Šta igram(o)

[Petronije]

Meni prijaju tvoji detaljni opisi sa dozom humora, mozes slobodno na nastavis ovako da piskaras kad odigras nesto vredno paznje.

[neomedjeni]

kad odigras nesto vredno paznje.

U prevodu, instaliraj već jednom taj Dark Souls!!! 

[Tex Murphy]

Meni prijaju tvoji detaljni opisi sa dozom humora, mozes slobodno na nastavis ovako da piskaras kad odigras nesto vredno paznje.

Хвала друже!!!!

[Tex Murphy]

kad odigras nesto vredno paznje.

U prevodu, instaliraj već jednom taj Dark Souls!!! 

Шта је то? Јел има за ПЦ?

[Meho Krljic]

Ima.

Ali to na stranu, lepo si ti ovo živopisao. Meni je Autlast vrlo prijao uzevši u obzir da je kratka i slatka igra koju je napravilo svega 11 ljudi, tako da se slažem sa većinim tvojih opservacija.

[neomedjeni]

kad odigras nesto vredno paznje.

U prevodu, instaliraj već jednom taj Dark Souls!!! 

Шта је то? Јел има за ПЦ?

Igra ima.


Kontrole nemaju. 

[Tex Murphy]

Ima.

Ali to na stranu, lepo si ti ovo živopisao. Meni je Autlast vrlo prijao uzevši u obzir da je kratka i slatka igra koju je napravilo svega 11 ljudi, tako da se slažem sa većinim tvojih opservacija.

Е видиш, то за 11 људи нисам знао, тј. сазнао сам тек из твог текста који сам прочитао одмах након што сам написао свој пост То је онда стварно респектабилан подухват. Мени је ово са дужином игре апсолутно супер. Ја волим много и епске РПГ-ове, али ето баш јуче тај исти друг (из поста о Оутласту) ми каже да је потрошио неких 400 и нешто сати на Вичера тројку. И контам "Људи моји, па ђе да нађем четристо сати!"

Је ли играо неко Њхистлеблоњер, експанзију за Оутласт?

[Tex Murphy]

kad odigras nesto vredno paznje.

U prevodu, instaliraj već jednom taj Dark Souls!!! 

Шта је то? Јел има за ПЦ?

Igra ima.


Kontrole nemaju. 

Онда ништа од тога. Кад се само сјетим колико пута сам кутију са Принце оф Персиа играма треснуо о зид управо због контрола (читај: недостатка истих)...

[neomedjeni]

Ma to je neka Petronijeva i Mehova japanska opsesija koju ič ne razumem, taman posla da te nagovaram da igraš. 

[Meho Krljic]

To je igra koju su na sajtu Rockpapershotgun, vodećem sajtu o PC igrama u Engleskoj i svetu, proglasili za najbolji PC naslov ikada, a na US Gameru proglasili za najbolju igru uopšte u poslednjih 15 godina. Nije samo moja i Petronijeva (i Milanova) opsesija.


To za kontrole, to je samo tvrdoglavost na delu, danas svaki pristojan čovek ima USB kontroler u kući.

[Tex Murphy]

Могуће, али ја сам ипак човјек који одрастао на нишањењу мишем и ти контролери ми изгледају потпуно неудобни. Једноставно не могу да разумијем да неко тим чудом у некој пуцачкој игри може нешто да нациља. Знам да људи ИГРАЈУ тим чудима, али да играју успјешно, то ми није ништа вјероватније од оних небулоза типа да авиони стварно лете и сл.

[Tex Murphy]

Него, шта бијаше тај Дарк Соулс и по чему се издваја од других игара сличног типа (који год то тип био)? Знам да могу у секунди да одем на Википедију и то видим, али ипак ми је драже да о томе читам у постовима драгих колега из наше мале али симпатичне заједнице него у неким генеричким и досадним чланцима.

[Petronije]

Ni meni nije jasno kako neko moze da puca sa kontrolerom. Igrao sam svojevremeno na sonijima kecu i dvojci pucaljke kontrolerom i brzo batalio. Nikad se ne bih navikavao na nesto sto je losije ako imam bolju alternativu. Ali Dark Souls nema veze sa tom pricom, igra se svodi na macevanje i bacanje magija, i jednostavno je stvorena za dzojped i tu nema dalje price. Ne mogu sad da kuckam sa tapatalka detaljniji opis kojim bih te zainteresovao ali ako ocekujes igru koja bi se uklopila u neki standardni rpg kalup, nemoj ni da pocinjes. Kad dodjem kuci ako ti Meho vec ne napise neki brzinski rivju, iskucacu par redova.

[Meho Krljic]

Pa, kontroleri svakako nisu isprva dizajnirani za FPS igre, njihov dizajn je krenuo, bar ovih modernih, od dizajna NES kontrolera koji je imao d-pad (krst) i još po koje dugme za skok i pucanje, jer su bili pravljeni za 2D platformere i šutere. Onda su Nintendo i Sony sa razvojem konzola koje su imale 3D akceleraciju počeli da dodaju više tastera i analogne stikove na kontrolere jer su pravljene 3D igre pa onda i FPSovi za konzole, a u poslednjih deset godina su FPSovi jako popularni na konzolama pa su i kontrole na kontrolerima sofisticirane. Naravno da nikada kontroler nije precizan i brz kao miš i tastatura ali za igrače poput mene i tebe, koji nemaju velike ambicije da se takmiče, moderne FPS igre se vrlo udobno igraju kontrolerom. Evo mene kako igram FPS igre na Playstationu:


http://youtu.be/5PrvxyWgJuw

http://youtu.be/4jzESQf06G0

http://youtu.be/HGG0f_hjezk


Što se tiče Dark Souls, mnogaja je srca ta igra osvojila time što je u pitanju akcioni RPG koji igrača tretira kao misleće biće. Ne u smislu da ima teške pazlove, ove igre gotovo isključivo rade borbu, nego u smislu da te igra ne drži za ruku, da očekuje da sve vreme budeš skoncentrisan i primećuješ signale koje igra šalje, i u smislu praćenja priče i u smislu opstajanja u vrlo teškim borbama. Pritom, ovo je igra koja ne dozvoljava da se okreneš i odšetaš od odluke koju si napravio, jer snima poziciju svakih nekoliko sekundi i nema vraćanja na prethodne čekopinte, dakle, sve što si uradio - makar to bilo ubistvo jedinog trgovca u igri koji ima predmet koji ti treba - ostaje u igri i nema mogućnosti da se promeni do startovanja igre iz početka. Ovo igrače podstiče da igraju veoma investirano, da kada rizikuju to rade sa punom svešću šta je sve na kocki itd. Posledica je da se u Dark Souls osećaš kao da si napravio jako važne odluke kada uradiš nešto što u drugoj igri deluje trivijalno jer uvek možeš da se vratiš na prethodni sejv.

Nemam ni jedan snimak sebe kako igram Dark Souls (mada će se to promeniti kada krenem da igram Scholar of the First Sin na Playstationu) ali Bloodborne je dovoljno dobra aproksimacija (isti studio, isti ljudi, ista filozofija igranja, samo ne pripada zvanično Souls serijalu), pa možeš da pogledaš recimo ovo:


Vikar Amelija

Lovkinja

Martir Logarijus

[Petronije]

Sve je meho lepo rek'o, treba jos naglasiti fantasticni dizajn svega u igri, od mape do likova i posebno bosseva, mracna i turobna atmosfera se moze opipati prstima a mehanika borbe je gotovo perfektna. I ogroman replay value zbog gomile raznovrsnih tipova oruzja, oklopa i magija.

[Tex Murphy]

Хм, ово што пишете звучи прилично хард-кор

[Meho Krljic]

Ma, dajte, ako to igramo Petronije, Milan i ja, ljudi sa ful radnim vremenom, supružnicima, potomstvima ili mačkama na grbači, onda može svako.

[Petronije]

Pogotovo Petronije, koji sto je stariji, ima sve manje tolerancije za "hard kor" igre koje zahtevaju odredjeni trud da bi se savladale. Dark Souls me je kupio bukvalno u prvom hodniku.

[Meho Krljic]

Druge ige se igraju, Dark Souls se živi 

[Petronije]

Tako je Meho grobarcino !!!

[milan]

Nije samo moja i Petronijeva (i Milanova) opsesija.

... koju zbog kolicine posla kojim sam zatrpan ne mogu da igram vec vise od godinu dana... Ni to, ni Bladborn...
A kad se samo setim svih onih mracnih i divnih predela, neprijatelja na koje uvek mozes da se oslonis i bosova koji ti prirastu za srce kao rod rodjeni........

[Meho Krljic]

Eto.. dakle, mora se naći vreme za igranje, ako se čovek želi igrati.

Kao ja, na primer. I dalje vredno igram Metal Gear Solid V, ali sam našao vremena da u pauzama odigram celu solo kampanju igre Devil's Third.

Pomoglo je, svakako, što je solo kampanja igre Devil's Third jako kratka i što bi neko sa malo više vremena i entuzijazma od mene to mogao da odigra u jednom sedenju. Ja sam je igrao tokom protekle nedelje, svaki dan po pola sata-sat i mislim da sam u nju stucao manje od deset sati, što, kada se uzme u obzir da je ovo jedna od najgore ocenjenih "propisnih" konzolnih igara ove godine, zaista ne govori u prilog ovom projektu koji je bio u razvoju godinama. Nema mnogo sumnje u to da će, kada se budu pravile godišnje liste, ova Wii U ekskluziva biti na vrhovima spiskova sa najvećim razočaranjima i najvećim govancima godine. Signali su bili jasni još početkom leta kada su prvi novinari dobili priliku da odigraju Itagakijev povratnički naslov i došli kući temeljito neimpresionirani. Kad se zna da su preview eventi generalno prijateljske situacije te i da igre koje kasnije dobiju loše prikaze generalno imaju pozitivno napisane preview najave, ovo je bio solidan signal za uzbunu za svakoga ko je, kao, recimo ja, suludo priorderovao ovu igru sve u nadi da će Itagaki trijumfovati u nemogućim uslovima i isporučiti memorabilan naslov. Lomio sam se ceo Avgust da li da otkažem priorder slušajući britanske novinare kako se podsmevaju igri (u Americi ona još nije ni izašla, i najavljuje se tek za Decembar što je samo za sebe dovoljan signal za uzbunu) ali na kraju sam ostao veran i Itagakiju i Nintendu računajući da je u redu da primim metak na prsa i kupim jednu konsenzualno lošu igru da bih malo potpomogao ljude koji su mi doneli mnogo zadovoljstva u životu, u trenutku kada im je teško - Satoru Iwata je umro mesec i po dana pre izlaska igre a Tomonobu Itagaki je u videu kojim je najavljivao izlazak igre, sedeći na podu u slabo osvetljenoj prostoriji ispred seta bubnjeva delovao kao čovek koji je konačno sišao sa uma...

Ne treba previše okolišati: Devil's Third je loša igra koja kao da je promašila deceniju, pritom urnebesno nepodobna za konzolu na kojoj je ekskluzivno izašla. Priča o njenom trnovitom razvojnom putu je sigurno izvanredno poučna, pomalo tragična i komična iako iz nje znamo samo fragmente. No, dajdžest verzija je dovoljna da se shvati zašto ova igra verovatno nikada nije ni trebalo da izađe a zašto je, kada je ipak izašla, ispala ovakva...

Tomonobu Itagaki je bio jedan od najcenjenijih Tecmovih dizajnera tokom deceniju i po, zaslužan za neke od njihovih najcenjenijih franšiza poput Ninja Gaiden i Dead or Alive. Vodio je Team Ninja i sedeo u odboru firme, pre nego što je 2008. godine, nešto pre nego što će se Tecmo spojiti sa Koeijem, otišao iz kompanije uz buku i metež optužbi za seksualno uznemiravanje i protivoptužbi za uskraćene bonuse i klevete... Dizajner navikao da bude tretiran kao rok-zvezda pojaviće se nekoliko meseci kasnije sa novim studijem, Valhalla, i najaviti saradnju sa THQ-om iz koje će izaći nova akciona ektravaganca - igra Devil's Third, tada najavljena za Xbox 360 i PS3. Rani koncept videi su delovali obećavajuće, sa mnogo atraktivne akcije ali umesto tradicionalnije japanskog mizanscena Ninja Gaiden igara, Devil's Third je očigledno išao na "zapadniji" look pa i mehaniku, kombinujući akrobatsko mačevanje sa klasičnom konzolaškom pucnjavom.

U međuvremenu, Tecmo je nastavio da radi Ninja Gaiden igre i pošto je Ninja Gaiden 3 bio veoma loš a Yaiba spinoff očajan, delovalo je kao da je Itagaki zaista bio jedino što valja u Team Ninja i nije nas PREVIŠE brinulo što o igri dugo vremena nismo čuli ništa.

Naravno, sad znamo kako urnebesno zvuči kad kažete da ste imali ozbiljne planove za lansiranje novog, atraktivnog IP-a putem izdavanja igre za THQ ali krajem prošle decenije, THQ je još uvek bio poseban izdavač, korporacijska životinja sa simpatičnim direktorom, gejmerom, stripadžijom, filmadžijom itd. Denijem Bilsonom koji je želeo da stvari radi drugačije od 2Kova, Aktivižna i EAova ovog sveta...

Naravno, stvari su se vremenom kristalisale: THQ je lagano klizao u stečaj a Devil's Third se sve manje pominjao u vestima. Kada je firma na kraju otišla na doboš, niko, baš niko nije hteo da otkupi Itagakijev novi IP za koji smo u tom trenutku mogli da kažemo da je verovatno ništa više do puki vapourware.

A onda, potpuno neočekivano i do danas neobjašnjeno, Nintendo se pojavio kao dobrodušni investitor i izdavač koji će ovoj igri pomoći da se dokotrlja do cilja i izdati je kao ekskluzivu za Wii U. Nisam siguran da ću ikada saznati kako je došlo do toga da se family friendly Nintendo udruži sa krvoločnim Itagakijem i videti ime Satorua Iwate na odjavnoj špici ove igre u ulozi izvršnog producenta proizvodi izrazito čudan osećaj - Nintendo su do sada napustili praktično svi 3rd party partneri ali akvizicija ovakve igre naprosto nikada nije imala smisla. Kada je Nintendo stao iza Platinumove Bayonette 2, igre izražene erotske note i ispunjene estetizovanim ali no-nonsense nasiljem, to je makar delovalo kao da Nintendo pokušava da proširi demografiju koju gađa svojim igrama time što će izdati za sebe nekarakterističnu ali visokokvalitetnu igru. No, Devil's Third ne samo što se po estetici nimalo ne uklapa uz sve te Kirbyjue, Donkey Kongove, Marije i Captain Toadove koji krase deo moje police posvećen Wii U igrama, već je i naprosto loša igra niskog kvaliteta. Verovatno najlošija Wii U igra koju sam kupio.

A opet, ovo je igra uz koju sam prilično uživao. Delom jer se kroz slojeve njenog nedopečenog dizajna i neispolirane tehnologije nazire dobra igra koju je Itagaki imao u svojoj glavi kada je pisao dizajn-dokument, delom jer je igranje Devil's Third praktično disekcija, jedna nepraštajuća ali fascinantna studija slučaja o tome šta se dešava kada vrhunski japanski dizajner akcionih igara odluči da napravi igru kakvu misli da zapadni igrači žele da igraju.

Ninja Gaiden 1 i 2 su bili remek-dela. Original možda za nijansu savršeniji u balansu svih elemenata, ali i nastavak je bio izvrstan i gde je izgubio na prenaglašavanju određenih elemenata gejmpleja (još neprijatelja, još krvi, još eksplozija) tu je i dobio na čistom testosteronu (JOŠ neprijatelja! JOŠ krvi! JOŠ eksplozija!!), nikad ne gubeći izvanrednu eleganciju akcionog gejmpleja u kome je Ryu Hayabusa, titularni nindža bio neverovatno precizno, smrtonosno oružje u rukama igrača sa ogromnim spektrom poteza koje je mogao izvesti i arsenalom hladnih alatki od kojih je svaka imala svoj karakter i omogućavala poseban pristup borbi.

U poređenju sa tim, Devil's Third je šepav, nesiguran i smešan, akciona igra koja želi da bude jako muževna ali posrće i povodi se na svakom koraku poput pijanog sararymana koji se vraća sa posla svom malom stanu u predgrađu, nesigurna da li želi od igrača da bude dobar u pucanju, ili sječenju mačem, nikada mu ne dozvoljavajući da bude zaista dobar u ijednom.

Sama postavka je zanimljiva i, kako već rekoh, ja sam u igri i uživao - ovo je po estetici i opštoj filozofiji jedan pravi "B" naslov, igra koja bestidno preuzima tuđe ideje i rešenja, a koja i u samom scenariju i estetici ide na direct to DVD štimung. Teroristička organizacija nastala od ruskih specijalnih jedinica razočaranih time kako se otadžbina podastrla dekadentnoj Americi po raspadu SSSR uspeva da aktivira staro sovjetsko oružje iz najcrnjih košmara hladnog rata i ne samo da ruši trećinu svih satelita na nebu iznad Zemlje, već i masivnim EMP bljeskom van funkcije ostavlja ogroman deo elektronike na površini planete. Ovo im nije dosta pa se iz sve snage trude da aktiviraju stare sovjetske interkontinentalne projektile sa nuklearnim punjenjima kako bi uništenjem Pekinga, Nju Delhija i Londona isprovocirale globalni rat u kome će ogromno uništenje populacije konačno značiti ujedinjenje ljudske rase u jednu naciju pod jednim, pravičnim vođom.

To neće proći, kažu ostaci američkih vojnih obaveštajnih službi i iz zatvora u Gvantanamo Beju u kome je u toku užasna pobuna se regrutuje bivši član iste terorističke organizacije koji se svojevremeno predao američkoj vojsci kada je shvatio da pored sve vere u revoluciju, ne veruje i u ubijanje civila i dece.

Protagonistu igre, Ivana, zatičemo u podrumu zatvora kako, ignorišući pobunu koja se iznad njega dešava, svira bubnjeve     (bubnjeve je za potrebu audio snimka odradio Shinya iz Luna Sea). Ivan je karikaturalno preteran ali, paradoksalno dostojanstven lik - odmeren i miran ratnik čija groteskna fizionomija (nagi torzo istetoviran kanđi ideogramima, sve do lica, tamne naočari, obrijana glava) i manirizmi (paljenje cigarete ili ispijanje votke iz pljoske usred borbe) sugerišu parodiju ali čije ponašanje, iako igra jedva da ima radnju, uspeva da ostane sa pozitivne strane nekakve "kinematske akcione drame".  Hoću da kažem, iako je igra nabijena svim testosteronskim stereotipima kojih čovek može da se seti, od posebnih animacija za završnice kada se borite hladnim oružjem pa do ženskih protivnika sa ogromnim sisama koje u rat kreću u tesnim, pripijenim kostimima, Ivanovo ponašanje i njegov odnos sa Delta Force jedinicom NPC-jeva koji se bore uz njega skoro sve vreme, su na mestu i sugerišu pristojan B film za mušku omladinu.

Ivan i Delte pred sobom imaju nekoliko stotina vojnika naoružanih automatskim oružjem, bacačima plamena, sačmarama, raketnim bacačima i miniganovima, nindže sa različitim oštrim predmetima u rukama, ali i mutirane žrtve genetskih eksperimenata, te ključne pripadnike terorističke organizacije koja stoji iza svega a koji su svi po nečemu izuzetni borci koje Ivan ima da porazi u dramatičnim duelima jedan na jedan. Igra se odvija neverovatno predvidivo, kao da je neko pokušavao da napravi sažetak svih cover-shooter naslova iz prošle decenije, sa lokalitetima koji ne bi mogli biti manje maštoviti ni da su ih fotokopirali iz Xbox 360 kataloga za 2008. godinu. Ivan i ekipa će da pucaju na neprijatelje na aerodromima, u prostranim skladišnim zgradama, u kanalizacijama (naravno) kao i u rovovima okruženim protivavionskom odbranom, izmičući se ispred rafala, zaklanjajući se iza zidića visokih do struka i radeći sve ono što smo već hiljadu puta radili u Gears of War, Army of Two, Dead to Rights i nebrojenim drugim igrama iz prošle generacije.

Samo lošije. Devil's Third sve radi lošije od svojih uzora - dizajn nivoa je ekstremno linearan i nemaštovit i jedini način da čovek oseti malo uzbuđenja je da sve vreme sprinta kroz mape čak i ako to znači da će negde zgaziti na minu. Neprijatelji su istovremeno glupi i imaju nepoštene prednosti da uvek znaju gde je Ivan. Igra ni u jednom trenutku ne uspeva da se odluči da li želi da Ivan bude mačevalac ili strelac pa neugodno šalta između situacija dosadnog napucavanja sa tačkicama udaljenim po dvesta metara i in-your-face kasapljenja gde je od ninja gaiden elegancije ostalo vrlo malo.

Vidi se ovde šta je bila osnovna ideja: ima trenutaka kada sve klikne i shvatite šta je Itagaki video u svojoj glavi kada je ovo pravio, recimo kada uletite u sobu gde ćete jednog nindžu razneti sačmarom pa bez gubljenja koraka trgnuti Katanu sa leđa i njegovu dvojicu kolega sa 4-5 dobro odmerenih pokreta tranžirati za zamrzivač. Igra ima i pucanje s boka, i precizno nišanjenje, ima i blokiranje i izbegavanje neprijatelja, slabe i jake napade i atraktivne završnice ali nažalost u svemu je jako, jako trapava. Tranzicije između pucanja i sječenja su spore i nedovoljno efikasne da bi promena taktike kada shvatite da niste dobro procenili situaciju uopšte bila dostupna. Mačevalačke završnice izgledaju brutalno ali su često uzrok Ivanove pogibije jer kolege vojnika koga upravo spremate za salamuru vreme provode dokono prazneći svoje okvire u Ivanova leđa. Mnoge vojnike je moguće ubiti metkom još pre nego što se osveste da ste uopšte u prostoriji, jer niste prešli liniju na kojoj je nevidljivci okidač njihove skripte, čak i kada vam za to treba 2-3 metka koje ispaljujete u razmaku od po nekoliko sekundi. Primanje metaka kroz zaklon je rutinska pojava, saplitanje o geometriju i kačenje o zidove je normalna stvar, nestanak iz vidnog polja kamere ili zarobljenost u kombou koji se ne može prekinuti iako se protivnik, uh, nalazi, iza Ivana jer autotargeting nije profunkcionisao kada ste zamakli za ugao, su česti uzroci pogibije.

Igra je, takođe, prepuna momenata kada Ivan mora stacionarnim mitralljezom ili topom da pokosi gomile neprijateljske pešadije ili mehanizacije i ovi momenti su korektni ali bukvalno jedva iznad linije korektnog a tu je i jedan trenutak kada vozite oklopljeni džip niz snežnu padinu i pucate na vojsku, oklopna vozila i helikoptere kao u nekom jedva-kompetentnom pokušaju da imitirate Gears of War 2. Itagaki dosta bestidno krade i od svojih i "psovete" Mikamijevom maestralnom Vanquish su više nego očigledne ali kao i sve ostalo, poluiskorišćene i nedopečene...

Shvatam ja da blatim gejmplej iz sve snage, ali opet velim, cover shooting, iako nikada, ni jednog momenta, ne deluje inspirisano, dobar deo vremena je makar tehnički korektan, a utrčavanje u mele i povremeno dobar ritam borbe hladnim oružjem, kako već rekoh, sugeriše da je ispod ove osrednje-do-loše igre ipak negde zakopana dobra igra koja što zbog neiskustva a što zbog development hella u koji je Valhalla upao nikada nije uspela da se pomoli.

Razlika između pojedinih misija/ nivoa je takođe vidna, neki imaju interesantniji dizajn i raspored neprijatelja sa makar očiglednim trudom uloženim da se igrač izvede iz zone komfora pucanja iz zaklona i potrebom da se studira bojište i odredi korektna taktika. Neki su pak očigledni filer - treća ili četvrta misija u igri je najgrešnija u ovome, dajući igraču posle koliko-toliko "normalnih" protivnika, dugačku sekciju borbe protiv mutiranih čudovišta koja su sunđeri za metke i koja se moraju poražavati dugačkim bežanjima u krug i trošenjem ogromne količine municije. Srećom, ovo se ne ponavlja (previše) prema kraju igre.

U ovakvoj igri bosfajtovi moraju biti dizajnirani da budu hajlajti jer Itagaki je svoje dobro ime izgradio na račun između ostalog fantastičnih bossova iz dve Ninja Gaiden igre. Set pisovi naprosto ne mogu da odrade isti posao i mada i njih ima, naravno najviše na kraju igre, Devil's Third čini napor da nam da klimakse u vidu borbi protiv Ivanovih bivših ratnih drugova. I naravno, i ovde su stvari neujednačene. Neki bosfajtovi su nespretne afere saplitanja po mapi i pucanja dok ne potrošite svu municiju, dok su drugi napeti mačevalački dueli koji ponovo sugerišu da je ovo mogla biti mnogo bolja igra da je produkcija bila manje trnovita, da je dizajn bio manje razapet između istoka i zapada, da je Itagaki iza sebe imao sistem koji je verovao u njega i u koji je on verovao kao u vreme dok je radio za Tecmo...

Ali nije. No, neki od bosfajtova su pristojni i mogu da žalim što cela igra nije mogla da bude na njihovom nivou. Opet, Devil's Third čak ni ovakav kakav je nije proizvod koji bi uopšte trebalo da postoji na tržištu u 2015. godini - od povremeno neobično nekompetentnog performiranja Unreal endžina (padovi frejmrejta u ne-preterano-busy momentima) pa preko prljavog karaktera i nedopečene mehanike, sve do činjenice da je svima jasno da će ova igra izgubiti pare izdavaču i okaljati ime autorima. I činjenica da sam ga odigrao, donekle ga voleo i poželeo da imam još Ivana u svom životu, a zatim pročitao Itagakijevu poruku na kraju špice kojom se igračima izvinjava što su ovoliko čekali i govori da njegova i njihova strast prema igrama nikada neće umreti i da mi je to bilo simpatično, sve to gradi jednu neobičnu smešu emocija i senzacija po kojima ću ovu igru pamtiti...

Pošto sa Wii U nemam način da snimam video, odabrao sam nekoliko tuđih JuTjub videa da ilustrujem kako to sve izgleda:

http://youtu.be/1wKkXZqHvyQ

http://youtu.be/MOZKzk9LYXc

http://youtu.be/DjwK4VTP1N0


P.S. Igra ima i multiplejer koji još nisam isprobao ali koji je najavljen kao free to play naslov za Steam u neko dogledno vreme... Pa, eto...

[Tex Murphy]

Па ово не изгледа тако лоше.

[Meho Krljic]

To sve vreme i pričam!!!!!!! 

[Meho Krljic]

Nastavljamo sa Metal Gear Solid V futidžom. Prvo da se vidi da, iako Quiet držim u kavezu, potrudio sam se da napravim romantičnu atmosferu:

http://youtu.be/9HC6iNBGy18


Ovo drugo je malko ozbiljnije i prikazuje kako iz sovjetskog logora izvlačim zarobljenika koji mi treba da bih pravio bolje oružje. Nije da sam sve baš hirurški izveo ali je dobar primer kako treba imati na umu cilj misije i, kada i krene po zlu, biti svestan da se i dalje može izaći kao pobednik. Samo ne kao nedodirljivi superheroj    Ali sam bar zdipio Rusima kasetu A-Ha koju su slušali  Zanimljivo je i gledati jer sa sobom vodim psa koji em namiriše neprijatelje i mogu da znam gde su i pre nego što ih ugledam, em koristim njegovo lajanje kao način da ih uvučem u zamku.

http://youtu.be/RUtCJN_eMsk

[Meho Krljic]

Ovde imam na programu uništenje sovjetske oklopne jedinice. Malo sam zbunjen na početku jer mislim da će, kao i prethodna, ovo biti tenkovi koji idu drumom. Pa zato postavljam mine na koje posle sam naletim    (odmah na početku videa). No, ispostavlja se da su ovo pokretne platforme za kansiranje raketa zemlja-zemlja, sa posadom i da mi je cilj uništenje i mehanizacije i posade. Jedno vozilo raznesem raketom, ali posle shvatim da sam apgrejdovao Fulton balon, pa da drugo mogu da ukradem    Ima ovde dosta tumaranja o mraku ali hajlajti su kada oko 5 i 20 zakačim vozilo balonom i transportujem ga u svoju bazu, te oko 6 i 54 kada pažnju preostalim vojnicima privučem izbacivanjem lutke na naduvavanje u obliku Big Bossa, samo što je ovo unapređen model koji i izgovara rečenicu "Kept you waiting, huh?" tako da Sovjeti misle da imaj posla sa živim čovekom. Hileriti ensuz:


http://youtu.be/kgMiQzp6mKk

[Meho Krljic]

Evo i još jedne demonstracije kako otprilike izgleda "prava" misija u Metal Gear Solid V. Naravno, pošto misija ne može da stane u petnaest minuta koliko je limit na trajanje videa, ovde se ne može videti sve, ali je ovo misija koju sam odradio relativno efikasno, dakle, bez pogibija i za manje od pola sata.

Elem, misija je sledeća: negde u Zairu kidnapovan je britanski vojni obaveštajac. Pošto mi njegovu poziciju znamo samo u širem smislu, ideja je da pronađem i identifikujem prevodioca sa Afrikaansa na Engleski koji će ispitivati ovog zarobljenika, pa da prateći ga otkrijem i gde je zarobljenik i oslobodim ga.

Problem je što ja nisam dovoljno strpljiv da bih tako odradio misiju i što čim uđem u zonu shvatim da pored ovog zarobljenika ima još zarobljenih Britanaca koje mogu da oslobodim iako je misija eksplicitno da se oslobodi samo taj jedan, kodnejmovan Vikont. Tako da rešavam da improvizujem. Ono što se u videu ne vidi, prvih desetak minuta misije, je kako nalazim prvog i drugog zarobljenika i obojicu oslobađam bez uzbune da bih video kuda dalje ide prevodilac. Međutim obaveštajni podaci koje dobijam od prve dvojice govore da je Vikont možda, malo komplikovaniji lik nego što se na početku mislilo, sa motivima koji nisu nužno u skladu sa mojim. Ipak, plaćeništvo je plaćeništvo pa nastavljam da tragam za njim. Video počinje u trenutku kada je prevodilac (označen žutim oko svog markera) već stigao u logor prepun vojske a ja pokušavam da nekako osmatrajući prostor oko njega ugledam zatvorenika.

Pošto sam ja nestrpljiv i blentav, dobar deo misije svodi se na to da izazivam uzbune pa me vojnici jure a ja bežim unaokolo ne bih li prišao centru logora sa druge strane i izvideo je li tu čovek koga tražim. Naravno, dok god je uzbuna, prevodilac ne ide do zarobljenika pa se ja oslanjam na ideju da ću ga identifikovati ili ja sam, durbinom, ili će ga pas nanjušiti.

Tako se na četrdesetak sekundi unutar videa prvo odlučujem da raketom raznesem protivavionski radar na obodu logora. Uzbunu sam već izazvao jer su me videli a ovo će privući svu vojsku na ovu stranu, plus, ubuduće će moj helikopter moći da prilazi mnogo bliže jer nema radara. Kako god, koristim gužvu da se prišunjam sa druge strane i nailazim na zatvorenika koji je, u metežu koji sam izazvao, ostavljen na trenutak sam. Fultonujem ga na sigurno oko 1 i 20 ali mi Miler i Ocelot javljaju da ni ovo nije čovek koga tražim.

Narednih nekoliko minuta su frustrirajući i za mene i za plaćenike koji drže ovaj logor jer pokušavam iz nekoliko uglova da priđem zgradi ispod brežuljka koja deluje kao da bi u njoj mogla da bude prostorija za ispitivanje zarobljenika (a i prevodilac se oko nje mota). Nekoliko puta sam na ivici smrti, sa desetinom vojnika koja puca na mene dok bežim poput sivog sokola, no, negde posle 5 i 20, nađem konačno zadovoljavajuću rutu do nebranjene kućice u logoru. Onda proradi pištolj sa omamljujućim strelicama, a zatim se setim da je najbolja diverzija ona koja mi daje i nešto dodatno pa miniram komunikacionu antenu na toj strani logora pre nego što krenem da se šunjam ka velikoj zgradi gde verujem da ću naći zarobljenika. Na 8 i 42 aktiviram eksploziv i većina vojnika otrči da vidi šta je to bilo a par zaostalih stražara obradim pesnicama. Onda skoro da sve propadne kada me jedan vojnik koga nisam video iznenadi s leđa. Srećom, refleks mod mi dozvoljava par sekundi lufta pa ga pogađam uspavljujućim projektilom u glavu pre nego što uspe da digne uzbunu. Huh.

Posle toga konačno ulazim u zgradicu ali... u njoj nema ljudi. Ni zarobljenika, jelte. Ali su tu dokumenti čijim prelistavanjem shvatam gde se nalazi poslednji zarobljenik. Sada više ne moram da pratim prevodioca i krećem prema obeleženom mestu s namerom da konačno spasem Vikonta. Nažalost, izazivam uzbunu ali ovo u stvari na kraju dobro ispadne jer dok svi misle da ja napadam logor, ja bežim na sasvim suprotnu stranu, pošto zarobljenika drže negde izvan logora. Vojnika oko njega ima malo, pa ih lako savladam i oslobodim ali onda sam u fazonu i da otmem prevodioca jer mi treba - ne razumem Afrikaans. Ovaj deo misije, potpuno opcionog tipa, obavljam, uh, dosta neelegantno ali uspevam da kidnapujem prevodioca a kada uletim u sukob sa njegovim ortacima, proradi bacač granata koga sam nedavno razvio u svojoj bazi da zamenim automatsku pušku koju sam do tada nosio na misije. I voila...


http://youtu.be/N-MCnFtYsCo

[Perin]

Elem, kao i inače, SW: ToR mi dosadi nakon dva meseca, pa sam sad odlučio da presečem igranje sa Telltelle serijalom Game of Thrones. Neki će se setiti, a neki neće, da sam kupio pomenutu igru na jednoj od rasprodaja na Steamu, ali u to vreme je izašla samo prva epizoda, pa sam evo, nakon dugo vremena, odlučio da odigram preostale sezone, obzirom da će se 6ta i poslednja pojaviti u narednih 30ak dana.

Šta reći? Ukoliko ste igrali Walking Dead ili Wolf Among Us gameplay (možemo li to da nazovemo gejmplejom?) vas neće iznenaditi. Pratite storiju, ponekad pritisnete WASD ili Q E dugmad i to je to. Ali, ono što Telltelle naslove čini popularnim nije gejmplej per se, nego priča i svet u koji je igra smeštena...A priča se vrti oko malog klana Forestera i oko njihove borbe za čast svoje kuće i ironwood koji im pripada. Naravno, sve je to zakuvala vlast, poimenice novopečeni Čuvar Severa Ruz Bolton...

Ipak, nekako, jedini problem koji imam sa igrom jeste činjenica da Telltelle nije ništa unapredio u odnosu na WAU i WD. Dakle, sve je to otprilike isti kalup, samo druga priča. Sreća je, kažem, što me trenutno interesuje storija, pa...

Ukoliko tražite naslov za...čitanje, razbibrigu i ostalo, onda je ovo igra za vas.

Inače, voleo bih da vidim Telltelle igru smeštenu u Star Wars svet. Ali stvarno bi to bila dobra fora, zar ne?

[Meho Krljic]

Heh, interesantan članak o Metral Gear Solid V na vrdžu:

I would hate Metal Gear Solid V were it anything but a video game  


Suplementujmo ga ovim snimkom mene kako rušim helikopter. Ono što cenim kod MGSV je da, iako ima MNOGO gejmi elemenata koji su tu bez stida i srama, neke stvari su pa realistične. Na primer, bacači raketa su vrlo potentni. Nema ovde health barova za helikoptere - ako ga pogodiš JEDNOM raketom, ide na zemlju:

http://youtu.be/9YmcC5VXnro   

[neomedjeni]

Samo ću da napomenem da je drug Meho poslednji put viđen kad je počeo da igra Underrail. I od tada mu se gubi svaki trag... 

[Meho Krljic]

Ma sedim na nekoj radionici ceo dan... Od jutra do mraka.

Underrail mi za sada ostavlja solidan utisak u smislu da je u pitanju razumna ekstrapolacija Fallouta. Ne bih smeo da uletim u hiperbolu  kakvu smo ovde čuli o Underrailu, ali ko voli Fallout ima ovde čemu da se poraduje.

[neomedjeni]

Samo strpljivo, početak je, po rečima samih autora, sirov i biće prerađen. Igra će se veoma brzo otvoriti i zasijati.

[Meho Krljic]

Jasno, tomu se i nadam. Oddity sistem je dobra ideja.

[Meho Krljic]

U međuvremenu, evo kako izgleda odbrana baze u Metal Gear Solid V. Ovo nije odbrana od drugog igrača, već misija u singl plejer kampanji, ali je predviđena da bude tutorial za taj deo multiplejera. I nije laka. Naravno, većinu stealth elemenata igre sam prezreo u ime superiorne vatrene moći:

http://youtu.be/8pnsTEIOtJQ


A pošto se spremam i za izlazak Bloodborne DLC-a, evo malko igranja New Game + i poražavanja Klerik Bista u ovom modu igranja. Fina borba. Već ovaj ligetijevski hor koji se čuje kada počne borba je dovoljan da napumpa krvni pritisak preko 200 a Klerik Bist je ovde i zapravo u određenom smislu pretnja:

http://youtu.be/Y6vLfxKXGiw

[hidden]

Nakon dugačkog samozasedanja i nedoumice oko reaktiviranja povodom najavljene SWTOR ekspanzije, poverenje sam poklonio ESO Tamriel Unlimited  opciji.

Ne znam kako to da opišem, a bojim se da ne ureknem...meni ovo ljudi skroz dobro.

[Tex Murphy]

На своју велику жалост морао сам да обуставим на неко вријеме играње Балдур'с Гејта (а таман сам узнапредовао довољно да могу да почнем да чистим рудник у Нашкелу) Разлог је што ми обавезе тренутно не дозвољавају да одвојим за играње 2-3 сата дневно, колико цијеним да ми је неопходно да се игра не растегне на неколико мјесеци. Стога, док се мало боље не изорганизујем, одлучио сам да треба да играм нешто што може да се заврши за неколико сати, без превеликих компликација око интерфејса и сл. Присјетим се како смо прије не много дана друг и ја прешли ОУТЛАСТ и схватим да ми се игра нека хорор игра тог типа. Прелетим мало по свом ГОГ налогу да видим шта имам у колекцији и тамо набасам на некакву ПЕНУМБРА трилогију. Те игре ми нису непознате, наравно, сјећам се да су некад давно о њима писали у СК, а и аутори су касније направили некакву Амнезију, која се ваљда сматра много добром игром тог типа. Видим и да је Мехо писао о Амнезији, али не и о Пенумбри (уај, оу уааааај?????!).

Сада ћу укратко да опишем прва два и по дана мог играња Пенумбра Овертуре. Првих "пола" дана је у ствари само инсталација игре и констатација да је све ту некако мрачно и језовито и да можда не би требало то да играм. Е углавном, дакле инсталирам ја ту игру и видим да је сва мрачна и језовита и онда одустанем од играња за тај дан, али сљедећи дан се охрабрим и сконтам да неком у мојим годинама не приличи да га плаше неке тамо компјутерске игре (а и био је дан и љепша половина је била у просторији, па нисам био сам). Дакле та Пенумбра је хорор акциона авантура из првог лица, с те стране по атмосфери и принципу играња дакле врло слична Оутласту, односно Оутласт је врло сличан њој, јер се касније појавио, а зашто спомињем стално тај Оутласт, па зато што је то тренутно једина новија игра овог типа коју сам играо. Елем, концепцијске сличности на страну, Пенумбра је очигледно знатно комплекснија игра од Оутласта, што се види већ и по томе што у Оутласту уопште немате никакав мануал уз игру, а онај који долази уз Пенумбру заузима читавих 12 страна (!).

Радња, колико сам до сада упратио, представља заправо флешбек који говори о страдавању неког лика који се задесио ни мање ни више него на Гренланду, у језивим напуштеним подземним ходницима некаквог рудника, за које се наравно испоставља да се нешто много језиво ту дешавало. Није тешко претпоставити да ће ту бити некаквих монструма и да ће сакривање да игра врло битну улогу. Оно што ме је развеселило и осоколило на почетку јесте то што се показало да ти монструми долазе у виду некаквих зомби керова са свијетлећим очима, а не рецимо ужасних дугокосих јапанских дјевојчица (мада није искључено да се и ово друго касније појави, мада се надам да неће).

Разлике између Пенумбре и Оутласта су отприлике овакве: Прво, очигледно, Оутласт има много бољу графику, захваљујући разлици у годинама, мада слутим да и за годину у којој се појавила Пенумбра није баш била оличење визуелне раскоши. Међутим, то наравно није велики проблем за игру која се готово у цијелости дешава у потпуном мраку. Друго, много битније, гејмплеј. Оутласт је, као што знамо, тај систем сурвивал хорор шуњалице довео до потпуног екстрема, у смислу да у игри нема апсолутно никаквих оружја и да једино што можете да урадите непријатељу јесте да се сакријете и молите да ће он да потегне за сусједни ормарић а не за онај у коме тренутно чучите. Такође, у Оутласту се комуникација са околином сводила на кликтање, док је овде, авај, знатно другачије.
Наиме, аутори Пенумбре су одлучили да се направе паметни, па су сконтали како би било много кул да се нпр. отварање ладице обавља не простим кликом на исту, него кликом плус држањем лијевог дугмета миша плус повлачењем миша према себи. Слично важи и за врата и за сва остала чудеса. Једино употреба предмета из инвентара може да се обави простим кликовањем. Ако хоћете рецимо да расцопате неку даску крампом, морате да исучете крампу, затим кликнете и држите лијево дугме миша, помјерите га лијево (или десно) и онда цимнете на супротну страну, што симболизује замах крампом. Можете замислити какве дивоте ово доноси у борби...

Даааа, борба... Ово је првенствено шуњалица и по свој прилици свим керовима је могуће умаћи простим сакривањем. Систем сакривања је овде прилично симпатичан, кад сте добро сакривени екран вам поплави и знате да сте на безбједном. Тада је довољно да не гледате у чудовиште које вам се приближава (да не полудите) и на коњу сте. Зомби керови су прилично глупи и могу да прођу на пола метра од вас а да вас не региструју. Наравно, проблем са овим системом је што тај зомби кер и даље остаје ту у околини. С друге стране, то можда и није сасвим тачно, јер кад сам двапут ескивирао зомби керове у првој фази (једног од њих чак не сакривањем него суманутим бјежањем!), више се нису појављивали све док нисам отворио пролаз ка сљедећој фази, кад су из чиста мира одлучили да се поново појаве и нападну ме. У сваком случају, дакле, сакривање је супер и све, али немам утисак да доноси велику корист у глобалу. Срећом, за разлику од екстремног Оутласта, овде нам се нуди и рудиментарна могућност обрачуна с непријатеља. Можете да их нападнете чекићем, што је исто као да сте узели пиштољ и пуцали себи у главу. Чекић једноставно не функционише. Али ако пробате исти фазон са крампом, то је океј, пошто крампа може да их повриједи (знам да ви у Србији кажете "крамп" и поштујем, ал кад сам ја био мали то чудо је било женског рода, бар код нас убосни). Проблем је већ поменути управљачки систем. На нормал нивоу керови су прилично убитачни, тј. довољно је да вас грицну трипут и доњи сте. С друге стране, они су прилично отпорни на ваше крампање. Кад клепите кера крампом, ако то уопште успијете због сумануто неудобног управљачког система, он ће само мало да се ошамути, онда да устане и мало збрише од вас, па ће поново да вас нападне. Онда морате поново да га клепите и ово морате да поновите мислим бар 4-5 пута док коначно не одапне. Питате се - зашто да га једноставно не докрајчите док лежи на земљи? Нажалост, игра тако нешто није планирала. Прво, имате већ споменути потпуно неудобни управљачки систем, а друго чини се да игра једноставно игнорише ваше покушаје докусуривања кера док лежи на земљи. У суштини, умјесто атака крампом, велико камење је много ефикасније, пошто се њиме лакше рукује (лијеви клик за држање, десни за лансирање камена), али ја сам сад у дијелу у коме нема камења

И тај дио ме сад фрустрира. Морам да прођем до неких врата, тамо ме чека гадни кер и чим ме види скаче на мене. Док ја замахнем својом вјерном крампом, миш оде у три лијепе материне, а кер ме клепи и заротира за не знам ни ја колко степени. Док ја поново лоцирам кера у простору и док вратим миша на мјесто, прође воз (и живот). Сад сам поново врло изнервиран и жељан да играм неку нормалну пуцачину гдје могу фино да рокам плазму по непријатељима, а не да морам да бјежим и кријем се ко каква будала. Којој будали је уопште пало на памет да би ово сакривање неком могло да буде забавно?

За оне који су играли игру, оријентације ради споменућу да сам стигао до сљедећег дијела: Поправио сам некакав генератор, укуцао шифру коју сам добио преводом Морзеових знакова с радија и отворио неку капију (иза које је био кер), након чега сам збрисао кроз нека врата и ту ме преко радија контактирао некакав Ред. Ту ме спопадају она два кера. Размишљам да можда пробам да им се сакријем, али толико их мрзим да хоћу да их видим мртве. Тј. МРТВЕ!

[neomedjeni]

И тај дио ме сад фрустрира. Морам да прођем до неких врата, тамо ме чека гадни кер и чим ме види скаче на мене. Док ја замахнем својом вјерном крампом, миш оде у три лијепе материне, а кер ме клепи и заротира за не знам ни ја колко степени. Док ја поново лоцирам кера у простору и док вратим миша на мјесто, прође воз (и живот). Сад сам поново врло изнервиран и жељан да играм неку нормалну пуцачину гдје могу фино да рокам плазму по непријатељима, а не да морам да бјежим и кријем се ко каква будала. Којој будали је уопште пало на памет да би ово сакривање неком могло да буде забавно?

Iz određenih razloga, ovaj rant me je podsetilo na prastari vic o Bosancu u Kanadi.


Inače, i ako budeš igrao 2-3 sata dnevno, BG će se rastegnuti na nekoliko meseci. Šta ćeš, takve više ne prave. 

[Petronije]

Kazem ja da te sunjalice ne valjaju nista.

[Meho Krljic]

Inače, i ako budeš igrao 2-3 sata dnevno, BG će se rastegnuti na nekoliko meseci. Šta ćeš, takve više ne prave. 

Kakvi ne prave... Samo ove godine si imao Pillars of Eternity, Witcher 3 i Metal gear Solid V....

[neomedjeni]

PoE je mnogo mnogo kraći od BG-a. Veruj čoveku koji je ove godine prešao i PoE i oba BG-a. I ekspanzije. 


Za ostalo ti verujem i povlačim svoju neopreznu izjavu.

[Meho Krljic]

Dobro,možda je PoE 80 sati, a možda je BG 200, al to je taj red veličine  Ja bre ovaj Metal Gear Solid V igram već jedno 60-70 sati a negde sam na 35% po proceni igre

[Tex Murphy]

200 сати?????????????? Добро да сам одустао (тј. прекинуо). Па ко нормалан може да игра игру која траје 200 сати??? Шта се десило са добрим старим играма као што је ФАР КРАЈ ДВА, које си могао лијепо да пређеш за 30-ак сати играња?

[Tex Murphy]

Šta ćeš, takve više ne prave.

Срећом!

А иначе, вама мало млађима мој лош примјер би требало да служи за наук. Сад кад сам матор и радим и немам времена за играње, онда ми се играју ОГРОМНЕ игре. А кад сам био млад студент и имао времена на претек, трошио сам га на НБА ЛИВЕ 2000 и ИРЦовање

[Petronije]

Aj ne zajebavaj, nikad nisi vezao nedelju dana uz CIV ili sim city?

[Meho Krljic]

200 сати?????????????? Добро да сам одустао (тј. прекинуо). Па ко нормалан може да игра игру која траје 200 сати???

Ta cifra se pre svega poteže u vezi Baldur's Gate 2, tako da pretpostavljam da originalni BG može da se spakuje u pristojnijih 80-100. Mada poenta i dalje stoji.

[neomedjeni]

Da, kec traje oko sto sati. BG2 ima dvesta sa Throne of Baal, recimo.


Ne odustaj, druže. Baldurs Gate možeš lepo i bezbolno  da razvučeš na duži vremenski period igrajući po jednu mapu dnevno recimo. Svaka mapa oduzima od pola sata do punog da bi se istražila. Tako možeš uz njega da igraš bilo šta drugo što ti se igra.

Šta ćeš, takve više ne prave.

Срећом!

А иначе, вама мало млађима мој лош примјер би требало да служи за наук. Сад кад сам матор и радим и немам времена за играње, онда ми се играју ОГРОМНЕ игре. А кад сам био млад студент и имао времена на претек, трошио сам га на НБА ЛИВЕ 2000 и ИРЦовање

Bilo bi veoma zanimljivo istražiti koliko ko od nas ima godina i ko tačno ima pravo da se žali na godinu proizvodnje. 

[Tex Murphy]

Хм, то (за Балдурс Гејт) не звучи као лош приједлог уопште. Што се година тиче, моје уопште нису тајна, ја сам рођен исте године као изванредни режисери Дарен Лин Баусмен и Џаред Хес

[Tex Murphy]

Aj ne zajebavaj, nikad nisi vezao nedelju dana uz CIV ili sim city?

Неш ми вјероват, али тај проклети НБА Ливе 2000 је једина игра коју сам имао обичај да играм по цијели дан, сјеме јој се затрло. Цивилизације нисам играо уопште, никад нисам био неки стратег и моја искуства се завршавају на прва два Њарцрафта и Рисе оф Натионс. Сим Сити исто нисам играо, али јесам имао патње са Цаесар 2.

[neomedjeni]

Хм, то (за Балдурс Гејт) не звучи као лош приједлог уопште. Што се година тиче, моје уопште нису тајна, ја сам рођен исте године као изванредни режисери Дарен Лин Баусмен и Џаред Хес

Okej, ja sam došao na ovaj svet godinu nakon što je najveći sin naših naroda i narodnosti otišao da se pridruži većini. Sledeći!!!

[Petronije]

Dakle :
Harvester '79
Neomedjeni '81
Petronije '82
.
.
.