијек имам при руци бекап реџистрија.

[Meho Krljic]

Ерм, можда сам глуп, али кад се све ово подеси како пише, које дугме онда користим за снимање позиције?

Ko zna? Možda ima u meniju nešto???

[Tex Murphy]

Вјероватно, хвала у сваком случају! Ово је, за разлику од рецимо идиотског ЊАРРИОР ЊИТХИН, сасвим солидна игра коју ми је жао да бацим у смеће само због кретенског снимања позиције.

[Meho Krljic]

Pa, da, u pitanju je strejt ap konzolni port pa se nisu mnogo trudili da implementiraju save anywhere opciju. A i, kao, igra je dizajnirana oko ideje da imaš stacionarne čekpointe...

[Meho Krljic]

Kao što sam mnogo puta već rekao, ja vrlo slabo igram vožnje. U životu nisam vozač niti me automobili mnogo zanimaju pa u igrama onda gravitiram arkadnijim formama vožnje, poput Mario Kart... No, baš za takve kao je je i vrlo zgodno što je Sony konačno ispoštovao obećanje i provajdovao PS+ pretplatnicima jednu svedeniju verziju Evolutionove (za sada) poslednje igre, Drive Club. Već sam pisao o kontroverzama vezanim za retail verziju igre - ispala je potpuno polomljena kada se lansirala i prošlo je dosta meseci pre nego što je dovedena u, da tako kažemo, vozno stanje, a što je i odlagalo izlazak PS+ verzije - ali i o pohvalama koje je dobila za neviđen tehnički segment igre (kapi kiše kao individualni fizički objekti itd.).

Elem, tek sam je malo poterao ali vidim da je ovo ighra uz koje ću lako izgubiti sate, dane i nedelje. Objaviti ovo i Rocket League na PS+ u istom mesecu je zaista bećarski potez i prosto me je sramota kada čitam komentare razmaženih igrača po internetu kako dobijamo "samo indi igre". Rocket League još nisam stigao ni da pipnem, dakle, jer me je Drive Club majčinski privio na sisu i nije mi dao da se otrgnem.

Mislim, ja sam neko kome je Gran Turizmo suviše realistična igra    a uvek sam voelo Evolutionove Motorstormove, pa je Drive Club častan naslednik ovih igara i mada PS+ verzija nema sve staze i vozila koje ima puna verzija, ima ih dovoljno da se rekreativac poput mene zadovoljava dugi niz nedelja. Tu su i razni čelindži, borbe sa duhovima, propisan multiplejr, mnogo programa za savladati.

Sama vožnja je vrlo dobra, ne sasvim arkadna ali daleko od simulacije. Posle ekstenzivnog igranja Mario Kart malo je neobično privikavati se na igru koja ima menjač i u kojoj je za driftovanje potrebno malko više napora, ali... gademit, dopada mi se. Evo prve staze u igri i mene kako na istoj trijumfujem vozeći mečku:


http://youtu.be/YQLeNbfT_eM

[neomedjeni]

http://www.rockpapershotgun.com/2015/07/08/a-bastard-in-neverwinter-part-one-bastardly-beginnings/


Okej, znam da je ova tema rezervisana prvenstveno za naše prelaze igara, ali ovaj tip je, izgleda, vrlo ambiciozno i studiozno pristupio svom prelazu NWN2, i to sa Lawful Evil protagonistom. Moglo bi biti zanimljivo pratiti.

[Father Jape]

Džon je to isto, famously, uradio sa KotOR-om pre više godina:

http://www.eurogamer.net/articles/bastard-of-the-old-republic-article

[neomedjeni]

Oho! Nijesam imao pojma. Lepo otkriće.

[Meho Krljic]

Pa, da, nije da ga je Džon pomenuo u četvrtom pasusu teksta koji si ti linkovao 

A ovde je već pominjano kako je Alexander Gambotto-Burke igrao Fallout 3 na najpsihopatskiji dostupan način, dakle, ubijajući SVAKOGA koga vidi:


Natural Born Killer

[neomedjeni]

Pa, da, nije da ga je Džon pomenuo u četvrtom pasusu teksta koji si ti linkovao 

Čitao na Gamebansheeju. Tamo su skratili tekst. Dužu verziju preleteo na brzinu.


http://www.gamebanshee.com/news/115804-neverwinter-nights-2-retrospective-diary-part-one.html

[Meho Krljic]

Ma, opušteno, ja sam poslednji koji bi ikome smeo da zameri na površnom čitanju tekstova koje linkuje 

[Meho Krljic]

E, pošto sam uspešno završio Betmena (što znači da sam stigao do... kraja koji nije stvaran kraj ali će me mrzeti da igram još da bih video PRAVI kraj) mogu da kažem da je igra bila zabavna i skoro u svemu što je nastojala da uradi - uspešna. Moj glavni prigovor je na sam zaplet i identitet Arkham Knighta koji je unapred najavljivan kao nešto novo i čuvan kao vrhunska tajna, samo da bi se ispostavilo da je educated guess koji će svaki čitalac Batman stripova imati već oko trećine igre zapravo tačan. Arkan Najt nije nov lik kako je najavljivano, radi se o dobro poznatom liku iz stripa i to baš onom za kog je najlogičnije pomisliti da stoji iza cele ove frtutme.

No, s druge strane, način na koji igra koristi Džokera je zanimljiv i Mark Hamil je ovde dao jednu od svojih najboljih rola i uopšte, količina i kvalitet situacionog pripovedanja su vrhunski i Arkham Knight je ovde postavio neke nove standarde koje će igre poput Uncharted 4 i... eh... Half-Life 3 jednog dana morati da se trude da prebace.

Elem, dakle, nakon uspešno privedenog kraju betmena, dao sam sebi oduška uz ovomesečni Playstation + hit, nezavisni Rocket League. Ova igra, meni koji imam dve leve noge, ne volim fudbal, nemam vozačku dozvolu i ne ložim se na automobile u teoriji ne bi trebalo da bude ni malo zanimljiva. S druge strane: fudbal.. sa automobilima. To je moralo da bude makar malo interesantno. I poto sam video da se ljudi po internetu kunu da ništa zabavnije nisu igrali cele godine, a igru sam dobio u okviru PS+ pretplate, dao sam joj šansu i, eh, ne da nisam požalio nego se može reći da sam u fulu konvertovan u njenu religiju.

Rocket League je napravljen od strane studija Psyonix, firme sastavljene od ljudi koji su radili na Gears of War, Mass Effect, Bulletstorm, Unreal Tournament itd. itd. itd., dakle pričamo o ekipi sa izuzentim iskustvom u radu u Unreal endžinu na nekim od njegovih najprestižnijih naslova. Studio je uglavnom plaćenički nastrojen, dakle više rade na tuđim igrama, ali imaju i četiri svoje od kojih je možda u ovom trenutku najbitnija Super Acrobatic Rocket-Powered Battle Cars iz 2008. godine koje je bila minoran PC hit i poslužila kao prototip za Rocket League.

Drugim rečima, Rocket League je produbljenje i poboljašnje istog modela (fudbal... sa automoblilima) ali sa sedam godina dodatnog iskustva i igra ne samo da je na Steamu ostvarila fantastičan uspeh kada je lansirana prošle nedelje (i dalje je zakucana za vrh top sellers liste) nego su i Psyonix uspeli da se umile Sonyju, da uzmu fiksnu kintu i budu možda najvažniji naslov u ovomesečnoj PS+ ponudi. Ne zaboravimo da se radi o mesecu u kome je nesrećni Drive Club konačno dobio svoju PS+ verziju  Brojne pritužbe igrača da je ovo najgori PS+ mesec ikada - na ime odsustva velikih korporacijskih naslova (mada su igre u ponudi solidno dobre, od GeoWars3 za Vitu, preko Drive Cluba pa do Styxa) su zapravo brzo preokrenute u hvalospeve Rocket League i, sada, nakon što sam igru i sam isprobao, sasvim razumem zašto.

Rocket League je na neki način povratak "starom" igranju, u smislu da se radi o igračkom modelu koji se odmah intuitivno shvata. Tutorial postoji ali ovo je igra koju posle prvih pet minuta kapirate u smislu ključnih elemenata mehanike i ostatak života ćete provesti trudeći se da usavršite svoje veštine u veoma transparentnom sistemu sulude vožnje. Sama pravila su prosta kao pasulj - tri automobila sa jedne strane, tri sa druge, svako ima svoj gol, tu je velika lopta koju u njega treba uterati, mečevi traju pet minuta, pa navalite. Kola se kontrolišu sjajno, idu brzo, mogu da driftuju, ali i da skaču i prevrću se u vazduhu (postoji i dopunjivi raketni bust), dovoljno brza vožnja će vas podići i uz zid arene, a pošto su svi u neuništivim automobilima, u ovom fudbalu nema faulova i valjanja po travi. Dakle, pričamo o superbrzom, ultratestosteronskom sportu koji sa druge strane ima jednaku količinu potpuno dečijeg, naivnog užitka u brzom kretanju i sudaranju bez posledica tako da se egzorcira ikakav prisenak nekakve mačo estetike. Mečevi su urnebesni i Psyonix su dobro odmerili kvalitet kontrola tako da je potencijal za haos uvek svega par milipaskala pritiska na dugme udaljen od elegantnog, mudrog igranja. Naravno, kada budem duže igrao, iskristalisaće se tu i taktički pristupi (korišćenje busta i duplih skokova) ali ovo je igra sa apsolutno trenutnim šarmom koji prevazilazi siromašnu grafiku i skromnu prezentaciju i podseća da je taj neki mid-tier konzolnih igara, praktično odumro pred kraj prethodne generacije, sada vaskrsao među nezavisnim studijima kao posledica pristupačnosti razvojnih alatki (Unity, Unreal...) ali i različitih prihodnih linija koje su na raspolaganju indijima. Sony sa svojim ozbiljnim naklonom ka nezavisnoj sceni na Playstationu je ovde dosta doprineo i to im se valja računati u zasluge, a fakat da je Playstation 1 bio konzola koja je pucala od raznovrsnosti baš zato jer je Sony omogućavao developerima da prave jeftinije igre a igračima da ih kupuju za manje pare, i da su se u Sonyju sada sa Playstation 4 podsetili ove dobitne filozofije je dokaz da Yoshida, House i ekipa znaju šta rade i da je prelazak Kaza Hiraija na mesto CEO-a čitave korporacije bio blagorodan događaj za Playstation diviziju.

Elem, koga mrzi da čita, evo jednog meča od jutros, u kome nisam uspeo da postignem gol (a imao sam nekoliko brutalnih zicera) ali sam se ludi zabavljao. Da se Nintendo setio na vreme i u Mario Kart 8 dodao DLC paket ovog tipa koga su napravili Psyonix to bi prodalo brat-bratu još jedno milion Wii u konzola....

http://youtu.be/IsAuoANEIhw


Edit: da ne zaboravim, pošto je onlajn multiplejer osnovna atrakcija igre, Playstation verzija ima dedikejted servere tako da je, barem u ovom trenutku, nedelju dana nakon lasniranja igre, igranje onlajn glatko, a mečevi se lako nalaze. Pretpostavljam da je isto i na PC-ju, pa, ko ima 20 evra, to mu je dobra investicija a ovo pravi trenutak da je napravi.

[Meho Krljic]

Još malo Rocket league videa. Igra je toliko zarazna, a mečevi toliko kratki da je prosto nemoguće ne igrati je kad čovek ima imalo slobodnog vremena. Vidim da vele da misle da je oko dva miliona ljudi već daunloudovalo igru, što naravno ne znači bogznašta jer ipak Playstation 4vorki u divljini ima više od dvadeset miliona i skoro sve su PS+ pretplaćene, ali to da u svakom trenutku kada se ulogujem igru igra oko sto hiljada ljudi je već ozbiljan indikator. Juče ujutro sam imao malo problema sa lagovanjem ali verovatno zato što sam igrao sa Amerikancima. Juče uveče zato i danas ujutro, kad su Evropljani nazočni, ugođaj je skoro kao da igram u lokalu.

Prvi video: skorujem gol ali i  jednim bustom raznesem dvojicu protivničkih bolida. 

http://youtu.be/CQKzkgE0dL8

Za drugi meč sam stavio sombrero. Protivnici se ovde naizgled bolje drže ali ipak se najviše igra pred njihovim golom. Na kraju popiju pet golova u poslednja dva minuta uključujući gol s pola terena koji uz kolaboraciju sa saigračem postiže yours truly:

http://youtu.be/mrGnbK0i5eI

Dobro je ovo odmereno tako da se umesto fudbalskih faulova ovde podrazumeva stalno udaranje u svoje i protivničke igrače i to je deo mehanike. Izvaliti i srpsku trobojku kojom sam zakitio auto 

[Meho Krljic]

The Witcher 3: Wild Hunt nastavlja dobru tradiciju da su velike i kompleksne open world igre i posle opsežnog pečovanja pune gličeva. Na primer ovaj nevidljivi konj koga Vesemir jaše 

http://youtu.be/QvCu4M7IqJ8

[neomedjeni]

Samo bih napomenuo da se na mom vernom kompu upravo instalira neki Final Fantasy VII. 

[Meho Krljic]

Sigurno od ove vrućine ne razmišljaš jasno 

[neomedjeni]

Ah, komande su, očekivano, živi užas. Okončao sam prvu misiju i vratio se u bazu. Možda nekad i dobijem te pare za obavljeni posao. Uglavnom, dosta za danas.

[Meho Krljic]

Entuzijazam koji isijava iz ovog kratkog opisa današnjeg igranja svedoči da je ovo bila odlična ideja. 

[neomedjeni]

Moguće, ali konfuzija koja mi vlada u glavi me sprečava da dokučim o kakvoj ideji govoriš. 


Inače, stvarno nisam siguran šta da mislim o igri, jer su prvi utisci prilično pomešani. Ima detalja koji mi se vrlo sviđaju i detalja koji me blago užasavaju. Najviše me boli čekpoint sistem zbog koga ne mogu da prekinem sa FF VII kad hoću, a da ne izgubim značajan deo pređene igre. O tome da sam siguran da nisam pohvatao ni 50% bitnih trikova vezanih za borbu, jer igra ne pokušava ništa da objasni, da ne govorim. Ali nastaviću dalje, svakako.


A igranje za danas svakako nije gotovo, budući da je previše pakleno unutra za bilo kakav ozbiljniji pokušaj bubanja. Samo ću preći na nešto sigurniji teren sa BG EE. 

[Meho Krljic]

Čekpojntovanje svakako nećeš izbeći, a što se tiče borbenog sistema, internet je prepun FAQova koje ćeš sigurno umeti da nađeš, pa verujem da ćeš brzo ući u ATB i Materia sisteme.

Apropo drugih stvari koje te užasavaju, ne zaboravi da je ovo igra starija od Baldur's Gatea i da u tom smislu svakako u njoj treba očekivati određene zastarelosti.

[Father Jape]

To je igra koja je izašla mesec dana posle *prvog* Diabla.

[Meho Krljic]

Pa, da. Uzevši u obzir koliko je FFVII stara igra, ja se uvek iznova prijatno iznenadim kada vidim koliko je pristupačna i udobna za igranje. Naravno da poligonalna grafika danas deluje rudimentarno, ali režija kinematika je i dalje odlična, sa tim svedenim ali ekspresivnim ponašanjem likova, raspon i karakter lokacija je impresivan, skript je dobar i čak i pored povremeno šantave lokalizacije solidno uhvati čoveka i na humoru i na drami i na tragediji. Osnovni sistemi igre se drže i iako možda nisu 100% udobni po standardima iz 2015. godine, mislim da su prilično udobni i laki za razumevanje, pogotovo poredeći sa drugim igrama iz 1997. Ovo je ipak bio upmarket produkt za najširu publiku u ono vreme. Plus, igra je, izvan te osnovne kombinacije priče i borbe prepuna miniigara i diverzija koje su često vrlo proste ali šarmantne i obogaćuju program. Plus, krosdresing. U mejnstrim igri.

[neomedjeni]

Polako, braćo/drugovi/rođaci, nisam ni kritikovao grafiku, broj lokacija ili skript. To ću kasnije. 


Ako bih morao da pravim spisak, ono što mi se ne sviđa u prvih nekoliko sati igre je:


1. Činjenica da sam morao da se registrujem na SE sajt da bih igrao igru. Mrzim kad mi ovo rade.


2. Humor, jer japanski humor i ja se jednostavno ne podnosimo. U svim mangama koje sam pročitao mi je delovao izveštačeno ili retardirano ili izveštačeno i retardirano.


3. To što imam neprijatan utisak da gledam film koji mi pruža pogodnost da upravljam akcionim sekvencama. Igra me neprestano tera linearno napred, iz tačke A u tačku B, bez ikakve mogućnosti da malo skliznem u stranu.


4. To što igra ne čini gotovo ništa da mi pomogne da razumem njene sisteme. Čak nema ni prokleti manual.


Opet, dopada mi se:


1. Grafika. Mislim, ja igram igre iz devedesetih i naravno da sam svestan šta su tadašnji kompovi i konzole mogli da izvuku. A FF VII izgleda vrlo šarmanto i nakon svih ovih godina, što je ogroman plus.


2. Priča i atmosfera. Želim da saznam još, što je dobar znak.


3. Sistem borbe. Ovo je zasnovano prvenstveno na osećaju, jer zapravo još uvek ne znam gotovo ništa o jebenom sistemu borbe iz razloga navedenog pod tačkom 4, tamo gore. Ali okršaj sa onim džinovskim mehaničkim škorpionom je bio zabavan, pa imam utisak da fajt može da se pokaže iznenađujuće kompleksnim i kvalitetnim kad se na ekranu nađu grupe od po tri, četiri ili pet učesnika na obe strane.

[ridiculus]

2. Humor, jer japanski humor i ja se jednostavno ne podnosimo. U svim mangama koje sam pročitao mi je delovao izveštačeno ili retardirano ili izveštačeno i retardirano.

Dokaz šta susret sa lošim primerima može da uradi od čoveka!

[Meho Krljic]

Za prve dve stavke nema pomoći - SE svakako zahteva registraciju i humor je svakako nešto gde nema smisla da ti pričam da nešto ne shvataš ili shvataš. However, za druge dve:

3. To što imam neprijatan utisak da gledam film koji mi pruža pogodnost da upravljam akcionim sekvencama. Igra me neprestano tera linearno napred, iz tačke A u tačku B, bez ikakve mogućnosti da malo skliznem u stranu.

JRPGovi su, kao što i znaš, linearniji od WRPGova. However, nije FFVII nešto specijalno linearna. Mislim, ti si odigrao početak koji jeste baš to što si napisao - film plus akcione sekvence. Ali posle se igra otvara i daje ti da se švrćkaš unaokolo, da radiš kojekakve stvari itd. Moći ćeš da se trkaš, da pariš Čokoboe, da se kockaš itd.

E, sad:

4. To što igra ne čini gotovo ništa da mi pomogne da razumem njene sisteme. Čak nema ni prokleti manual.

Druže Neomeđeni, vi ponekad kao da ste sišli s grane. Koji vam deo sintagme "ova igra je starija od Baldur's Gate" nije jasan?  Naravno da je FFVII imao manual, samo je, o iznenađenja, bio na papiru i dobijao se uz diskove, jelte, kao i uz Baldur's Gate i uz bilo koju igru iz onog vremena. Pošto nikada do danas niste bili na internetu i niste čuli za gugl, dopustite mi da samo sada ponudim svoje usluge i dam vam link do PDF verzije manuala koji objašnjava sisteme prilično potanko:

http://www.replacementdocs.com/download.php?view.1174

Takođe, za potrebe dubljeg razumevanja sistema jer mnoge stvari koje su u FFVII poznate su JRPG igračima sa više staža kao što vi intuitivno razumete mnoge stvari vezane za D'n'D sisteme, preporučujem ove FAQove:

Borbena mehanika

Bosovi

Građenje likova

Parenje Čokoboa

Neprijatelji

Limit break

Materia

Družina


Ima ih naravno još, ovde: http://www.gamefaqs.com/ps/197341-final-fantasy-vii/faqs


Jasno je da bi i osoba koja nema prethodno iskustvo igranja WRPGova bila prilično zbunjena Baldur's Gateom  Ja sam prvi put kada sam se suočio sa character sheetom pobegao u brda vrišteći.

[neomedjeni]

Druže Meho, nije suština moje zamerke vezana za činjenicu da nisam u stanju da odem na gamefaq i tamo nađem listu od 50 različitih vodiča, kako bih nakon toga proveo nekoliko sati sortirajući ih i birajući one koji su mi potrebni, jer sam to već uradio (premda priznajem da mi je žao što nisam pisao žalopojke na tu temu ranije, jer bih onda uštedeo to vreme budući da su tebi očigledno nadohvat ruke).


Ono na šta sam želeo da ukažem, a da pritom ako je moguće izbegnem verbalno kamenovanje, je da mi se ne sviđa što igra nije malo više prijateljski nastrojena prema sirotom igraču koji nije igrao prethodnih šest delova i ne zna šta je šta. Pomenute D&D igre su tu u ozbiljnoj prednosti jer, ma koliko bile složene, obično iskoriste uvodne momente da provuku igrača kroz ozbiljan dril tokom kog sirotan hteo ne hteo pohvata kako da napada, kako da se brani, šta su magije, THACO i ostale ale i nemani. Seti se samo prologa Baldurs Gatea u Kendlkipu i uporedi to sa FF VII.


I dođavola, ako je igra već imala papirni manual, mogli su da ga okače na steam u, recimo, pdf ili nekom drugom formatu, kao što su manuali D&D igara tamo okačeni.


Dakle, nije problem u nedostupnosti fanovskih vodiča na netu, već u tome što su kreatori igre mogli da ulože malo više truda u objašnjavanje mehanike igre na samom njenom početku. Što smatram legitimnom zamerkom. Ako delujem razmaženo, šta da radim, zapadnjački RPG-ovo me razmazili svojim maženjem i paženjem svojih konzumenata. 


I što me svejedno neće sprečiti da nastavim sa igranjem FF VII. Kao što rekoh, ima ovde dosta stvari koje mi se vrlo sviđaju.

[Meho Krljic]

Ma, samo treba da se setiš da je ovo japanska igra objavljena na PC-ju, dakle da je samo njeno postojanje već nepravilnost u tkanju kosmosa. PDF priručnik uz igru na Steamu? Bilo bi lepo, ali podsećam da je verovatno samo objašnjavanje da ljudi na zapadu igraju igre na PC-ju i da bi FFVII mogao da se prodaje i za tu neku PC publiku bilo ispunjeno dobronamernim nerazumevanjem i komičnim situacijama potpune konfuzije negde u Square-Enixovom glavnom štabu.

Elem, mislim da nećeš imati prevelikih problema da pohvataš sisteme u igri i već samim igranjem. Ja sam FFVII igrao bez ikakvog manuala prvi put kada sam ga igrao a tada sam imao veoma skromno znanje o japanskim RPGovima, tako da mislm da ćeš se ti zapravo mnogo lakše od mene snaći.

[neomedjeni]

Elem, mislim da nećeš imati prevelikih problema da pohvataš sisteme u igri i već samim igranjem. Ja sam FFVII igrao bez ikakvog manuala prvi put kada sam ga igrao a tada sam imao veoma skromno znanje o japanskim RPGovima, tako da mislm da ćeš se ti zapravo mnogo lakše od mene snaći.

Zašto mi ovo zvuči kao - ne brigaj previše o sistemima igre, jer ih igra ionako nema? 


Ma, kapiram da ću se i sam snaći, samo koristeći malo više sistem pokušaja i pogrešaka. Recimo, razlog zbog kog me je ova tema ovako "uzbudila" je pomenuta borba sa džinovskim škorpionom. Ponovio sam tu borbu nekoliko puta više nego što je trebalo jer: 1) sam morao sam da provalim da je čudovište osetljivo na bolt magiju i 2) nisam imao pojma da je propuštanje svojih turnova legitimna taktika u borbi dok nisam konsultovao internet. Slutim da me napred čeka još ovakvih divnih momenata. 

[Meho Krljic]

Ne, ne, ima sisteme, materia sistem je nešto o čemu se i dan danas priča kao o velikom novom sistemu u FF serijalu a koji se pojavio u ovoj igri. Samo nisu preterano nejasni, prilično su laki za razumevanje, kako rekoh, ovo je ipak mejsntrim igra za široku publiku.

I, pa, da. ATB sistem je već bio u tri igre do tada tako da je to nešto što bi dotadašnji igrači FF znali. Kao i testiranje raznih elementalnih napada na raznim neprijateljima. Ovo je prilično česta mehanika u JRPG, recimo Shin Megami Tensei/ Persona serijali vrlo veliki akcenat stavljaju na elementalne afinitete i alergije. Tako da, obrati pažnju na to a onda kada kreneš da se baviš materiom, tu imaš ogromnu količinu mogućih dodatnih efekata koje napadi donose u zavisnosti od kombinacije materia predmeta i komada opreme. Moći ćeš da neprijatelje pretvaraš u kamen, da ih dovodiš do berserk ludila, da ih truješ, parališeš ili im usporavaš protok vremena pa da time tvoji potezi brže stižu na red itd.

[neomedjeni]

Oduvek sam cenio kada mi igra koju igram da više načina da iskažem svoje destruktivne potencijale. 

[Meho Krljic]

U svakom Neomeđenom čuči po jedna mala Godzila  Skoro i doslovno, zapravo, pošto ćeš uskoro imati pristup i summonima.

[neomedjeni]

Krome, u prvi mah sam ovo pročitao kao FIFA All Stars... 


Stvarno je vreme za odmor.

[Son of Man]

Sherlock Holmes Crimes & Punishments

- najbolja avantura koju sam do sad igrao, uz Sajberiju naravno.

[Petronije]

Ko voli room escape avanture na mobilnim platformama preporucujem forever lost triologiju. Dovoljno zanimljiva pricica da drzi paznju, problemi prilicno zaguljeni ali logicni, solidna duzina drugog i treceg dela.

[Perin]

Witcher 3 sam preorderovao, proveo oko 20ak sati u igri...i znate onaj osećaj kad jednostavno u ovom trenutku to nije igra za vas? Onaj osećaj kad igra ima sve što tražite od RPGa, ali sad nije trenutak da je igrate...takav osećaj za novog Witchera imam ja, tako da sam ga ostavio da se krčka, dok me ne prođe ludilo, znam.

U međuvremenu sam po ko zna koji put prešao Mass Effect 1,2,3...2 je najbolji, a kod 3 mi se ne sviđa činjenica da, ako želiš otključati "pravi" kraj, moraš igrati multiplayer i tako dići galaktičku spremnost armije...

A juče sam uplatio 2 meseca pretplate na SWTOR, pa se lagano vraćam i u MMO...

Sent from my LG-D855 using Tapatalk

[Meho Krljic]

Hahah, mene je od igranja Witchera 3 poslednjih par dana odvojilo intenzivno onlajn igranje Splatoona (idealna igra za mene, pošto imam očajne reflekse i još gore veštine nišanjenja, otkad sam otključao valjak, često sam MVP u svom timu  ) kao i činjenica da mi je stigla azijska verzija Devil May Cry 4 Special Edition. Ojebemti, koliko igara.

[Perin]

Ojebemti, koliko igara.

Pa da, o tome ti pričam. Stvarno prestrašno. Računam, sijaset igara koje sam kupio i koje su mi bile kao"jbmti, ovo MORAM odigrati, odmah, sad" čuče na Steamu a da ih ni instalirao nisam...Bilo bi lepo kada bi nam posao bio da igramo igre i galamimo kao onaj pewdeepie ili kako već...

[Meho Krljic]

U pauzi Witchera 3, malo sam se posvetio Specijalnoj Ediciji Devil May Cry 4. Capcom je smatrao da se ovo u Evropi i Americi ne bi prodavalo pa smo mi dobili samo digitalna izdanja te sam ja svoj disk naručio iz Kine. Mislim, svakako su bili u pravu, igra ima relativno slabu reputaciju iako je zapravo vrlo dobra-odlična, ali činjenica da manje od pola igramo kao Dante kao i da se sve lokacije u igri i bosovi ponavljaju najmanje dvaput je dosta oduzela na utisku iako je dizajn pravog glavnog junaka, Nera, izvrstan i njegova desna ruka, Devil Bringer, je sjajan element mehanike i inače sjajnog borbenog sistema. Ovaj Special Edition igru izdiže na nivo kvaliteta koji je imao u ono vreme izvrsni PC port ali i dodaje mogućnost da se igrate kao Vergil, Trish i Lady što je zapravo i presudilo da ga kupim. No, za zagrevanje, igram klasičnu postavu Nero/ Dante i trenutno razmišljam kako stalna učitavanja smaraju ali i kako sam baš mogao da igram na najvišem nivou težine jer se na Devil Hunter nivou vidi da je ovo mnogo lako. Mislim, evo prvog bosfajta. Belial jeste pusi, ali ovo je ponižavajuće:

http://youtu.be/I-xD5exjH_g

No, bilo je to još relativno rano vreme sedme generacije igračkih konzola i DMC4 je bio prilično quick and dirty posao da se nekako inkasira na još uvek velikoj slavi DMC3. No, u domenu kvaliteta borbe ova igra nema čega da se stidi, pogotovo sa raznim posebnim stvarima koje Nero može da uradi Devil Bringerom. Plus, taj dizajn sa ne baš statičnim ali preferiranim uglovima kamere dozvoljava neke enterijere koji su i danas prelepi, pogotovo sa poboljšanim osvetljenjem i senkama. Kejs in point:

http://youtu.be/MH4PeDLpQ5s

I drugi bosfajt je besmisleno lak... Ali je sladak    Mislim, ta ideja da nekakava paklena žaba koristi leševe rusalki kao mamac - izvrsno 


http://youtu.be/aVYUpIn0ER0

[Meho Krljic]

Evo još malo doživljaja iz Devil May Cry 4. 

Prvo malo atraktivne borbe protiv običnh protivnika. Za ovo nažalost nisam dobio viši rang od A iako sam bi dominantan. Al valjda nisam dovoljno šarao:

http://youtu.be/WBkefIdxQN4


Zato sam ovde dobio SS, valjda se igri dopalo što sam skakutao i bacao protivnike u zrak:

http://youtu.be/C5GOpgFJRxk

[Meho Krljic]

E, sad, bosfajtovi. U DMC igrama ovo su uvek hajlajti borbe i teraju igrača da pokaže šta je sve naučio do tog momenta. U DMC4, igri nepravedno skrajnutoj, interesantno je to što se protiv bosova borimo sa dva vrlo različita lika i borbe su različite. Nero je, kako rekoh, difolt, pa prvo idem sa njim, a evo borbe u kojoj se njegov Devil Bringer, demonska desna ruka, pokazuje kao presudan za uspeh. Plus, DMC4 je, zahvaljujući jačem hardveru mogao da ima ovakve borbe u kojima ima mnogo malih, brzih letećih protivnika i da to, zahvaljujući polufiksiranoj kameri, bude kolko-tolko moguće odraditi bez upadanja u totalnu konfuziju. Plus, naravnmo električni udari putem poda, za svaki slučaj, da se igrač ne opusti previše    Devil May Cry je za mene uvek i bio jedva kontrolisani haos, bosfajtovi u kojima deluje da nema nikakve šanse da se preživi a ipak, nekako, na kraju se pobedi (naravno, ja ovde dvaput zgutam vital star S da se oporavim malo jer me mrzi da ovo igram ponovo):

http://youtu.be/Ui4eG-HL194

A onda... onda jedan od meni najomiljenijih bosfajtova u celom serijalu.    Kada sam prvi put igrao DMC4, pre sedam godina, na Xbox 360ici, Eshinda mi je ostavljala utisak jednog od težih bosova. Ovde se da videti kako je pobeđujem iz prvog pokušaja, bez nešto mnogo demonstrirane taktičke prefinjenosti, što sugeriše da ona nije baš toliko teška. Sa godinama sma shvatio da me je kod nje zapravo više plašio njen dizajn nego set napada koji su više atraktivni nego efikasni. Eshinda potiče iz antičke mitologije, u njoj je ona žena-zmija (She-Viper, kako joj je prezime u igri) ali Kapkomovi dizajneri su, računajući da "obična" kombinacija žene (sisara) i (džinovskog) reptila ne bi bila dovoljno over the top za ovaj serijal (mislim, nije li prvi bos u prvoj igri bio džinovski hibrid tarantule i škorpiona koji iz tla podiže gejzire lave?), odlučili da joj daju i određene biljne karakteristike. A ima li šta strašnije od žene-zmije-biljke? Koja povremeno malo zanese i na arahnida    Plus, ženski atributi su u prvom planu, Eshinda baca seme i nosi jaja iz kojih se odmah izležu demoni i, generalno, ko se ne bi u njenoj blizini osećao neprijatno?

No, kad se apstrahuje dizajn i simbolika, ona je dosta lagan protivnik, pogotovo pošto igrač na ovom stadijumu u igri već može da nakupuje gomilu plavih orbova i time sebi znatno produži health bar. Što se kod mene i vidi, tako da nisam morao ni jednom da koristim predmet da bih povratio zdravlje, mada jesam imao jedan vrlo srećan drop zdravlja pred kraj borbe. Opet, s druge strane, nisam uopšte koristio devil trigger, pa sam time sebi dao hendikep. Pošteno:

http://youtu.be/jvrn-Kn4dXs

I za kraj današnjeg programa, takođe jedna od najomiljenijih mi borbi iz ove igre, susret sa Credom, plemenitim vitezom čiju sestru bi Nero rado pozvao da se povaljaju u senu a koji, iako ovde mora biti poražen, zapravo jeste dobra duša što veruje da se bori na strani anđela. Njegov dizajn je takođe jedna školska lekcija iz Kapkomove kuhinje, kombinacija anđeoskog i demonskog vajba, snage i brzine, plus nekolicine zaista zanimljivih šema napada i odbrane. Namerno sam jedno 4-5 puta restartovao borbu da bih ga porazio bez posezanja za predmetima jer nekako... Credo je zaslužio barem toliko. Ali, naravno, koristio sam Devil Trigger, po prvi put u igri. Ima logike da Nero prigrli svoju demonsku stranu kada je suočen sa potpunom konfuzijom na strani koja se godinama predstavljala kao ona koja brani dobro, Spardinu tradiciju i ljubav prema ljudima. Sama borba počinje oko 2.18 i u njoj po prvi put namerno par puta koristim i pariranja. Ali pošto mi tajming nije jača strana, par puta popijem i strejt direkte u lice zbog pokušaja pariranja    Razlog što su izvesni slojevi publike napadali Ninja Theoryjev DmC ribut je između ostalog što i pored zaista ozbiljnog truda koje su Britanci uložili u tu igru, jedina borba koja eventualno podseća na ovu je ona na kraju, sa Vergilom...

http://youtu.be/IEiAvICWHz8

[Meho Krljic]

(Eshinda je, naravno, moja verzija imena Ehidna, kako se ta žena zaista zove).

[Meho Krljic]

U nastavku mojih pustolovina u Devil May Cry 4:

Devil May Cry je u početku bila vrlo jednostavna igra, makar po temama: sin demona koji se pobunio protiv pakla i izrodio decu sa smrtnom ženom bori se da demone spreči da zauzmu zemaljsku ravan, loveći ih i ubijajući tamo gde se pojave ("ubijajući" možda nije adekvatan termin jer demoni koje Dante u ovom serijalu porazi uglavnom odlaze natrag u pakao, dakle ne prestaju da postoje u apsolutnom smislu), no do četvrtog dela stvari su se izvanredno zakomplikovale, što složenim porodičnim odnosima koji su samo nemušto nagovšeteni u prvoj igri, a što i dubljim ulaskom u ljudske psihološke motivacije i sanjarije o moći. Devil May Cry 4 došao je posle (još uvek) najbolje igre u serijalu koja je i na mehaničkom i na narativnom planu dotakla do tada neviđene dubine, pa je pokušavao da na njima gradi. U mnogim elementima DMC4 je jasna ekstrapolacija fantastičnog DMC3 i zapravo, da je igra pravljena nešto kasnije u konzolnoj generaciji, sa nešto većim budžetom i poznavanjem tehnologije, da druga polovina igre nije koristila iste mape i bosove iz prve polovine, ovo bi danas vrlo verovatno bilo smatrano za suvi klasik jer, mehanički, ovo je vrhunac DMC filozovije koju Ninja Theory ribut jeste korektno imitirao ali ni približno nije dostigao.

Isto važi i za teme jer DMC je prva igra u serijalu gde anđeli imaju prominentno mesto kao koncept i Nerova konfuzija za koga se i protiv koga se bori je palpabilna. Naravno, godinu i kusur kasnije Platinum je izbacio Bayonettu i DMC4 je najednom delovao kao last gen igra, a u njoj su anđeli bili glavni protivnici, no to ne oduzima na eleganciji i lepoti, recimo, ovoj borbi, kada prvi put vidimo da se zajednica koju je mislio da štiti nedvosmisleno stavlja nasuprot Neru (makar u liku njenog duhovnog i de fakto vođe) i šalje anđeoske vojnike na njega. Bianco Angelo vojnici su već susretani u igri pre ove scene ali se sada u njoj prvi put pojavljuju njihovi zapovednici, Alto Angelo i... borba je napeta i uzbudljiva. Ono što je za nju zanimljivo je da je ona neka vrsta krešenda u dotadašnjem toku igre dajući Neru novi taktički izazov koji igrač mora da smisli kako da savlada, ali već desetak minuta kasnije ova vrsta eskalacije postaje rutina i kombinacije Alto i Biango Angelo protivnika postaju normalne za naredne susrete. Ono što menja dinamiku nije samo što su Alto Angelo protivnici bogatiji zdravljem. Oni nose štitove isto kao i Blanco inačica, ali nemaju koplja koja se mogu upotrebiti protiv njih samih kao svoje kolege, već mnogo opasnije sablje, u stanju su da napadaju i iz daljine a i specijalni potez kojim ih bacate na zemlju ih odbaci u daljinu i onda treba ponovo stići do njih:

http://youtu.be/kHo87FxiHj0

Utoliko je onda interesantno videti i ovu borbu jer u njoj Nero na raspolaganju ima novu magijsku tehnologiju koja usporava vreme. Nije da sam nešto veštiji u borbi ali u slou moušnu sve izgleda atraktivnije i ovo je u ono vreme bio jedan od značajnijih detalja po kojima se igra jasno razlikovala od Playstation 2 prethodnika:

http://youtu.be/RbM3nvbwa28

[Meho Krljic]

E, sada bosfajtovi.

Agnus je već figurisao kao proivnik u jednoj od prethodnih misija ali tamo se krio iza neprobojnog stakla i slao svoje dronove na Nera. Sada je vreme za ful monti konfrontaciju i ovde se insektoidna tema nagoveštena za ovog protivnika vehementno realizuje. Agnus je naučnik, prototip zlog amoralnog eksperimentatora, sadističkog analitičara i sintetičara stvari koje ni bog ni priroda nisu smatrali podobnim za ovaj univerzum, takoreći eho doktora Mengelea, pa je onda i prirodno da će njegova "demonska" forma biti udaljena ne samo od ljudskog već i od toplokrvnog, pa čak i od reptilskog. Već smo imali Ehidnu kao reptila u igri, ali Agnus je neka vrsta moljca. Naravno, njegova demonska forma nije baš demonska, ovo što vidimo je najviše tehnologija, tek malo onostrano, ali je on dosta napet protivnik jer i dalje komanduje letećim mačevima, ima i druge projektile, a u stanju je da napada i area of effect udarima, pa čak ima i hvatanje kojim ne samo da Neru oduzima zdravlje nego ga prebacuje sebi. Mengele, metaforički, jelte, kao eksponent kulture koja je od smrti napravila profitnu industriju.

Kako god, ovo je pobeda iz recimo trećeg ili četvrtog pokušaja, bez korišćenja predmeta, zato što Agnus nije toliko težak. Sama borba kreće oko 45 sekundi unutar klipa, a treba i podvući da je osnovni povod za borbu to što Nero vidi devojku na koju se loži u kandžama okrutnog naučnika koji radi užasne stvari. Imajući Kyrie kao devičanski kontrast Trish i Lady (videćemo jednu od njih u kasnijim videima) koje su dizajnirane kao kurve, podsećam se na pubertetske i skoro pa retrogradne osnove narativa ovih igara 

http://youtu.be/wl9lUywjx9Y


E, onda sledi borba koja je na više načina centralni događaj u ovoj igri: sukob Nero vs. Dante. Naravno, njih dvojica se već na samom početku igre sukobljavaju (to je zapravo i tutorial) i narativni zamajac za prvu trećinu je Nerova potera za Danteom jer veruje da je Dante ubio Sanctusa i odgovoran je za invaziju demona na Zemlju, međutim do ovog trenutka Nero shvata da stvari nisu baš tako proste ali je toliko frustriran i besan serijom neprijatnih otkrića i izdaja iz poslednjih par sati da je spreman da se pobije iz čista mira. Dante, pak, ovo doživljava kao test za klinca za koga je već svestan da je na neki misteriozan način nekakva, delimična, reinkarnacija njegovog neprežaljenog brata i on u borbu ulazi mnogo bolje raspoložen. DMC igre su uvek imale ovakve borbe, u kojima se borite protiv protivnika približno istih dimenzija i uporedivih sposobnosti i kad ovde udari junak na junaka, nema razočaranja - Dante koristi pun opseg svojih sposobnosti iz sva četiri osnovna borilačka stila koja je imao u DMC3 i borba je teška i napeta. Razočaranje je, naravno, moja taktika kojom ga pobeđujem, ali pošto sam nastojao da borbu završim bez korišćenja predmeta, onda sam morao da igram ovako. Kako god, ovo mi je jedna od najomiljenijih borbi iz celog serijala i borba zbog koje sam maltene odustao od igre u prvom prelasku jer mi se činilo da je Dantea nemoguće pobediti    Ali naravno da je moguće. Borba kreće oko 1.16:

http://youtu.be/qvzDxgAmefk

Konačno, finalna Nerova borba u prvom delu igre, sukob sa Sanctusom, starim, mudrim, mirotočivim, jelte, duhovnim vođom male zajednice koja obožava Danteovog oca i pokušava da njegovu džinovsku statuu oživi demonskom esencijom kako bi služila kao spasitelj    Sanctus je, dakako, surogat-očinska figura, moći žedni muškarac koji svoje poodmakle godine samo naizgled koristi da duhovno vozdigne pastvu a u stvari sanjari o sili kojom će je, doduše, zaštititi ali samo tako što će je transformisati u zajednicu robova. Nero je ovde prevashodno zbog seksa, ispostavlja se da su Kyrie i on sastojci demonskog recepta, pa je voljan da se pobije sa bilo kim, a pogotovo sa ljigavim kvazi-ocem, da bi zaštitio ženu koju voli. Ovde sam morao da isečem uvodne priče jer sve ne bi stalo u 15 minuta kolika je restrikcija na PS4 a i koristio sam predmete jer ovu borbu ne volim. Nije ona teška taktički, vrlo je jasno šta treba da se radi ali je dosta podlo dizajnirano to što, kada Nero razbije Sanctusovu zaštitnu sferu, ovaj mudri stari čovek onda beži u drugu stranu i koristi vatreno oružje da našeg sokola drži na razdaljini. Fak det šit, zgutao sam nekoliko vital starova da budem kadriji da pobedim. Pa i ja sam samo čovek:

http://youtu.be/j4PpO9JCA6k

[Meho Krljic]

I nakon što sam uspešno okončao deo igre koji se igra sa Nerom, evo prvog bosfajta u drugoj polovini, onoj gde se vraćamo standardu DMC serijala, igranju sa Danteom. Naravno, Dante je donekle nalik na stare, udobne razgažene čizme, igra nam daje slobodno šaltanje između sva četiri osnovna stila iz trećeg nastavka plus neka klasična oružja za početak (kasnije stižu i neka nova i egzotična) i Dante u početku deluje kao da ste ukucali čit kod jer je značajno snažniji od Nera. No, nedostatak Devil Bringer mehanike na koju se igrač do tada navikne se oseti, barem u prvih nekoliko minuta jer igra ne samo da na igrača baca teže protivnike nego i ograničava vreme da se dovrši prva misija. Kako god, Dante brzo postaje samo produžena ruka igračeve volje, o borbama se više ne razmišlja, one se žive itd. itd. i kada stignem do sirote Ehidne, i sa Danteom je pobedim iz prve, bez korišćenja predmeta. Naravno, treba mi malo duže da se setim da sam kod Dantea kupio air hike (dupli skok) ali kad se setim, ona više nema nikakve šanse    Borba kreće oko 1.21:


http://youtu.be/oOVaIn5ydoU